Terry Pratchett - Pokretne slike

10 TERI PRAČET POKRETNE SLIKE Preveo Dejan Papić Naslov originala Terry Pratchett Moving Pictures

Teri Pračet 1 Želeo bih da se zahvalim svim divnim ljudima koji su učinili da ova knjiga bude moguća. Hvala. Hvala. Hvala...

Terry Pratchet 2 Pokretne slike ledajte... Ovo je svemir. Ponekad ga zovu konačna granica. (Jedino što naravno, ne može postojati konačna granica, zato što ne bi postojalo ništa prema čemu bi to bila granica, ali što se granica tiče, moglo bi se reći da je vrlo pretposlednja...) A naspram tapiserije zvezda visi jedna maglina, ogromna i crna, u kojoj jedno ogromno crveno oko svetluca kao ludilo bogova... A onda se vidi da je svetlucanje zapravo odblesak u divovskom oku koji na tren zamračuje treptaj kapka. Tama pokreće peraje i Veliki A'Tuin, zvezdana kornjača, pliva napred kroz ništavilo. Na njegovim leđima, četiri ogromna slona. Na njihovim ramenima, opasanim vodom, blistajući pod svojim sićušnim orbitirajućim suncem, veličanstveno se okrećući oko planina svog sleđenog Središta, leži Disksvet, svet i ogledalo svetova. Skoro nestvaran. Stvarnost nije digitalna, sa stanjima uključeno-isključeno, već je analogna. Nekako postepena. Drugim rečima, stvarnost je svojstvo koju stvari poseduju na isti način kao što poseduju recimo, težinu. Neki su ljudi stvarniji od drugih, na primer. Procenjeno je da postoji samo oko pet stotina stvarnih ljudi na ma kojoj planeti, što je razlog zašto sve vreme sreću jedni druge. Disksvet je nestvaran koliko je to moguće, a da pritom ostane taman dovoljno stvaran da bi postojao. I taman dovoljno stvaran da bi bio u ozbiljnoj nevolji. * * * Oko pedeset kilometara nizvrtno od Ank-Morporka talasi su zapljuskivali vetrom išibani, morskom travom opasani, peščanim dinama prekriveni ispust kopna na mestu gde se Kružno more sastajalo s Rubnim okeanom. Samo brdo videlo se iz daleka. Nije bilo mnogo visoko, ali je ležalo među dinama kao prevrnuti čamac ili veoma nesrećni kit i prekrivalo ga je šiblje. Nikakva kiša ne bi tu pala ako bi to ikako mogla da izbegne. Mada je vetar izvajao dine oko njega, podnožje brda ostalo je u večnoj, zvonkoj zavetrini. Ništa sem peska nije se ovde promenilo stotinama godina. Do sada. Gruba koliba, od nanesenih balvana bila je izgrađena na dugačkoj uvali plaže, mada opisati je kao 'izgrađena' predstavlja uvredu svim graditeljima grubih koliba kroz vekove; da je moru jednostavno bilo prepušteno da naslaže gomilu drvenog otpada, možda bi bolje obavilo posao. A u njenoj unutrašnjosti starac je upravo umro. G

Teri Pračet 3 'Oh', reče on. Otvorio je oči i osvrnuo se gledajući po kolibi. Nije mogao da je vidi jasno prethodnih deset godina. Onda je prebacio ako ne svoje noge onda sećanje na svoje noge preko hrpe vresa i ustao. Zatim je izašao napolje u dijamantski blistavo jutro. Bilo mu je zanimljivo kada je video da i dalje nosi duhovnu sliku svoje ceremonijalne odore - izbledele i otrcane, ali na kojoj se i dalje poznavalo da je nekada bila od tamnocrvenog pliša sa zlatnim ukrasima - iako je bio mrtav. Ili je i tvoja odeća umirala zajedno s tobom, ili si se možda mentalno oblačio iz čiste navike. Navika ga je takođe odvela do nanosa drvene građe pored kolibe. Kada je pokušao da podigne nekoliko grančica, prošle su mu kroz ruke. Opsovao je. Tada je primetio priliku koja je stajala pored vode, zagledana u more. Bila je naslonjena na kosu. Vetar joj je šibao crnu odoru. Počeo je da šepa ka njoj, setio se da je mrtav i pružio korak. Nije pošteno koračao decenijama, ali neverovatno je bilo kako čovek to ne zaboravlja. Pre nego što je prišao na pola puta do prilike, ona mu se obrati. DIKAN RIBOB, reče. 'Taj sam.' POSLEDNJI ČUVAR VRATA. 'Pa, valjda je tako.' Smrt je oklevao. JESI ILI NISI, upita. Dikan se počeša po nosu. Naravno, pomislio je, neophodno je da možeš da se dodirneš. Inače bi se raspao. 'Teoretski, Čuvara treba da postavi Vrhovna sveštenica', reče. 'A Vrhovne sveštenice nije bilo hiljadama godina. Vidiš, ja sam sve to naučio od starog Tenta koji je ovde živeo pre mene. Samo mi je jednog dana rekao: "Dikane, izgleda da ću da umrem, tako da je sada sve na tebi, jer ako nikog drugog ne bude ko se dobro seća, sve će početi ponovo da se događa, a ti znaš šta to znači." Dovoljno, brate. Ali to nije ono što bi čovek nazvao pravilnom inicijacijom.' Pogled mu je prešao uz peščanu dinu. 'Bili smo tu samo on i ja', reče. 'A onda samo ja, koji sam se sećao Holi Vuda. A sada...' Podigao je ruku prema ustima. 'Kuku', reče. DA, reče Smrt. Pogrešno bi bilo reći da je paničan izraz prešao licem Dikana Riboba, zato što je u tom trenutku ono bilo nekoliko metara daleko i na njemu je lebdeo ukočeni osmeh kao da je najzad shvatilo šalu. Ali njegov duh je sasvim sigurno bio zabrinut. 'Vidiš, stvar je u tome', reče žurno, 'niko ovde ne zalazi osim ribara iz susednog zaliva, a oni samo ostave ribu i žure dalje zbog sujeverja i ja nikako nisam mogao da odem i nađem učenika, jer sam morao da održavam vatru i da pevam bajalice...' DA. '... Ogromna je odgovornost kad si jedini koji može da odradi posao...' DA, reče Smrt. 'Dobro, naravno, ne kažem ja tebi ništa...' NE. '... Mislim, nadao sam se da će već neko doživeti brodolom ili tako nešto, ili možda doći u potrazi za blagom i onda bih mogao da mu objasnim kao što je stari Tento meni objasnio, da ga naučim bajalicama, da sve to sredim pre nego što umrem...' DA? 'Verovatno nema šanse da eventualno...' NE. 'Tako sam i mislio', reče Dikan utučeno. Pogledao je prema mestu gde su se talasi razbijali o obalu.

Terry Pratchet 4 'Nekad je tamo bio veliki grad, pre mnogo hiljada godina', reče. 'Mislim, tamo gde je sada more. Kada je oluja mogu se čuti stara hramska zvona kako zvone dole pod morem.' ZNAM. 'Imao sam običaj da sedim kada su vetrovite noći i da slušam. Često sam zamišljao kako svi ti mrtvi ljudi dole zvone zvonima.' A SADA MORAMO DA POĐEMO. 'Stari Tento mi je ispričao da ispod brda postoji nešto što može da natera ljude da rade stvari. Da im ubaci čudne ideje u glavu', reče Dikan nevoljno prateći mračnu priliku. 'Ja nikada nisam dobijao nikakve čudne ideje.' ALI, TI SI BAJAO, reče Smrt. Onda pucnu prstima. Konj je prestao da pokušava da brsti retko peščano rastinje i dokasao do Smrti. Dikana je iznenadilo kada je video da su za njim ostajali tragovi kopita u pesku. Očekivao je varnice ili barem da se topi kamen. 'Ovaj', reče, 'da li bi mogao da mi kažeš, ovaj... šta se sada dešava?' Smrt mu reče. 'Tako sam i mislio', turobno reče Dikan. Gore na niskom brdu vatra koja je gorela čitave noći uruši se razbacujući pepeo. Mada se nekoliko ugaraka i dalje žarilo. Uskoro će se ugasiti. . . . . . . . . . . Ugasila se. . . . . . . . . . . Ništa se nije desilo čitavog dana. Onda, kod malog udubljenja na ivici natkriljujućeg brda nekoliko zrnaca peska se pomeri ostavljajući sićušnu rupu. Nešto se pojavi. Nešto nevidljivo. Nešto veselo, sebično i veličanstveno. Nešto neopipljivo poput ideje, što zapravo i jeste bilo. Otkačena ideja. Bilo je staro na način koji je nemerljiv bilo kojim kalendarom poznatim čoveku, a to što je ono sada imalo bila su sećanja i potrebe. Sećalo se života u drugim vremenima i drugim svetovima. Trebali su mu ljudi. Izdiglo se naspram zvezda, menjajući oblik, uvijajući se poput dima. Na horizontu su se videla svetla. Volelo je svetla. Nekoliko sekundi ih je posmatralo, a onda, nalik nevidljivoj streli, ispružilo se prema gradu i jurnulo. Takođe je volelo i akciju... I minu nekoliko nedelja. * * * Postojala je izreka da svi putevi vode u Ank-Morpork, najveći grad Disksveta. Barem, postojala je izreka da postoji izreka da svi putevi vode u Ank-Morpork. A pogrešna je. Svi putevi vode iz Ank-Morporka, ali ponekad ljudi se njima kreću u pogrešnom smeru. Pesnici su odavno odustali od pokušaja da opišu grad. Sada oni veštiji pokušavaju da mu pronađu opravdanja. Oni kažu, dobro, možda jeste smrdljiv, možda jeste prenaseljen, možda jeste pomalo onakav kakav bi Pakao bio kada bi pogasili vatre i zatočili krdo krava sa slabijim crevima na godinu dana, ali mora se priznati da je prepun pravog, ustreptalog, dinamičnog

Teri Pračet 5 života. A ovo je tačno, uprkos tome što to govore pesnici. Ali ljudi koji nisu pesnici kažu: pa šta? I dušeci su prepuni života pa im niko ne piše ode. Građani preziru da žive tamo i, ako moraju da se odsele zbog potreba posla ili avanture ili, još češće, dok im se ne ukine neka zabrana boravka, jedva čekaju da se vrate kako bi nastavili da uživaju u preziru prema tamošnjem životu. Oni stavljaju nalepnice na zadnje delove svojih zaprega na kojima piše: 'Ank-Morpork - Preziri ga ili ga napusti'. Zovu ga Veliki vahuni, po vrsti voća.1 S vremena na vreme gradski vladar izgradi zidine oko Ank-Morporka, tobože da bi sprečio neprijatelje da uđu. Ali Ank-Morpork se ne plaši neprijatelja. On je zapravo gostoprimljiv prema njima ukoliko su to neprijatelji koji imaju novca za trošenje.2 Preživeo je poplave, vatre, horde, revolucije i zmajeve. Ponekad, istini za volju, slučajno, ali ih je preživeo. Vedar i nepopravljivo korumpirani duh grada predstavljao je zaštitu od svega... Sve do sada. * * * Buum. Eksplozija je raznela prozore, vrata i veći deo dimnjaka. Tako nešto se i očekivalo u Alhemičarskoj ulici. Komšije su volele eksplozije koje su barem bile uočljive i kratko su trajale. One su bile bolje od smradova koji su se uvlačili u sve pore. Eksplozije su bile deo krajolika ili barem onoga što je ostalo od njega. A ova je bila veoma dobra čak i po kriterijumima lokalnih poznavalaca. U središtu nabujalog dima moglo se videti tamnocrveno središte, što nije bio čest prizor. Komadi napola istopljenih cigala bili su istopljeniji nego obično. Bilo je to, smatrali su, veoma upečatljivo. Buum. Minut ili dva nakon eksplozije neka prilika izbauljala je iz razvaljene rupe na mestu gde su nekada bila vrata. Nije imala kose, a ono što je još imala od odeće bilo je u plamenu. Oteturala se do omanje grupice koja se divila uništenju i nasumice položila čađavu ruku na prodavca bureka i kobasica u lepinji Još-Malo-Pa-Džabe Diblera, koji je imao skoro magijsku sposobnost da iskrsne gde god je moglo da dođe do neke trgovine. 'Tražim', reče pospanim, ošamućenim glasom, 'reč, Navrh mi je jezika.' 'Plik?', ponudi Džabe. Povratio mu se osećaj za ekonomiju. 'Nakon takvog iskustva', dodao je pružajući poslužavnik s toliko obrađenih organskih otpadaka da su postali zamalo sveti, 'ono što vama treba jeste da smažete jedan lep vruć burek s mesom...' 'Nenene. Nije plik. Nego ono što kažeš kad otkriješ nešto. Izletiš i urlaš po ulicama', hitro reče nagaravljena prilika. 'Naročita reč', dodade dok mu se čelo nabiralo ispod čađi. Svetina, ne baš oduševljena što više neće biti eksplozija okupila se oko njih. Ovo bi moglo da bude skoro jednako dobro. 'Jeste, tako je', reče postariji čovek puneći lulu. 'Izletiš i vičeš "Vatra! Vatra!"' Lice mu je trijumfalno blistalo. 'Nije to...' 'Ili, "Upomooć!" ili...' 'Ne, u pravu je čovek', reče žena s korpom riba na glavi. 'Postoji naročita reč. Neka strana.' 1 To je voće koja raste samo u nekim delovima neznabožačkog Hauvondalanda. Dugačko je sedam metara, prekriveno trnjem boje usne masti i smrdi kao mravojed koji je pojeo veoma pokvarenog mrava. 2 U stvari, čuvena publikacija Trgovačkog esnafa Dobro došli u Ank-Morpork, grad hiljadu iznenađenja sada ima čitav odeljak pod nazivom 'Dakle, vi ste varvarski osvajač?' u kojem se nalazi vodič kroz noćni život, jeftine narodne rukotvorine na bazaru i, pod naslovom 'Stepa koja nedostaje', spisak restorana u kojima se služi pristojno kobilje mleko i jakova crevca. I ne jedan se vandal šiljatog šlema trkom vratio u svoj ledeni bivak pitajući se zašto mu se čini da je mnogo siromašniji i kako to da je postao vlasnik loše satkanog ćilima, litra bljutavog vina i plišanog ljubičastog magarca sa slamnatim šeširom.

Terry Pratchet 6 'Jeste, jeste', reče njen sused. 'Naročita strana reč za ljude koji nešto otkriju. Izumeo ju je neki strani tikvan u kadi...' 'Dobro', reče lulaš koji se poslužio alhemičarevom kapom kako bi zapalio, 'ja, za početak, ne vidim što bi ljudi u ovom gradu trebalo da trčkaraju i da urlaju neke stranske reči samo zato što su se okupali. Uostalom, pogledajte ga. On se bogme nije okupao. Njemu treba kupanje, to da, ali da se kupao, to nije. Šta će njemu sada da izvikuje tu neke stranske reči? Imamo mi dovoljno dobrih reči za urlanje.' 'Kao na primer?', upita Još-Malo-Pa-Džabe. Lulaš je oklevao, 'Pa', reče. 'recimo... "Otkrio sam nešto"... ili..."Uraa"...' 'Ne, mislio sam na onog klipana iz Tsorta, ili odakle li. Bio je u kadi i sinula mu je neka ideja pa je istrčao na ulicu urlajući.' 'Šta je urlao?' 'Nemam pojma. Možda "Dajte mi peškir!"' 'More itekako bi on urlao kad bi tako nešto pokušao ovde', veselo reče Džabe. 'A sada, dame i gospodo, imam ovde neke kobasice u lepinji koje će vam...' 'Eureka', reče nagaravljeni klateći se. 'Šta s tim?', upita Džabe. 'Ne, to je ta reč. Eureka.' Zabrinuti osmeh raširio se crnim licem. To znači "Imam ga".' 'Šta to imaš?', upita Džabe. 'To. Zapravo, imao sam. Okto-celuloza. Neverovatna stvar. Imao sam je u ruci. Ali držao sam je suviše blizu vatre', reče prilika pometenim glasom poluošamućenog. 'Mnogo važna stvar. Mora da se zabeleži. Ne dozvoliti da postane vruća. Mnogo važno. Moram da zapišem vrlo važnu činjenicu.' Otrčao je prema zadimljenim ruševinama. Dibler ga je gledao kako se udaljuje. 'Pitam se o čemu on to?', reče. Onda slegnu ramenima i podiže glas. 'Burek! Vruće kobasice! U lepinji! Tako sveže da svinja nije ni primetila da ih nema!' * * * Sve ovo posmatrala je svetlucava, uskovitlana ideja. Alhemičar nije čak ni znao da je ona bila tu. Sve čega je on bio svestan bilo je da je danas bio izuzetno inspirisan. Ona je sada opazila um prodavca bureka. Poznavala je takvu vrstu uma. Volela je takve umove. Umovi koji su mogli da prodaju košmarne bureke mogli su da prodaju i snove. Uskočila je. Na udaljenom brdu povetarac je uvijao hladni, sivi pepeo. Dole, prema podnožju brda, u pukotini u udubljenju između dve stene gde se patuljasto žbunje kleka borilo za opstanak, grudvica peska poče da se kreće. * * * Buum. Fin sloj kreča zasipao je radni sto Mastrama Ridkalija, novog arhirektora Nevidljivog univerziteta, upravo kada je pokušavao da prikači naročito teškog insekta. Bacio je pogled kroz mutno staklo. Oblak dima nadvijao se iznad stambenog dela Morporka. 'Blagaaajniče!' Blagajnik se, bez daha, pojavio u roku od nekoliko sekundi. Buka ga je uvek uznemiravala. 'To su alhemičari, gospodine', dahtao je. 'To je već treći put ove nedelje. Bem ti vatromet-majstore', gunđao je arhirektor. 'Bojim se da je tako, gospodine', reče Blagajnik. 'Šta li oni samo misle?'

