Terry Pratchett - Kradljivac vremena

Terry Pratchet 100 „Da?“ „Zašto ne možemo da rasecamo vreme na ovome?“ Ostavili su toranj za sobom. Sledeći je već bio veliki kao olovka. Crno-bele sklopke na kutijama svetlucale su se na suncu. „Znaš šta se desi ako rasecaš vreme u vozilu na čarobni pogon dok ideš više od sto kilometara na sat?“ „Ne!“ „Ni ja! I ne želim da saznam!“ Kuc Igor je otvorio vrata pre nego što se začuo drugi kucanj. Igor može da puni mrtvačke sanduke zemljom u podrumu ili da na krovu podešava gromobran, ali posetilac nikad ne mora dvaput da pokuca. „Vaše gofpodftvo“, reče i nakloni glavu. Bledo je pogledao šest prilika iza nje. „Navratili smo da proverimo kako napreduje posao“, reče ledi Ležan. „A dame i gofpoda, vaše gofpodftvo?“ „Moji saradnici“, reče njeno gospodstvo i podjednako bezizražajno pogleda Igora. „Ivvolite, uđite, videću je li gofpodar tu“, kaza Igor, koji se pridržavao ustaljenog običaja da odistinski batler nikad ne zna gde je ma ko od ukućana sve dok oni sami ne odluče da žele da se to zna. Kroz vrata se povukao u radionicu, pa othramao u kuhinju, gde je Džeremi spokojno sipao kašiku leka u sudoperu. „Došla je ona žena“, reče, „i dovela pravnike.“ Džeremi pruži ruku dlanom naniže i sumnjičavo je odmeri. „Vidiš, Igore?“, reče. „Evo nas, skoro smo završili ovaj veliki poduhvat, a ja sam savršeno sabran. Ruka mi je toliko mirna da bi na njoj mogao kuću da izgradiš.“ „Pravnike, gofpodine“, reče Igor i dodatno začini reč. „I?“ „Pa, primili fmo mnogo novca“, reče Igor, sa ubeđenjem čoveka koji je nezvanično smotao omanju ali razumnu količinu zlata i u sopstvenu kesu. „I završili smo časovnik“, reče Džeremi, još zagledan u ruku. „Pri kraju fmo već danima“, kaza Igor mračno. „Da nije bilo nje, ufpeli bifmo, miflim, da uhvatimo onu oluju pre dva dana.“ „Kad će sledeća?“ Igor zbrčka lice i nekoliko puta se zveknu dlanom po slepoočnici. „Neftabilni vremenfki uflovi fa fniženim atmofverfkim pritifkom približavaju nam fe iv pravca Ruba“, reče. „Ali koliko fu ovdašnje vremenfke prilike traljave - ništa ne mogu da obećam. Ha, kod kuće fe olujina fruči čim vidi da ii poftavio gvovdenu šipku. Elem, šta ćemo f tim pravnicima?“ „Pozovi ih da uđu, naravno. Nemamo šta da krijemo.“ „Gofpodine, jeffe li figurni?“, zapita Igor, čija se torba od tepiha zapravo nije mogla podići jednom rukom. „Igore, molim te.“ Džeremi se zalizao dok je gunđavi Igor iščezavao u pravcu radionice i vraćao se s gostima. „Ledi Ležan, gofpodine. I neki... ljudi“, reče Igor. „Vaše gospodstvo, baš mi je drago što vas vidim“, reče Džeremi sa staklastim osmehom na licu. Ovlaš se sećao nečeg što je čitao. „Budite ljubazni pa me upoznajte s prijateljima.“ Ledi Ležan ga pogleda s nelagodom. A, da... ljudi uvek moraju da znaju imena. I opet se osmehuje. Otežava joj razmišljanje.

Teri Pračet 101 „Gospodine Džeremi, ovo su mi... saradnici“, reče. „Gospodin Crni, gospodin Zeleni. Gospođica Smeđa. Gospođica Bela. Gospođica... Žuta. I gospodin Plavi.“ Džeremi pruži ruku. „Drago mi je“, reče. Šest pari očiju s nerazumevanjem je gledalo u ruku. „Ovde je običaj rukovati se“, reče njeno gospodstvo. Kao jedan, kontrolori ispružiše po ruku i lagano ih promrdaše po vazduhu. „S drugom osobom“, reče njeno gospodstvo. Stanjenim usnama se osmehnula Džeremiju. „Nisu odavde“, reče. Prepoznala im je paniku u očima iako oni nisu. Možemo da prebrojimo vrste atoma u ovoj prostoriji, mislili su. Kako je moguće da nešto ne razumemo? Džeremi uspe da uhvati jednu ruku koja je poskakivala. „A vi ste gospodin...?“ Kontrolor zabrinuto pogleda u ledi Ležan. „Gospodin Crni“, reče ona. „Ja sam razumeo da smo mi gospodin Crni“, reče drugi kontrolor u muškom obličju. „Ne, vi ste gospodin Zeleni.“ „Prevod vaših imena, mislim, nije važan“, reče ledi Ležan. Opet se osmehnula Džeremiju. „To su mi računovođe“, dodade; prema onome što je čitala, ovo bi uglavnom moglo opravdati uvrnuto ponašanje. „Eto vidiš, Igore?“, reče Džeremi. „Najobičnije računovođe.“ Igor iskrivi lice. Kad se o njegovom prtljagu radi, računovođe su verovatno još manje poželjne od pravnika. „’Sivi’ bi bilo prihvatljivo“, reče gospodin Zeleni. „Svejedno, ti si gospodin Zeleni. Mi smo gospodin Crni. To je stvar društvenog položaja.“ „Ako je to slučaj“, reče gospođica Bela, „belo je na višem društvenom položaju od crnog. Crno je odsustvo boja.“ „Ova tvrdnja je validna“, reče gospodin Crni. „Stoga smo od sada mi gospodin Beli. Vi ste gospođica Crvena.“ „Prethodno ste nam stavili do znanja da ste vi gospodin Crni.“ „Novi podaci ukazuju na promenu položaja. Ovo ne znači netačnost prethodnopomenutog položaja.“ Već je počelo, pomisli ledi Ležan. U tami, kad vam oči obnevide, univerzum se deli na polovine, a vi živite u onoj polovini iza očnih kapaka. Kad steknete telo, steknete i svoje „ja“. Videla sam kako umiru galaksije. Posmatrala ples atoma. Ipak, dok nisam stekla tu tamu u predelu iza očiju, nisam smrt razlikovala od plesa. I grešili smo: kad sipaš vodu u vrč, ona poprimi oblik vrča i to više nije ona ista voda. Pre sat vremena nisu ni sanjali da bi mogli imati imena, a sad se natežu oko njih... I ne čuju šta mislim! Želela je još vremena! Navike stečene tokom milijardu godina ne posustaju baš tako lako pred jednim zalogajem hleba, i bilo joj je jasno da sumanutom pojavnom obliku života kao što je čovečanstvo ne treba dozvoliti da postoji. Tačno tako. Naravno. Razume se. Ali želela je još vremena. Treba ih proučavati. Jeste, proučavati. Treba... pisati izveštaje. Jeste. Izveštaje. Podrobne izveštaje. Dugačke, dugačke podrobne izveštaje. Oprez. To je to. Tu reč traži! Kontrolori obožavaju tu reč. Uvek odloži za sutra ono što ćeš sutra moći da odložiš do, recimo, sledeće godine. Mora se priznati da već tada ledi Ležan nije bila baš sva svoja. Nije ni imala sebe kojoj bi mogla pripadati. Ostalih šest kontrolora... da, s vremenom će početi da razmišljaju na isti način. Ali vremena nema. Kad bi ih samo ubedila da nešto pojedu. Onda bi... lagano mogli početi da vare sve ovo. Ipak, činilo se da u blizini nema nikakve hrane. Zapravo je na klupi ugledala vrlo velik čekić.

Terry Pratchet 102 „Kako napredujete, gospodine Džeremi?“, zapitala je i prišla časovniku. Igor je, veoma brzo i gotovo zaštitnički, stao pokraj staklenog postolja. Džeremi požuri napred. „Pažljivo smo uskladili sve sisteme...“ „Opet“, zareža Igor. „Da, opet...“ „Više puta, zapravo“, dodade Igor. „I sad naprosto čekamo odgovarajuće vremenske prilike.“ „Ali mislila sam da vi skladištite munje?“ Njeno gospodstvo pokaza na zelenkaste staklene cevi u kojima se nešto klobučilo i šištalo uza zid radionice. Tik pored one tezge sa, jeste, čekićem. I niko ne može da joj čita misli! Kakva moć! „Tu verovatno ima dovoljno da se mehanizam održi u pokretu, ali da bi se časovnik pustio u pogon, potrebno je ono što Igor naziva šok-start.“ Igor diže dve krokodilske štipaljke veličine svoje glave. „Jefte“, reče. „Ali ovde dole retko kad naiđu oluje odgovarajuće forte. Trebalo je da ga pravite u Ubervaldu, ja to ftalno pričam.“ „Koji je uzrok ovog odlaganja?“, reče - možda - gospodin Beli. „Treba nam oluja, gospodine. Zbog munje“, kaza Džeremi. Ledi Ležan koraknu unazad, malo bliže tezgi. „I? Postarajte se za to“, reče gospodin Beli. „Ih, fad, da fmo u Ubervaldu, naravno...“ „To je prosto stvar pritiska i potencijala“, reče gospodin Beli. „Zar ne možete samo da je napravite?“ Igor mu uputi pogled pun neverice pomešane s poštovanjem. „Da nifte vi iv Ubervalda?“, reče. Potom dahnu i pljesnu se po glavi. „E, ovo fam ofetio“, reče. „Op-fa! Kao vam je to pošlo va rukom? Pritifak fe ftropoštao kao cigla!“ Ivicom njegovih crnih noktiju svetlucale su se iskre. On se ozari. „Odoh ja famo da dignem gromobran“, reče i požuri do sistema čekrka na zidu. Ledi Ležan se ustremi na ostale. Ovog puta je želela da joj mogu čitati misli. Nije znala dovoljno necenzurisanih ljudskih psovki. „To je protiv pravila“, prosikta ona. „U svrhu praktičnosti“, reče gospodin Beli. „Da vi niste bili... nemarni, već bi bilo završeno!“ „Procenila sam da je potrebno dalje proučavanje!“ „To nije neophodno!“ „Je l’ nešto nije u redu?“, zapita Džeremi, onim drugim glasom, koji je koristio u razgovorima nevezanim za satove. „Još ne treba puštati časovnik u pogon!“, reče ledi Ležan, ne skidajući pogled sa ostalih kontrolora. „Ali tražili ste... Mi smo... Sve je spremno!“ „Možda iskrsnu... problemi! Mislim da nam treba još nedelju dana za probe!“ No nikakvih problema nije bilo i ona je to znala. Džeremi ga je načinio kao da za sobom ima već deset takvih istih. Ledi Ležan inače nikako ne bi mogla ovoliko da odugovlači, naročito što je Igor motrio na nju kao jastreb. „Kako se ’zovete’, mlada osobo?“, obrati se gospodin Beli Džeremiju. Časovničar ustuknu. „Džeremi“, reče, „i ne... ne razumem, gospodine, ovaj, Beli. Sat pokazuje vreme. Nije opasan. Kako sat može da bude problem? Ovo je savršen sat!“ „Onda ga pustite u pogon!“ „Ali njeno gospodstvo...“ Zvekir na vratima zagrme. „Igore?“, reče Džeremi.

Teri Pračet 103 „Molim, gofpodine?“, javi se Igor iz hodnika. „Kako je ova uslužna osoba dospela onamo?“, upita gospodin Beli, koji je još posmatrao njeno gospodstvo. „To im je kao neka smicalica“, reče Džeremi. „Siguran sam da je posredi naprosto...“ „Doktor Hopkinf, gofpodine“, reče Igor, koji uđe iz hodnika. „Rekoh mu da fte vauveti, ali...“ ...ali doktor Hopkins, iako naizgled mek kao duša, takođe je bio i u rukovodstvu Esnafa i preživeo je na tom mestu već više godina. Provlačenje ispod Igorove ruke nije predstavljalo nikakav problem čoveku koji uspeva da izađe na kraj sa sastankom sajdžija, od kojih nijedan ne otkucava baš sasvim u skladu sa ostatkom čovečanstva. „Slučajno sam imao neka posla u kraju“, reče vedro, „i uopšte mi nije bilo teško da svratim do apoteke i podignem vam... A, pa vi imate društvo?“ Igor iskrivi lice, ali nije se smelo zaboraviti na Pravilnik. „Gofpodine, da priftavim čaj?“, reče dok su svi kontrolori streljali doktora pogledom. „Šta je to čaj?“, oštro zapita gospodin Beli. „Protokol!“, obrecnu se ledi Ležan. Gospodin Beli je oklevao. Protokol je važan. „Ovaj, ovaj, ovaj, da“, reče Džeremi. „Čaj, Igore, molim te. Molim te.“ „Bogove mu poljubim, vidim da ste završili sat!“, reče doktor Hopkins, očigledno potpuno nesvestan atmosfere toliko zgusnute da bi i gvožđe plutalo. „Zanosno delo, zanosna izrada!“ Kontrolori su zurili jedno u drugo dok je doktor tumarao između njih i zagledao brojčanik časovnika. „Svaka vam, dakle, čast, Džeremi!“, reče, pa skinu naočare i poče poletno da ih briše. „A otkud ovo lepo plavo svetlucanje?“ „To je, to je kristalni prsten“, reče Džeremi. „To, to...“ „Ispreda svetlost“, kaza ledi Ležan. „A onda buši rupu u univerzumu.“ „Stvarno?“, reče doktor Hopkins i vrati naočare na nos. „Kakva sveža zamisao! Je l’ ima i kukavicu?“ Kuc Od svih najgorih reči koje možete čuti visoko u vazduhu, dvojac poznat kao „kuku meni“ možda spaja najveću moguću količinu užasa od kog vam se creva svežu u čvor s najmanjom mogućom količinom protraćenog daha. Kad ih je Lu Ce izgovorio, Lopsangu nije trebao prevod. Već neko vreme je posmatrao oblake. Postajali su sve crnji, zgušnjavali se, i tamneli. „Drška se iskri!“, viknu Lu Ce. „Zato što je pravo iznad nas oluja!“, vrisnu Lopsang. „Pre nekoliko minuta nebo je bilo vedro kao san!“ Ank-Morpork je sad bio mnogo bliže. Lopsang je uspevao da razabere nekoliko viših zgrada i video je reku kako poput zmije krivuda ravnicom. Ali oluja se dizala svud oko grada. „Moraću da je prizemljim dok još mogu!“, reče Lu Ce. „Drži se...“ Metla je padala dok se nije našla na metar-dva iznad kupusišta. Nekoliko centimetara ispod Lopsangovih sandala biljke su se pretopile u magličasti zeleni juriš. Lopsang je čuo jednu drugu reč, koja, premda možda nije najgora koju možeš čuti u letu, uopšte ne valja kad je izgovori osoba koja upravlja letelicom. „Ovaj...“ „Je l’ umeš ti da zaustaviš ovo čudo?“, viknu Lopsang. „Pa ne baš sasvim, ne“, viknu Lu Ce. „Drži se, hoću nešto da probam...“ Drška se izvi uvis, ali nastavi da se kreće u istom pravcu. Pruće zaroni među kupus.

Terry Pratchet 104 Trebalo im je celo kupusište da uspore, na kraju brazde mirisa kakav ne odaje ništa na svetu izuzev zgnječenog kupusa. „Koliko precizno možeš da rasecaš vreme?“, upita čistač dok se žurno teturao preko izgnjavljenih biljaka. „Nisam loš...“, poče Lopsang. „Odmah da si se popravio!“ Lu Ce poplave i izblede kad se dao u trk prema gradu. Lopsang ga je stigao posle sto metara, ali čistač je dalje bledeo i sve tananije i tananije je rasecao vreme. Šegrt je stisnuo zube, napeo svaki mišić, i pošao za njim. Starac je možda prevarant kad je reč o tuči, ali ovde nema šale. Svet je prešao iz plave u indigoplavu, pa u mastiljavu, neprirodnu tamu, nalik na senku pomračenja sunca. Ovo je bilo dubinsko vreme. Ne mogu dugo ovde da se zadržavaju, toliko je znao. Čak i ako dobro podnosiš jezivu hladnoću, neki delovi tela jednostavno nisu stvoreni za ovo. A ako zaroniš preduboko, i onda naglo izroniš, umireš... Nikad ovo nije video, naravno, baš kao nijedan šegrt, ali u učionicama je bilo poprilično necenzurisanih crteža. Ako krv počne da vam se kreće kroz vreme brže od kostiju, život vam može postati izuzetno bolan. Takođe i vrlo kratak. „Ne mogu... još dugo ovako...“, prodahtao je, trčeći za Lu Ceom kroz ljubičastu pomrčinu. „Možeš“, dahnu čistač. „Hitar si, je l’ tako?“ „Nisam... prošao obuku... za ovo!“ Grad se približavao. „Za ovo niko ne prolazi obuku!“, zareža Lu Ce. „Uradiš to, a onda shvataš da ti polazi za rukom!“ „A ako shvatiš da ti ne polazi za rukom?“, zapita Lopsang. Sad se lakše kretao. Više nije imao osećaj da koža pokušava da se svuče s njega. „Mrtvaci ne shvataju ništa“, reče Lu Ce. Okrenuo se prema šegrtu; u senkama mu je zlobni osmeh bio žutozuba krivulja. „Uhodavaš se?“, dodade. „N... ne dam se ja...“ „Odlično! Dobro, sad kad smo se zagrejali...“ Na Lopsangov užas, Lu Ce izblede još dublje u tamu. Crpao je rezerve koje je znao da nema. Vrištao je na jetru da ga ne ostavlja, mislio da čuje škripu rođenog mozga, i bacio se naglavačke. Lu Ceovo obličje posvetlelo je kad je Lopsang stao uporedo s njim u vremenu. „Držiš se? Mališa, još jednom potegni!“ „Ne mogu!“ „Vala, izeš mi sve, možeš!“ Lopsang je progutao ledeni vazduh i pao napred... ...gde je svetlost iznenada bila spokojna, bledoplava, i Lu Ce je blago kaskao između ukočenih kola i nepomičnih ljudi svud oko gradske kapije. „Vidiš? Nije to ništa“, reče čistač. „Samo ustrajavaš i to ti je to. Fino i staloženo.“ Kao kad hodaš po žici. Sve je u redu dokle god ne misliš o tome. „Ali u svim svicima piše da uđeš u plavo i ljubičasto, pa u crno, a onda naletiš na zid“, reče Lopsang. „Ih, sad, svici“, kaza Lu Ce i ne reče više ništa. Kao da je tonom glasa iskazao sve. „Mališa, ovo je Cimermanova dolina. Lakše je kad znaš da postoji. Opat kaže da ima neke veze sa... kako ono bi?... A, da, graničnim uslovima. Nešto kao... pena na plimskom talasu. Mali, na samom smo rubu!“ „Ali lako dišem!“ „Aha. Ne bi trebalo. Ali kreći se ili ćeš iscrpsti sav dobar vazduh u polju oko svog tela. Dobri stari Cimerman, a? Bio je među najboljima. A pretpostavljao je da ima još jedna uvala još bliže zidu.“ „Da li ju je pronašao?“

Teri Pračet 105 „Ne verujem.“ „Zašto?“ „Nešto mi govori da je tako, valjda zbog onoga kako je eksplodirao. Ne brini se! Ovde je lako rasecati vreme. Ne moraš da misliš o tome. Treba misliti o koječemu drugom! Ne ispuštaj one oblake iz vida!“ Lopsang pogleda uvis. Čak i u ovom krajoliku, plavom naspram plavetnila, oblaci nad gradom izgledali su zlokobno. „Tako je bilo i u Ubervaldu“, reče Lu Ce. „Časovniku treba dosta energije. Olujina se nadigla niotkuda.“ „Ali grad je ogroman! Kako da nađemo sat?“ „Prvo idemo do centra“, reče Lu Ce. „Zašto?“ „Zato što, uz malo sreće, nećemo morati mnogo daleko da trčimo kad grom udari, naravno.“ „Čistaču, niko ne može da trči brže od munje!“ Lu Ce se okrenu na peti. Ščepa Lopsanga za odoru i privuče ga k sebi. „Onda mi reci kuda da otrčim, ti vratolomijo živa!“, viknu. „Mališa, ti u sebi nosiš i više nego što se vidi golim trećim okom! Nijedan šegrt ne bi trebalo da je u stanju da nađe Cimermanovu dolinu! Za to ti treba na stotine godina vežbe! I niko ne bi trebalo onako da postroji vretena i natera ih da igraju pipirevku kad ih prvi put vidi! Misliš da sam tupav, je li? Siroče, čudne moći... šta si ti, koji klinac? Mandala te je prepoznala! E pa, ja sam samo običan smrtnik, i znam jedno, a to je: izeš mi sve ako pustim da se svet opet razleti u paramparčad! Zato mi pomozi! Šta god to da imaš u sebi, treba mi sad! Upotrebi ga!“ Pustio ga je i odmakao se. Vena na ćelavoj glavi mu je pulsirala. „Ali ne znam šta ja tu mogu da uradim...“ „A ti saznaj!“ Kuc Protokol. Pravila. Presedan. Kako se nešto radi. Oduvek to tako ide kod nas, mislila je ledi Ležan. To i to mora da proistekne iz ovoga. Oduvek nam je to jača strana. Pitam se može li biti i slabost? Da pogled može da ubije, doktor Hopkins bi bio razmazotina na zidu. Kontrolori su mu svaki pokret odmeravali kao mačke koje posmatraju neku novu vrstu miša. Ledi Ležan je bila otelotvorena mnogo duže od ostalih. Vreme menja telo, naročito kad nikad ranije niste imali telo. Ona ne bi piljila i ceptela. Utukla bi doktora toljagom. Šta je još jedan čovek? Zaprepašćeno je shvatila da je to bila ljudska pomisao. No ovo šestoro još su bili zeleni. Još nisu shvatih dokle seže licemerje neophodno da preživiš kao ljudsko biće. Očito im je bilo teško i da razmišljaju u tom malom tamnom svetu iza očnih kapaka. Kontrolori donose odluke u saradnji s hiljadama, milionima drugih kontrolora. Pre ili kasnije će naučiti da misle sami za sebe, doduše. Možda malo potraje, jer će prvo pokušati da nauče jedni od drugih. Trenutno su veoma sumnjičavo zagledali Igorov poslužavnik s čajem. Pijenje čaja jeste protokol“, reče ledi Ležan. „Ne odustajem od toga.“ „Je l’ to istina?“, upita gospodin Beli doktora Hopkinsa. „O, da“, reče doktor. „Obično s keksom od đumbira“, dodade pun nade. „Keks od đumbira“, ponovi gospodin Beli. „Crvenkastosmeđ keks?“ „Jefte, gofpodine“, reče Igor. Klimnuo je glavom ka tacni na poslužavniku. „Ja bih rado probala keks sa đumbirom“, prijavi se gospođica Crvena.

