Terry Pratchett - Kradljivac vremena

Terry Pratchet 50 „Eh, ta gospođa Kosmopilit“, reče Lu Ce i oči mu se zamagliše. „Kakva žena, a tek kako čista. Da ona ovde mete, niko ne bi smeo da hoda po podu! Njena kuća! Potpuno neverovatno! Prava palata! Svake dve nedelje čista posteljina! A tek kako kuva! Vredi odreći se celog jednog ciklusa univerzuma samo da okusiš njen Prebranac na Dvopeku!“ „Ovaj“, reče Lopsang. „Ostao sam tri meseca i meo joj kuću, kako i priliči učeniku, a onda sam se vratio ovamo, jer Put je bio jasan preda mnom.“ „A, ovaj, one priče o tebi...“ „A, sve su istinite. Većinom. Malo preuveličane, ali mahom istinite.“ „Ona o citadeli u Muntabu, paši i ribljoj kosti?“ „O, da.“ „Ali kako si ušao tamo gde ni pet-šest izvežbanih i naoružanih ljudi nije moglo ni da...?“ „Ja sam čovečuljak, i nosim metlu“, reče Lu Ce jednostavno. „Svako ima neki krš koji treba da se počisti. Šta smeta jedan čikica s metlom?“ „Molim? I to je to?“ „Pa, ostatak bi se zapravo svodio na kulinarstvo. Paša možda nije bio dobar čovek, ali za riblju pitu bi i glavu dao.“ „Borilačke veštine - ništa?“ „A, tome uvek pribegavam poslednjem. Istoriji su potrebni pastiri, ne kasapi.“ „Je l’ znaš okidoki?“ „Samo skakućeš kô zečić.“ „Šiitake?“ „Da hoću da guram ruke u vruć pesak, otišao bih na more.“ „Jojbre pazi?“ „Traćenje dobrih cigala.“ „Nećemoći ovenoći?“ „To si izmislio.“ „Kača-maka.“ „Mrzovoljno pravljenje cvetnih buketa.“ „Deža-fu?“ Na ovo se Lu Ce pokrenuo. Digao je obrvu. „Deža-fu? Čuo si te glasine? Ha! Nijedan ovdašnji monah ne zna deža-fu“, reče on. „Da znaju, ja bih za to čuo. Pazi, mališa, nasilju pribegavaju nasilnici. Čak i kad si sateran u ćošak, metla je uglavnom dosta.“ „Samo uglavnom, a?“, reče Lopsang, ne trudeći se da prikrije sarkazam. „A, tako. Želiš da se ogledaš sa mnom u dodžou? Jer to je veoma stara istina: kad učenik porazi učitelja, više nema ničeg što učitelj ne može da mu kaže, jer šegrtovanje je gotovo. Želiš da učiš?“ „Aha! Znao sam da ima nešto da se uči!“ Lu Ce ustade. „Zašto ti?“, reče. „Zašto ovde? Zašto sada? ’Sve u svoje vrane.’ Zašto ovo vreme? Ako te odvedem u dodžo, vratićeš mi ono što si mi ukrao! Odmah!“ On pogleda naniže, u sto od tikovine na kom je pravio planine. Lopatica je bila tu. Na zemlju dolebde nekoliko trešnjevih latica. „Tako dakle“, reče. „Toliko si hitar? Nisam te video.“ Lopsang ne reče ništa. „Ovo je bezvredna sitnica“, reče Lu Ce. „Zašto si je uzeo, molim te?“ „Da vidim mogu li. Bilo mi je dosadno.“ „Aha. Onda ćemo probati da ti nađemo nešto zanimljivo u životu. Nije ni čudo što se dosađuješ kad si već u stanju tako da rasecaš vreme.“ Lu Ce je uporno prevrtao lopaticu po ruci.

Teri Pračet 51 „Vrlo hitar“, reče. Sagnuo se i oduvao latice sa sićušnog lednika. „Rasecaš vreme brzo kao neko ko je deseti dim. A jedva da smo te i obučavali. Sigurno si bio sjajan lopov! A sada... Ajoj, moraću da se ogledam s tobom u dodžou...“ „Ne, nema potrebe!“, reče Lopsang, jer sada je Lu Ce izgledao uplašeno i poniženo, i nekako sitnije, lomnije. „Nikako“, reče starac. „Da završimo odmah s tim. Jer nije li pisano: ’Što možeš danas ne ostavljaj za sutra, a to je jedna krajnje dubokoumna spoznaja gospođe Kosmopilit.“ Uzdahnuo je i pogledao uvis u džinovsku statuu Vena. „Vidi ga“, reče. „Samo dečkić, a? Skroz-naskroz opijen od univerzuma. Video je prošlost i budućnost kao jednu živu osobu i u Knjigama istorije ispričao kako bi sve trebalo da se odvija. Ne možemo ni zamisliti šta su te oči videle. A nikad u životu ni na koga nije digao ruku.“ „Čuj, stvarno nisam hteo...“ „Jesi li pogledao ostale statue?“, zapita Lu Ce kao da je na dodžo potpuno zaboravio. Rasejano, Lopsang mu proprati pogled. Na izdignutoj kamenoj platformi koja se protezala duž svih vrtova nalazilo se na stotine statuica, uglavnom izrezbarenih od drveta, sve do jedne oslikane drečavim bojama. Kipovi s više očiju nego nogu, više repova nego zuba, grozni spojevi ribe i lignje, tigra i bele zeleni, stvorovi skrpljeni kao da je tvorac univerzuma istresao džak rezervnih delova i međusobno ih zalepio, stvorovi obojeni u jarkoružičasto i narandžasto, ljubičasto i zlatno, zurili su preko doline. „A, dlangovi...“, poče Lopsang „Demoni? To im je jedan naziv“, kaza čistač. „Opat ih je nazivao Neprijateljima Uma. Napisali smo svitak o njima, znaš. A on je rekao da je onaj tamo najgori od svih.“ On pokaza na maleno obličje sa sivom kapuljačom, koje je delovalo nekako kao da mu baš i nije mesto tu, u tom cirkusu pomahnitalih udova. „Ne izgleda preterano opasno“, reče Lopsang. „Pazi, čistaču, ne želim da...“ „Nešto što ne izgleda opasno može biti izuzetno opasno“, reče Lu Ce. „Opasno je baš zato što ne izgleda opasno. Jer pisano je: ’Odelo ne čini čoveka’.“ „Lu Ce, stvarno ne želim da se bijem s tobom...“ „Ma, učitelji će ti reći da ti disciplina neophodna za borilačke veštine omogućava da rasecaš vreme, i to je donekle istina“, kaza Lu Ce, koji ga očigledno nije slušao. „Ali, kao što si možda otkrio i sam, to se postiže i metenjem. Uvek nađi savršen trenutak, tako je kazao Ven. Sve mi se čini da ljudi strahovito žude da ga iskoriste kako bi druge ljude šutnuli u potiljak.“ „Ali ono nije bio izazov, samo sam hteo da mi pokažeš...“ „I hoću. Dođi. Pristao sam na pogodbu. Moram je se pridržavati. Stvarno sam prava matora luda.“ Najbliži je bio dodžo desetog dima. Bio je pust, izuzev dva monaha koji se nisu ni videli koliko brzo su poigravali po prostirci, uvijajući vreme oko sebe. Lu Ce je bio u pravu i Lopsang je to znao. Vreme je sirovina. Možeš naučiti da ga usporiš ili ubrzaš, tako da monah lako prođe kroz svetinu, a ipak tako brzo da ga niko i ne vidi. Ili može nekoliko sekundi da stoji nepomično i posmatra mesec i sunce kako se jure preko ustreptalog neba. Za minut može da odmeditira čitav dan. Ovde, u ovoj dolini, dan traje zauvek. Od cvetova nikad ne postanu trešnje. Kad ugledaše Lu Cea, borci nejasni od brzine opet se pretvoriše u dvojicu uskolebanih monaha. On se pokloni. „Molim za dozvolu da koristim ovaj dodžo nakratko, dok me šegrt poduči ponečem o staračkoj blesavosti“, reče. „Stvarno nisam mislio...“, poče Lopsang, ali ga Lu Ce munu laktom u rebra. Monasi uputiše starcu uzdrman pogled. „Samo izvoli, Lu Ce“, reče jedan. Požurili su napolje, gotovo se saplićući o sopstvene noge od silnog osvrtanja. „Ovde treba da te naučim vremenu i kako se njime upravlja“, reče Lu Ce dok ih je posmatrao kako odlaze. „Borilačke veštine su poštapalica. Ništa više. To im je barem svrha. Čak

Terry Pratchet 52 i napolju, u svetu, dobro izvežban čovek nekad u žaru borbe opazi koliko vreme ume da bude rastegljivo. Ovde se nadograđujemo na to. Sabijamo vreme. Razvlačimo vreme. Zadržavamo trenutak. To što nekom pesnicom isteraš bubreg na nos samo je glupa nuspojava.“ Lu Ce s police skide pika mač oštar poput žileta i pruži ga preneraženom dečaku. „Već si viđao ovakve? Nisu baš za iskušenike, ali ti si naša mlada nada.“ „Da, čistaču, ali...“ „Umeš da ga koristiš?“ „Lepo se snalazim sa onim za vežbu, ali oni su napravljeni od...“ „Uzmi ga, onda, i napadni me.“ Iznad njih se začu nekakvo šušketanje. Lopsang pogleda uvis i spazi monahe kako kuljaju na posmatračku galeriju iznad dodžoa. Među njima je bilo i monaških starešina na visokom položaju. U malom svetu vesti se brzo šire. „Pravilo broj dva“, reče Lu Ce, „jeste: ’Nikad ne odbijaj oružje’.“ On načini nekoliko koraka unazad. „Mali, samo polako, nema žurbe.“ Lopsang nesigurno zamahnu zakrivljenim mačem. „Elem?“, kaza Lu Ce. „Ne mogu tek tako da...“ „Je l’ ovo dodžo desetog dima?“, upita Lu Ce. „Vidi, vidi, čini mi se da jeste. To znači da nema pravila, je l’ tako? Bilo koje oružje, bilo kakva strategija... sve je dopušteno? Shvataš? Jesi li tupav?“ „Ali ne mogu tek tako nekoga da ubijem samo zato što me je on zamolio!“ „Što ne bi mogao? Šta bi s lepim vaspitanjem?“ „Ali...“ „Držiš smrtonosno oružje! Stojiš oči u oči s nenaoružanim čovekom koji je zauzeo stav za predaju! Plašiš li se?“ „Da! Da, plašim se!“ „Odlično. To je pravilo broj tri“, reče Lu Ce tiho. „Vidiš koliko si već naučio? Zbrisao sam ti taj osmejak s lica, a? Dobro, sad vrati mač na policu i uzmi... Jeste, uzmi đaka štap. Najgore što s tim možeš jeste da mi izbubecaš ove stare kosti.“ „Voleo bih da staviš tapacirane štitnike...“ „Toliko si vičan štapu, je li?“ „Vrlo sam brz...“ „Onda ću ti ga, ako se odmah ne baciš u borbu, oteti i razbiti ti ga o glavu“, reče Lu Ce i odstupi. „Spreman? Napad je najbolja odbrana, kažu.“ Lopsang kolebljivo nakrivi štap u znak pozdrava. Lu Ce skrsti ruke i, dok je Lopsang poigravao prema njemu, zažmuri i osmehnu se za sebe. Lopsang opet diže štap. I zastade. Lu Ce se cerio. Pravilo broj dva, pravilo broj tri... Kako beše pravilo broj jedan? Nikad ne zaboravi pravilo broj jedan... „Lu Ce!“ Prvi opatov akolit pristiže do vrata i užurbano se razmaha. Lu Ce otvori jedno oko, pa drugo, i namignu Lopsangu. „Izvuče se za dlaku, a?“, reče. Okrenu se akolitu. „Da, veličajni gospodine?“ „Moraš da dođeš ovog trena! I svi monasi koji imaju dozvolu da hode svetom! U Dvoranu mandale! Odmah!“ Začu se guranje na galeriji i nekoliko monaha izbi iz svetine. „A, malo uzbuđenja“, reče Lu Ce, uze štap iz Lopsangovih ruku, koje se nisu opirale, i vrati ga na policu. Dvorana se brzo praznila. Po čitavom Oj Dongu gongovi su grozničavo odzvanjali. „Šta se dešava?“, zapita Lopsang dok su i poslednji monasi jurcali pored njih.

Teri Pračet 53 „Sve mi se čini da će nam uskoro kazati“, reče Lu Ce i poče da mota cigaretu. „Zar ne bi trebalo da požurimo? Svi idu!“ Bat sandala zamirao je u daljini. „Ne gori nam pod nogama, koliko vidim“, reče Lu Ce spokojno. „Osim toga, ako malko pričekamo, dok mi stignemo, svi će već prestati da se dernjaju i možda će početi da pričaju nešto suvislo. Hajdemo Stazom satova. U ovo doba dana prizor je naročito lep.“ „Ali... ali...“ „Pisano je: ’Ženi se na brzinu, kaj se natenane i ’Što je brzo, to je kuso’“, reče Lu Ce i zabaci metlu na rame. „Opet gospođa Kosmopilit?“ „Neverovatna žena. A prašinu briše kao uragan.“ Staza satova krivudala je i udaljavala se od glavnih zgrada, uspinjala se kroz stepenaste vrtove, pa se ulivala u širu stazu koja je zalazila u tunel kroz liticu. Iskušenici su se večito raspitivali zašto se zove Staza satova, pošto satovima nigde nije bilo ni traga. Čulo se još treskanja u gongove, ali zelenilo je prigušivalo zvuk. Lopsang je sa glavne staze čuo topot nogu u trku. Ovde dole, kolibriji su lepršali od cveta do cveta, nesvesni ma kakve gungule. „Pitam se koliko je sati“, reče Lu Ce, koji je hodao ispred. Sve je neka vrsta ispita. Lopsang se osvrnu po leji. „Devet i petnaest“, reče. „Je l’? A otkud znaš?“ „Neveni su otvoreni, peščanke se otvaraju, ladolež je zatvoren, a kozobradi se zatvaraju“, reče Lopsang. „Sam si dokučio kako radi cvetni sat?“ „Da. Očito je.“ „Stvarno. U koliko sati se otvaraju lokvanji?“ „Šest ujutru.“ „Došao si da vidiš?“ „Jesam. Jesi li ti zasadio ovaj vrt?“ „To je moj... mali poduhvat.“ „Divan je.“ „Nije baš precizan usred noći. Retko koje noćno cveće raste ovako visoko. Otvara se radi moljaca, znaš...“ „Vreme voli kad ga tako mere“, kaza Lopsang. „Stvarno? Naravno, šta ja znam o tome?“, kaza Lu Ce. Prstima je ugasio cigaretu i zadenuo je za uvo. „No dobro, hajmo dalje. Do sada su valjda svi prestali da se prepiru i lome koplja. Kako se osećaš zato što opet treba da prođemo kroz Dvoranu mandale?“ „Ma, biće u redu, samo sam... zaboravio na ono, to je sve.“ „Stvarno? A i nikad pre to nisi video Ali vreme nam svima priređuje čudne zvrčke. Znaš, jednom sam...“ Lu Ce zastade i zagleda se u šegrta. „Je l’ ti dobro?“, reče „Prebledeo si.“ Lopsang iskrivi lice i odmahnu glavom. „Spopalo me... nešto čudno“, reče. On neodređeno mahnu rukom ka nizini, koja se protezala u vidu plavosivih šara na obzorju. „Nešto tamo...“ Stakleni časovnik. Velika staklena kuća, i ovde, gde mu nije mesto, stakleni časovnik. Donekle je prisutan: u vidu svetlucavih linija u vazduhu, kao da se može opaziti odsjaj svetlosti na glatkoj površini bez prisustva same površine. Sve ovde je bilo providno - krhke stolice, stolovi, vaze i cveće. I sada je shvatao kako staklo nije odgovarajuća reč. Možda je bolje reći kristal; ili led - onaj tanki, besprekorni led koji se ponekad javlja posle ljutog mraza. Od svega su se videle samo ivice. Kroz daleke zidove razabirao je stepeništa. Ispod njega i iznad i sa svih strana, staklene prostorije protezale su se u beskraj. A ipak je sve to bilo poznato - kao dom.

Terry Pratchet 54 Staklene prostorije ispunjavao je zvuk. Isplivavao je u vidu jasnih, oštrih nota, nalik na tonove kakve proizvodi mokar prst koji kruži ivicom vinske čaše. Bilo je i kretanja - izmaglica u vazduhu iza prozirnih zidova micala se i kolebala i... posmatrala ga... „Kako može da dopire odande? I šta podrazumevaš pod čudno’?“, reče Lu Ceov glas. Lopsang trepnu. Ovo je čudno mesto, evo ovo ovde, ovaj krut, nesavitljiv svet... A onda je osećaj prošao i izbledeo. „Prosto nešto čudno. Na časak“, promumla on. Obraz mu je bio vlažan. On podiže ruku i napipa nešto mokro. „To je zato što u čaj stavljaju užegao puter od jakovog mleka, oduvek ja to pričam“, reče Lu Ce. „Gospođa Kosmopilit nikad nije... E, ovo je već neobično“, reče i diže pogled. „Šta? Šta?“, zapita Lopsang, koji je belo gledao mokre vrhove svojih prstiju, a onda zirnu uvis, ka nebu bez oblačka. „Odugovlakači su prekoračili brzinu.“ On se malo pomeri. „Osećaš?“ „Ja ništa ne čujem!“, kaza Lopsang. „Ne zvuk, osećaj. Iz tla, kroz sandale? Uh, evo još jednog... i još jednog. Ne osećaš ovo? Ovo je... ovo je matora šezdesetšestica, nikad je nisu dobro uravnotežili. Čućemo ih za koji minut... Pobogu. Vidi cveće. Ozbiljno, pogledaj cveće!“ Lopsang se okrenu. Otvarala se aloja. Poljska gorčika se zatvarala. „Vreme se izlilo iz korita“, reče Lu Ce. „Oslušni. Sad ih čuješ, jelda? Nasumice bljuju vreme! Hajdemo!“ Kako tvrdi drugi svitak Vena Večito Začuđenog, Ven Večito Začuđeni istesterisao je prvi odugovlakač od debla vamvam drveta, urezao je u njega izvesne simbole, nakačio bronzani čekrk i pozvao svog šegrta Zavezanka. „A, baš lepo, gazda“, rekao je Zavezanko. „Molitveni točak, a?“ „Ne, nije ovo ništa tako složeno“, rekao je Ven. „Samo skladišti i premešta vreme.“ „Prosto kô pasulj, a?“ „A sada ću ga isprobati“, kazao je Ven. Rukom je okrenuo pola kruga. „A, baš lepo, gazda“, rekao je Zavezanko. „Molitveni točak, a?“ „Ne, nije ovo ništa tako složeno“, rekao je Ven. „Samo skladišti i premešta vreme.“ „Prosto kô pasulj, a?“ „A sada ću ga isprobati“, kazao je Ven. Ovog puta ga je malo manje okrenuo. „Prosto kô pasulj, a?“ „A sada ću ga isprobati“, kazao je Ven. Ovog puta ga je nežno promrdao naprednazad. „Prosto kô p... pa... pa... Prosto kô pasulj... asulj, ulj uljulj, a?“, rekao je Zavezanko. „I isprobah ga“, rekao je Ven. „Gazda, je l’ radilo?“ „Da, mislim da jeste.“ Ven je ustao. „Daj mi onaj kanap o kom si nekad nosio drva za vatru... I... da, košticu neke trešnje koju si juče ubrao.“ Umotao je iskrzani kanap oko valjka i ubacio košticu u blato. Zavezanko odskoči u stranu da se skloni s puta. „Vidiš one planine?“, reče Ven dok je potezao konopac. Uz nežno zujanje valjak se obrtao u vazduhu. „O, da, gazda“, rekao je Zavezanko poslušno. Tamo gore praktično i nije bilo ničeg osim planina; toliko ih je bilo da se povremeno nisu ni videle; planine bi vam zaklonile pogled. „Kamenu ne treba mnogo vremena“, rekao je Ven. „Niti dubokom moru. Premestićemo ga“ - stavio je levu šaku tik iznad valjka, koji se vrteo tako brzo da se nije ni video - „tamo gde je potrebno.“

Teri Pračet 55 Pogledao je u trešnjevu košticu. Usne su mu se bezglasno micale kao da rešava neku složenu zagonetku. Potom je desnom šakom pokazao na košticu. „Izmakni se“, rekao je i jednim prstom lako taknuo valjak. Nije se čulo ništa do praska vazduha koji je jurnuo u stranu i šištanja pare iz blata. Ven pogleda uvis, u novo drvo, i osmehnu se. „Rekao sam ti da se izmakneš“, kaza. „Ja, ovaj, pa da siđem ja sad, a?“, reče neki glas u krošnji pretovarenoj cvetovima. „Ali pažljivo“, rekao je Ven i uzdahnuo kad je Zavezanko tresnuo o zemlju u mećavi latica. „Ovde će uvek biti trešnjevog cveta“, rekao je. Lu Ce je zadigao odoru i potrčao natrag stazom. Lopsang je jurnuo za njim. Iz stenja kao da je dopiralo piskutavo cviljenje. Čistač se naglo ukopao pored ribnjaka sa šaranima, uzavrelog od nekakvih čudnih talasa, i zaputio se senovitim puteljkom pored potoka. Crveni ibisi se vinuše u vazduh... Zaustavio se i bacio se ničice na popločano tlo. „Lezi dole ovog časa!“ Ali Lopsang je već leteo naglavačke. Uz srceparajuće zvuke nešto mu je prošišalo iznad glave. Osvrnuo se i ugledao poslednjeg ibisa koji se, u oreolu od bledoplave svetlosti, premetao po vazduhu, sve manji i manji; perje je letelo na sve strane. Kvaknuo je i nestao uz jedno plop. Nije potpuno iščezao. Nekoliko sekundi njegovom trajektorijom se kretalo jaje, a onda se slupalo o kamenje. „Nasumično vreme! Kreći, kreći!“, vikao je Lu Ce. Uskobeljao se na noge, prišao ukrasnoj rešetki u steni ispred njih i iznenađujućom snagom je iščupao iz zida. „Poprilično je visoko, ali ako se prizemljiš kotrljajući se, neće ti ništa faliti“, rekao je i sišao u rupu. „Kuda ovo vodi?“ „Do odugovlakača, naravno!“ „Ali iskušenicima je ulaz zabranjen pod pretnjom smrću!“ „Kakva neverovatna podudarnost“, reče Lu Ce, i spusti se tako da se sada držao samo vrhovima prstiju. „Jer te upravo smrt i čeka ako ostaneš tu gore.“ Skočio je u tamu. Časak kasnije odozdo dopre nimalo prosvetljena psovka. Lopsang se spustio, uhvatio se prstima, skočio i zakotrljao se kad je pao na pod. „Alal ti vera“, reče Lu Ce u pomrčini. „Kad se pitaš šta je pravi izbor, a ti se opredeli za život. Ovuda!“ Prolaz se širio u prostran hodnik. Od buke je pucala glava. Nešto mehaničko umiralo je u mukama. Začu se nekakva lomljava a onda torokanje glasova. Nekoliko desetina monaha u uobičajenoj odori, ali s debelim šeširima od plute na glavama, dotrča iza ćoška. Mahom su se dernjali. Nekolicina bistrijih čuvala je dah kako bi što brže odmakla. Lu Ce ščepa jednog, koji pokuša da se otrgne. „Pusti me!“ „Šta se dešava?“ „Samo beži odavde pre nego što svi okinu!“ Monah se istrže i pohita za ostalima. Lu Ce se sagnu, podiže pali šlem od plute i svečano ga uruči Lopsangu. „Zdravlje i bezbednost na radu“, kaza. „Vrlo bitno.“ „Hoće li me zaštititi?“, upita Lopsang, stavljajući ga na glavu. „Ne baš. Ali kad ti nađu glavu, možda bude prepoznatljiva. Kad uđemo u salu ništa ne pipaj.“ Lopsang je očekivao nekakvo veličanstveno, kupolasto zdanje. O Odugovlakačkoj dvorani se pričalo kao da je posredi kakva ogromna katedrala. Ali na kraju hodnika nalazila se nekakva