Teri Pračet 7 'Stvarno ne bih mogao da kažem, gospodine', reče Blagajnik dolazeći do daha. 'Alhemija me nikada nije zanimala. Sve mi je to suviše... suviše...' 'Opasno', odlučno reče Arhirektor. 'Ništa drugo ne rade nego mućkaju koješta i govore: ej, šta li će se desiti ako dodamo kap ovog žutog čuda, pa onda dve nedelje idu bez obrva.' 'Htedoh da kažem nepraktično', reče Blagajnik. 'Pokušavaš da na teži način uradiš stvari iako ti je dostupna savršeno prosta, svakodnevna magija.' 'Mislio sam da pokušavaju da izleče filozofa od kamenja, ili tako nešto', reče Arhirektor. 'Gomila gluposti, ako mene pitaš. Bilo kako bilo, odoh ja.' Kada se Arhirektor uputio iz sobe Blagajnik mu brže-bolje mahnu papirima. 'Pre nego što odete, Arhirektore', reče očajnički, 'ako vam ne bi bilo teško da potpišete nekoliko...' 'Nemoj sada, molim te', odbrusi Arhirektor. 'Moram da odem do čoveka zbog konja, šta?' 'Šta?' 'Dobro.' Vrata se zatvoriše. Blagajnik ostade zagledan u njih i uzdahnu. Nevidljivi univerzitet je imao mnoštvo različitih vrsta Arhirektora tokom godina. Velikih, malih, veštih, pomalo ludih, krajnje ludih - dolazili bi, obavljali funkciju, u nekim slučajevima nedovoljno dugo da bi im se dovršio portret koji će biti okačen u Velikoj dvorani, a onda bi umirali. Vrhovni čarobnjak u svetu magije imao je iste izglede na dugoročno zaposlenje kao isprobavač pogo štapova na minskom polju. Međutim, s Blagajnikove tačke gledišta ovo nije moralo da bude bitno. Ime bi se možda povremeno promenilo, ali ono što jeste bilo bitno bilo je to da je uvek postojao Arhirektor, a Arhirektorov najvažniji posao, onako kako je to video Blagajnik, bio je da potpisuje papire, po mogućstvu, s Blagajnikove tačke gledišta, prethodno ih ne pročitavši. Ovaj je bio drugačiji. Ako ništa, jedva da je ikada bio unutra osim da bi presvukao svoju blatnjavu odeću. I vikao je na ljude. Obično na Blagajnika. Pa ipak, u ono vreme, činilo se kao dobra zamisao izabrati Arhirektora koji četrdeset godina nije kročio na Univerzitet. U poslednjih nekoliko godina bilo je toliko unutrašnjih borbi između različitih redova čarobnjaštva da su se, barem jednom, viši čarobnjaci složili da je Univerzitetu potreban period stabilnosti kako bi nekoliko meseci mogli u miru da nastave sa svojim spletkarenjem i intrigama. Pretraživanjem dokumentacije došlo se do Ridkalija Smeđeg, koji je nakon što je već sa neverovatnih dvadeset sedam godina postao mag Sedmog nivoa napustio Univerzitet kako bi se starao o porodičnom imanju negde u unutrašnjosti. Činio se idealnim. 'Pravi momak', svi su govorili. 'Da bi dobro očistio, uzmi novu metlu. Čarobnjak sa sela. Povratak korenima čarobnjaštva. Starina s lulom i namigujućim očima. Momak koji ume da razlikuje jednu biljku od druge, od vrste kojoj je svaka zverka u šumi pobratim. Spava pod zvezdama, garantovano. Ne bi trebalo da nas začudi ako razume šta vetar šapuće. Mogao bi da se kladiš da zna ime svakog drveta. Još i priča s pticama.' Poslali su glasnika. Ridkali Smeđi je uzdahnuo, opsovao poneku, pronašao svoju palicu u bašti ispred kuhinje gde je služila kao podupirač za strašilo i krenuo na put. 'A ako bude pravio probleme', dodavali su čarobnjaci u privatnosti svojih glava, 'onog koji priča s drvećem moći ćemo da se rešimo k'o od šale.' A onda je stigao i ispostavilo se da je Ridkali Smeđi zaista pričao s pticama. Zapravo vikao je na ptice, a ono što je obično dovikivao bilo je: 'Gubi se odavde, štetočino!' Poljske životinje i pernati stanovnici neba poznavali su Ridkalija Smeđeg. Postali su tako dobri u raspoznavanju obrisa da su u krugu od trideset kilometara od Ridkalijevog imanja bežali, skrivali se, ili u očajničkim pokušajima žestoko nasrtali i na samo pojavljivanje špicaste kape. U roku od dvanaest sati od dolaska, Ridkali je smestio čopor lovačkih zmajeva u poslužiteljevu ostavu, gađao svojim zastrašujućim samostrelom gavrane na prastaroj Kuli

Terry Pratchet 8 umetnosti, ispio tuce boca crnog vina i stropoštao se u krevet u dva ujutro pevajući pesmu s rečima koje su neki stariji i zaboravniji čarobnjaci morali da potraže u rečniku. A onda se probudio u pet ujutro i krenuo u lov na patke, dole u močvarama oko rukavca. I vratio se žaleći se kako na kilometre nema dobre reke za pecanje pastrmki. (Nije se moglo pecati na reci Ank; trebalo bi da skačete po udici da bi uopšte potonula.) I naručio je pivo uz doručak. I pričao je viceve. Sa druge strane, razmišljao je Blagajnik, barem se nije mešao u vođenje Univerziteta. Ridkalija Smeđeg nije zanimalo vođenje bilo čega sem možda čopora pasa na uzici. Ako to ne bi mogao da gađa strelama, lovi ili peca, on nije mogao da mu vidi neku svrhu. Pivo za doručak! Blagajnik se stresao. Čarobnjaci nisu bili mnogo upotrebljivi do podneva i doručak u Velikoj dvorani bila je tiha, mirna prilika, koju je narušavalo samo nakašljavanje, tiho koračanje poslužitelja i poneko stenjanje. Ljudi koji su vikali tražeći bubrege, krvavice i pivo bili su nov fenomen. Jedina osoba koja nije bila prestravljena jezivim čovekom bio je stari Vindl Puns, koji je imao sto trideset godina i bio gluv i kome je, mada je bio stručnjak za antičke magijske spise, trebalo malo crtanja i poprilično zagrevanja da bi se uhvatio u koštac sa sadašnjošću. Pošlo mu je za rukom da prihvati činjenicu da će novi Arhirektor biti jedan od onih momčića koji ćaskaju s ježevima i ptičicama, a trebalo bi mu nedelju ili dve da shvati promenu situacije, pa je u međuvremenu vodio ljubazne i kurtoazne razgovore zasnovane na ono malo stvari kojih se mogao setiti u vezi s Prirodom. Nešto u stilu: 'Pretpostavljam da je, mm, za vas velika promena, mm, to što spavate u pravom krevetu umesto pod, mm, zvezdama?' I: 'Ove stvari, mm, ovde, zovu se noževi i viljuške, mm.' I: 'Ovo, mm, zeleno po kajgani, mm, da l' je to možda peršun, šta mislite?' Ali, pošto novi Arhirektor nije mnogo obraćao pažnju na to šta neko priča za vreme jela, a Puns nikada nije primetio da ne dobija odgovore, slagali su se sasvim dobro. U svakom slučaju, Blagajnik je imao druge probleme. Alhemičare, za početak. Nije se moglo verovati alhemičarima. Bili su isuviše ozbiljni. Buum. I to je bila poslednja. Čitavi dani protekli su neprekinuti manjim eksplozijama. Grad se ponovo primirio, što je bilo veoma glupo s njegove strane. Ono o čemu se Blagajnik nije setio da razmišlja bilo je da to što više nema prasaka ne znači da su to i prestali da rade, ma o čemu bila reč. To je samo značilo da su ga radili kako treba. * * * Bila je ponoć. Talasi su zapljuskivali plažu i fluorescentno se presijavali u noći. Oko prastarog brda, međutim, zvuk je izgledao tako prigušen kao da je dopirao kroz nekoliko slojeva somota. Rupa u pesku sada je bila sasvim velika. A da ste mogli da stavite uvo na nju, učinilo bi vam se da čujete aplauz. * * * I dalje je bila ponoć. Pun mesec je klizio iznad dima i pare Ank-Morporka, srećan što ga je nekoliko hiljada kilometara neba delilo od njih. Dvorana Esnafa alhemičara bila je nova. Uvek je bila nova. Stradala je u eksplozijama i ponovo izgrađena četiri puta u poslednje dve godine, poslednji put bez sale za predavanja i vežbe u nadi da će ovo biti korak nabolje. Ove noći jedan broj ogrnutih prilika kradomice se uvukao u zgradu. Nakon nekoliko minuta, svetla u prozoru na poslednjem spratu prigušiše se, pa onda ugasiše. Dobro, skoro ugasiše.

Teri Pračet 9 Tamo gore se nešto dešavalo. Neobično treperenje, načas, ispuni prozor. Pratilo ga je isprekidano klicanje. I začuo se zvuk. Ovoga puta ne eksplozija, već neobično mehaničko predenje, nalik zadovoljnoj mački na dnu limenog doboša. Čulo se klikaklikaklikaklika... klik. Trajalo je nekoliko minuta i bilo praćeno usklicima iz pozadine. A onda glas reče: 'To je sve, narode.' 'To je sve, šta?', upita Patricij Ank-Morporka sledećeg jutra. Čovek ispred njega uzdrhta od straha. 'Ne znam, vaša svetlosti', reče. 'Nisu me pustili da uđem. Ostavili su me da čekam ispred vrata, svetlosti.' Nervozno je lomio prste. Patricijev pogled kao da ga je prikovao. Bio je to dobar pogled, a jedna od stvari u kojoj je bio koristan bila je ta da je terao ljude da nastave da pričaju kada pomisle da su završili. Samo je Patricij znao koliko je imao špijuna u gradu. Ovaj je inače bio poslužitelj u Esnafu alhemičara. Jednom je imao tu nesreću da bude izveden pred Patricija zbog zabušavanja i tada je svojevoljno izabrao da postane špijun.3 'To je sve, svetlosti', zacvile. 'Samo se čulo to kliktanje i neko treperenje se videlo ispod vrata. I, e-e, rekli su da je dnevna svetlost ovde loša.' 'Loša? Kako?' 'Ehr. Nemam pojma, gospodine. Samo loša, tako su rekli. Trebalo bi da odu negde gde je bolja, rekoše. Uh. I rekli su mi da odem i donesem hranu.' Patricij zevnu. Bilo je nečeg beskrajno dosadnog u ludorijama alhemičara. 'Zaista', reče. 'Ali večerali su samo petnaest minuta pre toga', izlanu se sluga. 'Možda to što su radili izgladnjuje ljude', reče Patricij. 'Da, a kuhinja je bila zatvorena preko noći i morao sam da odem i da kupim poslužavnik vrućih kobasica u lepinji od Džabe Diblera.' 'Zaista.' Patricij spusti pogled na papire na svom radnom stolu, 'Hvala ti. Možeš da ideš.' 'Znate šta, svetlosti? Svidele su im se. One su im se zapravo svidele.' * * * To što su alhemičari imali svoj esnaf bilo je čudo samo po sebi. Čarobnjaci su bili isto toliko samoživi, ali njihov duh je, takođe, po prirodi bio hijerarhijski i takmičarski. Njima je trebala organizacija. Šta bi vredelo biti čarobnjak Sedmog nivoa ako ne biste imali šest drugih nivoa koje možete da posmatrate s visine i Osmi ka kojem težite? Bili su vam potrebni drugi čarobnjaci za mržnju i prezir. Sa druge strane, svaki alhemičar bio je alhemičar za sebe, radeći u mračnim sobama ili tajnim podrumima u beskrajnoj potrazi za glavnom premijom - Filozofskim kamenom, Eliksirom života. Često su bili mršavi ljudi ružičastih očiju, s bradama koje i nisu bile brade već nekako više grupe zasebnih dlaka okupljenih radi zajedničke zaštite. Mnogi od njih imali su taj neodređeni, onosvetski izraz lica koji dobijate kada previše vremena provedete u prisustvu proključale žive. Nije da su alhemičari mrzeli druge alhemičare. Oni ih često nisu primećivali ili su mislili da su nilski konji. I tako, njihov mali, prezreni esnaf nikada nije dostigao moćan status koji su uživali esnafi, recimo, lopova, prosjaka ili ubica, već se umesto toga posvetio zbrinjavanju udovica i porodica onih alhemičara koji su imali previše opušten stav prema kalijum cijanidu, na primer, ili su destilovali neku zanimljivu gljivu, popili rezultat, a onda zakoračili s krova da bi se igrali s vilama. Zapravo i nije bilo mnogo udovica i siročadi, naravno, pošto je alhemičarima bilo teško 3 Alternativa je bila da svojevoljno izabere da bude bačen u jamu sa škorpijama.

Terry Pratchet 10 da dugo održe odnos s drugim ljudima, a načelno, ako bi ikada i uspeli da se ožene, to bi bilo samo zato da bi imali nekoga da im pridržava retorte. Sve u svemu, jedina veština kojom su alhemičari Ank-Morporka do sada ovladali bila je kako da zlato pretvore u manje zlata. Sve do sada... Sada ih je ispunjavalo nervozno uzbuđenje onih koji su otkrili neočekivano bogatstvo na svom bankovnom računu i ne znaju da li da obaveste druge ili da prosto podignu sve i zbrišu. 'Čarobnjacima se ovo neće svideti', reče jedan od njih koji je bio mršav, neodlučan i zvao se Lali. 'Oni će to prozvati magijom. Znaš da stvarno pošandrcaju ako misle da se baviš magijom, a nisi čarobnjak.' 'Ovde nema nikakve magije', reče Tomas Silverfiš, predsednik Esnafa. 'Ima djavolaka.' 'To nije magija. To je samo obični okultizam.' 'Pa, ima i salamandera.' 'Savršeno normalan proizvod majke prirode. Ničeg lošeg nema u tome.' 'Pa, dobro. Ali, oni će to zvati magijom. Znaš kakvi su.' Alhemičari su zabrinuto klimali glavama. 'Oni su reakcionari', reče Sendivodž, sekretar Esnafa. 'Smrdljivi taumokrati. Kao i ostali Esnafi. Šta oni znaju o napretku društva? Nije ih ni briga. Mogli su odavno da naprave nešto ovakvo, ali jesu li? A-a, jok, bato! Samo pomislite koliko živote ljudi možemo da učinimo... pa, boljim. Mogućnosti su neverovatne.' 'Obrazovne', reče Silverfiš. 'Istorijske', reče Lali. 'A naravno, tu je i zabava', reče Pivi, blagajnik Esnafa. On je bio sitan, nervozan čovek. Većina alhemičara ionako je bila nervozna; to je dolazilo od toga što nemaš pojma šta retorta proključalog čuda s kojim eksperimentišeš namerava da uradi. 'Pa, da. Očigledno i malo zabave', reče Silverfiš. 'Neke velike istorijske drame', reče Pivi. 'Samo zamislite! Sakupite lepo glumce, oni to jednom odglume, a onda ljudi širom Diska mogu da gledaju koliko hoće puta! Uzgred, velika će to biti ušteda i na platama', dodade. 'Ali ako bude urađeno s ukusom', reče Silverfiš. 'Imamo veliku odgovornost da se postaramo da ne bude učinjeno ništa što će na bilo koji način...', glas mu je utihnuo '... znate... prostakluci.' 'Sprečiće nas', mračno reče Lali. 'Znam ja te čarobnjake.' 'Razmišljao sam malo o tome', reče Silverfiš. 'Ovde je svetlo ionako loše. Složili smo se. Potrebno nam je vedro nebo. I treba da budemo što dalje. Mislim da upravo znam jedno prikladno mesto.' 'Znate, prosto ne mogu da verujem da ovo radimo', reče Pivi. 'Pre mesec dana bila je to samo otkačena ideja. A sada je sve upalilo! Baš kao magija! Samo što nije magično, ako shvatate šta hoću da kažem', brzo dodade. 'Nije samo iluzija, već je prava iluzija', reče Lali. 'Ne znam da li je iko razmišljao o ovome', reče Pivi, 'ali ovo bi nam moglo doneti i malo novca. Hmm?' 'Ali, to nije od značaja', reče Silverfiš. 'Ne. Naravno da nije', promrmlja Pivi. Krajičkom oka pogledao je ostale. 'Da odgledamo ponovo?', stidljivo upita. 'Nije mi teško da okrećem ručicu. I, i... pa, znam da nisam previše doprineo ovom projektu, ali doneo sam ove, ovaj, stvarčice.' Izvukao je veliku kesu iz džepa svoje odore i spustio je na sto. Ona se preturi i nekoliko paperjastih, belih loptica nepravilnog oblika rasu se iz nje. Alhemičari su gledali u čudu. 'Šta je to?', upita Lali. 'Pa', nelagodno reče Pivi, 'treba samo da uzmeš kukuruz, da ga staviš u, recimo, retortu broj 3 s nešto jestivog ulja, znaš, a onda to poklopiš tanjirom ili već nečim i kada to zagreješ čuje se pucanje, mislim, ne ono ozbiljno pucanje, a kada prestane s pucanjem skloniš tanjir i kukuruz