Terry Pratchet 106 O da, pomisli ledi Ležan, molim te probaj keks sa đumbirom. „Mi ne pijemo i ne jedemo!“, obrecnu se gospodin Beli. Uputio je ledi Ležan temeljito sumnjičav pogled. „To može izazvati nepravilno razmišljanje.“ „Ali takav je običaj“, reče ledi Ležan. „Prenebregavati protokol znači skretati pažnju na sebe.“ Gospodin Beli je oklevao. Ipak, prilagođavao se hitro. „To je protivno našoj religiji!“, reče. „Tako je!“ Bilo je to neverovatno maštovito. Izmislio je nešto. I to sasvim sam. Ledi Ležan je bila zadivljena. Kontrolori su pokušali da razumeju religiju, jer toliko toga krajnje besmislenog radilo se u njeno ime. No vera je mogla predstavljati izgovor za skoro svakakvu sortu čudaštva. Recimo, genocid. U poređenju s tim, nepijenje čaja lako prođe. „Da, uistinu!“, reče gospodin Beli i okrenu se ostalim kontrolorima. „Zar nije tako?“ „Da, nije tako. Uistinu!“, reče gospodin Zeleni u očajanju. „Je li?“, kaza doktor Hopkins. „Nisam znao da ijedna religija zabranjuje čaj.“ „Uistinu!“, reče gospodin Beli. Ledi Ležan je osećala kako već razmišlja kao munja. „To je... da, to je piće... tako je... to je piće izuzetno... rđavih bogova, koje niko ne odobrava. Naša religija... tako je... religija nalaže da... da izbegavamo i keks sa đumbirom.“ Čelo mu se oznojilo. Za jednog kontrolora, ovolika maštovitost graničila se s genijalnošću. „Takođe“, nastavi on polako, kao da čita reči s nekog papira nevidljivog za sve ostale, „naša religija... tako je!... naša religija nalaže da se časovnik odmah pusti u pogon! Jer... ko će znati kad će nastupiti taj čas!?“ I protiv volje, ledi Ležan gotovo zapljeska. „Ko, zaista?“, reče doktor Hopkins. „Ja se, ja se u potpunosti slažem“, kaza Džeremi, koji je zurio u ledi Ležan. „Na shvatam zašto vi... otkud sva ova strka... Ne razumem zašto... joj, boga mu... zabole me glava...“ Doktor Hopkins je prosuo čaj koliko je brzo ustao i zavukao ruku u džep kaputa. „Apotekamijesasvimslučajnobilausput...“, poče on, sve u jednom dahu. „Smatram da nije pravi trenutak za puštanje sata u pogon“, reče ledi Ležan, koja se lagano pomicala duž radnog stola. Čekić ju je još mamio. „Doktore Hopkinse, vidim one svetlace“, navaljivao je Džeremi, zapiljen nekud u osrednje daleku daljinu. „Samo ne svetlace! Samo ne svetlace!“, reče doktor Hopkins. Dočepao je kašičicu sa Igorovog poslužavnika, zapiljio se u nju, bacio je preko ramena, pa prosuo čaj iz šoljice, otvorio flašicu plavog leka tako što je razbio grlić o ivicu tezge i sipao punu šoljicu, usput u žurbi prolivši popriličnu količinu. Čekić je bio na nekoliko centimetara od ruke njenog gospodstva. Nije se usuđivala da se osvrne, ali osećala je njegovo prisustvo. Dok su kontrolori zijali u uzdrhtalog Džeremija, njeni prsti su se šunjali tezgom. Neće morati ni da se pomeri. Hitar hitac iz ramena trebalo bi da odradi posao. Videla je kako doktor Hopkins pokušava da prinese šoljicu Džeremijevim usnama. Dečko je rukama prekrio lice, laktom odgurnuo šoljicu i prosuo lek na pod. Prsti ledi Ležan stiskali su dršku. Zamahnula je i zavitlala čekić pravo u časovnik. Kuc Rat se razvijao loše po slabiju stranu. Nisu bili raspoređeni kako treba, taktika im je bila otrcana, strategija beznadežna. Crvena vojska je napredovala širom fronta i komadala razbežale ostatke Crnih bataljona u rasulu. Na ovom travnjaku bilo je mesta za samo jedan mravinjak...

Teri Pračet 107 Smrt je zatekao Rat dole, među vlatima trave. Neverovatno koliko je pažnje posvećivao pojedinostima. Rat je bio u punom oklopu, takođe, premda su ljudske glave koje je nekad privezivao za sedlo sada zamenile mravlje glave, sa sve pipcima. ŠTA MISLIŠ, JE L’ TE PRIMEĆUJU?, reče. „Sumnjam“, kaza Rat. SVEJEDNO, KAD BI TE PRIMEĆIVALI, SIGURNO BI CENILI OVO. „Ha! Ovo ti je jedino pristojno ratno pozorje u današnje vreme“, reče Rat. „E, to volim kod mrava. Ti krelci nikad neće naučiti, pa je l’ nije?“ U POSLEDNJE VREME JE SVE POPRILIČNO MIRNO, SLAŽEM SE, reče Smrt. „Mirno?“, reče Rat. „Ha! Mirne duše mogu da promenim ime u ’Međunarodna mirovna intervencija’ ili ’Pregovorno rešenje’! Sećaš se kako je nekad bilo? Ratnicima je išla pena na usta! Ruke i noge letele na sve strane! Divota božja, a?“ On se nagnu i pljesnu Smrt po leđima. „Ma ja i ti smo sila jedna, a?“ Ovde izgleda ima nade, pomisli Smrt. KAD SMO KOD STARIH DANA, REČE ON OPREZNO, SIGURNO SE SEĆAŠ DREVNOG OBIČAJA IZJAHIVANJA? Rat ga zbunjeno pogleda. „Pojma nemam o čemu ti to, matori.“ POSLAO SAM POZIV. „Ne bih rekao da se sećam...“ APOKALIPSA?, reče Smrt. KRAJ SVETA? Rat je i dalje zurio. „Trudim se, matori, ali džaba. A kad smo već kod ’džaba’...“ Rat se osvrnu po travi i ostacima od nedavnog pokolja. „Hoćeš do mene na ručak?“ Oko njih je šuma trave postajala niža i manja sve dok opet nije zaista bila samo trava i pretvorila se u travnjak pred kućom. Beše to prastara vojnička baraka. Gde bi inače živeo Rat? Ipak, Smrt je primetio bršljan na krovu. Sećao se vremena kad Rat ni slučajno ne bi tako nešto trpeo i crvić sumnje poče da ga nagriza. Kad je ušao, Rat je skinuo šlera i okačio ga, a nekad bi ga zadržao na glavi. A klupe oko ognjišta bile bi prepune ratnika, bilo bi zagušljivo i smrdelo bi na pivo i znoj. „Dušo, doveo sam jednog starog drugara“, reče on. Gospođa Rat je spremala nešto na savremenom crnom gvozdenom šporetu koji je, primetio je Smrt, namešten na mesto ognjišta, a sjajne cevi protezale su se naviše do rupe u krovu. Klimnula je glavom Smrti onako kako supruge klimaju glavama ljudima koje muževi, uprkos prethodnim upozorenjima, neočekivano dovuku kući iz kafane. „Za ručak je zečetina“, reče, pa dodade glasom nekoga kome se nameću i kome će se kasnije za to debelo platiti: „Nekako će valjda biti dosta za troje.“ Krupno rumeno lice Rata zbora se. „Volim li ja zečetinu?“ „Da, dušo.“ „Mislio sam da volim govedinu.“ „Ne, dušo. Od govedine se nadimaš.“ „A.“ Rat uzdahnu. „Luk, nekim ludilom?“ „Srce, ti ne voliš luk.“ „Je li?“ „Zbog želuca, srce.“ „A.“ Rat se osmehnu Smrti kao da mu je neprijatno. „Zečetina za ručak“, reče. „Ovaaaj... draga, je l’ treba da izjašem radi apokalipse?“ Gospođa Rat skide poklopac sa šerpice s drškom i poče žestoko da bocka nešto unutra. „Ne, dušo“, reče odlučno. „Uvek ozebeš.“ „Mislio sam da, ovaj, kao baš volim tako nešto...?“ „Ne, dušo. Ne voliš.“

Terry Pratchet 108 I protiv volje, Smrt je bio opčinjen. Nikad mu ni na pamet nije palo da se sećanje može držati unutar nečije tuđe glave. „Možda mi se pije pivo?“, okuša Rat sreću. „Srce, ne voliš pivo.“ „Je li?“ „Ma, navuče ti na grbaču one tvoje nevolje.“ „A. Ovaj, a brendi je l’ volim?“ „Ne voliš brendi, dušo. Voliš ono svoje naročito vitaminsko piće od ovsa.“ „A, da“, reče Rat žalobno. „Zaboravio sam da to volim.“ Izgubljeno pogleda u Smrt. „Baš je lepo“, kaza. JE L’ BIH MOGAO DA POPRIČAM S TOBOM, reče Smrt, NASAMO? Rat je izgledao zbunjeno. „Je l’ volim ja da poprič...?“ NASAMO, MOLIM TE, zagrme Smrt. Gospođa Rat se okrenu i prezrivo ga pogleda. „Sve je meni jasno, tek da znate“, reče s visine. „Ali nemojte da vam je na pamet palo da mu kažete nešto od čega će mu se dići kiselina, to je sve što ja imam vama da kažem.“ Gospođa Rat nekad je bila valkira, sećao se Smrt. Još jedan razlog da budete izuzetno oprezni na bojnom polju. „Matori, nikad te nije privlačio brak?“, reče Rat kad je otišla. NE. NI SLUČAJNO. NI TRUN. „Što?“ Smrt je bio zgranut. Kao da pitate zid od cigle za mišljenje o zubarstvu. Kao pitanje, nije imalo nikakvog smisla. IŠAO SAM DA SE VIDIM SA ONOM DRUGOM DVOJICOM, reče, ne obazirući se na to. GLAD BAŠ BRIGA, A KUGA SE PLAŠI. „Nas dvojica, protiv kontrolora?“, reče Rat. PRAVDA JE NA NAŠOJ STRANI. „Kao Rat“, reče Rat, „ježim se na pomisao šta se dešava maleckim vojskama koje imaju pravdu na svojoj strani.“ VIDEO SAM KAKO SE BORIŠ. „Ova stara desnica nije što je nekad bila...“, promumla Rat. BESMRTAN SI. NISI BOLESTAN, reče Smrt, ali video je zabrinut i donekle uzrujan pogled u očima Rata, i znao je da se ovo može završiti na samo jedan način. Biti ljudsko biće znači menjati se, shvati Smrt. Konjanici su... ljudi. Ljudi su im svojim željama podarili izvestan izgled, izvesno obličje. I baš kao i bogovi i vila Zubićka i Deda Pras, obličje ih je izmenilo. Nikad neće biti ljudska bića, ali zarazili su se pojedinim pojavnim oblicima čovečanstva - kao da je posredi kakva bolest. Jer čista je istina da ništa, ali ništa, nema samo jedan jedini pojavni oblik i nijedan drugi. Ljudi mogu da zamišljaju stvora po imenu Glad, ali kad mu već podare ruke i noge i oči, znači da mora imati i mozak. Što znači da će razmišljati. A mozak ne može da misli o najezdama skakavaca baš sve vreme. Opet uslovljeno ponašanje. Uvek se tu nešto zamrsi. Sve se menja. HVALA BOGOVIMA, pomisli Smrt, ŠTO SAM JA OSTAO POTPUNO NEPROMENJEN I ISTOVETAN KAO I UVEK. I tako je ostao sam. Kuc Čekić se zaustavi na pola sobe. Gospodin Beli priđe i uze ga iz vazduha.

Teri Pračet 109 „Stvarno, vaše gospodstvo?“, reče. „Mislite da vas ne držimo na oku? Ti tamo, Igore, spremi časovnik!“ Igor je gledao čas u njega, čas u ledi Ležan. „Hvala lepo, ja naređenja primam famo od gofpodara Džeremija“, reče. „Ako pokrenete sat, nastupiće kraj sveta!“, reče ledi Ležan. „Kakva blesava pomisao“, reče gospodin Beli. „Zasmejavate nas.“ „Ha-ha-ha“, rekoše ostali kontrolori poslušno. „Ne trebaju mi lekovi!“, viknu Džeremi i odgurnu doktora Hopkinsa s puta. „I ne treba mi niko da mi govori šta da radim. Umuknite!“ U tišini, grom je gunđao među oblacima. „Hvala“, reče Džeremi pribranije. „Elem, nadam se da sam razuman čovek i pristupiću ovome razumno. Časovnik je sprava za merenje. Načinio sam savršen sat, gospo. Odnosno, gospe. I gospodo. Naglavce će preokrenuti merenje vremena.“ Pružio je ruku i pomerio kazaljke skoro na jedan sat. Onda je posegnuo dole, dohvatio klatno i zaljuljao ga. Svet je i dalje postojao. „Vidite? Univerzum ne staje čak ni radi mog sata“, nastavi Džeremi. Skrstio je ruke i seo. „Gledajte“, reče mirno. Časovnik je blago kucao. Onda nešto u mehanizmu oko njega začangrlja i velike zelene staklene cevi pune kiseline zaiskriše. „Pa, izgleda da se ništa nije desilo“, reče doktor Hopkins. „Hvala milim bogovima.“ Varnice su pucketale oko gromobrana nameštenog iznad časovnika. „Ovo samo krči put munji“, reče Džeremi radosno. „Pošaljemo jednu munjicu uvis i mnogo veća siđe dole...“ Unutar časovnika nešto se pomeralo. Taj zvuk se najbolje može dočarati kao cvrčanje, i telo sata ispuni plavičastozelena svetlost. „A, započeo je domino efekat“, reče Džeremi. „Evo da vam pokažem: ovaj uobičajeniji sat s klatnom podredili smo velikom časovniku, videćete; svake sekunde će se iznova podešavati da bi ostao u skladu s tačnim vremenom.“ Osmehnu se i obraz mu se trznu. „Jednog dana svi satovi će biti ovakvi“, reče, pa dodade: „Premda inače mrzim neprecizne izraze poput ’sad će, samo što nije’, bez obzira...“ Kuc Na trgu se odvijala borba. U neobičnim bojama koje se javljaju u vremenskorasecačkom stanju poznatom kao Cimermanova dolina, isticala se nijansama svetloplave. Ako je suditi po izgledu, dva stražara su pokušavala da izađu na kraj s bandom. Jedan čovek je lebdeo u vazduhu ne držeći se ni za šta. Drugi je ispalio samostrel pravo u jednog stražara; strelica je bila prikovana u letu, nepomična. Lopsang je sve ovo radoznalo proučavao. „Sad ćeš da je pipneš, jelda?“, reče glas iza Lopsanga. „Pružićeš ruku i pipnućeš je, uprkos svemu što sam ti rekao. Obrati pažnju na pogano nebo!“ Lu Ce je uznemireno pušio. Kad bi mu se odmakao desetak centimetara od tela, dim bi se ukočio u letu. „Sigurno ne osećaš gde je?“, obrecnu se. „Svud oko nas je, čistaču. Toliko smo blizu da... kao kad pokušavaš da vidiš šumu, a već stojiš ispod drveća!“ „Pa, ovo je Ulica prepredenih zanatlija i ono ti je časovničarski esnaf“, kaza Lu Ce. „Ne usuđujem se da ulazim ako je tako blizu, ne dok ne budemo sigurni.“ „A Univerzitet?“

Terry Pratchet 110 „Nisu čarobnjaci dovoljno ludi da probaju ovako nešto!“ „Pokušaćeš da prestigneš munju?“ „Moguće je, ako krenemo odavde, iz doline. Nije munja toliko brza koliko ljudi misle.“ „Je l’ čekamo da vidimo šiljatu munjicu kako proviruje iz oblaka?“ „Ha! Današnja deca, čemu li vas samo uče u školi? Prvi udar je od zemlje ka nebu, mališa. To u vazduhu probuši finu rupu, tako da glavna munja može da siđe. Gledaj vidiš li negde blesak. Moramo da potprašimo pete, i to dobrano, pre nego što stigne do oblaka. Držiš se?“ „Mogao bih da izdržim ovako ceo dan“, reče Lopsang. „Ne pokušavaj.“ Lu Ce opet pogledom prelete nebo. „Možda grešim. Možda je obična oluja. Pre ili kasnije postaneš...“ Ućutao je. Jedan pogled na Lopsangovo lice bio mu je dosta. „Do-bro“, reče čistač lagano. „Samo mi reci pravac. Ako nisi u stanju da govoriš, pokaži.“ Lopsang pade na kolena i zakloni glavu rukama. „Ne znam... ne znam...“ Nekoliko ulica dalje srebrnasta svetlost se uzdiže nad gradom. Lu Ce ščepa dečaka za lakat. „Polazi, mališa. Na noge lagane. Brže od munje, a? Može?“ „Aha... aha, važi...“ „Možeš ti to, jelda?“ Lopsang trepnu. Dok su bledi obrisi natkriljivali grad, opet je ugledao staklenu kuću kako se proteže u daljinu. „Sat“, reče promuklo. „Trkom, mališa, trkom!“, viknu Lu Ce. „I ne zastajkuj ni zbog čega!“ Lopsang se baci napred i otkri da je napred - tvrdo. Vreme se pomerilo u stranu, radi njega - u početku tromo - dok su mu noge radile iz sve snage. Svakim korakom terao je sebe sve brže i brže, krajolik je opet menjao boje, a svet još više usporavao. Postoji još jedan vremenski džep, rekao je čistač. Još jedna dolina, bliža nultoj tački. Koliko je uopšte bio u stanju da razmišlja, Lopsang se nadao da će uskoro stići do nje. Imao je osećaj da će mu se telo razleteti; kosti su mu škripale. Blesak pred njim beše dospeo na pola puta do oblaka, teških poput železa, ali Lopsang je stigao do raskrsnice i video da se diže iz kuće malo dalje niz ulicu. Osvrnuo se ka čistaču i opazio ga na nekoliko metara iza sebe, otvorenih usta - kao kakva statua koja pada unapred. Lopsang se okrenuo, usredsredio se, pustio vreme da se ubrza. Stigao je do Lu Cea i uhvatio ga pre nego što je ovaj tresnuo o zemlju. Iz starčevih ušiju curila je krv. „Mališa, ja nisam u stanju“, promumla čistač. „Kreći! Kreći!“ „Ja jesam! Isto je kao da trčiš nizbrdo!“ „Meni nije!“ „Ne mogu tek tako da te ostavim ovde!“ „Da nas bog sačuva od kojekakvih junaka! Gubi se, bre, prema tom poganom časovniku!“ Lopsang je oklevao. Gornja munja - lebdeći, blistavi šiljak - već se pomaljala iz oblaka. Potrčao je. Munja je padala ka radnji, nekoliko zgrada dalje. Video je kako iznad prozora visi velik časovnik. Još jače je pogurao vremenski tok, i ovaj popusti. Ipak, munja već beše stigla do gvozdene šipke povrh zgrade. Prozor je bio bliži od vrata. Pognuo je glavu i skočio. Staklo se rasprslo oko njega i ukočilo se u letu; satovi su se tumbali s polica i zaustavljali se kao da su se zaglavili u nevidljivom ćilibaru. Pred njim su se nalazila još jedna vrata. Zgrabio je kvaku i povukao, pa osetio strahovit otpor drvene ploče od koje se odjednom očekuje da se kreće tridesetak posto brže od svetlosti. Behu se otvorila tek nekoliko centimetara kad je s druge strane ugledao munju kako lagano curi niz gromobran pravo u srce velikog časovnika. Časovnik je otkucao jedan.

Teri Pračet 111 Vreme je stalo. Ku... Gospodin Soak, mlekadžija, prao je flaše u sudoperi kada se vazduh zamutio a voda očvrsla. Načas je piljio u nju, a onda, kao neko ko sprovodi ogled, ispustio bocu iznad kamenog poda. Ostala je da lebdi. „E, bogove mu poljubim“, reče. „Opet neki kreten s časovnikom, a?“ Ono što je uradio sledeće nije spadalo u uobičajeno mlekadžisanje. Došao je u sredinu sobe i nekoliko puta mahnuo rukama. Vazduh posvetle. Voda zapljuska. Boca se razbi, premda se, kad se Roni okrenuo i mahnuo ka njoj, krhotine opet stopiše. Onda je Roni Soak uzdahnuo i ušao u mlekarnik. Velike bele karlice protezale su se u daljinu, i, dozvolio Roni ili ne da neko drugi to primeti, daljina je sadržala mnogo više daljine nego što je to u normalnim zgradama slučaj. „Pokaži mi“, reče. Površina najbliže karlice postala je ogledalo, i ukazali su se prizori... Roni se vratio u glavnu prostoriju mlekare, skinuo šiljatu kapu s čiviluka kod vrata i preko dvorišta prešao do štale. Kad je izveo konja, nebo nad njim bilo je nadureno, nepomično sivo. Konj je bio crn, blistav od zdravlja, no nešto kod njega bilo je neobično: presijavao se kao da ga obasjava nekakvo crveno svetlo. Čak i pod svim tim sivilom na ramenima i sapima presijavalo mu se crvenilo. I čak ni u zaprezi nije ličio ni na jednog konja kog bi trebalo uprezati u ma kakva kola, ali ljudi to nikad nisu primećivali, i opet, Roni se starao da tako i ostane. Kola su se blistala od bele farbe, tu i tamo licnute svežom zelenom bojom. Natpis sa strane ponosito je objavljivao: RONALD SOAK, MLEKADŽIJA ČISTUNAC. OSNOVAN Možda je bilo čudno što niko nije pitao „Osnovan kad tačno?“ Da jesu, odgovor bi bio poprilično zamršen. Roni je otvorio dvorišnu kapiju i, uz tandrkanje čabrova, zaputio se u ovaj trenutak večnosti. Užas jedan, razmatrao je on, kako se uvek sve uroti protiv sitnih trgovaca. Lopsanga Ludita probudilo je nekakvo jedva čujno čegrtanje i obrtanje. Bio je u tami, ali sa oklevanjem mu je popustila pod rukom. Na dodir je delovalo kao somot, što i jeste bio slučaj. Iskotrljao se ispod jedne vitrine. U krstima je osećao nekakvo treperenje. Oprezno je polegao nazad i shvatio da mu se u okviru na leđima prenosivi odugovlakač obrće oko svoje ose. Dakle... Kako to sad biva? Živi tako što odugovlači. Ima možda sat vremena, možda mnogo manje. Ali može da raseca to vreme, dakle... Ne. Nešto mu je govorilo da bi se ta zamisao u praksi ispostavila kao zaista neizlečiva, barem s vremenom uskladištenim u nekom Kuovom izumu. I na samu pomisao svladao ga je osećaj kako mu je koža svega nekoliko centimetara udaljena od univerzuma punog žileta. Dakle... sat vremena, možda mnogo manje. Ali vreteno se opet može naviti, je l’ tako?

Terry Pratchet 112 Ne. Ručka je pozadi. Mogao bi nekom drugom da navije vreteno. Hvala ti, Ku, na ovim eksperimentalnim modelima. Može li onda da se skine? Ne. Kaiševi su deo same sprave. Bez njih, različiti delovi tela putovali bi vam različitim brzinama. Učinak bi verovatno bio sličan kao da ste zamrzli ljudsko telo, pa ga gurnuli niz kamene stepenice. Razvaliti sanduk ćuskijom koja se nalazi u njemu... Kroz odškrinuta vrata dopiralo je nekakvo zelenkasto-plavo svetlucanje. Koraknuo je prema njemu i čuo da je vreteno iznenada ubrzalo. To je značilo da bljuje više vremena, a to je loše kad imaš još sat ili možda mnogo manje. Koraknuo je unazad od vrata i odugovlakač se vratio na staro, ustaljeno čegrtanje. Dakle... Lu Ce je na ulici, on takođe ima vreteno, koje je takođe trebalo samo od sebe da se uključi. U bezvremenom svetu, nema nikog drugog da okrene ručku. Staklo koje je razbio skokom kroz prozor rascvetalo se oko rupe poput ogromnih svetlucavih latica. Pružio je ruku i pipnuo parčence. Pokrenulo se kao živo, poseklo mu prst pa jurnulo ka zemlji i stalo tek kad je dospelo izvan polja oko njegovog tela. Ne pipaj ljude, rekao je Lu Ce. Ne pipaj strele. Ne pipaj ništa što je bilo u pokretu, to je pravilo. Ali staklo... ...ali staklo je, u normalnom vremenu, letelo kroz vazduh. I dalje sigurno ima u sebi tu energiju, je l’ tako? Oprezno je zaobišao staklo i otvorio ulazna vrata radnje. U borbi protiv ogromne brzine drvo se kretalo veoma sporo. Na ulici nije bilo Lu Cea. Ipak, tačno tamo gde se do malopre nalazio starac, nešto novo je lebdelo iznad tla, na svega deset-petnaest centimetara. Ranije ga nije bilo. Tuda je prošao neko sa sopstvenim prenosivim vremenom, ispustio ovo i otišao dalje pre nego što je stiglo do tla. U pitanju je bio stakleni bokalčić, plav zbog temporalnog efekta. E sad, koliko li energije on nosi u sebi? Lopsang je skupio šake i sa oklevanjem ih podmetnuo i podigao; nešto ga je pecnulo i iznenada je osetio težinu kada je vretensko polje obuhvatilo predmet. Sada su se vratile odistinske boje. Bokal je bio mlečnoružičast ili, bolje rečeno, providan stakleni, ali je zbog sadržaja delovao ružičasto. Papirnati poklopac bio je prekriven loše naštampanim slikama neverovatno besprekornih jagoda oko ukrasnog natpisa: Ronald Soak, mlekadžija čistunac JOGURT SA JAGODAMA „Svež kao jutarnja rosa“ Soak? Znao je to ime! Taj čovek je donosio mleko u Esnaf! Lepo i sveže mleko, zapravo, ne ono sa zelenkastim primesama kao iz drugih mlekara. Vrlo pouzdan, bar su svi tako pričali. No bio pouzdan ih ne, bio je samo mlekadžija. Dobro, samo odličan mlekadžija, ali ako je vreme stalo, zašto... Lopsang se osvrtao u očajanju. Na ulici je još vladala gužva od ljudi i kola. Niko nije ni mrdnuo. Niko nije mogao. Ipak, nešto jeste trčkaralo uz odvod za kišnicu. Ličilo je na pacova koji jurca na zadnjim nogama, i to u crnoj odori. Pogledao je uvis, u Lopsanga, i ovaj vide da nema glavu, već lobanju. Kakve već lobanje umeju da budu, ova je bila poprilično razdragana. Reč CIJU uobličila mu se u umu, čak se i ne pomučivši da prođe kroz uši. Onda je pacov skočio na pločnik i sunuo sporednom uličicom. Lopsang je pošao za njim. Časak kasnije neko ga otpozadi ščepa za vrat. Pošao je da se otrgne iz stiska i shvatio koliko se u borbi uvek oslanjao na rasecanje vremena. Pored toga, osoba iza njega stiskala je odistinski čvrsto.

