Terry Pratchett - Kradljivac vremena

26 TERI PRAČET KRADLJIVAC VREMENA Prevela Nevena Andrić Naslov originala Terry Pratchett Thief of Time

Teri Pračet 1 Kradljivac vremena Prvom svitku Vena Večito Iznenađenog pisano je: Kada dožive prosvetljenje, Ven kroči iz pećine u svitanje prvog dana ostatka svog života. Neko vreme je zurio u sunce na izlasku, jer nikad ga ranije ne beše video. On sandalom ćušnu zadremalo obličje šegrta Zavezanka i reče: „Video sam. Sada i spoznah.“ Potom je zastao i pogledao u nešto pored Zavezanka. „Šta je ovo, ovako neverovatno?“, reče. „Ovaj... ovaj... drvo, gazda“, reče Zavezanko, ne baš sasvim razbuđen. „Sećate se? I juče je bilo tu.“ „Jučerašnjica nije postojala.“ „Ovaj... ovaj... Mislim da jeste, gazda“, reče Zavezanko i s mukom se uskobelja na noge. „Sećate se? Popeli smo se ovamo i ja sam skuvao nešto za jelo i dali ste mi kožicu sklanga jer je vi niste hteli.“ „Sećam se ja jučerašnjeg dana“, kaza Ven zamišljeno. „Ali sećanje mi je sad u glavi. Je li jučerašnji dan stvaran? Ili je stvarno samo sećanje. Uistinu, nisam ja od juče. Danas sam se rodio.“ Zavezankovo lice pretvori se u masku izmučenog nerazumevanja. „Dragi glupavi Zavezanko, sve sam naučio“, reče Ven. „U skupljenom dlanu nema prošlosti, nema budućnosti, samo današnjica. Vreme izuzev sadašnjeg ne postoji. Čeka nas dosta posla.“ Zavezanko je oklevao. Gazda mu je delovao nekako izmenjeno. Oči su mu se caklile, a kad bi se pokrenuo, u vazduhu oko njega javljala su se nekakva srebrnastoplava svetlašca, kao odraz nekakvih tečnih ogledala. „Sve mi je kazala“, nastavi Ven. „Znam da je vreme stvoreno radi ljudi, ne obrnuto. Naučio sam kako da ga oblikujem i savijam. Znam kako da trenutak produžim na čitavu večnost, jer on to već jeste. A ovim veštinama mogu da naučim čak i tebe, Zavezanko. Čuo sam srce univerzuma kako kuca. Znam odgovore na mnoga pitanja. Pitaj me nešto.“ Šegrt mu uputi krmeljiv pogled. Bilo je prerano ujutru da rano jutro već otpočne. Trenutno je samo to znao zasigurno. „Ovaj... šta bi gazda za doručak?“, reče. Iz logora Ven se zagledao naniže, preko polja pod snegom i ljubičastih planina, sve do zlatne dnevne svetlosti koja je stvarala svet; razmatrao je izvesne strane čovečje prirode. „A“, reče. „Jedno od onih težih pitanja.“ Da bi nešto postojalo, neko ga mora posmatrati. Da bi nešto postojalo, mora da zauzima položaj u vremenu i prostoru. Ovo objašnjava zašto se ne zna račun za devet desetina mase u vasioni. U

Terry Pratchet 2 Devet desetina univerzuma svodi se na poznavanje položaja i smera kretanja svega u preostaloj desetini. Svaki atom ima biografiju, svaka zvezda dosije, svaku hemijsku reakciju prati nešto kao inspektor s fasciklom. Račun im se ne zna jer se koriste u računovodstvene svrhe, a čovek ne može da vidi sopstveni potiljak. 1 Devet desetina mase zapravo čini papirologija. A ako želite priču, ne zaboravite da se priča ne raspliće. Tka se. Događaji koji započnu na različitim mestima u različito vreme usmere se svi odreda ka onoj jednoj sićušnoj tački u prostornovremenskom kontinuumu - ka savršenom trenutku. Pretpostavimo da je, posle dužeg ubeđivanja, car pristao da obuče novo odelo, odelo od tako tananog materijala da, što se nekog običnog oka tiče, odeće tu i nema. I pretpostavimo da neki dečkić na ovo jasno i glasno skrene pažnju... Eto vam Priče o caru bez odeće. No, ako biste znali malo više, bila bi to Priča o dečaku koji je zbog prostakluka prema kraljevskoj porodici od tate dobio zaslužene batine, a onda su ga zaključali u kuću. Ili Priče o celoj svetini koju je straža saterala u ćošak i rekla im: „Ovo se nije desilo, jasno? Je l’ bi neko da se svađa?“ Ili bi to mogla biti priča o tome kako je celo kraljevstvo iznenada spoznalo prednosti „nove odeće“ i iznenada se zagrejalo za zdrave sportove2 u živahnom i osvežavajućem okruženju; iz godine u godinu pomama se širila, što je dovelo do ekonomske krize zbog propasti tekstilne industrije. Mogla bi to čak biti i Priča o velikoj epidemiji upale pluća ’09. Sve zavisi koliko znate. Pretpostavimo da ste posmatrali lagano, hiljadugodišnje gomilanje snega, njegovo sabijanje i guranje po dubinskom stenju sve dok se ledeni bregovi ne odvale od glečera i ne padnu u more, a onda ste posmatrali ledeni breg kako pluta po hladnoj vodi i upoznali njegov tovar veselih polarnih medveda i foka, koji su se radovali vrlom novom životu na drugoj polulopti, gde su - kako se priča - ledene sante oivičene hrskavim pingvinima, a onda pljas! Nad njih se sručila tragedija u obličju više hiljada tona neobjašnjivog plutajućeg gvožđa i potresne filmske muzike... ...poželeli biste da znate celu priču. A ova počinje radnim stolovima. Ovo je radni sto jednog profesionalca. Jasno je da mu je ovaj posao čitav život. Prisutan je i nekakav... lični pečat, ali samo u meri u kojoj to dozvoljavaju stroga nepisana pravila u ledenom svetu dužnosti i kolotečine. Taj lični pečat je uglavnom jedino što odistinski ima boju na ovoj crno-sivoj slici. Posredi je šolja za kafu. Neko, negde, poželeo je da je pretvori u zabavnu šolju. Na njoj je nacrtan poprilično neubedljiv plišani meca i natpis „Najboljem dedi na svetu“. Po malčice drugačijem stilu slova u reči „deda“ jasno se vidi da potiče s neke od onih tezgi sa stotinama ovakvih šolja, namenjenih najboljem dedi/tati/ ujaku, najboljoj mami/baki/tetki/praznom prostoru. Samo neko ko ima malo šta drugo u životu brižljivo bi čuvao ovakvu dranguliju. Trenutno sadrži čaj s kriškom limuna. Na sumornom radnom stolu nalaze se i nož za papir u obliku kose i izvestan broj peščanih satova. Kosturskom rukom Smrt uzima šolju... ...i gucne, zastavši samo da još jednom pročita reči koje je pročitao već hiljadu puta, pa je spusti. DOBRO, ONDA, reče on, s prizvukom posmrtnih zvona. POKAŽI MI. Poslednji predmet na stolu bio je nekakvo mehaničko sokoćalo. „Sokoćalo“ je baš prava reč. Mahom se sastojalo od dva diska. Prvi, vodoravan, sadržao je prstenčić od veoma malih 1 Izuzev u vrlo malim univerzumima. 2 Koji uglavnom podrazumevaju baš velike lopte za plažu.

Teri Pračet 3 kvadrata nečega za šta će se ispostaviti da je tepih. Drugi je bio postavljen uspravno i imao je mnoštvo ruku - svaka je držala po sićušno parče prepečenog hleba s puterom. Svaka kriška bila je postavljena tako da bez muke može da se obrće oko sopstvene ose dok je okretanje točka nosi naniže, prema disku s tepisima. MISLIM DA POČINJEM DA SHVATAM, reče Smrt. Malecna prilika pored mašine odsečno je salutirala i ozarila se, ako pacovska lobanja može da se ozari. Navukla je zaštitne naočare na očne duplje, zadigla odoru i uspentrala se u mašinu. Smrt nije bio sasvim siguran zašto je Pacovskoj smrti dopustio nezavisno postojanje. Na kraju krajeva, biti Smrt znači biti Smrt svega, uključujući i glodare svih vrsta. No možda je svakom potrebno da ima neki delić sebe koji, slikovito rečeno, sme da trči go po kiši, 3 da misli nezamislivo, krije se po ćoškovima i uhodi svet - da obavlja ono zabranjeno ali prijatno. Lagano, Pacovska smrt prionu na pedale. Točak poče da se okreće. „Uzbudljivo, a?“, reče jedan promukao glas Smrti na uvo. Pripadao je gavranu Edgaru, koji se uvalio u domaćinstvo kao lični prevoznik i sadrug Pacovske smrti. Pridružio im se, uvek je govorio, jer je s njima svaki dan praznik za oči. Tepisi su počeli da se obrću. Prepečene kriškice nasumice su padale, nekad uz puterast pljusak, nekad bez njega. Edgar je pomno motrio za slučaj da se odnekud stvori i neko oko. Smrt je video da je neko uložio izvesnu količinu vremena i truda da osmisli mehanizam koji će svaku krišku u povratku opet namazati puterom. I jedan još složeniji, za prebrojavanje tepiha ubrljanih puterom. Posle nekoliko punih obrtaja, strelica koja pokazuje razmeru naputerisanih tepiha u odnosu na one još čiste popela se na šezdeset posto i točak se zaustavio. I?, reče Smrt. AKO TO PONOVIŠ, LAKO BI SE MOGLO DESITI... Pacovska smrt pomeri menjač i opet poče da vrti pedale. CIJU, naredi. Smrt se poslušno nagnu bliže. Ovog puta igla se popela svega do četrdeset posto. Smrt se nagnu još bliže. Osam tepiha koji su ovog puta završili ubrljani puterom bili su, svi do jednog, oni koji prošlog puta nisu. Paučinasti zupčanici mašine zabrujaše. Delimično klimavo, pojavi se znak na oprugama, koji je na oko ostavljao istovetan utisak kao reč „boing“ na uho. Časak kasnije zapališe se dve štucave, iskričave prskalice i zgasnuše uz šištanje sa obe strane reči: ZLOĆUDNOST. Smrt klimnu glavom. Baš kao što je i pretpostavljao. Prešao je preko radne sobe, dok mu je Pacovska smrt trčkarao ispred nogu, i prišao ogledalu čovečje visine. Bilo je tamno kao dno bunara. Čisto reda radi, ram je bio ukrašen mrtvačkim glavama i kostima; Smrt ne bi mogao sebi da pogleda u očne duplje u ogledalu uokvirenom ružama i anđelcima. Pacovska smrt s mukom se kandžicama uzverao uz okvir i sa očekivanjem pogledao u Smrt. Edgar je dolepršao i kratko kljucnuo sopstveni odraz - ništa ne košta probati. POKAŽI MI, reče Smrt. POKAŽI MI... MOJE MISLI. Ukazala se šahovska tabla, ali trouglasta, i tako velika da se video samo najbliži ugao. Na samom vršku nalazio se svet - kornjača, slonovi, maleno sunce u orbiti i sve to. Bio je to Disksvet, koji je postojao isključivo sa ove strane potpune neverovatnoće, i zbog toga je bio granična teritorija. Na graničnoj teritoriji granice se prelaze, i ponekad se u svet ušunjaju stvorovi koji imaju još kojekakve namere povrh boljeg života za decu i blistave budućnosti u privrednim granama poput branja voća i pomoći u kući. Na svakom drugom crnom ili belom trouglu šahovske table, sve do večnosti, nalazilo se po jedno malo sivo obličje, poprilično nalik na praznu odoru s kapuljačom. Zašto sada?, pomisli Smrt. 3 Poprilično precenjena delatnost.

Terry Pratchet 4 Prepoznao ih je. Nisu to bili oblici života. Bili su to... oblici neživota. Posmatrali su rad univerzuma, bili su njegovi činovnici, njegovi kontrolori. Starali su se da se sve što treba okreće oko svoje ose i da kamenje pada naniže. I verovali su kako, da bi nešto postojalo, mora da zauzima mesto u vremenu i prostoru. Čovečanstvo ih je gadno izbacilo iz koloseka. Čovečanstvo se manje-više sastojalo od svega onoga što u vremenu i prostoru ne zauzima nikakav položaj - od mašte, sažaljenja, nade, istorije i vere. Oduzmeš im sve to i ostanu ti majmuni koji često padaju s drveća. Misleća bića su stoga nepravilnost, odstupanje. Pobrljaju ti kartoteku. Kontrolori su to mrzeli. S vremena na vreme bi pokušali da sve malčice dovedu u red. Prethodne godine astronome širom Disksveta zbunio je prizor zvezda koje su lagano kružile nebom dok je kornjača sveta izvodila luping. Od debljine sveta nikako nisu mogli videti zašto, ali drevna glava Velikog A’Tuina sunula je upolje, naniže, i pravo s neba maznula asteroid u velikoj brzini; da je pogodio, više nikad niko ne bi morao da kupi rokovnik. Ne, za tako očigledne pretnje svet je mogao da se postara sam. Zato su se sada, u večnoj želji za kosmosom u kom se ne dešava ništa izuzev savršeno predvidljivog, bića u sivim odorama radije posvećivala pritajenim, kukavičkim borbama. Ova pojava - tost koji pada namazanom stranom nadole - bila je beznačajan ali savršen pokazatelj. Dokazivala je pojačanu delatnost. Odustanite, bila je njihova večita poruka. Postanite opet gromuljice u okeanu. S gromuljicama ćemo lako. No velika igra se nastavljala na mnogim nivoima, Smrt je to znao. I često nije lako znati ko su igrači. SVAKI UZROK IMA POSLEDICU, reče on naglas. DAKLE, SVAKA POSLEDICA IMA UZROK. Klimnuo je glavom Pacovskoj smrti. POKAŽI MI, reče Smrt. POKAŽI MI... POČETAK. Kuc Zimska noć je bila studena. Čovek je toliko lupao na stražnji ulaz da je s krova skliznuo sneg. Devojka, koja se trenutno ogledala i divila se novom šeširu, još malčice razdrlji dekolte, čisto za slučaj da je posetilac muško, i pođe da otvori vrata. Prilika se ocrtavala naspram ledene zvezdane svetlosti. Na ogrtaču su mu se već gomilale pahulje. „Gospođa Og? Babica?“, reče. „Gospođica, zapravo“, kaza ona ponosito. „A i veštica, razume se.“ Ona pokaza na novi, crni, špicasti šešir. Još je bila u fazi kad ga nosite i po kući. „Morate da dođete ovog časa. Vrlo je hitno.“ Devojka se iznenada uspaničila. „Je l’ gospođa Tkač? Mislila sam da neće još nekoliko ned...“ „Dolazim izdaleka“, reče prilika. „Kažu da ste najbolji na svetu.“ „Molim? Ja? Ja sam porodila samo jednu ženu!“, reče gospođica Og, koja je sada izgledala pomalo usplahireno. „Matorka Spektiv je mnogo iskusnija od mene! I stara Mini Fortrajt! Gospođa Tkač je trebalo da mi bude prva samostalna šljaka, jerbo je građena kô trokrilni orm...“ „Zaista se izvinjavam. Neću vam dalje traćiti vreme.“ Neznanac se povuče u senke tufnaste od snega. „Ej?“, reče gospođica Og. „Šta bi?“ Ali tamo nije bilo ničeg do otisaka stopala. Koji su prestajali posred staze pod snegom... Kuc

Teri Pračet 5 Začu se lupanje na vratima. Gospođa Og spusti dete s krila i ode da podigne rezu. Naspram toplog letnjeg neba ocrtavala se jedna tamna prilika i nešto u predelu ramena bilo je tu čudno. „Gospođo Og? Sada ste udati?“ „Jašta. Dvaput“, reče gospođa Og vedro. „Šta ti treb...“ „Morate da dođete ovog časa. Vrlo je hitno.“ „Nisam znala da je neko...“ „Dolazim izdaleka“, reče prilika. Gospođa Og zastade. Bilo je nečeg u načinu na koji je izgovorio izdaleka. A sada je videla da je belina na ogrtaču sneg, koji se brzo topio. Jedna maglovita uspomena se uzvrpolji. „Pa, sad“, reč ona jer je podosta naučila za ovih dvadesetak godina, „bilo kako bilo, ja uvek dam sve od sebe, pitaj koga god ’oćeš. Ali ne bi’ rekla da sam najbolja. Uvek ima nešto novo da se nauči - takva sam ti ja.“ „Ah. U tom slučaju, navratiću u... pogodnije vreme.“ „A o’klen ti sneg na...?“ No, iako nije baš nestao, neznanac više nije bio prisutan. Kuc Začu se lupanje na vratima. Nana Og pažljivo spusti čašicu brendija za laku noć i na tren se zagleda u zid. Čitav život veštičarenja na rubu 4 izbrusio joj je čula kojih većina ljudi nije ni svesna, i nešto u glavi joj škljocnu. Na rešetki ognjišta, čajnik vode za termofor upravo je proključao. Ostavila je lulu, ustala i otvorila vrata u ponoć jednog proleća. „Dolaziš izdaleka, rekla bi’“, kaza ona i nimalo se ne iznenadi mračnoj prilici. „Istina, gospođo Og.“ „Svak’ ko me zna, zove me Nana.“ Ona pogleda naniže, u poluistopljeni sneg koji mu je kapao sa ogrtača. Ovde gore nije snežilo već mesec dana. „I hitno je, pretpostavljam?“, reče dok su joj se pred očima razmotavala sećanja. „Uistinu.“ „A sad ima da kažeš: ’Morate da dođete ovog časa’“ „Morate da dođete ovog časa.“ „E, vidiš“, reče ona. „Ja bi’ rekla: Jeste, nisam ja loša babica, mada ne bi’ ni da se falim. Porodila na stotine. Čak i trolice, a to ti nije zadatak za neiskusne. Poznajem porođaje uzduž i popreko, a nekad vala i dijagonalno, manje-više. Uvek sam spremna da naučim i nešto novo, doduše.“ Ona skromno obori glavu. „Ne bi’ rekla da sam najbolja“, kaza, „al’ mi niko bolji ne pada na pamet.“ „Sada morate poći sa mnom.“ „A moram, je l’?“ „Da!“ Rubna veštica razmišlja brzo, jer rubovi se nekad hitro pomeraju. I nauči da prepozna kad dešavanja prerastu u mitologiju, i kad ti je najbolje da joj se postaviš na put i trčiš, samo da ne zaostaneš. „Idem samo po...“ „Nema vremena.“ „Ali ne mogu tek tako da se išetkam napolje i...“ „Odmah.“ 4 Rubna veštica za život zarađuje na rubovima, gde vladaju rubni uslovi - između života i smrti, svetlosti i tame, dobra i zla i, što je najopasnije od svega, na rubu između današnjice i sutrašnjice.

Terry Pratchet 6 Nana posegnu za babičkom torbom, koju je uvek držala iza vrata za upravo ovakve slučajeve; torba je bila puna stvari koje će joj bez sumnje trebati i nekoliko onih za koje se molila da joj nikad ne zatrebaju. „No, dobro“, rekla je. I krenula. Kuc Kad je Nana stupila nazad u kuhinju, čajnik beše upravo proključao. Na tren je zurila u njega, pa ga sklonila s vatre. U čašici pored stolice ostala je još kap brendija. Iskapila je to, pa do vrha napunila čašu iz boce. Uzela je lulu. Glava je još bila topla. Ona povuče dim i pepeo se zaiskri. Onda je izvadila nešto iz torbe, sada znatno praznije i, s čašom brendija u ruci, sela da ga razgleda. „E“, reče naposletku. „Ovo je bilo... baš neobično...“ Kuc Smrt je posmatrao sliku kako bledi. Iz ogledala je izletelo nekoliko snežnih pahulja i već se beše istopilo na podu, ali u vazduhu se još osećao tračak dima iz lule. TAKO ZNAČI, reče. POROĐAJ u ČUDNIM USLOVIMA. ALI JE LI TO BIO PROBLEM ILI BUDUĆE REŠENJE? CIJU, reče Pacovska smrt. BAŠ TO, kaza Smrt. VRLO LAKO MOŽE BITI DA SI u PRAVU. ZNAM ZASIGURNO DA MI BABICA NIKAD NEĆE REĆI. Pacovska smrt je delovao iznenađeno. Ciju? Smrt se osmehnu. KAD SMRT DOĐE DA SE RASPITA ZA DEČJI ŽIVOT? NE. NE BI. „’Zvinte“, reče gavran, „ali kako je gospođica Og postala gospođa Og? Zvuči kao da su to sredili onako po seljački, ako shvatate šta hoću da kažem.“ VEŠTICE su MATRILINEARNE, reče Smrt. MNOGO LAKŠE MENJAJU MUŠKARCE NEGO PREZIMENA. Vratio se do stola i otvorio fioku. Unutra se nalazila debela knjiga, u povezu od noći. Na korici, gde bi u sličnim knjigama inače možda stajalo „Naše venčanje“ ili „Najznačajniji trenuci - foto-album“, pisalo je: ’SEĆANJA’. Smrt je pažljivo okretao teške stranice. Usput su mu neka sećanja izmakla napolje i u vazduhu obrazovala kratkotrajne slike pre nego što bi se stranica okrenula, a onda bi odletele u neki daleki, tamni ugao sobe i izbledele. Bilo je i tračaka zvuka, takođe, smeha, suza, vrištanja i, iz nekog razloga, kratka provala ksilofonske muzike, zbog koje je načas zastao. Jedan besmrtnik poseduje zaista mnogo sećanja. Ponekad je najbolje sve to smestiti na sigurno. Jedna prastara uspomena, smeđa i ispucala po ivicama, lebdela je u vazduhu iznad radnog stola. Prikazivala je pet prilika, četiri na konjima i jednu u dvokolicama; kako se činilo, sve su upravo izlazile iz oluje. Konji su galopirali punom parom. Bilo je tu mnogo dima i ognja i, uopšteno govoreći, uzbuđenja. AH, BEŠE NEKAD, reče Smrt. PRE NEGO ŠTO JE SOLO KARIJERA UŠLA u MODU. CIJU?, raspitivao se Pacovska smrt.