Terry Pratchet 56 izmaglica od plavog dima. Tek kad su mu se oči navikle na uskovitlanu pomrčinu, ugledao je najbliži valjak. Bio je to debeo kameni stub, od oko tri metra u prečniku i šest metara visok. Obrtao se tako brzo da se gotovo nije ni video. Oko njega je vazduh treperio od srebrnastoplavih svetlaca. „Vidiš? Bljuju vreme! Ovamo! Brzo!“ Lopsang je jurnuo za Lu Ceom i video na stotine - ne, hiljade - valjaka, od kojih su se neki protezali čak do pećinske tavanice. Unutra je još bilo monaha; trčkarali su do bunara i nazad s kofama vode, koje su se pretvarale u paru čim bi ih prosuli na kamene nosače u podnožju valjaka. „Debili“, progunđa čistač. On skupi šake oko usta i zavika: „Gde-je-nadzornik?“ Lopsang pokaza dole, ka ivici drvenog podijuma nadograđenog na zid dvorane. Tamo se nalazio natruli šešir od plute i par starodrevnih sandala. Između je bila gomilica sive prašine. „Sirotan“, reče Lu Ce. „Pedeset hiljada godina u cugu, ako se ne varam.“ On opet mrko pogleda užurbane monahe. „Ej, bagro, zaustavite se i dođite ovamo! Neću da ponavljam!“ Nekolicina otre znoj iz očiju i dokasa prema podijumu - laknulo im je što čuju ma kakvo naređenje - dok su iza njih odugovlakači kričali. „Dobro!“, reče Lu Ce; pridruživalo im se sve više i više njih. „Sad me slušajte! Ovo je samo nahrupni prenapon! Svi ste za njih čuli. Snaći ćemo se! Treba samo unakrsno da prespojimo prošlosti i budućnosti, prvo one najbrže...“ „Jadni gospodin Šoblang je to već probao“, reče neki monah. On klimnu glavom ka tužnoj hrpici. „Onda hoću dva tima...“ Lu Ce stade. „Ne, nemamo vremena! Uradićemo to na pipanje, kao nekad! Neko nek stoji uz vreteno, samo tresni grede kad ti kažem! Budite u pripravnosti kad počnem da izvikujem brojeve!“ Lu Ce se pope na podijum i pređe pogledom preko kontrolne table prekrivene drvenim kalemima. Iznad svakog je lebdeo crveni ili plavi oblak. „Kakv cirkus“, reče. „Kakav cirkus.“ „Šta ovi predstavljaju?“, zapita Lopsang. Lu Ceove ruke su lebdele nad kalemima. „Dobro. Ovi crvenkasti služe da odmotaš vreme, da ga ubrzaš“, reče. „Ovi plavičasti su za namotavanje, usporavanje. Što je boja jarkija, to su brži. Samo što se sad svi vrte kao blesavi jer ih je prenapon otfikario, razumeš?“ „Od čega ih je otfikario?“ „Od glavnice. Od sveta. Vidiš ono gore?“ On mahnu prema dvema dugačkim policama koje su se protezale duž svih pećinskih zidova. Na svakoj se nalazio niz sklopki koje su se vrtele oko sopstvene ose - jedan red je bio plav, drugi tamnocrven. „Što je boja sklopke jasnija, to se više vremena namotava ili odmotava?“ „Svaka čast! Moramo da ih održavamo u ravnoteži! A sa ovim izlazimo na kraj tako što vretena podelimo u parove, tako da navijaju odnosno odvijaju jedno drugo. Potiru se. Jadni stari Šoblang je probao da ih vrati na stare položaje, pretpostavljam. A to se ne može, ne dok traje nahrup. Moraš da pustiš da se sve uruši, a onda, kad se prašina fino slegne, vadiš kestenje iz vatre.“ On zirnu ka kalemima, pa prema gomili monaha. „Dobro. Ti... sto dvadeset i osam do sedamnaest, a onda četrdeset i pet do osamdeset i devet. Polazi. A ti... petsto devedeset i šest do, da vidimo... da, četiristo i dva...“ „Sedamsto devedeset!“, viknu Lopsang i pokaza na kalem. „Šta reče?“ „Sedamsto devedeset!“ „Ne lupetaj. Mališa, taj se još odvija. Treba nam četiri-stodvojka i nijedan drugi.“ „Sedamstodevedesetica samo što nije krenula da opet navija vreme!“ „Još je jasnoplava.“ „Namotaće se. Znam zato što“ - iskušenik je prelazio prstima duž reda kalemova, pa zastao, i pokazao na kalem s druge strane table - „podešava brzinu prema ovom ovde.“

Teri Pračet 57 Lu Ce se zagleda. „Pisano je: ’E, vala, bestraga mu glava!’“, reče. „Prave prirodnu inverziju.“ On zaškilji u Lopsanga. „Da nisi ti nečija reinkarnacija, a? To se počesto dešava u ovim krajevima.“ „Mislim da ne. Samo je... očigledno.“ „Pre sekund ništa nisi znao o ovome!“ „Da, da, ali kad ih vidiš... sve ti je jasno.“ „Je l’? Je l’? Dobro, onda, preuzmi tablu, ti čudo od deteta!“ Lu Ce se izmače. „Ja? Ali ja...“ „Kreći. Naređujem ti.“ Načas je oko Lopsanga blistao nagoveštaj plave svetlosti. Lu Ce se pitao koliko li je vremena u toj sekundi savio oko sebe. Dovoljno za razmišljanje, u svakom slučaju. Onda je dečak izviknuo pet ili šest parova brojeva. Lu Ce se okrenu monasima. „Na noge lagane, momci. Za tablom je gospodin Lopsang! Vi mališani samo pazite na te nosače!“ „Ali on je iskušenik...“, zausti jedan monah, pa umuknu i poče da uzmiče kad vide izraz Lu Ceovog lica. „Dobro, čistaču... dobro...“ Tren kasnije kratkospojnici su uz tresak pali na mesto. Lopsang izviknu nov niz brojki. Dok su monasi jurili do puternih jama po mast za podmazivanje i natrag, Lu Ce je posmatrao najbliži stub. Još se brzo vrteo, ali bez ikakve sumnje su se videle rezbarije. Lopsang opet prelete tablu pogledom i zapilji se naviše u gromoglasne valjke, pa natrag u nizove sklopki. O ovome ništa nije bilo zapisano, Lu Ce je to znao. Ovo se ne uči u učionici, iako su pokušali. Dobar valjkadžija nauči u praksi, po osećaju, znao on ili ne znao svu tu teoriju kojoj te uče u današnje vreme. Nauči da oseti tokove, da vidi nizove odugovlakača kao rupu za odvod ili vodoskoke vremena. Stari Šoblang je čak uspevao da iščupa nekoliko sati protraćenog vremena iz učionice pune učmalih učenika a da oni to i ne primete, i da ih istovari u užurbanu radionicu hiljadu kilometara daleko, glatko kao rukom odneseno. A i onaj štos s jabukom koji je izvodio da zadivi šegrte. Stavio bi je na stub, pa iz nekog manjeg čekrka štrcnuo na nju vreme. Na tren bi se pretvorila u grupu malecnog, tanušnog drveća, pa se izmrvila u prah. To će se desiti i vama ako nešto zabrljate, rekao bi. U prolazu Lu Ce žurno zirnu ka gomilici sive prašine pod šeširom u raspadanju. Pa, možda bi mu bilo drago što je tako završio... Vrisak kamena u mukama nagna ga da podigne pogled. „Podmazujte bre te nosače, lenje bube!“, prodra se trčeći duž redova. „I pazi na prečke! Ne drži ruke na paocima! Fino nam ide!“ Dok je trčao, držao je stubove na oku. Više se nisu nasumično obrtali. Sad su imali svrhu. „Mališa, mislim da si im dohakao!“, doviknu prilici na podijumu. „Da, ali ne mogu da ga uravnotežim! Previše se vremena namotalo i nemam kud s njim!“ „Koliko?“ „Skoro četrdeset godina!“ Lu Ce baci pogled ka sklopkama. Četrdeset godina je izgledalo otprilike taman, ali valjda...? „Koliko?“, reče. „Četrdeset! Izvini! Nemam čime da ih upijem!“ „Nema frke! Zbrljaj to! Strpaj ih negde! Uvek možemo posle da ih iščupamo! Otarasi ih se!“ „Gde?“ „Nađi neko morsko prostranstvo!“ Čistač pokaza ka karti sveta grubo naškrabanoj na zidu. „Je l’ umeš da... Je l’ možeš da prokljuviš kako da ga valjano zavrljačiš u dobrom pravcu?“ U vazduhu se opet javi plavetnilo. „Da! Bar mislim!“ „Nije ni čudo! Samo napred, onda!“

Terry Pratchet 58 Lu Ce zavrte glavom. Četrdeset godina? Brine ga četrdeset godina? Četrdeset godina su ništa! Šegrti valjkadžije umeli su nekad da smotaju negde i po pedeset hiljada godina. Tako ti je to kod mora. Uvek ostaje veliko i mokro. Veliko je i mokro odvajkada, i veliko i mokro će biti zanavek. Dobro sad, možda će ribari početi da izvlače neke čudne brkate ribe koje su do tada viđali samo kao fosile, ali koga briga šta će biti s nekom tamo gomilom bakalara? Zvuk se promenio. „Šta to radiš?“ „Našao sam mesta na broju četiristo dvadeset i dva! Može da primi još četrdeset godina! Glupo je traćiti vreme! Izvlačim ga sad!“ Ton se opet promeni. „Evo ga! Sigurno!“ Neki veći valjci već su usporavali i zaustavljali se. Lopsang je sada premeštao kaleme po tabli brže nego što je zgranuti Lu Ce uspevao da prati. A iznad njega, sklopke su uz tresku padale na mesto, jedna za drugom, a umesto boja videlo se ostarelo drvo. Niko ne može da bude toliko precizan, valjda? „Spao si na mesece, mališa, na mesece!“, viknu on. „Samo teraj! Ne, izeš mi sve, sišao si na dane... dane! Sad me gledaj!“ Čistač se zatrča prema dnu prostorije, gde su stajali manji odugovlakači. Ovde je vreme bilo fino podešeno, na valjcima od krečnjaka i drveta i drugih kratkovečnih materijala. Na njegovo zaprepašćenje, neki su već usporavali. Jurnuo je između redova metar-dva visokih hrastovih stubova. No čak su se i odugovlakači za namotavanje časova i minuta smirivali. Nešto je škripalo. Pored njega, na kraju reda, poslednji krečnjački valjčić kao čigra je čegrtao ukrug na nosačima. Lu Ce se šunjao ka njemu, pomno zagledan, jedne ruke dignute. Sada se, ako se izuzme povremen zveket nosača koji su se hladili, čula samo škripa. „Još malčice“, doviknu. „Evo, usporava... čekaj, čekaj... če... kaj...“ Krečnjački odugovlakač, malen poput kalema konca, usporavao je, obrtao se... i stao. Na policama se i poslednje dve sklopke zatvoriše. Lu Ceova ruka se spusti. „Isključuj tablu! Ovog trena! Niko ništa da nije dirnuo!“ Načas je dvoranom vladala mrtva tišina. Monasi su posmatrali i zadržavali dah. Ovo je bio bezvremen trenutak, trenutak savršene ravnoteže. Kuc I u tom bezvremenom trenutku duh gospodina Šoblanga, za kog je čitav taj prizor bio magličast i nejasan kao da gleda kroz gazu, reče: „Ovo je, bre, nemoguće! Vide li ti ovo?“ VIDEH LI ŠTA?, reče jedna tamna prilika iza njega. Šoblang se okrenu. „A“, reče, pa dodade, iznenada siguran: „Ti si Smrt, je li?“ JESAM. IZVINI ŠTO KASNIM. Duh donedavno poznat kao Šoblang pogleda u hrpicu prašine koja mu je prethodnih šest stotina godina bila ovozemaljsko stanište. „I ti“, reče. Laktom ćušnu Smrt u rebra. MOLIM? „Kažem ’izvini što kasnim’. Ta-raaam.“ KAKO MOLIM? „Ma, znaš... Što kasnim. Sa umiranjem. Ovoliko vekova?“ Smrt klimnu glavom. A, SHVATAM. NISAM RAZUMEO ONO ’TA-RAAAM’.

Teri Pračet 59 „Ma, to znači da se šalim“, reče Šoblang. AH, DA. JASNO MI JE ZAŠTO JE TO NEOPHODNO. ZAPRAVO, GOSPODINE ŠOBLANG, PREMDA KASNIŠ, ZAPRAVO SI I PORANIO. TA-RAAAM. „Molim?“ UMRO SI PREURANJENO. „Da, pa naravno!“ IMAŠ LI POJMA ZAŠTO? TO JE VRLO NEOBIČNO. „Znam samo da su vretena pomahnitala i biće da sam fasovao kamaru kad je neko prekoračilo brzinu“, reče Šoblang. „Ali, ej, vide li ti onog malog? Gle kako je postrojio ovu boraniju! Voleo bih da sam ga ja obučavao! Šta pričam ja? Mogao je on meni da dâ koji savet!“ Smrt se osvrnu. O KOME GOVORIŠ? „O onom malom na podijumu, je l’ ga vidiš?“ BOJIM SE DA NE VIDIM NIKOGA TAMO. „Molim? Vidi, eno ga! Pravo ti je ispred nos... Dobro, ti nemaš nos... VIDIM KAKO SE KREĆU NEKI ŠARENI DUGMIĆI... Smrt je zurio u razigrane kaleme. „Pa šta misliš, ko ih mrda? Mislim, ti si Smrt, jelda? Mislio sam da ti vidiš svakoga!“ SVAKOGA... KOGA TREBA DA VIDIM, REČE ON. I DALJE JE PILJIO. „Ahem“, kaza Šoblang. AH, DA. GDE SMO STALI? „Ovaj, vidi, ako sam, kao, poranio, je l’ bi mogao ti da...“ ŠTO SE DOGODI, OSTAJE DOGOĐENO. „Kakva ti je to filozofija?“ JEDINA KOJA DELUJE. Smrt izvadi jedan peščani sat i proveri ga. KOLIKO VIDIM, ZBOG OVOG PROBLEMA NISI NA RASPOREDU ZA REINKARNACIJU JOŠ SEDAMDESET I DEVET GODINA. IMAŠ LI GDE DA ODSEDNEŠ? „Da odsednem? Mrtav sam. Nije isto kao kad izgubiš ključ od kuće!“, reče Šoblang, koji je počinjao da bledi. MOŽDA MOŽEMO DA TE POGURAMO ZA RANIJE ROĐENJE? Šoblang iščeze. U tom bezvremenom trenutku Smrt se okrenu natrag i opet se zapilji u dvoranu s vretenima... Kuc Uz škripu, valjak od krečnjaka opet je počeo da se obrće. Jedan po jedan, hrastovi odugovlakači se zavrteše i počeše da namotavaju vremensku kamaru u porastu. Ovog puta nosači nisu pištali. Obrtali su se lagano, kao ostarele balerine, na jednu stranu pa na drugu, i postepeno primali teret, dok su milioni ljudi u spoljašnjem svetu savijali vreme oko sebe. Krckanje je zvučalo kao brod kliper natovaren čajem kad na blagom povetarcu zaobilazi oko rta Rot. Onda su veliki kameni valjci zastenjali, jer počeli su da preuzimaju vreme s kojim njihova sitnija braća nisu mogla da se izbore. Sad se kroz škripu nazirala tutnjava, ali još blaga, zauzdana... Lu Ce blago spusti ruku i uspravi se. „Fino smo sredili ovaj džumbus“, reče. „Svima vama svaka čast.“ Okrenuo se zapanjenim, zadihanim monasima i pokretom pozvao starešinu da mu priđe. Lu Ce je izvukao ofucani pikavac iz staništa iza uva i kazao: „E sad, Rambate Hendisajdse, šta ti misliš, šta se upravo desilo, a?“ „Pa, ovaj, došlo je do prenapona, koji je razneo...“

Terry Pratchet 60 „Jok, bre, posle“, reče Lu Ce i kresnu šibicu o đon sandale. „Vidiš, ja recimo ne bih rekao da ste vi mališani trčali naokolo kao gomila obezglavljenih kokošaka, a onda se na podijum popeo neki iskušenik i odradio najsjajnije, najprvoklasnije uravnoteženje koje sam ja ikad video. Nije moglo tako biti jer to tako prosto ne ide. Jesam li u pravu?“ Monasi sa odugovlakačkog sprata nisu bili preterano vični politici. Posao im je bio da vode računa i podmazuju, da rasklapaju i opet sklapaju, i da slušaju uputstva čoveka na podijumu. Rambat Hendisajds se namršti. Lu Ce uzdahnu. „Vidiš, ja mislim“, reče usrdno, „da ste se vi mališani sjajno pokazali, je l’ tako, i ostavili ste ovog ovde mladića, kao i mene, bez daha praktičnim veštinama koje ste pokazali. Opat će se oduševiti i veselo će duvati balončiće od pljuvačke. Kad dođe vreme za ručak, možete da očekujete pokoji dodatni momo u svojim tukpama, ako shvataš na šta ciljam.“ Hendisajds je izneo ovo na svoj mentalni oltar i odistinski usmerio zahvalnost čak do nebesa. Počeo je da se smeši. „Međutim“, reče Lu Ce nešto tiše i još mu se približi, „verovatno ću uskoro opet navratiti, pošto mi se učini da bi valjalo ovo mesto dobrano počistiti, i ako u roku od nedelju dana ne budete u tip-top formi i ako se opet ne bude znalo ko pije ko plaća, ne gine ti... razgovor sa mnom.“ Osmeha nestade. „Dobro, čistaču.“ „Sve da ih isprobate i da sredite one nosače.“ „Dobro, čistaču.“ „I nek neko pomete gospodina Šoblanga.“ „Dobro, čistaču.“ „Zdravo ostaj, onda. Mladi Lopsang i ja sad odosmo. Lepo ste doprineli njegovom obrazovanju.“ Uhvatio je Lopsanga, koji se nije opirao, za ruku i izveo, ga iz sale pored dugih nizova odugovlakača koji su se obrtali i brujali. Pokrov od plavog dima još je lebdeo ispod visoke tavanice. „Uistinu je pisano: ’Da sam juče umro, ne bih ovo znao’“, mrmljao je dok su se peli uz uzbrdni hodnik. „Opazio si onu inverziju pre nego što se i desila. Ja bih nas oduvao čak u sledeću nedelju. Najmanje.“ „Izvini, čistaču.“ „Izvini? Ne treba da se izvinjavaš. Sinko, ja ne znam šta si ti. Prebrz si. Snalaziš se ovde kao riba u vodi. Ne moraš ni da učiš nešto što drugi savladavaju godinama. Čak ni matori Šoblang, nek bi se reinkarnirao negde gde je lepo i toplo, nije mogao da izjednači svaku sekundu tolike vremenske kamare. Mislim, sekundu. Širom čitavog poganog sveta!“ On se strese. „Da ti dam jedan savet. Pazi da se ne sazna za ovo. Ljudi umeju da budu čudnjikavi kad je ovako nešto u pitanju.“ „Dobro, čistaču.“ „I još nešto“, kaza Lu Ce i izvede ga napolje, na svetlost. „Kakav je ono bio cirkus pre nego što su se odugovlakači oteli kontroli? Osetio si nešto?“ „Ne znam. Samo sam osetio... da je sve na tren postalo kako ne valja.“ „Je l’ se to već dešavalo?“ „Pa, ne. Malko je ličilo na ono u Dvorani mandale.“ „No, ne pominji ni to nikom. Većina ovih na visokim položajima u današnje vreme verovatno i ne zna kako vretena rade. Niko ne primećuje ono što se ne kvari. Naravno, u stara vremena nisu te ni puštali da postaneš monah pre nego što provedeš šest meseci u sali, u podmazivanju i čišćenju i trčkaranju tamo-amo. I nije nam ništa falilo! U današnje vreme učiš samo o poslušnosti i kosmičkom skladu. E pa, nekad si to učio dole, u sali. Naučio bi da ćeš, ako se munjevito ne skloniš s puta kad neko vikne: „Bljuje!“, dobiti nekoliko godina pravo tamo gde najviše boli, i da na svetu ne postoji ništa skladnije od ujednačenog obrtanja svih vretena.“ Prolaz se peo u skup glavnih zdanja hrama. Ljudi su još trčkarali prema Dvorani mandale. „Sigurno si u stanju da opet pogledaš u nju?“

Teri Pračet 61 „Jesam, čistaču.“ „Dobro. Ti najbolje znaš.“ Balkoni koji su se nadnosili nad dvoranu bili su prepuni monaha, no Lu Ce se probijao napred učtivom ali neumoljivom upotrebom metle. Monaške starešine tiskale su se na ivici. Rinpo ga ugleda. „A, evo čistača“, reče. „Zadržala te prašina?“ „Vretena su se otela kontroli i prekoračila brzinu“, progunđa Lu Ce. „Da, ali pozvao te je opat“, kaza akolit prekorno. „Nekad davno“, reče Lu Ce, „svaki-svakcijati od nas potprašio bi pete i doleteo dole kad se začuju gongovi.“ „Da, ali...“ „BRRRRbrrrrbrrrr“, reče opat, i Lopsang vide da ga jedan akolit nosi na leđima u nosiljci, sa slatkom vezenom kapuljačicom na glavi jer bilo je hladnjikavo. „Lu Ce je uvek bio zagrižen zastupnik praktičnog pristupa BRRRRbrrrr.“ Duvao je balončiće od mleka akolitu u uvo. „Lu Ce, drago mi je što se sve resilo.“ Čistač se poklonio, a opat je počeo nežno da mlati akolita po glavi drvenim mečom. „Istorija se ponavlja, Lu Ce. DumDumBBBRRRR...“ „Stakleni sat?“, kaza Lu Ce. Stariji monasi dahnuše. „Otkud bi ti to mogao da znaš?“, kaza prvi akolit. „Nismo još premotali mandalu!“ „Pisano je: ’Doša’nula mi ptičica s grane’“, reče Lu Ce. „A osim toga, jedino tada sam čuo da su sva vretena tako pomahnitala. Sva su se otela kontroli. Vremensko iskliznuće. Neko opet pravi stakleni časovnik.“ „Potpuno nemoguće“, reče akolit. „Uklonili smo svaki trag!“ „Ha! Pisano je: ’Nisam ni ja pao s duda’!“, obrecnu se Lu Ce. „Tako nešto se ne može zatrti. Opet procuri. Priče. Snovi. Crteži na pećinskim zidovima, ovo-ono...“ Lopsang pogleda naniže, ka spratu na kom je bila mandala. Monasi se behu okupili na drugom kraju prostorije, oko grupe visokih valjaka. Ličili su na odugovlakače, ali samo se jedan lagano obrtao. Ostali su bili nepomični; u njih je od vrha do podnožja bilo urezano mnoštvo simbola. Skladište obrazaca. Misao mu se stvori u glavi. Tu čuvaju obrasce i šare mandale, i mogu da ih premotaju i opet puste. Današnji obrasci su na onom malom, oni za dugoročno čuvanje na većima. Ispod njega mandala se talasala; površinom su plovili mrlje boje i delići šara. Jedan daleki monah izviknu nešto i mali valjak se zaustavi. Uskovitlana zrnca peska se umiriše. „Ovako je izgledalo pre dvadeset minuta“, reče Rinpo. „Vidiš onu tamo plavobelu tufnu? A onda se proširi...“ „Znam šta je to što vidim“, kaza Lu Ce mrko. „Bio sam prisutan kad se desilo prošli put! Velečasni, reci im da puste onaj deo sa staklenim satom! Nemamo mnogo vremena!“ „Stvarno mislim da...“, poče akolit, ali prekide ga udarac gumenom kockicom. „Oćenošuoće ako je Lu Ce u pravu, gospodo, onda ne smemo traćiti vreme, a ako greši, onda imamo vremena napretek, zar ne? Oćenošuodmasadaodma!“ „Hvala ti“, reče čistač. Potom sklopi ruke oko usta. „Ej! Vi tamo! Vreteno broj dva, peti bing, otprilike devetnaesta gupa! Šta se vučeš, brže to!“ „Velečasni, uz dužno poštovanje, moram da se usprotivim“, reče akolit. „Vežbali smo upravo za ovakav hitan slučaj kao...“ „Ma, da, znam ja vrlo dobro šta su vežbe za hitne slučajeve“, reče Lu Ce. „I tu uvek nešto zakaže.“ „Koješta! Veoma se trudimo da...“ „Uvek izostavite sam pogani hitan slučaj.“ Lu Ce se okrenu natrag dvorani i radnicima koji su sa zebnjom čekali. „Spremni? Odlično! Odmah puštajte to na postolje! Nemoj da vam siđem! Ne terajte me da vam siđem!“

Terry Pratchet 62 Ljudi oko valjka grozničavo se užurbaše, i obrazac ispod balkona zameni jedan novi. Linije i boje bile su na drugim mestima, ali središte je zauzimao plavobeli krug. „Eno“, reče Lu Ce. „To je bilo manje od deset dana pre nego što je sat otkucao.“ Monasi su ćutali. Lu Ce se smrknuto osmehnu. „A deset dana potom...“ „Vreme je stalo“, kaza Lopsang. „Može se i tako reći“, kaza Lu Ce. Pocrveneo je u licu. Jedan monah mu spusti ruku na rame. „Sve je u redu, čistaču“, poče da ga teši. „Znamo da nisi mogao stići na vreme.“ „Stizanje na vreme bi trebalo da nam je posao“, reče Lu Ce. „Stigao sam skoro do poganih vrata, Čarli. Previše zamkova, nedovoljno... vremena...“ Iza njega, mandala se vratila svom laganom otkucavanju takta sadašnjosti. „Nisi ti bio kriv“, reče monah. Lu Ce istrže ruku od njega i preko ramena prvog akolita okrenu se opatu. „Velečasni gospodine, želim dozvolu da ga odmah nađem!“, reče. Potapka se po nosu. „Nanjušio sam ga! Čekam svih ovih godina! Ovog puta neću podbaciti!“ U tišini opat napravi balončić. „Sigurno je opet u Ubervaldu“, reče Lu Ce, s naznakom preklinjanja u glasu. „Tamo stalno nešto petljaju oko elektrike. Znam to mesto kao svoj džep! Daj mi nekoliko ljudi i možemo ovo da zatremo u začetku!“ „Bababababa... Lu Ce, o ovome treba porazgovarati, ali hvala na ponudi babababa“, reče opat. „Rinpo, svi bdumbdumbdum stariji monasi terenci da se okupe u Sobi tišine u roku od pet bababa minuta! Da li valjci bdumbdum skladno rade?“ Jedan monah diže pogled sa svitka koji su mu dali. „Izgleda, velečasni.“ „Prenesite moje čestitke onom ko je upravljao tablom KEKIĆ!“ „Ali Šoblang je mrtav“, promrmlja Lu Ce. Opat je prestao da pravi balončiće. „Tužne vesti. I, ako se ne varam, bili ste prijatelji.“ „Nije trebalo tako da ispadne“, progunđa čistač. „Nije trebalo tako da ispadne.“ „Lu Ce, dovedi se u red. Uskoro ćemo razgovarati. Kekić!“ Prvi akolit, uz podsticaj u vidu gumenog majmuna koji ga je tresnuo po uvu, požuri odatle. Monaška gužva počela je da se proređuje - svi su se vraćali na posao. Lu Ce i Lopsang ostali su na balkonu i gledali su naniže u ustalasanu mandalu. Lu Ce se nakašlja. „Vidiš ona tamo vretena na kraju?“, reče. „Ono malecko beleži obrasce tog dana, a onda se sve što je zanimljivo skladišti u onim velikim.“ „Malopre sam se pre-setio da ćeš to reći.“ „Dobra reč. Dobra reč. Mali ima dara.“ Lu Ce progovori tiše. „Je l’ nas gleda neko?“ Lopsang se osvrnu. „Ovde je još nekoliko ljudi.“ Lu Ce opet diže glas. „Jesu li te naučili išta o Velikom tresku?“ „Znam samo glasine, čistaču.“ „Jes’ vala, bilo je raznih glasina. ’Dan kad je vreme stalo’ i tako to.“ Lu Ce uzdahnu. „Znaš, uglavnom te uče kojekakvim lažima. Mora tako. Ponekad, ako ti se istina servira sva odjednom, ne možeš da je shvatiš. Pristojno si poznavao Ank-Morpork, je li? Jesi li bio nekad u zgradi opere?“ „Samo da vežbam džeparenje, čistaču.“ „Jesi li se nekad zapitao zašto? Jesi li bacio nekad pogled na ono pozorištance tačno preko puta. Čini mi se da se zove Disk.“ „A, jesam! Uzeli bismo karte za peni i sedeli na zemlji i gađali binu lešnicima.“ „I nisi se zamislio nad tim? Velika zgrada opere, sva plišana i pozlaćena, s velikim orkestrima, a onda imaš to pozorištance s krovom od rogozine, skroz od golog drveta, ni sedišta nema, a muzička pratnja se sastoji od jednog jedinog tipa koji svira frulicu?“ Lopsang slegnu ramenima. „Šta ja znam. To je prosto tako.“