Teri Pračet 113 „Hoću samo da budem sigurna da nećeš praviti gluposti“, reče. Glas je bio ženski. „Šta ti je ovo na leđima?“ „Ko si...?“ „U ovakvim slučajevima, lepo vaspitanje nalaže“, reče glas, „da osoba koja ti drži vrat u smrtonosnom stisku postavlja pitanja.“ „Ovaj, to je odugovlakač. Ovaj, za skladištenje vremena. Ko...“ „O, zaboga. Ti opet isto. Kako se zoveš?“ „Lopsang. Lopsang Ludit. Slušaj, hajde, molim te, navij me. Hitno je, navijaj brzo!“ „Kako da ne. Na-pred Lob-sang, na-pred Lob-sang!“ „Molim?“ „A i prilično sporo kapiraš. Govoriš o ovoj ručki?“ „Da. Ponestaje mi vremena. Je l’ smem sad da te pitam ko si?“ „Gospođica Suzan. Ne mrdaj se!“ Otpozadi se začuo neopisivo radostan zvuk navijanja satnog mehanizma odugovlakača. „Gospođica Suzan?“, reče on. „Tako me zovu praktično svi koje poznajem. Sad ću te pustiti. Dodajem i da ćeš, ako budeš pravio neke gluposti, postići samo suprotno. Pored toga, ja sam trenutno jedina osoba na svetu koja bi možda bila sklona da ti opet čačka oko ručke.“ Pritisak nestade. Lopsang se lagano okrenu. Gospođica Suzan bila je devojka nežne građe, ozbiljno odevena u potpunu crninu. Kosa joj je lebdela oko glave kao oreol, bledoplava, skoro bela, s jednim crnim pramenom. Ipak, ono najupečatljivije kod nje bilo je... bilo je sve zajedno, shvati Lopsang, od izraza lica do držanja. Neki ljudi se stope s pozadinom. Gospođica Suzan stapala se s prvim planom. Isticala se. Sve ispred čega bi stala pretvorila bi u dekor. „Jesi gotov?“, reče. „Jesi li se nagledao?“ „Izvini. Da nisi videla jednog starca? Obučenog slično kao ja? Sa ovako nečim na leđima?“ „Ne. Sad je na mene red. Imaš običaj da zalaziš u pećine stroge?“ „Molim?“ Suzan prevrnu očima. „Dobro. Nosiš limun?“ „Jok ja!“ „Krušku onda sigurno ne nudiš“, reče Suzan. „Pre nekoliko minuta sam spazila Babarogu kako prolazi. Dakle, ne bi valjalo da naletiš na nju.“ „Da mi nije slučajno ona zarobila prijatelja?“ „Sumnjam. I Babaroga je pre stvor nego ličnost. U svakom slučaju, naokolo se sad šetka štošta gore od nje. Čak su se i bauci pritajili.“ „Slušaj, vreme je stalo, je l’ tako?“ „Jeste.“ „Kako to da ti onda stojiš tu i pričaš sa mnom?“ „Nisam, kako bi se reklo, biće podložno vremenu“, reče Suzan. „Radim u njemu, ali ne moram tu i da živim. Ima nas tu i tamo.“ „Kao ta Babaroga koju si pomenula?“ „Jeste. I Deda Pras i vila Zubićka, Peščanko i tako ta sorta.“ „Mislio sam da su oni mit?“ „Pa šta?“ Suzan opet virnu napolje iz ulaza u uličicu. „A ti nisi?“ „Pretpostavljam da nisi ti zaustavio sat?“, zapita gospođica Suzan gledajući duž ulice. „Ne, ja sam... zakasnio. Možda nije trebalo da se vraćam da pomognem Lu Ceu.“ „Kako molim? Jurcao si da sprečiš smak sveta, ali si stao da pomogneš nekom čikici? Ti... junačino!“ „Ma, ne bih rekao da sam...“ A onda Lopsang ućuta. Nije rekla „junačino“ glasom kojim se govori „stvarno si faca“; bio je to pre glas kojim ljudi kažu „moronu“.

Terry Pratchet 114 „Stalno nalećem na takve“, nastavi Suzan. „Junaci imaju vrlo neobičan pojam o najosnovnijoj matematici, znaš. Da si smrskao sat pre nego što je kucnuo, u redu. Ovako je svet stao, počelo je osvajanje, i verovatno ćemo svi pomreti - samo zato što si se ti zaustavio nekom da pomogneš. Mislim, baš je to lepo od tebe i sve, ali onako baš, baš... ljudski.“ Upotrebila je reč u značenju „tupavo“. „Hoćeš da kažeš, da bi spasao svet, treba da budeš hladan, proračunat gad?“, reče Lopsang. „Hladna proračunatost je od koristi, to moram priznati“, reče Suzan. „Hoćemo li sad da pogledamo taj sat?“ „Zašto? Sve je već gotovo. Ako ga sad razlupamo, samo ćemo još pogoršati stanje. Pored toga, vreteno je pomahnitalo i ja sam, ovaj, smatrao sam...“ „Oprezan si“, reče Suzan. „Odlično - razumno je biti oprezan. Ali hoću da proverim nešto.“ Lopsang je pokušao da se sabere. Ova čudna žena držala se kao da tačno zna šta radi - kao da tačno zna šta svako radi - a pored toga, šta mu drugo preostaje? Potom se setio vrča s jogurtom. „Je l’ ti ovo nešto govori?“, upita. „Siguran sam da je nekom ispao na ulici nakon što je vreme stalo.“ Uzela je vrč i razgledala ga. „A“, reče nehajno. „Navraćao je Roni, a?“ „Roni?“ „Ma, svi znamo Ronija.“ „Šta sad pa to znači?“ „Recimo ovako, ako ti je on našao prijatelja, prijatelj će biti dobro. Verovatno mu ništa ne fali. Fali mu mnogo manje nego da ga je pronašlo ma šta drugo, ako ništa. Slušaj, nije trenutak da brineš za pojedince. Hladan i proračunat, važi?“ Izašla je na ulicu. Lopsang je pošao za njom. Suzan je hodala kao da je u toj ulici ona gazda. Preletala je pogledom svaki sokak i ulaz, ali ne kao moguća žrtva koja strepi od napadača. Lopsangu se činilo da je razočarana što u senkama ne zatiče ništa opasno. Stigla je do radnje, ušla, i na tren zastala da razgleda lebdeći cvet od izlomljenog stakla. Po izrazu lica sudeći, činilo joj se najnormalnije na svetu da zatekne tako nešto, i viđala je i štošta daleko zanimljivije. Onda je nastavila, pa zastala pred unutrašnjim vratima. Kroz procep je još dopiralo svetlucanje, ali sada prigušenije. „Smiruje se“, reče. „Ne bi trebalo da je strašno... ali ovde je neko dvoje.“ „Ko?“ „Čekaj, otvoriću vrata. I pazi se.“ Vrata su se micala veoma polako. Lopsang je zakoračio u radionicu za devojkom. Vreteno poče da ubrzava. U sredini sobe časovnik je toliko blistao da ga je bilo bolno gledati. No on je svejedno piljio. „Isti... isti je kao što sam zamišljao“, reče. „Tako bi se moglo...“ „Ne prilazi mu“, reče Suzan. „Sledi ti nesigurna smrt, veruj mi. Usredsredi se malo.“ Lopsang trepnu. Poslednjih nekoliko misli kao da nije pripadalo njemu. „Šta si rekla?“ „Kažem, sledi ti nesigurna smrt.“ „Je l’ to gore od sigurne smrti?“ „Mnogo. Gledaj.“ Suzan s poda podiže čekić i njime polako džarnu u pravcu sata. Kad ga je prinela bliže, zavibrirao joj je u ruci; ona opsova sebi u bradu kad joj se istrže iz ruke i nestade. Baš pre nego što se to desilo, oko časovnika se na tren zgrčio prsten, koji je mogao biti nešto kao čekić, ali kad biste ga jako istanjili oklagijom pa ga savili u krug. „Je l’ imaš pojma zašto se ovo desilo?“, upita ona. „Ne.“ „Ni ja. Sad zamisli da si ti taj čekić. Nesigurna smrt, shvataš?“ Lopsang je gledao u dvojicu ukočenih ljudi. Jedan je bio srednje visine i imao je odgovarajući broj udova da prođe kao pripadnik ljudske rase; verovatno je trebalo biti tako

Teri Pračet 115 ljubazan pa uzeti tu mogućnost u obzir. Piljio je u časovnik. Druga prilika isto - a to je bio sredovečni čovek blentavog lica, još sa šoljom čaja u ruci i, koliko je Lopsang uspeo da razabere, keksom. „Ovaj koji ne bi pobedio na takmičenju za mistera, pa makar bio jedini učesnik, jeste Igor“, reče Suzan. „Ovaj drugi je doktor Hopkins iz ovdašnjeg Esnafa časovničara.“ „Dakle, bar znamo ko je napravio sat“, reče Lopsang. „Ne bih rekla. Radnja gospodina Hopkinsa je na nekoliko ulica odavde. I on pravi satovedrangulije za poprilično čudnu, ekskluzivnu klijentelu. Za to je usko stručan.“ „Onda ga je sigurno napravio taj... Igor?“ „Jao, pobogu, ne! Igori su sluge po struci. Nikad ne rade za sebe.“ „Ti izgleda baš svašta znaš“, kaza Lopsang dok je Suzan obigravala oko sata kao rvač koji zagleda odakle bi mogao da poduhvati protivnika. „Da“, reče ona, ne okrećući glavu. „Znam. Prvi časovnik se slomio. Ovaj se drži. Ko god da ga je osmislio, genije je.“ „Zli genije?“ „Ko će znati. Ne vidim nikakve znake.“ „Znake?“ „Recimo ’Hahahah!!!’ namalano na zidu bez sumnje bi nam stavilo to do znanja, a?“, reče ona i prevrnu očima. „Je l’ smetam ja tebi?“, zapita Lopsang. „Nikako“, reče Suzan i posveti se radnoj tezgi. „Elem, ovde nema ničega. Pretpostavljam da je mogao da navije sat, kao neki budilnik...“ Zaćutala je. Uzela je u ruku komad gumenog creva namotanog na kuku pored staklenih cevi i pomno se zagledala u njega. Onda ga je bacila u ugao i piljila je u njega kao da nikad nije videla ništa slično. „Ni reči“, kaza tiho. „Čula su im vrlo prefinjena. Samo se odšunjaj unazad, među ona velika staklena korita pozadi, i potrudi se da ostaneš neprimetan. Ovog ČASA!“ U ovoj poslednjoj reči odzvanjali su neki čudni akordi i Lopsang je osetio kako noge počinju da mu se kreću gotovo bez nadzora svesti. Vrata se malo pomeriše i uđe neki čovek. Ono čudno na tom licu, mislio je kasnije Lopsang, bila je sama nezapamtljivost. Nikad nije video lice toliko lišeno svakog obeležja. Imalo je nos, usta i oči, sve poprilično besprekorno, ali nekako, sve u svemu, nisu činili lice. Bili su to samo delovi koji nisu obrazovali odistinsku celinu. Ipak, spajali su se u nešto, spajali su se u lice statue, prijatnog lika - ali ništa odatle nije gledalo napolje. Polako, kao neko primoran da razmišlja o mišićima, čovek se okrenu i pogleda Lopsanga. Lopsang se napregnu, spreman da raseca vreme. Vreteno na leđima zastenja mu u znak upozorenja. „Mislim da bi to bilo, otprilike, to“, reče Suzan i kroči napred. Nešto okrenu čoveka. U stomak mu se zabi jedan lakat, a onda ga njen dlan tako snažno dokači ispod brade da se on odiže s poda i zveknu o zid. Dok je padao, Suzan ga odalami francuskim ključem po glavi. „Mogli bismo baš i da krenemo“, reče kao da je upravo presložila neuredne papire. „Ovde nema više ničeg.“ „Ubila si ga!“ „Svakako. On nije ljudsko biće. Imam... osećaj za tako to. Da kažemo, nasleđen. Osim toga, idi uzmi ono crevo. Polazi.“ Pošto je još držala francuski ključ, Lopsang je posluša. Ili pokuša da je posluša. Namotaji koje je bacila u ćošak uvezali su se u čvorove i umrsili se kao gumene špagete. „Zloćudnost, kako to naziva moj deda“, reče Suzan. „Prostorno uslovljeno neprijateljstvo neživih stvari prema živima - uvek naraste kad je u blizini neki kontrolor. Ne mogu oni tu ništa. Crevo je odličan pokazatelj na terenu, ako je verovati izvesnom pacovu kog poznajem.“

Terry Pratchet 116 Pacovu, pomisli Lopsang, ali reče: „Šta je kontrolor?“ „I nemaju osećaj za boje. Ne razumeju ih. Vidi ga kako se obukao. Sivo odelo, siva košulja, sive cipele, siva kravata, sve sivo.“ „Ovaj... ovaj... možda je prosto neko pokušavao da bude vrlo kul.“ „Misliš? No, tek onda svet ništa ne gubi“, reče Suzan. „U svakom slučaju, nisi u pravu. Gledaj.“ Telo se raspadalo. Postupak je bio brz i krajnje nekrvav, kao nekakvo suvo isparavanje. Prosto se pretvorilo u leteću prašinu, koja se razišla i nestala. Ipak, poslednjih nekoliko pregršti poprimilo je, tek na nekoliko sekundi, poznat oblik. Pa je nestalo i to uz najtiši mogući šapat od vriska. „To je bio dlang!“, reče on. „Zloduh! Seljani tamo dole u dolini kače amajlije da ih odagnaju! Ali mislio sam da je to obično praznoverje!“ „Ne, nego punoverje“, reče Suzan. „To znači da su stvarni, ali retko ko zapravo veruje u njih. Većina veruje u ono nestvarno. Nešto vrlo čudno se dešava. Ovi stvorovi su se razmileli na sve strane, i imaju tela. To tako ne ide. Moramo da nađemo čoveka koji je napravio časovnik...“ „A, ovaj, šta si ti, gospođice Suzan?“ „Ja? Ja sam... učiteljica.“ Propratila mu je pogled do francuskog ključa, koji je još držala u ruci, pa slegla ramenima. „Na velikom odmoru ume da bude baš čupavo, a?“, kaza Lopsang. Miris mleka potiskivao je sve ostalo. Lu Ce se uspravi kao strela. Prostorija je bila velika, a njega je neko položio na sto u središtu. Po dodiru sudeći, ploča je bila metalna. Duž zida su bile naslagane bućkalice, a pored sudopere prostrane poput kade nizale su se velike metalne činije. Pored mleka, nešto slabije, osećali su se i brojni drugi mirisi - dezinfekciono sredstvo, dobro oribano drvo i dalek, nejasan zadah konja. Približavali su se nekakvi koraci. Lu Ce žurno leže i zatvori oči. Čulo se kako neko ulazi u sobu. Zviždukao je sebi u bradu, i posredi je morao biti muškarac, jer žene, u Lu Ceovom dugom iskustvu, nikad ne zvižde tako treperavo i šištavo. Zviždukanje se približilo stolu, mirovalo časak, pa se okrenulo na drugu stranu i zaputilo ka sudoperi. Zamenio ga je zvuk pumpanja vode iz pumpe. Lu Ce zaškilji na jedno oko. Čovek za sudoperom bio je poprilično nizak, pa mu je plavo-bela prugasta kecelja - najobičnije veličine - dosezala skoro do poda. Činilo se da pere flaše. Lu Ce spusti noge sa stola, toliko pritajeno da bi pored njega prosečan nindža zvučao kao limeni orkestar, i sandalama nežno dodirnu pod. „Bolje vam je?“, reče čovek, ne osvrćući se. „O, ovaj, jeste. Dobro sam“, kaza Lu Ce. „Ja pomislih: vidi ti ovog ćelavog čikicu, monaha“, reče čovek i podiže bocu prema svetlosti da je pregleda. „S nečim na navijanje na leđima, a u škripcu. Hoćete šoljicu čaja? Pristavio sam lonče. Imam jakovog putera.“ „Jakovog? Jesam li još u Ank-Morporku?“ Lu Ce pogleda pored sebe, u policu punu kutlača. Čovek se i dalje nije osvrtao. „Hmm. Zanimljivo pitanje“, reče perač boca. „Moglo bi se reći da ste na izvestan način u Ank-Morporku. Nećete jakovog mleka? Mogu da donesem kravlje, kozje, ovčije, kamilje, lamino, konjsko, mačje, pseće, delfinsko, kitovsko ili aligatorsko, ako biste radije to?“ „Molim? Aligatori ne daju mleko!“, reče Lu Ce i ščepa najveću kutlaču. Nije načinila nikakav zvuk dok ju je skidao s kuke. „Nisam rekao da je lako.“ Čistač ju je dobro poduhvatio. „Prijatelju, gde smo mi to?“, zapita.

Teri Pračet 117 „Nalazite se u... mlekari.“ Čovek za sudoperom ovu poslednju reč izgovorio je kao da je zlokobna koliko i „zamak strave“, pa spustio još jednu flašu na sušilicu i, još leđima okrenut Lu Ceu, podigao ruku. Svi prsti izuzev srednjaka bili su savijeni, dok je ovaj bio pružen. „Monaše, znaš li šta je ovo?“, reče. „Prijatelju, to nije prijateljski gest.“ Kutlača je delovala zgodno i teško. Lu Ce je koristio i mnogo gora oružja. „Ah. Površno tumačenje. Monaše, star si. Na plećima ti vidim vekove. Reci mi šta je ovo i spoznaj šta sam ja.“ Hladnoća u mlekari postala je još malo hladnija. „To je tvoj srednji prst“, reče Lu Ce. „Pih!“, reče čovek. „Pih?“ „Jeste, pih. Imaš mozak. Upotrebi ga.“ „Slušaj, lepo od tebe što si...“ „Ti znaš one tajne mudrosti koje svi traže, monaše.“ Perač boca zastade. „Ne, čak mi se čini da možda znaš i one očigledne mudrosti sakrivene na vidnom mestu, koje praktično niko i ne traži. Ko sam ja?“ Lu Ce je piljio u usamljeni prst. Zidovi mlekare izbledeše. Hladnoća postade ljuća. Um mu je radio brzinom munje i bibliotekar sećanja preuze uzde. Ovo nije obično mesto i ono nije običan čovek: prst. Jedan prst. Jedan od pet prstiju na... Jedan od pet. Jedan od Petorice. Nejasni odjeci drevne legende mahali su da mu privuku pažnju. Pet manje jedan jeste četiri. Ostatak je jedan. Veoma pažljivo Lu Ce okači kutlaču natrag na kuku. „Jedan od Petorice“, reče. „Peti od Četvorice.“ „Eto. Odmah sam znao da si obrazovan.“ „Ti si... ti si onaj što ih je napustio pre nego što su se pročuli?“ „Da.“ „Ali... ovo je mlekara, a ti pereš flaše.“ „I? Morao sam nekako da ubijem vreme.“ „Ali... bio si peti Jahač apokalipse!“, reče Lu Ce. „I kladim se da se ne sećaš kako se zovem.“ Lu Ce je oklevao. „Ne“, reče. „Mislim da nikad nisam ni čuo.“ Peti jahač se okrenu. Oči su mu bile crne. Potpuno crne. Blistave i crne, i skroz bez beonjača. „Zovem“, reče Peti jahač, „se...“ „Da?“ „Zovem se Roni.“ Bezvremlje je narastalo kao led. Talasi su se mrzli na okeanu. Ptice bile prikovane u vazduhu. Svet se umirio. Ali ne i stišao. Čulo se nešto nalik na prevlačenje prsta po rubu veoma velike čaše. „Hajde“, reče Suzan. „Zar ne čuješ?“, kaza Lopsang i stade. „Ali nas to ne zanima...“ Gurnula je Lopsanga natrag u senke. U vazduhu na pola puta niz ulicu pojavilo se obličje kontrolora u sivoj odori i počelo da se obrće oko svoje ose. Vazduh oko njega ispunila je prašina, koja se pretvorila u valjkasti kovitlac, koji se, malčice nesiguran na nogama, pretvorio u nešto što je ličilo na ljudsko biće.

Terry Pratchet 118 Načas se klatarilo napred-nazad. Lagano je podiglo ruke i pogledalo ih, obrćući ih. Potom je s nekim ciljem odmarširalo. Dalje niz ulicu priključilo mu se još jedno, koje se promolilo iz sporednog sokačeta. „Ovo stvarno ne liči na njih“, reče Suzan dok su to dvoje skretali za ugao. „Nešto smeraju. Hajde da ih pratimo.“ „A Lu Ce?“ „Šta s njim? Šta reče ti, koliko ima godina?“ „Osamsto, kaže on.“ „Onda ga nije lako ubiti. Roni je uglavnom neškodljiv ako si na oprezu i ne prepireš se s njim. Hajde.“ Zaputila se ulicom. Kontrolorima se pridružilo još istih takvih, i krivudali su između zamuklih kola i nepomičnih ljudi, ulicom prema, kako se ispostavilo, Trgu Šator, koji je spadao među najotvorenije prostore u gradu. Bio je pijačni dan. Tihe, nepokretne prilike gurale su se oko tezgi. No siva obličja hitala su između njih. „Na stotine ih je“, reče Suzan. „Svi otelotvoreni, i izgleda da drže sastanak.“ Gospodin Beli je gubio strpljenje. Do sada nije bio svestan ni da ga ima, jer se, moglo bi se reći, sav sastojao od strpljenja. Ipak, sad je osećao kako isparava. Bio je čudan, taj vreli osećaj u glavi. I kako pomisao može biti vrela? Gomila otelotvorenih kontrolora gledala ga je s nelagodom. „Ja sam gospodin Beli“, reče zlosrećnom novom kontroloru kog su doveli pred njega, i uzdrhta od zaprepašćenja što je upotrebio prvo lice jednine - i preživeo. „Ne možete vi takođe biti gospodin Beli. Došlo bi do pometnje.“ „Ali ponestaje nam boja“, umeša se gospodin Ljubičasti. „To ne može biti slučaj“, reče gospodin Beli. „Boja ima beskonačno mnogo.“ „Ali nema toliko naziva“, reče gospođica Grao. „To nije moguće. Svaka boja mora imati naziv.“ „Pronašli smo svega sto tri naziva za zelenu pre nego što boja postane primetno plava ili žuta“, kaza gospođica Cinober. „Ali nijanse su beskonačne!“ „Svejedno, nazivi nisu.“ „Mora se pristupiti rešavanju ovog problema. Gospođice Smeđa, dodajte ga na spisak. Moramo dodeliti naziv svakoj mogućoj nijansi.“ Jedna kontrolorka je izgledala zgranuto. „Ne uspevam sve da zapamtim“, reče. „Niti shvatam zašto ti izdaješ naređenja.“ „Ako se izuzme otpadnica, moje otelotvorenje ima vremensko prvenstvo.“ „Reč je o svega nekoliko sekundi“, reče gospođica Smeđa. „To nije od važnosti. Prvenstvo je prvenstvo. To su činjenice.“ I bile su to činjenice. Kontrolori su poštovali činjenice. Bila je činjenica, i gospodin Beli je to znao, da se gradom sada, poprilično nezgrapno, šetka više od sedam stotina kontrolora. Gospodin Beli je zaustavio besomučan porast otelotvoravanja jer sve više i više kolega jurcalo mu je ka mestu na kom su se kotile nevolje. Bilo je isuviše opasno. Otpadnica je dokazala, istakao je on, da ljudsko obličje prisiljava um da razmišlja na izvestan uznemirujući način. Neophodan je vrhunski oprez. I to je činjenica. Samo onima s dokazanom sposobnošću da prežive ovaj postupak treba dozvoliti da se otelotvore i dovrše posao. I to je činjenica. Kontrolori su poštovali činjenice. Barem do sada. Gospođica Smeđa ustuknu za korak. „Svejedno“, reče. „Boravak ovde je opasan. Smatram da treba stupiti u stanje bestelesnosti.“ Gospodin Beli shvati da njegovo telo odgovara samo od sebe. Izduvalo je vazduh. „I da podaci ostanu nepoznati?“, reče. „Nepoznato je opasno. Učimo mnogo toga.“