Teri Pračet 11 se pretvorio u ove, ehr, stvarčice...' Pogledao je njihova zabezeknuta lica. 'Mogu da se jedu', pravdao se. 'Ako stavite putera i soli po tome, ima ukus k'o posoljeni puter.' Silverfiš ispruži svoju hemikalijama oprljenu ruku i oprezno odabra jedan pufnasti komadić. Zamišljeno ga je žvakao. 'Ne znam otkud mi ideja da to napravim', reče Pivi crveneći. 'Eto tako, palo mi je na pamet da bi to bilo valjano.' Silverfiš je i dalje žvakao. 'Ima ukus kao karton', reče malo kasnije. 'Izvinjavajte', reče Pivi pokušavajući da pokupi ostatak gomile natrag u kesu. Silverfiš mu nežno spusti ruku na rame. 'Mada', reče uzimajući još jedan pufnasti komadić, 'ima nečega u ovome, je l' da? Nekako kao da prijaju. Kako reče da se zovu?' 'Nemaju još ime', reče Pivi. 'Jednostavno ih zovem puckice.' Silverfiš uze još jednu. 'Čudno kako te vuče da ih jedeš', reče. 'Kao da traže još. Puckice? Dobro. Elem... gospodo, hajde da još jednom okrenemo ručku.' Lali poče da namotava film natrag u nečarobnu lampu. 'Rekao si da znaš mesto gde bismo mogli da razvijemo projekat i gde nas čarobnjaci ne bi ometali?', upita. Silverfiš zagrabi čitavu šaku puckica. 'Nalazi se dalje niz obalu', reče. 'Lepo je i sunčano, a u poslednje vreme tamo niko nije zalazio. Nema ničega sem vetrovite stare šume, hrama i peščanih dina.' 'Hram? Bogovi bi stvarno mogli da se naljute ako...', započe Pivi. 'Vidi', reče Silverfiš, 'čitav kraj je već vekovima napušten. Nema tamo ničega. Nema ljudi, nema bogova, nema ničega. Samo mnogo sunca i zemlje koja čeka na nas. To nam je prilika, momci. Nije nam dopušteno da pravimo magiju, ne možemo da napravimo zlato, ne možemo čak ni da spojimo kraj s krajem - stoga hajde onda da pravimo pokretne slike. Hajde da pravimo istoriju!' Alhemičari se zavališe u stolicama izgledajući zadovoljnije. 'Jašta', reče Lali. 'O. Nego', reče Pivi. 'U čast pokretnih slika', reče Sendivodž podižući šaku punu puckica. 'Kako si uopšte čuo za to mesto?' 'O, pa...' Silverfiš zastade. Izgledao je zbunjeno. 'Ne znam', reče naposletku. 'Ne mogu... baš da se setim. Mora da sam nekad čuo pa zaboravio i onda mi je samo sinulo u glavi. Znate već kako to ide.' 'Jeste', reče Lali. 'Kao što je bilo kod mene sa filmom. Prosto kao da sam se setio kako se to radi. Eto, što ti je ljudski mozak.' 'Jeste.' 'Jeste.' 'Prosto, ideja kojoj je došlo vreme.' 'Jeste.' 'Jeste.' 'Mora da je to.' Pomalo zabrinuta tišina nadvila se nad sto. Bio je to zvuk umova koji su pokušavali da dokuče nešto što ih je brinulo. Vazduh kao da se svetlucao. 'Kako se to mesto zove?', naposletku upita Lali. 'Ne znam kako se zvalo u ono vreme', reče Silverfiš naslanjajući se i privlačeći kesu puckica prema sebi. 'Sada ga zovu Holi Vud.' 'Holi Vud', reče Lali. 'Zvuči... poznato.' Nastupila je još jedna tišina dok su razmišljali o ovome. Prekinuo ju je Sendivodž.

Terry Pratchet 12 'Oh, pa', vedro reče, 'Holi Vude, eto nas.' 'Jeste', reče Silverfiš odmahujući glavom kao da pokušava da otrese uznemirujuću pomisao. 'Baš čudno. Imam neko osećanje... da smo tuda išli... sve ovo vreme.' * * * Nekoliko hiljada milja ispod Silverfiša, Veliki A'Tuin, kornjača sveta, sanjivo je veslao kroz zvezdanu noć. Stvarnost ima izgled krive. To nije problem. Problem leži u tome što je nema onoliko koliko bi trebalo da je bude. Prema nekim od zagonetnijih tekstova s polica biblioteke Nevidljivog univerziteta - - Disksvetovog udarnog fakulteta magije i velikih večera, čija je zbirka knjiga toliko masivna da ugiba Prostor i Vreme - - barem devet desetina prvobitne stvarnosti koja je stvorena leži izvan multiverzuma i pošto multiverzum po definiciji uključuje apsolutno sve što je bilo šta, ovo pomalo nateže stvari. Izvan granica svetova leže sirove stvarnosti, sve ono što je moglo da bude, sve što bi moglo da se desi, sva kukova leta, otkačene ideje, sva bića stvorena i obrisana haotično, kao elementi u proključaloj supernovi. Samo povremeno, tamo gde su se zidovi stvarnosti pomalo istanjili, oni mogu da procure unutra. A onda stvarnost iscuri napolje. Sve to podseća na one dubokookeanske gejzire vruće vode oko kojih čudna podvodna bića pronađu dovoljno toplote i hrane da bi na kratko načinila sićušnu oazu postojanja u okolini u kojoj ne bi trebalo da bude nikakvog postojanja. Ideja Holi Vuda nevino i veselo procurela je u Disksvet. A stvarnost je iscurela. I otkrivena je. Jer napolju postoje Stvari čija sposobnost da nanjuše sićušne krhke sklopove stvarnosti čini da priča o ajkulama i tragovima krvi izgleda zaista dosadno. One počeše da se okupljaju. * * * Oluja je klizila povrh peščanih dina, ali tamo gde bi dosegla nisko brdo, oblaci kao da su se uvijali unatrag. Samo je nekoliko kapi kiše palo na sprženu zemlju, a vetrušina postade tek blagi povetarac. Nanosio je pesak preko ostataka davno ugašene vatre. Dalje niz liticu, blizu rupe koja je sada bila dovoljno velika, recimo, za jazavca, mali kamen se izglavio i otkotrljao. * * * Mesec dana brzo je prošlo. Nisu želeli da se dugo zadržavaju. * * * Blagajnik s poštovanjem zakuca po Arhirektorovim vratima, a potom ih otvori. Strela mu zakuca kapu za ragastov. Arhirektor spusti samostrel i ošinu ga pogledom. 'Mnogo je opasno to što si uradio', reče. 'Mogao si da izazoveš gadnu nesreću.' Blagajnik ne bi dospeo do mesta na kome se nalazio danas, ili tačnije gde je bio pre desetak sekundi - što će reći tamo gde je bila smirena i samouverena osoba, a ne ono gde se nalazio sada, a to je na ivici blagog srčanog udara - da nije imao ogromnu sposobnost da se povrati iz neočekivanih nedaća. Otkačio je svoju kapu sa mete iscrtane po starom drvetu. 'Sve je u redu', reče. Nijedan glas ne bi mogao da bude tako miran bez ogromnog napora. 'Jedva da se i vidi rupa. Zašto, ovaj, gađate vrata, Gospodine?'

Teri Pračet 13 'Razmišljaj malo, čoveče! Napolju je mračno, a glupi zidovi napravljeni su od kamena. Ne očekuješ valjda da ću da gađam glupe zidove?' 'Ah', reče Blagajnik. 'Vrata su, ehr, stara pet stotina godina, znate', dodade s fino naštelovanim prekorom. 'Vidi ih, bre', reče Arhirektor nabusito. 'Crna ogromna prokletinja. Ono što nama treba ovde, dragi moj, jeste mnogo manje kamena i drveta i malo više radosti. Nekoliko zabavnih slika, znaš. Po koji ukras.' 'Odmah ću se postarati za to', hladno je slagao Blagajnik. Setio se svežnja papira pod miškom. 'U međuvremenu, Gospodine, možda ako vam ne bi bilo teško da...' 'Eto', reče Arhirektor natukavši mu špicastu kapu na glavu. 'Dobar si ti. A sad, imam bolesnog zmaja oko koga bi trebalo da se postaram. Mali đavo danima nije dirnuo svoj katran.' 'Vaš potpis na nekolicini...', hitro izbrblja Blagajnik. 'Ne mogu sad da se zamlaćujem s tim', reče Arhirektor dajući mu rukom znak da ode. 'Ionako ovde ima previše papira. A...' Zagledao se kroz Blagajnika kao da se setio nečega. 'Jutros sam primetio nešto čudno', reče. 'Video sam majmuna u dvorištu. Ćelav k'o kugla.' 'O, da', reče Blagajnik. 'Biće da je to Bibliotekar.' 'Ima kućnog ljubimca, a?' 'Ne, niste me razumeli, Arhirektore', vedro reče Blagajnik. 'To jeste Bibliotekar.' Arhirektor ga je gledao. Blagajnikov osmeh poče da se cakli. 'Bibliotekar je majmun?' Prošlo je nešto vremena dok je Blagajnik jasno objasnio stvari, a onda Arhirektor reče: 'Je l' ti to 'oćeš da mi kažeš da je tog momka magija pretvorila u majmuna?' 'Nezgoda u biblioteci, tako je. Magijska eksplozija. U jednom trenutku čovek, u sledećem orangutan. I ne smete da ga zovete majmun, Gospodine. On je čovekoliki majmun.' 'Kakve mu sad pa tu ima razlike?' 'Izgleda da ima. On postaje vrlo, ovaj, agresivan ako ga zovete samo majmunom.' 'Ne okreće valjda svoju guzicu ljudima, a?' Blagajnik sklopi oči i uzdrhta. 'Ne, Gospodine. Vi mislite na babune.' 'Aha.' Arhirektor razmisli o ovome. 'Onda, da nemate možda i nekog od njih da radi ovde?' 'Ne, Gospodine. Samo Bibliotekara, Gospodine.' 'Ne može to tako. Ne može to tako, znaš. Ne možemo da imamo ogromna čupava čuda koja se gegaju kud stignu', odlučno reče Arhirektor. 'Otarasite ga se.' 'Za ime sveta, ne! On je najbolji Bibliotekar koga smo ikad imali. I više je nego isplatljiv.' 'Zašto? Kako ga plaćamo?' 'Kikirikijem', nadoveza se Blagajnik. 'Pored toga, on je jedini koji zna kako Biblioteka zapravo radi.' 'Onda ga lepo povratite. Kakav je to život za čoveka kad je pretvoren u majmuna?' 'Čovekolikog, Arhirektore. I reklo bi se da mu se to sviđa.' 'Otkud znate?', podozrivo upita Arhirektor. 'Priča, je li?' Blagajnik je oklevao. Uvek je postojala ta nevolja s Bibliotekarem. Svi su se toliko navikli na njega da je bilo teško setiti se vremena kada Biblioteku nije vodio čovekoliki majmun s požutelim očnjacima i snagom za trojicu ljudi. Ako nenormalno traje dovoljno dugo, ono postaje normalno. Problem je bio samo u tome da kada je to trebalo objasniti nekom trećem, zvučalo je čudno. Nervozno se nakašljao. 'On kaže "uuuk", Arhirektore', reče. 'A šta to znači?' 'Znači "ne", Arhirektore.' 'A kako onda kaže "da"?' Blagajnik se toga i pribojavao. '"Uuuk", Arhirektore.'

Terry Pratchet 14 'To je isto uuuk kao i ono pređašnje uuuk!' 'A, ne. Ne. Uveravam vas. Drugačiji je naglasak... Mislim, kada se naviknete...' Blagajnik slegnu ramenima. 'Mislim da smo nekako, eto, naučili da ga razumemo, Arhirektore.' 'Pa, ako ništa, barem se drži u formi', mrzovoljno reče Arhirektor. 'Nije kao vi ostali. Jutros sam otišao do Čitaonice i bila je puna tipova koji hrču!' 'To su sigurno bili viši predavači, Gospodaru', reče Blagajnik. 'Ja bih rekao da su oni u izuzetnoj formi.' 'Formi? Dekan izgleda k'o da je progut'o krevet!' 'Ali, Gospodaru', reče Blagajnik popustljivo se smeškajući, 'kada se kaže da je neko u formi, koliko ja razumem, znači da je spreman za posao koji obavlja, a rekao bih da je Dekanovo telo izuzetno spremno za posao sedenja po čitav dan i ždranja obilnih obroka.' Blagajnik dozvoli sebi jedan šeretski osmeh. Arhirektor ga pogleda tako kao da je upravo ugledao krušku i čoveka kako pada s nje. 'Je l' to neka šala?', upita sumnjičavim tonom nekoga ko ne bi uspeo da shvati izraz 'smisao za humor' čak i kada bi mu ga satima objašnjavali uz pomoć dijagrama. 'Samo sam izneo svoje opažanje, Gospodine', oprezno reče Blagajnik. Arhirektor odmahnu glavom. 'Ne podnosim šale. Ne podnosim one koji po ceo dan šetkaju naokolo pokušavajući da budu smešni. To je od previše sedenja u zatvorenom. Nekoliko puta da istrči po trideset kilometara i Dekan bi bio drugi čovek.' 'Pa, da', reče Blagajnik. 'Bio bi mrtav.' 'Bio bi zdrav.' 'Da, ali ipak mrtav.' Arhirektor nervozno promeša papire po svom stolu. 'Mlitavost', gunđao je. 'Previše je, bogme, ima ovde. Sve otišlo bestraga. Ljudi po ceo dan spavaju i stalno se pretvaraju u majmune. Nije nam ni na kraj pameti bilo da se pretvaramo u majmune dok sam ja bio student.' Nervozno podiže pogled. 'Šta si ono hteo?', preseče. 'Šta?', upita Blagajnik rastrojeno. 'Hteo si da uradim nešto, zar ne. Došao si nešto da me pitaš. Verovatno zato što sam ja jedini ovde koji ne spava dubokim snom ili sedi na grani i kriči po celo jutro', dodade Arhirektor. 'Ehr. Mislim da su to giboni, Arhirektore.' 'Šta? Šta? Pokušaj, bre, da pričaš normalno, čoveče!' Blagajnik se pribra. Nije video zašto bi morao sve ovo da trpi. 'U stvari, hteo sam da vas vidim zbog jednog studenta, Gospodaru', hladno reče. 'Studenta?', zabrunda Arhirektor. 'Da, Gospodaru. Znate? To su oni tanji s bledunjavim licima? Zato što smo mi univerzitet? Oni idu uz to, kao pacovi...' 'Mislio sam da plaćamo ljude da bi se bavili njima.' 'Nastavno osoblje. Da. Ali ponekad... pa, htedoh da vas zamolim, ako biste bili ljubazni da pogledate ove ispitne rezultate...' * * * Bila je ponoć. Ne ista ponoć kao ranije, ali veoma slična. Stari Tom, zvono bez klatna na zvoniku Univerziteta upravo je odzvonilo svojih dvanaest dubokih tišina. Kišni oblaci iscedili su svoje poslednje kapi na grad. Ank-Morpork se pružao ispod nekoliko vlažnih zvezda, stvaran kao cigla. Ponder Stibons, student čarobnjak, spustio je knjigu i protrljao lice. 'Dobro', reče. 'Pitaj me bilo šta. Hajde. Šta god hoćeš.' Viktor Tagelbend, student čarobnjaštva, uze svoj raskupusani primerak Nekrotelikonikona za studente, sa praktičnim vežbama i nasumice okrete stranicu. Ležao je na