Teri Pračet 7 PA, DA, kaza Smrt. NEKAD NAS JE BILO PETORICA. PET JAHAČA. ALI ZNAŠ VEĆ KAKO TO BIVA. UVEK SE NEKO s NEKIM POKAČI. STVARALAČKE NESUGLASICE, NEKO NEKOM RAZLUPA SOBU i TAKO. On uzdahnu. I IZGOVORI SE ŠTOŠTA ŠTO VEROVATNO NIJE TREBALO. Okrenuo je još nekoliko stranica i opet uzdahnuo. Kad ti treba saveznik, a ti si Smrt, na koga možeš računati stopostotno? Zamišljeni pogled pade mu na šolju s mecom. Naravno, uvek postoji porodica. Da. Obećao je da to više neće raditi, ali nikad nije sasvim shvatio kako to tačno ide sa obećanjima. Ustao je i vratio se do ogledala. Nema mnogo vremena. Prizori u ogledalu bliži su nego što izgledaju. Začu se nekakav gmizav šum, dah na tren zastade i sve se stiša, a onda nešto zazveča kao kad ispustite džak kegli. Pacovska smrt se trže. Gavran žurno uzlete. MOLIM VAS, POMOZITE MI DA USTANEM, reče glas iz senki. A ONDA, MOLIM VAS, POČISTITE OVAJ POGANI PUTER. Kuc Ovaj radni sto bio je galaktičko prostranstvo. Svašta je tu svetlucalo. Naspram crnila blistali su složeni zupčanici i spirale... Džeremi je oduvek voleo onaj trenutak kada je sat rastavljen na komadiće, kad su svaki točkić i svaka opruga pažljivo položeni na crni somot pred njim. Kao da gledaš u vreme, rasklopljeno, zauzdano, i razumeš svaki njegov deo... Priželjkivao je da mu je i život takav. Bilo bi lepo svesti ga na deliće, sve ih raširiti po stolu, propisno ih očistiti i podmazati, pa ih sklopiti tako da se obrću kako valja. Ipak, ponekad se činilo da je Džeremijev život sklapao neki ne baš vičan zanatlija, koji je izvesnom broju važnih sitnica dozvolio da se uz jedno ping razlete po ćoškovima sobe. Priželjkivao je da više voli ljude, ali nekako se uopšte nije s njima slagao. Nikad nije znao šta da kaže. Ako je život žurka, on nije boravio čak ni u kuhinji. Zavideo je ljudima koji bi dosegli kuhinju. Tamo verovatno ima ostataka umaka za čips, i boca ili dve jeftinog vina koje je neko doneo, verovatno sasvim pristojnog ako izvadiš udavljene pikavce. U kuhinji se možda čak nađe i neka devojka, premda je Džeremijeva mašta tu bila ograničena i on je toga bio svestan. No Džeremi nikad ni pozivnicu nije dobio. Satovi, međutim... sa satovima je bilo drugačije. Razumeo je šta tera točkiće u satovima da se okreću. Puno ime bilo mu je Džeremi Sajdžison, i to nije bila slučajnost. Bio je član Esnafa časovničara otkako je imao svega nekoliko dana, a svi su znali šta to znači. Značilo je da je život otpočeo u korpi, na pragu. Svi znaju kako to ide. Svaki esnaf primi siročiće koji stignu ujutru, s mlekom. Bio je to drevni oblik milostinje, i na ovom svetu ima daleko gorih sudbina. Siročići bi dobili život i neku vrstu vaspitanja, i struku, i budućnost, i ime. Mnoge fine gospe ili zanatski majstori ili visoki gradski činovnici nosili su prezimena koja su jasno naznačavala poreklo: Ludit ili Testaš, Šega ili Sajdžison. Nazivali su ih po junacima nekog određenog zanata ili po božanstvima zaštitnicima, i tako ih pretvarali u neku vrstu porodice. Oni stariji pamtili su otkuda su potekli i, na Praščićnu noć, šakom i kapom su poklanjali hranu i odeću raznoraznim mlađim sestrama i braći po korpi. Nije bilo savršeno, ali, s druge strane, šta jeste? I tako je Džeremi odrastao, prav i zdrav i poprilično uvrnut, i toliko nadaren za struku u koju su ga usvojili da je to gotovo nadoknađivalo nedostatak svih ostalih vrlina. Zvono radnje zazvoni. On uzdahnu i spusti monokl. Ipak, nije žurio. U radnji je bilo koječega za razgledanje. Ponekad je čak morao da se nakašlje da mušteriji privuče pažnju. No,

Terry Pratchet 8 kad smo kod toga, Džeremi je ponekad morao da se nakašlje ne bi li privukao pažnju i sopstvenog odraza dok se brije. Džeremi se trudio da bude zanimljiv. Nažalost, bio je od onih koji, kad odluče da budu zanimljivi, pre svega potraže knjigu pod naslovom Kako biti zanimljiv, a onda se raspitaju drži li ko časove. Zbunjivalo ga je što ga ljudi izgleda smatraju dosadnim sagovornikom. Pobogu, pa umeo je da priča o svakojakim satovima, o mehaničkim časovnicima, magičnim časovnicima, vodenim časovnicima, plamenim časovnicima, cvetnim časovnicima, časovnicima od sveće, peščanim satovima, satovima s kukavicom, retkim satovima s bubom iz Heršabe... No, iz nekog razloga, uvek bi mu pre ponestalo slušalaca nego satova. Kročio je u radnju i stao. „O... Izvinite što ste čekali“, kazao je. Bila je to neka žena. A tik uz vrata smestila su se i dva trola. Tamne naočare i ogromna crna odela neprikladnog kroja jasno su ih ocrtavali kao ljude kojima drugi ljudi nerado izlaze na crtu. Kad je primetio da ga Džeremi gleda, jedan je ispucketao prste. Žena je bila umotana u ogromnu, skupu belu bundu, što je možda objašnjavalo trolove. Duga crna kosa u slapovima joj se spuštala na ramena, a šminka joj je bila toliko bleda da je lice gotovo dostizalo nijansu bunde. Bila je... vrlo privlačna, smatrao je Džeremi, koji, istinu govoreći, nije bio baš pozvan da to procenjuje, ali ta lepota bila je nekako monohromatska. Pitao se je li ona zombi. Sada ih je u gradu bilo poprilično, i oni štedljivi su poneli ušteđevinu sa sobom kad su umrli, i verovatno bi mogli da priušte ovakvu bundu. „Sat s bubom?“, reče ona. Okrenula se od staklenog zvona. „A, ovaj, da... Heršapska pravnička buba ima vrlo ustaljene svakodnevne navike“, kaza Džeremi. „Držim je, ovaj, samo zato što je, auh, zanimljiva.“ „To je baš... organski“, reče žena. Zurila je u njega kao da je i sam neka vrsta bube. „Mi smo Mirijada Ležan. Ledi Mirijada Ležan.“ Džeremi poslušno pruži ruku. Strpljivi pripadnici Časovničarskog esnafa dugo su se trudili da ga nauče kako da se Približi Ljudima, pre nego što su pali u očajanje i odustali, ali ponešto mu se zadržalo u glavi. Njeno gospodstvo je samo gledalo u ruku. Naposletku se dogega jedan trol. „Gospoja se ne rukuje“, reče šapatom koji se orio. „Ne vole da se pipka.“ „Je l’?“, reče Džeremi. „Mislim da je bilo dosta ovoga“, reče ledi Ležan i ustuknu za korak. „Vi pravite časovnike, a mi...“ Iz džepa na Džeremijevoj košulji začu se nešto nalik na praporce. On izvuče veliki džepni sat. „Ako je otkucao pun sat, žuri“, reče žena. „Auh... ovaj... ne... možda bi bilo pametno da, ovaj, začepite uši...“ Bilo je tri. I svaki časovnik je otkucao tri u isto vreme. Kukavice su kukale, igle koje su označavale časove spale su sa sata-sveće, vodeni satovi su žuborili i klackali se dok su se kofice praznile, zvona su zvrčala, gongovi treskali, praporci zvrndali, a pravnička buba iz Heršabe napravila je salto. Trolovi su šaketinama poklopili uši, ali ledi Ležan je samo stajala s rukama na kukovima, glave nakrivljene na jednu stranu, sve dok i poslednji odjek nije zamro. „Svi su tačni, kako vidimo“, reče. „Molim?“, kaza Džeremi. Razmišljao je: Onda možda vampirica? „Svi satovi su vam precizno podešeni“, reče ledi Ležan. „Vrlo ste pedantni što se toga tiče, gospodine Džeremi?“ „Sat koji ne pokazuje tačno vreme nije... valjan“, reče Džeremi. Sada je priželjkivao da ona ode. Brinule su ga njene oči. Čuo je za ljude sivih očiju - a njene jesu bile sive kao da je šlepa, ali jasno su gledale u njega i kroz njega. „Da, bilo je nekih neprijatnosti zbog toga, je li?“, kaza ledi Ležan. „Ja... ne... ne... ne znam šta to...“

Teri Pračet 9 „U časovničarskom esnafu? Vilijamson je navijao sat pet minuta unapred? A vi ste...“ „Sad mi je mnogo bolje“, reče Džeremi kruto. „Uzimam lekove. Esnaf je bio milostiv. Sad idite, molim vas.“ „Gospodine Džeremi, želimo da nam napravite precizan sat.“ „Svi moji satovi su precizni“, reče Džeremi, zapiljen u sopstvena stopala. Lek treba da popije tek za pet sati i sedam minuta, ali već je osećao potrebu za njim. „A sad vas moram zamoliti...“ „Koliko su vam precizni satovi?“ „Možda promaše sekundu svakih jedanaest meseci, a možda su još i bolji“, reče Džeremi bez oklevanja. „To je vrlo dobro?“ „Jeste.“ Bilo je to vrlo dobro. Zato je Esnaf i imao razumevanja. Geniju uvek malo progledaju kroz prste, nakon što mu prvo otmu čekić iz ruku i pobrišu krv. „Želimo nešto daleko preciznije.“ „To je nemoguće.“ „Je li? Mislite, nemoguće za vas?“ „Tako je. A ako ja ne mogu, ne može nijedan drugi majstor sajdžija u gradu. Da neko može, znao bih!“ „Kolika gordost! Jeste li sigurni?“ „Znao bih.“ I bi znao. Znao bi zasigurno. Satovi-sveće i vodeni satovi... to su bile igračke i držao ih je u radnji iz poštovanja prema ranom razdoblju merenja vremena, ali svejedno je posvetio dane i dane ogledima s voskom i koficama, i proizveo primitivne satove prema kojima biste - pa, skoro da biste mogli časovnik prema njima da navijete. Nije bilo veze što nisu toliko precizni. Bile su to jednostavne, organske stvarčice, parodija vremena. Nisu mu skakale po živcima. Ali pravi sat... no, to je mehanizam, nešto što se zasniva na brojevima, a brojevi moraju biti savršeni. Ona opet nakrivi glavu. „A kako proveravate koliko su precizni?“ Često su ga to isto pitali u Esnafu, nakon što su otkrili koliko je nadaren. Ni tada nije umeo da odgovori na pitanje, jer nije imalo smisla. Napraviš sat tako da bude precizan. Slikar portreta naslika sliku. Ako liči na model, onda je slika precizna. Ako napraviš sat kako treba, precizan je. Ne moraš da ga proveravaš. Znaš. „Znao bih“, kaza on. „Mi želimo da načinite veoma precizan sat.“ „Koliko precizan?“ „Precizan.“ „Ali moramo imati u vidu ograničenja materijala“, reče Džeremi. „Razvio sam... izvesne tehnike, ali postoji štošta poput... vibracija uličnog saobraćaja, sitnih promena temperature i tako toga.“ Ledi Ležan je sada zagledala niz bucmastih satova s đavolcima. Uzela je jedan i otvorila zadnju stranu. Tu su stajali malecno sedlo i pedale, ali prazni i napušteni. „Nema đavolaka?“, reče ona. „Držim te satove zbog istorijskog značaja“, kaza Džeremi. „Odstupali su od tačnog vremena čak i po nekoliko sekundi u minutu, a noću bi potpuno stali. Valjali su samo ako tačnost poimaš u stilu ’tu negde oko dva, recimo’.“ Na ovu frazu, lice mu se iskrivi. Zvučala je kao prevlačenje noktima po tabli. „A invar?“, zapita ledi, koja je, kako se činilo, još razgledala muzej časovnika. Džeremi se prenerazi. „Legura? Nisam znao da iko van Esnafa zna za nju. I izuzetno je skupa. Vredi mnogo više od sopstvene težine u zlatu.“ Ledi Ležan se uspravi. „Novac nije problem“, reče. „Da li bi vam invar omogućio potpunu preciznost?“ „Ne. Već ga koristim. Istina je da ne podleže uticajima temperature, ali uvek postoje... prepreke. Sve sitnije i sitnije smetnje postaju sve veći i veći problemi. Ksenonov paradoks.“

Terry Pratchet 10 „A, da. To je onaj efepski filozof koji je rekao da strelom ne možeš pogoditi čoveka u trku, je l’ tako?“, reče ledi. „U teoriji, jer...“ „Ali, ako se ne varam, Ksenon je smislio četiri paradoksa“, reče ledi Ležan. „Uključujući i pretpostavku da postoji najmanja moguća vremenska jedinica. A ona mora da postoji, zar ne? Uzmimo sadašnjost. Sigurno ima trajanje, jer jedan kraj je povezan s prošlošću a drugi s budućnošću, i da nema trajanje, onda sadašnjost ne bi ni mogla da postoji. Ne bi imala vreme u kom bi mogla da sadašnjuje.“ Odjedanput, Džeremi je bio zaljubljen. Nije se ovako osećao još otkako je, sa četrnaest meseci, skinuo poleđinu sa sata u jaslicama. „Dakle, pričate o čuvenim otkucajima univerzuma’“, reče. „Nijedno glodalo za zupčanike nikako ne može da pravi toliko sitne zupčanike...“ „Zavisi šta nazivate zupčanikom. Jeste li čitali ovo?“ Ledi Ležan mahnu jednom trolu, koji se dogega i ispusti na tezgu duguljast paket. Džeremi ga razmota. Sadržao je jednu knjižicu. „Čika Jezine stravične skaske?“, reče. „Pročitajte priču o staklenom časovniku iz Bednog Ïmalïnena“, reče ledi Ležan. „Dečje priče?“, kaza Džeremi. „Šta iz njih mogu da saznam?“ „Ko to zna? Svratićemo ponovo sutra“, reče ledi Ležan, „da se raspitamo za vaše planove. U međuvremenu, evo malog dokaza da su nam namere poštene.“ Trol na tezgu spusti veliku kožnu vreću. Zveckala je teškim, obilatim zveketom zlata. Džeremi nije preterano obraćao pažnju. On je zlata imao u količinama. Čak i vični časovničari dolazili su da od njega kupe satove. Zlato je bilo korisno jer mu je omogućavalo još vremena za rad na satovima. Od čega je zarađivao još zlata. Zlato je, manje ili više, bilo nešto što popunjava mesto između satova. „Mogu da vam nabavim i veliku količinu invara“, reče ona. „To će vam biti deo isplate, premda se slažem da u ove svrhe čak ni invar neće poslužiti. Gospodine Džeremi, i vi i ja znamo da će vam isplata za izradu prvog odistinski preciznog sata biti sama prilika da izradite prvi odistinski precizan sat, zar ne?“ On se stidljivo osmehnu. „Bilo bi... divno, ako bi moglo da se izvede“, reče on. „Zaista, bio bi to... kraj časovničarskog zanata.“ „Da“, reče ledi Ležan. „Niko nikad više ne bi morao da napravi časovnik.“ Kuc Ovaj radni sto je uredan. Na njemu se nalaze naslagane knjige i lenjir. U ovom trenutku, na njemu se nalazi i kartonski časovnik. Gospođica ga uze. Ostale učiteljice u školi svi su zvali Stefani, Džoun i tako dalje, ali u svom odeljenju, ona je bila poznata strogo kao gospođica Suzan. ’Strogo’ je zapravo savršeno opisivalo sve u vezi s gospođicom Suzan i, u učionici, ona je zahtevala da je zovu gospođice’ baš kao što kralj zahteva da ga zovu ’Vaše veličanstvo’ - i uglavnom iz istih razloga. Gospođica Suzan nosila je crninu, što direktorica nije odobravala, ali nije tu mogla ništa jer crno jeste, pa, krajnje pristojna boja. Bila je mlada, ali je nekako neuhvatljivo zračila zrelošću. Kosu - svetloplavu, gotovo belu, s jednim crnim pramenom - nosila je čvrsto zategnutu u punđu. Direktorka ni ovo nije odobravala - nametalo je Zastarelu Predstavu o Nastavničkom Pozivu, rekla je sa ubeđenjem nekoga kome se u govoru oseća veliko početno slovo. Ipak, nije se usuđivala da s neodobravanjem čak i posmatra pokrete gospođice Suzan, jer se gospođica Suzan kretala kao tigrica.

Teri Pračet 11 Zapravo, uvek je bilo veoma teško pokazati ma kakvo neodobravanje prema gospođici Suzan u njenom prisustvu, jer bi vam u tom slučaju uputila Pogled. Taj pogled ni po čemu nije bio preteći. Bio je smiren i pribran. Samo ne biste poželeli nikad više da ga vidite. Taj Pogled je delovao i u učionici. Uzmimo, recimo, domaći - još jedan Zastareo Običaj, kom se direktorka bezuspešno Protivila. Pas nikad nije pojeo domaći nijednog učenika gospođice Suzan, jer je deo gospođice Suzan išao s njima kući; umesto toga, pas bi im doneo penkalo i molećivo ih posmatrao kako završavaju zadatke. Gospođica Suzan kao da je imala nepogrešiv nagon da opazi lenjost, ali i trud. Suprotno direktorkinim uputstvima, gospođica Suzan nije puštala decu da rade šta hoće. Puštala ih je da rade šta je ona htela. To se ispostavilo kao mnogo zanimljivije za sve. Gospođica Suzan podiže kartonski sat i reče: „Ko zna šta je ovo?“ Uvis sunu šuma ruku. „Miranda?“ „Sat, gospođice.“ Gospođica Suzan se osmehnula, namerno se ne obazirući na razmahanu ruku dečaka po imenu Vinsent, koji je uz to ispuštao i grozničavo poletne zvuke u stilu „eee, eee, eee“, i odabrala onog iza njega. „Zamalo“, reče. „Semjuele?“ „To je karton koji liči na sat“, reče dečak. „Tačno. Uvek valja videti ono što je stvarno tu. I trebalo bi pomoću ovoga da vas učim gledanju na sat.“ Gospođica Suzan se prezrivo osmehnu i odbaci ga. „Da probamo nekako drugačije?“, upita i pucnu prstima. „Da!“, odvrati razred horski, a onda ispusti jedno: „Ah!“, kada zidovi, pod i tavanica iščezoše i klupe odlebdeše visoko nad grad. Na metar-dva od njih nalazio se napukli časovnik na kuli Nevidljivog univerziteta. Deca su se uzbuđeno podgurkivala. Činjenica da im se ispod čizama nalazi više od sto metara čistog vazduha kao da im nije smetala. Začudo, takođe, nisu delovala ni iznenađeno. Ovo je naprosto bilo zanimljivo. Ponašali su se kao znalci koji su viđali i druge zanimljivosti. Tako vam je to u odeljenju gospođice Suzan. „Elem, Melani“, reče gospođica Suzan kada joj jedan golub slete na sto. „Velika kazaljka pokazuje dvanaest a ogromna kazaljka je skoro na desetki, dakle sad je...“ Vinsentova ruka sunu uvis. „Eee, gospođice, eee, eee, eee...“ „Skoro dvanaest“, izusti Melani. „Bravo. Ali ovde...“ Vazduh se zamuti. Sada su klupe, i dalje u savršenoj formaciji, čvrsto stajale na kaldrmi trga nekog drugog grada. Najveći deo učionice isto tako. Ormari, sto s kojekakvim predmetima iz prirode, i tabla. Ali zidovi nikako da ih sustignu. Niko na trgu nije na posetioce obraćao nikakvu pažnju, ali začudo, niko nije pokušavao ni da prođe kroz njih. Vazduh je bio topliji i mirisalo je na more i močvaru. „Zna li neko gde smo sad?“, zapita gospođica Suzan. „Eee, ja, gospođice, eee, eee...“ Vinsent bi mogao više da se istegne uvis samo kad bi mu se stopala odigla od zemlje. „Recimo, Penelopa?“, reče gospođica Suzan. „Pa, gospođice“, reče Vinsent klonulo. Penelopa, koja je bila prelepa, poslušna i, iskreno rečeno, prilično tupava, osvrnula se po gužvi na trgu i po belo okrečenim, u puzavicu obraslim zgradama, sa izrazom bliskim panici na licu. „Ovde smo dolazili prošle nedelje, na geografiji“, reče gospođica Suzan. „Grad usred močvare. Na reci Vijo. Poznat po kuvanju. Mnogo morskih plodova...?“ Penelopino prefinjeno čelo se nabra. Golub prhnu sa stola gospođice Suzan i pridruži se jatu koje je izviđalo između kamenova kaldrme u potrazi za otpacima, pa nežno zaguguta na ostale na nekom ptičjem pidžinu.

Terry Pratchet 12 Svesna da se štošta može izdešavati dok čekate da Penelopa domisli misao, gospođica Suzan mahnu ka satu na radnji s druge strane trga i kaza: „A ko zna koliko je sati ovde, u Genui?“ „Eee, gospođice, gospođice, eee...“ Dečak po imenu Gordon oprezno je priznao da je možda tri, na čujno razočaranje Vinsenta, koji je sve vreme bubrio i ispumpavao se. „Tako je“, reče gospođica Suzan. „Zna li neko zašto je u Genui tri sata dok je u AnkMorporku dvanaest?“ Ovog puta joj nije bilo druge. Da je Vinsent imalo brže digao ruku, spržila bi se od trenja. „Reci, Vinsente?“ „Eee gospođice zbog brzine svetlosti gospođice kreće se devetsto kilometara na sat i u ovom trenutku sunce izlazi na Rubu blizu Genue zato podnevu treba tri sata da stigne do nas gospođice!“ Gospođica Suzan uzdahnu. „Bravo, Vinsente“, reče i ustade. Sve oči u učionici bile su uprte u nju dok je prilazila Ormaru za školski pribor. Činilo se da je doputovao s njima i, da je tu bilo ikog ko tako nešto primećuje, možda bi sada u vazduhu video i nejasne obrise zidova, prozora i vrata. A, ako bi posmatrač bio pametan, rekao bi: Dakle... ova učionica je na neki način još u Ank-Morporku, a isto tako i u Genui, jelda? Je l’ ovo neka fora? Je l’ ovo stvarno? Je l’ posredi mašta? Ili, za ovu ovde učiteljicu, i nema preterane razlike? Unutrašnjost ormara takođe je bila prisutna, i upravo u tom senovitom skrovištu koje je mirisalo na papir, držala je zvezde. Zvezde su bile zlatne i srebrne. Jedna zlatna vredela je tri srebrne. Direktorka ni njih nije odobravala. Rekla je da podstiču decu da se Takmiče. Gospođica Suzan je rekla kako im to i jeste svrha, a direktorka je zbrisala pre nego što dobije Pogled. Srebrne zvezde nije često dodeljivala, a zlatne jednom u dve nedelje ili ređe; deca su se nadmetala za njih u skladu s tim. Ovog trena gospođica Suzan odabra srebrnu zvezdu. Uskoro će Poletni Vinsent imati sopstvenu galaksiju. Mora mu se odati priznanje, jer ga uglavnom nije zanimalo kakvu će zvezdu dobiti. Mario je za količinu. Gospođica Suzan u sebi ga je obeležila kao Dečaka Kog Će Po Svoj Prilici Jednog Dana Ubiti Rođena Supruga. Vratila se do katedre i položila zvezdu ispred sebe, da ih draži i mami. „I jedno supernaročito pitanje“, kaza ona, s tračkom zlobe u glasu. „Znači li to da je tamo ’tad’ dok je ovde sad’?“ Ruka uspori na pola puta do gore. „Eee“, poče Vinsent, pa stade. „Gospođice, to nema nikakvog smisla...“ „Vinsente, pitanja ne moraju da imaju smisla“, reče gospođica Suzan. „Ali odgovori moraju.“ Penelopa ispusti nekakav uzdah. Na iznenađenje gospođice Suzan, lice zbog kog će otac jednog dana morati da najmi telohranitelje budilo se iz uobičajenih vedrih maštarija i varilo odgovor. Ruka bela poput alabastera dizala se takođe. Razred je posmatrao i iščekivao. „Reci, Penelopa.“ „Uvek...“ „Da?“ „Svuda je uvek sad, gospođice?“ „Upravo tako. Svaka čast! Dobro, Vinsente, dobićeš srebrnu zvezdu. A za tebe, Penelopa...“ Gospođica Suzan vrati se do ormarića sa zvezdama. To što je Penelopa sišla sa svog oblaka na dovoljno dugo da odgovori na pitanje samo po sebi je zavređivalo zvezdu, ali za jednu tako duboku misaonu izjavu morala je da dobije zlatnu. „Svi otvorite sveske i zapišite ovo što nam je Penelopa upravo rekla“, reče ona vedro, sedajući. A onda je na stolu spazila mastionicu, koja je počela da se pridiže poput Penelopine ruke. Bila je to keramička posuda, načinjena da uredno leži u okruglom otvoru u drvetu. Izdigla se bez napora, i ispostavilo se da čuči na vrhu razdragane lobanje Pacovske smrti.

Teri Pračet 13 Jedna svetlucava, plava očna duplja namignu gospođici Suzan. Hitrim, odsečnim pokretima, i ne gledajući dole, ona ščepa mastionicu i skloni je u stranu, a drugom rukom posegnu ka debeloj knjizi priča. Toliko je jako tresnula rupu da tegetcrno mastilo pljusnu po kaldrmi. Potom je zadigla poklopac katedre i provirila unutra. Tamo, naravno, nije bilo ničega. Barem ničeg jezivog... ...osim ako računate parče čokolade koje su dopola oglodali pacovski zubi i poruku ispisanu debelom, masnom goticom: TREBA DA SE VIDIMO i potpisanu poznatim alfa i omega simbolom i rečju Deda Suzan je uzela poruku i zgužvala je u lopticu, svesna da drhti od gneva. Kako ga nije sramota? I još je i pacova poslao! Bacila je lopticu u korpu za đubre. Nikad nije mašila. Korpa bi se ponekad pomerila da ovo omogući. „A sad idemo da vidimo koliko je sati u Klaču“, reče deci, koja su je posmatrala. Kad je pala na sto, knjiga se sama od sebe otvorila na određenoj strani. A kasnije će doći vreme da se čitaju priče. I Gospođica Suzan će se zapitati - prekasno - otkud joj ta knjiga na stolu kad je nikad pre toga ne beše videla. A tegetcrna mastiljava mrlja ostaće na kaldrmi trga u Genui sve dok je, te večeri, ne spere oluja. Kuc Prve reči koje pročitaju tragači za prosvetljenjem, u tajnim dolinama blizu Ose sveta, gde se stalno udara u gong i gde se od jetija ne može živeti, jesu reči koje vide kad pogledaju u Žitije Vena Večito Iznenađenog. Prvo pitanje koje postave jeste: „Što je večito bio iznenađen?“ I kažu im: „Ven je razmotrio prirodu vremena i shvatio je da se univerzum iz trena u tren iznova stvara. Stoga, spoznao je on, ne postoji prošlost, samo sećanje na prošlost. Trepni, i svet koji ćeš potom ugledati nije postojao kad si zažmurio. Stoga, kazao je on, jedino stanje uma koje tome priliči jeste iznenađenje. Jedino stanje srca koje priliči jeste radost. Nebo koje sada vidiš - nikad ranije nisi video. Savršeni trenutak je sada. Raduj se.“ Prve reči koje je pročitao mladi Lu Ce kada je u mračnom, pretrpanom, krajnje iskislom gradu Ank-Morporku pokušao da dosegne stanje zgranutosti, bile su: „Sobe za izdavanje, vrlo povoljno“. I obradovao se. Kuc Gde je zemljište pogodno za žitarice, ljudi obrađuju zemlju. Po ukusu umeju da prepoznaju plodno tlo. I gaje žito. U oblastima zgodnim za proizvodnju čelika, peći po celu noć boje nebo crvenilom poput zalaska sunca. Čekići nikad ne staju. Pravi se čelik. Postoje oblasti pogodne za ugalj, za goveda, oblasti pod travom. Svet je pun oblasti gde jedna stvar oblikuje zemlju i stanovništvo. A ovde gore, u visokim dolinama oko Ose sveta, gde sneg nikad nije daleko - ovo je oblast prosvetljenja.