Teri Pračet 119 „To što učimo nema nikakvog smisla“, reče gospođica Smeđa. „Što više budemo učili, to će imati više smisla. Ne postoji ništa što se ne da razumeti“, kaza gospodin Beli. „Ne razumem zašto sad opažam kod sebe želju da svoju šaku dovedem u oštar i neprijatan dodir s tvojim licem“, reče gospođica Smeđa. „Baš to sam i hteo reći“, kaza gospodin Beli. „Ne razumete, i stoga je opasno. Sprovedite to u delo i doznaćemo više.“ Udarila ga je. On se uhvati za obraz. „Rađaju se ničim izazvane misli o izbegavanju ponovnog iskustva nalik ovom“, reče. „I vrelina. Začudo, telo izgleda deo razmišljanja uistinu obavlja samo od sebe.“ „Što se mene tiče“, reče gospođica Smeđa, „te ničim izazvane misli su zadovoljstvo sjedinjeno sa zebnjom.“ „Već bolje upoznajemo ljudska bića“, reče gospodin Beli. „S kojim ciljem?“, zapita gospođica Smeđa, kod koje se, na prizor izobličenog lica gospodina Belog, osećaj zebnje uvećao. „S našim ciljem na umu, ljudi više nisu od značaja. Vreme se završilo. Oni su fosili. Koža pod jednim okom vam se trza.“ „Krivi ste za neprilične misli“, reče gospodin Beli. „Oni postoje, stoga ih moramo proučiti - do detalja. Želim da sprovedem jedan dalji ogled. Oko mi odlično dejstvuje.“ Uzeo je sekiru s pijačne tezge. Gospođica Smeđa uzmaknu još za korak. „Neopravdane i ničim izazvane misli pune zebnje pokazuju izrazit stepen porasta“, reče. „Ipak, ovo je najobičniji grumen metala nataknut na parče drveta“, reče gospodin Beli, odmeravajući sekiru u ruci. „Mi smo videli srca zvezda. Mi smo posmatrali svetove u plamenu. Mi smo videli svemir u mukama. Šta to u ovoj sekiri može u nama da izazove nemir?“ On zamahnu. Udarac je bio nezgrapan i čovečji vrat je mnogo otporniji nego što se obično smatra, ali šija gospođice Smeđe raspršta se na šarene čestice i ona se sruši. Gospodin Beli se osvrnu ka najbližim kontrolorima, koji redom ustuknuše. „Želi li još neko da se podvrgne ogledu?“, reče. Usledilo je užurbano horsko odbijanje. „Odlično“, kaza gospodin Beli. „Već smo štošta naučili!“ „Ovaj joj je otfikario glavu!“ „Ne deri se! I čuvaj svoju glavu! Sagni se!“, prošišta Suzan. „Ali ov...“ „Mislim da je ona toga svesna. Uzgred budi rečeno, ona je neživa. A i on isto.“ „Šta se događa?“ Suzan se povuče u senke. „Nisam... stopostotno sigurna“, reče, „ali mislim da su probali sebi da naprave ljudska tela. Nisu im ni loše kopije. A sad se... ponašaju kao ljudska bića.“ „Ono nazivaš ljudskim ponašanjem?“ Suzan tužno pogleda Lopsanga. „Ti baš ne izlaziš često, a? Moj deda kaže da ako inteligentno biće poprimi ljudski oblik, počinje da misli čovečanski. Forma određuje funkciju.“ „Inteligentna bića se onako ponašaju?“, upita Lopsang, još preneražen. „Ne samo što ne izlazi često nego ni istoriju nije čitao“, reče Suzan tmurno. „Znaš za prokletstvo vukodlaka?“ „Zar to što si vukodlak nije dovoljno prokletstvo?“ „Oni se ne bi složili. Ali ako predugo ostanu u vučjem obličju, za stalno postaju vukovi“, kaza Suzan. „Vuk je vrlo snažan... oblik, razumeš? Iako je um ljudski, vuk se ušunja na nos i na uši. Kroz šape. Znaš za veštice?“ „Ovaj, da bismo stigli ovamo, od jedne smo ukrali metlu“, reče Lopsang. „Stvarno? Onda imaš sreće što je nastupio smak sveta“, reče Suzan. „U svakom slučaju, neke veštice - one najbolje - znaju izvesnu smicalicu po imenu Pozajmljivanje. Mogu da se uvuku u životinjski um. Stvarno korisno. Ali fora je da znaš kad da se vratiš napolje. Ako si

Terry Pratchet 120 predugo patka, ostaneš patka. Oštroumna patka, možda, s nekim čudnim sećanjima, ali svejedno patka.“ „Pesnik Hoha jednom je sanjao da je leptir, a onda se probudio i kazao: ’Jesam li ja čovek koji je sanjao da je leptir ili sam leptir koji sanja da je čovek?’“, reče Lopsang, tek da se uključi. „Stvarno?“, odseče Suzan. „A šta je bio?“ „Molim? E, ih... ko zna.“ „Kako je pisao pesme?“, upita Suzan. „Četkicom, razume se.“ „Nije lepršao naokolo i tako stvarao izražajne šare u vazduhu ili polagao jaja na lišće kupusa?“ „To niko ne pominje.“ „Onda je verovatno bio čovek“, reče Suzan. „Zanimljivo, ali to nam i nije od neke pomoći. Osim što možeš reći da kontrolori sanjaju da su ljudi, a san im je stvaran. A nemaju ni mašte. Zapravo, baš kao ni moj deda. Mogu da naprave savršenu kopiju ma čega, ali ne mogu da stvore ništa novo. Dakle, šta ja mislim da se dešava? Mislim da otkrivaju šta stvarno znači biti ljudsko biće.“ „A to je?“ „Da ne držiš toliko sve pod paskom kao što misliš.“ Ona opet oprezno pogleda u svetinu na trgu. „Znaš li išta o čoveku koji je napravio sat?“ „Ja? Ne. Mislim, ne baš...“ „Kako si onda našao pravo mesto?“ „Lu Ce je mislio da se tu pravi časovnik.“ „Stvarno? Fino je pogodio. Čak ste i kuću potrefili.“ „Ja, ovaj, kuću sam našao ja. Znao, ovaj, znao sam da treba da budem upravo tamo. Je l’ to zvuči glupo?“ „O, da. Kao točak. Ali moguće da je istina. I ja uvek znam gde treba da sam. A gde treba da si sad?“ „Samo sekund“, reče Lopsang. „Ko si ti? Vreme se zaustavilo, svet su preuzela... stvorenja iz bajke i čudovišta, a naokolo se šetka jedna učiteljica?“ „Nikad bolje društvo“, reče Suzan. „Učiteljice ne trpe gluposti. Osim toga, rekla sam ti. Nasledila sam izvesne darove.“ „Na primer, da živiš izvan vremena?“ „Između ostalog.“ „Neobičan dar za jednu učiteljicu!“ „Dobro posluži kad treba ocenjivati radove, doduše“, kaza Suzan spokojno. „Jesi li zapravo ljudsko biće?“ „Ha! Isto koliko i ti. Ali ne mogu reći ni da nemamo izvesne tajne kosti zakopane u porodičnom dvorištu, da se tako izrazim.“ Nešto u tonu njenog glasa... „To nije samo slikovito izražavanje, jelda?“, reče Lopsang bezizražajno. „Pa, ne baš“, odgovori Suzan. „To što nosiš na leđima. Šta bude kad prestane da se vrti?“ „Ponestane mi vremena, naravno.“ „Aha. Znači, činjenica da je usporilo i stalo onda kad je kontrolor vitlao sekirom nije vredna pomena?“ „Ne obrće se?“ U panici, Lopsang je pokušao da dohvati rođena leđa, i dok se mučio, obrnuo se oko sopstvene ose. „Izgleda da imaš neki skriven dar“, reče Suzan i uz kez se nasloni na zid. „Molim te! Navijaj, brzo!“ „Važi se. Bra-vo, majsto-re...“ „Nije bilo mnogo smešno ni prvi put!“ „Nema veze. Ionako nemam neki smisao za humor.“ Ščepala ga je za ruke dok se rvao s kaiševima vretena.

Teri Pračet 121 „Ne treba ti to, shvataš?“, reče. „Samo ga džabe vukljaš! Veruj mi! Ne odustaj! Sam stvaraš svoje vreme. Ne pitaj se kako.“ Užasnuto je zurio u nju. „Šta se događa?“ „Sve je u redu, sve je u redu“, govorila je Suzan što je strpljivije mogla. „Ovako nešto uvek uzdrma čoveka. Kad se meni desilo, nije bilo nikoga u blizini, dakle, da znaš da imaš sreće.“ „Šta ti se desilo?“ „Otkrila sam ko mi je deda. I ne pitaj me ništa. Sad se saberi. Gde bi trebalo da si?“ „Ovaj, ovaj...“ Lopsang se osvrtao. „Ovaj... tamo negde, mislim.“ „Ni u snu te ne bih pitala otkud znaš“, reče Suzan. „I to je na drugu stranu od one rulje.“ Ona se osmehnu. „Posmatraj to s vedrije strane“, reče. „Mladi smo, imamo sve vreme ovog sveta na raspolaganju...“ Zabacila je francuski ključ na rame. „Idemo malo da rokamo.“ Da je postojalo išta nalik na vreme, prošlo bi nekoliko minuta od Suzaninog i Lopsangovog odlaska do trena kada je malecna prilika u odori, visoka petnaestak centimetara, uparadirala u radionicu. Za njom je došao i gavran, koji se posadio na vrata i sa znatnom dozom sumnje je posmatrao svetlucavi časovnik. „Meni izgleda opasno“, reče gavran. CIJU?, kaza Pacovska smrt, koji se beše zaputio ka satu. „Ne, nemoj na pamet da ti je palo da se sad tu junačiš“, reče Edgar. Pacov je došao do postolja sata, zagledao se naviše u njega sa izrazom lica u stilu „što su veći, to više tresnu kad padnu“, pa ga zveknuo kosom. Ili barem probao. Kad ga je sečivo dodirnulo, nešto blesnu. Na tren je Pacovska smrt u vidu crno-belog magličastog prstena okruživao časovnik, a onda iščeze. „Ja ti rekoh“, kaza gavran i poče da doteruje perje. „Sad se sigurno osećaš kao Pravi Zvekan.“ „...a onda mi je palo na pamet: u kojoj struci je stvarno potreban neko sa ovakvim darovima?“, reče Roni. „Za mene je vreme samo običan pravac. A onda pomislih: svi žele sveže mleko, pa je l’ tako? I svi žele da im se isporuči rano ujutru.“ „Sigurno bolje to nego da pereš prozore“, kaza Lu Ce. „U to sam se upustio tek kad su izumeli prozore“, reče Roni. „Pre toga sam tu i tamo raduckao kao baštovan. Hoćeš još malo užeglog jakovog putera?“ „Da, molim“, reče Lu Ce i pruži šolju. Lu Ce je imao osamsto godina, i zbog toga se odmarao. Neki junak bi skočio na noge lagane, jurnuo napolje u bešumni grad i... I eto vam ga na. Onda bi se junak zapitao šta sad da radi. Za osamsto godina Lu Ce je naučio da ono što se dogodi ostane dogođeno. Možda ostaje dogođeno u nekom drugom skupu dimenzija, ako želite da se upuštate u tehničke pojedinosti, ali ne možete ga razdesiti. Sat je otkucao i vreme je stalo. Kasnije će se pojaviti neko rešenje. U međuvremenu, šolja čaja i razgovor s domaćinom kog mu je slučaj podario možda prekrate vreme. Na kraju krajeva, nije Roni tamo neki prosečan mlekadžija. Lu Ce je već dugo smatrao da se sve dešava s nekim razlogom, izuzev možda fudbala. „Roni, pa ovo je pravi-pravcati puter“, reče kad je gucnuo. „Kakav nam donose ovih dana, ni kola ne bi njime podmazao.“ „Sve je u sorti“, reče Roni. „Po ovaj odlazim do krda koje je živelo na visijama pre šest stotina godina.“ „Živeli“, reče Lu Ce i diže šoljicu. „A čudno je to. Kad bi rekao ljudima da je u početku bilo pet Jahača apokalipse, a onda ih je jedan napustio i postao mlekadžija, pa, malčice bi se iznenadili. Zapitali bi se zašto si...“

Terry Pratchet 122 Na tren Ronijeve oči srebrno blesnuše. „Stvaralačke nesuglasice“, zareža. „I egoizam pojedinaca. Neki bi možda rekli... Ne, ne volim da pričam o tome. Želim im sreće do neba, naravno.“ „Naravno“, kaza Lu Ce, nečitljivog izraza na licu. „I s mnogo zanimanja sam im pratio karijeru.“ „Ne sumnjam.“ „Znaš da su me čak izbacili i iz zvaničnog istorijata?“, reče Roni. On diže ruku i u njoj se pojavi knjiga. Izgledala je nova-novcijata. „Ovo je bilo ranije“, reče gorko. „Knjiga o Omu, Tobranova proročanstva. Jesi ga sreo nekad? Visok čovek, bradonja, stalno se nešto kliberi kao lud na brašno?“ „Beše to pre mog rođenja, Roni.“ Roni mu dodade knjigu. „Prvo izdanje. Pogledaj drugo poglavlje, stih sedam“, kaza. I Lu Ce pročita: „’I anđeo u belo opravljen otvori Železnu knjigu, i peti jahač se pojavi u kočiji od plamtećeg leda, i zakoni popucaše i sve veze se iskidaše i mnoštvo zavika: ’O Bože, sad smo nadrljali!’“ „To sam bio ja“, reče Roni ponosito. Lu Ce je piljio u osmi stih: „’I ugledah kao neke zekonje, mnogobojne ali manje-više karirane, i kao da su se obrtale oko sebe, i začuh neku krupnu i sirupastu tvar.’“ „Taj stih su izbacili u sledećem izdanju“, reče Roni. „Vrlo otvoren za vizije svake vrste, taj stari Tobran. Oci omnijanizma mogli su da mešaju babe i žabe kako im padne na pamet. Naravno, u to doba sve je bilo novo. Smrt je bio Smrt, razume se, ali ostali su bili uglavnom samo Propast Letine na Ograničenom Području, Sitna Makljaža i Boginje.“ „A ti...?“, usudi se Lu Ce. „Ja više nisam bio zanimljiv za javnost“, reče Roni. „Ili su mi tako rekli. U ta davna vremena nastupali smo samo pred nešto malo publike. Jedna najezda skakavaca, isušeno plemensko pojilište, erupcija vulkana... Svakoj tezgi smo se radovali. Nije bilo mesta za petoricu.“ On frknu. „Tako su mi rekli.“ Lu Ce spusti šoljicu. „No, Roni, drago mi je što smo popričali, ali vreme... vreme ne leti, znaš.“ „Aha. Čuo sam. Ulice vrve od Zakona.“ Ronijeve oči opet sevnuše. „Zakona?“ „Od dlangova. Kontrolora. Opet su naručili stakleni časovnik.“ „Znaš za to?“ „Pazi, možda i ne pripadam Čudovišnoj Četvorki, ali štošta ja čujem i vidim“, reče on. „Ali to je kraj sveta!“ „Ne, nije“, kaza Roni spokojno. „Sve je još tu.“ „Ali nikud ne ide!“ „E pa, sad, to se mene ne tiče, zar ne?“, kaza Roni. „Ja se bavim mlekom i mlečnim proizvodima.“ Lu Ce se osvrnu po blistavo čistoj mlekari, po svedu cavim flašama i uglancanim bućkalicama. Kakav posao za bezvremenu osobu. Mleko je neprestano sveže. On se opet osvrnu na flaše i u umu mu se rodi jedna nezvana misao. Jahači imaju ljudsko obličje, a ljudi su sujetni. Ako umeš da iskoristiš tuđu sujetu, to je već samo po sebi borilačka veština, a Lu Ce se time bavio dugo. „Da se kladimo da ću prokljuviti ko si bio“, kaza. „Da se kladimo da ću ti prokljuviti pravo ime.“ „Ha. Nema šanse, monaše.“ „Nisam ja monah, samo čistač“, reče Lu Ce spokojno. „Samo čistač. Nazvao si ih Zakonima, Roni. Zakon mora postojati, je l’ tako? Oni donose pravila, Roni. Pravila su neophodna, zar ne?“

Teri Pračet 123 „Ja se bavim mlekom i mlečnim proizvodima“, reče Roni, ali mišić ispod oka mu se trznu. „Nabavljam i jaja po dogovoru. Dobar je to posao, ustaljen. Razmišljam da unajmim još nekoga, za rad u radnji.“ „Zašto?“, reče Lu Ce. „Neće imati posla.“ „I da se malo podrobnije pozabavim sirom“, kaza Roni ne gledajući u čistača. „Sir se baš traži. I možda da otvorim š-mejl adresu, ljudi bi mogli da šalju narudžbine, tržište bi moglo da se proširi.“ „Sva ona pravila su pobedila, Roni. Ništa se više ne kreće. Ne postoji neočekivano, jer ništa se ne događa.“ Roni je sedeo i zurio u prazno. „Pa dobro, Roni, vidim da si našao sebe“, umirivao ga je Lu Ce. „A ovo mesto održavaš pod konac, u to nema sumnje. Pretpostavljam da bi se ostali momci stvarno obradovali kad bi saznali da si se, znaš već, fino snašao. Samo jedno, ovaj... Zašto si me spasao?“ „Molim? A, pa bila mi je milosrdna dužnost...“ „Gospodine Soak, ti si Peti jahač. Milosrdna dužnost?“ Osim što si, mislio je Lu Ce, već dugo u ljudskom obličju. Želiš da saznam... Želiš. Na hiljade godina ovakvog života. Okrenulo te je naglavce. Sve vreme ćeš se natezati sa mnom, ali želiš da iz tebe iščupam kako se zoveš. Roniju blesnuše oči. „Staram se za svoje ljude, čistaču.“ „A ja spadam u tvoje ljude?“ „Poseduješ... izvesne korisne osobine.“ Piljili su jedan u drugog. „Odvešću te tamo gde sam te našao“, reče Roni Soak. „To je to. Onim drugim se više ne bavim.“ Kontrolor je ležao na leđima, otvorenih usta. Povremeno bi slabašno cvilnuo, nalik na zujkanje mušice. „Probajte opet, gospodine...“ „Tamni Avokado, gospodine Beli.“ „Je l’ to stvarna boja?“ „Jeste, gospodine Beli“, reče gospodin Tamni Avokado, koji nije bio sasvim uveren u to. „Probajte, dakle, opet, gospodine Tamni Avokado.“ Gospodin Tamni Avokado je sa mnogo oklevanja opet posegnuo ka ustima nauznak prućene prilike. Prsti su mu bili na nekoliko centimetara od njih kada se, naizgled sama od sebe, leva ruka prilike pokrenu tako brzo da se jedva i videla, i ščepa ga. Kosti zakrckaše. „Gospodine Beli, osećam izuzetno snažan bol.“ „Šta mu je ono u ustima, gospodine Tamni Avokado?“ „Izgleda da je neki kuvan, prevreo proizvod od žitarica, gospodine Beli. Izrazito snažni bol traje i dalje.“ „Neka namirnica?“ „Jeste, gospodine Beli. Bolni nadražaj je u ovom trenutku već zaista krajnje primetan.“ „Nisam li naredio da se ne jede i ne pije i ne vrše bespotrebni ogledi sa čulnim aparatom?“ „Uistinu jeste, gospodine Beli. Osećaj poznat kao nadasve snažan bol, koji sam nedavno pominjao, sada postaje poprilično nesnosan. Šta sad da radim?“ Pojam „naređenja“ bio je još nešto novo i nepoznato ma kom kontroloru. Behu navikli na odluke komiteta, koje su se donosile tek kad se mogućnosti nepreduzimanja ama baš ničega iscrpu. Odluke koje donesu svi zapravo ne donosi niko lično, što dakle predupređuje svako svaljivanje krivice. No tela su razumela naređenja. Očigledno je to u samoj prirodi ljudskosti, i stoga su se kontrolori, u istraživačke svrhe, povinovali. U svakom slučaju, nisu imali izbora. Kad bi im uputstva izdavao čovek sa oštrim oružjem u ruci, rađali su se kojekakvi osećaji. Čudo jedno kako

Terry Pratchet 124 se nagon za raspravom i savetovanjem preobražavao u nezajažljivu želju da se postupi po rečima ovog naoružanog. „Zar ga ne možeš ubediti da ti pusti ruku?“ „Gospodine Beli, izgleda da je u nesvesti. Zakrvavio je očima. Kao da tiho uzdiše. A ipak, telo je, čini se, odlučilo da hleb ne treba uklanjati. Smem li da potegnem opet pitanje neizdrživog bola?“ Gospodin Beli dade znak još dvojici kontrolora. Uz znatan napor, istrgli su prste gospodina Tamnog Avokada iz stiska. „O ovome ćemo morati da saznamo nešto više“, reče gospodin Beli. „Otpadnica je to pominjala. Gospodine Tamni Avokado?“ „Da, gospodine Beli?“ „Istrajava li bolni osećaj?“ „Ruka mi i gori i zebe, gospodine Beli.“ „Baš čudnovato“, reče gospodin Beli. „Vidim da ćemo morati temeljnije da istražimo bol.“ Gospodin Tamni Avokado otkri da mu na ovu pomisao neki glasić u dnu uma vrišti, dok je gospodin Beli nastavljao: „Kakve još namirnice postoje?“ „Znamo nazive tri hiljade sedamsto i devetnaest prehrambenih proizvoda“, reče gospodin Indigo-ljubičasti i kroči napred. Postao je stručnjak za to i slično, a i ovo je bila još jedna novotarija za kontrolore. Nikad ranije nisu imali stručnjake. Kad zna jedan, znali su svi. Znati nešto što ostali ne znaju izdvaja vas, premda samo malčice, kao pojedinca. Pojedinci mogu da umru. Ali to vam isto tako daje moć i vrednost, što znači da možda i nećete tek tako lako umreti. Trebalo je sve to svariti; kao i neki drugi kontrolori, već je sačinio zbirku trzaja i grčeva lica dok mu je um pokušavao da se prilagodi. „Navedi jedan“, reče gospodin Beli. „Sir“, reče gospodin Indigo-ljubičasti hitro. „Satrunuo proizvod goveđih mlečnih žlezda.“ „Naći ćemo malo sira“, reče gospodin Beli. Pored njih su prošla tri kontrolora. Suzan proviri iz dovratka. „Jesi li siguran da idemo pravim putem?“, zapita. „Udaljavamo se iz centra grada.“ „Ja treba da idem ovuda“, reče Lopsang. „Dobro, ali ne sviđaju mi se uzane ulice. Ne volim da se krijem. Nisam ljubitelj skrivanja.“ „Da, primetio sam.“ „Šta je ono ispred?“ „Stražnji ulaz Kraljevskog muzeja umetnosti. Široki drum je s druge strane“, reče Lopsang. „Tamo treba da idemo.“ „Za jednog gorštaka dobro poznaješ grad.“ „Ovde sam odrastao. Znam i pet različitih načina da se provali u Muzej. Ranije sam bio lopov.“ „Ja sam ranije mogla da prolazim kroz zidove“, kaza Suzan. „Sad kad je vreme stalo, izgleda da više ne mogu. Mislim da se te sposobnosti nekako potiru.“ „Stvarno si mogla da prođeš kroz čvrst zid?“ „Da. Porodična tradicija“, obrecnu se Suzan. „Dođi, idemo kroz muzej. Ako ništa, tamo se niko nešto mnogo ne muva ni kad su bolja vremena.“ U Ank-Morporku već vekovima nije bilo kralja, ali palate imaju običaj da potraju. Gradu možda ne treba kralj, ali uvek valja imati prostrane odaje i nekoliko zgodnih ogromnih zidova, dugo nakon što monarhija preraste u puku uspomenu, a zdanje dobije nov naziv, recimo Velelepni spomenik ljudskoj marljivosti. Pored toga, premda poslednji gradski kralj nije bio baš ulje na platnu kad je o lepoti reč - naročito pošto su ga obezglavili, nakon čega niko ne izgleda baš zanosno, čak ni nizak kralj - svi su se uglavnom slagali da je zgrnuo poprilično dobra umetnička dela. Čak i običan narod u gradu