Teri Pračet 15 Ponderovom krevetu. Makar su mu tu bile lopatice. Telo mu je bilo ispruženo uz zid. To je savršeno normalan položaj za studenta koji se opušta. 'OK', reče. 'Dobro. Spreman? Kako, dakle, kako se zove vandimenzionalno čudovište čiji je specifičan krik: "Jervotjervotjervot"?' 'Job Sodot', odgovori Ponder kao iz puške. 'Jeste. Kako čudovište zvano Tšup Aklatep, Paklena zvezdana žaba sa milion mladih, muči svoje žrtve do smrti?' 'Ona... nemoj da mi govoriš... drži ih i pokazuje im slike svoje dece dok im mozak ne implodira.' 'Tako je. Uvek sam se pitao kako se to dešava', reče Viktor prelistavajući stranice. 'Valjda kada po hiljaditi put kažeš "Jeste, baš ima oči na tebe" već si otprilike spreman da izvršiš samoubistvo u svakom slučaju.' 'Ti znaš stvarno mnogo toga, Viktore', reče Ponder s divljenjem u glasu. 'Čudi me da si još student.' 'Ovaj, da', reče Viktor. 'Ovaj. Izgleda da sam baksuz na ispitima.' 'Nastavi', reče Ponder. 'Pitaj me još nešto.' Viktor ponovo otvori knjigu. Nastupio je trenutak zatišja. Potom reče: 'Gde je Holi Vud?' Ponder zatvori oči i poče da se lupka po čelu. 'Čekaj, čekaj... ne govori mi...' Otvori oči. 'Kako to misliš, gde je Holi Vud?', oštro dodade. 'Ne sećam se nikakvog Holi Vuda.' Viktor je piljio u stranicu. Tu nije bilo ni reči o nekakvom Holi Vudu. 'Mogao bih da se zakunem da sam čuo... mora da su mi misli odlutale', dovrši nespretno. 'Sigurno je od tog silnog ponavljanja.' 'Da. Smuči se čoveku, je l' da? Ali, vredeće, biti čarobnjak.' 'Da', reče Viktor. 'Ne mogu da dočekam.' Ponder zatvori knjigu. 'Stala je kiša. Hajdemo preko zida', reče. 'Zaslužili smo piće.' Viktor odrečno mahnu prstom. 'Ali samo jedno. Moram da budem trezan', reče. 'Sutra mi je završni. Glava mora da mi bude bistra!' 'Ha!', reče Ponder. Naravno, veoma je važno ostati trezan kada polažeš ispit. Mnoge značajne karijere u čišćenju ulica, dostavi voća i razvlačenju harmonike po prometnim ulicama zasnivale su se na ovom jednostavnom principu. Ali Viktor je imao naročit razlog da bude na oprezu. Mogao je da načini grešku i prođe. Njegov pokojni ujak mu je ostavio omanje bogatstvo da ne bude čarobnjak. To nije shvatio dok je sastavljao testament, ali to je ono što je starac zapravo učinio. On je mislio da pomaže svom nećaku da se školuje, ali Viktor Tagelbend je bio veoma bistar momak kada je u pitanju izvrdavanje i ovako je razmišljao: Koje su prednosti i mane toga što ću biti čarobnjak? Pa, svakako uživaš određenu količinu prestiža, ali si često u opasnim situacijama i svakako uvek u riziku da te ubije kolega čarobnjak. Nije video nikakvu budućnost u tome što će biti visokopoštovani leš. S druge strane... Koje su prednosti i mane toga što će biti student čarobnjaštva? Imaš poprilično slobodnog vremena, vrlo odrešene ruke po pitanjima kao što je ispijanje mnogo piva i pevanje bezobraznih pesama, niko previše ne pokušava da te ubije izuzev u običnom, ankmorporčkom smislu, a zahvaljujući nasledstvu, takođe sebi možeš da priuštiš skroman, ali udoban način života. Naravno, nisi uživao previše prestiža, ali si barem bio živ da bi to mogao da znaš. Stoga je Viktor posvetio popriličnu količinu energije proučavanju prvo uslova testamenta, zapetljanim ispitnim propisima Nevidljivog univerziteta i svakog ispitnog papira u poslednjih pedeset godina.

Terry Pratchet 16 Prolazni broj bodova bio je 88. Pasti bi bilo lako. Svaki idiot bi mogao da padne. Viktorov ujak nije bio budala. Jedan od uslova zaveštanja bio je taj da bi, ukoliko Viktor ikada osvoji manje od 80 bodova, izvor novca presušio kao pljuca na ringli. Na neki način, ipak je pobedio. Malo je bilo studenata koji su ikada tako temeljno učili kao što je to bio Viktor. Pričalo se da njegovo poznavanje magije može da se meri s nekim od vrhunskih čarobnjaka. Sate i sate proveo je u udobnoj stolici u Biblioteci, čitajući priručnike. Izučavao je oblike odgovora i ispitne tehnike. Slušao je predavanja sve dok ih nije znao napamet. Osoblje ga je jednodušno smatralo najbistrijim i svakako najvrednijim studentom u poslednjih nekoliko decenija, a na svakom završnom ispitu pažljivo i odmereno osvojio bi tačno 84 poena. Bilo je to neobjašnjivo. * * * Arhirektor okrete poslednju stranicu. Naposletku reče: 'Aha. Shvatam. Žao vam je momka, je li?' 'Mislim da me niste dobro razumeli', reče Blagajnik. 'Meni to izgleda prilično očigledno', reče Arhirektor. 'Momak je stalno na dlaku od prolaza.' Izvukao je jedan od papira. 'Uostalom, ovde piše da je prošao još pre tri godine. Dobio je 91.' 'Da, Arhirektore. Ali se žalio.' 'Žalio. Zato što je prošao?' 'Kazao je da misli da ispitivači nisu primetili da nije dobro uradio alotrope ocitrona u šestom pitanju. Rekao je da ne bi mogao da živi od griže savesti. Rekao je da bi ga progonilo do kraja života ako bi nepošteno uspeo povrh boljih i vrednijih studenata. Primetićete da je imao samo 82 i 83 na sledeća dva ispita.' 'Zašto to?' 'Mislimo da je išao na sigurno, Gospodaru.' Arhirektor je dobovao prstima po stolu. 'Ne možemo to da trpimo', reče. 'Ne može neko da ide naokolo i da je skoro čarobnjak i da nam se smeje u, u - u šta se to ljudi smeju?' 'Upravo to i ja mislim', umiljavao se Blagajnik. 'Trebalo bi da mu podmetnemo nogu', reče Arhirektor odlučno. 'Damo nogu, Gospodaru', reče Blagajnik. 'Podmetati mu nogu značilo bi da ga na neki način ometamo.' 'Da. Ispravno razmišljanje. Ajde da to onda uradimo', reče Arhirektor. 'Ne, Gospodaru', strpljivo reče Blagajnik. 'On nama podmeće nogu, znači mi njemu treba da damo nogu.' 'Tako je. Treba da stvarima damo malo ravnoteže', reče Arhirektor. Blagajnik prevrnu očima. 'Ili da je podmetnemo', dodade Arhirektor. 'Dakle, hoćeš da mu dam nalog da se tornja, a? Samo ga pošalji ujutro i...' 'Ne, Arhirektore. Ne možemo to da uradimo tek tako.' 'Ne možemo? Mislio sam da smo mi ovde glavni!' 'Da. ali treba da budemo krajnje pažljivi kada imamo posla sa kolegom Tagelbendom. On je stručnjak za procedure. Tako da sam smislio da mu sutra damo ovaj papir za završni.' Arhirektor prihvati pruženi dokument. Usne su mu se polako kretale dok je čitao. 'Samo jedno pitanje.' 'Da. A on će ili proći ili pasti. Baš bih voleo da vidim kako će da navuče 84 boda na ovome.' * * * Na način koji njegovi učitelji nisu mogli sasvim da objasne, što ih je još više nerviralo, Viktor Tagelbend je takođe bio najveća lenčuga u istoriji sveta.

Teri Pračet 17 Nije to bila obična lenjost. Obična lenjost je prosto predstavljala odsustvo truda, Viktor je odavno prošao kroz nju, i pravo preko obične dokonosti izbio na suprotnu stranu. On je ulagao više truda u izbegavanje rada nego što su neki ljudi ulagali obavljajući težak posao. Nikada nije želeo da bude čarobnjak. Nikada i nije želeo mnogo šta, sem da ga možda ostave na miru i ne bude do podneva. Dok je bio mali ljudi su govorili nešto poput: 'Šta bi voleo da budeš kad porasteš, mališa?', a on je odgovarao: 'Ne znam. Šta nudite?' Ne bi vam dopustili da se na takav način dugo izvlačite. Nije bilo dovoljno da budeš ono što jesi, trebalo je da radiš na tome da postaneš nešto drugo. Pokušavao je. Prilično vremena je pokušavao da želi da bude kovač zato što je to delovalo zanimljivo i romantično, Ali to je takođe podrazumevalo naporan rad i neukrotive komade metala. Onda je pokušao da želi da bude ubica, što je izgledalo uzbudljivo i romantično. Ali je to takođe podrazumevalo naporan rad i, kada dođeš do same suštine, povremeno bi morao nekoga i da ubiješ. Onda je pokušao da želi da bude glumac, što je izgledalo dramatično i romantično, ali je podrazumevalo prašnjave hulahopke, skučen životni prostor i, na njegovo zaprepašćenje, naporan rad. Dopustio je sebi da ode na Nevidljivi univerzitet zato što je to bilo lakše nego ne otići, Često i mnogo smejao se na pomalo zagonetan način. Ovo je davalo ljudima utisak da je on nešto malo pametniji od njih. U stvari, obično je pokušavao da shvati šta su to oni govorili. A imao je tanke brčiće, koji su pod određenim svetlom činili da izgleda prijatno a, pod drugačijim, da izgleda kao da je upravo popio gusti čokoladni milk-šejk. Bio je prilično ponosan na njih. Kada postaneš čarobnjak, od tebe se očekuje da prestaneš da se briješ i pustiš bradu nalik žbunu štipavice. Čarobnjaci na veoma visokim položajima izgledali su kao da bi uz pomoć svojih brkova mogli da izdvajaju hranljive materije iz vazduha, kao kitovi. Sada je bilo pola dva. Išao je nogu pred nogu vraćajući se iz Zakrpljenog doboša, najozloglašenije krčme u gradu. Viktor Tagelbend uvek je odavao utisak da ide nogu pred nogu, čak i kada je trčao. On je takođe bio sasvim trezan i stoga pomalo iznenađen što se našao nasred Trga slomljenih meseca. Namera mu je bila da stigne do uličice iza Univerziteta i dela zida s prikladno postavljenim ciglama koje su se skidale, gde su stotinama i stotinama godina studenti čarobnjaštva zaobilazili, ili tačnije pentrali se povrh pravila o noćnom režimu Univerziteta. Trg nije bio usput. Okrenuo se da se odvuče natrag putem kojim je došao, a onda je stao. Ovde se zbivalo nešto neobično. Obično bi se tu našao neki pripovedač ili možda muzičari, ili preduzetnik koji bi tražio odgovarajuće mušterije za viškove ankmorporčkih znamenitosti kao što su Kula umetnosti ili Mesingani most. Sada je tu bilo samo nekoliko ljudi koji su postavljali veliki ekran, nalik čaršavu razvučenom između dva stuba. Došetao je do njih. 'Šta to radite?', upita ljubazno. 'Biće predstava.' 'Oh. Gluma', reče Viktor ne preterano zainteresovan. Odlunjao je natrag kroz vlažnu tamu, ali je stao kada je začuo glas koji je dopirao iz mraka između dve kuće. Glas reče: 'U pomoć', sasvim tiho. Drugi glas reče: 'Samo mi to predaj, važi?' Viktor priđe bliže, škiljeći prema senkama. 'Uujaa?', reče. 'Da li je sve u redu?' Nastupila je pauza, a onda duboki glas reče: 'Ti izgleda ne znaš šta je dobro za tvoje zdravlje, dečko.' Ima nož, pomisli Viktor. Ide k meni s nožem. To znači ili da će me izbosti ili da ću morati da bežim što je čisto rasipanje energije.

Terry Pratchet 18 Ljudi koji se ne bi previše udubljivali u činjenice koje im stoje na raspolaganju pomislili bi da će Viktor Tagelbend biti debeo i bolestan. U stvari, on je bio nesumnjivo najatletskiji student na Univerzitetu. Biti prinuđen da vučeš dodatne kilograme predstavljalo je previše napora, tako da se on uvek starao da do toga ne dođe i održavao se u kondiciji zato što je obavljanje poslova s pristojnim mišićima bilo daleko lakše nego s kesicama sala. Zato je u širokom luku zamahnuo nadlanicom. Ruka se nije prosto zaustavila u udarcu, ona je odigla napadača sa zemlje. Onda je pogledao nesuđenu žrtvu koja je i dalje bila priljubljena uza zid. 'Nadam se da niste povređeni', reče. 'Ne miči se!' 'Nisam ni nameravao', reče Viktor. Prilika izađe iz senke. Pod miškom je držala neki paket, a ruke su joj bile pred licem u neobičnom pokretu: palac i kažiprst svake bili su postavljeni pod pravim uglom a onda sastavljeni, tako da su ga čovečuljkove oči posmatrale kroz taj okvir. Verovatno odbija Oko zla, pomisli Viktor. Izgleda kao čarobnjak, sa svim tim simbolima po svojoj odeći. 'Neverovatno!', reče čovek škiljeći kroz prste. 'Samo malo okreni glavu, važi? Sjajno! Šteta zbog nosa, ali nadam se da ćemo moći da učinimo nešto po tom pitanju.' Iskoračio je napred i pokušao da zagrli Viktora. 'Sreća za tebe', reče, 'da si naišao na mene.' 'Jeste li?', reče Viktor koji je mislio da je u stvari suprotno. 'Ti si upravo tip kakav mi odgovara', reče čovek. 'Oprostite', reče Viktor. 'Mislio sam da vas pljačkaju.' 'Ovo ga je zanimalo', reče lupkajući po paketiću koji je držao ispod miške. Zvonio je kao gong. 'Mada, s tim ništa ne bi mogao da uradi.' 'Ništa ne vredi?', upita Viktor. 'Neprocenjivo je.' 'Onda je u redu', reče Viktor. Čovek je odustao od pokušaja da obgrli oba Viktorova ramena koja su bila prilično široka i zadovoljio se samo jednim. 'Ali mnogo ljudi bi bilo razočarano', reče. 'A sada, vidi. Lepo ti je držanje. Dobar profil. Slušaj, momče, da li bi voleo da budeš u pokretnim slikama?' 'Ehr', reče Viktor. 'Ne. Mislim da ne.' Čovek zinu, 'Čuo si šta sam rekao, je l' da?', upita. 'Pokretne slike?' 'Da.' 'Svako hoće da bude u pokretnim slikama!' 'Ne, hvala', reče Viktor ljubazno. 'Siguran sam da je to uvažen posao, ali meni pokretanje slika ne deluje mnogo zanimljivo.' 'Ja govorim o pokretnim slikama!' 'Da', blago reče Viktor. 'Čuo sam vas.' Čovek odmahnu glavom. 'Dobro', reče, 'ulepšao si mi dan. Prvi put u poslednjih nekoliko nedelja da sam upoznao nekoga ko svim silama ne pokušava da dospe u pokretne slike. Mislio sam da se svi trude da uskoče u pokretne slike. Čim sam te ugledao pomislio sam: za ovo što je uradio noćas očekivaće da dobije posao u pokretnim slikama. 'Hvala u svakom slučaju', reče Viktor. 'Ali mislim da neću prihvatiti.' 'E pa, nešto ti dugujem.' Čovečuljak stade da pretura po džepu i izvadi vizit-kartu. Viktor je uze. Pisalo je: Tomas Silverfiš Zanimljiva i poučna kinematografija Jednorolni i dvorolni Skoro neeksplozivna roba