Terry Pratchet 14 Ovde ljudi znaju da ne postoji čelik, samo naša predstava o čeliku. 5 Nadevaju imena novom i nepostojećem. Tragaju za suštinom bivstva i prirodom duše. Oni proizvode mudrost. U svakoj dolini koju je izorao lednik, gde se čak i u najvrelijim letnjim danima u vetru osećaju čestice leda, najupečatljivija građevina je hram. Postoje monasi slušači; oni se trude da u gunguli sveta razaberu one najtananije odjeke zvukova koji su pokrenuli univerzum. Postoje kulerska braća, povučena i tajanstvena sekta koja smatra da se univerzum može spoznati samo kroz najstrašniji kuleraj, da se crno nosi uz sve i da će hromirane stvari uvek biti u trendu. U vrtoglavim hramovima išpartanim zategnutim konopcima, ravnotežni monasi kušaju napetost sveta, a onda se zapute na duga, opasna putešestvija kako bi ga vratili u ravnotežu. Njihova dela vide se na visokim planinama i usamljenim ostrvcima. Koriste malecne mesingane tegove ne veće od pesnice. To radi. Očito, radi. Svet se još nije nakrivio. A u najvišoj, najzelenijoj, najprovetrenijoj dolini, gde rastu kajsije i čak i u najvrelijim danima potocima plovi led, nalazi se manastir Oj Dong i Venov red borilačkih monaha. Druge sekte nazivaju ih istorijskim monasima. Uglavnom se ne zna čime se bave, premda je bilo povremenih opaski o neobičnoj činjenici da je u toj udolini uvek divan prolećni dan i da je trešnjevo drveće u stalnom cvatu. Govorka se kako je navodna dužnost ovih monaha da se postaraju da se sutrašnjica ostvari u skladu s nekim tajanstvenim planom izvesnog čoveka koji se stalno nešto iščuđavao. Zapravo, već neko vreme - a bilo bi nemoguće i sumanuto kazati koliko dugo - istina je još neobičnija, još opasnija. Posao istorijskih monaha jeste da se postaraju da se sutrašnjica uopšte i dogodi. Starešina iskušenika susreo se s Rinpom, opatovim prvim akolitom. Toga trena, ako ništa, položaj prvog akolita bio je veoma bitan. U opatovom trenutnom stanju, morali su štošta da rade umesto njega, i ništa mu nije dugo držalo pažnju. Pod ovakvim okolnostima, neko je uvek voljan da teret preuzme na sebe. Svuda postoji poneki Rinpo. „Opet Ludit“, reče starešina iskušenika. „Joj, pobogu. Ne pravi ti valjda probleme jedno bezobrazno dete?“ „Ne neko obično bezobrazno dete. Odakle je ovaj mali?“ „Poslao ga je učitelj Soto. Znaš? Onaj iz ispostave u Ank-Morporku? Našao ga je u gradu. Koliko shvatam, mali je prirodno nadaren“, reče Rinpo. Starešina iskušenika delovao je preneraženo. „Nadaren! To je jedan pokvareni kradljivac! Bio je šegrt u Lopovskom esnafu!“, kaza. „Pa šta? Deca ponekad kradu. Malo ih izbiješ, pa prestanu. Najosnovnije obrazovanje“, reče Rinpo. „Aha. Postoji problem.“ „Da?“ „Izuzetno je brz. Oko njega predmeti samo nestaju. Sitnice. Drangulije. Ali čak i kad pomno motrimo, ne vidimo kako ih uzima.“ „Možda ih onda ne uzima on?“ „On prođe kroz sobu i stvari iščeznu!“, reče starešina iskušenika. „Toliko je brz? Dobro je onda što ga je Soto uopšte našao. Ali kradljivac je...“ „Posle se pojave, na raznoraznim mestima“, reče iskušenički starešina, kome je očigledno bilo mrsko to da prizna. „Siguran sam da radi to iz bezobrazluka.“ Povetarac dunu i miris trešnjevog cveta zapahnu terasu. „Pazi, navikao sam ja na neposlušnost“, reče starešina. „To je deo iskušeničkog života. Ali on uz sve to stalno i kasni.“ „Kasni?“ „Ne dolazi na čas na vreme.“ 5 Ali svejedno koriste viljuške, ili bar našu predstavu o viljuškama. Što bi rekli filozofi, kašika možda i ne postoji, premda se onda naprosto nameće pitanje šta će nam predstava o šupi.

Teri Pračet 15 „Kako đak može da kasni ovde?“ „Gospodina Ludita izgleda nije briga. Gospodin Ludit izgleda misli da može da se ponaša kako mu padne na pamet. A pored toga je i... pametan.“ Akolit klimnu glavom. Ah. Pametan. Ovde u dolini, ta reč je nosila naročito značenje. Pametan dečak misli da zna više od predavača, ima odgovor na sve i upada im u reč. Pametan dečak gori je od glupog. „Ne prihvata disciplinu?“, upita akolit. „Juče, dok sam vodio razred na čas temporalne teorije u Kamenoj sobi, uhvatio sam ga kako naprosto pilji u zid. Očito nije obraćao pažnju. Ali kad sam ga prozvao da reši problem koji sam kredom napisao na tabli, potpuno svestan da neće moći, on je odgovorio. I to tačno.“ „Dobro, i? Sam si rekao da je pametan dečko.“ Starešina iskušenika izgledao je kao da mu je neprijatno. „Jedino što... nije rešio pravi zadatak. Pre toga sam držao čas terencima petog dima, pa mi je na tabli ostao deo kontrolnog. Izuzetno složen faznoprostorni problem u vezi s harmonijskim talogom u n istorija. Niko od njih nije ga tačno rešio. Iskreno, i sâm sam morao da proverim u knjizi.“ „Dakle, pretpostavljam da si ga kaznio što nije odgovorio na pravo pitanje?“ „Naravno. Ali takvo ponašanje ometa nastavu. Najčešće mi se čini da nije sasvim prisutan. Nikad ne pazi, odgovore uvek zna, a nikad ne ume da ti kaže otkud ih zna. Ne možemo stalno da ga mlatimo. Daje loš primer ostalim đacima. Ne možeš školovati pametnog dečaka.“ Akolit je zamišljeno posmatrao jato belih golubova kako kruži nad manastirskim krovovima. „Ne možemo ga sad izbaciti“, reče naposletku. „Soto kaže da ga je video kako izvodi stav kojota! Tako su ga i našli! Možeš da zamisliš? I to bez obuke! Možeš misliti šta bi bilo da neko vičan tome slobodno trčkara naokolo? Sva sreća pa je Soto bio na oprezu.“ „Ali navalio je problem meni na grbaču. Mali remeti spokoj.“ Rinpo uzdahnu. Iskušenički starešina je dobar i savestan čovek, znao je, ali odavno nije izlazio u svet. Ljudi poput Sota u svetu vremena provode svaki bogovetni dan. Uče se prilagodljivosti, jer ako si tamo napolju uštogljen, mrtav si. Ljudi poput Sota... gle, šta mu pade na pamet... On pogleda ka drugom kraju terase, gde su dvojica slugu metlama čistili popadali trešnjev cvet. „Ukazalo mi se skladno rešenje“, reče. „Je l’?“ „Neobično nadarenom dečaku kao što je Ludit treba majstor da ga podučava, ne disciplina učionice.“ „Možebiti, ali...“ Iskušenički starešina propratio je Rinpov pogled. „A“, reče i osmehnu se na jedan ne baš sasvim dobroćudan način. U tom osmehu osećala se izvesna primesa radosnog iščekivanja, naznaka da se nekom možda spremaju nevolje - nekom ko ih, po njegovom mišljenju, vala i te kako zaslužuje. „Palo mi je na pamet jedno ime“, kaza Rinpo. „I meni isto“, reče iskušenički starešina. „To ime sam prečesto slušao“, nastavi Rinpo. „Ili će on ukrotiti malog, pretpostavljam, ili mali njega, mada uvek postoji mogućnost i da ukrote jedan drugog...“, razmatrao je starešina. „Da upotrebim belosvetski žargon, svejedno smo u plusu.“ „Ali da li bi se opat složio?“, reče starešina, koji je oberučke dočekao ovu zamisao i sada je oprobavao ima li slabih tačaka. „Oduvek je gajio neko zaista dosadno poštovanje prema... čistaču.“ „Opat je mio i dobroćudan, ali trenutno muku muči sa zubima, a ni hodanje mu baš ne polazi za rukom“, kaza Rinpo. „A ovo su teška vremena. Siguran sam da će rado prihvatiti našu zajedničku preporuku. Ma to je praktično najobičnija svakodnevna sitnica.“ I tako je odlučena budućnost.

Terry Pratchet 16 Nisu oni bili loši ljudi. Stotinama godina su marljivo radili za dobrobit doline. Ipak, moguće je posle nekog vremena razviti izvesne opasne misaone navike. Jedna je sledeća: iako je za sve važne poduhvate neophodna organizacija, zapravo treba organizovati samu organizaciju, a ne poduhvat. A druga je da je spokoj sam po sebi dobar. Kuc Pored Džeremijevog kreveta stajao je niz budilnika. Nisu mu trebali, jer budio se kad poželi. Bili su tu da bi ih isprobao. Navio ih je za sedam, pa se probudio u šest i pedeset devet da proveri hoće li zazvoniti na vreme. Sinoć je rano otišao u krevet sa čašom vode i Čika Jezinim strahotnim skaskama. Ma koliko imao godina, priče ga nikad nisu zanimale i nikako nije baš mogao da im pojmi suštinu. Nikad nije delo beletristike pročitao od korica. Sećao se kako ga je, kao malog, baš nervirala slika u otrcanoj dečjoj knjizi, odmah pored pesmice Dočepo se mali brata očevoga sata, jer nacrtani sat nikako nije odgovarao istorijskom periodu. Pokušao je da čita Čika Jezine strahotne skaske. Imale su naslove poput „Kako je zla kraljica plesala u usijanim crvenim cipelicama!“ i „Starica završila u pećnici“. Ni u jednoj jedinoj nisu se pominjali nikakvi satovi. Pisci kao da su to radili namerno. U „Staklenom časovniku iz Bednog Ïmalïnena“, s druge strane, postojao je sat. Recimo. I bio je... čudan. Jedan nevaljao čovek - čitaoci su znali da je nevaljao jer lepo piše da je nevaljao, tu, na samoj stranici - načinio je sat od stakla i u njemu zarobio devojku Vreme, ali sve se izjalovilo jer jedan deo sata, jednu oprugu, nije mogao da napravi od stakla, pa je pukla od napona. Vreme se oslobodila i čovek je u sekundi ostario deset hiljada godina i pretvorio se u prah i - nimalo iznenađujuće, po Džeremijevom mišljenju - niko ga nikad više nije video. Priča se završavala poukom: „Veliki poduhvati zavise od sitnih pojedinosti“. Džeremi nije shvatao zašto nije mogla glasiti i: „Nije ispravno zatvarati nepostojeće žene u satove“ ili „Sa staklenom oprugom bi uspelo“. No nešto sa čitavom pričom nije bilo u redu - to je videlo čak i Džeremijevo neiskusno oko. Kad je čitate, delovala je kao da pisac pokušava da razluči nešto što je video, ili što su mu pričali a on pogrešno razumeo. I - ha! - iako je radnja bila smeštena pre mnogo stotina godina, kad su čak i u Ubervaldu postojali samo prirodni satovi s kukavicom, crtač je nacrtao visoki stojeći časovnik, kakvih nije bilo ni pre petnaest godina. Kako su neki ljudi glupavi! Da nije toliko tragično, smejao bi se! Ostavio je knjigu i ostatak večeri proveo u nacrtima za esnaf. Za ovo su mu debelo plaćali, pod uslovom da obeća kako se neće lično pojaviti. Potom je ostavio nacrte na noćni stočić pored satova. Ugasio je sveću. Zaspao. Sanjao je. Stakleni sat je kucao. Stajao je nasred drvenog poda radionice i srebrnasto se sjajio. Džeremi je obigravao oko njega, ili je možda on sam lagano kružio oko Džeremija. Bio je viši od čoveka. U prozirnom telu časovnika, crvena i plava svetla treperila su poput zvezda. Mirisalo je na kiselinu. Sada kao da je zaronio u tu kristalnu napravu, kao da ponire naniže, kroz slojeve stakla i kvarca. Uzdizali su se pored njega; njihova glatkoća se pretvarala u mnogo stotina kilometara visoke zidove, a on je još padao između velikih pljosnatih komada, koji su postajali grubi, zrnasti... ...puni rupa. Crvena i plava svetla takođe su bila tu i lizala su pored njega. I tek sada se začuo zvuk. Dopirao je iz tame negde ispred - spor, sumanuto poznat ritam, otkucaji srca milion puta uvećani... ...tik... tak...

Teri Pračet 17 ...svaki otkucaj sporiji od planina i veći od svetova, taman i krvavocrven. Čuo ih je još nekoliko, a onda mu se pad usporio, zaustavio se, a on se vinuo natrag uvis kroz svetlosno inje, sve dok se blistavih ispred njega nije pretvorilo u prostoriju. Mora da zapamti sve ovo! Sve je tako jasno, kad vidiš! Tako jednostavno! Tako lako! Video je svaki deo, izradu, sklop. A sada je počelo da bledi. Naravno, sve je samo san. Govorio je to sebi i tešio se. Ali oko ovog se poprilično potrudio, morao je da prizna. Na primer, na obližnjoj radnoj površini pušila se šolja čaja, a s druge strane vrata dopirali su glasovi... Začu se kucanje na vratima. Džeremi se pitao hoće li se san završiti kad se vrata otvore, a vrata su onda nestala, ali kucanje se nastavilo. Dopiralo je s donjeg sprata. Bilo je šest i četrdeset sedam. Džeremi baci pogled na budilnike da se uveri jesu li dobro podešeni, pa navuče kućni ogrtač i požuri niz stepenice. Odškrinuo je ulazna vrata. Nije bilo nikoga. „Jok, bre, ovde dole, gos’n.“ Taj neko malo niže bio je patuljak. „Sajdžison?“, reče. „Da?“ On gurnu fasciklu kroz procep vrata. „Treba da potpišeš, tu dole, gde veli ’potpisati’. Fala. Ajmo, narode...“ Iza njega, dva trola izvrnuše ručna kolica. Na kaldrmu se sruči veliki drveni sanduk. „Šta je ovo?“, reče Džeremi. „Ekspres pošiljka“, reče patuljak i uze fasciklu. „Čak tamo iz Ubervalda. Biće da je neko pljunô lepe pare. Vidi ti sve te pečate i nalepnice.“ „Da li biste mogli da ga unesete...?“, poče Džeremi, ali kolica su već krenula dalje, uz veselo zveckanje i sudaranje lomljivih predmeta. Počela je kiša. Džeremi se zagleda u oznaku na sanduku. Svakako je bio adresiran na njega - urednim, oblim rukopisom, a tačno iznad nalazio se pečat s dvoglavim slepim mišem Ubervalda. Nije bilo drugih oznaka izuzev, blizu dna, reči: Onda je sanduk počeo da psuje. Prigušeno i na stranom jeziku, ali sve psovke imaju izvestan međunarodni sadržaj. „Ovaj... ej?“, reče Džeremi. Sanduk se zaljulja i pade na dužu stranu, uz dodatne psovke. Iznutra dopre nekakvo treskanje, nešto glasnijih psovki, i sanduk se klimavo uspravi, s navodnom gornjom stranom ovog puta odozgo. Deo daske skliznu u stranu i na ulicu uz zveket ispade jedna ćuskija. Glas koji je donedavno psovao reče: „Ako bifte bili tako ljubavni?“ Džeremi ugura ćuskiju u zgodnu pukotinu i povuče. Sanduk se raspade. Njemu ispade štangla. Unutra je bilo neko... stvorenje. „Ne vnam“, reče ono dok je sklanjalo sa sebe komade materijala u kom je bilo spakovano. „Ofam poganih dana bev ikakvih problema, a ovi kreteni vabrljali fve na famom pragu.“ Stvor klimnu Džeremiju glavom. „Dobro jutro, gofpodine. Pretpoftavljam da fte vi gofpodin Džeremi?“ „Jesam, ali...“ „Gofpodine, vovem fe Igor. Ovo fu mi preporuke, gofpodine.“ Šaka, koja je ličila na posledice fabričke nesreće, i koju su samo kopče čuvale od raspada, gurnu prema Džeremiju svežanj papira. On nagonski ustuknu, ali onda mu bi neprijatno, pa ih uze. „Mislim da je ovo neka greška“, reče.

Terry Pratchet 18 „Ne, nije greška“, reče Igor dok je iz ostataka sanduka izvlačio putnu torbu načinjenu od starog tepiha. „Treba vam pomoćnik. A kad fe radi o pomoćnicima, fa Igorom ne možete promašiti. To je opštepovnato. Gofpodine, možemo li da fe fklonimo f kiše? Zarđaće mi kolena.“ „Ali meni ne treba pomoć...“, poče Džeremi, no to nije bilo tačno, zar ne? On samo nije uspevao da zadrži pomoćnike. Uvek bi pobegli u roku od nedelju dana. „’Jutro, gospodine“, reče jedan razdragan glas. Zaustavila su se još jedna kola. Ova su bila ofarbana u blistavo, higijensko belo i bila su puna kačica za mleko, a na boku je bilo ispisano „Ronald Soak, mlekadžija“. Džeremi rasejano pogleda u ozareno lice gospodina Soaka, koji je u svakoj ruci držao po flašu mleka. „Pola litra, gospodine, kao i obično. Možda još pola, ako imate društvo?“ „Ovaj, ovaj, ovaj... može, hvala.“ „A i jogurt je baš divan ove nedelje, poštovani“, podsticao ga je gospodin Soak. „Ovaj, ovaj, radije ne bih, gospodine Soak.“ „Je l’ vam treba jaja, pavlake, putera, kefira ili sira?“ „Ne baš, ne, gospodine Soak.“ „Dobro onda“, kaza gospodin Soak, nimalo postiđen. „Vidimo se dakle sutra.“ „Ovaj, da“, reče Džeremi dok su kola kretala dalje. Gospodin Soak bio mu je prijatelj, što je u Džeremijevom ograničenom rečniku međuljudskih odnosa značilo „neko s kim popričam jednom ili dvaput nedeljno“. Mlekadžija mu se dopadao jer je bio redovan i tačan i svakog jutra je ostavljao boce na pragu dok sedam još otkucava. „Ovaj, ovaj... doviđenja“, reče. Okrenu se Igoru. „Otkud si znao da mi treba...“, pokuša on. Ipak, onaj čudni čovek već beše ušao i Džeremi ga je grozničavo pronašao u radionici. „E, jefte, vrlo lepo“, reče Igor, koji je sve razgledao kao pravi poznavalac. „Ono je kuglokrt Mk3 mikrostruga, jelda? Video fam je kod njih u katalogu. Divno, vaifta...“ „Ni od koga nisam tražio pomoćnika!“, reče Džeremi. „Ko te šalje?“ „Mi fmo Igori, gofpodine.“ „Da, reče ti! Čuj, ja ne...“ „Ne, gofpodine. Mi fmo Igori. Preduveće, gofpodine.“ „Koje preduzeće?“ „Va vapošljavanje, gofpodine. Vnate, gofpodine, ovako vam je to... Bev fopftvene krivice Igor čefto offane bev gofpodara, vidite. U neku ruku...“ „...imaš dva palca“, dahnu Džeremi, koji je upravo primetio i nije mogao da se obuzda. „Po dva na svakoj ruci.“ „A, jefte, gofpodine, to je ftvarno vgodno“, reče Igor, koji nije čak ni zirnuo naniže. „U neku ruku, nikad ne manjka ljudi koji žele Igora. Vato moja tetka Igorina vodi malu elitnu agenciju.“ „Za... mnogo Igora?“, reče Džeremi. „Ma, ima naf poprilično. Velika fmo porodica.“ Igor pruži Džeremiju vizitku. Ovaj pročita. Mi smo Igori „Ruka ruci, nismo vuci" Stari Rathauz Bedni Ïmalïnen š-mejl: Ravumemgofpodine Ubervald Džeremi je piljio u semaforsku adresu. Njegovo uobičajeno neznanje u pogledu svega što nisu satovi ovde nije važilo. Vrlo se zainteresovao za novi sistem semafora, koji se protezao čitavim kontinentom, nakon što je čuo da, radi bržeg protoka poruka, u značajnoj meri koristi satni mehanizam. Dakle, da bi unajmio jednog Igora, možeš da pošalješ poruku škljockalicama? Pa, ako ništa, to bar objašnjava brzinu.