Teri Pračet 63 Lu Ce se gotovo osmehnu. „Ljudski um ti je vrlo prilagodljiv“, reče. „Da ne veruješ šta sve uspeva da prihvati. Lepo smo to tamo sredili...“ „Lu Ce?“ Jedan mlađi akolit učtivo je čekao. „Opat te poziva“, reče. „A, dobro“, reče čistač. On podgurnu Lopsanga i šapnu: „Mališa, idemo u Ank-Morpork.“ „Molim? Ali ti reče da želiš da te pošalje u...“ Lu Ce namignu. „Jer pisano je: ’Pametan popušta, magarac ne dopušta’. Na više načina možeš da pridaviš dangdanga, ne samo da natrpaš pling u njega, mališa.“ „Je l’?“ „O da, samo ako imaš dovoljno plinga. Elem, hoćemo li do opata? Sad mu je vreme da ručka. Već je prešao na čvrstu hranu, na sreću. Bar je gotov s dojiljom. Bilo je tako neprijatno, i njemu i mladoj dami, da prosto nisi znao kud da pogledaš, a bogme nije ni on. Mislim, u svojoj glavi on ima devetsto godina...“ „Sigurno je mnogo mudar.“ „Prilično mudar, prilično mudar. Ali starost i mudrost ne idu uvek zajedno, kako mi se uvek činilo“, kazao je Lu Ce dok su se približavali opatovim odajama. „Što nekim ljudima prepustiš više vlasti, to postanu zadrtiji. Što nije slučaj s velečasnim, naravno.“ Opat je sedeo u stolici za hranjenje i upravo je isprskao prvog akolita punom kašikom papice; ovaj se smejao kao čovek kom zaposlenje zavisi od prividne radosti što mu niz čelo curka kašica od paškanata i ogrozda. Lopsangu se učinilo, i to ne prvi put, kako opatovi nasrtaji na ovog čoveka nisu baš čisto nasumični. Akolit je uistinu spadao u one blago nesnosne osobe koje u svakom iole razumnom čoveku bude neodoljiv poriv da im sipa nešto lepljivo u kosu i mlatne ih gumenim jakom, a opat je bio dovoljno star da posluša dete koje se krije u njemu. „Velečasni, poslao si po mene“, kaza Lu Ce i pokloni se. Opat izruči sadržaj činije u odoru prvog akolita. „Uahahahahaha ah, jesam, Lu Ce. Koliko sad imaš godina?“ „Osamsto, velečasni. Ali to uopšte i nije starost!“ „Svejedno, dosta si vremena proveo u svetu. Koliko shvatam, hteo si da se penzionišeš i da okopavaš baštu?“ „Jesam, ali...“ „Ali“, opat se osmehnu poput anđelka, „kao stari bojni konj ti kažeš ’haha!’ kad začuješ vojne trube, je li?“ „Ne bih baš rekao, ne“, kaza Lu Ce. „Trube mi zapravo nisu nimalo smešne.“ „Čezneš za terenskim radom, to sam hteo da kažem. Ali zapravo već mnogo godina pomažeš u obuci terenaca, zar ne? Ove gospode ovde?“ S jedne strane sobe sedela je grupa krupnih i mišićavih monaha. Bili su opremljeni za put, sa smotanim prostirkama za spavanje na leđima, i u komotnoj crnoj odeći. Izgubljeno su klimnuli Lu Ceu glavom, a u očima iznad crnih polumaski videla im se nelagoda. „Dao sam sve od sebe“, reče Lu Ce. „Naravno, drugi su ih obučavali. Ja sam samo probao da poništim nanetu štetu. Nisam ih ja učio da budu nindže.“ On podgurnu Lopsanga. „Šegrte, to ti na agatejskom znači ’vetar u prolazu’“, reče pozorišnim šapatom. „Predlažem da se pošalju istog časa UA!“ Opat kašikom lupi o stolicu za hranjenje. „Lu Ce, tako zapovedam. Ti si legenda, ali legenda si već dugo. Što ne bismo položili nade u budućnost? Kekić!“ „Tako dakle“, reče Lu Ce tužno. „No dobro, moralo je nekad i do toga doći. Hvala na obzirnosti, velečasni.“ „Brrm brrm... Lu Ce, dugo te poznajem! Ubervaldu nećeš prići ni na sto milja, u redu?“ „Razume se, velečasni.“ „Zapovedam ti!“ „Razumem, naravno.“

Terry Pratchet 64 „Već si prenebregavao moja bababa naređenja, doduše. U Omniji, koliko se sećam.“ „Taktička odluka na licu mesta, velečasni. Pre bi se to, takoreći, moglo nazvati drugačijim tumačenjem tvojih naređenja“, reče Lu Ce. „Misliš, to što si otišao kud sam ti izričito rekao da ne ideš i uradio ono što sam ti najstrože zabranio?“ „Jeste, velečasni. Ponekad moraš pritisnuti drugi kraj ne bi li se klackalica pomerila s mesta. Kad sam uradio ono što nije trebalo tamo gde nije ni trebalo da budem, postigao sam ono što se moralo obaviti na mestu gde je trebalo da se desi.“ Opat se dugo, prodorno zagleda u Lu Cea, kako bebe to već umeju. „Lu Ce, nećeš mmmmbubum ići u Ubervald niti prići i blizu Ubervaldu, jasno?“, reče. „Jasno, velečasni. U pravu si, naravno. Ali smem li, ovako slabunjavo i starački, da se zaputim drugim putem - putem mudrosti, a ne nasilja? Želim da pokažem ovom mladiću... Put.“ Ostali monasi su se smejali. „Put pralje“, reče Rinpo. „Gospođa Kosmopilit je modiskinja“, kaza Lu Ce mirno. „Čija se mudrost sastoji u izrekama ’Prekini to da čačkaš, samo ćeš ga raščešati’?“, reče Rinpo i namignu ostalim monasima. „Retko šta se čačkanjem popravi“, kaza Lu Ce, i sada mu se mirnoća pretočila u jezero spokojstva. „Možda je taj Put mali i beznačajan, ali makar i bio sitan i bezvredan, to je moj Put.“ On se okrenu opatu. „Tako se to nekad radilo, velečasni. Sećaš se? Majstor i učenik se zapute u svet, gde se učenik, uputstvima i primerom, obučava u praksi, a onda nađe sopstveni Put, i na kraju tog svog Puta...“ „...nađe samog sebe bdum“, reče opat. „Prvo nađe učitelja“, kaza Lu Ce. „Ima sreće što si ti bdumbdum taj učitelj.“ „Velečasni gospodaru“, reče Lu Ce. „U prirodi samog Puta jeste da niko ne može biti siguran ko je tu učitelj. Ja mogu samo da ga usmerim.“ „I to ka bdum gradu“, reče opat. „Da“, reče Lu Ce. „A Ank-Morpork je daleko od Ubervalda. Nećeš da me šalješ u Ubervald jer sam star. Dakle, uz dužno poštovanje, preklinjem te da udovoljiš jednom starcu.“ „Kad to tako kažeš, nemam izbora“, reče opat. „Velečasni gospodaru“, poče Rinpo, koji je smatrao da on ima. Kašika opet zazveča o poslužavnik. „Lu Ce je izuzetno čuven!“, zavika opat. „Bezrezervno mu verujem da će ispravno postupiti! Samo bih voleo kad bih mu blamblam mogao verovati da uradi ono što ja blamblam želim! Je l’ sad hoćete da mu zabranim i da se kloni Ubervalda? KEKIĆ! Ja sam svoje kazao. A sad, gospodo, da li biste bili tako ljubazni da odete? Imam neka neodložna posla.“ Lu Ce se pokloni i dograbi Lopsanga za ruku. „Hajmo, mališa!“, šapnu. „Da se tornjamo mi brzo odavde dok nas ne prokljuve!“ Izlazeći, prošli su pored mlađeg akolita, koji je nosio nošu iscrtanu zekama. „Nije reinkarnacija laka“, reče Lu Ce dok su trčali hodnikom. „Sad moramo da zbrišemo odavde dok nekom ne padnu na pamet neke koještarije. Trk po torbu i prostirku za spavanje!“ „Ali ne bi valjda izdali naređenja oprečna opatovim?“, reče Lopsang dok su u trku šlajfovali za ugao. „Ha! Za deset minuta ide na spavanjac, a ako mu, kad se probudi, daju novu igračku, nekad se toliko zadubi u nabijanje četvrtastih zelenih kockica u okrugle plave rupe da zaboravi šta je rekao“, kaza Lu Ce. „Sve je to politika, mališa. Kojekoji kreteni počnu da tvrde šta je, po njihovom tumačenju, opat hteo da kaže. Sad briši. Vidimo se za koji minut u Vrtu pet iznenađenja.“ Kad je Lopsang stigao, Lu Ce je pažljivo vezivao jednu bonsai planinu u okvir od bambusa. Pritegao je i poslednji čvor i spakovao je u torbu, koju je nosio preko ramena. „Da se ne ošteti?“, zapita Lopsang.

Teri Pračet 65 „To je planina. Kako može da se ošteti?“ Lu Ce uze metlu. „A pre nego što krenemo, samo ćemo svratiti i proćaskati s jednim mojim starim ortakom. Možda uzeti nešto.“ „Čistaču, šta se dešava?“, upita Lopsang, koji ga je pratio u stopu. „Vidiš, mališa, ovako ti je to. Ja, opat i taj tip s kojim sad idemo da se vidimo znamo se baš odavno. Sad je sve malko drugačije. Opat ne može tek tako da kaže: ’Lu Ce, ti si jedan matori prepredenjak, ti si svima ubacio taj Ubervald u glavu, ali vidim da si nešto nanjušio, tako da gubi se i sledi te svoje nagone.’“ „Ali mislio sam da je on neprikosnoveni vladalac!“ „Jeste! A kad si neprikosnoveni vladalac, vrlo je teško ma šta zapravo obaviti. Stalno ti se raznorazni motaju oko nogu i večito neko nešto zabrlja. Ovako, novi momci mogu lepo da se provedu u Ubervaldu, da trčkaraju naokolo i viču ’Hai-ja!’, a mi, mališa, mi ćemo za AnkMorpork. Opat je toga svestan. Skoro svestan.“ „Otkud znaš da taj novi časovnik prave u Ank-Morporku?“, upita Lopsang, kaskajući za Lu Ceom mahovinastom stazom, koja je kroz gustiš rododendrona vodila do manastirskog zida. „Znam. Pravo da ti kažem, kad neko jednog dana izvuče zapušač univerzumskog odvoda, lančić će voditi skroz do Ank-Morporka, i tog nekog zvekana koji će reći: ’Ja samo hteo da vidim šta će da bude’. Svi putevi vode u Ank-Morpork.“ „Zar ne vode svi iz Ank-Morporka?“ „Ne u smeru u kom mi idemo. A, evo nas.“ Lu Ce pokuca na vrata traljavo sagrađene ali velike šupe, priljubljene uza zid. Iznutra se istog trena začu prasak i neko - Lopsang se ispravi - pola nekoga se veoma brzo iskotrlja kroz nezastakljen prozor i tresnu o stazu tako silno da su mu sigurno zakrckale sve kosti. Tek kad je prestao da se kotrlja, Lopsang shvati da je posredi drvena lutka u monaškoj mantiji. „Ku se igra, izgleda“, kaza Lu Ce. Kad mu je lutka sunula pored uva, nije se ni mrdnuo. Vrata se razjapiše i napolje uzbuđeno proviri jedan bucmast stari monah. „Jeste videli? Jeste videli?“, reče. „I to od samo jedne kašike!“ Klimnu im glavom. „E, zdravo, Lu Ce. Očekivao sam te. Spremio sam nekoliko komada.“ „Čega to?“, upita Lopsang. „Ko je ovaj mali?“, reče Ku dok ih je uguravao unutra. „Nevaspitano dete se zove Lopsang“, reče Lu Ce, osvrćući se po šupi. Oko zadimljenog kruga na kamenom podu ležali su pocrneli nanosi peska. „Nove igračke, Ku?“ „Eksplozivna mandala“, reče Ku zadovoljno, pa užurbano priđe. „Samo pospeš malo naročitog peska gde god hoćeš po ovim jednostavnim šarama, i prvi neprijatelj koji nagazi na nju - bam, instant karma! Ne pipaj to!“ Lu Ce pruži ruku preko njega i iz Lopsangovih radoznalih šaka zgrabi činiju za prošnju koju je ovaj upravo uzeo sa stola. „Ne zaboravi na pravilo broj jedan“, reče i zavitla je preko sobe. Dok se obrtala, skrivena sečiva kliznuše napolje i činija se zabi u krovnu gredu. „Mogla bi nekom da odrubi glavu!“, kaza Lopsang. A onda su začulo prigušeno kuckanje. „...tri, četiri, pet...“, kaza Ku. „Sagnite se... Sad!“ Trenutak pre nego što je činija eksplodirala, Lu Ce je gurnuo Lopsanga na pod. Iznad njihovih glava metalni komadi kosili su sve pred sobom. „Malkice sam je doradio otkako si je video prošlog puta“, reče Ku ponosito, kad su ponovo ustali. „Spravica zgodna za raznorazne namene. Plus što, naravno, možeš iz nje da jedeš pirinač. E, a jesi video ovo?“ On uze molitveni doboš. I Lu Ce i Lopsang ustuknuše za korak. Ku zavrte doboš nekoliko puta; uzice s tegovima dobovale su po kožama. „Uzicu možeš vrlo brzo da skineš i eto ti zgodne garote“, reče „a i sam doboš se skida - ovako - i unutra imaš priručni bodež.“ „Plus što, naravno, možeš pomoću njega da se moliš?“, reče Lopsang.

Terry Pratchet 66 „Lepo si to primetio“, kaza Ku. „Mali, bistar si ti. Kad ti ništa drugo ne preostaje, molitva je uvek korisna. Zapravo, radili smo na mantri koja baš obećava - sadrži neke sonične tonove koji na vrlo naročit način deluju na čovekov nervni sist...“ „Ku, mislim da nam ništa od ovoga ne treba“, reče Lu Ce. Ku uzdahnu. „Kad bi nas bar pustio da ti tu tvoju metlu pretvorimo u tajno oružje, Lu Ce. Pokazao sam ti nacrte...“ „Ona i jeste tajno oružje“, reče Lu Ce. „Po imenu metla.“ „A šta kažeš na one nove jakove koje uzgajamo? Samo ih takneš dizginama i rogovi im istog časa...“ „Ku, hoćemo vretena.“ Monah je odjednom izgledao kao da je nešto skrivio. „Vretena? Kakva vretena?“ Lu Ce pređe preko sobe i rukom pritisnu jedno mesto na zidu, koji kliznu u stranu. „Ova vretena, Ku. Nemoj me zamajavati, nemamo vremena.“ Lopsang ugleda nešto što je veoma ličilo na dva mala odugovlakača, svaki u metalnom okviru nakačenom na tablu. Za svaku tablu bili su pričvršćeni amovi. „Nisi ih pominjao opatu, a?“, reče Lu Ce i otkači jedan. „Da jesi, zabranio bi ih, i ti to znaš.“ „Mislio sam da niko ne zna!“, reče Ku. „Otkud ti...“ Lu Ce se isceri. „Čistača niko ne primećuje.“ „Još su skroz u oglednoj fazi!“, reče Ku na ivici panike. „Nameravao sam da kažem opatu, razume se, ali čekao sam da mu ih pokažem kad ih sredimo! I bilo bi užasno da padnu u pogrešne ruke!“ „Onda ćemo se starati da ne padnu“, reče Lu Ce dok je razgledao remenje. „Na šta rade?“ „Tegovi i zaporni točak bili su previše nepouzdani“, reče Ku. „Bojim se da sam morao pribeći... satnom mehanizmu.“ Lu Ce se ukoči, pa prostreli monaha pogledom. „Satnom mehanizmu?“ „Samo kao pokretačkoj sili, samo kao pokretačkoj sili!“, branio se Ku. „Stvarno nema druge!“ „Sad je kasno, moraće da posluži“, reče Lu Ce, otkači i drugu tablu i dodade je Lopsangu. „Eto ti, mališa. Strpaš je u džak i ima da izgleda isto kao ranac.“ „Šta je to?“ Ku uzdahnu. „To su prenosivi odugovlakači. Probajte da ih ne polomite, molim vas.“ „Šta će nam?“ „Nadam se da nećeš morati da saznaš“, kaza Lu Ce. „Hvala, Ku.“ „Da ne bi slučajno radije koju bombu odloženog dejstva?“, reče Ku, pun nade. „Ispustiš je na pod, vreme uspori, odložiš bilo šta na...“ „Hvala, ali ne.“ „Oni drugi monasi su dobili punu opremu“, kaza Ku. „Ali mi putujemo bez mnogo prtljaga“, reče Lu Ce odlučno. „Ku, izlazimo na zadnji ulaz, važi?“ Zadnji ulaz je gledao na uzanu stazu i malu kapiju u zidu. Rastrgnute drvene lutke i mestimično oprljeno stenje svedočili su da Ku i pomoćnici često prolaze ovuda. A pored one staze koja je vodila uz mnoštvo ledenih potočića, postojala je još jedna. „Ku je stvarno dobronameran“, reče Lu Ce, kome se baš žurilo. „Ali ako njega slušaš, na kraju zveckaš u hodu, a kad sedneš - eksplodiraš.“ Ne bi li održao korak s njim, Lopsang je morao da trči. „Au, pešačićemo do Ank-Morporka nedeljama!“ „Proseci ćemo put do tamo“, reče Lu Ce, pa stade i okrenu se. „Misliš da bi mogao?“ „Radio sam to sto puta...“, poče Lopsang. „U Oj Dongu, da“, reče Lu Ce. „Ali u dolini imaš raznorazne zaštite i brane. A, nisi znao? Rasecanje vremena u Oj Dongu je lako, mališa. Napolju je drugačije. Vazduh bi da ti se ispreči

Teri Pračet 67 na putu. Pogrešiš, i stvrdne se kao kamen. Moraš da uobličiš rasek oko sebe tako da se krećeš kao riba u vodi. Umeš?“ „Učili smo nešto malo teorije, ali...“ „Soto kaže da si, za sebe, zaustavio vreme tamo u gradu. To se zove stav kojota. Vrlo je težak, a sumnjam da vas tome uče u Lopovskom esnafu, a?“ „Čistaču, pretpostavljam da sam imao sreće.“ „Odlično. Samo tako nastavi. Imaćeš dosta vremena za vežbu pre nego što siđemo iz snežnih predela. Nauči to kako treba pre nego što zgaziš na travu ili se oprosti od stopala.“ Nazivaju to rasecanjem vremena. Izvesni muzički instrumenti sviraju se tehnikom pod nazivom „kružno disanje“, osmišljenom tako da ljudi mogu svirati didžeridu ili gajde a da se zapravo ne izvrnu na naličje niti da ih cev usisa. „Rasecanje“ vremena bilo je praktično istovetno, izuzev što umesto vazduha imate vreme i što je sve daleko tiše. Dobro iškolovan monah može sekundu da razvuče na više od sat vremena... Ipak, to nije bilo dovoljno. Kretaće se kroz nesavitljivi svet. Moraće naučiti da vidi kroz odjek svetlosti i čuje pomoću odsjaja zvuka, i da pusti vreme da mu se kroz pore uvuče u njegov lični univerzum. Nije to teško kad stekneš samopouzdanje; rasečeni svet ume da izgleda skoro normalno, ako se izuzmu boje... Kao da se šetaš kroz zalaske sunca, premda je sunce ukopano visoko na nebu i gotovo i ne mrda. Svet pred njim polako je poprimao sve ljubičastije nijanse, a svet iza njega, kad se Lopsang osvrnuo, bio je boje stare krvi. I bilo je samotno. Ipak, najgora od svega, shvatio je Lopsang, bila je tišina. Čuo se nekakav šum, ali samo kao potmulo cvrčanje na ivici čujnosti. Bat stopala bio je čudan i prigušen, a zvuk je kasnio za samim koracima. Stigli su do ivice doline i iz večitog proleća kročili u stvarni svet snegova. Sada im se zima uvlačila u telo, lagano, kao nož kakvog sadiste. Lu Ce je krupnim koracima grabio napred, naizgled nesvestan svega toga. Naravno, jedna priča o njemu i tvrdila je upravo to. Lu Ce, govorkalo se, prepešači kilometre i kilometre po tako ljutoj zimi da se i sami oblaci smrzavaju i uz tresak padaju s neba. Ako je verovati glasinama, njemu hladnoća ne može ništa. A ipak... U pričama je Lu Ce bio krupniji, snažniji... ne žgoljav, ćelav čika koji bi radije izbegao borbu. „Čistaču!“ Lu Ce stade i osvrnu se. Obrisi su mu bili malčice zamrljani i Lopsang razgrnu vreme oko sebe. Boja se vrati u svet, a hladnoća, premda više ne žestoka kao bušilica, i dalje je ljuto ujedala. „Molim, mališa?“ „Podučavaćeš me, je l’ tako?“ „Ako još uvek postoji nešto što ne znaš, ti čudo od deteta“, kaza Lu Ce pomalo jetko. „Koliko vidim, fino ti ide rasecanje.“ „Ne znam kako podnosiš ovu hladnoću!“ „A, ne znaš tajnu?“ „Je l’ ti to Put gospođe Kosmopilit uliva toliku moć?“ Lu Ce zadiže odoru i zaplesa po snegu tako da su se videle mršave nožice zatočene u dve požutele nogavice. „Odlično, odlično“, reče. „Gospođa Kosmopilit mi još šalje ove dvostrano štrikane dugačke gaće - iznutra svilenkaste, preko toga idu tri sloja vune, dvostruka ojačanja i nekoliko zgodnih otvora s preklopima. Vrlo povoljno, šest dolara komad, pošto sam stara mušterija. Jer pisano je: ’Čizma glavu čuva’ i ’Stavi nešto preko leđa, nazepšćeš’.“ „Sve je samo trik?“ Lu Ce je izgledao iznenađeno. „Kako molim?“