Teri Pračet 125 umeo je da ceni slike poput Karavatijeve Tri krupne ružičaste žene i jednog parčeta gaze ili Movezovog Čoveka s velikim smokvinim listom i, pored toga, u grad s tako dugom istorijom kao što je Ank-Morpork nakrca se kojekakav umetnički talog; da bi se predupredilo zakrčenje ulica, potreban je neki sveopšti gradski tavan da se sve to natrpa. I tako, po ceni jedva nešto višoj od nekoliko kilometara crvenog plišanog kanapa i dva-tri uniformisana starca, da vam objašnjavaju put do Tri krupne ružičaste žene i jednog parčeta gaze, rodio se Kraljevski muzej umetnosti. Lopsang i Suzan hitali su kroz utihle dvorane. Kao i u Fidžetu, bilo je teško ustanoviti je li vreme tu uopšte stalo. Njegov protok ovde se ionako jedva primećivao. Monasi u Oj Dongu smatrali su Muzej dragocenim izvorom sirovina. Suzan se okrenu, pogleda u ogromnu sliku u pozlaćenom okviru, koja je zauzimala čitav jedan zid podužeg hodnika, i tiho reče: „O...“ „Šta je bilo?“ „Blictova Bitka za Ar-Gaš“, kaza Suzan. Lopsang pogleda ispucalu, neočišćenu farbu i žućkasto-smeđ lak. Boje su izbledele i pretopile se u desetak nijansi blatnjavosmeđe, ali kroz sve to prosijavalo je nešto nasilno i zlo. „Je l’ to, kao, pakao?“, upita on. „Ne, to je pre više hiljada godina bio drevni klačanski grad“, reče Suzan. „Ali deda jeste rekao da su ga ljudi pretvorili u pakao. Blict je poludeo dok ga je slikao.“ „Ovaj, ali lepo je uradio olujne oblake“, reče Lopsang i proguta knedlu. „Divno, ovaj, osvetljenje...“ „Vidi šta izlazi iz oblaka“, reče Suzan. Lopsang zaškilji u skoreli kumulus i okamenjenu munju. „A, da. Četiri jahača. Često se viđaju u...“ „Prebroj opet“, kaza Suzan. Lopsang se zapilji. „Eno dva...“ „Ne lupetaj, eno pe...“, poče ona, pa proprati njegov pogled. Pažnju mu ne beše privuklo slikarstvo. Na drugu stranu od njih, ka Porcelanskoj sobi, žurila su dva kontrolora. „Beže od nas!“, reče Lopsang. Suzan ga zgrabi za ruku. „Ne baš“, kaza. „Večito nešto većaju! Za to im treba troje! I vratiće se, zato polazi!“ Ščepala ga je za ruku i odšlepala ga ka sledećoj galeriji. Na drugom kraju nalazile su se sive prilike. Par je trčao dalje, pored tapiserija skorelih od prašine, pa u još jednu ogromnu, drevnu sobu. „Bogova mu njegovih, eno slike tri ogromne ružičaste žene sa samo...“, poče Lopsang dok ga je odvlačila dalje. „Usredsredi se malo, važi? Sad smo prošli skretanje za glavni ulaz! Ovo mesto je puno kontrolora!“ „Ali ovo je samo neka stara galerija! Šta će im bilo šta odavde?“ Ukopali su se na mermernim pločama. Široko stepenište vodilo je na sledeći sprat. „Ostaćemo zarobljeni tamo gore“, kaza Lopsang. „Svud naokolo su balkoni“, reče Suzan. „Kreći!“ Odvukla ga je uz stepenice, pa ispod lučnog svoda. I stala. Galerije su bile nekoliko spratova visoke. Na prvom spratu, posetioci su mogli pogledati naniže, na donji sprat. A na spratu ispod, kontrolori su imali mnogo posla. „Šta sad rade, koji klinac?“, šapnu Lopsang. „Mislim“, kaza Suzan smrknuto, „da se dive umetnosti.“ Gospođica Kajsija se nervirala. Telo je neprestano zahtevalo od nje neka čuda, a posao koji su joj poverili išao je stvarno vrlo rđavo.

Terry Pratchet 126 Na zid ispred nje bio je naslonjen ram nekadašnjih Kola zaglavljenih u reci ser Roberta Nokšira. U ramu nije bilo ničega. Prazno platno bilo je uredno smotano odmah pored. Ispred okvira, pažljivo poredane po veličini, nalazile su se hrpice boja. Nekoliko desetina kontrolora razbijalo ih je na sastavne molekule. „Još ništa?“, zapita ona, krupnim koracima se krećući duž reda. „Ne, gospođice Kajsija. Zasad samo poznati molekuli i atomi“, reče jedan kontrolor uzdrhtalim glasom. „Pa, je l’ ima neke veze sa odnosima? Sa uravnoteženošću molekula? Sa osnovima geometrije?“ „I dalje se staramo da...“ „Nazad na posao!“ Ostali kontrolori, koji su se prilježno tiskali oko onoga što je nekad bila slika, i što je i dalje bila slika, barem utoliko što su molekuli svi do jednog još bili prisutni u prostoriji, načas pogledaše uvis, pa se opet sagnuše i baciše se na delanje. Gospođica Kajsija je sve više besnela jer nije uspevala da dokuči zašto je besna. Između ostalog, verovatno i zato što ju je gospodin Beli, kad joj je dodelio zadatak, pogledao nekako čudno. Za kontrolore je međusobno zagledanje ionako bilo nepoznato iskustvo - nijedan kontrolor nije se baš često trudio da gleda drugog jer svi kontrolori izgledaju isto - a ne behu navikli ni da iskazuju ma šta pomoću lica. Čak ni da imaju lica. Ili tela koja nekako neobično odgovaraju na izraze tuđeg lica - u ovom slučaju, lica gospodina Belog. Kad bi je tako pogledao, osetila bi strahovit poriv da mu rastrgne lice noktima. Što nije imalo ama baš nikakvog smisla. Nijedan kontrolor ne bi trebalo tako da se oseća u vezi s drugim kontrolorom. Nijedan kontrolor ne bi trebalo tako da se oseća u vezi s ma čim. Nijedan kontrolor ne bi trebalo da se oseća. Osećala je jarost. Svi su izgubili tolike moći. Sumanuto je kad si primoran da laparaš komadima kože ne bi li se sporazumeo, a tek jezik... Bljaaaaaks... Koliko je njoj bilo poznato, u čitavom životu univerzuma nijedan kontrolor nikad ne beše iskusio osećaj zvani bljaaaks. Bljaaaks vreba na svakom koraku u ovom mrskom telu. Može da ga napusti kad god hoće, a ipak, a ipak... deo nje to nije želeo. Iz sekunda u sekund sve više ju je obuzimala ta užasna žudnja da ostane gde je. I osećala je glad. A ni to nije imalo smisla. Želudac je vreća za varenje hrane. Ne bi trebao da izdaje zapovesti. Kontrolori mogu sasvim fino da prežive putem razmene molekula sa okruženjem i pomoću lokalnih izvora energije. To su činjenice. Samo probaj to da objasniš želucu. Bila ga je svesna. Boravio je tu i gunđao. Ugnjetavali su je rođeni unutrašnji organi. Zašto su, koji... Zašto su, koji... Zašto su iskopirali unutrašnje organe? Bljaaaks. Sve zajedno je bilo previše. Želela je... želela je... da se izrazi tako što će se prodrati neke, neke grozne reći... „Nesklad! Pometnja!“ Ostali kontrolori užasnuto se osvrnuše. Ipak, ovo joj nije nimalo pomoglo. Ove reći nisu posedovale nekadašnju silinu. Mora da postoji nešto gore. A, da... „Organi!“, dreknu ona, srećna što je konačno našla šta je tražila. „I šta blenete vi... organi jedni?“, dodade. „Marš na posao!“ „Sve rasturaju“, šapnu Lopsang. „Takvi su ti kontrolori“, reče Suzan. „Misle da se tako može učiti. Znaš šta, gnušam ih se iz dubine duše. Najozbiljnije.“ Lopsang je pogleda postrance. Manastir nije bio isključivo muška institucija. Zapravo jeste, ali, kad se sve sabere, nikad nije o sebi razmišljao na taj način, jer pomisao da bi žene

Teri Pračet 127 mogle tamo da se zaposle nije čak ni proletela kroz glave sposobne da razmišljaju u šesnaest dimenzija. Ali u Lopovskom esnafu shvatali su da su, na svim poljima lopovluka, devojke barem podjednako dobre kao momci - rado se, recimo, prisećao Stef, drugarice iz odeljenja, koja je bila u stanju da vam ukrade sitninu iz zadnjeg džepa i pentrala se bolje od ubica. Lepo se snalazio među devojčicama. Ali Suzan mu je uterivala strah u kosti. Kao da je neko tajno mesto u njoj ključalo od jarosti, a na pomen kontrolora to bi pokuljalo napolje. Sećao se kako je onog jednog tresnula francuskim ključem. Samo se malčice namrštila od usredsređenosti, kao da bi da bude sigurna da će obaviti posao kako treba. „Hoćemo li?“, usudi se on. „Vidi ih“, nastavljala je Suzan. „Samo kontrolor može rasturati sliku da vidi šta je čini umetničkim delom.“ „Eno tamo neke velike hrpe bele prašine“, kaza Lopsang. „Čovek sa ogromnim smokvinim listom“, reče Suzan odsutno, očiju još pomno prikovanih na sive prilike. „I časovnik bi rasturili da vide šta to kucka.“ „Otkud znaš da je Čovek sa ogromnim smokvinim listom?“ „Samo se slučajno sećam gde je stajao, ništa drugo.“ „Ti si, ovaj, ljubitelj umetnosti?“, usudi se Lopsang. „Znam šta volim“, reče Suzan, još zureći u užurbane sive prilike. „A ovog trena bih baš volela gomilu oružja.“ „Trebalo bi da krećemo...“ „Ti gadovi ti se uvuku u glavu ako ih pustiš“, reče Suzan, koja nije mrdala. „Kad shvatiš da si pomislio: ’Trebalo bi da postoji zakon ili ’Ne pišem, na kraju krajeva, ja pravila, ili...“ „Stvarno mislim da treba da idemo“, kaza Lopsang oprezno. „I mislim to jer su neki krenuli uz stepenice." Ona naglo okrenu glavu. „Šta stojiš tu, onda?“, reče. Protrčali su ispod sledećeg luka, dospeli na galeriju s grnčarijom, i osvrnuli se tek kad su stigli do drugog kraja. Pratila su ih tri kontrolora. Nisu trčali, ali nešto u njihovim usklađenim koracima odavalo je poruku u stilu nadolazićemo i dalje. „Dobro, idemo ovuda...“ „Ne, nego ovuda“, reče Lopsang. „Ne treba tuda da idemo!“, obrecnu se Suzan. „Ne, ali na onom znaku piše ’Oružje i oklopi’!“ „Pa šta? Umeš sa oružjem?“ „Ne!“, reče Lopsang ponosito, a onda shvati da je ona to pogrešno protumačila. „Učili su me, znaš, da se bijem bez..“ „Možda nađem sebi neki mač“, zareža Suzan i krupnim koracima pođe napred. Kad su kontrolori kročili na galeriju, već ih je bilo više od troje. Siva gomila zastade. Suzan je mač našla među izloženim agatejskim oružjem. Istupio se od stajanja, ali duž sečiva je plamsao gnev. „Da trčimo dalje?“, zapita Lopsang. „Ne. Uvek te stignu. Ne znam možemo li ovde da ih ubijemo, ali što se mene tiče, poželeće da jesmo. Još nisi našao oružje?“ „Ne, zato što sam, znaš, prošao obuku za...“ „Samo mi se onda ne motaj ispred nogu, važi?“ Kontrolori su napredovali oprezno, što se Lopsangu učinilo čudno. „Ne možemo da ih ubijemo?“, zapita on. „Zavisi koliko su dopustili sebi da ožive.“ „Ali izgledaju uplašeno“, reče on. „Imaju ljudski lik“, reče Suzan preko ramena. „Ljudska tela. Savršene kopije. Ljudska tela su proživela hiljade i hiljade godina u želji da ih niko ne raspoluti. To počne nekako da provejava u mozak, zar ti se ne čini?“

Terry Pratchet 128 A onda su kontrolori počeli da ih zaobilaze i ustremili su se na njih. Naravno da će svi napasti odjednom. Niko ne bi pristao da krene prvi. Troje posegnu da ščepa Lopsanga. U dodžoima za obuku uživao je u borbi. Naravno, tamo su svi imali tapacirane štitnike i niko nije stvarno pokušavao da te ubije. Ali Lopsangu je dobro išlo jer je bio vešt u rasecanju vremena. Uvek je uspevao da ugrabi bar sitnu prednost. A ako imaš tu prednost, ne moraš da budeš baš toliko vičan tučnjavi. Ovde prednosti nije bilo. Nije bilo vremena za rasecanje. Odlučio se za mešavinu ulu-doa, okidokija i svega što radi, jer ako se u pravoj borbi postaviš kao u dodžou, mrtav si. Sivi ljudi ionako nisu predstavljali nikakav izazov. Samo su se trudili da ga ščepaju ili obujme. I bakica bi ih rasterala. Dvojicu je odbacio tako da su se otkotrljali, pa se okrenuo trećem, koji se trudio da ga ščepa oko vrata. Oslobodio se zahvata, okrenuo se na peti, spreman da ga udari bridom dlana - i zastao. „E, ne mogu da verujem!“, reče neki glas. Suzanino sečivo kao kovitlac sevnu Lopsangu pokraj lica. Ruka ispred njega rastala se od svog nekadašnjeg tela uz kišu ne krvi već šarene prašine koja se razlete. Telo je isparilo, na vrlo kratko se pretvorilo u sivo obličje u vazduhu, pa iščezlo. Lopsang je iza sebe čuo nekoliko tresaka, a onda ga Suzan ščepa za rame. „Ne treba da oklevaš, znaš!“, reče. „Ali bila je žena!“ „Nije! Ali jeste bila poslednja. Hajdemo sad, pre nego što stignu ostali.“ Klimnula je glavom ka drugoj skupini kontrolora, koji su ih vrlo pomno posmatrali s kraja dvorane. „Ionako nisu bili neki izazov reče Lopsang dok mu se vraćao dah. „Šta ovi rade?“ „Uče. Je I’ umeš i bolje da se biješ?“ „Naravno!“ „Odlično, jer će sledećeg puta biti podjednako dobri kao ti malopre. Kuda sad?“ „Ovaj, onamo!" Sledeća galerija bila je prepuna punjenih životinja. Pre nekoliko vekova bile su poslednji krik mode. Nisu ovo bili stari tužni medvedi - lovački trofeji - niti vremešni tigrovi čije su se kandže uhvatile ukoštac s čovekom naoružanim sa svega šest tričavih samostrela, u pratnji dvadeset pomoćnika koji su mu punili oružje i još stotinu njih koji su isterivali zveri iz šipraga. Neke od ovih životinja bile su grupisane. Behu to prilično male grupe prilično malih životinja. Bilo je žaba, posađenih oko malecne trpeze. Bilo je pasa u lovačkim mundirima, u lovu na lisicu sa šeširom s perjanicom. Jedan majmun je svirao bendžo. „O, ne, ceo bend“, reče Suzan glasom punim prestravljene zabezeknutosti. „I samo vidi ove mačiće kako igraju...“ „Užas!“ „Pitam se šta se desilo kad je tvorac ovoga sreo mog dedu.“ „Misliš da je sreo tvog dedu?“ „O, da“, reče Suzan. „O, da. A deda baš voli mačke.“ Lopsang zastade u dnu stepeništa, napola sakriven iza zlosrećnog slona. Crven konopac, sada čvrst kao šipka, stavljao je do znanja da ovaj deo muzeja nije otvoren za posetioce. Postojao je i dodatni nagoveštaj, u vidu oznake s natpisom „Po svaku cenu zabranjen pristup“. „Treba da budem tamo gore“, reče on. „Da se ne vučemo onda, a?“, kaza Suzan i preskoči konopac. Uzane stepenice vodile su do velikog, golog odmorišta. Tu i tamo bili su naslagani sanduci. „Tavan“, reče Suzan. „Čekaj... šta kaže onaj znak?“ „’Drži levo’“, pročita Lopsang. „Valjda, ako moraju da nose nešto teško...“ „A da malo pogledaš taj znak, a?“, reče Suzan. „Nemoj da vidiš ono što očekuješ, vidi ono što ti je pred nosom!“ Lopsang je pogledao.

Teri Pračet 129 „Baš glup znak“, reče. „Hm. Zanimljiv, zapravo“, kaza Suzan. „A šta ti misliš, kuda treba da idemo? Uskoro će rešiti da pođu za nama, pretpostavljam.“ „Tako smo blizu! Bilo koji prolaz može da posluži!“, reče Lopsang. „Bilo kojim prolazom, onda“, reče Suzan i zaputi se u uzani procep između sanduka. Lopsang je išao za njom. „Kako to misliš, rešiti?“, reče dok su zalazili u pomrčinu. „Znak na stepenicama kaže da je pristup zabranjen.“ „Misliš da će prekršiti pravilo?“ On se zaustavi. „Na kraju. Ali spopašće ih užasno osećanje da ne bi trebalo. Pravila su za njih svetinja. Oni i jesu pravila na neki način.“ „Ali ovaj znak koji kaže drži levo/desno ne možeš poštovati, ma šta da... a, jasno mi je...“ „Jelda je učenje zabavno? A, evo još jednog.“ NE HRANI SLONOVE „E ovo je“, reče Suzan, „dobro. Ne možeš ga se pridržavati...“ „...jer nema slonova“, reče Lopsang. „Mislim da počinjem da kapiram...“ „Klopka za kontrolore“, reče Suzan, koja je virila iza sanduka. „Ni onaj nije loš“, reče Lopsang. NE OBAZIRI SE NA OVAJ ZNAK. To je naređenje. „Fino smišljeno“, složi se Suzan, „ali pitam se... ko ih je postavio.“ Odnekud iza njih dopirali su glasovi. Bili su tihi, ali jedan se iznenada pojača. „...kaže levo, a pokazuje udesno! Nema nikakvog smisla!“ „Krivica je na tebi! Nismo poslušali prvi znak! Avaj za one koji zakorače na stazu nepravilnosti!“ „Nemoj ti meni, ti organski stvore! Dižem glas na tebe, ti...“ Čulo se nešto tiho, nešto nalik na grcanje, i vrisak koji, kao Doplerovim efektom, utihnu. „Je l’ se ovi to pobiše?“, zapita Lopsang. „Nadajmo se. Krećemo“, reče Suzan. Šunjali su se dalje, krivudali kroz lavirint između sanduka, pa prošli natpis: PATKA „E, sad smo već zabrazdili u metafiziku“, reče Suzan. „Zašto patka?“, zapita Lopsang. „Uistinu, zašto?“ Negde između kutija, jednom glasu je prekardašilo. „Koje pogane organske slonove? Gde su slonovi?“

Terry Pratchet 130 „Nema slonova!“ „Otkud onda znak?“ „To je...“ ...i opet ono prigušeno grcanje, i vrisak u iščeznuću. A onda... bat koraka u trku. Suzan i Lopsang se povukoše u senke i Suzan reče: „U šta sam se ja ovo upackala?“ Sagnula se i uzela malo meke, lepljive tvari. I dok je ustajala, videla je kako iza ugla pristiže kontrolor. Bio je izbečen i grozničav. Jedva se nekako usredsredio na njih dvoje, kao da se pokušava setiti ko su i šta su. Ipak, nosio je mač i pravilno ga je držao. Iza njega izniče nekakva prilika. Jedna ruka ga zgrabi za kosu i potegnu mu glavu unazad. Druga mu se zari u otvorena usta. Kontrolor se malo otimao, pa se ukočio. A onda se raspao na deliće i potpuno nestao. Na trenutak, u vazduhu, poslednjih nekoliko pregršti pokušalo je da se uobliči u nešto nalik malenoj prilici u odori. Onda, uz prigušen vrisak koji se mogao čuti samo pomoću maljica na potiljku, i to bi rastrgnuto na komadiće. Suzan prostreli pogledom priliku ispred sebe. „Ti si... nemoguće da si... šta si ti?“, zapita oštro. Prilika je ćutala. Možda zato što joj je nos i usta pokrivala debela tkanina. Ruke su joj bile u glomaznim rukavicama. I ovo je bilo čudno, jer je ostatak nje na sebi imao večernju haljinu sa šljokicama. I šal od nerca. I kamperski ranac. I elegantan damski šešir širokog oboda s dovoljno perja da se skroz do kraja istrebe tri retke vrste ptica. Prilika je kopala po rancu, a onda im pružila list smeđeg papira kao da im nudi kakav sveti spis. Lopsang ga pažljivo prihvati. „Ovde piše: ’Higs & Mikins, luksuzne bombonjere’“, reče on. „Karamelne pusle, ušuškani lešnik... čokoladne bombone?“ Suzan otvori šaku i pogleda u zgnječeni jagodni kremić koji je podigla. Pažljivo se zagledala u priliku. „Otkud si znala da će upaliti?“ „Molim vas! Nemate razloga da me se plašite“, reče prigušeni glas kroz zavoje. „Sad sam spala na one s celim lešnikom unutra, a one se ne tope baš brzo.“ „Molim?“, reče Lopsang. „Upravo ste ubili kontrolora čokoladicom?“ „Poslednjom kremašicom od narandže, da. Ovde smo na otvorenom. Hajdete sa mnom.“ „Kontrolor...“, dahnu Suzan. „I ti si kontrolor. Jelda? Zašto bih ti verovala?“ „Nemaš kome drugom.“ „Ali ti si jedna od njih“, kaza Suzan. „Vidim to, čak i ispod... svega toga.“ „Bila sam jedna od njih“, reče ledi Ležan. „Sad bih rekla da sam sva svoja.“ Na tavanu su živeli ljudi. Tamo gore nalazila se čitava porodica. Suzan se pitala jesu li tu zvanično ili nezvanično, ili nešto između, kao što je vrlo uobičajeno u Ank-Morporku, gde se uvek pati od hronične nestašice stambenog prostora. Toliki deo gradskog života odvijao se na ulici zato što unutra nije bilo mesta. Čitave porodice odgajali su u smenama, a krevet se koristio dvadeset četiri časa dnevno. Po izgledu sudeći, kustosi i ljudi koji su znali put do Tri krupne ružičaste žene i jednog parčeta gaze smestili su porodice na ove iždžikljale tavane. Izbaviteljka se naprosto uselila povrh njih. Porodica, ili barem jedna njena smena, sedela je na klupama oko stola, ukočena u bezvremlju. Ledi Ležan je skinula šešir, okačila ga na majku i raspustila kosu. Onda je razmotala debele zavoje oko nosa i usta. „Ovde smo manje ili više bezbedni“, reče. „Mahom su po glavnim ulicama. Dobar... dan. Zovem se Mirijada Ležan. Znam ko si ti, Suzan Sto Helit. Mladića ne znam, što me iznenađuje. Pretpostavljam da ste došli radi uništenja časovnika?“ „Da ga zaustavimo“, reče Lopsang.