Teri Pračet 19 „Rathauz“, reče. „To znači većnica ili tako nešto, jelda?“ „Obično, gofpodine... obično“, umirivao ga je Igor. „Stvarno u Ubervaldu imate semaforske adrese?“ „O, da. Fpremni fmo da ščepamo budućnoft obema rukama, gofpodine.“ „...sa četiri palca...“ „Jefte, gofpodine. Možemo da ščepamo famo tako.“ „A onda si se poslao ovamo poštom?“ „Fvakako, gofpodine. Va naf Igore, neudobnoft nije nepovnanica.“ Džeremi pogleda u dokumenta koju mu je ovaj dao i za oko mu zapade jedno ime. Gornji papir bio je potpisan. Manje-više. Tu je stajala poruka, uredno ispisana velikim štampanim slovima, besprekorna kao da je odštampana, a na kraju je bilo ime. BIĆE OD KORISTI LEŽAN On se priseti. „A, dakle, ledi Ležan stoji iza ovoga. Ona mi te je poslala?“ „Tako je, gofpodine.“ Džeremi je imao osećaj da Igor očekuje od njega još nešto, pa je, čisto radi reda, iščitao ostatak teksta; ispostavilo se da su u pitanju preporuke. Pojedine su bile ispisane nečim za šta se mogao samo nadati da je sasušeno smeđe mastilo, jedna bojicom, a nekoliko je bilo oprljeno po ivicama. Sve je vrvelo od pohvala. Posle nekog vremena, doduše, među potpisnicima se mogla uočiti izvesna sličnost. „Ovu je potpisao neko po imenu Ludi Doktor Lopatar“, reče. „A, pa nije fe on ftvarno vvao ’ludi’, gofpodine. To mu je bilo više kao nadimak.“ „Pa je l’ bio lud?“ „Ko će vnati, gofpodine“, kaza Igor spokojno. „A baron Prsotina Haha? Pod ’razlogom za odlazak’ piše da ga je smrskala zapaljena vetrenjača.“ „Pomešali ga f nekim, gofpodine.“ „Stvarno?“ „Jefte, gofpodine. Koliko fam ravumeo, rulja je od njega pomiflila da je Vrištavi Doktor Berferk, gofpodine.“ Aha. Pa, da.“ Džeremi baci pogled naniže. „Za kog si, vidim, takođe radio.“ „Jefam, gofpodine.“ „I koji je umro od trovanja krvi?“ „Da, gofpodine. Dokačili ga prljavim vilama.“ „A... ’Nabijem te’ Nipsi?“ „Ovaj, je l’ mi verujete da je držao tevgu f ražnjićima, gofpodine?“ „Pa, je l’ jeste?“ „Ne baš uobičajenu, gofpodine.“ „Hoćeš reći da je i on bio lud?“ „E pa, fad. Imao je on fvoje bubice, to privnajem, ali Igor nikad ne fudi o gofpodaru ili gofpodarici, gofpodine. Takvi fu igorfki propifi, gofpodine“, dodade strpljivo. „Kud bi ovaj fvet da fmo fvi ifti, gofpodine.“ Džeremi nije imao blagog pojma šta dalje treba da radi. Razgovor s ljudima mu nikad nije išao od ruke, a ovo mu je, ako se izuzmu ledi Ležan i natezanje oko neželjenog sira s gospodinom Soakom, bio najduži razgovor u poslednjih godinu dana. Do sada Džeremijeva predstava o „ljudima“ nije uključivala nikoga ko na telu ima više šavova od tašne. „Doduše, nisam siguran da ima posla za tebe“, reče. „Imam novu narudžbinu, ali nisam siguran kako... U svakom slučaju, ja nisam lud!“ „To nije obavevno, gofpodine.“ „Zapravo imam papir na kom piše da nisam, čisto da znaš.“

Terry Pratchet 20 „Fvaka čaft, gofpodine.“ „Retko ko ima tako nešto!“ „U potpunofti fe flažem, gofpodine.“ „Pijem lekove, znaš.“ „Bravo, gofpodine“, kaza Igor. „Da odem ja da napravim nešto va doručak, može? Dok fe vi oblačite... gofpodaru.“ Džeremi je grčevito stiskao vlažni kućni ogrtač. „Brzo se vraćam“, rekao je i požurio uz stepenice. Igor obuhvati pogledom police pune alata. Na njima nije bilo ni truni prašine; turpije, čekići i klešta bili su postrojeni po veličini, a predmeti na tezgi geometrijski tačno raspoređeni. On otvori fioku. Šrafovi su bili složeni u savršene nizove. On se osvrnu po zidovima. Izuzev satova na policama, bili su goli. Neobično - čak i doktor Slindža Vajbs imao je na zidu kalendar da malo osveži prostor. Doduše, posredi jeste bio kalendar kompanije Korita za kiselinu i okovi iz Ogava, a prostor je osvežavao pretežno crvenom bojom, ali barem je pokazivao nekakvo priznanje da van ta četiri zida postoji kakav-takav svet. Igor je bio zbunjen. Nikad ranije nije radio za duševno zdravu osobu. Radio je za poprilično... no, svet ih je nazivao luđacima, i radio je za nekoliko normalnih, utoliko što su se bavili samo sitnim i društveno prihvatljivim ludostima, ali, koliko se sećao, nikad nije radio za nekoga duševno zdravog. Očito, zaključio je, ako je nabijanje šrafova u nos ludilo, onda je to što ih označiš brojevima i držiš ih uredno razdeljene znak duševnog zdravlja, što je suprotno od... Aha. Ne. Zapravo i nije, zar ne...? On se osmehnu. Već je počinjao da se oseća kao kod kuće. Kuc U Vrtu pet iznenađenja čistač Lu Ce brižno je gajio planine. Metlu beše naslonio na živicu. Iznad njega se nad vrtove hrama nadnosio kip Vena Večito Iznenađenog, u sedećem položaju, s razrogačenim izrazom, da, prijatnog iznenađenja, zauvek zarobljenim na licu. Ljudi za koje se u uobičajenim okolnostima kaže da imaju vremena napretek vole da se iz zabave bave planinama. Lu Ce nije imao nimalo vremena. Vreme se pretežno dešavalo nekom drugom; posmatrao ga je kao što ljudi na obali posmatraju more. Veliko je i eno ga tamo negde, i ponekad te baš okrepi kad umočiš u njega nožni prst, ali ne možeš zauvek da živiš u njemu, a pored toga, od njega bi mu se uvek naborala koža. U ovom trenutku - onom beskrajnom trenutku koji se u mirnoj, sunčanoj uvali stvarao iznova i iznova - petljao je nešto oko ogledalaca, lopatica, morfičkih rezonatora i još čudnijih sprava neophodnih da vam planina ostane niža od petnaestak centimetara. Trešnjevo drveće još je bilo u cvatu. Ovde je uvek bilo u cvatu. Negde iz hrama začu se gong. S manastirskog krova prhnu jato belih golubova. Na planinu pade jedna senka. Lu Ce zirnu ka osobi koja je ušla u vrt. Radi reda je načinio pokornu kretnju u pravcu, kako se činilo, donekle razdraženog dečaka u iskušeničkoj odori. „Da, gospodaru?“, reče on. „Tražim čoveka koga zovu Lu Ce“, reče dečak. „Što se mene tiče, ne verujem da postoji.“ „Uspeo mi je lednik“, reče Lu Ce, ne obazirući se na ovo. „Konačno. Vidi, gospodaru! Svega dva i po centimetra dugačak, ali već je zaorao sopstvenu dolinicu. Sjajno, a?“ „Da, da, super“, kaza iskušenik blagonaklono, kao nekom nižem od sebe. „Zar nije ovo Lu Ceov vrt?“ „Misliš, onog Lu Cea poznatog po bonsai planinama?“ Iskušenik pogleda u leju poslužavnika, pa u smežuranog, nasmejanog starčića.

Teri Pračet 21 „Ti si Lu Ce? Ali ti si samo čistač! Viđao sam te kako čistiš spavaonice! Neki su te šutirali, video sam!“ Lu Ce, koji ga, kako se činilo, nije čuo, uze tacnu široku tridesetak centimetara na kojoj se pušila kupica pepela. „Gospodaru, kako ti se ova čini?“, reče. „Vulkanska. I, da prostiš, zapetljana u tri lepe.“ Iskušenik koraknu napred, nagnu se i zagleda se čistaču pravo u oči. Lu Ce se nije često uznemiravao, ali sad jeste. „Ti jesi Lu Ce?“ „Jeste, mališa. Ja sam Lu Ce.“ Iskušenik duboko udahnu i pruži žgoljavu ruku. Držala je malen svitak. „Od opata... ovaj, venerabilna starino!“ Svitak je podrhtavao u bojažljivoj ruci. „Mališa, svi me mahom zovu Lu Ce. Ili ’Čistaču’. Dok me bolje ne upoznaju, neki mi se obraćaju s ’marš odatle’“, reče Lu Ce dok je pažljivo zamotavao alat. „Nikad nisam bio nešto naročito venerabilan, osim kad neko omaši u pisanju.“ On se osvrnu po tacnama u potrazi za sićušnom lopatom koju je koristio za ledničke procese, ali nigde je nije video. Sigurno ju je pre sekund spustio tu negde? Iskušenik ga je motrio s mešavinom strahopoštovanja i zaostalog taloga sumnje na licu. Neko poput Lu Cea se pročuje. On je taj koji je - no, koji je uradio manje ili više sve, ako je verovati glasinama. A nije tako izgledao. Ovo je bio samo ćelavi starkelja paperjaste brade i malecnog, prijaznog osmeha. U pokušaju da opusti mladića, Lu Ce ga potapša po ramenu. „Da vidimo šta to opat hoće“, reče i razmota pirinčani papir. „A. Ovde piše da treba da me vodiš kod njega.“ Paničan izraz sledi iskušenikovo lice. „Molim? Kako mogu? Iskušenicima nije dozvoljen pristup u Središnji hram!“ „Stvarno? U tom slučaju, daj da povedem ja tebe, koji ćeš voditi mene da vidim njega“, reče Lu Ce. „Ti smeš u Središnji hram?“, reče iskušenik, pa poklopi usta rukom. „Ali ti si samo čis.... A...“ „Tako je! Nisam čak ni pravi monah, a kamoli dong“, reče čistač vedro. „Čudo neviđeno, a?“ „Ali ljudi pričaju o tebi kao da si na visokom položaju, nešto skoro kao opat!“ „O, pobogu, ne“, kaza Lu Ce. „Nisam ja ni blizu toliko svešten. Nikad nisam uspeo taj kosmički sklad da uhvatim ni za glavu ni za rep.“ „Ali učinio si sve one neverovatne...“ „A, pa ne kažem da nisam vičan tome što radim“, reče Lu Ce i lagano odlunja odatle s prastarom metlom preko ramena. „Samo nisam svešten. Hoćemo li?“ „Ovaj... Lu Ce?“, reče iskušenik dok su išli drevnom stazom od cigala. „Da?“ „Što se ovo zove Vrt pet iznenađenja?“ „Kako si se zvao dok si još bio deo sveta, ishitreni mladiću?“ „Novokapijan. Novokapijan Ludit, vener...“ Lu Ce mu pripreti prstom. „A?“ „Hoću reći, čistaču.“ „Ludit, a? Iz Ank-Morporka si?“ „Jesam, čistaču“, reče dečak. Iznenada sumoran glas nagoveštavao je da zna šta sledi. „Odrastao u Lopovskom esnafu? Jedan od ’Luditovih klinaca?“ Dečak ranije poznat kao Novokapijan pogleda starca u oči, i kad je odgovorio, izdeklamovao je to kao neko ko je na dotično pitanje odgovorio isuviše puta. „Jeste, čistaču. Jeste, našli su me kao malog. Jeste, zovu nas Luditovi klinci i klinceze po jednom od osnivača

Terry Pratchet 22 Esnafa. Jeste, to mi je usvojeno prezime. Jeste, bio je to lep život i ponekad poželim da sam još tamo.“ Lu Ce ovo kao da nije čuo. „Ko te je poslao ovamo?“ „Otkrio me je monah po imenu Soto. Rekao je da sam nadaren.“ „Marko? Onaj s kosurdačom?“ „Jeste. Samo što sam ja mislio da po propisima svi monasi moraju da briju glavu.“ „A, pa Soto kaže da ispod kose jeste ćelav“, reče Lu Ce. „Kaže da je kosa odvojeno biće koje sasvim slučajno stanuje na njemu. Kad je to smislio, vrlo brzo su ga poslali na teren. Pazi, vredan tip, i vrlo prijatan pod uslovom da mu ne diraš kosu. Eto ti važne lekcije: ne možeš preživeti na terenu ako se pridržavaš svih pravila, uključujući i ona vezana za misaone procese. A kako su te nazvali kad su te upisali ovde?“ „Lopsang, vener... ovaj, čistaču.“ „Lopsang Ludit?“ „Ovaj... jeste, čistaču.“ „Zapanjujuće. No, Lopsang Ludite, pokušao si da prebrojiš moja iznenađenja, je l’ tako? Svi to rade. Iznenađenje je u prirodi vremena, i ima ih pet.“ „Da, čistaču. Našao sam onaj mostić što se iskrene i zbaci te u ribnjak sa šaranima...“ „Odlično. Odlično.“ „...i našao sam bronzanu statuu leptira koja mahne krilima kad dahneš na nju...“ „To su dva.“ „Iznenadiš se kad te one bele rade isprskaju otrovnim polenom...“ „A, da. Mnogi se baš žestoko iznenade.“ „I pretpostavljam da je četvrto iznenađenje insekt-grančica koji jodluje.“ „Alal ti vera“, reče Lu Ce ozareno. „Jelda je super?“ „Ali peto iznenađenje ne mogu da nađem.“ „Je l’? Kad ga otkriješ, ti se javi“, reče Lu Ce. Lopsang Ludit je razmišljao o ovome dok je kaskao za čistačem. „Vrt pet iznenađenja je kao neki ispit“, reče naposletku. „O, da. Skoro sve je ispit.“ Lopsang klimnu glavom. Isto kao i Vrt četiri elementa. Svaki iskušenik nađe bronzane znake koji predstavljaju tri - u ribnjaku sa šaranima, ispod kamena, na papirnatom zmaju - ali niko iz Lopsangovog razreda nije našao vatru. Činilo se da vatre nema nigde u vrtu. Posle nekog vremena, Lopsang je izmozgao sledeće: zapravo postoji pet elemenata, kao što su ih i učili. Od četiri se sastoji univerzum a peti, iznenađenje, omogućava mu da i dalje postoji. Niko nije rekao da su ta četiri u vrtu ona materijalna četiri, dakle četvrti element u vrtu može biti iznenađenje zbog činjenice što nema vatre. Pored toga, vatre obično i nema u vrtovima, a ostali znakovi su - odistinski - bili u svom elementu. Zato je sišao do pekare i otvorio jednu pećnicu i tu je, crvena i sjajna i usijana ispod vekni, bila vatra. „Onda... Pretpostavljam da je peto iznenađenje to što nema petog iznenađenja“, kaza. „Lepo si to smislio, ali stativa. Za dlaku“, reče Lu Ce. „I, nije li pisano: ’Uh, što si bistar, kô potočić, ali podjednako plitak’?“ „Ovaj, čistaču, nisam još stigao dotle u svetim spisima“, reče Lopsang nesigurno. „Ne, pa nije ni čudo“, reče Lu Ce. S krhke sunčeve svetlosti kročili su u duboku hladnoću hrama, prošli kroz drevne hodnike i spustili se niz stepenice uklesane u steni. Pratio ih je zvuk dalekog pojanja. Lu Ce, koji nije bio svešten te je smeo da misli i neosveštane misli, povremeno bi se zapitao poju li monasi nešto određeno ili samo viču „aahaaahahah“. Ne može čovek da razabere pored svih ovih odjeka. Skrenuo je iz glavnog prolaza i mašio se za kvaku ogromnih, crvenih, lakiranih vratnica. Onda se osvrnuo. Nekoliko metara iza njega, Lopsang se beše ukopao. „Ideš?“ „Ali ni dongovi ne smeju unutra!“, reče Lopsang. „Moraš da budeš bar ting trećeg dima!“

Teri Pračet 23 „Vala, da znaš. Ali tuda je kraće. Hajde, promaja je.“ S krajnjim oklevanjem, u neprestanom očekivanju da svakog trena začuje zgranut krik nekoga na višem položaju, Lopsang je klipsao za čistačem. I bio je to samo čistač! Od onih što metu podove, peru veš i čiste klozete! Niko to nikad nije pomenuo! Iskušenici slušaju o Lu Ceu od prvog-prvcijatog dana - kako je zalazio u neke od najzapetljanijih vremenskih čvorova i rasplitao ih, kako je stalno izbegavao gužve u saobraćaju na raskrsnicama istorije, kako jednom rečju može da skrene vreme u drugi tok i kako je pomoću toga razvio izrazito istančanu umetnost ratovanja... ...a vidi ga sad, žgoljavi čikica, kao neki uopšteni pripadnik svih nacionalnih manjina, krajnje neodredivog porekla, u odori nekad beloj ali sada poklekloj pred svim tim mrljama i zakrpama, pa još u sandalama od kanapa. I taj prijazni kez, kao da neprestano čeka da se desi nešto zabavno. I skroz bez pojasa - najobičnije parče kanapa mu drži odoru da se ne razdrlji. Čak i neki iskušenici tokom prve godine dostignu nivo sivog donga! Dodžo je vrveo od starijih monaha koji su vežbali. Lopsang je morao da šmugne u stranu kad je dvojac boraca u kovitlacu sunuo pored njega, ruku i nogu zamagljenih od brzine, jer svaki se trudio da ugrabi priliku da udari i tako rasecao vreme na sve tanje i tanje šnite... „Ej, ti! Čistaču!“ Lopsang se osvrnu, ali povik je bio upućen Lu Ceu. Jedan ting, kog su, sudeći po čistomčistijackom pojasu, tek uzdigli u treći đim, ustremio se na čovečuljka, lica crvenog od jarosti. „Zbog čega si došao ovamo, sakupljaču štroke? Ovo je nedopustivo!“ Lu Ceov osmejak se ne promeni. Ipak, posegnuo je pod odoru i izvadio duvankesu. „Prečica“, reče. Izvuče prstohvat duvana i, dok se ting nadnosio na njega, poče da mota cigaretu. „A i prljavštine na sve strane. Moraću vala da porazgovaram s čovekom koji čisti ovaj sprat.“ „Kako se usuđuješ da vređaš?!“, vrisnu monah. „Marš nazad u kuhinju, čistaču!“ Šćućuren iza Lu Cea, Lopsang shvati da je ceo dodžo zastao i da ovo posmatra. Dva-tri monaha su se sašaptavala. Čovek u smeđoj odori upravnika dodžoa ravnodušno je gledao iz stolice, nalakćen. Pokretima preciznim, strpljivim i nesnosnim, kao da samuraj pravi buket cveća, Lu Ce je postrojio mrvice duvana u poluprozirni cigaretni papir. „Ne, čini mi se da ću napolje kroz ona tamo vrata, ako nemaš ništa protiv“, reče. „Bezobrazluk! Jesi li spreman da se biješ, neprijatelju prašine?“ Čovek odskoči unazad i diže ruke u stav borbenog oslića. On se zavrte i šutnu težak kožni džak tako snažno da lanac s kog je visio puče. Potom se opet našao licem u lice s Lu Ceom, s rukama u stavu zmija kreće napred. „Aj! Šao! Haj-iii...“, poče. Upravnik dodžoa ustade. „Stoj!“, zapovedi. „Zar ne želiš da znaš ime čoveka kog se spremaš da sravniš sa zemljom?“ Borac je ostao u stavu i streljao je Lu Cea pogledom. „Ne zanima me kako se zove tamo neki čistač“, reče. Lu Ce je smotao cigaretu u tanak valjak i namignuo ljutitom čoveku, što je ovome samo raspirilo gnev. „Uvek je mudro znati čistače poimence, mali“, reče upravnik dodžoa. „I nisam pitao tebe.“ Kuc Džeremi je piljio u svoju posteljinu. Bila je sva ispisana. Njegovim rođenim rukopisom. Beleške su se preko jastuka protezale na zid. Bilo je i skica, duboko urezanih u gips.

Terry Pratchet 24 Olovku je našao ispod kreveta. Čak ju je i zarezao. U snu je zarezao olovku. I, po izgledu sudeći, pisao je i crtao satima. Pokušavao je da nacrta san. Sa spiskom delova s jedne strane jorgana. Tad kad je video sve to, imalo je savršenog smisla, kao čekić ili štap ili Vilbrajtova zapinjača. Kao kad sretneš starog drugara. A sada... piljio je u naškrabane linije. Pisao je tako brzo da nije obraćao pažnju na interpunkciju, kao ni na pojedina slova. Ipak, uspevao je da razluči neko značenje. Čuo je on za slično. Veliki izumi nekad zaista poteknu iz sna ili maštarija. Nije li Hepziba Vitlou dobio ideju za satove s podesivim klatnom stoga što je radio kao javni dželat? Zar Vilfram Bolderton nije oduvek govorio kako mu je ideja za zapinjaču u obliku ribljeg repa sinula nakon što se prejeo jastoga? Da, u snu je sve bilo vrlo jasno. Po danu je trebalo malo da se doradi. Iz kuhinjice iza radionice dopirao je zveket sudova. On požuri dole, vukući posteljinu za sobom. „Obično jedem...“, poče. „Toft, gofpodine“, reče Igor i okrenu se od ringle. „Malko pregoreo, ako fe ne varam.“ „Otkud si znao?“ „Igor nauči da predvidi tako nešto, gofpodine“, kaza Igor. „Divna vam je ova kuhinjica, gofpodine. Nikad nifam video fioku na kojoj piše ’kašike’, a u kojoj fe nalave famo kašike.“ „Igore, umeš li sa staklom?“, reče Džeremi, ne obazirući se na ovo. „Ne, gofpodine“, reče Igor, koji je mazao puter na dvopek. „Ne umeš?“ „Ne, gofpodine. Ne famo da umem nego sam pravi tata-mata, gofpodine. Mnogim gofpodarima je trebala... pofebna oprema koja fe nigde nije mogla nabaviti, gofpodine. Šta fte hteli?“ „Kako bismo napravili ovo?“ Džeremi raširi čaršav po stolu. Iz Igorovih prstiju crnih noktiju ispade parče tosta. „Nešto ne valja?“, upita Džeremi. „Podiđe me neka jeva, gofpodine. Da fam mrtav, fad bih fe prevrnuo u grobu.“ „Nisi valjda nikad stvarno bio u grobu, a?“, reče Džeremi. „Famo fe flikovito ivražavam, gofpodine“, reče Igor, koji je delovao povređeno. „Ovo mi je palo na pamet... za jedan časovnik...“ „Ftakleni fat“, reče Igor. „Da. Vnam va to. Moj deda Igor pomogao je da fe načini prvi.“ „Prvi? Ali to je samo dečja priča! I sanjao sam ga, i...“ „Deda Igor je uvek govorio da je nešto tu vrlo čudno“, reče Igor. „Ekfplovija i fve.“ „Eksplodirao je? Zbog metalne opruge?“ „Nije to bila baš ekfplovija, gofpodine“, reče Igor. „Mi Igori fe fufrećemo fa ekfplovijama tu i tamo. Bilo je... vrlo čudno. A i čudno viđamo iv dana u dan.“ „Kažeš mi da je stvarno postojao?“ Igoru kao da je bilo neprijatno. „Da“, reče, „a f druge ftrane, ne.“ „Nešto ili postoji ili ne postoji“, kaza Džeremi. „U to sam sasvim siguran. Uzimam lekove.“ „Poftojao je“, reče Igor, „a onda, pofle toga, nikad nije poftojao. Tako mi je pričao deda, a on je taj fat napravio ovim dvema rukama!“ Džeremi pogleda dole. Igorove ruke bile su čvornovate, i, sad kad ih je pogledao, imale su mnoštvo ožiljaka u predelu zglobova. „Naša porodica odiftinfki veruje u nafleđe“, reče Igor kad mu je uhvatio pogled. „Kao nešto što... prelazi iz ruke u ruku, ahahaha“, reče Džeremi. Pitao se gde li su mu lekovi. „Jako duhovito, gofpodine“, reče Igor. „Ali deda Igor je uvek govorio kako fe pofle činilo kao... fan, gofpodine.“ „San...“

Teri Pračet 25 „Radionica je bila drugačija. Čafovnika nije bilo. Pobrljaveli Doktor Vingl, njegov tadašnji gofpodar, uopšte fe i nije bavio ftaklenim fatom, već fe trudio da iv pomorandži ifcedi funčevu fvetloft. Fve je bilo drugačije, i tako je oduvek i bilo, gofpodine. Kao da fe nikad nije ni defilo.“ „Ali pojavio se u knjizi za decu.“ „Jefte, gofpodine. Kakva vavrvlama, a, gofpodine?“ Džeremi je piljio u posteljinu opterećenu njegovim škrabotinama. Precizan sat. To je sve. Časovnik pored koga će svi ostali časovnici postati bespotrebni, kako reče ledi Ležan. Časovničar koji napravi takav sat ušao bi u istoriju merenja vremena. Istina, u knjizi je pisalo da je u satu bila zarobljena devojka po imenu Vreme, ali Džeremija nimalo nisu zanimale Izmišljotine. Pored toga, sat samo meri. Ne može razdaljina da se upetlja u krojački santimetar. Časovnik samo broji zupce zupčanika. Ili... svetlost... Svetlost sa zupcima. Video je to u snu. Svetlost, ne kao nešto blistavo na nebu, već kao nemirnu liniju koja se talasa gore-dole. „Je l’ bi umeo ti... da napraviš tako nešto?“, reče. Igor opet pogleda crtež. „Da“, reče i klimnu glavom. Potom pokaza nekoliko velikih staklenih kutija oko crteža središnjeg stuba časovnika. „I vnam šta je fve ovo“, kaza. „U sn... Hoću reći, zamislio sam ih kako ključaju“, reče Džeremi. „Te ftaklene cevi fpadaju u veoma, veoma tajna vnanja“, reče Igor, koji je oprezno zaobilazio pitanje. „Gofpodine, mogu li ovde da fe nabave bakarne šipke?“ „U Ank-Morporku? Lako.“ „A cink?“ „Koliko god hoćeš.“ „Fumporna kifelina?“ „Na kanistere.“ „Mora da fam mrtav. Ovo je figurno raj“, kaza Igor. „Famo mi dajte dofta bakra, cinka i kifeline, i ima fve da pršti.“ Kuc „Zovem se“, reče Lu Ce, koji se naslanjao na metlu dok je razjareni ting dizao ruku, „Lu Ce.“ Dodžoom zavlada muk. Napadač zastade u pola urlika. „...Aj! Hao-glb! Gnh? Jojsraaajojsraaaa...“ Čovek se nije pomerio, već kao da se sav skvrčio; iz borbenog stava je klonuo u nekakav užasnut, pokajnički čučanj. Lu Ce se sagnu i kresnu mu šibicu o bradu; ovaj se nije opirao. „Kako se ti zoveš, mališa?“, zapita čistač i pripali ofucanu cigaretu. „Zove se blato, Lu Ce“, reče upravnik dodžoa i iskorači napred. Šutnuo je nepomičnog izazivača. „No, Blato, pravila znaš. Suoči se s čovekom kog si izazvao ili vraćaj pojas.“ Prilika je načas ostala veoma mirna, a onda oprezno, gotovo pozorišno prenaglašenim, neuvredljivim pokretima, poče da petlja oko pojasa. „Ne, ne, nema potrebe“, reče Lu Ce blagorodno. „Bio je to fin izazov. Pristojno ’Aj!’ i vrlo prihvatljivo ’Haj-iiii!’, čini mi se. Kad sve sabereš, odlično borilačko trabunjanje; ne čuješ to često u današnje vreme. A i ne bi valjalo da mu u ovakvom jednom trenutku spadnu pantalone, pa je l’ tako?“ On šmrknu, pa dodade: „Naročito u ovakvom jednom trenutku.“ On potapša sve sićušnijeg čoveka po ramenu. „Samo ne zaboravi ono pravilo kom te je ovdašnji učitelj naučio još prvog dana, važi? I... ajde idi, zaperi se. Mislim, neki od nas treba da čiste ovo ovde.“ Potom se okrenu i klimnu glavom upravniku dodžoa. „Učitelju, kad sam već tu, hteo bih mladom Lopsangu da pokažem spravu s nepredvidljivim lopticama.“ Upravnik dodžoa duboko se pokloni. „Na raspolaganju ti je, Lu Ce, čistaču.“