Terry Pratchet 68 „Pa, mislim, sve su neke fore, pa je l’ nije? Svi misle da si veliki junak, a ono... ne biješ se, i svi veruju da poseduješ kojekakva čudna znanja, a ti... ti samo... varaš ljude. Zar ne? Čak i opata? Očekivao sam da ćeš me naučiti... nečem što vredi znati...“ „Imam njenu adresu, ako to hoćeš. Ako kažeš da sam te ja poslao... A. Vidim da nisi na to mislio, je li?“ „Ne bih da budem nezahvalan. Samo sam mislio...“ „Mislio si kako treba da upotrebim tajanstvene moći koje sam stekao jer sam život proveo u izučavanju koječega - i sve to samo da zagrejem noge? A?“ „Pa...“ „Da zarad kolena srozavam vrednost svetih učenja, ceniš?“ „Kad tako kažeš...“ Onda je nešto nateralo Lopsanga da pogleda dole. Stajao je u petnaest centimetara snega. Lu Ce nije. Sandale su mu se nalazile posred dveju barica. Sneg mu se topio oko nožnih prstiju. Ružičastih, toplih nožnih prstiju. „E sad, nožni prsti su nešto sasvim drugo“, kaza čistač. „Gospođa Kosmopilit je pravi čudotvorac kad su dugačke gaće u pitanju, ali petu ne ume da ištrika ni da joj dvostruko platiš.“ Lopsang diže pogled, ka oku koje mu namignu. „Nikad ne zaboravi pravilo broj jedan, a?“ Lu Ce potapša uzdrmanog dečaka po nadlaktici. „Ali lepo ti ide“, kaza. „Da prisednemo malo i da zakuvamo čajić.“ On pokaza na stenje, koje je pružalo barem nekakvu zaštitu od vetra; uz njega se behu nagomilale velike, bele snežne humke. „Lu Ce?“ „Molim, mališa?“ „Hteo sam nešto da te pitam. Je l’ možeš da mi odgovoriš bez uvijanja?“ „Probaću, naravno.“ „Šta se to, koji moj, ovde događa?“ Lu Ce otrese sneg s kamena. „A“, reče. „Jedno od onih težih pitanja.“ Kuc Igor je morao da prizna: kad treba obaviti nešto ovako uvrnuto, duševno zdravlje šije ludilo za tri aršina. Beše navikao na gospodare koji, uprkos zanosnim stojevima na rukama na ivici krivulje mentalnog kraha, ni pantalone ne umeju da obuku bez detaljnog nacrta. Kao i svi Igori, naučio je s njima da izlazi na kraj. Posao zapravo i nije težak (iako ponekad moraš da radiš i treću smenu), a kad im se navike ustale, možeš na miru da obavljaš šta treba, a oni te ne diraju dok im ne zatreba da se podigne gromobran. Kod Džeremija to nije tako išlo. Po njemu ste stvarno mogli sat da navijete. Igor nikad ne beše video tako uredan život, tako sveden, tako premeren. Shvatio je da je počeo o novom gospodaru da razmišlja kao o tiktakonji. Jedan prethodni Igorov gospodar jeste napravio tiktakonju, mehaničkog čoveka, skroz od poluga i točkića i ručki za navijanje i satnog mehanizma. Umesto mozga je imao dugačku izbušenu traku. Umesto srca veliku oprugu. Pod uslovom da je sve u kuhinji vrlo precizno namešteno, stvor je mogao da počisti pod i napravi šolju podnošljivog čaja. Ako nije sve na svom mestu, ili ako bi to kucketalo-pucketalo naišlo na neočekivanu džombu, sljuštilo bi malter sa zidova i napravilo šolju razjarene mačke. Onda se u gospodaru rodila zamisao da mu podari život, kako bi sam sebi mogao da buši trake i navija sopstvene opruge. Igor, koji je tačno znao kad da se pridržava uputstava kao pijan plota, marljivo je naštelovao klasičnu opremu - sto na rasklapanje i gromobran - jedne večeri kad je grunula zaista dobra oluja. Nije video šta se tačno potom desilo, jer kad je grom udario u satni

Teri Pračet 69 mehanizam, on nije bio tu. Ne, Igor je trčao koliko ga noge nose i već beše stigao do pola puta nizbrdo do sela, sa čitavim svojim imetkom u torbi od starog tepiha. Čak i pored toga, iznad glave mu je prozujao belo-usijan zupčanik i zario se u deblo drveta. Odanost gospodaru veoma je važna, ali se nalazi na tek drugom mestu u odnosu na odanost igorstvu. Ako će svet već biti pun ćopavih slugu, onda će se, vala, tako mi svega, oni zvati Igor. Ovom Igoru se činilo da bi čovek na navijanje, ako biste mu nekako podarili život, baš ličio na Džeremija. A što se izrada sata više bližila kraju, to je Džeremi brže otkucavao. Igoru se sat nije preterano dopadao. On je voleo ljude. Bili su mu draži stvorovi od krvi i mesa. A kako je sat rastao, sa sve svojim svetlucavim kristalnim delovima, koji kao da nisu bili baš sasvim prisutni, tako se Džeremi sve više udubljivao, a Igor postajao sve napetiji. Ovde se bez ikakve sumnje dešavalo nešto novo, i, ma koliko Igori bili orni da uče novotarije, postojale su granice. Igori ne veruju u zabranjena znanja i „Ono Što Čovek Nije Stvoren Da Zna“, ali očito postoji ponešto što čovek nije stvoren da zna, recimo kakav je osećaj kad ti se svaka-svakcijata čestica u telu usisa kroz neku rupicu, a činilo se da neposredna budućnost donosi upravo to. A tu je bila i ledi Ležan. Igora su od nje podilazili žmarci, a on obično nije podlegao ni jednom jedinom žmarčiću. Nije bila zombi, niti je bila vampirica, jer nije tako mirisala. Nije mirisala ni na šta. Prema Igorovom iskustvu, sve miriše na nešto. A, pored toga, i ono drugo. „Gofpodine, ftopalima ne dodiruje vemlju“, kazao je. „Ma, sigurno dodiruje“, rekao je Džeremi, glancajući deo mehanizma rukavom. „Dolazi za minut i sedamnaest sekundi. I siguran sam da će tabanima dodirivati zemlju.“ „Ma, dodiruje povremeno, gofpodine. Ali famo gledajte kad fe penje uv ftepenice ili kad filavi, gofpodine. Kao da nije baš najbolje fhvatila to, gofpodine. Ima fkoro neuočljivu fenku ifpod prftiju.“ „Prftiju?“ „Nožnih, gofpodine“, uzdahnu Igor. Šuškanje je umelo da bude nezgodno i, istinu govoreći, svaki Igor mogao je lako da ga ispravi, ali bio je to deo igorstva. Isto tako bi mogao prestati i da hramlje. „Idi do vrata i spremi se“, reče Džeremi. „To što neko lebdi nad zemljom ne znači da je rđav čovek.“ Igor slegnu ramenima. Razmišljao je kako to znači da taj i nije čovek, i, uzgred budi rečeno, brinulo ga je što se Džeremi, izgleda, tog jutra nešto pažljivije obukao. Rešio je da se pod trenutnim okolnostima ne upušta u pitanje svog zapošljavanja, ali i to se trudio da razmrsi. Njeno gospodstvo ga je zaposlilo i pre nego što je unajmilo Džeremija za ovaj posao? No, to samo dokazuje da je znala s kim ima posla. Ali u Bednom Ïmalïnenu ga je zaposlila lično. I on se odmah istog dana ukrcao u poštansku kočiju. I ispostavilo se da je istog tog dana ledi Ležan posetila i Džeremija. Izuzev ako je neko našao načina da putuje pomoću semafora, jedino što brže od poštanske kočije stiže od Ubervalda do Ank-Morporka jeste magija. A ledi Ležan baš i nije ličila na vešticu. Kada je Igor otvorio vrata, časovnici u radnji nadigli su halabuku da označe sedam. Valja Se10 predvideti kucanje na vratima. Bila je to još jedna stavka u igorskom pravilniku. Otvorio je naglo. „Dve polulitarke, gospodine, divno i sveže“, reče gospodin Soak i pruži mu boce. „A ovakav dan naprosto vapi za slatkom pavlakom, pa je l’ nije?“ Igor ga mrko pogleda i uze boce. „Ja više volim kad fe vaveleni“, reče s visine. „Prijatno, gofpodine Foak.“ On zatvori vrata. „Nije bila ona?“, upita Džeremi kad se Igor vratio u radionicu. „Mlekadžija, gofpodine.“ 10 Ne ’valja’. ’Valja Se’. Nešto Se Valja a nešto Se Ne Valja. A Igori su uvek radili ono što Se Valja.

Terry Pratchet 70 „Kasni dvadeset pet sekundi!“, reče Džeremi zabrinuto. „Da joj se nije nešto desilo, šta misliš?“ „Prave dame čefto kafne, to je moderno“, reče Igor i skloni mleko. Bilo je ledeno na dodir. „Pa, njeno gospodstvo je svakako prava dama.“ „Ne bih vnao, gofpodine“, reče Igor, koji je, zapravo, kao što smo već pomenuli, gajio žestoke sumnje na tom polju. Vratio se u radnju i zauzeo položaj s rukom na kvaki baš kad se začulo kucanje. Ledi Ležan je projedrila pokraj Igora. Ne obraćajući pažnju na njega, dva trola su zauzela svoja mesta tik iza vrata. Igor ih je otpisao kao najmljeno kamenje; svako ih može imati za dva dolara dnevno plus troškovi. Njeno gospodstvo se prijatno iznenadilo. Izrada časovnika bližila se kraju. Nije bio onako zdepast i četvrtast kako ga je Igoru opisao deda. Džeremi se, na Igorovo poprilično iznenađenje - jer nigde u kući nije bilo ni trunke ma kakvih ukrasa - odlučio za gizdavost. „Tvoj deka je pomogao da se napravi onaj prvi“, kazao je Džeremi tada. „Da napravimo u to ime jedan dekadentan stojeći sat, kakav je tada bio moderan, a?“ I eto ga - vitakčasovnik visokog postolja, od kristala i filigranskog stakla, koji je nekako zabrinjavajuće odbleskivao svetlost. Igor je u Ulici prepredenih zanatlija potrošio čitavo bogatstvo. Za dovoljno novca, u AnkMorporku se moglo kupiti ma šta, a to je uključivalo i ljude. Postarao se da nijedan kristalorezac ili duvač stakla ne načini previše delova kako ne bi stekli ikakav pojam o gotovom satu, ali ta briga je bila bespotrebna. Novac može da kupi nezainteresovanost na veliko. Pored toga, ko bi poverovao da se pomoću kristala može meriti vreme? Tek u radionici je sve poprimalo smisao. Igor se užurbano muvao, glancao ovo i ono, i pažljivo slušao Džeremija kako se hvali svojim delom. „...Nema potrebe za metalnim delovima“, govorio je. „Dokučili smo način da ukroćenu munju propustimo kroz staklo i našli smo zanatliju koji ume da načini delimično savitljivo staklo...“ „Mi“, primetio je Igor. No to je uvek tako. „Otkrili smo nešto“, znači da je gospodar zatražio ovo ili ono, a onda Igor osmislio rešenje. U svakom slučaju, propuštanje munje kroz nešto je porodična strast. Uz pesak, hemikalije i nekoliko tajni, možeš munju naučiti da šeni. Ledi Ležan pruži ruku u rukavici i dodirnu bok sata. „Ovo je deoni mehanizam...“, poče Džeremi, uzimajući kristalnu matricu s radne tezge. Ali njeno gospodstvo još je zurilo naviše, u časovnik. „Napravili ste mu lice i ruke“, reče. „Zašto? „Ma, odlično će meriti ono što inače nazivamo vremenom“, reče Džeremi. „Svi zupčanici do jednog su od stakla, naravno. U teoriji, nikad neće morati da se podešava. Vreme će meriti po univerzalnim otkucajima.“ „A, dakle, otkrili ste ih?“ „Vreme potrebno da se odigra najmanji mogući događaj. Znam da postoji.“ Delovala je gotovo zadivljeno. „Ali časovnik je još nedovršen.“ „Potreban je izvestan broj pokušaja i omaški“, reče Džeremi. „Ali uspećemo. Igor kaže da će u ponedeljak velika oluja. To bi trebalo da nam obezbedi energiju, kaže on. A onda“, osmeh obasja Džeremijevo lice, „ne vidim razloga da svaki sat na svetu ne počne da pokazuje isto vreme!“ Ledi Ležan letimično pogleda Igora, koji se sada muvao s novom užurbanošću. „Sluga vam odgovara?“ „Ma, malko gunđa. Ali ima dobro srce. A i jedno rezervno pride, koliko shvatam. I neverovatno je vičan svim zanatima.“ „Da, tako vam je to uglavnom sa Igorima“, reče ona hladno. „Izgleda da su savladali veštinu nasleđivanja darova.“ Pucnula je prstima; jedan trol stupi napred i odnekud izvuče dve torbe.

Teri Pračet 71 „Zlato i invar“, kaza ona. „Kao što smo i obećali.“ „Ha, ali invar će biti bezvredan kad završimo sat“, reče Džeremi. „Molim? Želite još zlata?“ „Ne. Ne! Veoma ste velikodušni.“ Kako da ne, pomisli Igor, koji je živahno brisao prašinu s radne tezge. „Vidimo se, onda“, reče ledi Ležan. Trolovi su se već okretali ka vratima. „Doći ćete kad ga budemo puštali u rad?“, upita Džeremi, dok je Igor žurio u hodnik da otvori ulazna vrata jer, ma šta on mislio o njenom gospodstvu, tradicija je tradicija. „Možebiti. Ali imamo puno poverenje u vas, Džeremi.“ „Ovaj...“ Igor se ukoči. Nikad ne beše čuo Džeremija da govori tim tonom. U glasu gospodara taj ton nikako nije valjao. Džeremi udahnu duboko, uznemireno, kao da razmatra neki sićušan i složen satni mehanizam koji bi se, bez neopisivo ogromne brige, razbio u paramparčad i zupčanici bi se razleteli po podu. „Ovaj... Pitao sam se, ovaj, vaše gospodstvo... možda, ovaj, da li biste hteli sa mnom na večeru, ovaj, večeras, ovaj...“ Džeremi se osmehnu. Igor je uspešnije osmehe viđao i na leševima. Dok trepneš, ledi Ležan je promenila izraz lica. Zaista. Igoru se učinilo da je prešla s jednog izraza u drugi kao da je posredi niz nepomičnih slika, bez primetnog pomeranja samog lica. Njena uobičajena bezizražajnost pretočila se u iznenadnu zamišljenost, a onda u potpuno zaprepašćenje. A onda je, na Igorovo zgranuće, počela da crveni. „Ijao, gospodine Džeremi, ja... ne znam šta da kažem“, mucalo je njeno gospodstvo, dok joj se ledena staloženost pretvarala u toplu baricu. „Zaista... ne znam. Možda neki drugi put? Imam neke važne obaveze, bilo mi je drago, sad moram da idem. Doviđenja.“ Igor je kruto stao u stav mirno, uspravan koliko je to jedan prosečan Igor uopšte u stanju, i gotovo je zatvorio vrata za njenim gospodstvom dok je ona niz stepenice hitala iz zgrade. Na kraju je zastala, samo na časak, na oko centimetar iznad ulice. Samo na tren, a onda je dolebdela na tlo. Niko osim Igora, koji ju je kroz procep između vrata i dovratka zlobno streljao pogledom, sigurno nije ništa primetio. On šmugnu natrag u radionicu. Džeremi je još stajao kao opčinjen i rumeneo se podjednako ružičasto kao njeno gospodstvo malopre. „Gofpodine, trknuću ja famo po ono novo ftaklo va multiplikator“, reče Igor brzo. „Valjda je gotovo do fad. Važi fe?“ Džeremi se okrenu na peti i vrlo hitro odmaršira do tezge. „Samo izvoli, Igore. Hvala ti“, reče, malčice prigušeno. Kad je Igor kliznuo napolje i hitro zašao među senke, družina ledi Ležan već beše odmakla niz ulicu. Na raskrsnici je njeno gospodstvo neodređeno mahnulo jednom rukom i trolovi su se sami zaputili nekuda. Igor je ostao uz nju. Uprkos svoj onoj hromosti koja im je praktično zaštitni znak, Igori umeju brzo da se kreću kad moraju. A moraju često, kad rulja pokulja. 11 Na otvorenom je video da tu još koješta nije u redu. Nije se kretala baš normalno. Kao da je upravljala rođenim telom umesto da ga, kao ljudska bića, pusti da samo upravlja sobom. Čak i zombijima to neko vreme polazi za rukom. Ovo je bilo jedva uočljivo, ali Igori imaju odličan vid. Kretala se kao neko ko nije navikao da na sebi nosi rođenu kožu. Lovina se zaputila uzanom ulicom i Igor se napola nadao da je u blizini neko iz Lopovskog esnafa. Silno bi voleo da vidi šta bi bilo da je neko od njih odalami po tintari, što predstavlja lopovski uvod u pregovore. Jedan je to juče probao sa Igorom, i ako je čoveka metalni zveket 11 Igori su odani, ali ne i glupi. Posao je posao. Kad poslodavcu tvoje usluge više nisu potrebne, recimo zato što mu je rulja gnevnih seljana upravo zabila kolac u srce, vreme je za pokret pre nego što zaključe da na sledećem kocu treba da se nađeš ti. Jedan Igor brzo bi otkrio tajni izlaz iz svakog zamka, kao i gde može da sakrije torbu sa pidžamom, presvlakom i četkicom za zube. Po rečima jednog od osnivača igorstva: „Čeka naf fmrt? Oproftite? A gde to piše ’naf’?“

Terry Pratchet 72 iznenadio, u potpunosti se zaprepastio kad ga je ovaj ščepao za ruku i anatomski precizno je slomio. Zapravo je skrenula u uličicu između dve zgrade. Igor je oklevao. Ocrtati se naspram svetlosti na ulazu u uličicu jeste stavka broj jedan na mesnom spisku uzroka smrti. No, s druge strane, ne radi on zapravo ništa rđavo, pa zar ne? A ona nije delovala naoružano. Iz uličice nije dopirao bat koraka. Pričekao je časak, pa provirio iza ugla. Od ledi Ležan ni traga ni glasa. Takođe, sokak nije imao drugi izlaz - bio je to ćorsokak pun đubreta. Ipak, u vazduhu je lebdelo neko sivkasto obličje, koje izblede, i na njegove oči nestade. Bila je to odora s kapuljačom, siva poput magle. Utopila se u okolnu pomrčinu i iščezla. Našla se u uličici a onda se... izgubila, ali tek nakon što se pretvorila u nešto drugo. Igora su svrbeli dlanovi. Pojedinačni Igori mogu biti stručnjaci za ovo ili ono, ali svi su odlični hirurzi i po prirodi ne vole rasipništvo, bar ne kad je reč o ljudskom telu. Gore u planinama, gde mahom rade drvoseče i rudari, ako blizu tebe živi neki Igor - imaš sreće, kažu. Uvek vreba opasnost da će sekira odskočiti ili se testera oteti kontroli, a onda ti je drago što je Igor nadomak ruke, a isto to važi i za same ruke ili čak druge delove tela ako imaš sreće. I, premda su svoje veštine upražnjavali velikodušno i delili pomoć šakom i kapom, još su se više trudili da ih upražnjavaju među sobom. Veličanstven vid, stamen par pluća, žestok sistem za varenje... Užasna je i sama pomisao da se tako sjajna izrada prepusti na milost i nemilost crvima. Zato su pazili da do toga ne dođe. Sve je ostajalo u porodici. Igor je stvarno ruke nasledio od dede. A sada su se, same od sebe, stiskale u pesnice. Kuc Na vatri od strugotine i sušene jakove balege zagorevao je malecan čajnik. „Bilo je to... davno“, reče Lu Ce. „Za to što se desilo, tačno kad - nije važno. Zapravo, pitati ’kad tačno’ više nema nikakvog smisla. Zavisi gde si. Ponegde je to bilo pre sto godina. Negde drugde... pa, možda se još nije ni desilo. Bio jednom jedan čovek u Ubervaldu. Izumeo je sat. Neverovatan sat. Merio je otkucaje univerzuma. Znaš šta je to?“ „Ne.“ „Ni ja. Za tako to, najbolje pitati opata. Čekaj, čekaj... dobro... zamisli najmanju količinu vremena što možeš. Baš malu. Tako malu da bi sekunda trajala kao milijardu godina. Kapiraš? E pa, kosmički kvantni otkucaji - kako opat to naziva - kosmički kvantni otkucaji su ti još mnogo manji. To je vreme koje protekne između sad i tad. Vreme potrebno atomu da pomisli da zatrepti. Vreme...“ „Vreme potrebno da se desi neki najsitniji mogući događaj?“, reče Lopsang. „Upravo tako. Alal ti vera“, reče Lu Ce. On duboko udahnu. „Isto tako, vreme potrebno da se čitav univerzum uništi u prošlosti i ponovo načini u budućnosti. Nemoj mene da gledaš - opat je tako kazao.“ „Je l’ se to dešava sad dok razgovaramo?“, upita Lopsang. „Milion puta. Udolpleks puta, verovatno.“ „Koliko je to?“ „Opatova reč. Znači više brojeva nego što možeš da zamisliš za jonk.“ „Šta je jonk?“ „Vrlo dugo vreme.“ „I mi to ne osećamo? Univerzum se uništava, a mi to ne osećamo?“ „Tako kažu. Kad su mi prvi put objasnili, malko sam se uzdrmao, ali dešava se prebrzo da bismo osetili.“

Teri Pračet 73 Lopsang je neko vreme piljio u sneg. Potom reče: „Dobro, idemo dalje.“ „Neko u Ubervaldu je napravio taj stakleni časovnik. Pokretala ga je snaga munje, ako se dobro sećam. Nekako se spustio na nivo koji mu omogućava da otkucava zajedno sa univerzumom.“ „Zašto je to hteo?“ „Čuj, živeo je u velikom starom zamku na nekoj litici u Ubervaldu. Takvim ljudima ne trebaju razlozi izuzev ’može mi se’. Spopadne ih neka noćna mora, a onda oni probaju da je ostvare.“ „Ali, čekaj, ne možeš da napraviš takav sat, jer nalazio bi se unutar univerzuma, i... ponovo bi se napravio kad se ponovo napravi univerzum.“ Lu Ce je bio zadivljen, pa to i reče: „Zadivljen sam.“ „Kao da razvališ sanduk ćuskijom koja je zatvorena unutra, u njemu.“ „Opat veruje da je deo sata bio izvan.“ „Ne može nešto da bude izvan...“ „To reci čoveku koji se tim problemom bavi već devet ljudskih vekova“, reče Lu Ce. „Hoćeš da čuješ ostatak priče?“ „Da, čistaču.“ „Elem... U to doba smo bili poprilično malobrojni, ali jedan mlad čistač...“ „Ti“, reče Lopsang. „To si ti, je l’ tako?“ „Jesam, jesam“, reče Lu Ce razdražljivo. „Poslali su me u Ubervald. Istorija se u to doba nije mnogo račvala, i znali smo da će se u okolini Bednog Ïmalïnena desiti nešto gadno. Tražio sam nedeljama, sigurno. Znaš koliko tamo ima usamljenih zamkova duž klisura? Ne može da se diše od usamljenih zamkova!“ „Zato nisi našao onaj pravi na vreme“, reče Lopsang. „Sećam se šta si rekao opatu.“ „Bio sam odmah tu u dolini kad je grom udario u kulu“, reče Lu Ce. „Znaš da je pisano: ’Veliki događaji uvek bacaju senku. Ali nisam mogao da odredim gde se dešava dok nije bilo kasno. Brže od munje pretrčati sedamstotinak metara uzbrdo... To niko ne može. Skoro sam stigao, doduše - zapravo sam taman kročio kroz vrata kad je sve otišlo u bestraga!“ „Nema onda svrhe da kriviš sebe.“ „Da, ali znaš kako to već ide - sve vreme razmišljaš: Da sam samo ustao ranije, da sam krenuo nekim drugim putem...“, reče Lu Ce. „I sat je kucnuo“, kaza Lopsang. „Ne. Sat je štucnuo. I stao. Rekao sam ti da mu se jedan deo nalazio izvan univerzuma. Nije se prepustio. Pokušavao je da izbroji otkucaje, ne da se uskladi s njima.“ „Ali univerzum je preogroman! Ne može ga zaustaviti neki tamo satni mehanizam!“ Lu Ce čvrknu pikavac i ovaj odlete u vatru. „Opat kaže da veličina s tim nema nikakve veze“, kaza on. „Čuj, trebalo mu je devet ljudskih vekova da nauči to što zna, dakle nismo mi krivi ako ne možemo baš sve da razumemo, pa je l’ tako? Istorija se raspukla u paramparčad. Jedino ona je mogla da popusti. Sve je to bilo vrlo čudno. Na sve strane su ostale pukotine. One, jaoj, kako se beše zove... one kopče što pokazuju koji delići prošlosti treba da su spojeni s kojim delićima sadašnjice razletele su se posvuda. Neke se zauvek izgubile.“ Lu Ce je zurio u plamenove na umoru. „Pokrpili smo to što smo bolje mogli“, dodade. „Uzduž i popreko istorije. Popunjavali rupe komadićima vremena koje smo uzimali s drugih mesta. Zakrpa na zakrpu, to ti je to.“ „Zar neko nije primetio?“ „Što bi? Kad smo završili, to je tako bilo oduvek. Da ne veruješ kako smo se izvukli u nekim slučajevima. Recimo...“ „Ma, sigurno bi nekako primetili.“ Lu Ce pogleda Lopsanga postrance, onako kako je on to već umeo. „Kad već to pomenu. Uvek sam se pitao. Ljudi nekad kažu nešto u stilu: ’Izgubih silno vreme i ’Kao da je juče bilo.’ U svakom slučaju, morali smo tako. I sve je lepo sraslo.“ „Ali ljudi bi pogledali u istorijske knjige i videli...“

Terry Pratchet 74 „Reci, mališa. Ništa više. Osim toga, ljudi se pačaju u vreme još otkako su postali ljudi. Trače ga, ubijaju, štede, nadoknađuju. I uspeva im. Čovečja glava je kao stvorena da petlja oko vremena. Baš kao mi, samo smo mi prošli bolju obuku i imamo pokoju veštinu pride. I već vekovima se trudimo da sve to vratimo na svoje. Motriš na odugovlakače čak i kad nema strke. Pomeraš vreme, negde ga rastegneš, negde ga sabiješ... ima tu dosta posla. Ne dam da ga neko po drugi put smrska u parčiće. Drugog puta ne bi ostalo dovoljno da ga krpimo.“ Piljio je u ugljevlje. „Čudno ti je to“, reče. „Sam Ven je imao neke vrlo neobične ideje što se vremena tiče, na kraju. Sećaš se da sam ti pričao kako je smatrao da je vreme živo? U svakom slučaju, kazao je da se ponaša kao živo biće. Vrlo čudne ideje, zapravo. Rekao je da je upoznao Vreme i da je ona žensko. Bar za njega. Svi kažu da je to samo vrlo složena metafora, i možda sam ja prosto popio neki udarac u glavu ili tako nešto, ali tog dana sam pogledao u stakleni časovnik baš dok je eksplodirao i...“ On ustade i dočepa metlu. „Glavu gore, mališa. Još dve-tri sekunde i eto nas u Bong Pufu.“ „Šta si pošao da kažeš?“, reče Lopsang dok je žurno ustajao. „Ma, neka staračka trtljavina“, reče Lu Ce. „Kad prevališ sedamstotu, misli ti lako odlutaju. Da se kreće.“ „Čistaču?“ „Molim, mališa.“ „A što nosimo vretena na leđima?“ „Sve u svoje vreme, mališa. Nadam se.“ „Nosimo vreme, je l’ tako? Ako vreme stane, mi možemo dalje? Kao... ronioci?“ „Bravo, čista petica.“ „I...?“ „Još pitanja?“ „Vreme je žensko? Nijedan učitelj to nije pomenuo, a ne sećam se ni da piše u svicima.“ „Pusti ti to. Ven je napisao... pa, Tajni svitak, kako ga zovu. Drže ga pod ključem. Samo opat i najstariji monasi imaju pristupa.“ Lopsang nije mogao da pređe preko ovoga. „Kako si onda ti...?“, poče. „Ne očekuješ valjda da takvi kao oni čiste tamo gore?“, reče Lu Ce. „Znaš kakva se prašina nakupi.“ „O čemu se radilo?“ „Nisam pročitao baš mnogo. Činilo mi se da nije u redu“, reče Lu Ce. „Tebi? O čemu se radilo?“ „Ljubavna pesma. I to dobra...“ Slika Lu Cea se zamagli kad je rasekao vreme. Potom izblede i nestade. Preko snežnog polja pojavi se niz otisaka stopala. Lopsang se zaogrnu vremenom i pođe za njim. I, zaista niotkuda, vrati mu se jedna uspomena: Ven je bio u pravu. Kuc Postojala su mnoga mesta poput ovog skladišta. Uvek ih ima, u svakom starom gradu, ma koliko građevinsko zemljište bilo skupo. Ponekad se prostor naprosto zagubi. Sagradi se radionica, pa još jedna pored nje. Fabrike i stovarišta, šupe i privremene straćare puze jedna drugoj u susret, pa se nađu i stope. Prostore između spoljašnjih zidova natkriju terpapirom. Komadiće zemlje nepravilnog oblika kolonizuju tako što okolo sklepaju pokoji zidić, pa izrežu vrata. Nekadašnja vrata prikrivaju hrpe dasaka ili nove police za alat. Starci koji su znali gde je šta bilo umru, baš kao muve koje tufnaju gustu paučinu na štrokavim prozorima. Mladi, u tom odurnom svetu farbara, strugarskog zujanja i pretrpanih radnih tezgi, nemaju vremena za istraživanje.