Teri Pračet 19 Holi Vud br.l 'Eto ti da imaš ako ikada promeniš mišljenje', reče. 'Svi u Holi Vudu me znaju.' Viktor se zagleda u karticu. 'Hvala', reče neodređeno. 'Ehr. Da li ste čarobnjak?' Silverfiš se zagleda u njega. 'Otkud ti sad pa to?', odbrusi. 'Nosite haljinu s magijskim simbolima...' 'Magijski simboli! Pogledaj malo bolje, dečko! Ovo svakako nisu praznoverni simboli besmislenog i zastarelog sistema verovanja! Ovo su bedževi prosvetljenog zanata čije jasno, novo svitanje upravo... ovaj, sviće! Magijski simboli!', dovrši tonom nadmenog prezira. 'A ovo je odora, nije haljina', dodade. Viktor se zagleda u kolekciju zvezda, polumeseca i koječega. Bedževi prosvetljenog zanata čije je novo svitanje upravo svitalo njemu su izgledali baš kao praznoverni simboli besmislenog i zastarelog sistema verovanja, ali sad verovatno nije bio čas da to i kaže. 'Oprostite', reče. 'Nisam ih dobro video.' 'Ja sam alhemičar', reče Silverfiš samo malo smekšan. 'Oh, olovo u zlato i te stvari', reče Viktor. 'Ne olovo, momče. Svetlost. Ne uspeva s olovom. Svetlost u zlato...' 'Ozbiljno?', učtivo upita Viktor dok je Silverfiš postavljao tronožac na sredini trga. Malobrojna publika već se okupila. Malobrojna publika vrlo se lako okupljala u AnkMorporku. Kao grad, on je imao možda jednu od najzahvalnijih publika na svetu. Ona bi posmatrala sve, naročito ako bi postojala mogućnost da se neko povredi na zabavan način. 'Zašto ne ostaneš na predstavi?', upita Silverfiš i odjuri dalje. Alhemičar. Pa dobro, svako je znao da su alhemičari pomalo udareni, razmišljao je Viktor. To je bilo savršeno normalno. Ko bi hteo da traći svoje vreme na pokretanje slika, pomisli Viktor. Većina ih je izgledala sasvim dobro na mestu na kome se već nalazila. 'Kobasice u lepinji! Uzmite ih dok su vruće!', prodra se glas pored njegovog uva. Okrete se. 'O, zdravo gospodine Dibler', reče. 'Veče, momak. Oćeš ti lepo da smažeš jednu vruću kobaju?' Viktor pogleda presijavajuće valjke na poslužavniku koji je visio oko Diblerovog vrata. Mirisale su primamljivo. Kao i uvek. A onda kada biste ih zagrizli, još jednom biste shvatili da je Još-Malo-Pa-Džabe Dibler umeo da iskoristi životinjske delove za koje životinja nije ni znala da ih ima. Dibler je otkrio da bi sa dovoljno dinstanog luka i senfa ljudi jeli bilo šta. 'Poseban popust za studente', zaverenički mu došapnu Dibler. 'Petnaest penija, a to ti je još malo pa džabe.' Strateški odignu poklopac tiganja ispuštajući oblak pare. Pikantni miris dinstanog luka učini svoje. 'Onda samo jednu', oprezno reče Viktor. Dibler sevnu jednom kobasicom iz tiganja i štipa je u lepinju veštinom žabe koja jezikom hvata mušicu. 'Do kraja života nećeš zažaliti', veselo reče. Viktor gricnu komadić luka. To je bilo dovoljno bezopasno. 'Šta je sve ovo?', upita mahnuvši palcem u pravcu zalelujanog platna. 'Nekakva zabava', reče Dibler. 'Vruće kobasice! Prekrasne su!' Ponovo je spustio glas na svoj zaverenički šapat. 'Podiglo silnu prašinu u drugim gradovima, kako čujem', dodade. 'Neka vrsta pokretnih slika. Trudili su se da uđu u štos pre nego što su došli u Ank-Morpork.' Posmatrali su Silverfiša i nekolicinu pomoćnika kako stručno barataju kutijom na tronošcu. Odjednom se pojavi bela svetlost na kružnom otvoru koji se nalazio na njenoj prednjoj strani i ona obasja ekran. Iz publike se začu malodušni usklik.

Terry Pratchet 20 'Oh', reče Viktor. 'Shvatam. I to je sve? To je samo prosta stara igra senki. Znači to je sve. Moj ujak me je svojevremeno tako zabavljao. Znaš ono? Ti kao mrdaš rukama ispred svetla, a senke stvaraju nekakvu sliku.' 'O, da', nesigurno reče Dibler. 'Kao "veliki slon" ili "beloglavi orao". Moj deda je umeo to da izvodi.' 'Moj ujak je uglavnom pravio "šlogiranog zeca"', reče Viktor. 'Nije baš bio mnogo dobar u tome, znaš. To je znalo da bude vrlo neprijatno. Svi smo sedeli i iz petnih žila se trudili da pogodimo nagađajući u stilu: "iznenađeni jazavac" ili "pobesneli hermelin", a on bi ljut otišao u krevet jer nismo pogodili da je zapravo izvodio "Lorda Henrija Skipsa i njegove ljude kako pobeđuju trolove u bici kod Pseudopolisa". Ne vidim šta je toliko naročito u senkama na ekranu.' 'Kako sam ja čuo, to baš i nije tako', reče Dibler. 'Jednom od ljudi malopre sam prodao Maksi gurmansku kobasicu i on mi je rekao da je sve u vrlo brzom prikazivanju slika. Naguraš mnogo slika na gomilu i onda ih pokazuješ jednu za drugom. Vrlo, vrlo brzo, kazao je.' 'Ne prebrzo', usprotivi se Viktor. 'Ne bi mogao da ih vidiš kako promiču ako bi se kretale prebrzo.' 'Rekao je da u tome i jeste tajna, da ih ne vidiš kako promiču', reče Dibler. 'Treba da ih vidiš sve odjednom, ili tako nešto.' 'Sve bi bile mutne', reče Viktor. 'Zar mu nisi postavio to pitanje?' 'Ehr, ne', reče Dibler. 'U stvari, baš je tad morao da odjuri. Osetio se malo nelagodno.'- Viktor zamišljeno pogleda ostatak svoje kobasice u lepinji i dok je to radio postao je svestan da neko istovremeno gleda njega. Spustio je pogled. Pored nogu mu je sedeo pas. Bio je mali, krivih nogu i mršav, uglavnom siv mada je imao po sebi neke smeđe, bele i crne fleke na bokovima i piljio je. To je svakako bio najprodorniji pogled koji je Viktor ikada video. Bio je preteći i ulagujući. Bio je nekako spor i temeljan, kao da je pas pamtio detalje kako bi kasnije vlastima mogao da pruži podroban opis. Kada je bio siguran da mu je u potpunosti osvojio pažnju, preselio je svoj pogled na kobasicu. Osećajući se bedno zato što je tako okrutan prema jadnoj, glupoj životinji Viktor mu baci kobasicu. Pas je uhvati i proguta u jednom ekonomičnom pokretu. Sada je još ljudi pristizalo na trg. Još-Malo-Pa-Džabe Dibler je otišao upuštajući se u živu trgovinu s onim noćnim pijancima koji su bili suviše pod gasom da bi sprečili optimizam da trijumfuje nad iskustvom; svako ko bi kupio obrok posle jedan noću nakon žestoke terevenke verovatno bi ionako bio ubistveno bolestan, pa bi onda barem mogli sebi da priušte i nešto što će izaći na videlo dana. Viktor se polako našao okružen povelikom svetinom. Ona se nije sastojala samo od ljudi. Prepoznao je nedaleko od sebe, veliko zamašno telo Detritusa, prastarog trola koji je bio poznat svim studentima kao neko ko je mogao da dobije posao gde god je trebalo vrlo grubo izbacivati ljude za novac. Trol ga je primetio i pokušao da namigne. To je podrazumevalo zatvaranje oba oka pošto Detritus nije bio najbolji u komplikovanim stvarima. Opšte je mišljenje bilo da ako bi Detritusa mogli da naučite da čita i piše toliko da može da reši test inteligencije, pokazalo bi se da je inteligentan nešto manje od stolice. Silverfiš podiže megafon. 'Dame i gospodo', reče, 'imate tu privilegiju da budete svedoci prekretnice u istoriji Veka...', spustio je megafon i Viktor je čuo kako užurbano pita jednog od svojih pomoćnika, 'Koji je ovo vek? Jeste li?', a onda je ponovo podigao megafon i nastavio prvobitnim optimističkim i zvonkim glasom '... Veka šišmiša! Ništa manje nego rađanje pokretnih slika! Slike koje se kreću bez magije!' Čekao je aplauz. Nije ga bilo. Trebalo je da učinite nešto više nego da završite rečenicu uskličnikom da biste dobili aplauz ankmorporčke publike.

Teri Pračet 21 Pomalo obeshrabren, nastavio je. 'Videti znači verovati, kažu! Ali, dame i gospodo, nećete verovati sopstvenim očima! Ono čemu ćete biti svedoci jeste trijumf prirodne nauke! Belosvetsko čudo! Otkriće svetskih, štaviše, usudio bih se da kažem, kosmičkih razmera!...' 'E vala, mora da bude bolje od te smrdljive kobasice', reče tihi glas pored Viktorovog kolena. '... upregnuti prirodne mehanizme da bi stvorili iluziju! Iluziju, dame i gospodo, bez pribegavanja magiji!. Viktor dozvoli pogledu da sklizne nadole. Tamo nije bilo ničega osim psetanceta, koje se zaneseno češalo. Ono polako podiže pogled i reče: 'Vuuf?' '... potencijal za učenje! Umetnost! Istorija! Zahvaljujem vam se, dame i gospodo! Dame i gospodo, vi još ništa niste videli!' Pun nade on napravi još jednu pauzu za aplauz. Neko iz prednjih redova dobaci: 'Tako je. Nismo.' 'Jeste', reče žena pored njega. 'Kada ćeš da prestaneš da melješ i pređeš na igru senki?' 'Tako je', uzviknu druga žena. 'Izvedi "Šlogiranog zeca". Mojoj deci se to uvek dopadne.' Viktor je neko vreme gledao u stranu kako bi zavarao podozrivost psa, a onda se okrete i ošinu ga pogledom. Ovaj je spokojno posmatrao gužvu, naizgled ne primećujući ga. Viktor začuđeno pročačka uvo. Mora da je to bio neka varka usled odjeka, ili tako nešto. Nije to bilo zbog toga što se pas oglasio sa 'vuuf!', mada je to samo po sebi bilo jedinstveno; većina pasa na svetu nikad se ne bi oglasila sa 'vuuf!' - oni su imali složena lajanja kao na primer 'vhauuh!' i 'hvouuf!'. Ne, reč je bila o tome da on u stvari uopšte nije zalajao. On je rekao 'vuuf'. Odmahnuo je glavom i ponovo pogledao prema Silverfišu koji je silazio s bine ispred platna i rukom davao znak jednom od svojih pomoćnika da počne da okreće ručicu na kutiji. Začulo se čangrljanje koje se polako pretvorilo u ravnomerno škljocanje. Neki neodređeni oblici zaigraše po ekranu, a onda... Jedna od poslednjih stvari koje se Viktor sećao bio je glas pored njegovog kolena koji je rekao: 'Moglo je da bude i gore, gospodine. Mogao sam da kažem i "mijauu".' * * * Holi Vud sanja... * * * A sada je bilo osam sati kasnije. Ponder Stibons koji je bio užasno povijen s osećanjem krivice baci pogled na prazan sto pored sebe. Nije ličilo na Viktora da propusti ispit. Uvek je govorio da voli izazove. 'Spremite se da okrenete svoje papire', reče asistent s jednog kraja dvorane. Šezdeset grudi šezdeset potencijalnih čarobnjaka ispuni se mračnom, neizdrživom napetošću. Ponder je nervozno kuckao svojom srećnom olovkom. Čarobnjak na podijumu okrete peščani sat. 'Možete da počnete', reče. Nekolicina razmetljivih studenata okrete svoje papire pucnuvši prstima. Ponder ih je odmah zamrzeo. Pružio je ruku ka svojoj srećnoj mastionici, potpuno je promašio i zatim preturio. Mala crna mrlja poče da se širi ispitnim papirom. Panika i stid zapljusnuše ga skoro isto tako obilno. Počeo je da briše mrlju porubom svoje odore, šireći je ravnomerno preko klupe. Njegova srećna presovana žaba pade na pod. Zajapuren od nelagodnosti, dok mu je kapalo crno mastilo, molećivo je pogledao predsedavajućeg čarobnjaka, a onda značajno skrenuo pogled ka praznoj klupi pored sebe. Čarobnjak klimnu. Ponder je zahvalno kliznuo kroz prolaz između klupa, sačekao da srce prestane da mu lupa, a onda, vrlo oprezno, okrenuo papir koji se nalazio na klupi. Deset sekundi kasnije, protivno svakoj logici, ponovo ga je okrenuo za slučaj da je došlo do neke greške i da je ostatak pitanja nekako ipak bio ispisan po gornjoj strani.

Terry Pratchet 22 Oko njega vladala je intenzivna tišina pedeset devet umova koji su cvrčali od prigušenog napora. Ponder ponovo okrete papir. Možda je u pitanju bila neka greška. Ne... tu je bio pečat Univerziteta, potpis Arhirektora i sve ostalo. Stoga je to možda bio neki poseban test. Možda su ga posmatrali da vide kako će da reaguje... Krišom pređe pogledom po okolini. Izgledalo je da ostali studenti naporno rade. Možda je to ipak bila greška. Da. Što je više razmišljao o tome, izgledalo je sve logičnije. Arhirektor je verovatno potpisao papire, a potom kada su ih službenici prepisivali, jedan od njih stigao je do prvog pitanja, a onda ga je možda neko pozvao ili tako nešto i niko nije primetio, pa je potom taj papir stavljen na Viktorovu klupu, ali sada ga tu nije bilo i Ponder ga je dobio što je značilo, odlučio je u naletu bogobojažljivosti, da su sigurno bogovi želeli da ga baš on dobije. Na kraju krajeva, nije on bio kriv ako mu je nekakva greška dodelila ovakav papir. Verovatno bi bilo svetogrđe ili nešto slično ne iskoristiti ovakvu priliku. Oni su morali da poštuju ono što ti proslede. Nije Ponder uzalud delio sobu s najvećim poznavaocem ispitne procedure. Ponovo je pogledao pitanje: 'Kako se zoveš?' Odgovorio je. Malo zatim podvukao je odgovor, nekoliko puta, svojim srećnim lenjirom. Još malo zatim, da bi pokazao svoju prilježnost, dopisao je iznad: 'Odgovor na pitanje broj Jedan je:'. Nakon sledećih deset minuta osokolio se: 'Što zapravo i jeste moje ime', dopisao je jedan red niže i podvukao. Jadnom starom Viktoru biće stvarno žao što je propustio ovakvu priliku, razmišljao je. Pitam se, gde li je? * * * Još nije postojao put do Holi Vuda. Ko god bi pokušao tamo da stigne morao je da ide magistralnim putem do Kvirma i, na nekoj neoznačenoj tački u šipražju, skrenuo bi i presekao ka peščanim dinama. Divlja lavanda i ruzmarin oivičavali su put. Nije bilo nikakvog zvuka izuzev zujanja pčela i udaljene ševine pesme, što je tišinu činilo samo još primetnijom. Viktor Tagelbend napustio je put na mestu gde je živica bila prekinuta i ugažena prolaskom mnogih zaprega, sudeći po izgledu, i sve većim brojem stopala. Ostalo mu je još mnogo kilometara. Nastavio je da se vuče dalje. Negde u pozadini njegove svesti tanušan glasić govorio je nešto poput: 'Gde sam to ja? Što li ja ovo radim?', a drugi njegov deo znao je da on to zaista nije morao da radi. Kao hipnotizerova žrtva koja zna da nije zaista hipnotisana i da kad god poželi može da pucne prstima, ali eto nekako mu se to baš sad i ne radi, prepustio je svojim stopalima na volju. Nije bio siguran zašto. Samo je znao da postoji nešto čega on mora da postane deo. Nečega što se možda više nikada neće dogoditi. Malo iza, ali brzo ga sustižući, išao je Još-Malo-Pa-Džabe Dibler, pokušavajući da jaše konja. On nije bio rođeni jahač i povremeno bi pao, što je bio jedan od razloga zašto još nije pretekao Viktora. Drugi je bio taj da je zastao pre nego što će napustiti grad kako bi jeftino prodao svoje kobasica-u-lepinji preduzeće patuljku koji nije mogao da poveruje svojoj sreći (pošto je zapravo probao neke kobasice i dalje nije bio u stanju da poveruje svojoj sreći). Nešto je zvalo Diblera i imalo zlatan glas. Daleko iza Džabea, vukući šake po zemlji, išao je trol Detritus. Teško je dokučiti šta on razmišlja; ništa lakše nego što je moguće reći šta golub pismonoša razmišlja. On je samo znao da ono gde želi da bude nije ono gde je sada. I konačno, još dalje niz put kretala se zaprega od osam konja s tovarom drva za Holi Vud. Njen kočijaš nije razmišljao ni o čemu posebnom, osim što ga je pomalo iznenadio slučaj koji se dogodio upravo kada je napuštao Ank-Morpork tokom noći, neposredno pre svitanja. Glas iz