Teri Pračet 131 „Samo malo, samo malo“, reče Suzan. „Ovo nema nikakvog smisla. Kontrolori mrze život i sve što s njim ima ikakve veze. A ti jesi kontrolor, je l’ tako?“ „Nemam pojma šta sam“, kaza ledi Ležan. „Ali ovog trena znam da sam sve što kontrolori ne bi trebalo da budu. Moramo nas... Moramo ih... Moramo nas zaustaviti.“ „Čokoladom?“, zapita Suzan. „Čulo ukusa nam je novo. Tuđinsko. Ne umemo da se odbranimo.“ „Ali... čokoladom?“ „Mene je umalo ubio suvi biskvit“, reče njeno gospodstvo. „Suzan, možeš li da zamisliš kako je to kad prvi put iskusiš ukus? Dobro smo napravili tela. O, da. Mnoštvo kvržica na jeziku. I voda nam je opojna kao vino. Ali čokolada... Čak i mozak se ukoči. Ne postoji ništa sem ukusa.“ Ona uzdahnu. „Verovatno je to divna smrt.“ „Na tebe kao da ne utiče“, reče Suzan sumnjičavo. „Zavoji i rukavice“, kaza ledi Ležan. „I tako jedva odolevam. Ijao, što sam nevaspitana. Sedite, sedite. Privucite neko detence i sedite.“ Lopsang i Suzan se zgledaše. Ledi Ležan to primeti. „Rekla sam nešto neprimereno?“, zapita. „Mi ljude ne koristimo umesto nameštaja“, reče Suzan. „Ali oni toga valjda nisu svesni?“, reče njeno gospodstvo. „Mi jesmo“, reče Lopsang. „O tome se zapravo i radi.“ „Ah. Treba toliko da naučim. Bojim se da mnogo toga kod ljudskosti zavisi od... konteksta. Vi, gospodine, možete li da zaustavite sat?“ „Ne znam kako“, reče Lopsang. „Ali mislim... trebalo bi da znam, mislim. Pokušaću.“ „Mislite da časovničar zna? Ovde je.“ „Gde?“, zapita Suzan. „Odmah tu niz hodnik“, kaza ledi Ležan. „Donela si ga?“ „Jedva je hodao. Gadno se povredio u borbi.“ „Molim?“, reče Lopsang. „Kako je uopšte hodao? Nalazimo se izvan oblasti vremena!“ Suzan duboko udahnu. „Nosi sopstveno vreme sa sobom, baš kao i ti“, reče. „To ti je brat.“ A to je bila laž. Ipak, nije bio spreman za istinu. Po izrazu lica sudeći, nije bio spreman čak ni za ovu laž. „Blizanci“, rekla je gospođa Og. Uzela je čašicu brendija, pogledala je, pa je spustila. „Nije bio jedan. Bili su blizanci. Dva dečaka. Ali...“ Prostrelila je Suzan pogledom kao plamenom iz let-lampe. „Sa’ ćeš da pomisliš: Ova matora babica trtlja koješta. Sa’ ćeš da pomisliš: Šta ona zna?“ Suzan ju je počastvovala istinom. „Deo mene jeste to pomislio“, priznade. „Dobar odgovor! Delovi nas svašta misle“, reče gospođa Og. „Deo mene misli: Ko je ova nadobudna gospojica koja mi se obraća kô da sam petogodišnje detence? Ali većina mene misli: Ima ona svojih problema do neba, i videla je štošta što ljudsko biće ne bi trebalo da gleda. Pazi, deo mene kaže: I ja sam isto. To što vidimo ono što ljudi ne bi trebalo da vide čini nas ljudima. E pa, gospojice... ako imaš išta mozga, deo tebe sad misli: Ova veštica ispred mene često mi je viđala dedu dok je sedela pored bolesničke postelje koja se iznenada pretvorila u samrtnu postelju, i ako je spremna njemu da tera inat, tvrdoglavo kô mazga, kad dođe vreme, onda bi verovatno mogla i meni sad da zaprži popriličnu čorbu ako joj dune. Kontaš? Da zadržimo mi sve te svoje deliće“, i ona iznenada namignu Suzan, „za sebe, kô što prvosveštenik reče glumici.“ „U potpunosti se slažem“, reče Suzan. „Skroz-naskroz.“ „Dobro, onda“, kaza gospođa Og. „Dakle... blizanci... E pa, bio joj je prvi put, a nije baš dobro poznavala ljudsko obličje, Mislim, ne možeš prirodno da se ponašaš kad sama nisi baš skroz prirodna i... blizanci nisu baš prava reč...“

Terry Pratchet 132 „Brat“, reče Lopsang. „On je napravio sat?“ „Jeste“, reče Suzan. „Ali ja sam nahoče!“ „I on isto.“ „Hoću odmah da ga vidim!“ „To možda nije baš najbolja zamisao“, reče Suzan. „Nisam tebe ni pitao za mišljenje, hvala lepo.“ Lopsang se okrenu ledi Ležan. „Onim hodnikom?“ „Da. Ali spava. Mislim da mu je časovnik uzburkao um, a pored toga, dobio je udarac u borbi. Priča u snu.“ „Na primer?“ „Poslednje što sam čula da kaže pre nego što sam pošla vas da tražim jeste: ’Tako smo blizu. Bilo koji prolaz može da posluži’“, reče njeno gospodstvo. Gledala je čas u jedno čas u drugo. „Jesam li rekla nešto što nije trebalo?“ Suzan rukama prekri oči. Joj, zaboga... „To sam ja izgovorio“, kaza Lopsang. „Kad smo se tek popeli uz stepenice.“ On prostreli Suzan pogledom. „Blizanci, jelda? Čuo sam za tako nešto! Ono što jedan pomisli, pomisli i drugi?“ Suzan uzdahnu. Ponekad sam, pomisli, stvarno kukavica. „Tako nešto, da“, reče. „Idem da ga vidim, onda, pa makar on i ne video mene!“ Izem ti, pomisli Suzan i pođe za Lopsangom hodnikom. Zabrinutog lica, kontrolorka je kaskala za njima. Džeremi je ležao na krevetu, iako krevet nije bio mekši ni od čega drugog u tom bezvremenom svetu. Lopsang je zastao i zurio je. „Baš... liči na mene“, reče. „O, da“, kaza Suzan. „Možda je mršaviji.“ „Moguće.“ „Drugačije... borice na licu.“ „Vodili ste drugačije živote“, reče Suzan. „Otkud znaš za njega i mene?“ „Moj deda se, ovaj, zanima za tako to. A i sama sam otkrila još ponešto“, reče ona. „Što bi se neko zanimao za nas? Nismo mi ništa naročito.“ „Ovo će biti vrlo teško objasniti.“ Suzan se osvrnu ka ledi Ležan. „Koliko smo bezbedni ovde?“ „Oni znaci ih uzrujavaju“, reče njeno gospodstvo. „Uglavnom ne zalaze ovamo. Ja sam se... da kažemo... postarala za one koji su vas pratili.“ „Onda ti lepo sedi, gospodine Lopsang“, reče Suzan. „Možda će biti lakše ako ti ispričam nešto o sebi.“ „Dakle?“ „Moj deda je Smrt.“ „Čudno je kad tako kažeš. Smrt je samo završetak života. Nije to... ličnost...“ SLUŠAJ KAD TI GOVORIM. Vetar fijuknu prostorijom i osvetljenje se izmeni. Na Suzaninom licu stvoriše se senke. Oivičavala ju je bledunjava plava svetlost. Lopsang proguta knedlu. Svetlost zgasnu. Senke nestadoše. „Postoji događaj pod nazivom smrt i postoji osoba po imenu Smrt“, reče Suzan. „Tako to ide. A ja sam unuka Smrti. Je l’ prebrzo pričam?“ „Ovaj, ne, mada si do pre sekund izgledala kao ljudsko biće“, reče Lopsang.

Teri Pračet 133 „Roditelji su mi bili ljudi. Postoji više vrsta genetike.“ Suzan zastade. „I ti izgledaš ljudski. Ljudski izgled je vrlo moderan u ovim krajevima. Da ne poveruješ.“ „Samo, ja i jesam čovek.“ Suzan mu uputi osmeh koji bi, na licu nekoga ko tako očigledno ne drži život za uzde, možda delovao malčice nesigurno. „Da“, reče ona. „A s druge strane, ne.“ „Ne?“ „Uzmi, recimo, Rat“, kaza Suzan, malo skrećući s teme. „Krupajlija, grohotom se smeje, stalno prdi posle jela. Da kažemo, čovek je koliko i njegov prvi komšija. Ali prvi komšija mu je Smrt. I on ima ljudsko obličje. A to je zato što su ljudi izmislili ideju... ideju ideje, i zato što sve zamišljaju u ljudskom liku...“ „Vrati se na ono ’a s druge strane, ne’, može?“ „Majka ti je Vreme.“ „Niko ne zna ko mi je majka!“ „Mogu da te odvedem kod babice“, reče Suzan. „Otac ti je našao najbolju babicu koja je ikad postojala. Ona ti je porodila majku. A majka ti je Vreme.“ Lopsang je sedeo otvorenih usta. „Meni je bilo lakše“, kaza Suzan. „Kad sam bila baš mala, roditelji su me vodili kod dede. Mislila sam da svaki deda ima dugačku crnu odoru i jaše samrtnički bledog konja. A onda su zaključili da to možda i nije baš najbolje okruženje za dete. Brinuli su se u šta ću izrasti!“ Nasmejala se bez imalo humora. „Dobila sam vrlo čudno obrazovanje, znaš? Matematika, logika i tako to. A onda, kad sam bila malo mlađa od tebe, u sobi mi se pojavio neki pacov i iznenada se sve što sam mislila da znam ispostavilo kao netačno.“ „Ja sam ljudsko biće! Ponašam se kao ljudsko biće! Znao bih da...“ „Morao si da živiš u granicama sveta, kako bi inače naučio da budeš čovek?“, reče Suzan, što je nežnije mogla. „A moj brat? Šta je s njim?“ Idemo, pomisli Suzan. „Nije ti on brat“, reče. „Malo sam te slagala. Izvini.“ „Ali rekla si...“ „Morala sam nekako da pripremim teren“, reče Suzan. „Ovako nešto moraš da variš malopomalo, bojim se. Nije ti on brat. On je ti.“ „A ko sam onda ja?“ Suzan uzdahnu. „Ti. Obojica ste... ti.“ „I tako, eto ti mene tu, i eto nje“, pričala je gospođa Og, „i beba izađe napolje kô po loju, al’ uvek je to muka za mladu mamu, i onda je...“, zastala je i oči joj se zapiljiše kroz prozor sećanja, „učinilo mi se kao... kao da je svet štucnuo, i držala sam bebu, i pogledala sam dole, a ono opet ja tamo, porađam je, i pogledam ja dole u sebe, i ja pogledam u sebe, i sećam se da sam rekla: „U finu si se kašu uvalila, gospođo Og“, a ona, koja je bila ja, kaže: „E, to si potrefila kô prstom u oko, gospođo Og“, a onda se sve nekako zabrljalo, i eto ti opet mene, samo jedne, s dve bebe u naručju.“ „Blizanci“, reče Suzan. „Mogla bi’ ih nazvati blizancima, jašta, kanda bi mogla“, reče gospođa Og. „Ali ja sam uvek mislila da su blizanci dve dušice što se rode odjednom, ne jedna koja se rodi dvaput.“ Suzan je čekala. Gospođa Og kao da se beše naoštrila za priču. „I, reko’ ja tom čoveku: ’Šta ćemo sad?’, a on će: ’A šta se to vas tiče?’, a ja rekoh, vala, tiče me se i te kako, nego šta nego me se tiče, i on nek misli šta ’oće, a ja ću svakom reći šta ja mislim. Ali mislila sam: E sad si nadrljala, gospođo Og, jerbo si se upetljala u mifologiju.“ „Mitologiju?“, reče učiteljica Suzan. „Jašta. Ali naročito mifastu. A možeš u gadnom škripcu da se nađeš kad je o mifologiji reč. Ali čovek se samo osmehnuo i rekao da dete mora da se gaji kao čovečje dok ne sazri, a ja

Terry Pratchet 134 pomislih: Jes’ vala, zabrazdila u mifologiju preko glave. Vid’la sam da nema blage šta sad da radi i da će sve to pasti meni na grbaču.“ Gospođa Og nategnu iz lule i kroz dim oči joj se zacakliše ka Suzan. „Mala moja, ne znam kol’ko imaš iskustva sa ovako nečim, ali nekad kad ovi odozgo kuju velike planove, ne misle uvek na sitnice, je l’ tako?“ Jeste. Ja sam takva sitnica, pomisli Suzan. Jednog dana Smrt je uvrteo sebi u glavu da usvoji siroče bez majke, a ja sam sitnica. Ona klimnu glavom. „Pomislih: Kako će sad ovo dalje da ide, mifološki govoreći?“, nastavi gospođa Og. „Mislim, tehnički gledano, vid’la sam ja da smo došli donde kad princa odgajaju kao svinjara sve dok mu se ne ukaže sudbina, ali u današnje vreme za svinjare i nema tol’ko posla, a ni to čačkanje veprića prutovima nije tol’ko zabavno kô što se priča, da ti ja kažem. Pa reko’, čula ja da esnafi u velikim gradovima prihvataju nahočad iz milosrđa, i sasvim fino ih paze, i ima dosta ljudi i žena koji su se lepo snašli, a tako su otpočeli život. Nije to nikak’a sramota, a plus ako se sudbina ne ukaže kad treba po rasporedu, mali će već znati neku valjanu struku, pa i to je neka uteha. Dok je svinjarstvo samo svinjarstvo i to ti je to. Gospojice, nešto me strogo gledaš.“ „Pa, da. Vrlo hladnokrvna odluka, a?“ „Neko mora i to da radi“, reče gospođa Og oštro. „Osim toga, muvam se ja po ovom svetu već duže vreme i primetila sam da oni koji nose u sebi sjaj ima da zasijaju i kroz šest slojeva štroke, a oni koji nisu sjajni neće vala zasijati ma kol’ko ih ti glancô. Ti se možda ne bi složila, al’ ja sam bila na licu mesta.“ Šibicom je istraživala glavu lule. Naposletku nastavi: „I to ti je to. Ostala bi’ ja malo, razume se, jerbo čak ni kolevku nisu imali, ali čovek me je odveo u stranu i rekô fala, al’ vreme je da se kreće. I šta ja imam da se prepirem s njim. Voleli su se. U vazduhu se osećalo. Al’ ne mogu reći da se ne zapitam ponekad na šta je sve to izašlo. Ozbiljno.“ Razlike su postojale, Suzan je to morala da prizna. Dva različita života ostavila su im jedinstvene žigove na licima. I njihove ličnosti rodile su se sa sekund ili dva razmaka, a za sekund se štošta u univerzumu promeni. Uzmi istovetne blizance, reče ona sebi. Ali oni su dve različite ličnosti u telima koja, barem u početku, izgledaju istovetno. Ne započinju život kao istovetne ličnosti. „Baš liči na mene“, reče Lopsang i Suzan trepnu. Nagla se prema Džeremijevom onesvešćenom obličju. „Šta reče?“, zapita. „Kažem, baš liči na mene“, reče Lopsang. Suzan zirnu ka ledi Ležan, koja kaza: „Suzan, i ja sam primetila.“ „Ko je šta primetio?“, upita Lopsang. „Šta to krijete od mene?“ „Kad progovoriš, miču mu se usne“, kaza Suzan. „Pokušavaju da oblikuju iste reči.“ „Čita mi misli?“ „Ne bih rekla da je tako prosto.“ Suzan uhvati jednu mlohavu ruku i blago je uštinu za kožu između palca i kažiprsta Lopsang se trže i pogleda u sopstvenu ruku. Predeo bele kože ponovo je crveneo. „Ne samo misli“, reče Suzan. „Kad ste ovako blizu, osećaš njegov bol. Tvoj govor upravlja njegovim usnama.“ Lopsang je piljio naniže, u Džeremija. „Šta će onda biti“, reče polako, „kad se osvesti?“ „I ja se to isto pitam“, kaza Suzan. „Možda ne bi trebalo da budeš ovde?“ „Ali moram da budem upravo ovde!“ „Bar mi ne treba da se zadržavamo“, reče ledi Ležan. „Znam svoju sortu. Sigurno sve vreme raspravljaju šta da rade. Oni znakovi ih neće zauvek zadržavati. A meni je ponestalo punjenih bombona.“

Teri Pračet 135 „Šta treba da radiš kad se nađeš tamo gde treba da budeš?“, zapita Suzan. Lopsang se sagnu i vrhom prsta pipnu Džeremija po šaci. Svet pobele. Suzan se kasnije pitala da li se tako osećaš u središtu zvezde. Nije žuto, sigurno ne vidiš vatru, samo usijanu belinu svakog pregorelog čula, koja sva redom vrište u isto vreme. Postepeno je izbledelo i pretvorilo se u izmaglicu. Pojaviše se zidovi sobe, ali videla je kroz njih. Iza se nalazilo još zidova, i još soba, prozirnih kao led i vidljivih samo na uglovima i tamo gde se odbije svetlost. U svakoj od njih, Suzan se okretala da pogleda u sebe. Bilo je beskonačno mnogo soba. Suzan je bila razumna. Beše to ogromna mana, bila je svesna. Niko te zbog toga ništa više ne voli, niti si vedar i - a ovo joj se činilo ponajmanje pošteno - čak ne znači ni da si u pravu. Ali zahvaljujući tome postaješ nepokolebljiv, a ona je nepokolebljivo znala da dešavanja oko nje nisu, ni u jednom opšteprihvaćenom smislu, stvarna. Samo po sebi, ovo ne predstavlja problem. Većina ljudskih delatnosti takođe nije stvarna. Ipak, ponekad se i um najrazumnije osobe na svetu susretne s nečim toliko krupnim, toliko složenim i tuđinskim da se ne može pojmiti, pa um umesto toga počne sebi da priča pričice. Onda, kad mu se učini da je razumeo priču, stekne utisak da je razumeo i to ogromno i nepojmljivo. A sada je, i Suzan je toga bila svesna, njen um sebi pričao priču. Usledio je zvuk nalik treskanju teških metalnih vratnica, jednih za drugim, sve glasnije i brže. Univerzum je doneo odluku. Ostale staklene sobe nestadoše. Zidovi se zamutiše. Boje pokuljaše nazad - u početku pastelne, a onda sve tamnije kako je bezvremena stvarnost tekla nazad. Krevet je bio prazan. Lopsang je nestao. Ipak, vazduh je bio pun trunčica plave svetlosti, koje su se obrtale i vrtložile kao tračice u oluji. Suzan se seti da udahne. „O“, reče naglas. „Sudbina.“ Okrenula se. Ofucana i izgužvana ledi Ležan još je zurila u prazan krevet. „Postoji li drugi izlaz?“ „Na kraju hodnika je lift, Suzan, ali šta se desilo sa...?“ „Ne Suzan“ reče Suzan oštro. „Gospođica Suzan. Suzan sam samo za prijatelje, a ti ne spadaš među njih. Uopšte ti ne verujem.“ „Ni ja sebi ne verujem“, reče ledi Ležan pokorno. „Je l’ ti sad lakše?“ „Pokaži mi taj lift, molim te.“ Ispostavilo se da je posredi naprosto velik sanduk veličine sobička, okačen o splet konopaca i čekrka na tavanici. Postavili su ga nedavno, po izgledu sudeći, radi prenosa velikih umetničkih dela. Većinu jednog zida zauzimala su klizna vrata. „U podrumu su vitla za dizanje“, reče ledi Ležan. „Radi bezbednosti, spuštanje se usporava mehanizmom pomoću kog lift na putu naniže pumpa vodu u veliku burad za kišnicu na krovu. Posle se ta voda vrati u šuplje protivtegove koji pomažu u dizanju teških predmeta...“ „Hvala“, reče Suzan brzo. „Ali da bi se spustio, zapravo mu treba vreme.“ Sebi u bradu dodade: „Može mala pomoć?“ Kao štenad željna igre, trake plave svetlosti obigravale su oko nje, pa odlebdele prema liftu. „Doduše“, dodade ona, „verujem da je Vreme sad na našoj strani.“ Gospođica Kajsija se zaprepastila koliko telo brzo uči. Do sada su kontrolori učili brojanjem. Pre ili kasnije sve se svodi na brojke. Ako znaš sve brojeve, znaš sve. Često je ono „kasnije“ zapravo mnogo kasnije, ali to nije bitno, jer kontrolorima je i vreme samo običan broj. Ali mozak - kilogram-dva gnjecave hrskavice - izlistava cifre tako hitro da to više i nisu cifre. Zabezeknula se koliko brzo može da usmeri ruku

Terry Pratchet 136 ne bi li uhvatila loptu u letu, a sve to uz proračunavanje budućih položaja ruke i lopte a da ona toga nije ni svesna. Čula kao da su radila svoj posao i obaveštavala je o zaključcima pre nego što bi ona sama stigla da razmisli. Trenutno je pokušavala da objasni ostalim kontrolorima kako nehranjenje slonova, kad već ne postoje slonovi, zapravo i nije nemoguće. Gospođica Kajsija spadala je u kontrolore koji su učili brzo i već je stvorila pojam o grupi predmeta, događaja i okolnosti koje je nazivala „glupim kao točak“. Na ono što je „glupo kao točak“ ne moraš da obraćaš pažnju. Neki od ostalih nikako nisu shvatali, ali sada, kad je začula tutnjavu lifta, stala je u pola govorancije. „Je l’ nam neko na spratu?“, zapita oštro. Kontrolori oko nje zavrteše glavama. Znak s natpisom „NE OBAZIRI SE NA OVAJ ZNAK“ uneo je preveliku pometnju. „Znači, neko silazi!“, reče gospođica Kajsija. „Nepropisno cunjaju! Moramo ih zaustaviti!“ „Moramo da porazgovaramo...“, poče jedan kontrolor. „Organski organe, radi šta ti se kaže!“ „Lične nesuglasice“, reče ledi Ležan dok je Suzan otvarala krovna vrata i izlazila na ravan krov. „Je li?“, zapita Suzan, osvrćući se po utihlom gradu. „A ja mislila da vi nemate ličnosti.“ „Sad ih već sigurno imaju“, reče ledi Ležan, koja se ispentra pored nje. „A ličnosti sebe određuju u odnosu na druge ličnosti.“ Suzan, koja se šunjala duž zidića, razmotrila je ovu neobičnu rečenicu. „Misliš, posvađaće se sve da pršti?“, reče. „Jeste. Nikad pre nismo imali prilike da budemo puni sebe.“ „Pa ti se izgleda fino držiš.“ „Samo zato što sam sasvim i stopostotno poludela“, reče njeno gospodstvo. Suzan se okrenu. Haljina i šešir ledi Ležan još su se više otrčali i sejala je šljokice na sve strane. A bilo je tu i lice. Prefinjenu koštanu strukturu nalik na tanani poredan našminkao je neki klovn. Verovatno šlep klovn. U bokserskim rukavicama. U magli. Ledi Ležan je gledala svet pandinim očima, a karmin joj je dolazio u dodir sa ustima samo slučajno. „Ne izgledaš kao ludak“, slaga Suzan. „Ne baš skroz.“ „Hvala ti. Ali većina određuje šta je normalno, bojim se. Znaš li onu izreku: ’Suma je veća od zbira činilaca’?“ „Naravno.“ Suzan je pogledom preletala krovove u potrazi za mestom za silazak. Nije joj ovo trebalo. Ovom... stvorenju se izgleda priča. Ili, pre će biti, besciljno toroče. „Ta izjava je sumanuta. Koještarija. Ipak, sada verujem da je istinita.“ „Odlično. Lift bi trebalo da stigne dole otprilike... sad.“ Zračci plave svetlosti, poput skliske pastrmke u potoku, plesali su oko vrata lifta. Kontrolori su se okupili. Učili su već neko vreme. Mnogi su se domogli oružja. I mnogi marljivo nisu preneli ostalima kako im je vrlo prirodno što drže nešto preteće u ruci. Osećali su to negde u dnu mozga. Stoga je bilo šteta što su, kad je dvoje otvorilo vrata, nasred poda zatekli delimično istopljenu čokoladnu bombonu sa šerijem. Miomiris ih je nežno zapahnuo. Preživelo je samo jedno, a kad je gospođica Kajsija pojela bombonu, ni toliko. „To ti je bar sigurica“, rekla je Suzan dok je stajala na ivici zidića oko muzejskog krova. „Među svim tim praznim omotačima obično se krije još jedna bombona.“

Teri Pračet 137 Onda se sagla i ščepala vrh oluka. Nije bila sigurna na šta će ovo ličiti. Ako padne... ali hoće li pasti? Nema vremena za pad. Ima svoje sopstveno vreme. U teoriji, ako nešto opipljivo poput teorije u ovakvom slučaju i postoji, to znači da bi mogla naprosto odlebdeti do zemlje. Ali trenutak da se takva teorija iskuša jeste kad ti baš ništa drugo ne preostaje. Teorija je samo ideja, ali oluk je činjenica. Oko šaka joj je treperila plava svetlost. „Lopsang?“, reče tiho. „Ti si, je li?“ To ime nije loše, nama je svejedno. Glas je bio neuhvatljiv poput daha. „Možda ovo pitanje deluje glupo, ali gde si?“ Mi smo samo sećanje. I slab sam. „A.“ Suzan skliznu još malo niže. Ali ojačaću. Idi do sata. „Zašto? Ništa tu nismo mogli da uradimo!“ Vremena su se promenila. Suzan je stigla do zemlje, ledi Ležan nespretno za njom. Večernja haljina iscepala joj se na još nekoliko mesta. „Može jedan modni savet?“, reče Suzan. „Rado“, reče njeno gospodstvo učtivo. „Dugačke, šljampave ciklama kilote s tom haljinom? Ni slučajno.“ „Je li? Baš su živopisne, a i fino greju. Za šta je trebalo da se opredelim?“ „Uz taj kroj? Manje-više ni za šta.“ „To bi bilo prihvatljivo?“ „Ovaj...“ Suzan je prebledela na pomisao da raspetljava zamršene zakone donjeg veša nekome ko, kako se njoj činilo, zapravo i nije niko. „Za onog ko bi verovatno to otkrio, da, bilo bi prihvatljivo“, završi. „Predugo bi mi trebalo da objasnim.“ Ledi Ležan uzdahnu. „To važi za sve“, reče. „Čak i za odeću. Zamena za kožu u svrhu očuvanja telesne toplote? Vrlo jednostavno. Baš je to lako reći. Ali toliko ima pravila i izuzetaka - ne može se razumeti.“ Suzan pogleda niz Široki drum. Bio je pretrpan nečujnim, nepomičnim saobraćajem, ali nijednom kontroloru ni traga. „Naići ćemo na još njih“, reče naglas. „Da. Bar na stotine“, reče ledi Ležan. „Zašto?“ „Jer se oduvek pitamo kako je to kad si živ.“ „Hajdemo onda Zefirovom“, reče Suzan. „Šta tamo ima?“ „Vinrih i Betherova.“ „Ko?“ „Mislim da su prvi her Vinrih i frau Bether davno umrli. Ali radnja još vrlo lepo posluje“, reče Suzan i sunu preko ulice. „Treba nam municije.“ Ledi Ležanje sustiže. „A. Je l’ oni prave čokoladu?“, reče. „Jok, kaki je meda iz šume“, reče Suzan i istog trena shvati svoju grešku. 16 Prekasno. Ledi Ležan se na tren zamisli. „Ne“, reče naposletku. „Premda verujem da većina, kao što kažeš, uistinu proizvodi izlučevine, barem u ovim podnebljima nijedan ne izlučuje baš...“ „Htela sam reći, da, oni prave čokoladu“, reče Suzan. Sujeta, sujeta, mislio je Lu Ce dok su mlekadžijska kola tandrkala kroz tihi grad. Roni je sigurno bio nešto kao bog, a ljudi od te sorte ne vole da se kriju. Ne da se stvarno kriju. Vole da 16 Makar i kratkotrajan rad s malom decom ovako utiče na rečnik.