Teri Pračet 75 I otuda ovakvi prostori - poneko maleno skladište sa skorelim krovnim prozorčetom, za koje je ništa manje nego četiri fabrikanta mislilo da pripada nekom od ove druge trojice, kad bi im uopšte i palo na pamet. Zapravo je svaki bio vlasnik po jednog zida, a niko se, naravno, nije sećao ko je postavio krov. S druge strane zidova sa sve četiri strane ljudi i patuljci su savijali gvožđe, strugali daske, pravili kanap i šrafili šrafove. Ali ovde, unutra, vlada tišina s kojom su upoznati samo pacovi. Prvi put za mnogo godina, vazduh se pokrenu. Pufne prašine valjale su se po podu. Čestice su bleskale i vitlale na svetlosti koja se silom probijala kroz krov. Okolo, nevidljiva i pritajena, materija je počela da se pokreće. Poticala je od radničkih sendviča i prljavštine iz oluka i golubijih pera - atom ovde, molekul onde - i bez ikakvih zapreka pokuljala je ka središtu prostora. Kovitlala se u spirali. Naposletku je, nakon što je prošla izvesne čudne, drevne i užasne oblike, postala ledi Ležan. Zateturala se, ali uspela je da ostane na nogama. Drugi kontrolori takođe su se pojavljivali, i tog časa je izgledalo kao da zapravo nije ni bilo trenutka kad nisu bili tu. Mrtvo sivilo svetlosti naprosto se uobličilo; ukazivali su se kao brodovi iz magle. Zuriš u maglu, a onda jedna krpica magle iznenada postane brodsko korito, koje je bilo tu sve vreme, i sad nemaš izbora nego da jurneš prema čamcima za spašavanje... Ledi Ležan reče: „Ne mogu ovo više da radim. Previše boli.“ Jedan reče: Ah, recite nam kakav je bol? Često smo se pitali. „Ne. Mislim da ne mogu. To je... nešto telesno. Nije prijatno. Odsad pa nadalje zadržaću telo.“ Jedan reče: Moglo bi biti opasno. Ledi Ležan slegnu ramenima. „Već smo raspravljali o tome. Tu je reč samo o izgledu“, kaza. „I čudo jedno koliko je lakše imati posla s ljudima kad si u ovom obličju.“ Jedan reče: Slegli ste ramenima. I govorite na usta. Na rupu namenjenu hrani i vazduhu. „Da? Jelda je to zanimljivo?“ Telo ledi Ležan našlo je neku staru gajbu, privuklo je i selo na nju. Jedva da je uopšte i morala da misli o pokretima mišića. Jedan reče: Niste valjda počeli i da jedete? „Za sada ne.“ Jedan reče: Za sada? To nas navodi na čitavo odvratno pitanje... telesnih šupljina. Jedan reče: I otkud ste naučili da sležete ramenima? „To ide uz telo“, reče njeno gospodstvo. „Nikad to nismo dokučili, je l’ tako? Uglavnom skoro sve radi samo od sebe. Ne treba ti ama baš nikakav napor da stojiš uspravno. I svakog puta sve zajedno postaje sve lakše i lakše.“ Telo se malčice promeškolji i prekrsti noge. Neverovatno, pomisli ona. Potrudilo se da se udobnije smesti. Nisam morala ni da pomislim na to. Nismo imali pojma. Jedan reče: To će nametnuti izvesna pitanja. Kontrolori su mrzeli pitanja. Mrzeli su ih gotovo koliko i odluke, a odluke su mrzeli skoro koliko i pojam pojedinačne ličnosti. Ipak, najviše od svega mrzeli su kad se nešto nasumice kreče naokolo. „Verujte mi, sve će biti u redu“, reče ledi Ležan. „Nećemo, na kraju krajeva, prekršiti nijedno pravilo. Samo će vreme stati i to je sve. Sve posle toga će biti pod konac. Živo, ali nepokretno. Uredno.“ Jedan reče: A onda možemo konačno da sredimo kartoteku. „Upravo“, kaza ledi Ležan. „A on želi to da uradi. E, to je čudno. O posledicama praktično i ne razmišlja.“ Jedan reče: Divota. Usledila je stanka, kao da niko nije baš spreman da progovori. A onda: Jedan reče: Kažite nam... Kako je to? „Šta kako je?“ Jedan reče: Kad si lud. Kad si ljudsko biće.

Terry Pratchet 76 „Čudno. Zbrkano. Nekoliko nivoa razmišljanja odvija se u isto vreme. Za... ponešto i nemamo reći. Recimo, pomisao na jelo kao da nosi nekakvu privlačnost. Telo mi to saopštava.“ Jedan reče: Privlačnost? Nešto nalik na gravitaciju? „Da-a. Hrana privlači jedinku.“ Jedan reče: Hrana u velikim grupacijama? „Čak i u maloj količini.“ Jedan reče: Ali jelo je najobičnija funkcija. Zašto je... privlačno obavljati neku funkciju? Valjda je dovoljna svest da je to neophodno za dalje preživljavanje? „Ja to ne bih znala“, kaza ledi Ležan. Jedan kontrolor reče: Uporno koristite ličnu zamenicu. U jednini. I jedan dodade: A niste umrli! Biti pojedinac znači živeti, a živeti znači umreti. „Da. Znam. Ali za ljude je ključno da koriste ličnu zamenicu u jednini. To deli univerzum na dva dela. Tamu iza očnih kapaka, gde prebiva onaj glasić, i na sve ostalo. Osećaj je... užasan. Kao da te... neprestano preispituju.“ Jedan reče: Kakav glasić? „Nekad je razmišljanje kao razgovor s drugom osobom, ali ta osoba si isto ti.“ Ovo je očigledno uzdrmalo druge kontrolore. „Ne želim da nastavljam sa ovim duže nego što je neophodno“, kaza ona. I shvati da laže. Jedan reče: Ne krivimo vas. Ledi Ležan klimnu glavom. Kontrolori su bili u stanju da vide unutrašnjost čovečjeg uma. Videli su pucketanje i cvrčanje misli. Ipak, nisu mogli da ih čitaju. Opažali su protok energije od nervnog čvora do nervnog čvora, posmatrali mozak kako se svetluca kao praščićni ukrasi. Ipak, nisu mogli videti šta se događa. Pa su napravili čoveka. Postupak je bio logičan. I ranije su koristili čovečje izaslanike, jer još u samom početku su dokučili da će mnogi, mnogi ljudi uraditi sve u zamenu za dovoljno zlata. Kontrolore je ovo zbunjivalo, jer nije im se činilo da je zlato naročito korisno ljudskom telu - gvožđe, bakar i cink bili su mu neophodni, ali zlato mu je trebalo samo u najsićušnijim tragovima. Stoga je, zaključili su, ovo još jedan dokaz da ljudima koji žude za njim nešto fali, i zašto su pokušaji da se oni upotrebe osuđeni na propast. Ali šta im to fali? Napraviti ljudsko biće bilo je lako; kontrolori su tačno znali kako da rukuju materijom. Nažalost, ishod ovoga nije radio ništa, samo je ležao i na kraju se razgradio. Ovo ih je nerviralo, jer ljudska bića, bez neke naročite obuke ili školovanja, kao da bez po muke prave kopije sebe, koje uz to i rade. Onda su otkrili da mogu napraviti ljudsko telo koje radi ako je neki kontrolor unutra. Opasnosti su, naravno, bile ogromne. Jedna je bila smrt. Kontrolori su izbegavali smrt tako što se nikad nisu toliko upuštali u sve to da zapravo steknu nekakav život. Stremili su da budu istovetni kao vodonikovi atomi, ali bez imalo joie de vivre koji ovi poseduju. Neki zlosrećni kontrolor mogao bi se izložiti opasnosti od smrti tako što će „upravljati“ telom. Ipak, posle podugačkog savetovanja zaključili su da se, ako vozač pazi i neprestano održava vezu sa ostalim kontrolorima, opasnost svodi na najmanju moguću meru i ima joj se smisla izlagati kad se u obzir uzme cilj. Napravili su ženu. Odluka je bila logična. Na kraju krajeva, premda muškarci u rukama drže očigledniju moć od žena, često to čine nauštrb lične bezbednosti, a nijednom kontroloru nije se dopadala pomisao na narušavanje lične bezbednosti. Lepe žene često postižu štošta, s druge strane, naprosto tako što se nasmeše moćnom muškarcu. Sam pojam lepote predstavljao je veliku poteškoću za kontrolore. Na molekularnom nivou, nije imao nikakvog smisla. Ipak, istraživanjem su došli do činjenice da se osoba na slici Žena s feretkom Leonarda od Kvirma smatra slikom i prilikom lepote, pa su na njoj zasnovali ledi Ležan. Uneli su neke izmene, naravno. Lice na slici bilo je asimetrično i imalo je gomilu sitnih mana, pa su ih pažljivo uklonili.

Teri Pračet 77 Ne bi ni sanjali koliko je ishod svega ovoga bio uspešan, da su u stanju da sanjaju. Sad kad su imali oglednog kunića, pouzdano ljudsko biće, sve je bilo moguće. Brzo su učili, ili barem prikupljali podatke, a smatrali su da je to isto što i učenje. Ledi Ležan isto tako. Bila je ljudsko biće već dve nedelje - dve nedelje pune zaprepašćenja i preneraženja. Ko bi uopšte pretpostavio da mozak tako radi? Ili da boje povlače značenje koje daleko prevazilazi analizu spektra. Kako uopšte da pristupi opisivanju plavetnila plave boje? Ili koliko razmišljanja mozak obavlja sam od sebe. Bilo je zastrašujuće. Polovinu vremena njene misli kao da i nisu pripadale njoj. Poprilično se iznenadila kad je shvatila da ne želi drugim kontrolorima ovo da ispriča. Svašta nije želela da im kaže. A nije ni morala! Imala je moć. Nad Džeremijem, naravno, ali to niko nije ni dovodio u pitanje, i sada je, morala je priznati, sve to počinjalo poprilično da je brine. Zbog toga je njeno telo samo od sebe radilo ovo i ono, recimo crvenelo. No imala je moć i nad drugim kontrolorima. Od nje ih je hvatala neka nelagoda. Naravno, želela je da projekat uspe. To im je bio cilj. Predvidljiv univerzum, univerzum na note, gde je sve na svom mestu. Da kontrolori sanjaju, i ovo bi im bio san. Osim što... osim što... Onaj mladić joj se osmehnuo nekako bojažljivo i to ju je brinulo, a univerzum se ispostavljao kao poprište daleko većeg rusvaja nego što su čak i kontrolori sumnjali. Dobar deo rusvaja odigravao se u glavi ledi Ležan. Kuc Lu Ce i Lopsang su prošli kroz Bong Puf i Kanda Drem kao duhovi u predvečerje. Ljudi i životinje bili su plavičasti kipovi i ni pod razno se, rekao je Lu Ce, nisu smeli pipkati. Lu Ce je dopunio putni džak hranom iz nekoliko kuća, ali je svuda obavezno ostavio po bakreni žetončić. „To znači da smo im zahvalni“, kazao je dok je punio i Lopsangovu vreću. „Sledeći monah koji prođe ovuda možda će morati da im podari minut ili dva.“ „Minut ili dva nije mnogo.“ „Za ženu na samrti koja bi da se oprosti od dece vredi kao čitav ljudski vek“, kaza Lu Ce. „Nije li pisano: ’Svaki časak je bitan’? Hajdemo.“ „Čistaču, umoran sam.“ „Ja rekoh svaki časak je bitan’.“ „Ali svako mora da spava!“ „Jeste, ali ne još“, navaljivao je Lu Ce. „Možemo da se odmorimo u pećinama dole kod Mando Lina. Ne možeš da presavijaš vreme u snu, znaš.“ „Zar ne možemo da upotrebimo vretena?“ „U teoriji, da.“ „U teoriji? Mogla bi ona da nam odmotavaju vreme. Odspavali bismo samo nekoliko sekundi...“ „Služe samo za hitne slučajeve“, reče Lu Ce bez daljeg uvijanja. „Čistaču, šta je tačno za tebe hitan slučaj?“ „Hitan slučaj je ono kad ja odlučim kako je vreme da se upotrebi vreteno iz Kuove radionice koje radi po principu satnog mehanizma, ti čudo od deteta. Pojas za spašavanje služi za životne opasnosti. E tek tada ću se osloniti na neiskalibrisano, neblagosloveno vreteno koje radi na opruge. Kad baš moram. Znam da Ku kaže...“ Lopsang trepnu i odmahnu glavom. Lu Ce ga ščepa za ruku. „Opet si nešto osetio?“ „Auh... kao neki zub u mozgu“, reče Lopsang trljajući glavu. On pokaza. „Odande.“

Terry Pratchet 78 „Bol je dopro odande?“, reče Lu Ce. Prostrelio je dečaka pogledom. „Kao prošli put? Ali nikad nismo uspeli da ustanovimo odakle...“ Zastao je i počeo da pretura po vreći. Potom je njome obrisao sneg s pljosnate stene. „Videćemo šta...“ Staklena kuća. Ovog puta Lopsang je mogao da se usredsredi na tonove koji su ispunjavali vazduh. Mokar prst na vinskoj čaši? Pa, to mu dođe početak. Ali taj prst bi morao da bude prst kakvog boga na čaši od neke nebeske sfere. A divni, prepleteni tonovi koji nisu mirovali - nisu oni naprosto ispunjavali vazduh, bili su vazduh. Magličasti pokret s druge strane zidova sada se približavao. Bio je tik iza najbližeg, a onda je našao otvorena vrata... i nestao. Nešto je bilo iza Lopsanga. Okrenuo se. Nije video ništa, ali osetio je pokret i, samo na tren, nešto toplo mu je očešalo obraz... „...kaže pesak“, reče Lu Ce i istrese sadržaj vrećice na kamen. Zrnca u boji odskakivala su i rasipala se. Nisu bila osetljiva baš koliko sama mandala, ali u haosu je bio uočljiv nekakav plavi cvet. Lu Ce oštro pogleda u Lopsanga. „Upravo si uradio nešto dokazano nemoguće“, reče. „Nikad nismo našli nikakav način da ustanovimo odakle dopiru vremenska talasanja.“ „Ovaj, izvini.“ Lopsang prinese ruku obrazu. Bio je vlažan. „Ovaj, a šta sam uradio?“ „Potreban je ogroman...“ Lu Ce ućuta. „Ank-Morpork je onamo“, reče. „Jesi li znao?“ „Ne! Osim toga, ti si rekao kako imaš osećaj da će se sve desiti u Ank-Morporku!“ „Jeste, ali za mnom je čitav život prepun iskustva i cinizma!“ Lu Ce je pokupio pesak u vrećicu. „Ti si naprosto nadaren. Hajde.“ Još četiri tanko seckane sekunde odvele su ih niže od snežnih predela, na padine posute kamenčićima koji su im se klizali pod nogama, a onda kroz jovovu šumu, ne nešto mnogo višu od njih samih. I tu su susreli lovce, okupljene u prostranom krugu. Ljudi nisu na njih obraćali mnogo pažnje. U ovim krajevima monasi su bili uobičajeni. Vođa, ili barem onaj koji je vikao - a to je obično vođa - odmeri ih i mahnu im da prođu. Lu Ce, međutim, stade i prijazno pogleda ono u središtu kruga. Ono mu uzvrati pogled. „Lep ulov“, reče. „A šta sad smerate, momci?“ „Šta se to tebe tiče?“, upita vođa. „Ništa, ništa, samo pitam“, kaza Lu Ce. „Vi ste, momci, iz ravnice?“ „Aha. Da ne veruješ koliko zaradiš kad uhvatiš jednog ovakvog.“ „Da“, reče Lu Ce. „Da ne veruješ.“ Lopsang pogleda lovce. Bilo ih je više od deset, do zuba naoružanih, i svi su oprezno posmatrali Lu Cea. „Devetsto dolara za dobro krzno i još hiljadu za stopala“, reče vođa. „Toliko, a?“, kaza Lu Ce. „Skup je to par stopala.“ „To je zato što su velika“, reče lovac. „A znaš već šta se kaže kad muškarac ima velika stopala, a?“ „Da mu trebaju veće cipele?“ „Ma, da, kako da ne“, reče lovac i isceri se. „Sve su to gluposti, zapravo, ali čak tamo na Protivtežnom kontinentu imaš te bogate matorce s mladim ženama koji bi platili gomilu para za jetijevo stopalo u prahu.“ „A ja mislio da su oni zaštićena vrsta“, reče Lu Ce i nasloni metlu na drvo. „To ti je samo neka sorta trola. Ko će da ih štiti u ovoj nedođiji?“, reče lovac. Iza njega, vodiči - meštani - koji su znali pravilo broj jedan, okrenuše se i zaždiše. „Ja“, reče Lu Ce. „A, je li?“, reče lovac, i ovog puta se iskezi gadno. „Nemaš čak ni oružje.“ Okrenu se i pogleda u vodiče u bekstvu. „Ti si od onih uvrnutih monaha gore iz doline, a?“

Teri Pračet 79 „Tako je“, reče Lu Ce. „Mali uvrnuti monah sa osmejkom. Skroz-naskroz nenaoružan.“ „A nas je petnaestorica“, reče lovac. „Dobro naoružanih, kao što vidiš.“ „Vrlo je važno da svi budete naoružani do zuba“, reče Lu Ce i zavrnu rukave da mu ne smetaju. „Tako je poštenije.“ Protrljao je ruke. Niko kao da nije imao nikakvu želju da ustukne. „Ovaj, momci, a je l’ čuo neko od vas za izvesna pravila?“, reče posle nekog vremena. „Pravila?“, zapita jedan lovac. „Kakva pravila?“ „A, ma znaš već“, kaza Lu Ce. „Pravila u smislu... Recimo, pravilo broj dva, ili, na primer, pravilo dvadeset i sedam. Bilo kakva pravila otprilike takvog ličnog opisa.“ Vođa lovaca se namršti. „O čemu ti to, koji klinac, gospon?“ „Ih, ne baš gospon; pre će biti ’sitni, prilično promućurni, postariji, skroz-naskroz nenaoružani, uvrnuti monaše’“, reče Lu Ce. „Samo se pitam da li vam ove okolnosti možda ulivaju, znate... kao neku zebnju?“ „Misliš, zato što smo dobro naoružani i ima nas više, a ti tako uzmičeš?“, reče jedan lovac. „E. Pa, da“, kaza Lu Ce. „Možda su u pitanju razlike u kulturama. Znam, da vidimo... ovako?“ Stajao je na jednoj nozi, malčice nesigurno, i podigao obe ruke. „Aj! Haiii-ja! Ho? Jihaj? Ne? Ništa?“ Lovce je spopala izvesna količina zaprepašćenja. „Knjiga?“, upita jedan, malčice intelektualno nastrojen. „Koliko reči?“ „Zapravo pokušavam da ustanovim“, reče Lu Ce, „imate li ikakvog pojma šta bude kad mnoštvo krupnih naoružanih ljudi pokuša da napadne spečenog, postarijeg, nenaoružanog monaha?“ „Koliko ja znam“, reče intelektualac, „ispostavi se da monah baš nije imao sreće.“ Lu Ce slegnu ramenima. „No dobro“, kaza, „svaki nauk boli.“ Zamagljeni vazduh tresnu intelektualca u potiljak. Vođa se uzmuva od želje da krene napred i prekasno otkri kako mu je neko zavezao pertle jednu za drugu. Ljudi su posezali za noževima kojih više nije bilo u kanijama, za mačevima koji su neobjašnjivo stajali prislonjeni uz drvo s druge strane proplanka. Noge su im se izmicale, a nevidljivi laktovi dolazili u dodir s mekim delovima njihovih tela. Iz vedra neba pljuštali su udarci. Oni koji su pali naučili su da je najbolje ostati dole. Dizanje glave boli. Grupa se svela na ljude koji ponizno leže na zemlji i nežno stenju. Tada su začuli potmuo, ritmičan zvuk. Jeti je pljeskao. Stvor je morao da pljeska polako jer su mu ruke bile dugačke. Ipak, kad bi se susrele, to je značilo da su prevalile dug put i radovale su se što se vide. Aplauz se orio planinama. Lu Ce se sagnu i podiže vođinu bradu. „Ako ste se ovog popodneva lepo proveli s nama, budite ljubazni pa razglasite to među prijateljima“, reče. „Recite im da ne zaborave na pravilo broj jedan.“ On pusti bradu, priđe jetiju i pokloni se. „Gospodine, da vas oslobodim ili biste radije to sami?“, upita. Jeti je ustao, pogledao naniže, u surova gvožđa oko jedne noge, pa se načas usredsredio. Kad se načas završilo, jeti se nalazio malo podalje od zamke, koja je još bila zapeta i gotovo skrivena među lišćem. „Svaka čast“, reče Lu Ce. „Metodično. I vrlo otmeno. Zaputili ste se u ravnicu?“ Jeti je morao da se previje po sredini kako bi prineo svoje izduženo lice Lu Ceovom. „Jaaašta“, reče. „Šta želite da uradite sa ovim ljudima?“ Jeti se osvrnu po lovcima, koji se behu šćućurili od straha. „Saaaće mraaak“, reče. „Saaad niiišta od vodiiiča.“ „Imaju baklje“, reče Lu Ce. „Ha. Ha“, reče jeti, no izgovorio je to umesto da se nasmeje. „Fiiiino. Baaaklje se noooću viiide.“