Teri Pračet 23 mraka kraj puta povikao je: 'Stoj u ime gradske straže!' i on je stao, a kada se ništa drugo nije dogodilo, on se osvrnuo i tamo nije bilo nikoga. Kola su kloparala otkrivajući jedno oko pronicljivog posmatrača - sitne prilike Gaspoda, čuda od psa koji je pokušavao da se udobnije smesti između greda u pozadini. I on je išao u Holi Vud. Ni on nije znao zašto. Ali, bio je odlučan da to dozna. * * * U poslednjim godinama Veka šišmiša niko ne bi poverovao da je život na Disku posmatrala, pažljivo i nestrpljivo, inteligencija veća od ljudske, ili barem mnogo opakija; i njihovi životi behu pažljivo ispitivani i proučavani kao što bi čovek koji tri dana nije ništa stavio u usta mogao da proučava meni Nakrkaj-se-kolko-možeš-za-dolar ispred Hargine kuće rebaraca... Pa, u stvari... većina čarobnjaka bi poverovala da im je iko rekao. I Bibliotekar bi sasvim sigurno poverovao. I gospođa Marieta Kosmopilit iz Kvirmske ulice br. 3 u Ank-Morporku bi takođe poverovala. Ali ona je verovala da je svet okrugao, da veza belog luka u njenoj fijoci s rubljem rasteruje vampire, da je dobro povremeno izaći u grad i smejati se, da u svakom postoji dobrota samo ako znaš gde da je potražiš, i da su je tri užasna mala patuljka svake noći gledala kako se presvlači.4 * * * Holi Vud!... ...još nije bio ništa posebno. Samo brdo pokraj mora, a sa druge strane brda mnoštvo peščanih dina. Bila je to naročita vrsta lepote koja je lepa samo ako možeš nakon što si joj se nakratko divio da odeš na neko drugo mesto gde postoje topli tuševi i hladna pića. Zapravo, boravak, ma koliko kratak, predstavljao je pravo mrcvarenje. Uprkos svemu, tamo je postojao grad... skoro. Drvene kolibe nicale su gde god bi neko ispustio tovar drvene grade i bile su grube, kao da su graditelji bili ljuti zbog utrošenog vremena koje su mogli da posvete nečem mnogo važnijem. Bile su to obične četvrtaste kutije od dasaka. Izuzev pročelja. Ako želite da razumete Holi Vud, govorio je Viktor godinama kasnije, morate da razumete njegove građevine. Videli biste kutiju na pesku. Ona bi imala pomalo uzdignut krov, ali to nije bilo važno zato što u Holi Vudu nikada nije padala kiša. Bilo je pukotina po zidovima i one su bile popunjene starim ponjavama. Prozore bi činile rupe - staklo je bilo suviše lomljivo da bi se zapregom prevozilo čak od Ank-Morporka. A, otpozadi, ličila bi na ogromnu oglasnu tablu koju je pridržavala mreža podupirača. Spreda, bila je to gizdava, izrezbarena, okrečena, ukrašena, barokna arhitektonska kičerica. U Ank-Morporku pametni ljudi zidali bi svoje kuće jednostavno kako ne bi privlačili pažnju, a ukrase bi čuvali iznutra. Ali, Holi Vud je svoje kuće nosio izvrnute. Viktor je išao onim što bi se u bunilu moglo nazvati glavnom ulicom. Rano ujutro probudio se usred peščanih dina. Zašto? Nije mogao da se seti. Samo se sećao da je u to vreme to bila očigledna stvar koju treba uraditi. Postojalo je stotinu valjanih razloga. Kad bi samo mogao da se seti barem jednog od njih. Mada u njegovoj glavi nije bilo mesta za preispitivanje sećanja. Suviše je bila zauzeta svešću da je vrlo gladna i užasno žedna. Džepovi su mu iznedrili ukupno sedam penija. Time ne bi mogao da kupi ni činiju supe, a kamoli dobar obrok. 4 Tu je bila u pravu, ali samo pukim slučajem.

Terry Pratchet 24 Probijao se kroz masu sveta. Činilo se da većinu čine stolari, ali bilo je i drugih koji su nosili velike opletene boce ili tajanstvene kutije. A svi su se kretali veoma brzo i odlučno, u nekom svom veoma važnom poslu. Izuzev njega. On je kaskao improvizovanom ulicom, zevajući u kuće, osećajući se kao zalutali skakavac na mravinjaku. A nije mu izgledalo da... 'Gledaj malo kuda ideš!' Odbio se od zida. Kada je povratio ravnotežu druga strana koja je učestvovala u sudaru već se izgubila u gužvi. Za trenutak je gledao, a onda je očajnički potrčao za njom. 'Hej!', reče. 'Ne zamerite! Oprostite? Gospođice?' Ona stade, nestrpljivo ga čekajući dok je nije sustigao. 'Dakle?', upita. Bila je tridesetak centimetara niža od njega i neodređenog oblika pošto je većim delom bila prekrivena glomaznom čipkastom naboranom haljinom, mada haljina nije bila toliko smešna koliko plava perika prepuna uvojaka. A lice joj je bilo belo od šminke izuzimajući njene oči koje su bile napadno oivičene crnom. Sve u svemu izgledala je kao abažur koji se nije previše naspavao u poslednje vreme. 'Dakle?', ponovi ona. 'Požuri! Ponovo snimaju za pet minuta!' 'Ovaj...' Malo se opustila. 'Ne, ne moraš da mi govoriš', reče. 'Upravo si stigao ovamo. Ovde ti je sve novo. Ne znaš šta da radiš. Gladan si, Nemaš novca. Je l' tako?' 'Jeste! Kako si znala?' 'Svako tako počinje. A sada hoćeš da uskočiš u škljocke, je l' tako?' 'Škljocke?' Ona zakoluta očima koje su bile duboko unutar svojih crnih krugova. 'Pokretne slike!' 'Oh...' Hoću, pomislio je. Nisam to znao, ali hoću. Da. Zato sam došao ovamo. Zašto se sam nisam toga setio? 'Da', reče. 'Da, to je ono što hoću da uradim. Hoću da, ehr, uskočim. A kako se to radi?' 'Čeka se čitavu večnost. Dok se ne bude primećeno.' Devojka ga odmeri od glave do pete s neskrivenim prezirom. 'Zašto se ti ne bi latio stolarije? Holi Vudu su uvek potrebni dobri kasapini drveta.' A onda se okrete i izgubi u masi užurbanog sveta. 'Ehr, hvala', dobaci Viktor za njom. 'Hvala.' Povisio je ton i dodao: 'Nadam se da će ti ozdraviti oči!' Zazveckao je novčićima u džepu. Pa, stolarija nije dolazila u obzir. Suviše je zvučalo kao naporan rad. Jednom je pokušao i drvo i on su ubrzo postigli sporazum - on ga neće dirati, a ono se neće cepati. Čekati čitavu večnost delovalo je privlačno, ali ti je trebalo novca s kojim ćeš to da izvedeš. Prsti mu se sklopiše oko malog, neočekivanog pravougaonika. Izvukao ga je i pogledao. Silverfišova vizit-karta. * * * Ispostavilo se da je Holi Vud br. l bilo nekoliko brvnara unutar visoke ograde. Na kapiji je bio red. Sačinjavali su ga trolovi, patuljci i ljudi. Izgledali su kao da su tu već duže vreme; zapravo, neki od njih izgledali su tako prirodno uvenulo, a ipak i dalje uspravno, da su mogli da budu potomci prvobitnih praistorijskih čekača u redu. Na kapiji je bio krupan, razbacan čovek koji je posmatrao red nadmenim pogledom koji imaju svi sitni moćnici ma gde na svetu. 'Oprostite...', započe Viktor. 'Gospodin Silverfiš jutros više ne unajmljuje ljude', reče čovek uglom usana. 'Zato, briši.'

Teri Pračet 25 'Ali, rekao je da ako ikada budem u...' 'Nisam li upravo rekao da brišeš, prikane?' 'Da, ali...' Vrata na ogradi se otškrinuše. Iz njih izviri malo bledo lice. 'Potrebni su nam trol i nekol'ko ljudi', reče. 'Jedan dan, uobičajena plata.' Vrata se ponovo zatvoriše. Čovek se ispravi i oko usta obavi dlanove prepune ožiljaka. 'Dobro, ološu!', reče. 'Čuli ste čoveka!' Prešao je red izvežbanim pogledom uzgajivača stoke. 'Ti, ti i ti', reče pokazujući prstom. 'Oprostite', reče Viktor usrdno, 'ali mislim da je onaj tamo čovek u stvari bio prvi u...' Bio je odgurnut s puta, Srećna trojka ubaštra se unutra. Učinilo mu se da je video odsjaj novčića dok su prelazili iz ruke u ruku. Onda vratar okrete svoje zajapureno gnevno lice ka njemu. 'Ti', reče, 'gubi se na kraj reda. I da si ostao tamo!' Viktor se zagledao u njega. Zagledao se i u kapiju. Prešao je pogledom dugačak red utučenih ljudi. 'Hm, ne', reče. 'Mislim da neću. Ali, hvala u svakom slučaju.' 'Onda se tornjaj odavde!' Viktor mu se prijateljski osmehnu. Odšetao se do ograde i krenuo uz nju. Na suprotnom kraju zavijala je u uzanu uličicu. Viktor je pretraživao uobičajeno đubre uličice sve dok nije pronašao parče papira. Onda je zavrnuo rukave. I tek je onda pažljivo ispitao ogradu sve dok nije pronašao nekoliko slabije pričvršćenih dasaka koje su ga uz nešto truda propustile da prođe. Ovo ga je dovelo do čistine koja je bila natrpana drvenom građom i hrpama odeće. Nikoga nije bilo u blizini. Značajno se zaputio znajući da nikoga ko ima zavrnute rukave i značajno hoda s parčetom papira koje upadljivo drži u ruci niko ne zaustavlja. Kretao se kroz drvenu i platnenu zemlju čuda Zanimljive i poučne kinematografije. Bilo je tu zgrada koje su bile naslikane na poleđini drugih zgrada. Bilo je tu drveća koje je bilo drveće spreda, a samo gomila podupirača otpozadi. Okolo se odvijala nekakva živa aktivnost, mada, koliko je Viktor mogao da vidi, niko nije radio ništa konkretno. Posmatrao je čoveka u dugačkom crnom ogrtaču, crnom šeširu i brkovima poput baštenskog žbunja kako vezuje devojku za jedno od stabala. Niko kao da nije nameravao da ga spreči, iako se ona opirala. Nekolicina ljudi je zapravo sve to nezainteresovano posmatrala, a tu je bio i čovek koji je stajao iza povelike kutije na tronošcu i okretao ručicu. Ona je bespomoćno ispružila ruku i nemo otvarala i zatvarala usta. Jedan od posmatrača ustade, poče da bira po hrpi tablica koja se nalazila pored njega i stavi jednu od njih ispred kutije. Bila je crna. Na njoj, belim slovima bile su ispisane reči: 'Nee! Nee!' Udaljio se. Zlikovac poče da suče brkove. Čovek se vrati s tablicom. Ovoga puta pisalo je: 'Aha! Lepotice moja!' Jedan od posmatrača koji su sedeli podiže megafon. 'Fino, fino', reče. 'Okej, pet minuta odmora, a onda se vratite ovde za veliku scenu borbe.' Zlikovac odveza devojku. Udaljiše se. Čovek je prestao da okreće ručicu, zapalio je cigaretu, a zatim otvorio vrh kutije. 'Jeste li sve to uhvatili?', upita. Začu se horsko skvičanje. Viktor priđe i kucnu po ramenu čoveka s megafonom. 'Hitna poruka za gospodina Silverfiša?', reče. 'Tamo je u kancelarijama', reče čovek pokazujući palcem preko leđa i ne okrenuvši se. 'Hvala.'

Terry Pratchet 26 Prva brvnara u koju je zavirio nije sadržala ništa osim nizova malih kaveza koji su se gubili dalje u tami. Nejasni oblici stadoše da se bacaju na rešetke i kriče na njega. Žurno je zalupio vrata. Sledeća vrata otkriše Silverfiša, koji je stajao ispred stola prekrivenog nekom staklarijom i gomilama papira. Nije se okrenuo. 'Samo ga spusti tu', reče odsutno. 'Ja sam, gospodine Silverfiš', reče Viktor. Silverfiš se okrete i neodređeno zagleda u njega kao da je Viktorova greška bila to što mu njegovo ime nije ništa značilo. 'Da?' 'Došao sam zbog posla', reče Viktor. 'Znate?' 'Kakvog posla? Šta ja to treba da znam?', upita Silverfiš. 'Ma kako li si samo dospeo ovamo?' 'Uskočio sam u pokretne slike', reče Viktor. 'Mada sve se to da popraviti čekićem i s nešto eksera.' Panika zaiskri po Silverfišovom licu. Viktor izvuče karticu i njome mahnu na način za koji se nadao da je bio ospokojavajući. 'U Ank-Morporku?', reče. 'Pre nekoliko noći? Bili ste napadnuti?' Počeo je da shvata. 'A, da', neodređeno reče Silverfiš. 'A ti si bio momak koji mi je priskočio u pomoć.' 'I rekli ste da dođem i potražim vas ukoliko budem hteo da pokrećem slike', reče Viktor. 'Tada nisam želeo, ali sada hoću.' Veselo se osmehnuo. Ali razmišljao je: pokušaće da se izmigolji. Zažaliće što mi je dao ponudu. Vratiće me natrag u red. 'Pa, naravno', reče Silverfiš, 'mnogo vrlo talentovanih ljudi želi da bude u pokretnim slikama. Za koji dan imaćemo i zvuk. Dakle, da li si stolar? Imaš li kakvog alhemičarskog iskustva? Da li si ikada dresirao đavolke? Imaš li vešte ruke?' 'Ne', priznade Viktor, 'Umeš li da pevaš?' 'Pomalo. U kupatilu. Ali, ne najbolje', priznade Viktor. 'Umeš li da igraš?' 'Ne.' 'Mačevi? Umeš li da rukuješ mačem?' 'Pomalo', reče Viktor. Ponekad se služio jednim u gimnastičkoj sali. Nikad se zapravo nije borio s protivnikom, pošto su se čarobnjaci gnušali vežbi i jedini stanovnik Univerziteta koji je pored njega kročio u salu bio je Bibliotekar, a i on samo da bi koristio konopce i kolutove. Ali, Viktor je uvežbavao živahnu i okretnu tehniku ispred ogledala, a ogledalo ga još nijednom nije pobedilo. 'Shvatam', reče Silverfiš smrknuto. 'Ne ume da peva. Ne ume da igra. Pomalo ume da barata mačem. ' 'Ali zato sam vam dva puta spasao život', reče Viktor. 'Dva puta?', preseče ga Silverfiš. 'Da', reče Viktor. Duboko je udahnuo. Ovo će biti rizično. 'Onda', reče, 'i sada.' Nastupila je dugotrajna tišina. Potom Silverfiš reče: 'Mislim da stvarno nema potrebe za tim.' 'Žao mi je, gospodine Silverfiš', reče Viktor molećivo. 'Stvarno nisam takav čovek, ali rekli ste i ja sam prešao toliki put i nemam novca i gladan sam i radiću šta god mi date. Bilo šta. Molim vas.' Silverfiš ga pogleda podozrivo. 'Čak bi i glumio?' 'Molim?' 'Kretao bi se i pretvarao da radiš neke stvari', objasni Silverfiš.

Teri Pračet 27 'Da!' 'Šteta za tako bistrog i obrazovanog momka kao što si ti', reče Silverfiš. 'Čime se baviš?' 'Studiram za ča...', zausti Viktor. Setio se Silverfišove odbojnosti prema čarobnjaštvu i ispravio se, 'činovnika.' 'Čačinovnika?', upita Silverfiš. 'Mada, nisam siguran da bih se snašao u glumi', priznade Viktor. Silverfiš je izgledao iznenađeno. 'Ma, bićeš ti dobar', reče. 'Vrlo je teško loše glumiti u pokretnim slikama.' Zavukao je ruku u džep i pružio mu novčić od jednog dolara. 'Evo', reče, 'i uzmi sebi nešto za jelo.' Odmerio je Viktora od glave do pete. 'Čekaš nešto?', upita. 'Pa', reče Viktor, 'nadao sam se da ćete mi objasniti šta se to dešava.' 'Kako to misliš?' 'Pre nekoliko noći tamo u gradu gledao sam vaše škljocke', bio je pomalo ponosan što je mogao da se seti naziva, 'i odjednom sam više od bilo čega želeo da budem ovde. Nikada pre nisam toliko nešto želeo u svom životu!' Silverfišovim licem razvuče se osmeh olakšanja. 'A, to', reče. 'To ti je samo magija Holi Vuda. Ne čarobnjačka magija', žurno dodade, 'što je samo jedna praznoverna papazjanija. Ne. Ovo je magija običnih ljudi. Um ti cvrči od silnih mogućnosti. Znam, tako je bilo i kod mene', dodade. 'Da', nesigurno reče Viktor. 'Ali kako to radi?' Silverfišovo lice se ozari. 'Hoćeš da znaš?', upita. 'Hoćeš da znaš kako nešto radi?' 'Da, ja...' 'Vidiš, većina ljudi je tako razočaravajuća', reče Silverfiš. 'Pokažeš im nešto što je stvarno veličanstveno kao što je kutija za slikanje, a oni samo kažu "Aha". Nikada ne pitaju kako nešto radi. Gospodine Berd!' Poslednja reč pretvorila se u urlik. Malo zatim otvorila su se vrata na suprotnom kraju barake i u njima se pojavio neki čovek. Oko vrata mu je bila obešena kutija za slikanje. Najraznovrsnije alatke visile su mu sa pojasa. Ruke su mu bile oprljene hemikalijama i nije imao obrve što je bio siguran znak, kako će Viktor kasnije saznati, da je neko proveo određeno vreme pored okto-celuloze. Takođe je nosio kapu okrenutu naopačke. 'Ovo je Čiča Berd', ozareno će Silverfiš. 'Naš glavni okretač. Čiča, ovo je Viktor. On će da nam glumi.' 'Aha', reče Čiča gledajući Viktora na isti način kao što bi mesar gledao crkotinu. 'Ozbiljno?' 'I hoće da zna kako stvari rade!', reče Silverfiš. Čiča uputi Viktoru još jedan prezrivi pogled. 'Žica', reče mračno. 'Sve to radi zahvaljujući žici. Ne bi verovao kako bi se stvari ovde rasturile', reče, 'da nema mene i mog klupka žice.' Odjednom je došlo do nekog komešanja u kutiji koja mu je visila oko vrata. Lupio je dlanom po njoj. 'Odmah da ste prekinuli', reče. Klimnuo je Viktoru. 'Postanu svadljivi ako im se poremeti dnevni red', reče. 'Šta je u kutiji?', upita Viktor. Čiča namignu Silverfišu. 'Sigurno bi voleo da znaš', reče. Viktor se priseti čuda koje je video u kavezima u baraci. 'Zvuče kao obični demoni', oprezno reče. Čiča ga pohvalno pogleda, kao što bi možda pogledao glupog psa koji je izveo neki pametan trik.