Terry Pratchet 26 Dok je išao za Lu Ceom, koji je nekud otumarao, Lopsang je čuo upravnika dodžoa, koji, kao i svi učitelji, nikad nije propuštao priliku da nekom utuvi nešto u glavu: „Dodžo! Kako glasi pravilo broj jedan?“ Čak je i šćućureni izazivač mumlao uglas s horom: „Budi na oprezu kad se nađeš licem u lice s ćelavim, zboranim, osmehnutim čikicama!“ „Pravilo broj jedan - zgodno je to pravilo“, reče Lu Ce, kada je poveo svog novog učenika u sledeću prostoriju. „Sretao sam kojekakve ljude kojima bi bolje bilo da su ga se pridržavali.“ On koraknu, ne gledajući u Lopsanga Ludita, i pruži ruku. „A sada bi, ako ti nije teško, mogao da mi vratiš lopaticu koju si mi ukrao kad smo se upoznali!“ „Ali, učitelju, nisam ti ni prilazio!“ Lu Ceov osmeh se i ne pokoleba. „A. Da. Istina. Izvinjavam se. Pusti starca da trtlja. Nije li pisano: ’Jednom ću i rođenu glavu zaboraviti’? Hajdemo dalje.“ Pod je ovde bio od drveta, a zidovi visoki i tapacirani. Tu i tamo je bilo crvenkastosmeđih mrlja. „Ovaj, čistaču, imamo nešto slično i u iskušeničkom dodžou“, reče Lopsang. „Ali tamo su lopte od meke kože, je l’ tako?“, reče starac i priđe visokoj drvenoj kupi. Na strani okrenutoj ka duguljastoj prostoriji, nižom polovinom protezao se niz rupa. „I, koliko se sećam, kreću se poprilično sporo.“ „Ovaj, da“, reče Lopsang, gledajući ga kako povlači veoma veliku polugu. Negde dole začu se zveket metala o metal, a onda i nezaustavljivo kuljanje vode. Spojnice promuklo zastenjaše. „Ove su drvene“, reče Lu Ce spokojno. „Uhvati jednu.“ Nešto taknu Lopsanga po uvu; iza njega se tapacirung zatrese kad se lopta zari duboko, a potom pade na pod. „Možda za mrvicu sporije...“, kaza Lu Ce i okrenu dugme. Posle petnaest nasumičnih lopti, Lopsang je jednu uhvatio stomakom. Lu Ce uzdahnu i vrati veliku polugu u prvobitni položaj. „Alal ti vera“, reče. „Čistaču, nisam navikao da...“, reče dečak dok se uskobeljavao na noge. „Ma, znao sam ja da nećeš nijednu uhvatiti“, reče Lu Ce. „Čak ni naš hvalisavi drugar tamo u dodžou ne bi uhvatio nijednu pri ovoj brzini.“ „Ali rekao si da si usporio!“ „Taman koliko da ne pogineš. Samo te stavljam na probu. Sve je ispit. Hajdemo, mališa. Opat nas čeka.“ Lu Ce otumara odatle; za njim se vio dim cigarete. Sve puniji zebnje, Lopsang je išao za njim. Ovo jeste Lu Ce, to je dokazao u dodžou. A Lopsang je to ionako znao. Pogledao je u okruglasto lišće koje je dobroćudno zurilo u ljutitog borca i znao je. Ali... samo čistač? Bez čina? Bez nekog određenog položaja? No dobro, očigledno jeste na nekom položaju, upravnik dodžoa se ni opatu ne bi dublje poklonio, ali... A sad je išao za tim čovekom hodnicima gde, pod pretnjom smrću, čak ni monasima nije dozvoljen pristup. Pre ili kasnije će sigurno iskrsnuti neke nevolje. „Čistaču, stvarno bi trebalo da se vratim dužnostima u kuhinji...“, poče on. „A, da. Kuhinjske obaveze“, reče Lu Ce. „Da se naučiš vrlinama poput poslušnosti i vrednoće, jelda?“ „Da, čistaču.“ „Je l’ pali?“ „O, da.“ „Stvarno?“ „Pa, ne baš.“ „Ne rade onako dobro kako svet priča, to ti moram reći“, kaza Lu Ce. „S druge strane, mališa moj, ovo što imamo ovde...“ - on stupi kroz luk - „jeste obrazovanje.“ Bila je to najveća prostorija koju je Lopsang ikad video. Zraci svetlosti poput kopalja su se spuštali do poda u ogromnom kovitlacu šarenog rusvaja. Ali, negde u tom rusvaju, poredak se

Teri Pračet 27 borio za život - ustajao i padao i širio se. Milioni peščanih zrna nasumice su se tumbali, ali svejedno su stvarali delove određene šare, koja se umnožavala i širila se krugom, odbijala se i stapala s drugim šarama, i naposletku bi se rasula natrag u sveopšti rusvaj. Ovo se dešavalo iznova i iznova i pretvaralo mandalu u nečujan, razbesneli rat boja. Lu Ce kroči na naizgled krhak most od konopca i drveta. „I?“, reče. „Kako ti se čini?“ Lopsang duboko udahnu. Imao je utisak da će se, ako padne s mosta, stropoštati u ustalasane boje i nikad, nikad neće stići do poda. On trepnu i protrlja čelo. „Ovo je... zlo“, reče. „Stvarno?“, kaza Lu Ce. „Retko ko to kaže prvi put. Mahom se odluče za nešto u stilu divno’.“ „Ne ide kako valja!“ „Molim?“ Lopsang je grčevito stiskao ogradu od kanapa. „Šare...“, poče. „Istorija koja se ponavlja“, reče Lu Ce. „Uvek su tu.“ „Ne, one...“ Lopsang je pokušavao da sagleda celinu. Bilo je šara ispod šara, prerušenih u delove haosa. „Mislim... one druge šare...“ On se skljoka napred. Bilo je hladno, svet se vrteo, i tlo jurnu napred da ga zagrli. I zaustavi se na nekoliko centimetara razdaljine. Vazduh oko njega je cvrčao, kao da je neko uzeo malo da ga proprži. „Novokapijan Ludit?“ „Lu Ce?“, reče on. „Mandala je...“ Ali gde su boje? Zašto je vazduh vlažan i zašto miriše na velegrad? A onda odjeci sećanja izbledeše. Dok su nestajali, govorili su: Kako je moguće da smo sećanja kad tek treba da se desimo? Valjda se zapravo sećaš kako si se popeo skroz na krov Pekarskog esnafa i video da je neko razlabavio sav crep, jer se to upravo dogodilo? I poslednja uspomena na samrti kaza: Ej, pa to je bilo pre nekoliko meseci... „Ne, nismo mi Lu Ce, ti mali što padaš ko zna odakle“, reče glas koji mu se obraćao. „Možeš li da se okreneš?“ Novokapijan je uz mnogo truda uspeo da mrdne glavom. Imao je utisak da se zaglavio u katranu. Na prevrnutoj kutiji na metar-dva od njega sedeo je podebeo mladić u štrokavoj žutoj odori. Pomalo je ličio na monaha ako se izuzme kosa, jer kosa mu je pomalo ličila na potpuno odvojeno biće. Reći da je bila crna i vezana u konjski rep značilo bi propustiti priliku da se upotrebi pridev „mamutski“. Ta kosa je imala sopstvenu ličnost. „Uglavnom se zovem Soto“, reče čovek ispod nje. „Marko Soto. Neću da se trudim da pamtim tvoje ime dok ne vidimo hoćeš li preživeti, važi? Dobro, reci mi, jesi li ikad razmišljao o pogodnostima duhovnog života?“ „Ovog trena? Svakako!“, reče... da, Novokapijan, pomisli on, tako se zovem, valjda? Zašto se onda sećam imena Lopsang? „Ovaj, razmišljao sam da se posvetim potpuno novoj struci!“ „Dobra poslovna odluka“, kaza Soto. „Je l’ ovo neka čarolija?“ Novokapijan je probao da se pomeri, ali lebdeo je i lagano se obrtao u vazduhu tik iznad tla, koje ga je iščekivalo. „Ne baš. Izgleda da si preoblikovao vreme.“ „Ja? Kako sam to uspeo?“ „Ne znaš?“ „Ne!“

Terry Pratchet 28 „Ha, pazi ti to“, reče Soto kao da se obraća nekom čilom sadrugu. „Verovatno se sad troše obrtaji čitavog jednog odugovlakača kako ova tvoja sitna smicalica ne bi neopisivo oštetila čitav svet, a ti ne znaš kako si uspeo?“ „Ne!“ „Onda ćemo te obučiti. Dobar je to život i pruža odlične mogućnosti. Ako ništa“, reče on i šmrknu, „bolje od onih koje su ti sad na raspolaganju.“ Novokapijan se upinjao da još okrene glavu. „Obučiti me za šta tačno?“ Čovek uzdahnu. „Mali, ti se još uvek raspituješ? Ideš ili ne?“ „Kako...?“ „Čuj, nudim ti priliku tvog života, razumeš?“ „Zašto je ovo prilika mog života, gospodine Soto?“ „Ne, nisi me razumeo. Tebi, to jest Novokapijanu Luditu, ja lično nudim priliku da imaš život. A to je više nego što ćeš uskoro imati.“ Novokapijan je oklevao. Bio je svestan nekakvih žmaraca u telu. U nekom smislu, ono je još padalo. Nije znao otkud ovo zna, ali znanje je bilo stvarno kao kaldrma tik ispod njega. Ako pogrešno odabere, pad će se naprosto nastaviti. Do sada je bilo lako. Poslednjih nekoliko centimetara biće neizlečivo teški. „Moram priznati da mi se ne sviđa pravac u kom mi se život trenutno kreće“, reče. „Možda bi bilo korisno preusmeriti se.“ „Odlično.“ Kosmati izvuče nešto iz odore. Ličilo je na sklopljenu računaljku, ali kad ju je otvorio, neki delovi nestadoše uz malecne bleskove svetlosti, kao da su se premestili negde u nevidljivost. „Šta to radite?“ „Je l’ znaš šta je kinetička energija?“ „Ne.“ „To je ono čega stvarno imaš napretek.“ Sotovi prsti su poigravali po perlama, povremeno nestajali, pa se opet pojavljivali. „Pretpostavljam da si težak oko pedeset pet kilograma, je li?“ Strpao je spravicu u džep i krupnim koracima prišao obližnjim kolima. Uradio je nešto što Novokapijan nije uspeo da vidi, pa se vratio. „Kroz nekoliko sekundi dovršićeš pad“, reče, pa pruži ruku ispod njega i stavi nešto na zemlju. „Probaj da razmišljaš o tome kao o početku novog života.“ Novokapijan je pao. Udario je o zemlju. Vazduh purpurno sevnu i natovarena kola prekoputa ulice odskočiše tridesetak centimetara uvis i teško se sručiše na zemlju. Jedan točak odskakuta. Soto se sagnu i protrese Novokapijanovu ruku, koja se nije opirala. „Kako si?“, reče. „Modrice?“ „Zapravo malo boli“, reče uzdrhtali Novokapijan. „Možda si malo teži nego što izgledaš. Samo da...“ Soto ščepa Novokapijana ispod pazuha i poče da ga odvlači u maglu. „Je l’ mogu samo da...“ „Ne.“ „Ali Esnaf...“ „Ne postojiš u Esnafu.“ „Ma daj, imaju me u kartoteci.“ „Ne, nemaju te. Mi ćemo se za to postarati.“ „Kako? Ne možete da napišete novu istoriju preko stare!“ „Da se kladimo u dolar?“ „Čemu sam se to upravo pridružio?“ „Mi smo najtajnije društvo koje možeš da zamisliš.“ „Stvarno? A ko ste?“ „Istorijski monasi.“ „A? Nikad čuo za vas!“

Teri Pračet 29 „Vidiš? Eto koliko smo sposobni.“ I bili su toliko sposobni. A onda je vreme samo proletelo pored njega. I vratila se sadašnjica. „Mališa, jesi li dobro?“ Lopsang otvori oči. Imao je utisak da mu neko odšrafljuje ruku s tela. On pogleda duž ruke u Lu Cea, koji je ležao ispružen na mostu i držao ga. „Šta se desilo?“ „Mislim da te je malo savladalo uzbuđenje, mališa. Ili možda vrtoglavica. Samo ne gledaj dole.“ Ispod Lopsanga nešto je rikalo poput roja izuzetno gnevnih pčela. Sama od sebe, glava poče da mu se okreće. „Rekoh, ne gledaj dole! Samo se opusti.“ Lu Ce je ustao. Podigao je Lopsanga kao da je lak poput pera, i dečakove sandale nađoše se iznad drvenog mosta. Ispod njih, monasi su trčali po mostovima i vikali. „Samo ti žmuri... Ne gledaj dole!... a ja ću lepo obojicu da nas sprovedem do druge strane, važi?“ „Ja, ovaj, setio sam se... u gradu, kad me je Soto pronašao... Setio sam se...“, reče Lopsang slabašno, teturajući se za monahom. „Nije ni čudo“, reče Lu Ce, „pod ovim okolnostima.“ „Ali setio sam se kako sam se tad setio da sam bio ovde. Setio se tebe i mandale!“ „Nije li pisano u svetim spisima: ’Ako mene pitaš, mi ne kapiramo ni pola onoga što se dešava’?“, reče Lu Ce. „Ni do toga još nisam stigao, čistaču“, reče Lopsang. Vazduh oko njega postao je svežiji, što je značilo da su stigli do stenovitog tunela s druge strane prostorije. „Nažalost, u ovim spisima koje drže ovde, verovatno i nećeš“, kaza Lu Ce. „A da, sad možeš da otvoriš oči.“ Išli su dalje; Lopsang je trljao glavu da odagna čudnovate misli. Iza njih, jarosni valovi u vrtlogu boja, okupljeni oko mesta gde bi Lopsang pao, da je pao, lagano su bledeli i srastali. Prema Prvom svitku Vena Večito Iznenađenog, Ven i Zavezanko pristigoše u zelenu dolinu između planina visokih poput kula, i Ven progovori: „To je to mesto. Ovde će stajati hram posvećen sklapanju i rasklapanju vremena. Vidim ga pred očima.“ „Ja ne, gazda“, kaza Zavezanko. Ven izusti: „Eno ga tamo.“ I on pokaza, ali ruka mu iščeze. „A“, reče Zavezanko. „Tamo.“ S jednog od mnogobrojnog samoniklog drveća duž potočića nekoliko trešnjevih cvetova dojedri Venu na glavu. „I ovaj savršeni dan zauvek će trajati“, kaza. „Vazduh je svež, sunce blista, potocima plovi led. Svaki dan u ovoj dolini biće ovaj isti savršeni dan.“ „Gazda, da ne bude malkice jednolično?“, reče Zavezanko. „Kažeš to jer još ne umeš s vremenom“, kaza Ven. „Ali naučiću te da se s vremenom nosiš ko što bi se nosio s kaputom, koji obučeš kad ti zatreba, a odbaciš kad ti ne treba.“ „Hoću li morati da ga perem?“, upita Zavezanko. Ven mu uputi dug, spor pogled. „Zavezanko, to je bila ili veoma složena misao ili si se naprosto trudio da dosta glupavo rastegneš metaforu više nego što treba. Šta misliš, šta je posredi?“ Zavezanko pogleda u rođena stopala. Potom u nebo. Onda pogleda u Vena.

Terry Pratchet 30 „Gazda, mislim da sam glup.“ „Odlično“, reče Ven. „Imamo sreće što si mi u ovom trenutku šegrt, jer ako tebe mogu da podučavam, Zavezanko, mogu da podučavam svakoga.“ Zavezanku kao da laknu i on se pokloni. „Gazda, to je velika čast.“ „A moj plan ima i drugi deo“, reče Ven. „A“, reče Zavezanko, sa izrazom s kojim je, po sopstvenoj pretpostavci, izgledao mudro, premda je zapravo izgledao kao da se prisetio bolnog crevnog pokreta. „Plan koji ima drugi deo uvek valja, gazda.“ „Nađi mi pesak svih boja i pljosnat kamen. Pokazaću ti kako da vremenske struje učiniš vidljivim.“ „A, pa da.“ „A moj plan ima i treći deo.“ „Treći deo, a?“ „Nadarenu nekolicinu mogu podučiti da upravljaju sopstvenim vremenom, da ga usporavaju i ubrzavaju, skladište i usmeravaju ga kao vodu u ovim potocima. No većina ljudi, bojim se, neće sebi dopustiti da stekne ovu sposobnost. Moraćemo da sagradimo... sprave koje će skladištiti i ispuštati vreme tamo gde treba, jer ljudi ne mogu uznapredovati ako ih struja nosi kao lišće. Ljudima su neophodne sposobnosti traćenja vremena, nalaženja vremena, gubljenja vremena i dobijanja na vremenu. Ovo će nam biti osnovno poslanje.“ Zavezankovo lice grčilo se u naporu da shvati. Onda polako diže ruku. Ven uzdahnu. „Sad ćeš da pitaš šta bi s kaputom, jelda?“, reče. Zavezanko klimnu glavom. „Zavezanko, zaboravi kaput. Kaput nije bitan. Samo zapamti da si ti prazan list papira na kom ću pisati...“ Ven diže ruku i Zavezanko otvori usta. „Opet slikovito izražavanje, opet slikovito izražavanje. A sad mi, molim te, napravi nešto za užinu.“ „Slikovitu ili stvarnu, gazda?“ „I jedno i drugo.“ Jato belih ptica prhnu s drveća i poče da kruži iznad njih, a onda se vinu preko doline. „Biće golubova“, reče Ven dok je Zavezanko užurbano palio vatru. „Biće golubova svakog dana.“ Lu Ce je iskušenika ostavio u predvorju. Oni koji ga ne vole možda bi se iznenadili što je na trenutak zastao da zagladi odoru pre nego što se nađe u opatovom prisustvu, ali ako Lu Ce i nije mario za pravila, barem za ljude jeste mario. Uz to je ugasio i cigaretu, pa je zadenuo za uvo. Opata je poznavao skoro šeststo godina, i poštovao ga je. Lu Ce je poštovao retko koga. Mahom ih je samo trpeo. Čistač se uglavnom slagao s ljudima u obrnutoj srazmeri s njihovim značajem u okruženju, i obrnuto. Stariji monasi... no, među tako prosvetljenim ljudima nije moglo biti zlobnih misli, ali istina je da je prizor Lu Cea kako drsko lunja kroz hram zamrljao pokoju karmu. Sa svojim nedostatkom ma kakvog pravog školovanja i odistinskog društvenog položaja, i sa svojim smešnim malim Putem i neverovatnim uspehom, za izvesnu vrstu mislilaca čistač je bio lična uvreda. Dakle, bilo je pravo čudo što se dopadao opatu, jer ne beše stanovnika doline koji bi manje nalikovao čistaču, nijednog stanovnika tako učenog, nepraktičnog i krhkog. No iznenađenje je u prirodi univerzuma. Lu Ce klimnu glavom nižim akolitima koji su otvorili velike lakirane vratnice. „Kako je velečasni danas?“ „Još ga muče zubi, o Lu Ce, ali postojano napreduje i upravo je vrlo lepo prohodao.“ „Da, učinilo mi se da sam čuo gongove.“

Teri Pračet 31 Grupa monaha okupljena u središtu prostorije sklonila se dok je Lu Ce prilazio ogradici. Nažalost, bila je neophodna. Opat nikad nije savladao veštinu cirkularnog starenja. Zato je morao dugovečnost da postiže na uobičajeniji način, pomoću serijske reinkarnacije. „Čistaču“, guknu on, nespretno baci žutu loptu u stranu i razvedri se. „Kako planine? Oće kekić oće kekić!“ „O velečasni, bez ikakve sumnje sam počeo da savladavam vulkanizam. Vrlo podsticajno.“ „Sve u redu sa zdravljem?“, zapita opat, dok je bucmastom ručicom treskao drvenu žirafu o rešetke. „Jeste, velečasni. Drago mi je što si opet na nogama.“ „Zasad samo nekoliko koraka, avaj kekić kekić oće kekić. Nažalost, mlada tela imaju sopstveni um KEKIĆ!“ „Velečasni, poslao si mi poruku? Pisalo je: ’Iskušaj ovoga’.“ „I kako ti se čini naš oće kekić oće kekić oće kekić ODMA mladi Lopsang Ludit?“ Jedan akolit s tacnom dvopeka za podsticanje rasta zuba požuri napred. „Hoćeš možda dvopeka?“, dodade opat. „Mmmm lepi kekić!“ „Ne, velečasni, ne treba mi više zuba“, reče čistač. „Jelda je Ludit prava zagonetka? Njegovi učitelji su mi lepi kekić mmm mmm kekić rekli da je vrlo nadaren, ali da nekako nije sasvim prisutan. Ali ti ga nikad nisi sreo i ne znaš ništa o njegovoj prošlosti i zato mmm kekić i zato bih cenio tvoja nezavisna zapažanja mmm KEKIĆ.“ „Nadasve je brz“, reče Lu Ce. „Mislim da počinje da reaguje još pre nego što se nešto desi.“ „Kako to može da se ustanovi? Oće medu oće medu oće medu oće oće MEDU!“ „Postavio sam ga ispred sprave s nepredvidljivim loptama u starijem dodžou i krenuo je prema pravoj rupi delić sekunde pre nego što je lopta izašla.“ „Nekakva gugugu telepatija, dakle?“ „Ako prosta mašina poseduje um, mislim da smo u čabru“, reče Lu Ce. Duboko je udahnuo. „A u dvorani mandale video je obrazac u haosu.“ „Pustio si novajliju da vidi mandalu?“, reče prvi akolit Rinpo prestravljeno. „Ako te zanima ume li neko da pliva, gurneš ga u reku“, reče Lu Ce i slegnu ramenima. „Kako drugačije?“ „Ali pogledati u nju bez odgovarajuće obuke...“ „Uočio je obrasce“, reče Lu Ce. „I odreagovao je na mandalu.“ Nije dodao: kao i mandala na njega. Želeo je da promisli o tome. Kad pogledaš u bezdan, bezdan ne bi trebalo da ti uzvrati mahanjem. „Svejedno je medamedamedababa bilo strogo zabranjeno“, reče opat. Trapavo je preturao po igračkama na prostirci, pa uzeo veliku drvenu kocku sa slikom razigranog plavog slona i nespretno je gađao Rinpoa. „Ponekad previše dopuštaš sebi, čistaču vidi sonko!“ Nekolicina akolita zapljeska opatovoj sposobnosti da prepoznaje životinje. „Uočio je obrasce. Zna šta se dešava. Samo ne zna šta to zna“, reče Lu Ce tvrdoglavo. „A nekoliko sekundi nakon što smo se sreli, ukrao mi je jednu dragocenu sitnicu, i još se pitam kako mu je pošlo za rukom. Je l’ moguće da je stvarno tako brz bez obuke? Ko je taj mali?“ Kuc Ko je ova mala? Madam Fraut, direktorka Akademije Fraut i pionirka Metoda Učenja Kroz Igru Gospođe Fraut, često je to pomišljala tokom neizbežnih razgovora s gospođicom Suzan. Naravno, devojka je bila zaposlena kod nje, ali... Pa, madam Fraut nije bila preterano vična disciplini, zbog čega je možda i izumela metod u kom disciplina nije potrebna. Uglavnom se oslanjala na razdragan glas i razgovor s ljudima sve dok ne popuste jer im je naprosto neprijatno u njeno ime.