Terry Pratchet 80 „Ha! Da. Je l’ biste mogli da nas odbacite? Stvarno je važno.“ „Vaas i ono fijukavo kliiinče onde?“ Krpica sivog vazduha na ivici proplanka postade zadihani Lopsang. On ispusti slomljenu granu iz ruke. „Mališa se zove Lopsang. Obučavam ga“, reče Lu Ce. „Reeekao bih da moraš da pooožuriš jer ima da ti poneeestane stvari koje ne zna“, reče jeti. „Ha. Ha.“ „Čistaču, šta si to...“, poče Lopsang žureći napred. Lu Ce stavi prst na usta. „Ne pred našim palim drugarima“, reče. „Nameravam da, zahvaljujući ovim našim današnjim dostignućima, svi u ovim krajevima počnu mnogo strože da se pridržavaju pravila broj jedan.“ „Ali ja sam morao sam da uradim sav...“ „Treba da krećemo“, kaza Lu Ce i mahnu mu da ućuti. „Čini mi se da možemo fino da otkunjamo dok nas ovaj naš prijatelj bude nosio.“ Lopsang zirnu naviše u jetija, pa opet u Lu Cea. A onda nazad u jetija. Bio je visok. U ponečem je ličio na trolove koje je Lopsang sretao po gradu, ali kao da ih je istanjila oklagija. Bio je više nego dvostruko viši od njega samog, a najveći deo te dodatne visine činile su žgoljave ruke i noge. Telo je bilo krznena pufna, a stopala uistinu ogromna. „Ako je mogao da se izvuče iz klopke sve vr...“, poče on. „Ti si šegrt, je l’ tako?“, kaza Lu Ce. „A ja sam, vidiš, učitelj. Ma, mora da sam to zapisao negde...“ „Ali rekao si da nećeš izigravati sveznalicu...“ „Ne zaboravi na pravilo broj jedan! A da, i uzmi jedan mač. Trebaće nam za koji minut. Dobro, cenjeni moj prijatelju...“ Jeti ih je podigao nežno ali nepokolebljivo, svakog smestio u prevoj lakta, i krupnim koracima se udaljio kroz sneg i drveće. „Baš se ugnezdismo, a?“, reče Lu Ce. „Neverovatan svet. Svašta sam od njih naučio. Pokupio dragocena znanja. Jer, nije li pisano: ’Čovek se uči dok je živ’?“ Zavladala je tišina - ona nadurena, namerna tišina. „Da sam dečak u tvojim godinama i da me nosi pravi, živi jeti, ja bih se radovao. Mnogi tamo u dolini nikad nisu ni videli jetija. Više ne prilaze toliko naseobinama, znaš. Ne otkako se pročulo ono o stopalima.“ Lu Ce je imao osećaj da učestvuje u jednočlanom dijalogu. „Ti bi nešto da mi kažeš, je li?“, reče. „Pa, zapravo, da, bih, zapravo“, kaza Lopsang. „Morao sam sve sam da obavim tamo! Ti nisi hteo nikako da pomogneš!“ „Trudio sam se da im odvučem pažnju“, reče Lu Ce spokojno. „Zašto?“ „Da im ne bi ti odvukao pažnju. Potpuno sam se oslonio na tebe, naravno. Dobar učitelj pruža učeniku priliku da dokaže svoje veštine.“ „A šta bi radio da ja nisam bio tu, molio se nebesima?“ „Da, verovatno“, kaza Lu Ce. „Molim?“ „Ali pretpostavljam da bih našao načina da njihovu glupost upotrebim protiv njih“, reče Lu Ce. „Obično upali. Je l’ nešto nije u redu?“ „Pa, ja samo... mislio sam... pa, samo sam mislio da ćeš me više podučavati, eto.“ „Ja te stalno podučavam“, reče Lu Ce. „Ti možda to ne primaš k znanju, naravno.“ „A, tako ćemo, je li“, reče Lopsang. „Stvarno si pun sebe. Hoćeš li pokušati da me naučiš nešto o ovom jetiju, dakle, i zašto si me naterao da ponesem mač?“ „Trebaće ti mač da bi naučio nešto o jetijima“, reče Lu Ce. „Kako?“

Teri Pračet 81 „Za nekoliko minuta, naći ćemo neko fino mesto da stanemo, pa možeš da mu odsečeš glavu. Samo ako vama ne bi smetalo, gospodine?“ „Joook. Samo izvol’te“, reče jeti. U Drugom svitku Vena Večito Iznenađenog zapisana je priča o jednom danu kada je šegrt Zavezanko, u bundžijskom raspoloženju, prišao Venu i progovorio: „Učitelju, u čemu je razlika između društvenonaučnog manastirskog sistema verovanja u kom se za mudrošću traga pomoću, kako se čini, besmislenog sistema pitanja i odgovora, i gomile mističnog trabunjanja koje se smisle na licu mesta?“ Ven je razmatrao ovo neko vreme i naposletku odgovorio: „Riba!“ I Zavezanko je otišao zadovoljan. Kuc Igorski pravilnik bio je izuzetno strog. Nikad Ne Protivureči: nije posao Igora da kaže: „Ne, gofpodine, to je arterija.“ Gofpodar je uvek u pravu. Nikad Se Ne Žali: Igor nikad neće reći: „Ali to je hiljadu i po kilometara odavde!“ Nikad Ne Iznosi Lične Opaske: nijedan Igor ni u snu ne bi rekao nešto poput: „Ja bih nešto preduveo po pitanju tog fmeha da fam na vašem meftu.“ I nikad, ali nikad, Ne Postavljaj Pitanja. Činjenica, Igor je znao da to znači „Nikad ne postavljaj VELIKA pitanja“. „Želi li gofpodar možda šoljicu čaja?“ je u redu, ali „A šta će vam ftotinu devica?“ ili „Gde očekujete da u ovo doba noći nađem movak?“ nije. Igor treba da je odan, da je uzdanica, diskretna usluga sa osmehom, ili bar nekakvim krivim osmejkom, ili, ako ništa, naprosto izvijenim ožiljkom na pravom mestu. 12 I, stoga, Igor je počinjao da se brine. Nešto tu nije bilo kako treba, a kad jedan Igor to pomisli, nešto stvarno nije kako treba. Međutim, bilo je veoma teško staviti ovo Džeremiju do znanja a da ne prekrši Pravilnik. Igor se ježio što postoji neko tako normalan, zdrav kao struja, sasvim zalepljen, sa svakom daskom u glavi. Svejedno, probao je. „Njeno gofpodftvo opet dolavi ujutru“, rekao je dok je posmatrao još jedan kristal kako raste u rastvoru. I znam da ti to znaš, pomislio je, jer si se zalizao sapunom i obukao čistu košulju. „Da“, reče Džeremi. „Voleo bih da mogu da je izvestim o boljem napretku. No siguran sam da smo skoro gotovi.“ „Da, to je baš čudno, jelda?“, reče Igor, koji je opazio priliku i zgrabio je. „Čudno, kažeš?“ „Možda fam ja fkrov-nafkrov šašav, gofpodine, ali meni fe čini da fmo večito na ivici da ufpemo kad nam njeno gofpodftvo dođe u pofetu, ali kad ona ode, fpopadnu naf nove poteškoće.“ „Igore, na šta ciljaš?“ „Ja, gofpodine? Ne vnam ja ni da ciljam ni da nišanim, gofpodine. Ali prošli put je naprflo parče deonog niva.“ „Mislim da je to bilo zbog dimenzijske nestabilnosti i ti to znaš!“ „Vnam, gofpodine.“ „Igore, što me tako čudno gledaš?“ 12 Mora se napomenuti kako kod samih Igora nema ničeg urođeno zlog. Oni naprosto ne donose sudove o drugim ljudima. Činjenica, to je zato što, kad radiš za vampire i vukodlake i ljude za koje je hirurgija moderna umetnost a ne nauka, ako bi se bavio osudama, nikad ne bi stigao ništa da obaviš.

Terry Pratchet 82 Igor slegnu ramenima, odnosno, na trenje visina jednog ramena dostigla visinu onog drugog. „Da mi fe flaže f licem, gofpodine.“ „Ne bi nas valjda tako lepo plaćala, a onda sabotirala poduhvat, a? Zašto bi?“ Igor je oklevao. Sad se baš našao priteran u ćošak Pravilnika. „Ja fe još pitam je li ona baš ono što ivgleda, gofpodine.“ „Molim? Nisam te razumeo.“ „Gofpodine, pitam fe treba li da joj verujemo“, kaza Igor strpljivo. „Jao, idi šteluj onaj celosklopni rezonator, važi?“ Igor posluša uz gunđanje. Kad je Igor drugi put pratio njihovu dobročiniteljku, otišla je u hotel. Sutradan se zaputila u jednu veliku kuću na Kraljevskom drumu, gde ju je dočekao neki masnjikav muškarac i uz mnogo drame joj uručio ključ. Igor je pratio podmazanka natrag do kancelarije u obližnjoj ulici, gde je - jer se malo šta može sakriti od čoveka s licem punim šavova - Igor saznao da je upravo založila vrlo veliku zlatnu polugu. Posle toga, Igor je postupio po drevnom ankmorporškom običaju i platio je nekome da prati njeno gospodstvo. U radionici je bilo dovoljno zlata, bogovi nek su mu svedoci, a ono gospodara uopšte i nije zanimalo. Ledi Ležan je išla u operu. Ledi Ležan je išla na izložbe. Ledi Ležan je živela punim plućima. Izuzev što ledi Ležan, koliko je Igor uspeo da ustanovi, nikad nije posećivala restorane niti su joj isporučivali hranu na kuću. Ledi Ležan je nešto smerala. Igor je to lako uočio. Takođe, ledi Ležan se nije pominjala u Tverpovom Plemstvu, Gotičkom godišnjaku niti ijednoj drugoj knjizi u koju je Igor, naravno, pogledao, što je značilo da nešto krije. Razume se, radio je on za gospodare koji su s vremena na vreme krili štošta, ponekad u duboke rupe, u ponoć. Ipak, ove okolnosti bile su, u moralnom pogledu, drugačije iz dva razloga. Njeno gospodstvo nije mu bilo gospodarica, Džeremi mu je gospodar, i njemu je bio odan. I Igor je rešio da je, u moralnom pogledu, ovo drugačije. Sad je stigao do staklenog časovnika. Činio se skoro gotov. Džeremi je osmislio mehanizam iza brojčanika i Igor ga je ceo načinio od stakla. Nije imao ama baš nikakve veze sa onim drugim mehanizmom, koji je treperio i iščezavao iza klatna i zauzimao nelagodno malo prostora sad kad su ga sklopili; popriličan broj delova više se nije nalazio u istoj grupi dimenzija kao ostatak. Ipak, sat je imao brojčanik, nalik na lice, a uz lice idu kazaljke nalik na ruke, i zato se stakleno klatno klatilo i ruke su se pomerale i pokazivale obično, svakodnevno vreme. Kucanje je zvučalo pomalo nalik na praporce, kao da neko noktom kucka vinsku čašu. Igor pogleda u svoje nasledne ruke. Počinjale su da ga brinu. Sad kad je stakleni sat izgledao kao sat, zatresle bi se kad god mu Igor priđe. Kuc U biblioteci Istoričarskog esnafa niko nije primećivao Suzan kako prelistava hrpu knjiga. Povremeno bi nešto pribeležila. Nije znala potiče li njen drugi dar od Smrti, ali uvek je govorila deci da imaju lenjo oko i uposleno oko. Svet se može posmatrati na dva načina. Lenjo oko vidi samo površinu. Uposleno oko vidi kroz nju, vidi stvarnost na drugoj strani. Okrenula je list. Gledana uposlenim okom, istorija je stvarno vrlo čudna. Ožiljci se ističu. Na primer, istorija države Efebe ju je zbunjivala. Ili su čuveni filozofi živeli baš dugo, ili su nasleđivali imena, ili je neko u istoriju prišio dodatne komade tkanine. Omnijska istorija - tu se nije znalo ko pije, ko plaća. Dva veka su smotali u jedan, kako se činilo, i samo zahvaljujući omnijskom

Teri Pračet 83 načinu razmišljanja - jer u njihovoj religiji se prošlost i budućnost ionako mešaju - ovo se moglo provući neopaženo. I šta s dolinom Kum? Svi znaju da se tamo odigrala čuvena bitka između trolova, patuljaka i plaćenika sa obe strane, ali koliko je bitaka u stvari bilo? Istoričari su pričali kako se dolina nalazila u spornom području, baš na pravom mestu da postane manje-više omiljeno i obližnje poprište za svakojake sukobe, ali podjednako lako - ili lako za one čiji se deda zove Smrt - bilo je poverovati da je zakrpa koja se slučajno uklapala naprosto zalemljena u istoriju nekoliko puta, tako da različita pokolenja iznova i iznova proživljavaju istu glupavu tragediju, i usput još i viču: „Ne zaboravimo dolinu Kum!“13 Svuda je bilo nepravilnosti. I niko nije primetio. Ljudskim bićima mora se odati priznanje. Poseduju jednu od najneobičnijih moći u univerzumu. Čak je i deda to pomenuo. Nijedna druga vrsta nigde na svetu nije izumela dosadu. Možda ih je dosada, a ne inteligencija, poterala uz evolutivne merdevine. Imali su je i trolovi i patuljici - tu neobičnu sposobnost da pogledaju univerzum i pomisle: „Ijao, sve isto kao juče, baš smara. Kako bi bilo da ovim kamenom tresnem onu tamo glavu?“ A u paketu s njom došla je i bliska moć - uobičavanje. Svet bi se promenio iz korena, a kroz nekoliko dana ljudima bi to već bilo normalno. Posedovali su krajnje neverovatnu sposobnost da previde ili zaborave ono što se ne uklapa. Pričali su sebi pričice da objasne neobjašnjivo, da sve to uobičaje. Istoričarima je to naročito fino polazilo za rukom. Ako iznenada izgleda kao da se u četrnaestom veku malo šta uopšte i dogodilo, oni se naglavačke bace u raspravu i iznesu dvadeset različitih teorija. Nijedna nikad ne glasi da je najveći deo vremena isečen i prosleđen u devetnaesti vek, gde Krah nije ostavio dovoljno smislenog vremena da se desi sve što treba, jer ipak treba samo nedelju dana da se izume jaram. Istorijski monasi lepo su sve to sproveli u delo, ali najveći saveznik bila im je ljudska sposobnost za pripovedačko razmišljanje. I ljudi su se odlično pokazali. Govorili su nešto u smislu: „Već je četvrtak? Gde mi nestade ova nedelja?“ i „Ovih dana vreme kao da mnogo brže protiče“ i „Kao da je juče bilo...“ Ipak, ponešto je ostajalo. Monasi su pažljivo izbrisali vreme kad je Stakleni časovnik otkucao. Hirurški su ga isekli iz istorije. Skoro... Suzan opet dohvati Čika Jezine strahotne skaske. Kad je bila mala, roditelji su joj kupovali ovakve knjige. Trudili su se da joj pruže normalno detinjstvo; znali su da za ljudska bića nije baš najpametnije da budu bliska sa Smrću. Učili su je da su činjenice važnije od mašte. A onda je odrasla i shvatila da prave maštarije ne čine vila Zubićka ili Babaroga ili Čuma - svi oni su golegolcate činjenice. Najveća izmišljotina jeste svet u kom je dvopek baš briga hoće li pasti na namazanu ili nenamazanu stranu, gde je logika zdravorazumska stvar, i gde se ono što se dogodilo - može poništiti. Nešto poput Staklenog časovnika bilo je preveliko da se sakrije. Procurio je napolje kroz mračne, skrivene lavirinte ljudskog uma i postao narodna priča. Ljudi su pokušali da ga uviju u oblande od šećera i čarobnih mačeva, ali njegova odistinska priroda još je vrebala kao grabulje na zaraslom travnjaku, spremne da zaskoče neoprezno stopalo. Sad je neko opet nagazio na njih, i ono najvažnije, ono ključno u svemu tome, bilo je što brada s kojom samo što se nisu sudarile pripada... ...nekom poput mene. 13 Svakom društvu potreban je takav poklič, ali samo u vrlo retkim slučajevima javljaju se u potpunom obliku, neuvijeni u oblande, što bi glasilo: „Ne zaboravimo zverstva koja su nad nama počinili prošlog puta, što će opravdati zverstva koja se mi spremamo da počinimo danas! I tako dalje! Ura!“

Terry Pratchet 84 Sedela je i neko vreme zurila u prazno. Oko nje, bibliotekari su se peli uz bibliotečke merdevine, trapavo nameštali knjige na stalke za čitanje i uglavnom prekrajali sliku prošlosti, tako da bude u skladu sa okom sadašnjosti. Jedan je zapravo tražio naočare. Vreme ima sina, pomislila je, nekoga ko hodi ovim svetom. Neki čovek se udubio u proučavanje vremena s toliko žarkim poletom da je vreme za njega postalo stvarno. Izučio je navike vremena i Vreme ga je primetila, rekao je Smrt. Rodilo se nešto nalik na ljubav. I Vreme je dobila sina. Kako? Suzanin um bio je od sorte koja će ukaljati priču takvim pitanjima. Vreme i smrtnik. Kako li im je samo pošlo za rukom...? Ne, stvarno, kako? Onda je pomislila: Meni je deda Smrt. Usvojio mi je majku. Moj otac je neko vreme šegrtovao kod njega. I to je sve. Oboje su bili ljudska bića, i ja sam došla na svet najobičnijim putem. Ni slučajno ne bi trebalo da imam sposobnost prolaska kroz zidove i života izvan vremena i da budem malčice besmrtna, ali tako je kako je, i zato na ovom polju ni logika ni, suočimo se s tim, najosnovnija biologija ne igraju nikakvu ulogu. U svakom slučaju, vreme neprestano stvara budućnost. Budućnost sadrži nešto što nije postojalo u prošlosti. Malecna beba verovatno je lak zadatak za nešto što... za nekoga što svakog trena po jednom iznova stvori univerzum. Suzan uzdahnu. I treba imati na umu da vreme verovatno nije Vreme, u istom smislu kao što Smrt nije baš sasvim isto što i smrt a Rat nije istovetan kao rat. Upoznala je Rat - krupnog debeljka, koji se stalno nešto nepristojno šalio, zaboravljao gde je stao i svakako nije lično prisustvovao svakoj čarkici. Nije joj se svideo Kuga, koji ju je čudno gledao, a Glad je prosto bio izmršaveo i sulud. Niko od njih nije bio na čelu svoje... da nazovemo to strukom. Bili su njena ovaploćenja. S obzirom na to da je upoznala vilu Zubićku, Zadušnu patku i Babarogu, Suzan se iščuđavala što je uopšte odrasla kao pretežno ljudsko biće - što je gotovo normalna. Dok je piljila u beleške, zategnuta punđa joj se raspala i kosa se vratila u svoje osnovno atomsko stanje, a to je kosa nekoga ko je upravo pipnuo nešto pod krajnje visokim naponom. Razletela joj se oko glave kao oblak, s jednim crnim pramenom skoro normalne kose. Deda je možda vrhovni uništitelj svetova i krajnja istina univerzuma, ali to ne znači da ga ne zanima običan svet. Možda isto važi i za Vreme. Osmehnula se. Vreme nikog ne čeka, kažu. Možda je ipak jednom nekog čekala. Svesna da je nešto posmatra, Suzan se osvrnula i ugledala Pacovsku smrt kako pilji kroz stakla naočara jednog donekle rasejanog čoveka koji ih je tražio na drugoj strani prostorije. Visoko na bisti nekadašnjeg istoričara na kog već dugo niko nije obraćao pažnju, gavran je kljunom čistio perje. „Šta je?“, reče ona. CIJU! „Ma nije valjda?“ Neko nosom ćušnu vrata biblioteke i unutra uđe jedan beli konj. Među ljubiteljima konja vlada grozna navika da bele konje nazivaju „zelenkom“, ali čak i neko od te krivonoge bratije morao bi priznati da je makar ovaj konj beo - ne beo kao sneg, jer to je mrtva belina, ali beo bar kao mleko, koje je živo. Oglav i uzde bili su mu crni, kao i sedlo, ali sve je to bilo tu manje ili više radi reda. Ako konj Smrti pristane da vas nosi, ostaćete na njemu, imao on sedlo ili ne. I broj ljudi koji mogu jahati na njemu nije bio ograničen. Na kraju krajeva, kuga se ponekad nenadano razmaše. Istoričari nisu na njega obraćali pažnju. Konji ne ulaze u biblioteke. Suzan uzjaha. Počesto je priželjkivala da se rodila sasvim kao ljudsko biće, u celosti normalna, ali, istinu govoreći, svega toga bi se odrekla čim zatreba... ...osim Binkija.

Teri Pračet 85 Časak kasnije, u vazduhu iznad biblioteke četiri otiska kopita zablistaše poput plazme, pa izbledeše. Kuc Čuli su se samo škriputanje jetijevih tabana po snegu i večiti planinski vetar. Potom Lopsang reče: „Kad kažeš da mu odsečem glavu, zapravo misliš...“ „Da mu razdvojiš glavu od tela“, kaza Lu Ce. „I“, reče Lopsang, i dalje glasom nekoga ko oprezno istražuje svaki ćoškić pećine koju opsedaju duhovi, „on nema ništa protiv?“ „Maaa, malko me mrrrzi“, reče jeti. „Provaljena fooora na žuuurkama. Al’ neeema veeeze, ako vam nešto znaaači. Čistaaač nam je oooduvek dobar drugar. Dooođemo mu neeekoliko uuusluga.“ „Probao sam da ih podučim Putu“, reče Lu Ce ponosito. „Jaaašta. Vrrrlo kooorisno. ’Čist rakun, duga ljuuubav’“, reče jeti. U Lopsangovoj glavi radoznalost se borila protiv razdraženosti, i pobedila. „Nešto tu ne štima“, reče. „Ne umirete?“ „Ne uuumirem? Ka’ mi o’seeeku glaaavu? Smejurija! Ho. Ho“, reče jeti. „Naaaravno da umirem. Ali ovde ne poooslujemo s tako visokim ulozima.“ „Godinama nismo mogli da dokučimo šta to jetiji muljaju“, kaza Lu Ce. „Njihove petlje su igrale pipirevku po mandali sve dok opat nije prokljuvio kako da im načini mesta. Triput do sada su istrebljivani.“ „Triput, a?“, reče Lopsang. „Često je to, za istrebljenje. Mislim, većini vrsta samo jednom pođe za rukom.“ Jeti je sad zašao među više drveće, u drevnu borovu šumu. „Ovde nam odgovara“, reče Lu Ce. „Gospodine, spustite nas.“ „I onda ćemo vam otfikariti glavu“, reče Lopsang malaksalo. „Šta to pričam? Ja nikom neću odsecati glavu!“ „Rekao je da nema ništa protiv - čuo si ga“, reče Lu Ce dok ih je ovaj pažljivo spuštao na zemlju. „Nije u tome stvar!“, kaza Lopsang silovito. „To je njegova glava“, istaknu Lu Ce. „Ali meni smeta!“ „A, dobro onda, u tom slučaju“, reče Lu Ce, „nije li pisano: ’Uzdaj se u se i u svoje kljuse’?“ „Jaaašta“, reče jeti. Lu Ce uze mač Lopsangu iz ruku. Držao ga je oprezno, kao neko nenavikao na oružje. Jeti usrdno kleknu. „Ažurirani ste?“, reče Lu Ce. „Jaaašta.“ „Ne mogu da verujem da ćeš stvarno to uraditi!“, reče Lopsang. „Zanimljivo“, reče Lu Ce. „Gospođa Kosmopilit veli: ’Ne verujem ja u to dok ne vidim svojim očima, a, začudo, Veliki Ven je rekao: ’Videh, i poverovah’.“ Zamahnuo je mačem i odsekao jetiju glavu. Kuc

Terry Pratchet 86 Začulo se nešto poprilično nalik rasecanju glavice kupusa, a onda se glava otkotrlja u korpu uz pokliče i povike u stilu „E, vala, svaka čast!“ iz svetine. Grad Kvirm bio je prijatno, mirno mesto, gde se mahom svi pridržavaju zakona, a gradsko veće je to stanje održavalo pomoću kaznene politike koja sjedinjuje najveću moguću količinu pretnje i zastrašivanja s najmanjom mogućom količinom ponovnih prekršaja. ŠČEPA PROMUĆURAC ZVANI KASAPIN? Pokojni Ščepa se protrlja po vratu. „Zahtevam da se suđenje ponovi!“, reče. MOŽDA NIJE SAD PRAVI TRENUTAK, reče Smrt. „Nikako nije moglo biti ubistvo zato što...“ Duša Ščepe Promućurca prepipavala je po utvarnim džepovima u potrazi za avetinjskim parčetom papira, pa ga razmotala i nastavila, glasom nekoga ko s pisanom rečju muku muči: „...Zato što mi je mozak bio u... ne-uravno-teži.“ MA JE LI, reče Smrt. Smatrao je da je sveže pokojnike najbolje pustiti da se malo iskale. „Jeste, jer sam baš, baš ’teo da ga ubijem, znaš? I nemoj mi reći da je to normalno umno stanje? Osim toga, bio je patuljak, i ja ne bi’ rekô da se to računa u ’oduzimanje ljuckog života’.“ KOLIKO SHVATAM, TO JE SEDMI PATULJAK KOG SI UBIO, reče Smrt. „Vrlo sam sklon ne-uravno-teži“, reče Ščepa. „Zapravo sam ja ovde žrtva. Treba mi samo malo razumevanja, neko ko bi sve to sagledao na moj način, bar na koji minut...“ A NA KOJI SI NAČIN TI TO GLEDAO? „Ako mene pitaš, sve patuljke valja dobrano išutirati. E, ti si Smrt, jelda?“ UISTINU. „Pratio sam tvoj rad! Oduvek želim da te upoznam, znaš? Istetovirao sam te na ruci, vidi. Sâm sam to uradio.“ Na zvuk kopita tutumrak Ščepa se osvrnu. Devojka u crnom, na koju svetina oko tezgi s hranom, suvenirima i oko giljotine ama baš nimalo nije obraćala pažnju, vodila je prema njima velikog belog pastuva. „A čak ti i posluga parkira životinju!“, reče Ščepa. „E, to je kad radiš nešto sa stilom, ako mene pitaš!“ I s tim rečima on izblede. KAKVA NEOBIČNA LIČNOST, reče Smrt. A, EVO SUZAN. HVALA ŠTO SI DOŠLA. POTRAGA NAM JE PRI KRAJU. „Potraga nam je pri kraju?“ POTRAGA TI JE PRI KRAJU, ZAPRAVO. „Sad je to samo moja potraga, je li?“ MORAM DA SE POZABAVIM NEČIM DRUGIM. „Nečim hitnijim od smaka sveta?“ I JESTE SMAK SVETA U PITANJU. PRAVILA NALAŽU DA JAHAČI APOKALIPSE IZJAŠU. „Ta stara legenda? Ali ne moraš to!“ I TO SPADA U MOJE NAMENE. MORAM SE PRIDRŽAVATI PRAVILA. „Zašto? Oni ih krše!“ TUMAČE IH U SVOJU KORIST. NAŠLI SU RUPU U ZAKONU. JA NE POSEDUJEM TAKVU MAŠTU. Ovo liči na Džejsona i bitku za Ormar za školski pribor, rekla je Suzan sebi. Uskoro shvatiš kako je „Niko ne sme da otvara vrata Ormara za školski pribor“ zabrana koju sedmogodišnjak jednostavno nije u stanju da pojmi. Moraš da razmisliš i ponoviš to drugim rečima, neposrednije, ovako nekako: „Niko, Džejsone, ni iz kog razloga, ne, čak ni ako mu se učini da neko zove u pomoć iznutra, niko - Džejsone, slušaš li ti mene? - ne sme da otvara vrata Ormara za školski pribor, kao ni da slučajno padne na kvaku, pa se ona sama otvore, niti da zapreti da će Ričendi ukrasti medu ako ona ne otvori Ormar za školski pribor, niti da stoji u blizini kad se niotkuda pojavi neki tajanstveni vetar, pa dune i sam-samcit otvori vrata, majke mi, stvarno je tako bilo, niti da na bilo koji način otvori, uzrokuje otvaranje, zamoli bilo koga da otvori, skače po labavoj podnoj dasci koja bi otvorila ili ma kako pokuša da pristupi Ormaru za školski pribor, Džejsone!“ „Rupu u zakonu“, reče Suzan.