Terry Pratchet 138 ostavljaju sitne tragove, ovde smaragdnu ploču, onde šifru u grobnici koju je prekrila pustinja - nešto što će predanom istraživaču saopštiti: Bio sam ovde i bio sam veliki. Čega su se još prvobitni ljudi plašili? Možda noći? Hladnoće. Medveda. Zime. Zvezda. Beskrajnog neba. Pauka. Zmija. Jedni drugih. Ljudi su se plašili svega i svačega. Izvukao je iz ranca otrcan primerak Puta i otvorio ga nasumice. Koan 97: „Ko drugome lamu kopa, sam u nju upada.“ Hm. I nije od neke pomoći. Pored toga, s vremena na vreme se pitao da nije pogrešno zapisao, premda je svakako palilo. Nije drugima kopao papkare, i nije upao još ni u jednog. On pokuša opet. Koan 124: „Daleko od očiju, daleko od srca.“ „Koja je to knjiga, monaše?“, upita Roni. „Ma samo... neka knjižica“, kaza Lu Ce. Osvrnuo se. Kola su prolazila pored pogrebnog preduzeća. Vlasnik je uložio lepe pare u velik stakleni izlog, iako pogrebnici zapravo i nemaju lepu robu za izlaganje i uglavnom se zadovolje tamnim, sumornim zastorima i možda ukusno izrađenom urnom. I imenom Petog jahača. „Ha!“, reče Lu Ce tiho. „Nešto ti je smešno, monaše?“ „Očigledno je, kad malo razmisliš“, kaza Lu Ce, sebi koliko i Roniju. Onda se okrenuo u sedištu i pružio mu ruku. „Drago mi je što smo se upoznali“, reče. „Da pogodim kako se zoveš.“ I onda je izgovorio ime. Suzan je bila neobično neprecizna. Nazvati Vinriha i Betherovu „proizvođačima čokolade“ isto je kao kazati da je Leonard da Kvirm „pristojan slikar, koji je uz to petljao i oko nekih izuma“ ili da je Smrt „bolje ne sretati svakog dana“. Bilo je tačno, ali nije prenosilo celu istinu. Kao prvo, nisu proizvodili, stvarali su. Razlika je primetna. 17 I premda su rezultate prodavali u ekskluzivnoj radnjici, nikad ih ne bi stavili u izlog ili uradili nešto tako prostački. Time bi ispali nekako... pa, previše željni. Uglavnom su V&B izlog ukrašavali svilom i somotskim zastorima, a na malecno postolje postavili bi možda samo jednu naročitu pralinu ili ne više od tri čuvene tvrde karamele. Cena nije bila istaknuta. Ako moraš da pitaš koliko V&B čokoladice koštaju, ne možeš da ih priuštiš. A ako ih probaš, i ostaješ pri tome da ih ne možeš priuštiti, štediš i stiskaš se, pljačkaš i prodaješ ostarele članove porodice, radi samo još jednog zalogaja, koji ti se zaljubio u jezik i dušu ti pretvorio u šlag. Na pločniku je postojao nenametljiv odvod, za slučaj da ljudima pred izlogom isuviše procure bale. Vinrih i Betherova su bili, razume se, stranci i, ako je verovati Esnafu poslastičara, nisu razumeli neobičan ukus gradskih jezika. Stanovništvo Ank-Morporka, govorio je Esnaf, voli dobro da se najede, ne voli da se zamajava, ne želi čokoladu punjenu likerom od kakaoa, i nema ničeg zajedničkog sa onim razmaženim tra-la-la strancima, koji u sve sipaju šlag. Zapravo, oni vole čokoladu uglavnom sačinjenu od mleka, šećera, loja, kopita, usana, raznih isceđevina, pacovskog izmeta, gipsa, muva, parčića drveta, kose, vate, paukova i ljuštura kakaovog ploda u prahu. Ovo je značilo da, prema prehrambenim merilima velikih čokoladnih centara u Borograviji i Kvirmu, ankmorporška čokolada zvanično spada u sireve, i samo zahvaljujući pogrešnoj boji izbegava svrstavanje u lepak za pločice. Suzan je sebi dozvoljavala po jednu jeftiniju bombonjeru mesečno. I, da je htela, lako bi stala posle prvog reda. „Ne moraš ti da ulaziš“, kazala je, otvarajući vrata radnje. Pored tezge, ukrućene mušterije stajale su u redu. 17 Dvadesetak dolara kilo.

Teri Pračet 139 „Slobodno me zovi Mirijada.“ „Mislim da ne...“ „Molim te?“, reče ledi Ležan blago. „Imena su važna.“ Iznenada, uprkos svemu, Suzan obuze trun saosećanja prema ovom stvoru. „Ma, dobro, važi. Mirijada, ne moraš da ulaziš.“ „Mogu da izdržim.“ „Ali mislila sam da je čokolada silno primamljiva?“, reče Suzan, nepopustljiva prema sebi. „I jeste.“ Piljile su u police iza tezge. „Mirijada... Mirijada“, reče Suzan, koja je samo neke svoje misli izgovarala naglas. „Od efepske reći mirios, što znači nebrojen’. A Ležan je grubo iskvarena reč ’legion... Pobogu.“ „Mislili smo da ime treba da pokazuje suštinu“, reče njeno gospodstvo. „A brojnost znači bezbednost. Izvini.“ „Pa, ovo su im osnovne bombonjere“, reče Suzan i prezrivo mahnu rukom ka izloženoj robi. „Da vidimo šta ima pozadi... Je l’ tebi dobro?“ „Dobro sam, dobro sam...“, mrmorila je ledi Ležan i klatila se. „Nećeš valjda sad da se baciš na ždranje?“ „Znamo... znam za snagu volje. Telo traži čokoladu, ali um ne. Bar ja to sebi govorim. I sigurno je istina! Um može da nadvlada telo! Čemu bi inače služio?“ „I ja se često pitam“, kaza Suzan i otvori druga vrata. „A. Budžak pun čarolija...“ „Čarolija? Ovde koriste magiju?“ „Skoro.“ Kad je ugledala stolove, ledi Ležan je nalegla na dovratak da ne bi pala. „Joj“, reče. „Uh... osećam prisustvo... šećera, mleka, putera, pavlake, vanile, lešnika, badema, oraha, suvog grožđa, narandžine kore, raznih likera, čvrstina, jagoda, malina, esencije ljubičice, trešanja, ananasa, pistaća, pomorandži, limete, limuna, kafe, kakaoa...“ „Ništa strašno, jelda?“, reče Suzan, koja je pogledom preletala radionicu u potrazi za kakvim upotrebljivim oružjem. „Na kraju krajeva, kakao je samo prilično gorko zrnevlje.“ „Jeste, ali...“ Ledi Ležan je stisla pesnice, zažmurila i iskezila zube, „kad se sve pomeša, dobiješ...“ „Polako, polako...“ „Volja nadvladava osećanja, volja nadvladava nagone...“, recitovala je kontrolorka. „Odlično, odlično, sad samo stigni do onog dela gde kaže ’čokoladu’, važi?“ „To je malo teže!“ Dok je hodala pored korita i tezgi, Suzan se činilo da čokolada, kad je vidiš ovako, više i nije toliko privlačna. Isto kao što hrpice boja u prahu nisu isto što i cela slika. Izabrala je špric koji je, po izgledu sudeći, bio osmišljen da posluži nekoj slonici u strogo lične svrhe, mada je, zaključila je ona, ovde verovatno namenjen cikcak šarama. A eno i omanjeg korita kakaovog likera. Piljila je oko sebe, u poslužavnike pune fondana, marcipana i karamela. A evo i čitavog stola punog jaja Zadušne patke. Ali nisu to bili oni poklončići za decu, nikako prazne ljušture sa ukusom kartona, o ne - ovo je u slatkišarstvu bilo isto što je u zlatarstvu prefinjen, zamršen nakit. Krajičkom oka opazila je pokret. Jedna kipolika radnica nagnuta nad poslužavnik najlepših pralinskih želja gotovo neprimetno se meškoljila. Vreme je uticalo u sobu. U vazduhu se nešto plavičasto svetlucalo. Osvrnula se i videla obrise ljudske prilike kako lebde pored nje. Lice se nije moglo razabrati i bila je prozirna poput magle, ali u njenoj glavi je rekla: Snažniji sam. Ti si moje sidro, vezuješ me za ovaj svet. Možeš da zamisliš koliko je teško opet ga pronaći u onolikom mnoštvu? Odvedi me do sata... Suzan se okrenula i gurnula špric za šlag u ruke Mirijadi, koja je stenjala. „Drži to. I napravi neku... bošču ili tako nešto. Treba da poneseš što više tih tu čokoladnih jaja. I kremića. I likera. Razumeš? Možeš ti to!“

Terry Pratchet 140 O, bogovi, nema joj druge. Jadnici treba nekakvo ohrabrenje. „Molim te, Mirijada. I glupo ti je to ime. Nisi ti mnoštvo, ti si jedna. Važi? Samo budi... svoja. Jedinija... E, to je lepo ime.“ Novokrštena Jedinija diže lice zamazano maškarom. „Da, jeste, jeste lepo ime...“ Suzan je dograbila što je više robe mogla, svesna da nešto iza nje šuška, pa se okrenula i zatekla Jediniju kako stoji u stavu mirno i drži, kako se činilo, sve moguće slatkiše s jedne tezge u... ...kao nekoj ciklama vreći. „A. Odlično. Oštroumno si upotrebila ono što si imala na raspolaganju“, reče Suzan slabašno. Onda se učiteljica u njoj umeša i dodade: „Nadam se da si ponela dovoljno za sve.“ „Ti si bio prvi“, reče Lu Ce. „Ti si manje-više i stvorio celu ovu ujdurmu. Izmislio sve od početka.“ „Nekad bilo“, reče Roni Soak. „Sad je sve drugačije.“ „Nije onako kao pre“, složi se Lu Ce. „Uzmi Smrt“, reče Roni Soak. „Upečatljiv je, priznajem, a i crno svakom stoji. Ali, kad se sve sabere, Smrt... Šta je smrt?“ „Samo dugačak san“, reče Lu Ce. „Samo dugačak san“, kaza Roni Soak. „A što se tiče ostalih... Rat? Ako je rat toliko rđav, što onda ljudi stalno ratuju?“ „Da ubiju vreme, manje-više“, reče Lu Ce. Počeo je da mota sebi cigaretu. „Da ubiju vreme, manje-više“, reče Roni Soak. „A što se tiče Gladi i Kuge, pa...“ „Sve je jasno“, reče Lu Ce saosećajno. „Baš to. Mislim, glad jeste strašna, razume se...“ „...u seoskoj zajednici, ali moraš se kretati u korak s vremenom“, reče Lu Ce i stavi smotanu cigaretu u usta. „Pa, to“, kaza Roni. „Moraš se kretati u korak s vremenom. Mislim, plaši li se prosečan gradski stanovnik gladi?“ „Ne, misli da hrana raste u prodavnici“, kaza Lu Ce. Počinjao je da uživa. Imao je osamsto godina iskustva u usmeravanju misli nadređenih, i to mahom pametnih nadređenih. Rešio je da malo pogura. „Vatra je već nešto drugo. Gradsko stanovništvo se stvarno plaši požara“, reče. „To je novo. Nerazvijen seljanin - po njemu je vatra nešto dobro, pa je l’ tako? Odbija vukove. Ako mu izgori koliba, pa šta sad, debla i trava za krov ništa ne koštaju. Ali sada živi u ulici punoj drvenih kuća, gde svako kuva u sobi, i...“ Roni ga prostreli pogledom. „Vatra? Vatra? Najobičniji polubog! Neki tamo nikogović drpi oganj od bogova i sad je odjednom besmrtan? To nazivaš obukom i iskustvom?“ Iz Ronijevih prstiju polete varnica i zapali Lu Ceu cigaretu. „A kad smo već kod bogova...“ „Prvi su došli, kako da ne, kad na vrbi rodi grožđe“, reče Lu Ce hitro. „Nego šta! Ljudi su počeli da ih obožavaju jer su se plašili mene“, reče Roni. „Jesi znao za to?“ „Ne, stvarno?“, reče Lu Ce nedužno. Ipak, sada Roni klonu. „Nekad bilo, naravno“, reče. „Sad je drugačije. Nisam ni ja što sam nekad bio.“ „Ne, ne, očigledno nisi, ne“, tešio ga je Lu Ce. „Ali sve zavisi iz kog ugla gledaš, ako se ne varam? E sad, pod pretpostavkom da čovek - odnosno...“ „Antropomorfna personifikacija reče Roni Soak. „Ali uvek sam više voleo izraz ’avatar’.“ Lu Ce nabra čelo. „Stalno letuckaš naokolo?“, zapita. „To je avijatičar.“

Teri Pračet 141 „Izvini. Dobro, pretpostavimo da avatar - hvala ti - koji je pre hiljadu godina bio malko ispred svog vremena, elem, pretpostavimo da sad dobro pogleda oko sebe, možda shvati da je svet ponovo spreman za njega.“ Lu Ce pričeka. „Vidiš, moj opat misli da si prva liga“, reče, čisto da malo dosoli. „Je li?“, zapita Roni sumnjičavo „Prva liga, svetska klasa, boli... glava“, dovrši Lu Ce. „Svitke i svitke je ispisao o tebi. Kaže, neprocenjivo si bitan da bi se razumeo rad univerzuma.“ „Aha, ali... to je samo jedan čovek“, kaza Roni Soak, sa celokupnim nadurenim oklevanjem nekoga ko u naručju, kao omiljenu plišanu igračku, ljuljuška čitav život zlopamćenja. „Ako sitničarimo, da, jeste“, reče Lu Ce. „Ali on je opat. A da li je uman? Misli toliko krupne misli da mu treba još jedan ljudski vek samo da ih domisli do kraja! Pusti selje da se plaše gladi - neko poput tebe treba da cilja na klasu. I pogledaj današnje gradove. Nekada davno bile su to samo hrpe glinenih cigala s nazivima poput ’Ur’ i ’Uh’ i ’Ug’. U današnje vreme u gradovima žive milioni. U vrlo, vrlo složenim gradovima. Samo pomisli čega se zapravo plaše. A strah... No strah jeste verovanje. M?“ Usledila je još jedna duga stanka. „Pa, dobro, ali...“, poče Roni. „Naravno, neće oni tako još dugo, jer kad ih oni sivaći porasklapaju na deliće da vide kako rade, neće ni preostati verovanja.“ „Mušterije računaju na mene...“, mumlao je Roni. „Kakve mušterije? To se Soak javlja“, reče Lu Ce. „Nije to glas Kaosa.“ „Ha!“, reče Kaos ogorčeno. „Još mi nisi rekao kako si to prokljuvio.“ Zato što imam više od tri moždane ćelije, a ti si sujetan i pravo ime si naopako namalao na kolima, bio toga svestan ili ne, a zatamnjen prozor je ogledalo i K i S su još prepoznatljivi u odrazu bez obzira što su izvrnuti naopačke, mislio je Lu Ce. Ali to ga ne bi nikuda odvelo. „Naprosto je bilo očigledno“, reče. „Izbije to na površinu. Kao da stolnjakom prekriješ slona. Možda ga i ne vidiš, ali siguran si da je slon tu.“ Kaos je izgledao rastrzano. „Ne znam“, reče. „Davno je bilo...“ „Je l’? A ja mislio ti reče da si bio broj jedan?“, kaza Lu Ce, koji se odlučio za drugačiji pristup. „Izvini! Doduše, nisi ti, pretpostavljam, kriv što za ovoliko vekova malko zarđao, kad se sve uzme u...“ „Zarđao?“, obrecnu se Kaos i podnese prst čistaču pod nos. „Mogao bih da te razbucam kao dete zvečku, ti glisto jedna!“ „Čime? Ubilačkim jogurtom?“, reče Lu Ce i siđe s kola. Kaos skoči za njim. „Otkud ti samo ideja da tako sa mnom razgovaraš?“, zapita oštro. „Evo baš odavde gde smo sad - ugao Širokog druma i Trgovačke“, reče. „Što?“ Kaos zaurla. Strgao je sa sebe prugastu kecelju i belu kapu. Kao da je narastao. Tama je isparavala s njega poput dima. Lu Ce skrsti ruke i isceri se. „Na zaboravi na pravilo broj jedan“, reče. „Pravila? Pravila? Ja sam Kaos!“ „Onaj prvi?“, reče Lu Ce. „Jeste!“ „Stvoritelj i razoritelj?“ „Vala, nego šta!“ „Naizgled zamršeno, naizgled nepredvidljivo ponašanje, koje svejedno ima jednostavno, determinističko objašnjenje i predstavlja ključ za nove nivoe razumevanja multidimenzionalnog univerzuma?“ „Ne sumnjaj... Molim?“ „Moraš u korak s vremenom, gospodine moj, moraš se osavremeniti!“, zavika Lu Ce uzbuđeno, poskakujući s noge na nogu. „Ono si što ljudi misle da si! A promenili su te! Nadam se da umeš dobro da sabiraš!“

Terry Pratchet 142 „Ne možeš ti meni da govoriš šta da budem“, rikao je Kaos. „Ja sam Kaos!“ „Misliš, a? E pa, ništa od veličanstvenog povratka na scenu sad kad su kontrolori preuzeli vlast! Pravila, gospodine moj! Eto, to su oni. Hladna, mrtva pravila.“ Srebrna munja se zaiskri u hodajućem oblaku koji je nekad bio Roni. Onda oblak, kola i konj iščezoše. „Pa, valjda je moglo i gore“, reče Lu Ce za sebe. „I nije preterano bistar momak. Možda malko previše staromodan.“ Osvrnuo se i ugledao gomilu kontrolora kako ga posmatraju. Bilo ih je na desetine. Uzdahnuo je i uputio im blentav osmejak. Za danas je bilo dosta. „No, pretpostavljam da ste bar vi čuli za pravilo broj jedan?“, reče. Na ovo kao da su na tren zastali. „Čovečje biće, mi znamo na milione pravila.“ „Bilione. Trilione“, reče drugi. „E pa, mene ne možete da napadnete“, reče Lu Ce, „zbog pravila broj jedan.“ Najbliži kontrolori počeše da se sašaptavaju. „Sigurno ima neke veze s gravitacijom.“ „Ne, s kvantnim efektima. Očito.“ „Logički gledano, ne može postojati pravilo broj jedan jer u toj tački u vremenu nije postojao koncept množine.“ „Ali ako ne postoji pravilo broj jedan, mogu li postojati druga pravila? Ako nema pravila broj jedan, šta biva s pravilom broj dva?“ „Pravila ima na milione! Nemoguće da nemaju redne brojeve!“ Divota, pomisli Lu Ce. Treba samo da sačekam dok im se istope glave. No jedan kontrolor kroči napred. Oči su mu bile sumanutije nego u ostalih, i bio je mnogo zapušteniji. Nosio je i sekiru. „Ne moramo da raspravljamo o ovome!“, obrecnu se. „Moramo misliti: Ovo su gluposti, nećemo o njima raspravljati!“ „Ali šta je pravilo...“, poče neki kontrolor. „Obraćaćeš mi se kao gospodinu Belom!“ „Gospodine Beli, šta je pravilo broj jedan?“ „Nije mi milo što me to pitaš!“, zakriča gospodin Beli i zamahnu sekirom. Telo drugog kontrolora poče da se raspada oko sečiva, da se razlaže na lebdeće čestice koje nestadoše u vidu tananog oblačka. „Ima li još neko nekih pitanja?“, reče gospodin Beli i opet diže sekiru. Jedan ili dva kontrolora, koji se još ne behu sasvim prilagodili novom razvoju događaja, zaustiše nešto. Pa zatvoriše usta. Lu Ce ustuknu nekoliko koraka. Ponosio se izuzetno izbrušenom sposobnošću da se pričom izvuče iz bilo čega ili uvuče u bilo šta, ali to je mahom palilo ukoliko mu se sagovornik mogao podičiti izvesnim duševnim zdravljem. Gospodin Beli okrenu se Lu Ceu. „Organski stvore, nije ti ovde mesto, šta ćeš ovde?“ No Lu Ce je prisluškivao jedan drugi razgovor šapatom. Dopirao je s druge strane obližnjeg zida, a tekao je ovako: „Koga briga koje tačno reči upotrebiš!“ „Izbor reči je bitan, Suzan. Precizan opis nalazi se na unutrašnjoj strani poklopca. Pogledaj.“ „I misliš da će ikoga boleti briga za to?“ „Molim te. Sve treba uraditi propisno.“ „Joj, daj ga onda ovamo!“ Sa sekirom na gotovs, gospodin Beli ustremio se na Lu Cea,. „Zabranjeno je...“, poče on. „Jedi... Jaoj, ne zezaj me... Jedi.... ’slastan šećerni fondan prožet zanosno opojnim i kremastim filom od maline preliven tajanstvenom tamnom čokoladom’ ...ti siva poganijo!“ Pljusak sitnih predmeta zadobova po ulici. Nekoliko njih se razbi i otvori.