Terry Pratchet 32 Gospođici Suzan kao da nikad nije ni zbog čega bilo neprijatno. „Razlog što sam vas pozvala ovamo, Suzan, jeste taj što, ovaj, razlog je...“, mucala je madam Fraut. „Neko se žalio?“, upita Suzan. „Ovaj, ne... ovaj.... mada mi je gospođica Smit rekla kako deca koja dođu iz vašeg odeljenja, ovaj, ne mogu da se skrase. Imaju prilično nezgodne, napredne, čitalačke sposobnosti...“ „Za gospođicu Smit dobra knjiga je priča o dečaku i psu koji jure veliku crvenu loptu“, reče gospođica Suzan. „Moja deca su naučila da očekuju zaplet. Nije ni čudo što su nestrpljiva. Mi trenutno čitamo Čika Jezine strahotne skaske.“ „Suzan, to je baš nepristojno.“ „Ne, madam. Postavila sam se vrlo vaspitano. Da sam rekla kako postoji čitav jedan krug pakla predviđen za nastavnike poput gospođice Smit, e to bi bilo nepristojno.“ „Ali to je užasn...“ Madam Fraut se zaustavi, pa poče iz početka. „Uopšte ne bi ni trebalo još da ih učite da čitaju!“, saseče ona. Ipak, bilo je to kao seckanje vlažnog kanapa. Kad gospođica Suzan diže pogled, madam Fraut se skupi u stolici. Devojka je imala užasnu sposobnost da ti posveti punu pažnju. Da biste preživeli silinu te pažnje, morate biti bolja osoba od madam Fraut. Ta pažnja vam preispituje dušu i crvenim mastilom zaokružuje delove koji joj se ne svide. Kad vas gospođica Suzan pogleda, isto je kao da vas ocenjuje. „Htela sam da kažem“, promumla direktorka, „detinjstvo je vreme za igru i...“ „Učenje“, reče gospođica Suzan. „Učenje kroz igru“, kaza madam Fraut kad je zahvalno natrapala na poznato tlo. „Na kraju krajeva, mačići i štenci...“ „...odrastu i postanu mačke i psi, koji su još i manje zanimljivi“, reče gospođica Suzan, „dok bi deca trebalo da postanu odrasle osobe.“ Madam Fraut uzdahnu. Ovo nikud ne vodi. Oduvek je tako. Znala je da je nemoćna. Vesti o gospođici Suzan su se pročule. Zabrinuti roditelji, koji su se u očajanju okrenuli Učenju Kroz Igru iz straha da im potomstvo nikad neće Naučiti Obraćanjem Pažnje Na Nešto Što Bilo Ko Kaže, shvatili su da se deca sada vraćaju kući malo tiša, malo zamišljenija i s gomilom domaćeg koji, krajnje neverovatno, rade a da ih niko na to ne tera, pa im čak pomaže i pas. I donose kući priče o gospođici Suzan. Gospođica Suzan govori sve jezike. Gospođica Suzan zna sve o svemu. Gospođica Suzan ih vodi na divne izlete... ...a to je bilo naročita zagonetka, jer koliko je madam Fraut znala, zvanične izlete niko nije organizovao. Kad god bi prošla tuda, u učionici gospođice Suzan bez izuzetka je vladala uposlena tišina. Ovo ju je nerviralo. Vraćalo ju je u rđava stara vremena kada su decu Postrojavali Kao Vojsku u učionicama, nimalo boljim od Mučilišta za Njihove Male Umove. Ipak, drugi učitelji su tvrdili da se inače čuje štošta. Ponekad nejasan šum talasa, ili džungla. Jednom, dok je prolazila, madam Fraut se mogla zakleti - da je bila od sorte koja se kune - kako unutra besni prava-pravcijata bitka. Ovo je često bio slučaj u Učenju Kroz Igru, ali ovog puta, sudeći po dodatnim trubama, fijukanju strela i kricima palih, sve kao da je otišlo predaleko. Razjapila je vrata i nešto joj je prošištalo iznad glave. Gospođica Suzan je sedela na šamlici i čitala im iz neke knjige dok je razred u turskom sedu sedeo oko nje u tihom, očaranom polukrugu. Bila je to staromodna slika kakve je Madam Fraut mrzela - kao da su deca Molioci oko nekakvog Oltara Znanja. Niko ništa nije rekao. Sva deca u publici, kao i gospođica Suzan, učtivom tišinom su joj stavili do znanja kako čekaju da ona ode. Šturnula je u hodnik i vrata su se uz škljocaj zatvorila za njom. Onda je primetila dugačku strelu grube izrade koja je još podrhtavala u suprotnom zidu. Madam Fraut je pogledala u vrata obojena poznatom zelenom farbom, pa opet u strelu. Koje više nije bilo.

Teri Pračet 33 Prebacila je Džejsona u odeljenje gospođice Suzan. Surovo, ali po mišljenju madam Fraut, u toku je bio nekakav neobjavljen rat. Da su deca oružje, Džejson bi bio zabranjen međunarodnim uredbama. Roditelji su ga obožavali, ali bio je u stanju da se usredsredi na nešto jedva nekoliko sekundi u minusu, osim kad je reč o novoosmišljenim surovostima prema krznenim životinjicama, u kom slučaju je umeo da bude vrlo strpljiv. Džejson je šutirao, udarao pesnicama, ujedao i pljuvao. Njegovi crteži su nasmrt preplašili čak i gospođicu Smit, koja je uglavnom umela da kaže ponešto lepo o svakom detetu. Bez ikakve sumnje je bio dečak s posebnim potrebama. Po opštem mišljenju u zbornici, prva od njih bila bi isterivanje demona. Madam Fraut je spala na prisluškivanje kroz ključaonicu. Čula je prvi Džejsonov razmaženi napad gneva tog dana, a onda tišinu. Nije uspela da razabere šta je gospođica Suzan potom rekla. Kad je pola sata kasnije pod nekim izgovorom hrabro kročila u učionicu, Džejson je pomagao dvema devojčicama da naprave zeku od kartona. Kasnije su roditelji rekli da je promena neverovatna, premda on sad pristaje da ode na spavanje samo sa upaljenim svetlima. Madam Fraut je pokušala da ispreskače novu učiteljicu. Na kraju krajeva, briljantne preporuke su lepe i krasne, ali ona je tu ipak samo zaposlena. Problem je bio u tome, kako je otkrila madam Fraut, što je Suzan umela koješta da joj napriča i da ona, madam Fraut, ode savršeno zadovoljna, a onda tek naknadno, kad se vrati u kancelariju, otkrije da uopšte i nije dobila pošten odgovor, ali tada je već kasno. I nastavljalo je da biva već kasno, jer škola je iznenada imala listu čekanja. Roditelji su se borili da decu upišu u odeljenje gospođice Suzan. A što se tiče pojedinih priča koje su mališani pričali kod kuće... no, svi znaju da deca imaju bujnu maštu, zar ne? A ipak, bio je tu onaj sastav Ričende Higs. Madam Fraut poče da pipa u potrazi za naočarama - bila je isuviše sujetna da ih stalno nosi, pa su joj visile oko vrata - i opet ga pogleda. U celini je izgledao ovako: Jedan čika skroz od kostiju je došo da priča s nama, i uopšte nije bijo strašan i imo je velikog belog Konja. Mazali smo Konja. Držao je kosu. Pričao nam je svašta nešto zanimljivo i rekao nam da pazimo kad prelazimo ulicu. Madam Fraut preko stola pruži papir gospođici Suzan, koja ga svečano pogleda. Izvukla je crvenu hemijsku, unela nekoliko sitnih izmena, pa ga vratila. „I?“, reče madam Fraut. „Jeste, bojim se da joj pravopis nije jača strana. Lepo se potrudila oko interpunkcije, doduše.“ „Ko... Kakav je to veliki beli konj bio u učionici?“, nekako izusti madam Fraut. Gospođica Suzan je pogleda sažaljivo i kaza: „Madam, kako bi iko mogao da uvede konja u učionicu? Na drugom smo spratu.“ Ovog puta madam Fraut neće joj dopustiti da je omete. Ona joj pokaza drugi sastav. Danas nam se obratijo gospodin Lezileb, ko je bauk, al je posto dobar. Reko nam je šta da radimo sa onom drugom sortom. Moš da navučeš čebe preko glave al je bolj ako ga naučeš preko baukove glave, jer onda misli da ne postoji pa ne stane. Pričo nam je razn priče o ljudima na koje je iskako i reko pošto nam je gospođica Suzan je naša učiteljica, on misli da nećemo da imamo nikake bauke po kućama jer nijedan bauk ne vole da ga gospođica nađe. „Bauci, Suzan?“, reče madam Fraut. „Deca su vrlo maštovita“, reče gospođica Suzan, ne menjajući izraz lica.

Terry Pratchet 34 „Je l’ vi to upoznajete mališane sa okultnim naukama?“, zapita madam Fraut sumnjičavo. Tako nešto izazvalo bi cirkus među roditeljima, toga je bila potpuno svesna. „Kako da ne.“ „Molim? Zašto?“ „Da se posle ne zgranjavaju“, reče gospođica Suzan spokojno. „Ali gospođa Robertson mi je rekla da je Ema obigravala celu kuću u potrazi za čudovištima u ormarima! A dosad ih se uvek plašila!“ „Je l’ nosila štap?“, reče Suzan. „Nosila je očev mač!“ „Alal joj vera.“ „Slušajte, Suzan... mislim da shvatam šta pokušavate“, reče madam Fraut, koja zapravo nije shvatala, „ali roditelji neće za to imati razumevanja.“ „Da“, reče gospođica Suzan. „Nekad stvarno pomislim da bi neki ljudi trebalo da polože kršten ispit pre nego što ih puste da postanu roditelji - i ne mislim na fizička ispitivanja.“ „Svejedno, moramo poštovati njihove stavove“, reče madam Fraut, ali slabašno, jer i sama je često pomišljala isto. Uzmimo, recimo, opšti roditeljski sastanak. Madam je bila isuviše napeta da bi previše pažnje obraćala na najnoviju učiteljicu. Bila je svesna samo da gospođica Suzan sedi i tiho razgovara s parovima, i tako sve do trenutka kad je Džejsonova majka dohvatila stolicu i izjurila Džejsonovog oca iz sobe. Sutradan je od Džejsonove majke stigao ogroman buket za Suzan, kao i jedan još veći od Džejsonovog oca. I poprilično drugih parova otišlo je od katedre gospođice Suzan nekako zabrinuto ili izmučeno. Madam Fraut svakako nikad nije videla da tako spremno ispljunu pare kao kad je došlo vreme da se plati rata za sledeće polugodište. I to, opet to. Madam Fraut, direktorka, koja mora da brine na kakvom je škola glasu, i o cenama i školarini, ponekad bi čula daleki glas one gospođice Fraut koja je nekad bila vrlo dobra, iako poprilično stidljiva učiteljica; glas je zviždao i bodrio je Suzan. Suzan je izgledala zabrinuto. „Madam, niste zadovoljni mojim radom?“ Madam Fraut nije imala kud. Ne, nije bila zadovoljna, ali iz potpuno pogrešnih razloga. I postajalo joj je jasno, kako je ovaj razgovor odmicao, da se ne usuđuje da šutne gospođicu Suzan, niti, još gore, da je pusti da ode sama od sebe. Ako ona otvori školu i to se pročuje, iz „Škole za učenje kroz igru“ učenici i, što je još važnije, novac pokuljali bi kao poplava. „O, svakako... nikako, ne... u mnogo čemu...“, poče ona i shvati da gospođica Suzan zuri u nešto iza nje. Ono tamo je... Madam Fraut poče nespretno da pipa u potrazi za naočarama, i otkri da joj se uzica upetljala oko dugmića bluze. Zagledala se u policu iznad kamina i pokušala da razazna mrlju. „Gle, pa ovo liči na... belog pacova u crnoj odorici“, reče. „Pa još hoda na zadnjim nožicama! Je l’ vidite vi ovo?“ „Ne vidim kako bi pacov mogao da nosi odoru“, kaza gospođica Suzan. Potom uzdahnu i pucnu prstima. Samo pucketanje nije bilo ključno, ali vreme se zaustavi. Barem za sve izuzev za gospođicu Suzan. I za pacova na polici iznad kamina. Posredi je zapravo bio pacovski kostur, premda ga to nije sprečavalo u pokušaju da ukrade teglu svilenih bombona koje je madam Fraut čuvala za Dobru Decu. Suzan mu priđe krupnim koracima i ščepa ga za okovratnik malecne odore. CIJU?, reče Pacovska smrt. „I učinilo mi se da si ti!“, obrecnu se Suzan. „Kako se usuđuješ da opet dolaziš ovamo!? Mislila sam da sam ti pre neki dan jasno utuvila u glavu da to ne radiš. Pored toga, nemoj misliti da te nisam primetila kad si prošlog meseca došao da odvedeš hrčka Henrija! Znaš li koliko je teško predavati geografiju kad sve vreme vidiš nekoga kako šutira kaku sa onog točka što se okreće?“ Pacov se zacereka kroz zube: Sss. Sss. Sss.

Teri Pračet 35 „Ti to jedeš bombonu?! Odmah to baci u kantu!“ Suzan spusti pacova na sto pored privremeno ukipljene madam Fraut i zastade. Uvek se trudila da bude dobra kad je ovako nešto u pitanju, ali ponekad naprosto moraš priznati sebi ko si i šta si. Zato je izvukla najnižu fioku da proveri koliko ima pića u boci koju je madam Fraut koristila kao štit i utehu u zanosnom svetu školstva, pa je zadovoljno uočila da je matorka u poslednje vreme malo olabavila tempo. Većina ljudi nečim mora da popunjava provaliju između opažanja i stvarnosti i, na kraju krajeva, u takvim slučajevima ima i daleko gorih stvari od džina. Neko vreme je i preturala po madaminim ličnim beleškama; jedno se mora priznati Suzan - nije joj ni na pamet palo da nešto sa ovim nije u redu, premda bi bez problema shvatila šta je tu pogrešno ako niste Suzan Sto Helit, naravno. Papiri su se nalazili u vrlo dobrom sefu, na koji bi i vičan lopov potrošio barem dvadeset minuta. Činjenica da se i na sam njen dodir vrata razjape stavlja vam do znanja da su ovde na snazi posebna pravila. Pred gospođicom Suzan nijedna vrata nisu bila zatvorena. Porodični dar. Deo genetike prenosi se putem duše. Kad se obavestila o najnovijim dešavanjima u školi, uglavnom da bi pacovu stavila do znanja kako ona ne visi na čiviluku, ustala je. „Dobro“, reče izmoreno. „Ti ćeš mene i dalje da gnjaviš, jelda? Bez kraja i konca?“ Pacovska smrt nakrivi lobanju i pogleda je. CIJU, reče ljupko. „Ma, da, drag je on meni“, reče ona. „na neki način. Ali, mislim, znaš i sam, nije to normalno. Šta ću mu ja? On je Smrt! Ne kao da je nemoćan! Ja sam najobičnije ljudsko biće!“ Pacov opet cijuknu, skoči na pod i protrča kroz zatvorena vrata. Potom se na tren vrati i pozva je pokretom. „Dobro, ajde“, reče Suzan za sebe. „Da kažemo pretežno ljudsko biće.“ Kuc I ko je uopšte taj Lu Ce? Pre ili kasnije iskušenici neizostavno postave ovo prilično složeno pitanje. Ponekad prođu godine pre nego što otkriju da je čovečuljak koji im čisti podove, bez gunđanja kolicima odvozi sadržaj spavaoničke klozetske jame i povremeno istrtlja neku sumanutu inostranu izreku zapravo legendarni junak koga će, kako im je rečeno, jednog dana upoznati. A onda, kad se suoče s njim i zatraže mu objašnjenje, oni najbistriji suočili bi se sa samima sobom. Čistači su uglavnom bili iz sela u dolini. Pripadali su manastirskom osoblju, ali nisu imali nikakav položaj. Obavljali su sve dosadne, prezrene poslove. Bili su... prilike u pozadini i potkresivali su trešnjevo drveće, prali podove, čistili ribnjake sa šaranima i večito meli. Nisu imali imena. Zapravo, kad promisli, iskušenik bi bio svestan da čistači sigurno imaju imena, od kojih su neka poznata drugim čistačima, ali barem na manastirskom tlu nisu imali imena, samo uputstva. Niko nije znao kuda odlaze noću. Bili su to samo čistači. Ali isto je važilo i za Lu Cea. Jednog dana, grupa starijih iskušenika je iz nestašluka prevrnula oltarčić koji je Lu Ce držao pored prostirke za spavanje. Sutradan ujutru nijedan čistač nije došao na posao. Ostali su zabravljeni u kolibama. Pošto se raspitao šta se dogodilo, opat, u to doba opet pedesetogodišnjak, pozvao je trojicu iskušenika u svoju sobu. Naslonjene na zid stajale su tri metle. Rekao je sledeće: „Znate da je strahotna bitka pet gradova izbegnuta zato što je glasnik stigao na vreme?“ Znali su. Naučili su to još početkom školovanja. I bojažljivo su se poklonili, jer ipak je ovo, na kraju krajeva, opat. „I znate, dakle, da je glasnik, kad mu je konj izgubio potkovicu, opazio čoveka kako klipše pored puta s malim prenosivim kovačkim ognjištem u rukama i nakovnjem u kolicima?“

Terry Pratchet 36 Znali su. „I znate da je taj čovek bio Lu Ce?“ Jesu, znali su. „Sigurno znate da se Džanda Trap, veliki majstor okido-kija, toro-fua i čang-fua predao samo jednoj osobi?“ Znali su. „I znate da je ta osoba Lu Ce ?“ Jesu, znali su. „Znate onaj oltarčić koji ste sinoć prevrnuli?“ Znali su. „Znate li da je imao vlasnika?“ Usledila je tišina. Onda je najbistriji iskušenik sa užasom pogledao u opata, progutao knedlu, uzeo jednu metlu i izašao iz sobe. Mozak preostale dvojice radio je sporije i morali su da saslušaju priču do kraja. Jedan reče: „Ali to je samo oltar nekog tamo čistača!“ „Uzećeš metlu i čistiti“, kazao je opat, „i čistićeš iz dana u dan, i čistićeš sve do onog dana kad nađeš Lu Cea i usudiš se da kažeš: ’Čistaču, ja sam ti prevrnuo oltar i rasuo sadržaj i sada ću ponizno poći s tobom do dodžoa desetog dima, pa me ti nauči Ispravnom načinu.’ Tek tada, ako još budeš u stanju, smećeš da nastaviš sa školovanjem. Jasno?“6 Stariji monasi ponekad su se žalili, ali neko bi uvek rekao: „Imajte na umu da Lu Ceov Put nije i naš Put. Imajte na umu da je on sve naučio metući u miru dok su se đaci školovali. Imajte na umu da je bio kojekuda i da je štošta radio. Možda je i pomalo... čudan, ali imajte na umu da se ušetkao u utvrđenje puno naoružanog sveta i klopki i svejedno se postarao da se muntapski paša naizgled slučajno zadavi ribljom koskom. Nijedan monah ne ume bolje od Lu Cea da nađe pravo vreme i mesto.“ Neupućeni bi mogli reći: „Iz kakvog to Puta on crpe toliku moć?“ I dobili bi odgovor: „Iz Puta gospođe Marijete Kosmopilit, iz Kvirmske br. 3, AnkMorpork, sobe za iznajmljivanje, vrlo povoljno. Ne, ne razumemo ni mi. Izgleda da su to neke subcendentalne gluposti.“ Kuc Lu Ce se oslanjao na metlu i slušao je monaške starešine. Umetnost slušanja razvio je s godinama, jer otkrio je da ti ljudi, ako slušaš dovoljno pomno i dovoljno dugo, kažu više nego što su i svesni da znaju. „Soto je dobar na terenu“, reče naposletku. „Uvrnut, ali dobar.“ „Pad se čak video na mandali“, reče Rinpo. „Dečak nije znao nijedan odgovarajući postupak. Soto je rekao da se poneo nagonski. Da mu se čini kako je mali toliko blizu nule da on tako nešto nikad pre nije video. U roku od sat vremena ga je spakovao na kola i otposlao ga u planine. Onda je tri puna dana nad Esnafom lopova izvodio zatvaranje cveta, tamo gde su dečaka izgleda ostavili kao bebu.“ 6 Priča dalje glasi ovako: Iskušenik koji se bunio kako je posredi samo oltar tamo nekog čistača pobegao je iz hrama, učenik koji nije rekao ništa ostao je čistač do kraja života, a učenik koji je uočio kakav će oblik priča neizbežno poprimiti, nakon što se živ izjeo i nekoliko meseci vrlo pedantno čistio, otišao je Lu Ceu i kleknuo je i zamolio ovoga da ga nauči Ispravnom načinu. Na šta ga je čistač poveo u dođo desetog dima, sa užasnim mnogoseklim borbenim mašinama i strahotnim nazubljenim oružjem kao što su zvek-zvek i jojbre. Kako priča kaže, čistač onda otvori ormarić u dnu dodžoa, izvadi metlu i izusti: „Jedna ruka ovde, a druga ovde, razumeš? Ljudi nikad ne kapiraju. Čisti valjanim, ravnomernim zamasima i pusti metlu da te sama vodi. Nikad ne pokušavaj da pometeš prljavštinu u veliku hrpu, tako na kraju svako zrnce počistiš po dvaput. Đubrovnik koristi mudro, i znaj: za ćoškove se koristi četkica.“

Teri Pračet 37 „Zatvaranje je uspelo?“ „Odobrili smo mu upotrebu dva odugovlakača. Možda će se nekoliko ljudi nečega nejasno prisećati, ali esnaf je velik i svi imaju posla.“ „Nema braće, nema sestara. Nema roditeljske ljubavi. Samo to lopovsko bratstvo“, kaza Lu Ce tužno. „Doduše, bio je dobar lopov.“ „Ne sumnjam. Koliko mu je godina?“ „Šesnaest ili sedamnaest, izgleda.“ „Dakle, prestar za podučavanje.“ Stariji monasi se zgledaše. „Ne možemo ničemu da ga naučimo“, reče iskušenički starešina. „On...“ Lu Ce diže žgoljavu ruku. „Da pogodim. Već sve zna?“ „Kao da i sam zna to što mu pričamo, ali je trenutno smetnuo s uma“, reče Rinpo. „A onda počne da se dosađuje i naljuti se. Ako mene pitate, njemu nešto fali.“ Lu Ce se počeša po musavoj bradi. „Zagonetan mali“, reče zamišljeno. „Prirodno nadahnut.“ „I onda se zapitamo oće nosu oće nosu kaki zašto sada, zašto baš u ovom trenutku?“, reče opat, koji je žvakao papak igračke jaka. „E, ali nije li rečeno: ’Sve u svoje vreme’?“, reče Lu Ce. „U svakom slučaju, velečasna gospodo, obučavate đake već stotinama godina. Ja sam samo običan čistač.“ Odsutno, on pruži ruku baš kad se jak omače iz trapavih opatovih prstiju i uhvati ga u padu. „Lu Ce“, kaza iskušenički starešina, „ukratko, ni tebe nismo uspeli da podučavamo. Sećaš se.“ „Hoćeš li ti da ga podučavaš?“, upita opat. „Dečko treba da mmm brmmm pronađe sebe.“ „Nije li pisano: ’Nemam ni ja sto ruku’?“, reče Lu Ce. Rinpo pogleda u iskušeničkog starešinu. „Ne znam“, reče. „Niko od nas nikad ne naiđe na te tvoje citate.“ Još zamišljenog izgleda, kao da mu je um zauzet nečim drugim, Lu Ce reče: „Moglo je da se desi isključivo ovde i isključivo sada. Jer pisano je: ’Svakog gosta za tri dana dosta’.“ Rinpo je izgledao zbunjeno, a onda mu svanu spoznaja. „A, posta“, reče sa zadovoljstvom na licu. „Svakog posta za tri dana dosta!“ Lu Ce tužno zavrte glavom. „A zvuk pljeskanja jednom rukom jeste ’plj’“, kaza. „Dobro onda, velečasni. Pomoći ću mu da pronađe Put. Još nešto, prečasna gospodo?“ Kuc Kad se Lu Ce vratio u predvorje, Lopsang je ustao, ali nekako sa oklevanjem, kao da ga je sramota što tako vidljivo nekom ukazuje poštovanje. „Dobro, pravila su ti sledeća“, reče Lu Ce u prolazu. „Pod jedan, nećeš me zvati ’učitelju’, a ja tebe neću nazvati po nekom poganom insektu. Nije moj posao da te vaspitavam, nego tvoj. Jer pisano je: ’Ne pada meni na pamet time da se bavim, imam pametnija posla’. Radi šta ti kažem i lepo ćemo se slagati. Važi se?“ „Molim? Hoćeš mene za šegrta?“, reče Lopsang, koji je trčkarao kako bi održao korak s njim. „Ne, ne želim te za šegrta, ne u mojim godinama, ali ako ćeš već to da budeš, daj da obojica to što bolje iskoristimo, može?“ „I naučićeš me svemu?“ „Ne bih baš rekao. Slabo se razumem u forenzičku mineralogiju. Ali naučiću te svemu što znam a što bi ti bilo korisno, eto.“ „Kad?“

Terry Pratchet 38 „Već je kasno...“ „Sutra u zoru?“ „A, pre zore. Probudiću te ja.“ Kuc Nešto dalje od Akademije madam Fraut, u Ulici probrane manjine, nalazio se izvestan broj klubova za gospodu. Bilo bi zaista preterano cinično reći kako se ovde pod rečju „gospodin“ naprosto podrazumeva neko ko može da priušti petsto dolara godišnje; pored toga morali su da zadobiju odobravanje mnoge druge gospode koja mogu da priušte istu tu sumu. I nisu preterano voleli žensko društvo. Ovo ne znači da su bili gospoda od one naročite sorte, koja imaju sopstvene klubove, daleko lepše uređene, u drugom delu grada, gde je uglavnom mnogo življe. Ova gospoda bila su gospoda od one vrste kojoj od najranije mladosti dame sede na glavi. Živote im kroje dadilje, guvernante, školske nadzornice, majke i supruge, i posle četiri ili pet decenija, prosečan gospodin blage naravi digne ruke i što je učtivije moguće zbriše u neki klub, gde može da prespava popodne u kožnoj fotelji, otkopčanog gornjeg dugmeta na pantalonama.7 Najekskluzivniji od ovih klubova bio je Kod Fidžeta, i evo kako je to izgledalo: Suzan nije morala da postaje nevidljiva, jer je znala da je članovi Fidžeta naprosto neće ni videti niti, čak i ako je opaze, poverovati da ona zapravo postoji. Ženama nikako nije dozvoljen pristup u klub, izuzev po članu 34b, koji preko volje dopušta srodnicama ili uglednim udatim gospama starijim od trideset godina da po pozivu dođu na čaj u Zeleni salon između tri i petnaest i pola pet po podne, pod uslovom da je barem neko od osoblja sve vreme prisutan. To pravilo je na snazi već izuzetno dugo i, po tumačenju mnogih članova, ženama je samo u tih sedamdeset i pet minuta dnevno uopšte i dopušteno da postoje; samim tim, svaka žena koju u neko drugo vreme vide u klubu jeste plod njihove mašte. U slučaju Suzan, odevene u poprilično uštogljenu učiteljsku crninu i u čizmama na kopčanje - čija potpetica kao da bi još narasla kad je Suzan bila u ulozi unuke Smrti - ovo je lako mogla biti i istina. Dok se približavala biblioteci, čizme su joj odjekivale po mermernom podu. Nikako nije mogla shvatiti zašto se Smrt zagrejao za ovo mesto. Naravno, lako je mogao proći kao gospodin: imao je kuću u unutrašnjosti - dalekoj i tamnoj unutrašnjosti svega; bio je tačan kao sat i učtiv prema svakom koga upozna - a pre ili kasnije bi upoznao svakoga; oblačio se dobro mada pomalo sumorno, snalazio se u svakom društvu i bio je poslovično dobar konjanik. Jedino se nije uklapala činjenica da je on Mračni Kosač. Većinu dobro tapaciranih fotelja u biblioteci zauzimali su zadovoljni pohađaoci ručka, koji su veselo dremuckali pod šatorima od Ankmorporških novosti. Suzan se osvrtala dok nije ugledala primerak ispod kog su provirivali donja polovina crne odore i dva koščata stopala. Na naslon stolice bila je navaljena i kosa. Ona diže novine. DOBAR DAN, reče Smrt. JESI UŽINALA? MI SMO JELI ROLAT SA DŽEMOM. „Deda, zašto radiš ovo? I sam znaš da ne spavaš.“ OPUŠTA ME. JESI LI DOBRO? „Bila sam dok nije došao onaj pacov.“ POSAO, NADAM SE, CVETA? ZNAŠ DA MI JE STALO DO TEBE. „Hvala“, reče Suzan kratko. „Elem, zašto si...“ 7 Jedan od razloga je klupska hrana. U ovakvom jednom klubu gospodin nalazi hranu na kakvu je navikao u školi, recimo sutlijaš, rolat sa džemom i, već godinama naročito omiljen, koh preliven šnenoklama. Vitamini su hrana za supruge.