Teri Pračet 87 JESTE. „Pa što i ti ne nađeš neku?“ JA SAM MRAČNI KOSAČ. NE VERUJEM DA LJUDI ŽELE DA BUDEM... DOMIŠLJAT. ŽELE DA OBAVLJAM POSAO KOJI MI JE U OVOM TRENUTKU DODELJEN, PO PREĆUTNOM DOGOVORU. „A to znači da... naprosto izjašeš?“ DA. „Kuda?“ POSVUDA, MISLIM. U MEĐUVREMENU, TREBAĆE TI OVO. Smrt joj pruži peščanik. Bio je od onih naročitih, malčice veći od običnog. Uzela ga je kolebljivo. Ličio je na peščani sat, ali sva ona sitna svetlucava obličja koja su se premetala kroz suženje bila su sekunde. „Znaš da ne volim da radim sve... sve to s kosom“, reče ona. „Nije to... Ej, ovo je baš teško!“ TO JE LU CE, ISTORIJSKI MONAH. STAR OSAMSTO GODINA. SAZNAO SAM DA IMA ŠEGRTA. ALI NE OSEĆAM GA, NE VIDIM GA. ON JE TAJ. BINKI ĆE TE ODVESTI DO MONAHA I NAĆI ĆEŠ TO DETE. „A onda?“ PRETPOSTAVLJAM DA ĆE MU TREBATI NEKO. KAD GA PRONAĐEŠ, PUSTI BINKIJA DA IDE. TREBAĆE MI. Suzan je micala usnama u sudaru sećanja i misli. „Da izjašeš na njemu?“, reče. „Ti stvarno pričaš o Apokalipsi? Ozbiljno? U to više niko ne veruje!“ JA VERUJEM. Suzan pade vilica. „Stvarno ćeš to da uradiš? Iako znaš sve to što znaš?“ Smrt potapša Binkija po njušci. DA, REČE. Suzan postrance pogleda u dedu. „Čekaj, čekaj, nešto tu ne štima, jelda...? Nešto smeraš, a nećeš čak ni da mi kažeš, je li? Nećeš ti samo čekati kraj sveta i slaviti, je l’ tako? IZJAHAĆEMO. „Ne!“ REKAMA NE ZABRANJUJEŠ DA TEKU. SUNCU NE ZABRANJUJEŠ DA SIJA. MENI NE GOVORIŠ ŠTA DA RADIM ILI NE RADIM. „Ali to je tako...“ Suzanin izraz lica se promeni i Smrt se trže. „Mislila sam da ti je stalo!“ UZMI I OVO. Nevoljno Suzan od dede uze i manji peščanik. S TOBOM ĆE MOŽDA I RAZGOVARATI. „A ko je ovo?“ BABICA, reče Smrt. A SAD... NAĐI SINA. On izblede. Suzan je gledala u peščanik u rukama. Opet ti to radi!, vrištala je na sebe. Ne moraš ovim da se baviš, možeš da se maneš svega, vratiš se u učionicu i opet budeš normalna, ali naprosto znaš da nećeš, a i on isto... CIJU? Pacovska smrt je sedeo Binkiju između ušiju, čvrsto stiskajući loknu bele grive i odajući opšti utisak nekoga kome se baš kreće. Suzan zamahnu da ga zbaci, pa se zaustavi. Umesto toga, gurnu teške peščanike pacovu u šape. „Budi i ti od neke koristi“, reče. „Zašto ja ovo radim?“ CIJU. „Ne, nisam dobra u duši.“

Terry Pratchet 88 Kuc Začudo, nije bilo mnogo krvi. Glava se otkotrljala u sneg, a telo se prevalilo unapred. „Ubio si...“, poče Lopsang. „Samo sekund“, kaza Lu Ce. „Samo što nije...“ Obezglavljenog tela nestade. Jeti na kolenima okrenu glavu ka Lu Ceu, trepnu i reče: „Malko je peeecnulo.“ „Izvinite.“ Lu Ce se okrenu Lopsangu. „Sad ne ispuštaj to sećanje!“, naredi. „Probaće da nestane, ali prošao si obuku. Moraš nastaviti da se sećaš kako si video nešto što se sada nije ni desilo, razumeš? Zapamti, vreme je mnogo gipkije nego što ljudi misle, ako raščistiš to u glavi! Samo mala lekcija. Kad vidiš svojim očima, poveruješ!“ „Kako mu je pošlo za rukom?“ „Dobro pitanje. Mogu da sačuvaju sopstveni život do izvesne granice, i da mu se vrate ako poginu“, reče Lu Ce. „Kako to rade... pa, opatu je trebalo skoro deset godina da dokuči. Ne kao da iko drugi razume. Ima veze s kojekakvim kvantima.“ On povuče dim iz svoje ogavne, večne cigarete. „Mora da je to dobra dokučevina, ako je već niko drugi ne shvata.“14 „Kaaako je ooopat?“, zapita jeti, opet ustade i podiže hodočasnike. „Rastu mu zubići.“ „A. Reinkarnacija je uuuvek neeeezgodna“, kaza jeti i poče u dugim skokovima da guta razdaljinu. „Zubi su najgori, kaže on. Stalno rastu i ispadaju.“ „Koliko brzo se krećemo?“, upita Lopsang. Jetijevi koraci više su ličili na niz skokova; duge noge bile su tako gipke da je svaki doskok bio samo blago ljuljuškanje. Skoro da ti se prispava. „Čini mi se pedesetak kilometara na sat, po satnom vremenu“, reče Lu Ce. „Odmori se malo. Ujutru ćemo biti iznad Zmijske planine. Tu sve kreće nizbrdo.“ „To vraćanje iz mrtvih...“, promrmori Lopsang. „Više kao da nikad nisi ni otišao“, reče Lu Ce. „Malo sam proučavao, ali... pa, osim ako ti je to urođeno, morao bi da naučiš, a bi li se kladio da će ti poći za rukom iz prve? Zeznuto je. Morao bi da budeš očajan. Nadam se da nikad neću biti toliko očajan.“ Kuc Suzan je iz vazduha prepoznala državu Lenkr, uvalicu od šuma i polja koja je kao gnezdo čučala na vrhu Ramtopskih planina. I našla je i kolibu, koja nije bila gomila komposta s odžakom u vidu čepa od plute, kakve se reklamiraju u Čika Jezinim strahotnim skaskama i drugim knjigama, već nova-novcijata, s blistavom krovnom rogozinom i cakum-pakum doteranim travnjakom. 14 Jetiji u Ramtopima, gde je magijsko polje tako silno da je postalo deo samog krajolika, spadaju među retka stvorenja koja koriste sposobnost upravljanja ličnim vremenom zarad genetskih prednosti. Ishod ovoga su izvesni telesni predosećaji - saznaš šta će se dalje desiti tako što dopustiš da se desi. Licem u lice sa opasnošću, ili sa ma kakvim zadatkom koji podrazumeva rizik od smrti, jeti snimi u memoriju svoj dotadašnji život, pa nastavi uz neophodan oprez, a ipak ugodno svestan da će se, u slučaju da završi spljeskan kao palačinka, probuditi u trenutku kad je snimio svoju ličnost u memoriju, sa sve - a ovo je bitno - svešću o događajima koji su se upravo odigrali, ali koji se sada neće odigrati jer vala više neće biti toliko tupav. Ovo nije toliki paradoks koliko izgleda jer, nakon što se sve odigra, ispostavlja se da se nije ni desilo. Ostaje u stvari samo sećanje u jetijevoj glavi, što je naprosto izuzetno precizan predosećaj. Malecki vremenski vrtlozi - posledica svega ovoga - naprosto se gube u buci svih onih petlji, čvorova i ugnuća koje svaki drugi živi stvor stvara u vremenu.

Teri Pračet 89 Oko malenog ribnjaka bilo je više baštenskih ukrasa - gnomova, pečuraka, ružičastih zeka, krupnookih košuta - nego što je ijedan baštovan pri zdravom razumu trebalo da dopusti. Suzan je opazila jarko ofarbanog gnoma kako lovi rib... Ne, to što je držao nije bio štap za pecanje. Ne bi valjda neka fina bakica tako nešto stavila u baštu? Ne bi valjda? Suzan je bila dovoljno bistra da priđe straga, jer veštice su alergične na glavna ulazna vrata. Otvorila joj je niska, debela žena rumenih obraza, čije su očice nalik na grožđice govorile: Jašta, vala, to je moj gnom, i budi zahvalna što samo šiški-riški u ribnjak, a ne radi nešto drugo. „Gospođa Og? Babica?“ Usledila je stanka, a onda gospođa Og reče: „Glavom i bradom.“ „Vi mene ne znate, ali...“, poče Suzan, a onda shvati da gospođa Og gleda pored nje, u Binkija, koji je stajao pokraj kapije. Na kraju krajeva, žena je veštica. „Možda te i znam“, reče gospođa Og. „Naravno, ako si tog konja samo drpila, nemaš blagog pojma u kakvom si nebranom grožđu.“ „Pozajmila sam ga. Vlasnik je... moj deda.“ Opet stanka; te prijazne oči umele su krajnje neprijatno da svrdlaju. „Uđi, uđi“, reče gospođa Og. Koliba je iznutra bila čista i nova kao i spolja. Sve se blistalo - a bilo je podosta svega što je moglo da se blista. Celokupan prostor je ličio na hramić posvećen groznim ali poletno ofarbanim porcelanskim ukrasima, koji su zauzimali sve vodoravne površine. Ono malo preostalog mesta popunjavale su uramljene slike. Dve izmučene žene brisale su prašinu i glancale. „Došli gosti“, kazala je gospođa Og strogo, i žene su se udaljile tako revnosno da bi možda i reč „pobegle“ bila na mestu. „Moje snaje“, reče gospođa Og i sede u bucmastu fotelju, koja se, tokom godina, preoblikovala oko nje. „Rado pomažu jadnoj staroj bakici, sasvim samoj na svetu.“ Suzan je osmotrila slike. Ako su sve to članovi porodice, gospođa Og je predvodnik armije. Gospođa Og, besramno uhvaćena u vrišteći očiglednoj laži, nastavi: „Sedi, mala, pa da mi ispričaš šta te muči. Pristavila sam čaj.“ „Nešto me zanima.“ „To se može kazati za većinu ljudi“, reče gospođa Og. „I može da ih zanima do sutra, što se mene tiče.“ „Zanima me... jedno rođenje“, reče Suzan nepokolebljivo. „A, je l’? Odradila sam ja stotine porođaja. Verovatno ’iljade.“ „Ovaj je, pretpostavljam, bio težak.“ „Mnogi su teški“, kaza gospođa Og. „Ovaj ste sigurno zapamtili. Ne znam kako je počelo, ali kako ja to zamišljam, neki neznanac vam je pokucao na vrata.“ „Je l’?“ Lice gospođe Og pretvorilo se u zidine. Crne oči piljile su u Suzan kao da je ona osvajačka vojska. „Gospođo Og, samo mi otežavate.“ „Jašta. Otežavam“, reče gospođa Og. „Gospojice, mislim da znam ko si, al’ baš me briga, da znaš. Možeš i da odeš po onog drugog, ako ’oćeš. I nemoj da misliš da ga nisam videla, eto. Sedela sam ja uz kol’ko oćeš ljudi na samrti. Ali na umiranje uglavnom može da navrati ko ’oće, a na porođaj i ne baš. Ne osim ako žena to poželi. Dakle, slobodno zovi onog drugog, može da mi pljune pod prozor.“ „Gospođo Og, ovo je vrlo važno.“ „To jes’, vala“, reče gospođa Og odlučno. „Ne znam koliko davno se sve dogodilo. Moglo je čak biti prošle nedelje. Vreme je ključno.“ I to je bilo to. Gospođa Og nije pokeraš, barem ne kad igra s nekim kao što je Suzan. Oči su na tren sevnule.

Terry Pratchet 90 U pokušaju da ustane, gospođa Og odgurnu fotelju unazad, ali Suzan je prva stigla do kamina i zgrabila je ono što se na njemu nalazilo, skriveno na najočiglednijem mestu - među ukrasima. „Daj to ’vamo!“, viknu gospođa Og, ali Suzan ga je držala izvan njenog domašaja. „Imate li vi uopšte pojma šta je to, gospođo Og?“, reče i otvori dlan; ukazaše se obli staklići. „Jašta, sat za kuvanje jaja, koji uz to i ne radi!“ Gospođa Og svali se u nabreklu fotelju tako da joj nožice na tren poskočiše s poda. „Gospođo Og, ja bih rekla da je to jedan dan. Vreme u trajanju od jednog dana.“ Gospođa Og zirnu u Suzan, pa u peščanik u njenoj ruci. „I meni se činilo da nešto tu ne štima“, kaza. „Kad ga obrneš, pesak neće da procuri, vidi.“ „Zato što vam još ne treba, gospođo Og.“ Nana Og kao da se opusti. Još jednom Suzan podseti samu sebe da ima posla s vešticom. One su obično u toku s tim što govoriš. „Čuvala sam ga jerbo sam ga dobila na poklon“, reče starica. „A i sladak je. Šta vele ta slova oko ivice?“ Suzan pročita natpis ugraviran u metalno postolje peščanika: Tempus Redux. „Povraćaj vremena“, reče. „E pa, to je to“, kaza gospođa Og. „Onaj čovek je i rekao da će mi nadoknaditi vreme.“ „Čovek...?“, reče Suzan blago. Užagrenih očiju Nana Og diže pogled. „Nemoj ti da probavaš mene da iskorišćavaš samo zato što sam se na tren malko uzrujala“, obrecnu se. „Ne možeš tako s Nanom Og, sve nešto okruglo pa na ćoše.“ Suzan pogleda ženu, i ovog puta ne lenjim okom. I, uistinu, s Nanom Og niste mogli okruglo pa na ćoše. Ipak, kod Nane Og postojao je još jedan put. Pravo kroz srce. „Gospođo Og, jedno dete treba da zna ko su mu roditelji“, reče. „Sad više nego ikad. Treba da sazna ko je zapravo. Biće mu teško i želim da mu pomognem.“ „Zašto?“ „Zato što bih volela da je neko pomogao meni“, reče Suzan. „Jašta, ali u babičkom zanatu imaš određena pravila“, reče Nana Og. „Ne pričaš šta je neko kazô ili šta si videla. Ne osim kad žena kaže da smeš.“ Veštica se nelagodno meškoljila u stolici, sve rumenija i rumenija. Želi da mi kaže, shvati Suzan. Očajnički želi. Ali moram da odigram ovo kako treba, ne bi li mogla da se pomiri s tim. „Gospođo Og, ne tražim imena, jer pretpostavljam da ih i ne znate“, nastavi ona. „Jeste.“ „Ali to dete...“ „Slušaj, gospojice, ne bi trebalo ni živoj duši da zucnem o...“ „Ako vam to išta znači, nisam baš sasvim sigurna da se računam u takve“, reče Suzan. Posmatrala je Nanu Og neko vreme. „Ali razumem. Pravila moraju postojati, pa zar ne? Hvala što ste odvojili vreme za mene.“ Suzan ustade i vrati konzervirani dan na kamin. Potom je izašla iz kolibe i zatvorila vrata za sobom. Kod kapije ju je čekao Binki. Uzjahala je, i tek tada začula otvaranje vrata. „To je i on kazao“, reče gospođa Og. „Kad mi je dao onaj sat za kuvanje jaja. ’Fala što ste odvojili vreme za mene’, tako je kazô. Mala moja, vrati se ti lepo unutra.“ Kuc Smrt je našao Kugu u domu za neizlečivo bolesne u Lamedosu. Kuga je voleo bolnice. Uvek je bilo posla.

Teri Pračet 91 Trenutno je pokušavao da ukloni natpis ’Obavezno pranje ruku’ iznad naprslog umivaonika. On diže pogled. „A, ti si“, reče. „Sapun? Daću ja njima sapun!“ RAZASLAO SAM POZIV, reče Smrt. „A. Jeste. Da. Jesi“, reče Kuga, koga je očito bila sramota. JOŠ IMAŠ KONJA? „Naravno, ali...“ IMAO SI ODLIČNOG KONJA. „Čuj, Smrti... ja... Ne kažem ja da nisi u pravu, ali... Izvini...“ Kuga se pomeri u stranu kada kaluđerica u belom, potpuno nesvesna prisustva dvojice Konjanika, prođe između njih. Iskoristio je priliku da joj dune u lice. „Samo gripčić“, reče kad ugleda izraz na licu Smrti. DAKLE, DA RAČUNAMO NA TEBE, JE L’ TAKO? „Da izjašemo...“ JESTE. „Radi Velikog...“ TO SE OČEKUJE OD NAS. „Koliko ostalih si skupio?“ TI SI PRVI. „Ovaj...“ Smrt uzdahnu. Naravno, i pre postanka čoveka bilo je kojekakvih boleština. Ali ljudi su bez ikakve sumnje stvorili kugu. Imali su neverovatan dar da se naguraju na jednom mestu, da čačkaju po džunglama, da postave bunjište tako zgodno blizu bunara. Kuga je stoga delimično bio ljudsko biće, sa svim što je to podrazumevalo. Plašio se. TAKO DAKLE, reče on. „Kad tako kažeš...“ STRAH TE JE. „Ra... razmisliću.“ DA, NE SUMNJAM DA HOĆEŠ. Kuc U čašu gospođe Og pljusnu povelika količina brendija. Ona neodređeno mahnu flašom prema Suzan i upitno je pogleda. „Ne, hvala.“ „Može i tako. Može i tako.“ Nana Og ostavi bocu i nateže brendi kao da je u pitanju pivo. „Neki čovek je pokucao na vrata“, reče. „Triput je dolazio za mog života. Poslednji put pre, šta znam, desetak dana. Isti tip svaki put. Tražio babicu...“ „Pre deset dana?“, zapita Suzan. „Ali dečko ima bar šesn...“ Ona ućuta. „Jašta, skontala si“, reče gospođa Og. „Vidim ja da si bistra. Njemu vreme nije bilo bitno. Hteo je najbolju babicu. Kao, čuo je za mene, ali je omašio datum, baš kao što bismo ti ili ja možda pokucale na pogrešna vrata. S’vataš šta ’oću da kažem?“ „Bolje nego što mislite“, reče Suzan. „Tog trećeg puta“ - još jedan krupan gutljaj brendija -„nešto kô da mu nisu sve koze bile na broju“, reče gospođa Og. „Tako sam i znala da je samo čovek, uprkos onom što je bilo posle. Jerbo se sav uspaničio, da ti pravo kažem. Tako ti je to često s budućim očevima. Trtljao je kako treba da dođem odma’ i kako nema vremena. Imao je vremena kol’ko mu duša ište, samo nije razmišljô kako valja, jer muževi nikad ne misle kako valja kad taj trenutak dođe. Uspaniče se jerbo više ne mogu da utiču ni na šta.“ „I šta je onda bilo?“, zapita Suzan.

Terry Pratchet 92 „Povezô me svojom, pa, to ti dođe kô one starinske čeze, odvezô me u...“ Gospođa Og je oklevala. „Videla sam ja u životu kojekakve čudarije, čisto da znaš“, reče kao da priprema teren za neko otkrovenje. „Verujem.“ „Beše to zamak od stakla.“ Gospođa Og pogleda u Suzan kao da je čika da ne poveruje. Suzan reši da ubrza sve to. „Gospođo Og, jedno od najranijih sećanja mi je kako pomažem u hranjenju Kosačevog konja. Znate? Onog tamo napolju? Konja Smrti? Zove se Binki. Tako da, molim vas, nemojte toliko zastajkivati. Za mene normalnost praktično i nema granica.“ „Bila je tamo neka žena... pa na kraju je bila neka žena“, reče veštica. „Je l’ mo’š da zamisliš da se neko rasprsne na milion parčića? Da, pretpostavljam da možeš. E pa, zamisli to isto, al’ obratno. Imaš tu maglu, i sve leti i spaja se, a onda fiju, eto žene. A onda,fiju, opet je sve magla. I sve vreme neki zvuk...“ Gospođa Og pređe prstom duž ruba čaše za brendi, tako da je ova zabrujala. „Žena se... otelotvoravala, pa opet nestajala? Zašto?“ „Jerbo se plašila, naravno! Bio joj prvi put, znaš.“ Gospođa Og se iskezi. „Ja lično nikad tu nisam imala nikak’ih poteškoća, al’ prisustvovala sam mnogim porođajima kad je za devojku sve to novo, pa se sva prestravi, a kad dotera cara do duvara, ako znaš šta ’oću da kažem - stari babički izraz - počne da se dernja i psuje oca i ja bi’ rekla da bi sve dala samo da je negde drugde. E pa, ova je mogla da bude drugde. Kako se ispostavilo, zelen bismo bostan obrale da nije bilo onog čoveka.“ „Onog što vas je doveo?“ „Bio je nekako stranjski, znaš? Ko oni sa Ose. Ćelav kô jaje. Sećam se da sam pomislila: ’Gospon, izgledaš kô mladić, al kô da si mladić već dugo, dugo, ako mene pitaš.’ U normalnim okolnostima, ne bi se meni tamo motao neki muškarac, ali ovaj je seo i pričao s njom na tom svom stranjskom jeziku i pevao joj i recitovao pesmice i smirivao je, pa se vratila, onako kô iz vedra neba, a ja već bila spremna, i opsa-sa, je’n-dva, gotovo. A onda je nestala. Sem što je i dalje bila tu, mislim. U vazduhu.“ „Kako je izgledala?“, upita Suzan. Gospođa Og joj uputi Pogled. „Moraš imati na umu da sam gledala odatle gde sam sedela“, reče. „To kako ću ti je sad opisati nije da se napiše u lični opis, ako s’vataš šta ’oću da kažem. I nijedna žena ne izgleda baš zanosno u tom trenutku. Bila je mlada, tamnokosa...“ Gospođa Og opet napuni čašu brendijem, a to je značilo da se stanka malo otegla. „A bila je i stara, ako baš ’oćeš istinu. Ne kao ja. Mislim, stara.“ Zurila je u vatru. „Stara kô tama i zvezde“, reče plamenovima. „Dečaka su ostavili ispred lopovskog esnafa“, reče Suzan, tek da nešto kaže. „Valjda su mislili da će se, s takvim darom, lepo snaći.“ „Dečaka? Ha. Reci mi, gospojice... što sve vreme govoriš on?“ Kuc Ledi Ležan je davala sve od sebe da izdrži. Nikad ranije nije shvatala koliko čovekom upravlja telo. Žvanjkalo je nešto po ceo dan. Uvek mu je bilo vruće ili hladno, večito je bilo gladno, prejedeno, premoreno... Disciplina je bila ključna, u to nije bilo sumnje. Kontrolori su besmrtni. Ako ne može da naređuje rođenom telu, onda ga i ne zaslužuje. Tela su glavna ljudska slabost. I čula. Kontrolori su imali na stotine čula jer je svakoj mogućoj pojavi trebalo prisustvovati i zabeležiti je. Sada joj je, koliko je uspela da ustanovi, na raspolaganju bilo samo pet. S pet bi trebalo lako da se izbori. Ali bila su prikopčana neposredno na ostatak tela! Nisu naprosto izveštavala o podacima, zahtevala su koješta!