Teri Pračet 143 Lu ce začu zapomaganje, ili, bolje reći, tišinu iza nedostatkom zapomaganja na koje beše navikao. „Joj, ne, odmota...“ Praćen perjanicom dima, ali sad već više nalik na mlekadžiju, premda mlekadžiju koji je upravo isporučio robu u zapaljenu kuću, Roni Soak besno ulete u mlekaru. „Šta on misli, ko je on?“, mrndžao je dok je stiskao ivicu besprekorno čiste tezge tako jako da je savio metal. „Ha, ma da, oni te prosto šutnu, ali kad hoće da se vratiš na scenu...“ Pod njegovim prstima metal je dostigao belo usijanje, a onda je počeo da kaplje. „Imam mušterije. Imam mušterije. Ljudi računaju na mene. Posao možda nije sav otmen i nakinđuren, ali ljudima će uvek trebati mleka...“ On se pljesnu po čelu. Gde mu je tečni metal dodirnuo kožu, ispario je. Glava ga je baš gadno bolela. Sećao se vremena kad je postojao samo on. Bilo je teško prisetiti se jer... nije bilo ničega, ni boje, ni zvuka, ni pritiska, ni vremena, ni obrtanja, ni svetlosti, ni života... Samo Kaos. I jedna misao se javi: Želim li opet to? Savršeni red koji ide podruku s nepromenljivošću? Nalik na srebrnaste jeguljice u njegovom umu, još misli dopratilo ju je u stopu: Bio je, na kraju krajeva, Jahač, i to još otkako su u gradovima od blata na užarenim ravnicama ljudi sklepali nekakvu magličastu ideju Nečega što je prethodilo svemu ostalom. I Jahač osluškuje buku sveta. Ljudi iz blatnih gradova i ljudi iz kožnih šatora nagonski su znali da se svet opasno vitla kroz složen i nimalo brižan univerzum, da se život živi za debljinu ogledala daleko od hladnoće svemira i noćnih zaliva. Znali su da je sve što nazivaju stvarnošću - ona mreža pravila koja ih održava u životu - pa, da je sve to samo mehur na plimskom talasu. Plašili su se nekadašnjeg Kaosa. Ali sada... On otvori oči i pogleda u svoje tamne šake koje su se pušile. Svetu uopšte, on se obrati: „Ko sam sada?“ Lu Ce mu je čuo glas kako ubrzava iz ništavila: „...vam se...“ „Ne, opet si se namotao“, reče mlada žena ispred njega. Odmakla se i procenjivački ga osmotrila. Lu Ce je po prvi put za osam stotina godina imao osećaj da su ga uhvatili na delu dok radi nešto nevaljalo. Takav je to bio izraz lica - ispitivački izraz, koji mu je preturao po unutrašnjosti mozga. „Vi ste, dakle, sigurno Lu Ce“, kaza Suzan. „Ja sam Suzan Sto Helit. Nema vremena za objašnjenja. Propustili ste nekih... pa, ne dugo. Moramo da odvedemo Lopsanga do staklenog časovnika. Vredite li čemu? Lopsang misli da ste malčice prevarant.“ „Samo malčice? Ne mogu da verujem.“ Lu Ce se osvrnu. „Šta se ovde desilo?“ Izuzev večito prisutnih statua, ulica je bila pusta. Ipak, po zemlji su bili rasuti srebrni papirići i šareni omotači, a s druge strane zida iza njega nalazila se dugačka mrlja, kao da ga je zapljusnuo talas čokoladnog preliva. „Neki su pobegli“, reče Suzan i uze izvestan predmet; Lu Ce se mogao samo nadati da je posredi divovski špric za šlag. „Uglavnom su se tukli međusobno. Je l’ biste vi probali da rastrgnete nekoga samo zbog bombone s kafe-kremom?“ Lu Ce pogleda u te oči. Posle osamsto godina naučiš da čitaš ljude. A priča po imenu Suzan protezala se u davnine. Verovatno je čak i znala za pravilo broj jedan, samo je nije bilo briga. Prema tako nekome treba se odnositi s poštovanjem. Ipak, čak ni nekoga poput nje ne možeš pustiti da baš do kraja istera svoje. „Zbog one sa zrnom kafe na vrhu ili obične?“, reče. „One sa zrnom kafe, mislim“, rekla je Suzan i zadržala mu pogled. „Nnn-e. Ne. Ne verujem da bih“, reče Lu Ce.

Terry Pratchet 144 „Ali uče“, reče jedan ženski glas iza čistača. „Neki su se oduprli. U stanju smo da naučimo. Tako su ljudska bića postala ljudska bića.“ Lu Ce je osmotrio govornicu. Izgledala je kao dama iz visokog društva koja je upravo provela vrlo loš dan u kombajnu. „Čisto da se razumemo“, reče, gledajući čas u jednu čas u drugu ženu. „Borile ste se protiv sivih ljudi čokoladom?“ „Jeste“, reče Suzan i proviri iza ugla. „Za čula je to prava eksplozija. Izgube kontrolu nad morfičkim poljem. Je l’ umete uopšte da gađate? Odlično. Jedinija, daj mu, daj mu koliko god čokoladnih jaja može da ponese. Tajna je u tome da iako tresnu, pa da ima što više šrapnela...“ „A gde je Lopsang?“, zapita Lu Ce. „On? Moglo bi se reći da je uz nas duhom.“ Vazduh se iskrio plavičasto. „Muke odrastanja, mislim“, dodade Suzan. Vekovi iskustva opet priskočiše u pomoć Lu Ceu. „Oduvek se činilo da dečko treba da nađe sebe“, reče. „Da“, kaza Suzan. „I malo se prenerazio. Hajdemo." Smrt pogleda naniže, u svet. Bezvremlje je sada stiglo do Ruba i brzinom svetlosti se širilo univerzumom. Disksvet je bio kristalna skulptura. Ne beše ovo neki tamo smak sveta. Takvih je oduvek bilo koliko hoćeš - malecnih smakova - apokrifnih, lažnih apokalipsi - nikako baš pravih-pravcatih, ljudskih apokalipsi. Uglavnom su se dešavale davno, u stara vremena, kada je svet u izrazu „kraj sveta“, da se ne lažemo, jedva obuhvatao nekoliko sela i jednu šumsku čistinu. I ti mali svetovi su se smicali. Ali uvek je postojalo negde drugde. Za početak, obzorje. Izbeglice u bekstvu shvatile bi da je svet veći nego što su mislile. Nekoliko sela na čistini? Ha, kako su mogli biti tako glupi!? Sad su znali da postoji čitavo ostrvo! Naravno, opet to obzorje... Svetu je ponestalo obzorja. Na oči Smrti, sunce je stalo u orbiti i svetlost mu se prigušila, pocrvenela. Uzdahnuo je i ćušnuo Binkija. Konj koraknu napred, u pravcu koji ne postoji ni na jednoj mapi. I nebo uzavre od sivih obličja. Dok je samrtno bledi konj kasao napred, redovi kontrolora se ustalasaše. Jedan je dolebdeo prema Smrti i plutao je na metar-dva od njega. I reče: Zar ne treba da izjašete? GOVORIŠ LI U IME SVIH? Upoznat si sa običajima, reče glas u glavi Smrti. Kod nas, jedan govori u ime svih. OVO ŠTO RADITE NIJE ISPRAVNO. To se tebe ne tiče. SVEJEDNO, SVI SE MOŽEMO SMATRATI ODGOVORNIM. Univerzum će trajati doveka, reče glas. Sve sačuvano, sređeno, rastumačeno, zavedeno po redu i zakonu... nepromenljivo. Savršen svet. Dovršen. NE. Ionako će jednog dana sve biti gotovo. ALI JOŠ JE RANO. IMA NEDOVRŠENOG POSLA. A to je...? SVE. I, uz blesak svetlosti, prilika odevena u potpunu belinu pojavi se s knjigom u jednoj ruci. Gledala je čas u Smrt, čas u sve gušće redove kontrolora, pa rekla: „Izvinite? Jesam li pogodio mesto?“

Teri Pračet 145 Dva kontrolora brojala su atome u ploči pločnika. Na pokret digoše glave. „Dobar dan želim“, reče Lu Ce. „Smem li da vam skrenem pažnju na znak koji drži moja pomoćnica?“ Suzan diže znak. Pisalo je: „Usta moraju biti otvorena. Bez pogovora“. I Lu Ce raširi ruke. U svakoj se nalazila po karamela, a on je dobro ciljao. Usta se zatvoriše. Lica postadoše bezizražajna. Onda se začuo zvuk između predenja i kuknjave, koji potom preraste u nešto supersonično i izgubi se. A onda... kontrolori su se nežno razlagali; prvo bi postali nekako nejasni po ivicama, a onda su se, kako se postupak ubrzavao, hitro pretvarali u sve širi oblak. „Borba s prsta u usta“, reče Lu Ce. „Što li se ovo ne dešava ljudima?“ „Skoro da se dešava“, reče Suzan, a kad se zapiljiše u nju, trepnu i kaza: „Glupim ljudima bez imalo samokontrole, u svakom slučaju.“ „Ti ne moraš da se usredsrediš da bi zadržala oblik“, kaza Jedinija. „Kad smo kod toga, ono su nam bile poslednje karamele.“ „Ne, imamo šest u jednoj kutiji Zlatnog izbora V&B-a“, reče Suzan. „Tri sadrže beli čokoladni krem obložen crnom čokoladom, a tri šlag u mlečnoj čokoladi. To su one u srebrnim omota... Slušajte, ja to naprosto znam sasvim slučajno. Hajdemo dalje, važi? Niko da nije pomenuo čokoladu.“ Nemaš moć nad nama, reče kontrolor. Nismo živi. IPAK, ISPOLJAVTE NADOBUDNOST, GORDOST I GLUPOST. OSEĆANJA. REKAO BIH DA SU TO ZNACI ŽIVOTA. „Izvinite?“, reče blistava prilika u belom. Ali sasvim si sam ovde! „Izvinite?“ DA?, reče Smrt. ŠTA JE BILO? „Ovo je Apokalipsa, je l’ tako?“, reče sjaktava prilika nadureno. USRED SMO RAZGOVORA. „Da, da, dobro, ali ovo jeste Apokalipsa, je li? Odistinski kraj odistinskog sveta?“ Ne, kaza kontrolor. DA, reče Smrt. JESTE. „Odlično!“, reče prilika. „Molim?“, kaza kontrolor. MOLIM?, upita Smrt. Prilici kao da bi neprijatno. „Pa sad, ne baš odlično, očito. Očito ne odlično, ne baš. Ali zato sam tu. Za to služim, zapravo.“ Biće podiže knjigu. „Zabeležio sam mesto. Uhu! Prošlo je, znate, toliko vremena...“ Smrt zirnu u knjigu. Korice i sve stranice bile su od gvožđa. Sinu mu. Ti SI ANĐEO IZ ŽELEZNE KNJIGE, OD GLAVE DO PETE U BELO ODEVEN, IZ TOBRANOVIH PROROČANSTAVA, JESAM LI U PRAVU? „Tako je!“ Uz zveket stranica anđeo je žurno prelistavao knjigu. „I piše opravljen, kad smo kod toga, ako nemate ništa protiv. Opravljen, ne odeven. Samo sitnica, znam, ali ja volim da je sve cakum-pakum.“ Šta se ovde dešava?, zareža kontrolor. NE ZNAM KAKO DA TI ovo KAŽEM, reče Smrt, ne obazirući se na ovu upadicu, ALI NISI OZVANIČEN. Zveket stranica zamuče. „Kako to misliš?“, zapita anđeo sumnjičavo. KNJIGA TOBRANOVA VEĆ STO GODINA SE NE SMATRA ZVANIČNOM CRKVENOM DOGMOM. PROROK BRATA RAZOTKRIO JE DA JE ČITAVO JEDNO POGLAVLJE METAFORA ZA OTIMAČINU OKO

Terry Pratchet 146 MOĆI U RANIM DANIMA CRKVE. ZATO, ODLUKOM SINODA IZ IJA, NIJE UŠLA U IZMENJENO I DOPUNJENO IZDANJE KNJIGE O OMU. „Uopšte?“ ŽAO MI JE. „Izbacili su me? Baš kao one pogane zečeve i krupnu sirupastu tvar?“ DA. „Čak i ono kad duvam u trubu?“ O, DA. „Siguran si?“ UVEK. „Ali ti si Smrt, a ovo je apokalipsa, je l’ tako?“, reče anđeo neraspoloženo. „Dakle stoga...“ NAŽALOST, MEĐUTIM, TI VIŠE NISI ZVANIČAN DEO POSTUPKA. Krajičkom svesti Smrt je posmatrao kontrolora. Kontrolori uvek slušaju razgovore. Što se više razgovara, to se svaka odluka više bliži jednoglasnosti, i to manje odgovornosti pada na ma koga pojedinačno. Ipak, ovaj kontrolor je pokazivao znake nestrpljenja i živciranja... Osećanja. A osećanja znače da si živ. Smrt je umeo sa živima. Anđeo se osvrnu po univerzumu. „A šta onda ja da radim?“, zavapi. „Ovo sam čekao! Hiljadama godina!“ Zapiljio se u Železnu knjigu. „Hiljadama jednoličnih, dosadnih, protraćenih godina...“, promumla. Može to malo brže?, zapita kontrolor. „Jedna velika scena. Samo to sam imao. To mi je bila svrha. Čekaš, vežbaš - a onda te prosto izbace zato što boja sumpora više nije moderna?“ Od gneva se anđeoski glas prožimao gorčinom. „Niko meni nije ni rekao, naravno...“ On mrko pogleda zarđale stranice. „Sledeća treba da je Kuga“, progunđa. „A, je l’ kasnim?“, zapita jedan glas u noći. Konj pođe napred. Nezdravo se svetlucao, kao kakva gangrenozna rana baš pre nego što pozovu bricu koji ponekad radi i kao hirurg, a on donese testeru da vam potkreše to na brzinu. MISLIO SAM DA NEĆEŠ DOĆI, reče Smrt. „Nisam ni hteo“, gnojio se Kuga, „ali ljudska bića umeju da zakače tako zanimljive boleštine. A baš bih voleo i da vidim šta će ispasti od hermelina.“ Jedno krmeljivo oko namignu Smrti. „Da ne misliš možda na herpes?“, zapita anđeo. „Na hermeline, bojim se“, reče Kuga. „Ludi su postali baš nemarni kad je reč o tom biozanatstvu. Hermelini su, bre, čirevi koji stvarno ujedaju.“ Dvojica neće biti dovoljna!, zareža im kontrolor u glavama. Iz tame izađe konj. I rešetke za roštilj imaju više mesa na sebi. „Nešto sam razmišljao“, reče jedan glas. „Možda i postoji nešto za šta bi vredelo boriti se.“ „A to je...?“, zapita Kuga, osvrćući se. „Sendviči sa senfom. Najbolji su na svetu. Ona blaga primesa dozvoljenih aditiva? Zanosno.“ „Ha! Ti si, dakle, Glad?“, reče Anđeo iz Železne knjige. Opet poče da pretura teške stranice. Šta, šta, kakve su ovo budalaštine oko senfa?18, zavika kontrolor. Bes, pomisli Smrt. Moćno osećanje. „Je I’ volim ja senf?“, zapita glas u tami. Drugi, ženski glas odgovori: „Ne, dušo, sav se ospeš od njega.“ Konj Rata bio je ogroman i crven, i sa oglavlja sedla visile su glave mrtvih ratnika. A gospođa Rat mrko se držala za Rat i nije ga ispuštala. „Sva četvorica. Bingo!“, reče anđeo iz Železne knjige. „Toliko o sinodu iz Ija!“ Rat je oko vrata nosio vuneni šal. Gledao je u ostale Jahače kao da mu je neprijatno. 18 Ako živite u zemlji gde običaj nalaže upotrebu majoneza, ne pitajte. Naprosto - ne pitajte.

Teri Pračet 147 „Ne sme da se napreže!“, reče gospođa Rat oštro. „I ne puštajte ga da radi ništa opasno. Nije onoliko snažan koliko misli. I lako se pomete.“ Dakle, cela bagra je na okupu, reče kontrolor. Uobraženost, primeti Smrt. I nadutost. Nešto zazveketa poput metalnih stranica. Anđeo iz Železne knjige izgledao je zbunjeno. „Zapravo, mislim da to nije baš istina“, reče. Niko se nije obazirao na njega. Samo napred, izvedite tu svoju predstavicu, reče kontrolor. A sada ironija i sarkazam, mislio je Smrt. Mora da su pokupili to od onih dole u svetu. Sve sitnice se slože, i uobliče se u... ličnost. On pogleda duž reda Jahača. Uhvatili su mu pogled; Glad i Kuga gotovo neprimetno klimnuše glavama. Rat se okrenu u sedlu i obrati se ženi. „Trenutno uopšte nisam pometen, srce. Je l’ bi mogla da siđeš, molim te?“ „Samo se seti šta je bilo kad...“ „Sad odmah, srce, molim te“, kaza Rat, i ovog puta mu se u glasu, još smirenom i ljubaznom, osećao odjek čelika i bronze. „Ovaj... oh...“ Gospođa Rat se iznenada zažarila. „Baš tako si pričao ranije, kad...“ Ućutala je, na tren se srećno zarumenela, pa skliznula s konja. Rat klimnu Smrti glavom. I sad svi morate da odete i sejete stravu i uništenje, i tako dalje, i tako bliže, reče kontrolor. Je l’? Smrt klimnu glavom. Anđeo iz Železne knjige, koji je lebdeo iznad njega, uz tresku je prevrtao stranice napred-nazad u potrazi za svojim mestom. TAČNO TAKO. JEDINO, IAKO JE ISTINA DA MORAMO IZJAHATI, dodade Smrt i poteže mač, NIGDE SE NE KAŽE PROTIV KOGA. Na šta ciljaš?, prosikta kontrolor, ali sada uz treptaj straha. Nije sasvim razumeo šta se ovde dešava. Smrt se iskezi. Da bi se plašio, moraš imati svoje ja. Ne dam da se išta desi meni. To je pesma straha. „Hoće da kaže“, reče Rat, „kako nas je zamolio da razmislimo na čijoj smo u stvari strani.“ Četiri mača se isukaše i duž ivica zasjaktaše poput plamenova. Četiri konja dadoše se u juriš. Anđeo iz Železne knjige pogleda naniže, u gospođu Rat. „Izvinite“, reče, „da nemate olovku?“ Suzan proviri iza ugla, u Zanatlijsku, i zastenja. „Vrvi od njih... I mislim da su sišli s uma.“ Jedinija pogleda i sama. „Ne. Nisu sišli s uma. Ponašaju se kao kontrolori. Premeravaju, procenjuju i standardizuju šta je neophodno.“ „Sad vade ploče iz pločnika!“ „Da. Zato što su nepropisne veličine, pretpostavljam. Ne volimo nepravilnosti.“ „Šta je, koji moj, pogrešna veličina za komadinu kamena?“ „Svaka koja nije prosečna. Izvini.“ Vazduh oko Suzan blesnu plavičasto. Nakratko je bila svesna prozirnog ljudskog obličja, koje se blago obrtalo oko svoje ose, a onda nestalo. Ali jedan glas u uvu, unutar uva, reče joj: Skoro sam dovoljno ojačao. Je l’ možeš da stigneš do kraja ulice? „Mogu. Jesi li siguran? Pre nisi ništa mogao satu!“ Pre to nisam bio ja.

Terry Pratchet 148 Na nekakvo kretanje u vazduhu Suzan pogleda uvis. Munja koja je kruto stajala iznad mrtvog grada nestala je. Oblaci su se kovitlali kao kad sipate mastilo u vodu. U njima je nešto sumpornožuto i crveno sevalo. Četiri jahača se bore protiv ostalih kontrolora, obavesti je Lopsang. „Je l’ pobeđuju?“ Lopsang nije odgovarao. „Kažem...“ Teško mi je da ustanovim. Vidim... sve. Sve što bi moglo biti... Kaos je osluškivao istoriju. Bilo je novih reči. Čarobnjaci i filozofi otkrili su Haos, što je isto što i Kaos kad se začešlja i stavi kravatu, i u ovaploćenju nereda otkrili su novi poredak o kom niko nije ni sanjao. Postoje pravila raznih vrsta. Od jednostavnih poteknu složena, a od složenih neka druga vrsta jednostavnosti. Haos je poredak s maskom na licu... Haos. Ne mračni, drevni Kaos, zaostao iza univerzuma kad je ovaj počeo da evoluira, već novi, zalizani Haos, koji pleše u središtu svega. Pomisao je bila neobično privlačna. I davala je životu smisao. Roni Soak namesti kapu. A, da... još ono poslednje. Mleko je uvek divno i sveže. Svi su stalno to pominjali. Naravno, za njega nije predstavljalo problem da se u sedam ujutru nađe posvuda. Ako čak i Deda Pras može za jednu noć da siđe niz svaki dimnjak na svetu, u sekundi dostaviti mleko skoro celom gradu i nije baš veliko dostignuće. Održavati nisku temperaturu, međutim, jeste. Gospodin Soak je ušao u mlekarnik. Duž poda su bili poredani čabrovi sira, a karlice kiselog mleka i kačice kajmaka su blistale. Prešao je u hladnjaču, gde mu se na smrznutom vazduhu maglio dah. S tim je imao sreće. Korita putera i pavlake gomilala su se na policama, svetlucavim od leda. Karton za kartonom jaja jedva se video kroz mraz. Planirao je da na leto proširi posao i na proizvodnju sladoleda. Očigledan korak. Pored toga, treba iskoristiti svu tu hladnoću. Na sredini poda gorela je peć. Gospodin Soak uvek je od patuljaka kupovao dobar ugalj i gvozdene ploče sjajile su se crveno. Prostorija bi, pomislio bi čovek, trebalo da se pretvori u pećnicu, ali gde je led vodio boj s vrelinom, ploča je blago cvrčala. Uz razbuktalu peć, prostorija je samo hladnjača. Bez peći... Roni otvori vrata kredenca oivičenog belim i pesnicom smrska led. Potom posegnu unutra. Iskričav od plavog plamena, ukazao se mač. Bio je pravo umetničko delo. Imao je imaginarnu brzinu, negativnu energiju i pozitivnu hladnoću - hladnoću tako hladnu da se na drugoj strani graničila s vrelinom i preuzimala deo njene prirode. Goruća hladnoća. Još od pre nastanka univerzuma nije postojalo nešto ovoliko hladno. Zapravo, kako se činilo Haosu, od tada je sve naprosto mlakušno. „E pa, eto me nazad“, reče. I Peti jahač izjaha, i neuhvatljivi miris sira iđaše za njim. Jedinija je pogledala ovo drugo dvoje i onaj plavičasti sjaj koji je još lebdeo oko grupe. Sklonili su se iza kace s voćem. „Ako smem nešto da pomenem“, reče, „znate, m... kontrolori ne umeju baš da se nose sa iznenađenjima. Prvi nagon nalaže da se posavetuju. I pretpostavka da će u svemu postojati plan nameće se sama od sebe.“ „I?“, zapita Suzan. „Predlažem potpuno ludilo. Predlažem da ti... i... mladić otrčite prema radionici, a ja ću kontrolorima odvući pažnju. Smatram da ovaj starac treba da mi pomogne jer će ionako uskoro umreti.“

Teri Pračet 149 Zavladao je tajac. „Tačno, a ipak bespotrebno“, reče Lu Ce. „Nije bilo po bontonu?“, zapita ona. „Moglo je i bolje. Ipak, nije li pisano: ’Ničija nije gorela do zore’?“, reče Lu Ce. „I takođe: ’Uvek treba nositi čist veš jer nikad ne znaš hoće li te udariti kola’?“ „Da li veš pomaže?“, zapita Jedinija veoma zbunjeno. „To je jedna od velikih zagonetki Puta“, reče Lu Ce i mudro zaklima glavom. „Koje bombone su nam ostale?“ „Spali smo na nugat“, reče Jedinija. „I mislim da je baš užasno nešto kao nugat zaliti čokoladom; samo zaskače nedužne iz potaje. Suzan?“ Suzan je virila na ulicu. „Mmm?“ „Je I’ tebi ostalo čokolade?“ Suzan odmahnu glavom. „Mmm-mmm.“ „Zar nisi nosila bombone punjene šerijem?“ „Mmm?“ Suzan proguta, pa kašljem vrlo sažeto izrazi i stid i razdraženost. „Pojela sam samo jednu!“, obrecnu se. „Treba mi šećera.“ „Niko nije ni rekao da si pojela više od jedne“, reče Jedinija pokorno. „Uopšte nismo brojali“, reče Lu Ce. „Ako imaš maramicu“, nastavi Jedinija s puno takta, „mogla bih da ti obrišem čokoladu oko usta. Biće da je slučajno tamo dospela tokom prethodnog poduhvata.“ Suzan je prostreli pogledom i obrisa se nadlanicom „Samo zbog šećera“, reče, „Ništa više. Šećer je gorivo. I dosta više o tome! Slušaj, ne možemo vas tek tako pustiti da poginete, samo da bismo dobili...“ Da, možemo, reče Lopsang. „Zašto?“, upita Suzan preneraženo. Jer sam video sve. „Hoćeš možda sad svima da ispričaš?“, reče Suzan, koju su doveli do Učiteljskog Sarkazma. „Svi bismo voleli da znamo kako se ovo završava!“ Pogrešno si razumela značenje reči „sve“. Lu Ce je preturao po džaku municije i izvadio je dva čokoladna jajeta i papirnu kesu. Na prizor kese, Jedinija preblede. „Nisam znala da imamo i toga!“, reče. „Jelda su odlične?“ „Zrna kafe prelivena čokoladom“, dahnu Suzan. „Treba ih zakonom zabraniti!“ Dve žene su užasnuto gledale kako Lu Ce stavlja jednu u usta. Iznenađeno ih je pogledao. „Baš lepo, ali ja više volim slatki korenčić“, reče. „Mislite, nećete više?“, kaza Suzan. „Ne, hvala.“ „Jeste li sigurni?“ „Da. Ali vrlo rado bih pojeo slatki korenčić, ako imaš...“ „Jeste li prošli neku naročitu monašku obuku?“ „Pa, sad, za borbu čokoladom ne“, kaza Lu Ce. „Ali nije li pisano: Ako pojedeš još jednu, pokvarićeš ručak’?“ „Ozbiljno kažete da ne želite još jedno čokoladno zrno kafe?“ „Ne, hvala.“ Suzan pogleda u uzdrhtalu Jediniju. „Imate čulo ukusa, je l’ tako?“, zapita, ali osećala je nekakav pritisak na ruci kako je odvlači odatle. „Vas dvoje stanite iza onih kola, i kad vam dam znak - trk“, reče Lu Ce. „Polazite!“ „Kakav znak?“ Znaćemo, reče Lopsangov glas.