Teri Pračet 39 ZAR JE TAKO STRAŠNO MALO DA PROĆASKAMO? Suzan uzdahnu. Znala je šta se iza ovoga krije, i to nije bila razdragana pomisao. Ta pomisao bila je mala, tužna i mlohava, a glasila je: nijedno od njih nema nikoga - imaju samo jedno drugo. Eto. Bila je to pomisao koja rida u sopstvenu maramicu, ali bila je istinita. Dobro, Smrt je imao slugu Alberta, a tu je naravno i Pacovska smrt, ako se on može nazvati društvom. A što se tiče Suzan... Pa, ona je delimično besmrtna i to je otprilike to. Vidi ono što zapravo postoji, 8 a vreme oblači i skida sa sebe kao kaput. Pravila koja važe za sve ostale, recimo gravitacija, primenljiva su na nju tek kad im ona to dopusti. A, ma koliko se čovek trudio, tako nešto ume da se ispreči u vezama. Teško je nositi se s ljudima kad ih jedan deo vas vidi kao privremen skup atoma kog za nekoliko decenija više neće biti. I tu je u sebi otkrila sićušan komadić Smrti, kom je teško da se nosi s ljudima kad počne o njima da razmišlja kao o stvarnim bićima. Ni dan ne bi prošao a da Suzan ne zažali zbog svog neobičnog porekla. A onda bi se zapitala kako li je to kad se šećkaš svetom a da nisi na svakom koraku svestan stenja pod svojim tabanima i zvezda nad glavom, kad imaš svega pet čula, kad si gotovo šlep i manje-više gluv... JESU LI DECA DOBRO? BAŠ MI SE DOPALO KAKO SU ME NACRTALA. „Jesu. Kako je Albert?“ DOBRO JE. ...i gotovo si nesposoban za ćaskanje, dodade Suzan u sebi. U velikom univerzumu nema mesta za sitne, svakodnevne teme. SMAK SVETA JE NA POMOLU. E, to su već krupne teme. „Kad?“ SAD U SREDU. „Zašto?“ VRATILI SU SE KONTROLORI, reče Smrt. „One sitne zloće?“ JESTE. „Mrzim ih.“ JA, RAZUME SE, NE GAJIM NIKAKVA OSEĆANJA, reče Smrt nečitljivog lica, koliko to samo može jedna lobanja. „Šta smeraju ovog puta?“ NISAM SIGURAN. „Mislila sam da se sećaš budućnosti!“ DA. ALI NEŠTO SE PROMENILO. NAKON SREDE NEMA BUDUĆNOSTI. „Mora da će postojati nešto, makar samo đubre!“ NE. POSLE SREDE U JEDAN NEMA NIČEG. SAMO SREDA U JEDAN, OD SADA PA DOVEKA. NIKO NEĆE ŽIVETI. NIKO NEĆE UMRETI. TO SADA VIDIM. BUDUĆNOST SE PROMENILA. SHVATAŠ LI? „I šta ja sad imam s tim?“ Suzan je znala da bi ovo svakom drugom zazvučalo bez veze. MENI SE ČINI DA JE SMAK SVETA OPŠTA ODGOVORNOST. TEBI NE? „Znaš ti šta sam htela da kažem!“ MISLIM DA OVO IMA NEKE VEZE S PRIRODOM VREMENA, KOJE JE I BESMRTNO I LJUDSKO BIĆE. BILO JE IZVESNIH... TALASANJA. „Uradiće nešto Vremenu? Mislila sam da ne smeju tako nešto.“ NE. ALI LJUDI SMEJU. VEĆ SE JEDNOM DESILO. „Ma, niko nije tako glu...“ Suzan ućuta. Naravno da postoje toliko glupavi. Neki ljudi bi uradili bilo šta, samo da provere je li moguće. Ako negde u neku pećinu postaviš velik prekidač, sa znakom „prekidač za smak sveta. MOLIMO NE PIPAJTE“, bio bi pritisnut dok si rekao „keks“. 8 A to je daleko teže opaziti nego nešto čega nema. To vidi svako.

Terry Pratchet 40 Još malo je promislila. Smrt ju je pomno posmatrao. Onda ona reče: „Da ne veruješ, baš čitam odeljenju jednu knjigu. Slučajno sam je jednom prilikom našla na stolu. Zove se Čika Jezine strahotne skaske...“ A, RADOSNE PRIPOVETKE ZA NAŠE MALIŠANE, reče Smrt i bez i truni ironije. „...koje su uglavnom o zloćama koje umiru na užasne načine. Čudno je to, zapravo. Deci to baš leži. Izgleda da im uopšte ne smeta.“ Smrt ne reče ništa. „...osim u slučaju ’Staklenog časovnika iz Bednog Ïmalïnena’“, reče Suzan, motreći lobanju. „To ih je poprilično j uzdrmalo, iako ima kao neki srećan kraj.“ MOŽDA ZATO ŠTO JE PRIČA ISTINITA. Suzan je poznavala Smrt dovoljno dugo i nije protivrečila. „Mislim da shvatam“, kaza. „Ti si se postarao da se knjiga tamo nađe.“ JESAM. ONE KOJEŠTARIJE O ZANOSNOM PRINCU I TAKO TOME SU OČIGLEDNO KASNIJI DODATAK. KONTROLORI NISU IZUMELI SAT, NARAVNO. TO JE URADIO NEKI LUĐAK. ALI UMEJU DOBRO DA SE PRILAGODE. NE MOGU DA STVARAJU, ALI MOGU DA SE PRILAGOĐAVAJU. I ČASOVNIK SE PONOVO PRAVI. „Je l’ se vreme stvarno zaustavilo?“ BILO JE ZAROBLJENO. SAMO NA TRENUTAK, ALI POSLEDICE JOŠ LEŽE POSVUDA OKO NAS. ISTORIJA SE RASPUKLA NA KRHOTINE, ISCEPKALA SE NA KOMADIĆE. PROŠLOSTI VIŠE NISU BILE POVEZANE S BUDUĆNOSTIMA. ISTORIJSKI MONASI MORALI SU SVE DA GRADE IZ POČETKA, PRAKTIČNO OD TEMELJA.“ U ovakvim trenucima Suzan nije traćila dah na izjave tipa: „Ma, nije moguće“. Tako nešto mogu da izgovore samo ljudi koji veruju da žive u stvarnom svetu. „Mora da im je trebalo dosta... vremena“, kaza ona. VREME, RAZUME SE, NIJE BILO PROBLEM. KORISTE NEKI OBLIK GODINA ZASNOVAN NA LJUDSKOM PULSU. UTROŠILI SU PETSTOTINAK TAKVIH GODINA. „Ali ako se istorija rasprsla u krhotine, otkud im...“ Smrt sklopi šake. SUZAN, RAZMIŠLJAJ TEMPORALNO. PRETPOSTAVLJAM DA SU MALO VREMENA UKRALI IZ NEKOG PRETHODNOG RAZDOBLJA SVETA, GDE SE TRAĆILO NA GOMILU GMIZAVACA. NA KRAJU KRAJEVA, ŠTA ZNA VELIKI GUŠTER ŠTA JE VREME? JESI LI VIDELA ONE ODUGOVLAKAČE KOJE MONASI KORISTE? DIVNI SU. MOGU DA PREMEŠTAJU VREME, DA GA SKLADIŠTE, RASTEŽU... VRLO DOVITLJIVO. A ŠTO SE TIČE PITANJA KAD SE TO DESILO, NI ONO NEMA NIKAKVOG SMISLA. KAD SE FLAŠA SLOMI, ZAR JE BITNO GDE SI UDARIO STAKLO. U SVAKOM SLUČAJU, U NANOVO IZGRAĐENOJ ISTORIJI KRHOTINE SAMOG TOG DOGAĐAJA VIŠE NE POSTOJE. „Čekaj, čekaj... Kako možeš da uzmeš parče, šta znam, nekog davnog veka i prikrpiš ga sadašnjici? Zar ne bi ljudi primetili da...“, Suzan se batrgala u potrazi za odgovarajućim rečima, „ma, da ljudi nose pogrešnu vrstu oklopa i da zgrade ne liče ni na šta i da su usred ratova koji su se odigrali pre mnogo stotina godina?“ KOLIKO SAM JA PRIMETIO, SUZAN, MNOGI LJUDI SE U SOPSTVENIM GLAVAMA JOŠ NISU MRDNULI IZ RATOVA KOJI SU SE ODIGRALI PRE MNOGO STOTINA GODINA. „Lepo si to primetio, ali htela sam da kažem...“ NE SMEŠ MEŠATI SADRŽAJ S POSUDOM U KOJOJ SE NALAZI, uzdahnu Smrt. PRETEŽNO SI LJUDSKO BIĆE. TREBA TI METAFORA. OČIGLEDNO JE VREME DA TO VIDIŠ U PRAKSI. DOĐI. Ustao je i krupnim koracima se zaputio ka trpezariji s druge strane hodnika. Tamo je bilo još kasnih obedovalaca, ukočenih na delu sa salvetama zaćuškanim pod bradu u atmosferi uzavreloj od razdraganih ugljenih hidrata. Smrt priđe stolu postavljenom za ručak i ščepa kraj stolnjaka. VREME JE ČARŠAV, REČE. ESCAJG I TANJIRI SU DOGAĐAJI UNUTAR VREMENA... Usledio je dobošarski tuš. Suzan baci pogled naniže. Pacovska smrt je sedeo za malecnim setom bubnjeva. POSMATRAJ.

Teri Pračet 41 Smrt povuče stolnjak. Začulo se čangrljanje escajga, usledio trenutak neizvesnosti po pitanju vaze sa cvećem, ali skoro sve na stolu ostalo je na svom mestu. „Jasno mi je“, reče Suzan. STO OSTAJE POSTAVLJEN, ALI ČARŠAV SAD MOŽE DA SE UPOTREBI ZA DRUGI OBED. „Doduše, prevrnuo si slanik“, kaza Suzan. TEHNIKA NIJE SAVRŠENA. „I, deda, stolnjak je sav flekav od prethodnog obeda.“ Smrt se ozari. JESTE, reče. U POREĐENJU S DRUGIM METAFORAMA, OVA JE BAŠ DOBRA, JELDA? „Neko bi sigurno primetio!“ STVARNO? LJUDSKA BIĆA SU STVOROVI S NAJGORIM ZAPAŽANJEM U UNIVERZUMU. SAD, IMA TU POPRILIČNO ODSTUPANJA, RAZUME SE, MALO SOLI SE PROSPE, ALI ISTORIČARI SVE NEKAKO OBJASNE. ŠTO SE TOGA TIČE, VRLO SU KORISNI. Suzan je znala da postoji nešto po imenu Pravila. Nisu bila pisana, kao što nisu pisane ni planine. Bila su daleko ključnija za rad univerzuma od najobičnijih mehaničkih stvarčica poput gravitacije. Kontrolori možda mrze pojavu života i nered koji uz nju ide, ali pravila im ne dozvoljavaju da se mešaju. Uspon ljudske rase za njih je sigurno bio prava blagodet. Ako ništa, eto vrste koju možeš ubediti da sama sebe upuca u stopalo. „Ne znam šta očekuješ da ja tu uradim“, reče ona. SVE ŠTO MOŽEŠ, reče Smrt. JA, PO NEPISANIM PRAVILIMA, TRENUTNO IMAM DRUGE DUŽNOSTI. „Na primer?“ VAŽNA POSLA. „O kojima ne smeš da mi pričaš?“ O KOJIMA NEMAM NAMERU DA TI PRIČAM. ALI VAŽNA SU. U SVAKOM SLUČAJU, TVOJA ZAPAŽANJA SU DRAGOCENA. TVOJ NAČIN RAZMIŠLJANJA BIĆE OD KORISTI. MOŽEŠ DA IDEŠ KUD JA NE MOGU. JA SAM SAMO VIDEO BUDUĆNOST. ALI TI MOŽEŠ DA JE PROMENIŠ. „Gde tačno opet prave taj časovnik?“ NE ZNAM. DOBRO JE ŠTO SAM I OVOLIKO ZAKLJUČIO. SVE OVO ZA MENE JE OBAVIJENO VELOM MAGLE. „Zašto?“ JER GA JE NEKO SAKRIO. UMEŠAO SE NEKO... KO NIJE U MOJOJ NADLEŽNOSTI. Smrt je izgledao kao da mu je nelagodno. „Neki besmrtnik?“ NEKO U... TUĐOJ NADLEŽNOSTI. „Moraćeš mnogo jasnije da se izražavaš.“ SUZAN... ZNAŠ DA SAM TI USVOJIO MAJKU I ODGAJIO JE, I NAŠAO JOJ DOLIČNOG MUŽA. „Da, da“, obrecnu se Suzan. „Kako da zaboravim? Svakog dana se vidim u ogledalu.“ OVO MI... TEŠKO PADA. ISTINU DA TI KAŽEM, NISAM JEDINI KOJI SE TAKO UPETLJAO. ZAŠTO SI SE TOLIKO ZGRANULA? ZAR NIJE OPŠTEPOZNATO DA BOGOVI STALNO RADE NEŠTO SLIČNO! „Bogovi da, ali ljudi kao ti...“ LJUDI KAO MI SU SVEJEDNO KAO LJUDI... Suzan je učinila nešto neuobičajeno: slušala je. Za jednu učiteljicu to nije lak zadatak. SUZAN, SPOZNAĆEŠ DA SMO MI KOJI SMO... IZVAN LJUDSKOG RODA... „Ja nisam izvan ljudskog roda“, reče Suzan oštro. „Samo imam neke... dodatne darove.“ NISAM MISLIO NA TEBE, NARAVNO. MISLIO SAM NA DRUGE KOJI NISU LJUDSKA BIĆA, A IPAK PRIPADAJU ČOVEČANSKOM UNIVERZUMU - NA RAT, SUDBINU, KUGU I NAS OSTALE. LJUDI NAS ZAMIŠLJAJU KAO LJUDE, I STOGA OVAKO ILI ONAKO POPRIMAMO NEKE OSOBINE LJUDSKOSTI. DRUGAČIJE NE MOŽE. ČAK I SAM OBLIK TELA NAMEĆE NAM IZVESNU VRSTU POGLEDA NA UNIVERZUM. STIČEMO LJUDSKE CRTE LIČNOSTI... RADOZNALOST, BES, NESPOSOBNOST DA SE SKRASIMO U MESTU... „Deda, to su neka najosnovnija znanja.“

Terry Pratchet 42 JESU. I STOGA SI SVESNA DA NEKI OD NAS POČNU... DA SE ZANIMAJU ZA LJUDSKI ROD. „Znam. Ja sam posledica toga, između ostalog.“ DA. OVAJ... A NEKI OD NAS POČNU DA SE ZANIMAJU NA IZVESTAN NAČIN, NEKAKO... „Zanimljivije?“ ...LIČNIJE. I GOVORIO SAM TI O... OVAPLOĆENJU VREMENA... „Nisi mnogo rekao. Jednom si kazao da živi u staklenom dvorcu.“ Suzan je osetila nekakvo sitno, sramno, a ipak neobično prijatno zadovoljstvo na prizor Smrti u nebranom grožđu. Izgledao je kao neko primoran da pred svima pokaže svoju prljavu odoru. JESTE. OVAJ... ZALJUBILA SE U ČOVEKA... „Vreme i neko, to su srca dva, kuckali su kuckali sve do pola dva...“, reče Suzan. Sad mu je, onako detinjasto, namerno terala kontru i bila je svesna toga, ali biti unuka Smrti - nije to lak život, i povremeno bi je spopao neizdrživ poriv da živcira. AH. ŠALA-KOMIKA, SA SVE IGROM REČI, reče Smrt umorno, MADA PRETPOSTAVLJAM DA SI SAMO HTELA DA ME IZNERVIRAŠ. „Pa, tako nešto se često dešavalo u davnini, zar ne?“, reče Suzan. „Pesnici su se stalno zaljubljivali u mesečinu ili zumbule ili tako nešto, a boginje su večito...“ ALI OVO JE BILO STVARNO, reče Smrt. „Na koliko stvarno misliš?“ VREME JE RODILA SINA. „Kako je mogla...“ VREME JE RODILA SINA. PRETEŽNO LJUDSKO BIĆE. NEKOGA KAO ŠTO SI TI. Kuc Jednom nedeljno neko iz Časovničarskog esnafa svratio bi do Džeremija. Ne u baš zvaničnu posetu. Obično je trebalo nešto obaviti, pokupiti kojekakve rezultate, jer, ma šta još ko kazao za njega, mali je bio sajdžijski genije. Nezvanično, posete su bile i nenametljiv način da se proveri uzima li dečko lekove i je li primetno lud. Majstori časovničari bili su sasvim svesni da u složenim mehanizmima ljudskog mozga može povremeno da zafali poneka daska. Pripadnici esnafa obično su bili cepidlake, uvek su stremili neljudskoj preciznosti, i ovo je ostavljalo posledice. Moglo vas je uvaliti u nevolje. Nisu opruge jedino što ume da pukne. Esnafski komitet mahom su sačinjavali blagonakloni ljudi puni razumevanja. Kad se sve sabere, ne behu navikli na prepredenost. Na iznenađenje doktora Hopkinsa, esnafskog sekretara, Džeremijeva vrata je otvorio, po izgledu sudeći, preživeli iz neke vrlo teške nesreće. „Ovaj, treba mi gospodin Džeremi“, nekako izusti on. „Da, gofpodine. Gofpodar je tu, gofpodine.“ „A, mmm, vi ste...?“ „Igor, gofpodine. Gofpodin Džeremi me je vapoflio - vrlo lepo od njega, gofpodine.“ „Radite za njega?“, reče doktor Hopkins dok je od glave do pete odmeravao Igora. „Da, gofpodine.“ „Mhm... Da niste zalutali preblizu nekoj opasnoj mašineriji?“ „Nifam, gofpodine. On je u radionici, gofpodine.“ „Gospodine Igore“, reče doktor Hopkins dok ga je Igor užurbano sprovodio u radnju, „svesni ste da gospodin Džeremi mora da pije lekove?“ „Jefam, gofpodine. Čefto napominje.“ „I, mmm, zdravlje mu je, uopšteno gledano...?“ „Dobro, gofpodine. Čilo priftupa poflu, gofpodine. Vdrav kao dren.“

Teri Pračet 43 „Vdrav kao dren, a?“, reče doktor Hopkins slabašno. „Mhm... Gospodin Džeremi obično ne drži sluge. Bojim se da je poslednjeg pomoćnika satom gađao u glavu.“ „Ftvarno, gofpodine?“ „Mmm, vas nije gađao satom u glavu?“ „Nije, gofpodine. Ponaša fe fafvim normalno“, reče Igor, čovek sa četiri palca i šavom oko vrata. On otvori vrata radionice. „Gofpodine Džeremi, došao je doktor Hopkinf. Gofpodine, priftaviću čaj.“ Užagrenih očiju i prav kao strela, Džeremi je sedeo za stolom. „O, doktore“, reče. „Baš lepo od vas što ste navratili.“ Doktor Hopkins je osmotrio radionicu. Nešto se tu promenilo. Odnekud su odvalili komadinu zida iškrabanog skicama i postavili ga na nogare. Tezge, na kojima su obično počivali satovi u različitim stupnjevima stvaranja, sada su prekrivali komadi kristala i staklene ploče. I prodorno je smrdelo na kiselinu. „Mmm... Ala ste se ponovili?“, raspitivao se doktor Hopkins. „Jeste, doktore. Izučavao sam svojstva izvesnih kristala ogromne gustine“, kaza Džeremi. Doktor Hopkins odahnu iz dubine duše. „A, geologija! Divna razonoda! Baš mi je drago. Ne valja sve vreme misliti o satovima, znate!“, dodade razdragano i s tračkom nade u glasu. Džeremi nabra čelo, kao da se mozak s njegove druge strane rve sa ovom tuđinskom pomisli. „Da“, reče naposletku. „Doktore, jeste li znali da oktirat bakra zavibrira tačno dva miliona četiristo hiljada sedamdeset i osam puta u sekundi?“ „Baš toliko, a?“, reče doktor Hopkins. „Ko bi rekao.“ „Pa, stvarno. A svetlost propuštena kroz prirodnu prizmu od oktivijumskog kvarca prelama se u samo tri boje?“ „Pravo-pravcato čudo“, reče doktor Hopkins, koji je razmatrao kako bi moglo biti i gore. „Hm... je l’ mi se pričinjava ili ovde nešto miriše baš... prodorno?“ „Oluci“, kaza Džeremi. „Čistili smo ih. Kiselinom. Za šta nam je kiselina i trebala. Da očistimo oluke.“ „Oluke, a?“ Doktor Hopkins trepnu. U svetu oluka i nije baš bio svoj na svome. Nešto zapucketa i ispod kuhinjskih vrata zaiskri se plavičasta svetlost. „Vaš, mmm, sluga, Igor“, reče. „Nije loš, a?“ „Nije, hvala na pitanju, doktore. Iz Ubervalda je, znate.“ „Ah. Ubervald je... stvarno velik. Vrlo velika zemlja.“ To je bila jedna od dve činjenice o Ubervaldu koje je doktor Hopkins znao. On se uzrujano nakašlja i poteže onu drugu. „Tamošnji svet je nekad malko čudan, čujem.“ „Igor kaže da nikad nije imao ništa s tom sortom“, reče Džeremi spokojno. „Odlično. Odlično. Zaista odlično“, reče doktor. Džeremijev zaleđeni osmeh počinjao je da ga izbacuje iz koloseka. „Čini mi se da, mmm, ima mnogo ožiljaka i šavova.“ „Ima. Kulturna obeležja.“ „Kulturna, a?“ Doktoru Hopkinsu kao da je laknulo. Obično se trudio da u svakome vidi nešto dobro, ali od njegovog detinjstva stanje u gradu poprilično se zapetljalo, sa svim tim patuljcima, trolovima, golemima, pa čak i zombijima. Nije bio baš siguran da mu se dopada sve što se dešava, ali očigledno je dobar deo toga nosio „kulturna obeležja“, a na to ne možeš imati primedbe, te ih nije ni imao. „Kulturna obeležja“ rešila bi probleme otprilike tako što bi objasnila da problemi zapravo i ne postoje. Svetlost ispod vrata zgasnu. Časak kasnije Igor uđe sa dve šoljice čaja na poslužavniku. Čaj je bio lep, doktor je morao priznati, ali od mirisa kiseline suzile su mu oči. „Dakle, mmm, kako napreduju nove navigacione tabele?“, reče. „Kekf fa đumbirom, gofpodine?“, reče mu Igor na uvo. „Ovaj, auh, može... U, vidi, vidi, pa ovo uopšte nije loše, gospodine Igore.“ „Gofpodine, ivvolite uveti još jedan.“