Teri Pračet 93 Prošla je pored tezge s pečenjem i pošla joj je voda na usta! Čulo mirisa teralo je telo da jede a da se nije ni posavetovalo s mozgom! Ali to nije bilo najgore od svega! Mozak je mislio sam od sebe! To je bilo najteže. Ta vreća gnjecavog tkiva u njenoj lobanji dejstvovala je nezavisno od vlasnika. Prikupljala je podatke iz čula, sve ih poredila sa sećanjem, i iznosila mogućnosti. Ponekad su se skriveni delovi čak borili za premoć nad ustima! Čovek nije jedinka, svaki odreda je čitav komitet! Neki drugi članovi komiteta bili su mračni i crveni i dibidus nekulturni. Pridružili su se mozgu pre početka razvoja civilizacije; neki su se ukrcali čak pre nego što je čovek postao čovek. A deo zadužen za zapetljano razmišljanje morao je u tami mozga da se bori za pravo na odlučujući glas! Posle malo više od nekoliko nedelja u ljudskom liku, biće koje je bilo ledi Ležan imalo je odistinskih nevolja. Hrana, na primer. Kontrolori ne jedu. Shvataju oni da slabunjavi oblici života moraju da unose jedan drugog u sebe kako bi stekli energiju i materijal za razvoj tela. Ovaj postupak bio je zapanjujuće nedelotvoran, međutim, i njeno gospodstvo pokušalo je da prikuplja hranljive materije neposredno iz vazduha. Moglo je i tako, ali imala je osećaj da je taj postupak... Kako ono beše glasi reč? A, da... bljak. Pored toga, jedan deo mozga nije verovao da dobija hranu i od gladi joj nije davao mira. Ovo neprestano nagvaždanje remetilo joj je misaone procese i zato je, uprkos svemu, morala da se suoči sa čitavim tim, no, sa čitavim tim rusvajem oko telesnih šupljina. Kontrolori su već dugo znali za njih. Ljudsko telo, kako se činilo, imalo je najviše osam. Jedna kao da nije radila, a ostale su izgleda bile višenamenske, premda se, začudo, činilo da uši imaju samo jednu svrhu. Juče je probala parče suvog dvopeka. Bilo je to najgore iskustvo za njenog postojanja. Bilo je to najsilovitije iskustvo njenog postojanja. Bilo je i nešto drugo pored toga. Koliko je ona poimala jezik, bilo je prijatno. Čovečje čulo ukusa bilo je, činilo se, potpuno drugačije od onog koje su koristili kontrolori. Ono je bilo precizno, odmereno, analitično. A ljudsko čulo ukusa bilo je kao da te čitav svet odalami u usta. Kao da je pola sata gledala vatromet u glavi, i tek onda se setila da proguta. Kako ljudi ovo preživljavaju? Galerije su je opčinjavale. Očito neki ljudi umeju da predstave stvarnost tako da deluje još stvarnije, da dotaknu posmatrača, ožežu ga po umu... ali šta uopšte može prevazići spoznaju da je genije morao da trpa strane supstance u usta? Je l’ moguće da su se ljudi na to navikli? A to je tek početak... Što pre časovnik bude gotov, to bolje. Vrsti sumanutoj poput ove ne sme se dopustiti da preživi. Sada je svakog dana posećivala časovničara i njegovog ružnog pomoćnika, pomagala im koliko se usuđivala, ali oni kao da su večito bili jedan ključan korak daleko od završetka... Neverovatno! Ne može čak ni da laže samu sebe! Jer drugi glas u glavi, član onog mračnog komiteta, reče: „Ti ne pomažeš, je l’ tako? Kradeš delove i savijaš ih... a vraćaš se onamo svakog dana zato što te on onako gleda, jelda?“ Pripadnici unutrašnjeg komiteta tako stari da ni glasove nisu imali, samo moć da neposredno upravljaju telom, utom su pokušali da se umešaju. Uzalud se trudila da ih izbaci iz glave. A sad je morala da se suoči sa ostalim kontrolorima. Doći će tačno na vreme. Sabrala se. U poslednje vreme voda je imala običaj da joj bez ikakvog razloga poteče iz očiju. Kosu je sredila najbolje što je umela, pa se zaputila u veliki salon. Sivilo je već ispunjavalo vazduh. U ovom prostoru nije bilo mesta za prevelik broj kontrolora, ali to zapravo i nije bilo bitno. Jedan može da govori u ime svih.

Terry Pratchet 94 Kad ih se pojavilo devet, ledi Ležan shvati da su joj se uglovi usta sami od sebe izvili. Devet znači tri trojke, a kontrolori su voleli trojke. Dvoje je držalo onog preostalog na oku. Svako dvoje je držalo svakog preostalog na oku. Ne veruju samima sebi, reče joj jedan glas u glavi. Drugi se ubaci u reč: To smo mi, mi ne verujemo samima sebi. A ona pomisli: „Ah, da. Mi, ne oni. Moram da držim u glavi da sam množina.“ Jedan kontrolor reče: Zašto nema daljeg napretka? Uglovi usana opet se vratiše naniže. „Bilo je sitnih problema oko preciznosti i poravnanja“, reče ledi Ležan. Shvatila je da joj se ruke same od sebe trljaju i zapitala se zašto. Nije im naložila. Kontrolorima govor tela nikad nije bio potreban, pa ga nisu ni razumeli. Jedan reče: Kakva je priroda tih...? Ali drugi se ubaci rečima: Zašto bivstvujete u ovoj građevini? U glasu se osećala primesa sumnje. „Telo zahteva izvedbu radnji koje se ne mogu izvoditi na ulici“, reče ledi Ležan i, zato što je saznala ponešto o Ank-Morporku, dodade: „Barem ne na većini ulica. Osim toga, čini mi se da sajdžijin sluga nešto sumnja. Dopustila sam telu da se poda gravitaciji, pošto je za to osmišljeno. Trebalo bi odavati utisak da sam ljudsko biće.“ Jedan, i to onaj isti, reče: A šta ovo znači? Primetio je boje i štafelaj. Ledi Ležan vatreno je priželjkivala da se setila da ih skloni. Isti taj reče: Pravite sliku od pigmenata? „Da. Vrlo neuspešno, bojim se.“ Jedan reče: Iz kog razloga? „Želela sam da vidim kako ljudi to rade.“ Jedan reče: To je prosto - oko prima unete podatke, ruka nanosi pigment. „To sam i ja mislila, ali izgleda da je mnogo složenije...“ Onaj koji je potegao slikanje odlebde prema jednoj stolici i kaza: A šta je ovo? „Mačka. Sama je prispela. Izgleda da ne želi da se udalji.“ Mačor - divalj i narandžast - trznu iskrzanim uvom i još jače se sklupča. Sve što preživi u sokacima Ank-Morporka, pored napuštenih močvarnih zmajeva, čopora pasa i lovaca koji posluju s krznarima, sigurno neće otvoriti čak ni jedno oko radi neke tamo gomile lebdećih spavaćica. Onaj koji je sad već išao ledi Ležan na živce reče: A razlog za njeno prisustvo je? „Izgleda da podnosi društvo lju... naizgled-ljudi, a zauzvrat ne traži ništa izuzev hrane, vode, krova nad glavom i udobnosti“, reče ledi Ležan. „Zanima me to. Svrha nam jeste da učimo i, kao što vidite, ja sam počela.“ Nadala se da njima zvuči bolje nego njoj. Jedan reče: Kada će se razrešiti pomenuti problemi sa satom? „A, uskoro. Vrlo uskoro. Da.“ Onaj od kog su ledi Ležan podilazili trnci reče: Pitamo se je li moguće da vi možda nekako usporavate posao? Ledi Ležan oseti nekakvo peckanje na čelu. Zašto je pecka? „Ne. Zašto bih usporavala posao? To nikako nije logično!“ Jedan reče: Hm. A kontrolor ne govori „Hm“ slučajno. „Hm“ ima vrlo precizno značenje. Jedan nastavi: Proizvodite vlagu na glavi. „Da. Tako ti je to s telima.“ Jedan reče: Da. A i to je imalo vrlo određeno i zlokobno značenje. Jedan reče: Pitamo se da li predugo vreme u čvrstom telu slabi odlučnost. Takođe, teško nam je da vam vidimo misli. „Opet telo, bojim se. Mozak je vrlo neprecizna alatka.“ Ledi Ležan konačno je povratila vlast nad rukama. Jedan reče: Da. Drugi reče: Kad voda napuni vrč, poprimi oblik vrča. Ali voda nije vrč, niti je vrč voda.

Teri Pračet 95 „Naravno“, reče ledi Ležan. A unutra, misao koje nije bila ni svesna, misao koja se javila iz tame iza njenih očnih kapaka, reče: Mora da smo najgluplja bića u univerzumu. Jedan reče: Nije dobro raditi sam. Ona reče: „Naravno.“ I opet se iz mraka promoli misao: Sad sam nadrljala. Jedan reče: I stoga ćete imati sadruge. Krivac ne postoji. Niko nikad ne treba da je sam. Zajedništvo snaži odlučnost. Čestice zasvetlucaše u vazduhu. Telo ledi Ležan samo od sebe uzmače i, kad je spazila šta to poprima oblik, ustuknulo je još više. Viđala je ljudska bića u svim stupnjevima života i smrti, ali neobično se uzrujala na prizor tkanja tela od sirove materije, sad kad je sama stanovala u takvom istom. U ovakva vremena misli se stomakom, a njen stomak je mislio da će povratiti. Šest prilika se uobličilo, zatreptalo i otvorilo oči. Tri su bile muške, tri ženske. Na sebi su imale kontrolorske odore, ali u ljudskoj veličini. Preostali kontrolori se povukoše, ali jedan reče: Poći će s vama kod časovničara; i sve to će se razrešiti danas. Neće jesti niti disati. Ha!, pomisli jedan od onih glasića od kojih se sastojalo razmišljanje ledi Ležan. Jedna prilika zacvile. „Telo hoće da diše“, reče njeno gospodstvo. „Ne možeš ga ubediti da vazduh nije neophodan.“ Bila je svesna davljeničkog krkljanja. „Ti sad misliš: Da, možemo neophodne materije da razmenimo sa spoljašnjim svetom, i to je istina“, nastavi ona. „Ali telo to ne zna. Ono misli da umire. Pustite ga da diše.“ Usledilo je grupno hvatanje vazduha. „I uskoro će vam biti bolje“, reče njeno gospodstvo i očara se kad začu unutrašnji glas: Ovo su ti tamničari, a već si snažnija od njih. Jedna prilika trapavom rukom opipa lice i prodahta: „Kome se to obraćaš ustima?“ „Vama“, reče ledi Ležan. „Nama svima?“ „Trebaće mi vremena da objasnim...“ „Ne“, reče kontrolor. „Tu vreba opasnost. Verujemo da telo nameće mozgu izvestan metod razmišljanja. Ne vredi ni na koga svaljivati za to krivicu. To je... greška u procesu rada. Poći ćemo s vama kod časovničara. Učinićemo to sada.“ „Ne u toj odeći“, reče ledi Ležan. „Poplašićete ga. To može dovesti do iracionalnih postupaka.“ Usledi trenutni tajac. Kontrolori od krvi i mesa bespomoćno su se zgledali. „Morate da govorite ustima“, podsticala ih je ledi Ležan. „Misli ostaju unutar glave.“ Jedan reče: „Šta nije u redu sa ovom odećom? Jednostavnog je oblika kakav se susreće u mnogim čovečjim kulturama.“ Ledi Ležan priđe prozoru. „Vidite one ljude tamo dole?“, reče. „Morate se odevati prihvatljivo za grad.“ Sa oklevanjem kontrolori tako i postupiše i, premda su zadržali sivilo, načinili su sebi odeću koja bi na ulici mogla proći nezapaženo. Barem donekle. „Samo oni ženske spoljašnjosti treba da nose haljine“, pojasni ledi Ležan. Sivo obličje u vazduhu reče: Upozorenje. Opasnost. Ono koje sebe naziv ledi Ležan može dati nebezbedan savet. Upozorenje. „Razumemo“, reče jedan otelotvoreni. „Znamo put. Povešćemo.“ On nalete na vrata. Kontrolori su se neko vreme gurali oko vrata, a onda jedan prostreli pogledom ledi Ležan, koja se osmehnu. „Kvaka“, reče. Kontrolor se okrenu nazad vratima, zapilji se u mesinganu kvaku, a onda odmeri vrata. Vrata se raspadoše u prah.

Terry Pratchet 96 „Bilo bi lakše pomoću kvake“, reče ledi Ležan. Kuc Planine oko Ose bile su velike. Ipak, one koje su se nadnosile nad hram nisu sve odreda imale imena, jer naprosto ih je bilo previše. Samo bogovi imaju vremena da nekako nazivaju svaki kamičak na plaži, ali bogovi nemaju strpljenja. Zmijska glava bila je dovoljno mala, i stoga dovoljno velika za ime. Lopsang se probudio i ugledao njen zakrivljeni vrh kako se poput kule nadvija nad manje okolne planine, koje su se ocrtavale naspram izlaska sunca. Ponekad bogovi uopšte nemaju ukusa. Dopuštaju izlaske i zalaske sunca u blesavim ružičastim i plavim nijansama, kakve bi svaki profesionalni umetnik odbacio kao rad kakvog poletnog laika koji u pravi izlazak sunca nikad nije ni pogledao. Ovaj izlazak sunca bio je takav. Da ga čovek pogleda i kaže: „Nijedan odistinski izlazak ne bi ofarbao nebo u nijansu ružičaste poznatiju kao ’boja hirurškog pribora’.“ Svejedno, bio je divan. 15 Hrpa suve paprati dopola je prekrivala Lopsanga. Od jetija ni traga ni glasa. Ovde je zavladalo proleće. Još je bilo snega, ali s povremenim krpicama gole zemlje i naznakom zelenila. Zverao je naokolo i video da je sve propupelo. Lu Ce je stajao malo dalje i zaneseno je piljio u drvo. Nije se osvrnuo kad mu je Lopsang prišao. „Gde je jeti?“ „Nije hteo dalje. Ne možeš od jetija tražiti da ostavi za sobom snegove“, šapnu Lu Ce. „A“, reče Lu Ce. „Ovaj, a što šapućemo?“ „Vidi onu pticu.“ Čučala je na grani pored rašlje drveta, pokraj nečega nalik na kućicu za ptice, i kljucala nepravilno, okruglasto parče drveta, koje je držala kandžom. „Biće da popravljaju staro gnezdo“, reče Lu Ce. „Nema šanse da su ovako daleko stigle ovako rano u proleće.“ „Meni to liči na neku staru kutiju“, reče Lopsang. Zaškiljio je da bolje vidi. „Neki stari... časovnik?“, dodade. „Vidi ovo što ptica kljuca“, predloži Lu Ce. „Pa, liči na... grubo izrađen zupčanik? Ali zašto...“ „Lepo si to primetio. Mališa, ovo ti je satna kukavica. Mlada, ako je verovati izgledu; pokušava da napravi gnezdo i privuče ženku. Ne piše mu se baš dobro... Vidiš? Skroz je zabrljao brojčanik i nakrivo je nakačio kazaljke.“ „Ptica pravi satove? Mislio sam da je sat s kukavicom zapravo časovnik s mehaničkom pticom koja izađe kad...“ „A šta misliš, otkud ljudima tako blesava zamisao?“ „Ali ovo mu dođe kao čudo!“ „Zašto?“, reče Lu Ce. „Rade jedva pola sata, očajno mere vreme, a jadni glupavi mužjaci lude od pokušaja da ga redovno navijaju.“ „Ali čak i...“ „Sve je moguće negde na ovom svetu, pretpostavljam“, reče Lu Ce. „Ne vredi dizati galamu oko toga. Je l’ ti ostalo hrane?“ „Ne. Dokrajčili smo je sinoć“, reče Lopsang. S nadom dodade: „Ovaj... čuo sam da stvarno moćni monasi mogu da crpu, ovaj, životnu silu iz samog vazduha...“ 15 Ne i ukusan.

Teri Pračet 97 „Verovatno na planeti Kobasici“, reče Lu Ce. „Ne, zaobići ćemo Zmijsku planinu i naći ćemo nešto u dolinama s druge strane. Hajmo, nema baš mnogo vremena.“ Ali dovoljno vremena da gledaš pticu, pomislio je Lopsang dok je vazduh oko njega plaveo i bledeo, i ta pomisao mu je pružila nekakvu utehu. Bez snega na tlu bilo mu je lakše, pod uslovom da izbegava neobičan otpor žbunja i visoke trave. Lu Ce je hodao napred i naspram izbledelog krajolika izgledao je neobično živopisno i nestvarno. Prošli su pored ulaza u patuljački rudnik, ali na površini nisu opazili nikoga. Lopsangu je bilo drago. Statue koje je video juče u selima nisu bile mrtve, znao je, već samo zamrznute u drugoj vremenskoj brzini. Lu Ce mu je zabranio da ma kome prilazi, ali nije morao ni da se trudi. Kad hodaš između živih statua, imaš osećaj kao da im narušavaš privatnost. Još je gore kad shvatiš da se zapravo kreću, ali vrlo, vrlo polako... Sunce jedva da se i mrdnulo sa obzorja kad su kroz topliju šumu sišli niz rubnu stranu planine. Ovde je priroda delovala nekako pitomije. Šumarci, ne šume. Tamo gde je životinjska stazica koju su sledili prešla potočić, bilo je kolskih brazdi, starih ali još nezaraslih. Kad je prešao gaz, Lopsang se osvrnuo i zagledao se u vodu, koja je, veoma sporo, ponovo osvajala otisak njegovih stopa u potoku. Kao i ostali iskušenici, prošao je obuku rasecanja vremena u snegovima iznad doline. Sve to da im se ne bi nešto desilo, tako su monasi kazali, iako niko nije objasnio šta bi im se to tačno moglo desiti. Van manastira, Lopsang je sada prvi put rasecao u slobodnoj prirodi. Bilo je bajno! Ptice su lebdele na nebu. Ranojutarnji bumbari lagano su plovili nad otvorenim cvetovima. Svet je bio kristal sačinjen od živih stvorova. Lopsang je usporio pored krda jelena koji su potkresivali travu i posmatrao ženicu životinje nedaleko od njega kako geološki sporo kruži i motri na njega. Video je kako se koža pomera kada je mišić ispod nje počeo da se grči, spreman za bekstvo.... „Puš-pauza“, reče Lu Ce. Svet oko Lopsanga ubrza. Jelen pobeže, zajedno sa čarolijom trenutka. „Šta je puš-pauza?“, zapita Lopsang. Iznervirao se. Tihi, usporeni svet bio je zabavan. „Jesi bio nekad na Četiriksu?“ „Ne, ali u gradu znam nekog šankera odande.“ Lu Ce zapali mršavu cigaretu. „To ti ništa ne znači“, reče on. „Svaki šanker je odande. Čudna zemlja. Dobar rudnik vremena skroz po sredini, vrlo korisno. Vreme i prostor potpuno upetljani. Verovatno od toliko piva. Ali lepo mesto. Vidiš onu državu dole?“ S jedne strane čistine zemljište se strmo obrušavalo i videli su se vrhovi drveća, a iza njih, ušuškana u prevoj planine, malena šahovska tabla od njiva. U daljini se nalazila klisura i Lopsangu se učinilo da je nazreo most preko nje. „Ne izgleda baš kao država“, reče Lopsang. „Pre kao malecka zaravan.“ „To ti je veštičje područje“, kaza Lu Ce. „A mi ćemo sad da pozajmimo metlu. Tako je najbrže do Ank-Morporka. Inače nema smisla putovati.“ „Zar to nije, ovaj, mešanje u tokove istorije? Hoću da kažem, rekli su mi da je tako nešto u redu tamo gore u dolinama, ali ovde u svetu...“ „Jok, stopostotno je zabranjeno“, reče Lu Ce, „jer je to Mešanje u Tokove Istorije. Naravno, moraš da paziš pri izboru veštice. Neke su poprilično namazane.“ On primeti Lopsangov izraz lica. „Slušaj, zato pravila i postoje, razumeš? Da porazmisliš pre nego što ih prekršiš.“ „Ali...“ Lu Ce uzdahnu i prstima ugasi žar cigarete. „Neko motri na nas“, reče. Lopsang se okrenu kao munja. Video je samo drveće i insekte koji su zujkali po ranojutarnjem vazduhu. „Tamo gore“, reče Lu Ce.

Terry Pratchet 98 Na odlomljenom vrhu jednog bora, koji je neka mećava skršila, čučao je gavran. Gledao je kako ga gledaju. „Kra?“, reče. „To je samo gavran“, reče Lopsang. „U dolini ih ima koliko hoćeš.“ „Posmatrao nas je kad smo stali.“ „Čistaču, gavranova ima širom planina.“ „I kad smo sreli jetija“, ustrajavao je Lu Ce. „Onda je to - to. Slučajnost. Ne bi jedan te isti gavran mogao tako brzo da se kreće.“ „Možda je posredi naročit gavran“, reče Lu Ce. „U svakom slučaju, nije to naš planinski gavran. Ovaj je iz nizine. Planinski gavranovi grakću. Ne kraču. Što li ga toliko zanimamo?“ „Malo je... sumanuto misliti da te ptica prati“, reče Lopsang. „Kad dospeš u moje godine, počneš da primećuješ štošta po nebu“, kaza Lu Ce. On slegnu ramenima i iskezi se. „Sve od straha da se ne skupe lešinari.“ Stopili su se s vremenom i nestali. Gavran je razbarušio perje. „Gra?“, reče. „E, majku mu. Kuc Lopsang je prepipavao ispod krovne rogozine kolibe i šaka mu se sklopi oko pruća metle koju je neko ćušnuo među trsku. „Ovo baš liči na krađu“, reče dok mu je Lu Ce pomagao da siđe. „Ne, ne liči“, reče čistač, koji je uzeo metlu, podigao je i sad je gledao duž drške. „I sad ću ti reći zašto. Ako sve sredimo, ostavićemo je ovde kad krenemo nazad i veštica neće ni znati da je metla nestajala... A ako ne sredimo sve, no, svejedno nikad neće saznati da je nestajala. Iskren da budem, veštice ne vode nešto mnogo računa o metlama. Vidi ovo pruće. Ne bih njom ni ribnjak čistio! No dobro, vraćamo se u satno vreme, mališa. Nikako ne bih voleo da letim na ovome dok rasecam.“ Zajahao je štap i ščepao dršku. Malko se odigla od zemlje. „Bar su amortizeri dobri“, reče „Ti sedi pozadi, udobnije je. „Dobro se drži za moju metlu i obavezno se umotaj u odoru. Gore baš ume da duva.“ Lopsang se uspentra i drška se uzdiže. Kad se popela do visine nižih grana oko čistine, Lu Ce se obreo oči u oči s gavranom. „Pitam se hoćeš li zagraktati ili kraknuti“, reče Lu Ce, naizgled za sebe. „Zagraktati“, reče gavran. „Ti nisi dakle onaj isti gavran kog smo videli s druge strane planine?“ „Ja? Ne, pobogu“, reče gavran. „Ono ti je kraktačko područje.“ „Samo proveravam.“ Metla se još uzdigla i iznad drveća je poletela u osnom smeru. Gavran razbaruši perje i trepnu. „Majku mu“, reče. Po grani se došećkao do mesta gde je sedeo Pacovska smrt. CIJU? „Slušaj, ako već hoćeš da ti izigravam tajnog agenta, nabavi mi neku knjigu o ornitologiji“, reče Edgar. „Hajdemo, ili ih nikad nećemo stići.“ Kuc

Teri Pračet 99 Smrt je našao Glad u jednom novom restoranu u Genui. Imao je separe za sebe i jeo je patku na pilavu. „A“, reče Glad, „ti si.“ DA. MORAMO IZJAHATI. SIGURNO SI PRIMIO MOJU PORUKU. „Privuci stolicu“, prosikta Glad. „Ovde služe odličnu aligatorsku kobasicu.“ REKOH, MORAMO IZJAHATI. „Zašto?“ Smrt je seo i objasnio. Glad ga je slušao, iako nije zastao s jelom. „Tako dakle“, reče na kraju. „Hvala ti, ali mislim da ću ovog puta preskočiti.“ PRESKOČITI? ALI TI SIJAHAČ APOKALIPSE. „Da, naravno. Ali kakva je moja uloga u svemu tome?“ KAKO MOLIM? „Neće nastupiti nikakva opšta glad, je l’ tako? Nestašica hrane per se? Baš ona?“ PA, NE BAŠ NESTAŠICA, NE, OČIGLEDNO NE, ALI... „Došao bih samo da mašem narodu, recimo. Ne, hvala.“ NEKAD SI REDOVNO IZJAHIVAO, reče Smrt optuživački. Glad nadmeno odmahnu koščicom. „U stare dane imali smo valjanu apokalipsu“, reče, i poče da siše kost. „Masnu i sočnu.“ SVEJEDNO, OVO JE SMAK SVETA. Glad odgurnu tanjir u stranu i otvori jelovnik. „Ima svetova i svetova“, reče. „Smrti, previše si ti sentimentalan. Oduvek ja to pričam.“ Smrt se uspravi. Ljudi su stvorili i Glad. O, suše i skakavci postojali su oduvek, ali za stvarno dobru glad, kada se glupošću i pohlepom plodna zemlja pretvori u suvu, prašnjavu, vetrom brisanu ravnicu - treba ti čovek. Glad je bio osoran i uobražen. IZVINI, REČE, ŠTO SAM TI SE NAMETAO. Izašao je među uličnu svetinu, sasvim sam. Kuc Metla se sjurila prema ravnici i, na sto-dvesta metara iznad tla, ponovo poletela paralelno sa zemljom. „Sad smo blizu!“, viknu Lu Ce i pokaza napred. Lopsang je pogledao naniže, ka vitkom drvenom tornju s kog su visile nekakve složene kutije. U daljini se video još jedan, nalik na čačkalicu u jutarnjoj magli. „Semaforni tornjevi!“, viknu Lu Ce. „Jesi li ih video do sada?“ „Samo u gradu!“, razdra se Lopsang da nadglasa hučanje vetra. „Ovi pripadaju preduzeću Velika bandera“, zavika čistač u odgovor. „Pravo kao strela se protežu sve do grada! Samo treba da ih pratimo!“ Lopsang se držao grčevito. Ispod njih nije bilo snega i činilo se da su fino zagazili u proleće. I stoga nije bilo pošteno što je ovde, toliko bliže suncu, vazduh leden, a vetar mu se zariva u telo. „Ovde gore je baš hladno!“ „Jeste! Jesam li ti pominjao dvostrano štrikane dugačke gaće?“ „Jesi!“ „Imam rezervni par u rancu. Daću ti ga kad stanemo!“ „Tvoj rođeni par?“ „Jeste! Malko gori od ovog koji imam na sebi, ali dobro proštepan!“ „Ne, hvala!“ „Opran je!“ „Lu Ce?“