Terry Pratchet 28 'Jeste, tako je', prihvati. 'Ali, kako ih sprečavate da pobegnu?', upita Viktor. Čiča se iskezi. 'Čudo ti je ta žica', reče. * * * Još-Malo-Pa-Džabe Dibler bio je jedan od onih retkih ljudi koji mogu da razmišljaju pravolinijski. Većina ljudi razmišlja u krivuljama i cik-cak linijama, Na primer, počnu od misli kao recimo: pitam se kako bih mogao da postanem bogat, a onda nastave neodređenom stazom koja uključuje misli poput: šta li je za večeru, i; koga li ja znam ko bi mogao da mi pozajmi pet dolara? Za razliku od njih Džabe je bio jedan od onih ljudi koji su mogli da uoče misao s druge strane procedure, u ovom slučaju: ja sam sada vrlo bogat, povučeš liniju između ovo dvoje, i onda u mislima prođeš taj put, polako i strpljivo, sve dok ne stigneš do suprotnog kraja. Nije baš uspevalo. Uvek je postojala, primetio je, neka mala, ali suštinska poteškoća u čitavom procesu. Obično se sastojala u najobičnijoj nevoljnosti ljudi da kupe ono što je imao da im proda. Ali, životna ušteđevina sada mu je bila u kožnoj torbici ispod prsluka. U Holi Vudu je proveo jedan dan. Osmotrio je njegovu klimavu organizaciju okom doživotnog trgovca. Izgledalo je kao da unutar nje nema mesta za njega, ali to nije bio problem. Uvek je bilo mesta na vrhu. Celodnevno raspitivanje i pažljivo opažanje doveli su ga do Zanimljive i poučne kinematografije. Sada je stajao na suprotnoj strani ulice i budno posmatrao. Posmatrao je red. Posmatrao je čoveka na kapiji. Došao je do odluke. Prišao je redu. Imao je kefalu. Znao je da ima kefalo. Ono što mu je sada trebalo bili su mišići. Negde ovde trebalo bi da bude... 'Bardan, gosin Dibler.' To pljosnato lice, te krakate ruke, ta savijena donja usna, taj promukli glas koji je govorio u ime IQ-a veličine oraha. Sve je to mogao da bude samo... 'Ja sam. Detritus', reče Detritus. 'Moš'te misliti da se ovde sretnemo, a?' Uputio je Dibleru osmeh nalik pukotini koja se pojavljuje na vitalnom nosaču konstrukcije mosta. 'Zdravo, Detrituse. Radiš na filmu?', upita Dibler. 'Nije baš da radim', stidljivo reče Detritus. Dibler tiho pogleda trola čije su rapave pesnice obično bile završna reč u svakoj uličnoj tuči. 'Ja kažem da je to sramota', reče. Izvukao je svoju torbicu s novcem i izvadio pet dolara. 'Kako bi bilo da radiš za mene, Detrituse?' Detritus s poštovanjem dodirnu svoje izbočeno čelo. 'Samo recite, gosin Dibler', reče. 'Pođi sa mnom.' Dibler se uputio ka pročelju reda. Čovek na vratima ispruži ruku kako bi mu preprečio put. 'Kuda si se zaputio, drugar?', upita. 'Imam sastanak sa gospodinom Silverfišom', reče Dibler. 'A on zna za to, je li?', upita stražar tonom koji je ukazivao da on to ne bi poverovao ni kada bi video da je ispisano po nebu. 'Još ne', reče Dibler. 'E pa, drugar, u tom slučaju možeš da se lepo tornjaš u...' 'Detrituse?' 'Da, gosin Dibler?' 'Udari ovog čoveka.'

Teri Pračet 29 'Samo recite, gosin Dibler.' Detritusova ruka prođe vazduhom u luku od 180 stepeni koji se završavao obeznanjenjem. Stražar polete kroz vazduh, prolete kroz vrata, zaustavivši se u kršu nekih desetak metara dalje. Začulo se klicanje iz reda. Dibler pohvalno pogleda trola. Detritus nije nosio ništa osim otrcane kožne pregače koja je pokrivala šta god su trolovi smatrali za neophodno da sakriju. 'Vrlo dobro, Detrituse.' 'Samo vi recite, gosin Dibler.' 'Ali moraćemo da se postaramo da ti nabavimo odelo', reče Dibler, 'A sada zamoliću te da pripaziš na vrata. Nikoga ne puštaj unutra.' 'Samo recite, gosin Dibler.' Dva minuta kasnije, mali sivi pas lagano je protrčao između trolovih kratkih i krivih nogu i zatim skakućući prešao preko ostataka kapije, ali Detritus nije učinio ništa po tom pitanju pošto su svi znali da je pas niko. * * * 'Gospodine Silverfiš?', reče Dibler. Silverfiš koji se brižno kretao kroz studio noseći kutiju novih filmova, zastao je ugledavši mršavu priliku koja ga je saletela poput odavno odlutale lasice. Diblerov izraz lica bio je nalik izrazu nečega Što je dugačko, vitko i belo, dok pliva povrh koralnog grebena prema toplom plićaku gde se brčkaju dečica. 'Da?', reče Silverfiš. 'Ko ste vi? Kako ste uopšte...' 'Dibler se zovem', reče Dibler. 'Ali voleo bih da me zovete Džabe.' Stisnuo je Silverfišovu opuštenu ruku i zatim postavio svoju drugu ruku na čovekovo rame i prišao mu, snažno ga drmusajući. Ishod je bio taj da je sve to izgledalo toliko srdačno da bi Silverfiš ukoliko bi se odmakao iščašio sopstveno rame. 'A samo bih želeo da znate', nastavio je Dibler, 'da smo krajnje impresionirani onim što vi momci ovde radite.' Silverfiš je posmatrao kako mu se ruka nepokolebljivo sprijateljuje i nesigurno se osmehnuo. 'A vi ste?', upita. 'Sve ovo...' Dibler je pustio Silverfišovo rame tek toliko da bi mogao da pokaže na sveopšti metež oko njih. 'Fantastično!', reče. 'Veličanstveno! A ona poslednja vaša stvar, kako se beše zvala...?' 'Nezgodacije u prodavnici', reče Silverfiš. 'Znate ono kada lopov ukrade kobasice i onda ga prodavač juri?' 'Jeste', reče Dibler, Čiji se zacementirani osmeh zacakli samo na tren pre nego što će ponovo postati sasvim iskren. 'Jeste. Tako je. Sjajno! Prava genijalnost! Divno iskazana metafora!' 'Koštalo nas je skoro dvadeset dolara, znate', reče Silverfiš sa stidljivim ponosom, 'I još četrdeset penija za kobasice, naravno.' 'Neverovatno!', reče Dibler. 'A mora da su to videle stotine ljudi, ha?' 'Hiljade', reče Silverfiš. Ne postoji analogija za Diblerov osmeh koji se tada pojavio. Da mu je uspelo da bude još samo malo veći, otpao bi mu vrh glave. 'Hiljade?', upita. 'Stvarno? Toliko mnogo? A naravno svi oni plaćaju, oh, koliko ono beše...?' 'Ma, za sada samo skupljamo dobrovoljne priloge', reče Silverfiš. 'Tek da pokrijemo troškove dok smo još u eksperimentalnoj fazi, shvatate.' Spustio je pogled. 'Nego, da li biste mogli da prestanete da mi tresete ruku?'

Terry Pratchet 30 Dibler otprati njegov pogled. 'Naravno!', reče i pusti ga. Silverfišova ruka je neko vreme sama od sebe nastavila da ide gore-dole vođena samim mišićnim grčevima. Dibler je za trenutak ćutao, a na licu mu je zavladao izraz čoveka koji duboko opšti s nekim svojim unutrašnjim bogom. Onda reče: 'Znaš, Tomase - mogu li da te zovem Tomas? - kada sam odgledao to remek-delo pomislih, Diblere, iza svega ovog postoji kreativan umetnik...' '... kako ste znali kako se zovem...' '... kreativan umetnik, pomislih, koji bi trebalo da bude slobodan da prati svoju muzu umesto da ga opterećuju svi detalji upravljanja, da li sam u pravu?' 'Pa... činjenica je da je sva ta papirologija pomalo...' 'To sam i ja pomislio', reče Dibler, 'i rekoh sebi, Dibleru, iz ovih stopa treba da odeš tamo i ponudiš ljudima svoje usluge. Znaš. Administriranje. Da mu skineš teret s pleća. Da mu omogućiš da radi ono što najbolje zna, nisam li u pravu? Tome?' 'Ja, ja, ja, da, naravno, istina je da je moja jača strana zapravo...' 'Dobro! Dobro!', reče Dibler. 'Tome, prihvatam!' Silverfišove oči postadoše staklaste. 'Ehr', reče. Dibler ga prijateljski pljesnu po ramenu. 'Samo ti meni pokaži papirologiju', reče, 'i onda možeš lepo da ideš napolje i da radiš šta god je to u čemu si najbolji.' 'Ovaj. Da', reče Silverfiš. Dibler ga uhvati za obe ruke i uputi mu hiljadu vati poštenja. 'Za mene je ovo veliki trenutak koji me ispunjava ponosom', reče promuklo. 'Ne mogu da ti objasnim koliko mi ovo znači. Iskreno ti kažem da je ovo najsrećniji dan u mom životu. Hoću to da znaš. Tomice. Iskreno.' Uzvišena tišina beše prekinuta tihim cerekanjem. Dibler se polako okrete. Iza njega nije bilo nikoga sem malog psa koji je u senci sedelo na gomili drveta. Opazio je njegov izraz i oborio glavu na jednu stranu. 'Vuuf?', reče. Još-Malo-Pa-Džabe Dibler poče pogledom da traži nešto prikladno čime bi ga gađao, pa shvati da ovo ne bi bilo u skladu s ulogom i ponovo se okrete prema utamničenom Silverfišu. 'Znaš', reče iskreno, 'stvarno sam srećan što sam te upoznao.' * * * Ručak u krčmi koštao je Viktora dolar plus nekoliko penija. Bila je to činija supe. Sve je skupo, reče prodavač supe, jer se sve dovlači iz daleka. Nije bilo nikakvih farmi oko Holi Vuda. Uostalom, ko će da uzgaja nešto kad može da se bavi škljockama? Onda se javio Čiči zbog svoje ekranske probe. Ona se sastojala od toga da na minut nepomično stoji dok ga je okretač ručice poput sove posmatrao preko vrha kutije za slikanje. Kada je prošao jedan minut Čiča reče: 'Dobro. Prirodan si, momak.' 'Ali, ništa nisam uradio', reče Viktor. 'Samo ste mi rekli da ne mrdam.' 'Jeste. Sasvim si u pravu. To nam i treba. Ljudi koji umeju da stoje nepomično', reče Čiča. 'Ni slučajno ono glumatanje kao u pozorištu.' 'Ali niste mi rekli šta demoni rade u kutiji', reče Viktor. 'Rade ovo', reče Čiča povlačeći nekoliko reza. Niz sićušnih zlobnih očiju sevnu prema Viktoru, 'Ovih ovde šest đavolaka', reče oprezno pokazujući prstom i pazeći da izbegne kandže, 'gledaju kroz sićušni otvor na kutiji i slikaju slike onoga što vide. Mora da ih bude šest, kapiraš? Dvojica da slikaju, a četvorica da duvaju kako bi se osušilo. To je zbog sledeće slike koja se spušta, znaš. Jer svaki put kada se ova ručica ovde okrene, deo providne membrane se namota za jedan korak za sledeću sliku.' Okrenuo je ručicu. Ona učini klikaklika i đavolci počeše nešto da frfljaju. 'Zašto to rade?', upita Viktor.

Teri Pračet 31 'Ah', reče Čiča, 'to ti je zbog toga što ručica pokreće i ovaj valjak s bičevima. To je jedini način da ih nateraš da rade dovoljno brzo. Mnogo su ti velike lenštine ti đavolčići. Sve ti je to, uostalom, povratna sprega. Što brže okrećeš ručicu, brže ide film i oni brže moraju da slikaju. Moraš da potrefiš brzinu. Mnogo ti je bitan posao okretača.' 'Ali nije li to malo, onako, okrutno?' Čiča je delovao iznenađeno. 'Ma, ne. Stvarno nije. Odmaram se na svakih pola sata. Prema propisima Esnafa okretača.' Prešao je do drugog kraja klupe, na kojem je stajala druga kutija kojoj je bila otvorena zadnja strana. Ovog puta čitav kavez guštera tromog izgleda žalosno zatrepta prema Viktoru. 'Nismo baš najsrećniji s ovim', reče Čiča, 'ali to je najbolje što možemo da uradimo. Prosečan salamander, vidiš, po čitav dan leži u pustinji, upija svetlo, a onda kad se uplaši izlučuje svetlo. Mehanizam samoodbrane, tako ti se to zove. I dakle, dok se film kreće ispred i ovaj kapak otvara i zatvara, njihova svetlost se kreće kroz film i ova sočiva ovde, te se baca na ekran. U osnovi je vrlo prosto.' 'A kako ih to uplašite?', upita Viktor. 'Vidiš ovu ručicu?' 'Oh.' Viktor zamišljeno dodirnu kutiju za slikanje. 'Dobro, u redu', reče, 'Znači imate puno sličica. 'I brzo ih premotavate. Znači, trebalo bi da vidimo neku razmrljanu sliku, ali je ne vidimo.' 'Ah', reče Čiča kuckajući se po nosu. 'To ti je tajna Esnafa okretača. Prenosi se s člana na člana', značajno dodade. Viktor ga oštro pogleda. 'Ja sam mislio da ljudi prave škljocke tek nekoliko meseci', reče. Čiča je bio dovoljno pošten da harem izgleda prepredeno. 'Pa, dobro, u ovom trenutku nekako više prenosimo međusobno', priznade. 'Ali daj nam koju godinu i prenosićemo je na ne diraj to!' Viktor trznu ruku natrag s hrpe konzervi na klupi. 'Unutra ti je pravi film', reče Čiča odgurujući ih u stranu. 'S tim se mora biti oprezan. Ne srne da mu bude previše vruće jer je napravljen od okto-celuloze, a ne prija joj ni da se oštro udara po njoj.' 'Šta se onda dešava s njom?', upita Viktor zagledan u konzerve. 'Ko zna? Niko nije preživeo da bi nam ispričao.' Čiča ugleda Viktorov izraz lica i osmehnu se. 'Ne brini ti zbog toga', reče. 'Ti ćeš biti ispred kutije za pokretne slike.' 'Jedino što ne znam kako da glumim', reče Viktor. 'Da li znaš kako da radiš ono što ti se kaže?', upita Čiča. 'Šta? Pa... Da. Valjda.' 'To je sve što ti je potrebno, momče. To je sve što ti je potrebno. To i veliki mišići.' Izašli su na sunce i uputili se prema Silverfišovoj baraci. Koja je bila zauzeta. Još-Malo-Pa-Džabe Dibler se upoznavao sa filmovima. * * * 'Ono što sam ja mislio', reče Dibler, 'jeste, pa, evo. Nešto ovako.' Podigao je karton. Na njemu je drhtavim rukopisom pisalo: Posle ovu predstavu, Što ne biste posetili Harginu kuću rebaraca Gde će vas dočekaju Najbolje kulinarske bravure 'Šta su to kulinarske bravure?', upita Viktor.