Terry Pratchet 44 „Hvala.“ Sada su iz usta doktora Hopkinsa prštale mrvice. „Navigacione tabele...“, ponovi on. „Bojim se da nisam stigao baš daleko“, kaza Džeremi. „Bio sam zauzet svojstvima kristala.“ „A. Da. Rekoste vi. No, svakako, bićemo veoma zahvalni, ma koliko vremena uspete da ugrabite“, reče doktor Hopkins. „A, da se tako izrazim, milo mi je što se zanimate za nešto novo. Kad se previše usredsredi na jedno, čovek počne da, mmm, gubi živce.“ „Imam lekove“, reče Džeremi. „Da, razume se. Ovaj, zapravo, pošto sam danas slučajno prolazio pored apoteke...“ Doktor Hopkins iz džepa izvuče veliku bocu umotanu u papir. „Hvala.“ Džeremi pokaza na policu iza sebe. „Kao što vidite, skoro mi je ponestalo.“ „Da, pade mi na pamet“, reče doktor Hopkins, kao da majstori časovničari uopšte toliko pomno ne motre na nivo sadržaja boce na Džeremijevoj polici. „Pa, odoh ja sad. Svaka čast za kristale. Ja sam skupljao leptirove kao dete. Hobiji su divota živa. Kad se dohvatim teglice za insekte i mrežice, radovao sam se kao kučence.“ Džeremi mu se i dalje smeškao. U osmehu je bilo nečeg staklastog. Doktor Hopkins je sručio ostatak čaja i vratio šoljicu na tacnu. „A sad bih stvarno morao da krećem“, promrmlja. „Baš imam posla. Ne bih da vas zadržavam. Kristali, a? Divni su. Prelepi.“ „Je l’?“, reče Džeremi. Oklevao je, kao da pokušava da reši neki nebitan problemčić. „A, da. Svetlosne šare.“ „Iskričavi“, reče doktor Hopkins. Kad je doktor Hopkins stigao do glavnog ulaza, Igor je već čekao pored vrata. Klimnuo je glavom. „Mmm... sigurni ste što se lekova tiče?“, kaza doktor tiho „O, jefam, gofpodine. Dvaput dnevno ga gledam kako fipa lek u kašiku.“ „E, odlično. Ume da bude malko... ovaj, ponekad se ne slaže baš najbolje s ljudima.“ „Da, gofpodine?“ „Velika je, ovaj, cepidlaka kad je o tačnosti reč...“ „Jefte, gofpodine.“ „...što je vrlina, naravno. Tačnost je divna stvar“, reče doktor Hopkins i šmrcnu. „Do izvesne mere, razume se. No, prijatan dan želim.“ „Doviđenja, gofpodine.“ Igor se vratio u radionicu i zatekao Džeremija kako pažljivo sipa plavi lek u kašiku. Kad ju je napunio do vrha, prosuo ju je u sudoperu. „Proveravaju, znaš“, reče. „Misle da ne primećujem.“ „Figurno fve iv najbolje namere, gofpodine.“ „Bojim se da, kad uzmem lek, ne razmišljam ovoliko dobro“, reče on. „Zapravo, sve mi se čini da mi je bez njega mnogo bolje, a? Usporava me.“ Igor je utekao u tišinu. Prema njegovom iskustvu, neke od najvećih izuma na svetu osmislili su ljudi koje su, prema uvreženim merilima, smatrali luđacima. Ludilo zavisi od toga iz kog ga ugla posmatraš, uvek je govorio, a ako ga posmatraš kroz rođene gaće, onda sve izgleda kako treba. No mladi gospodar Džeremi počinjao je da ga zabrinjava. Nikad se nije smejao, a Igor je voleo da čuje malo poštenog sumanutog smeha. Mogli ste se osloniti na njega. Otkako je odustao od lekova, Džeremi nije, kako je Igor očekivao, počeo da trabunja i da viče nešto u stilu: „Lud! Kažu da sam lud! Pokazaću ja svima njima! Ahahahaha!“ Naprosto se više - usredsredio. A tu je bio i taj osmeh. Igora nije bilo lako zaplašiti, jer inače se ne bi usuđivao da pogleda u ogledalo, ali sad su ga već podilazili nekakvi trnci. „Elem, gde smo ono stali...?“, reče Džeremi. „A, da, pomozi mi oko ovoga.“ Zajedno su pomerili sto. Pod njim je u desetinama staklenih posuda nešto krčkalo. „Nema dovoljno energije“, reče Igor. „Ofim toga, gofpodine, ogledala još nifmo podefili.“

Teri Pračet 45 Džeremi skide platno sa sprave na tezgi. Staklo i kristal presijavali su se i to, u pojedinim slučajevima, veoma čudno. Kao što je Džeremi juče primetio, obuzet novom jasnoćom misli otkako je dvaput dnevno pažljivo prosipao po kašiku leka u sudoperu, neki uglovi su delovali nekako čudno. Jedan kristal je nestao kad ga je pričvrstio gde treba, ali očito je još bio tu, pošto se od njega odbijala svetlost. „I, gofpodine, unutra još imamo previše metala“, progunđa Igor. „Prošlom je opruga došla glave.“ „Smislićemo nešto“, reče Džeremi. „Munja domaće ivrade nikad nije dobra koliko ona prava“, reče Igor. „Dovoljna je da isprobamo princip“, kaza Džeremi. „Ifprobamo princip, ifprobamo princip“, mumlao je Igor. „Ivvinite, gofpodine, ali Igori ne ’ifprobavaju principe’. Vaveži to va klupu i dobrano ga ožeži munjom, eto to je naš moto. Ako ćeš već da ifprobavaš.“ „Igore, rekao bih da te nešto muči.“ „Pa, ivvinite, gofpodine“, kaza Igor. „Ne prija mi ova klima. Navikao fam na redovne oluje.“ „Čujem da neki ljudi stvarno živnu kad krene oluja“, reče Džeremi, koji je pažljivo podešavao ugao kristala. „A, to je bilo kad fam radio va barona Fikleštajna“, reče Igor. Džeremi se odmače da pogleda. Ovo nije sat, naravno. Treba tu još štošta da se doradi (a ipak, ako zatvori oči, video ga je pred sobom) pre nego što dobiju sat. Ovo je samo ogled, da vidi je li na pravom putu. A jeste na pravom putu. Znao je to. Kuc Suzan se vratila kroz skamenjene ulice, ušla u kancelariju madam Fraut, sela i zaronila natrag u vremenske struje. Nikad nije otkrila kako ovo radi. Naprosto je radilo. Vreme ne bi stalo za ostatak sveta, i nije stajalo za nju - samo bi kročila u nekakvu vremensku petlju, a sve drugo bi ostalo baš tako kako jeste dok ona ne završi svoja posla. I to je bilo nasledno. Najbolje joj je išlo kad i ne misli o tome, baš kao hodanje po žici. U svakom slučaju sad treba promisliti o nečem drugom. Madam Fraut se okrenu natrag od bespacovne police iznad kamina. „A“, reče. „Izgleda da je nestalo.“ „Verovatno vam se pričinilo, madam“, reče Suzan. Pretežno ljudsko biće. Neko kao ja, mislila je. „Da, ovaj, naravno...“ Uprkos činjenici da je uzica još bila upetljana oko dugmeta, madam Fraut je uspela da stavi naočare. Takoreći se ukotvila na sopstvene grudi, ali izeš ga, šta se može. Suzan bi i lednik uspela da izbaci iz koloseka. Trebalo je samo mirno da sedi, naizgled ljubazna i usredsređena. „Šta ste ono tačno hteli, madam?“, zapita. „Jer sam ostavila odeljenje da radi algebru, a kad završe, uzvrpolje se.“ „Algebru?“, reče madam Fraut, iz nužde piljeći u sopstvena prsa, što niko drugi nikad nije radio. „Ali to je preteško za sedmogodišnjake!“ „Da, ali ja im to nisam kazala i za sada nisu otkrili“, reče Suzan. Bilo je vreme da se sve ovo ubrza. „Madam, pretpostavljam da ste me zvali zbog pisma?“, reče. Madam Fraut ju je belo gledala. „Ko...“, poče. Suzan uzdahnu i pucnu prstima. Zaobišla je sto i otvorila fioku pored nepomične madam Fraut, izvadila list papira i neko vreme brižljivo pisala pismo. Sačekala je da se mastilo osuši, malkice izgužvala papir tako da

Terry Pratchet 46 izgleda kao da su ga premetali po rukama, pa ga stavila pod sam vrh gomile dokumenata pored madam Fraut, tako da primetno viri. Vratila se u stolicu. Opet je pucnula prstima. „...g pisma?“, upita madam Fraut. A onda pogleda u sto i reče: „A.“ Ovo je bilo surovo i Suzan je toga bila svesna. No, premda madam Fraut nikako nije bila loš čovek i nekako je, neplanirano i nasumično, zaista dobro postupala prema deci, bila je blentava. A Suzan za blentavost nije imala vremena. „Jeste, pitala sam mogu li da dobijem nekoliko slobodnih dana“, reče Suzan. „Neodložne porodične obaveze, bojim se. Pripremila sam šta će deca raditi, naravno.“ Madam Fraut je oklevala. Suzan nije imala vremena ni za ovo. Pucnula je prstima. AUH, DAJ DA MALO DA’NEMO DUŠOM, rekla je glasom čiji su akordi prodirali do dna podsvesti. AKO JE NE USPORIMO, PONESTAĆE NAM LEKCIJA ZA DECU! SVAKODNEVNO IZVODI PRAVA-PRAVCATA ČUDA I ZASLUŽILA JE POVIŠICU. Onda se zavalila, opet pucnula prstima, i posmatrala reći kako se gnezde na površinu uma madam Fraut. Žena je zapravo micala usnama. „Ih, ma naravno“, promrmlja konačno. „Marljivo ste radili i... i...“, i pošto ponešto čak ni sablasni zapovednički glas ne može da postigne - recimo da iskamči novac od direktora škole - „moraćemo uskoro da vam damo nešto malkice pride.“ Suzan se vratila u učionicu i ostatak dana je izvodila prava-pravcata čuda, između ostalog očistila lepak Ričendi iz kose, ispraznila mokraću iz Bilijevih cipela i, kao nagradu, odvela odeljenje u kratku posetu kontinentu Četiriks. Kad su roditelji došli po njih, sva deca su mahala crtežima kengura i Suzan se nadala da će crvena prašina na cipelama - crveno blato u slučaju Bilija, koji i dalje nije umeo da proceni koliko može da izdrži - proći neprimećena. Verovatno hoće. Fidžet nije jedino mesto gde odrasli ne vide ono što nikako ne može biti istina. Sad je sela. Prazna učionica delovala je na nju nekako prijatno. Naravno, kao što bi istakao svaki nastavnik, prijatnost se delimično sastojala u tome što u njoj nema dece, i naročito što nema Džejsona. Ipak, klupe i police po čitavoj prostoriji svedočile su o valjanom polugodištu. Crteži po zidovima pokazivali su dobru upotrebu perspektive i boje. Razred je od kartonskih kutija napravio belog konja u prirodnoj veličini, i za to vreme naučio podosta o konjima, a Suzan je naučila podosta o Džejsonovom neobično preciznom zapažanju. Morala je da mu oduzme kartonsku cev i objasni kako je ovo lepo vaspitan konj. Dan se otegao. Podigla je poklopac katedre i izvadila Čika Jezine strahotne skaske. Ovo je iz temelja uzdrmalo nekakva dokumenta koja su onda, sa svoje strane, razotkrila crnu kartonsku kutijicu ukrašenu zlatnim. Poklončić od Vinsentovih roditelja. Zurila je u kutiju. Svakog dana je morala da prolazi kroz ovo. Sumanuto. Ne kao da su Higs & Mikins uopšte pravili dobru čokoladu. Sve sam puter i šećer i... Grozničavo je preturala po tužnim smeđim papirićima i izvukla čokoladnu bombonu. Niko ne može od nje očekivati da ne pojede bar jednu. Stavila ju je u usta. Majkumumajkumumajkumu! Punjena nugatom! Njena jedina čokoladica za danas morala je da bude baš pogani veštački pogani ružičastobeli pogani ogavni pogani glupi nugat! E pa, niko ne može očekivati da se to računa.9 Ima pravo na još jednu... Ono učiteljsko u njoj, koje je imalo oči na leđima, uhvati nekakav pokret, toliko brz da se jedva i video. Ona se okrenu kao munja. „Ne trči s kosom u ruci!“ 9 Ovo je istina. Čokoladica koju nisi želeo da pojedeš ne računa se kao čokoladica. Ovo otkriće pripada istoj grani kulinarske fizike kao i zaključak kako hrana koju pojedeš u hodu ne sadrži kalorije.

Teri Pračet 47 Pacovska smrt zastade u trku duž stola sa uzorcima iz prirode i pokajnički je pogleda. CIJU? „I nećeš mi vala otvarati ni Ormar za školski pribor“, reče Suzan bez razmišljanja. Uz tresak je spustila poklopac katedre. CIJU! „Da, jesi. Pročitala sam ti misli.“ S Pacovskom smrti se može izaći na kraj pod uslovom da ga posmatraš kao veoma malog Džejsona. Ormar za školski pribor! To je jedno od poprišta velikih bitaka u istoriji učionice - to i kućica za igranje. Ipak, posedništvo kućice za igranje uglavnom bi se razrešilo i bez Suzaninog mešanja, samo je trebalo da pričeka i spremi pomadu, maramice za nos i nešto malo saosećanja za gubitnike; s druge strane oko Ormara za školski pribor vodio se rat iznurivanjem. Sadržao je teglice boja u prahu i pakovanja papira od po petsto listova, kutije bojica i predmete namenjene pojedincima - recimo rezervne pantalone za Bilija, koji je davao sve od sebe. U njemu su stajale i Makaze, prema kojima su se, po zakonima učionice, odnosili kao prema nekakvom oružju za masovno uništenje, kao i, naravno, kutije zvezdica. Pristup Ormaru bio je dozvoljen samo Suzan i obično Vinsentu. Uprkos svemu što je Suzan pokušala, izuzev prave-pravcate prevare, uvek je zvanično bio „najbolji u svemu“ i svakog dana je osvajao počast koju su svi priželjkivali - da otvori Ormar za školski pribor, donese olovke i razdeli ih. Za ostatak razreda, a naročito za Džejsona, Ormar za školski pribor predstavljao je nekakvu čarobnu, tajanstvenu kraljevinu u koju treba kročiti kad god je moguće. Iskreno, mislila je Suzan, kad stekneš veštine neophodne za odbranu Ormara za školski pribor, nadmudrivanje Džejsona i održavanje razrednog ljubimca u životu do kraja polugodišta, savladao si barem pola učiteljskog zanata. Potpisala se u dnevnik, zalila tužne biljke na prozorskoj dasci, otišla do živice po svežu kalinu za insekte-grančice, naslednike hrčka Henrija (koje je izabrala jer je poprilično teško ustanoviti da su mrtvi), pokupila nekoliko zalutalih bojica i osvrnula se po učionici i po svim onim stoličicama. Ponekad ju je brinulo što su skoro svi koje dobro poznaje visoki manje od metar. Nikad nije bila sigurna treba li u ovakvim vremenima da veruje dedi. Sve to je imalo veze s Pravilima. Nije mogao da se umeša, ali poznavao je njenu slabost i mogao je da joj raspali strasti i pošalje je u svet... Neko kao ja. Da, zna on kako da joj zagolica radoznalost. Neko kao ja. Negde na svetu odjednom postoji neki opasan časovnik, i odjednom mi kaže da postoji neko kao ja. Neko kao ja. Samo, nije kao ja. Ja sam barem poznavala svoje roditelje. I saslušala je priču Smrti o visokoj tamnoputoj ženi koja luta iz sobe u sobu u beskrajnom staklenom dvorcu i plače za detetom koje je rodila, detetu koje može da viđa svakog dana, ali nikad i da ga dodirne... Odakle uopšte da počnem? Kuc Lopsang je naučio svašta. Naučio je da svaka prostorija ima barem četiri ćoška. Naučio je da čistači otpočinju s poslom kad se dovoljno razdani da se vidi prašina, i nastavljaju do zalaska sunca. Lu Ce je bio vrlo predusretljiv učitelj. Uvek bi mu skrenuo pažnju na delove koje Lopsang nije lepo očistio. Nakon početnog gneva i zadevanja od strane dečaka iz razreda, Lopsang je shvatio da posao ima izvesnih čari. Pod njegovom metlom, dani su prolazili neprimetno... ...sve dok, uz gotovo čujan škljocaj u mozgu, nije odlučio: što je dosta, dosta je. Dovršio je svoj deo prolaza i zatekao Lu Cea kako zaneseno gura četku duž terase. „Čistaču?“

Terry Pratchet 48 „Molim, mališa?“ „Šta to pokušavaš da mi staviš do znanja?“ „Molim?“ „Nisam očekivao da ću postati... čistač! Ti si Lu Ce! Mislio sam da ću šegrtovati kod jednog... pa, jednog junaka!“ „Je li?“ Lu Ce se počeša po bradi. „Joj, pobogu. Majku mu. Da, vidim u kom grmu leži zec. Trebalo je da mi kažeš. Što mi nisi rekao? Ja se time zapravo više ne bavim.“ „Je l’?“ „Sve to igranje istorijom, jurcanje naokolo, uznemiravanje ljudi... Ne, ne baš. Iskreno, nikad nisam ni bio skroz siguran da treba to da radimo. Ne, meni je metenje sasvim dovoljno. Ima nečeg ovozemaljskog u finom, čistom podu.“ „Opet me iskušavaš, jelda?“, zapita Lopsang hladno. „O, da.“ „Mislim, jasno je meni kako to ide. Učitelj natera učenika da radi sve teške poslove, a zapravo se ispostavi da učenik uči svašta nešto dragoceno... a mislim da ja zapravo ne učim ništa, osim činjenice da su ljudi vrlo neuredni i neuviđavni.“ „Svejedno, nije ni to loša lekcija“, kaza Lu Ce. „Nije li pisano: ’Ko radi, ne boji se gladi’?“ „Gde je to pisano, Lu Ce?“, reče Lopsang, iscrpen do temelja. Čistač se razvedri. „A“, reče, „možda učenik i jeste spreman da uči. Dakle, ne želiš da znaš Put čistača, želiš umesto njega da naučiš Put gospođe Kosmopilit?“ „Čiji put?“ „Lepo smo se načistili. Hajdemo u vrt. Jer nije li pisano: ’Valja se da izađeš malo na čist vazduh’?“ „Pa, je l’ jeste?“, upita Lopsang pometeno. Lu Ce izvuče iz džepa malenu otrcanu beležnicu. „Ovde jeste“, reče. „Ako neko zna, ja znam.“ Kuc Lu Ce je strpljivo podesio ogledalce da bolje odbija sunce prema jednoj bonsai planini. Pevušio je za sebe, bez ikakve primetne melodije. Lopsang je u turskom sedu na kamenju pažljivo okretao požutele stranice prastare sveske, na kojoj je izbledelim mastilom pisalo: „Put gospođe Kosmopilit“. „I?“, reče Lu Ce. „Put pruža odgovor na sve, je li?“ „Jeste.“ „Onda...“ - Lopsang klimnu glavom ka vulkančiću koji se nežno dimio - „Kako to radi? Stoji na tacni!“ Lu Ce je piljio pravo ispred sebe i micao usnama. „Strana sedamdeset šest, mislim“, reče. Lopsang je okrenu. „’Eto tako’“, pročita. „Dobar odgovor“, kaza Lu Ce, blago gladeći planinski obrončić četkom od kamilje dlake. „Naprosto eto tako’, čistaču? Ne postoji razlog?“ „Razlog? Otkud planini razlog? A kako budeš nagomilavao godine, shvatićeš da se dobar deo odgovora na kraju svodi na eto tako’.“ Lopsang ne reče ništa. Nikako nije mogao da svari Knjigu o Putu. Želeo je da kaže: Lu Ce, ovo zvuči kao zbirka izreka neke bakice. Kao nešto što bakice govore. Kakav je to koan: „Prekini to da čačkaš, samo ćeš ga raščešati“ ili „Jedi, jedi, da porasteš veliki“ ili „Ko čeka dočeka“? Ovo se dobija na papirićima iz kolačića na Praščićnu noć! „Je l’?“, reče Lu Ce, naizgled zadubljen u planinu. „Nisam ništa rekao.“ „A. Učinilo mi se da jesi. Je l’ ti nedostaje Ank-Morpork?“

Teri Pračet 49 „Da. Tamo nisam morao da čistim podove.“ „Jesi li bio dobar lopov?“ „Bio sam neverovatan lopov.“ Povetarac ih zapahnu mirisom trešnjevog cveta. Makar jednom, pomisli Lu Ce, bilo bi lepo pobrati trešnje. „Bio sam u Ank-Morporku“, reče, uspravi se i priđe sledećoj planini. „Video si posetioce koji nam dolaze ovamo?“ „Jesam“, kaza Lopsang. „Svi im se smeju.“ „Stvarno?“ Lu Ce diže obrve. „Nakon što su prepešačili hiljade kilometara u potrazi za istinom?“ „Ali zar nije Ven rekao da je istina posvuda, ima je na sve strane?“, reče Lopsang. „Alal ti vera. Vidim da si bar nešto naučio. Ali jednog dana su, čini mi se, svi zaključili da se mudrost može naći samo negde daleko. Zato sam otišao u Ank-Morpork. Drugačije ne bi bilo pošteno; svi su dolazili ovamo.“ „U Ank-Morpork? U potrazi za prosvetljenjem?“ „Mudar ne traži prosvetljenje, već ga čeka. I tako, dok sam čekao, palo mi je na pamet da bi potraga za zbunjenošću bila zabavnija“, reče Lu Ce. „Na kraju krajeva, do prosvetljenja dođe kad zbunjenosti nestane. I našao sam zbunjenost. Kao i neku vrstu prosvetljenja. Jedva sam stigao i da se osvrnem, na primer, a već su neki ljudi u nekom sokaku pokušali da me prosvetle kako ono malo stvari što imam ne treba da pripada meni već njima, i tako me naučili dragocenoj lekciji - koliko je materijalni posed besmislen.“ „Ali zašto Ank-Morpork?“, reče Lopsang. „Pogledaj na kraj knjige“, reče Lu Ce. Tamo je bilo ćušnuto požutelo, ispucalo parče papira. Dečak ga razvi. „A, pa ovo je samo list iz Almanaha“, reče. „Tamo ga svi živi čitaju.“ „Da, jedan tragač za istinom ostavio ga je ovde.“ „Ovaj... na ovoj strani su mesečeve mene i ništa više.“ „S druge strane“, kaza čistač. Lopsang okrenu papir. „Samo oglas ankmorporškog Trgovačkog esnafa“, reče. „’U AnkMorporku ima sve!’“ Zapilji se u osmehnutog Lu Cea. „I... ti si pomislio kako...“ „A, pa ja sam star i prostodušan, i štošta mi je jasno“, reče čistač. „Dok si ti mlad i preterano uman. Nije li Ven video znamenja u rasporedu kaše po tanjiru, i u letu ptica? A ovo je zapravo stajalo napismeno. Mislim, ptičji let jeste poprilično složen, ali ovde su u pitanju bile reči. I, posle čitavog života traganja, konačno mi se ukazao Put. Moj Put.“ „I otišao si čak do Ank-Morporka...“, reče Lopsang slabašno. „I na kraju, smirenog uma ali gotovo praznog džepa, dospeo u Kvirmsku ulicu“, reče čistač i spokojno se osmehnu na ovo sećanje. „I u prozoru opazio natpis: ’Sobe za izdavanje. Pokucao sam i otvorila mi je gospođa Kosmopilit, a onda, kada sam oklevao, nesiguran u jezik, rekla: ’Nemam ja ceo dan, znate’. Jedna od Venovih izreka, skoro od reči do reči! Istog trena sam znao da sam našao što sam tražio! Danju sam prao sudove u nekoj menzi za dvadeset penija dnevno i sve ostatke koje mogu da ponesem, a uveče sam pomagao gospođi Kosmopilit da čisti kuću i pažljivo slušao njene reči. Bila je rođena čistačica, dobrih ritmičnih kretnji, a mudra bez kraja i konca. U roku od dva dana izgovorila je iste one reči koje je Ven izustio nakon što je spoznao istinsku prirodu Vremena! Beše to kad sam je zamolio da mi smanji cenu jer ne spavam u samom krevetu, a ona rekla: ’Nisam ja od juče, gospodine Ce!’ Neverovatno! A sigurno nikad nije videla svete spise!“ Lopsangov izraz lica bio je pažljivo naštelovan. „Nisam ja od juče?“, reče. „A, naravno, kao iskušenik nisi još dotle stigao“, reče Lu Ce. „Beše to kad je zaspao u pećini i u snu mu se ukazalo Vreme i pokazalo mu da se univerzum iznova stvara iz sekunde u sekundu, i tako u nedogled, a prošlost je samo sećanje. I kročio je napolje iz pećine u odistinski nov svet i rekao: ’Nisam ja od juče. Danas sam se rodio!’“ „A, da“, reče Lopsang. „Ali...“