Terry Pratchet 32 'To je stranski', reče Dibler. Popreko je pogledao Viktora. Neko kao što je Viktor pod istim krovom nije bio deo plana. Nadao se da će imati samog Silverfiša. 'Znači hrana', dodao je. Silverfiš je gledao u karton. 'Šta je sad s ovim?', upita. 'Zašto ne biste', reče Dibler govoreći veoma pažljivo, 'držali ovaj karton na kraju predstave?' 'Što bismo to radili?' 'Zato što bi vam neko kao što je Šem Harga platio ogr... solidnu sumu novca', reče Dibler. Gledali su u karton. 'Jeo sam u Harginoj kući rebaraca', reče Viktor. 'Ne bih rekao da je najbolji. Kakvi najbolji. Daleko od najboljeg.' Još malo je razmislio. 'Otprilike na suprotnom kraju od najboljeg, u stvari.' 'To nema veze', oštro reče Dibler. 'To nije bitno.' 'Ali', reče Silverfiš, 'ako budemo trubili da je Hargina kuća rebaraca najbolja u gradu, šta će pomisliti drugi restorani?' Dibler se nagnu preko stola. 'Pomisliće', reče, 'zašto li se mi prvi nismo toga dosetili?' Ponovo se naslonio. Silverfiš ga pogleda s blagim nerazumevanjem. 'Da li bi bio ljubazan da mi to još jednom ponoviš, molim te?', reče. 'Želeće da urade upravo istu stvar!', reče Dibler. 'Znam', reče Viktor. Želeće da držimo kartone sa natpisima u stilu: "Hargina krčma nije najbolja u gradu, već je to naša".' 'Tako nešto, tako nešto', preseče ga Dibler sevajući očima. 'Možda bismo mogli malo da doradimo reči, ali otprilike tako nešto.' 'Ali, ali', Silverfiš se borio da ne zaostane u razgovoru, 'Hargi se to neće svideti, zar ne? Ako nam već plaća novac da pričamo da je kod njega najbolje, a onda uzmemo novac od drugih ljudi da kažemo da je kod njih najbolje, onda će on sigurno da...' 'Nam plati više novca', reče Dibler, 'da bismo to ponovo rekli, samo većim slovima.' Zurili su u njega. 'Stvarno misliš da će to da upali?', upita Silverfiš. 'Da', mirno reče Dibler. 'Samo slušajte ulične trgovce svakog jutra. Oni ne viču "skoro sveže pomorandže, samo malo gnjecave, po razumnoj ceni", zar ne? Ne, oni viču: "Uzmi pomorandže, k'o duša su". To ti je smisao za biznis.' Ponovo se nagnuo iznad stola. 'Meni se čini', reče, 'da vam trunka toga ovde ne bi bila na odmet.' 'Izgleda da je tako', reče Silverfiš slabašno. 'A s tim novcem', reče Dibler glasom koji je predstavljao polugu u pukotinama stvarnosti, 'stvarno biste mogli da usavršite svoju umetnost.' Silverfiš se pomalo razvedri. 'To je tačno', reče. 'Na primer, na neki način da ubacimo zvuk...' Dibler nije slušao. Pokazao je na naslagane tablice koje su bile prislonjene na zid. 'Šta je ovo?', upita. 'Ah', reče Silverfiš. 'To je bila moja ideja. Mislili smo da bi to bio, e-e, dobar smisao za biznis', uživao je u rečima kao da su bile neki novi slatkiš, 'da kažemo ljudima za nove pokretne slike koje snimamo.' Dibler podiže jednu tablicu i kritički je odmeri držeći je ispred sebe. Pisalo je: Sledeće nedelje Prikazivaćemo Pelijasa i Melisandu, Romantičnu tragediju u dve rolne. Hvala.

Teri Pračet 33 'Aha', reče hladno, 'Zar nije dobro?', upita Silverfiš sada sasvim potučen. 'Mislim, saopštava im sve što bi trebalo da znaju, zar ne?' 'Mogu li?', upita Dibler uzimajući komadić krede sa Silverfišovog stola. Neko vreme zaneseno je žvrljao po poleđini tablice, a onda se okrenuo pokazavši je. Sada je pisalo: Bozi i ljudi govorahu da Suđeno im nije, ali oni slušati ne htedoše! Pelijas i Melisanda, priča o zabranjenoj ljubavi! Dirljiva saga o strasti koja je premostila vreme i prostor! Uzdrmaće vas samo tako! Sa 1000 slonova! Viktor i Silverfiš su čitali pažljivo, kao što bi neko čitao jelovnik na nepoznatom jeziku. Ovo jeste bio nepoznati jezik, a da stvar bude gora, bio je njihov. 'Dobro, dobro', reče Silverfiš. 'Samo... nisam siguran da je bilo nečega što je tu bilo zabranjeno. Ovaj. To je samo, onako, vrlo istorijski. Mislio sam da će biti od pomoći, znaš, deci i tako to. Da uče istoriju. Oni se nikada zapravo nisu sreli, znaš, što je u stvari ono što je bilo toliko tragično u čitavoj stvari. Sve je to bilo, ovaj, tužno.' Zagledao se u tablicu. 'Mada, moram da kažem da ima tu nečega. Ovaj.' Zbog nečega mu je bilo nelagodno. 'Ne mogu zapravo da se setim bilo kakvih slonova', reče kao da je to bila njegova greška. 'Bio sam tamo čitavog popodneva dok smo ga pravili i ne mogu da se setim da je bilo nekih slonova. Siguran sam da bih primetio.' Dibler je zurio. Nije znao odakle su mu navirale, ali sada kada je otvorio um u tom pravcu dobijao je neke prilično jasne ideje o tome šta treba stavljati u filmove. Hiljadu slonova bilo je dobro za početak. 'Nije bilo slonova?', upita. 'Ne bih rekao.' 'Dobro, ima li nekih igračica?' 'Hm, ne.' 'Dobro, a ima li sumanutih trka i ljudi koji vise nad provalijama držeći se vrhovima prstiju za liticu?' Silverfiš se pomalo razvedri. 'Mislim da u jednoj sceni postoji balkon', reče. 'Je l'? A visi li ko na njemu držeći se vrhovima prstiju?' 'Ne baš', reče Silverfiš. 'Mislim da se Melisanda nagnula preko njega.' 'Da, a da li će publika ostati bez daha u strahu da ne padne?' 'Nadam se da će gledati Pelijasov govor', reče Silverfiš osorno. 'Morali smo da ga stavimo na pet tablica. Sitnim slovima.' Dibler uzdahnu. 'Čini mi se da znam šta je to što treba ljudima', reče, 'a oni ne žele da čitaju puno sitnog teksta. Oni žele spektakle.' 'Zbog sitnog teksta?', sarkastično upita Viktor. 'Oni hoće razigrane devojke! Oni hoće uzbuđenja! Oni hoće slonove! Oni hoće da ljudi padaju s krovova! Oni hoće snove! Svet je prepun malih ljudi s velikim snovima!' 'Šta, misliš na patuljke, gnomove i slične?', upita Viktor. 'Ne!'

Terry Pratchet 34 'Recite mi, gospodine Dibler', reče Silverfiš, 'šta je zapravo vaše zanimanje?' 'Trgujem robom', reče Dibler. 'Uglavnom kobasicama', dopuni Viktor. 'I robom', oštro reče Dibler. 'Kobasicama trgujem samo kada je protok ostale robe donekle usporen.' 'A trgovina kobasicama navodi vas da verujete da biste mogli da pravite bolje pokretne slike?', upita Silverfiš. 'Svako može da prodaje kobasice! Nije li tako, Viktore?' 'Pa...', neodlučno reče Viktor. Niko sem Diblera nikako ne bi mogao da prodaje Diblerove kobasice, 'Eto ti onda', reče Silverfiš. 'Stvar je u tome', reče Viktor, 'da gospodin Dibler ume da proda kobasice čak i ljudima koji su ih ranije kupili od njega.' 'Tako je!', reče Dibler. Ozareno je pogledao Viktora. 'Čovek koji može da proda kobasice gospodina Diblera dva puta, može da proda bilo šta', reče Viktor. * * * Sledeće jutro bilo je svetlo i vedro, kao svi dani Holi Vuda i oni su započeli snimanje Zanimljivih i neobičnih avantura Koena Varvarina. Dibler je čitavo veče radio na njemu, tako je rekao. Naslov je, međutim, bio Silverfišov. Iako ga je Dibler uveravao da je Koen Varvarin bio praktično istorijski lik, a svakako obrazovni, Silverfiš se ipak odlučio za ovo rešenje dajući mu prednost u odnosu na: Dolina krvi! Viktoru su dali ono što je izgledalo kao kožna torbica, a za šta se ispostavilo da je njegov kostim. Presvukao se iza nekih stena. Takođe su mu dali i ogromni tupi mač. 'E sad', reče Dibler koji je sedeo u svojoj platnenoj stolici, 'ono što treba da uradiš jeste da se lepo boriš protiv trolova, da odjuriš i odvežeš devojku sa stuba, boriš se protiv drugih trolova, a onda odjuriš iza onih stena. Tako ja to vidim. Šta ti kažeš, Tomice?' 'Pa, ja...', započe Silverfiš. 'Sjajno', reče Dibler. 'Okej. Da, Viktore?' 'Spomenuli ste trolove. Kakve trolove?', upita Viktor. Dve stene se razmotaše. 'Nemoj ništa vi da brigate, gospon', reče najbliža. 'Ja i ovaj ovde Galenit ima da to sljuštimo ko ništa.' 'Trolovi!', ustuknu Viktor. 'Tako je', reče Galenit. Isukao je močugu s klinovima. 'Ali, ali', zausti Viktor. 'Da?', upita drugi trol. Ono što je Viktor želeo da kaže bilo je: ali, vi ste trolovi, opake pokretne stene koje žive u planinama i mlate putnike ogromnim močugama sličnim onima koje sada držite, a ja sam mislio kada su rekli trolovi da oni misle na obične ljude koji su prerušeni, ma, ne znam, u neke sivo ofarbane vreće ili već šta. 'Oh, dobro', reče slabašno. 'Ehr.' 'I nemoj da slušaš te priče o nama kako jedemo ljude', reče Galenit. 'To je, bre, laž. Mislim, mi smo od kamena, što bismo mi jeli ljude...' 'Gutali', ispravi ga drugi trol. 'Hoćeš da kažeš - gutali.' 'Jeste. Što bismo mi gutali ljude? Uvek, brate, ispljunemo ostatke. A, u svakom slučaju, sada smo se povukli iz toga', brzo dodade. 'Što ne znači da smo to ikad radili.' Prijateljski je munuo Viktora umalo mu pritom slomivši rebro. 'Dobro je ovde', poverio mu se. 'Dobijamo tri dolara na dan, plus naknadu od jednog dolara za kremu zbog dnevnog rada.' 'Zbog radi ne pretvaranja u kamen preko dana, što nije lako', reče njegov pajtaš.

Teri Pračet 35 'Jeste, a to odlaže snimanje i ljudi krešu šibice o tebe.' 'Povrh toga, naš ugovor kaže da dobijamo i dodatnih pet penija ako koristimo sopstvene močuge', reče drugi trol. 'Ako bismo možda mogli da počnemo...', upade Silverfiš. 'Zašto su tu samo dva trola?', požali se Dibler. 'Čega herojskog ima u borbi protiv samo dva trola? Tražio sam dvadeset, koliko mi se čini?' 'Meni su dva sasvim dovoljna', oglasi se Viktor. 'Slušajte, gospodine Dibler', reče Silverfiš, 'znam da želite da pomognete, ali elementarna ekonomija...' Silverfiš i Dibler počeše da se raspravljaju. Okretač Čiča uzdahnu i okrete se prema kutiji za pokretne slike i napoji vodom đavolke koji su se bunili. Viktor se nasloni na mač. 'Mnogo toga radite?', obrati se trolovima. 'Jeste', reče Galenit. 'Stalno. Kao recimo u Kraljevom blagu, igram trola koji izleće i udara ljude. A u Mračnoj šumi, igram trola koji izleće i udara ljude. A, a, u Tajanstvenoj planini igram trola koji izleće i skače po ljudima. Ne valja ponavljati slične uloge.' 'A ti radiš iste stvari?', obrati se Viktor drugom trolu. 'Oh, Moren je karakterni glumac, zar ne?', reče Galenit. 'Najbolji u branši.' 'Šta on igra?' 'Stene.' Viktor je piljio. 'Zbog svojih rapavih crta lica', nastavi Galenit. 'Ne samo stene. Trebalo je da ga vidiš kako igra prastari monolit. Ne bi verovao. Hajde, Mori, pokaži kako je to izgledalo.' 'Ma, neeću', reče Moren stidljivo se osmehujući. 'Razmišljam da promenim ime za pokretne slike', nastavi Galenit. 'U nešto malo otmenije. Moglo bi da bude Flint5 .' Uputio je Viktoru jedan zabrinuti pogled, ukoliko je Viktor uopšte mogao da prosudi izraz na licu koje je izgledalo kao da je odvaljeno od granita parom čelikom ojačanih čizama. 'Š'a ti kažeš, a?', upita. 'Ehr. Baš lepo.' 'Nekako je dinamičnije, čini mi se', reče budući Flint. Viktor začu sebe kako izgovara: 'Ili Rok. Rok6 je lepo ime.' Trol je piljio u njega nemo pokrećući usne dok je isprobavao ovaj nadimak. 'Pazi, majku mu', reče. 'Nisam se toga setio. Rok. Baš mi se dopada. Nešto kontam, mora da ću zarađivati tri dolara na dan s imenom kao što je Rok.' 'Možemo li da počnemo?', oštro upita Dibler. 'Možda ćemo moći da priuštimo i više trolova ako ovo bude uspešna škljocka, ali neće biti ako probijemo budžet, što znači da bi trebalo da ga sljuštimo do ručka. E sad, Mori i Galenit...' 'Rok', ispravi Rok. 'Ozbiljno? Elem, vas dvojica jurnite kao da napadnete Viktora, okej? Dobro... okreći...' Okretač poče da vrti ručicu na kutiji za slikanje. Začulo se blago škljocanje i graja prigušenih jauka đavolaka. Viktor je stajao sa izrazom pripravnosti i spremnosti da pomogne. 'To znači da ti treba da kreneš', strpljivo reče Silverfiš. 'Trolovi izlete iza stene, a ti se junački braniš.' 'Ali, ja ne znam kako da se borim protiv trolova!', zavapi Viktor. 'Da ti kažem nešto', reče novokršteni Rok. 'Ti samo lepo pariraj, a mi ćemo da se postaramo da te ne pogodimo.' Zora svanu. 'Hoćete da kažete da je sve to samo pretvaranje?', upita Viktor. 5 Flint - na engleskom: kremen (prim.prev.) 6 Rok (Rock) - na engleskom: stena (prim.prev.)

Terry Pratchet 36 Trolovi se načas zgledaše, što je uprkos tome uspelo da prenese značenje: da ne poveruješ, je l' da, da ovakve stvari zapravo vladaju svetom? 'Jeste', reče Rok. 'Tako je. Ništa nije odistinski.' 'Nije nam dopušteno da te ubijemo', ohrabrujuće reče Moren. 'Tako je', reče Rok. 'Nećemo mi sad da tebe ubijamo.' 'Onda više ne dobijamo platu, ako tako nešto uradimo', reče Moren mrzovoljno. * * * Izvan nabora u stvarnosti Oni se okupiše, gledajući užagrelim očima svetlost i toplotu. Sada ih je već bila gomila. Nekada je postojao put. Reći da su se oni toga sećali bilo bi pogrešno, jer nisu imali ništa tako prefinjeno kao što je sećanje. Jedva da su imali išta tako prefinjeno kao što su glave. Ali, imali su nagone i osećanja. Bio im je potreban ulaz. Pronašli su ga. * * * Uspelo je solidno, iz šestog pokušaja. Glavni problem je bio u tome što su trolovi vrlo prilježno mlatili jedni druge, zatim zemlju, vazduh, a, vrlo često, i sami sebe. Na kraju, Viktor se samo koncentrisao da pokuša da udara močuge dok su mu zujale oko glave. Dibler je bio vrlo zadovoljan. Čiča nije. 'Previše se kreću', reče. 'Polovinu vremena bili su van kadra.' 'To je bila bitka', reče Silverfiš. 'Da, ali ja ne mogu da pokrećem kutiju za slikanje', reče okretač.'Popadaće đavolci.' 'Zar ne možeš nekako da ih privežeš, ili tako nešto?', upita Dibler. Čiča počeša bradu. 'Pretpostavljam da bih mogao da im zakucam stopala za pod', reče. 'U svakom slučaju, poslužiće za sada', reče Silverfiš. 'Uradićemo scenu u kojoj spašavaš devojku. Gde je devojka? Naročito sam joj naložio da bude ovde. Zašto je nema? Zašto niko nikada ne radi ono što mu kažem?' Okretač izvadi cigaretu iz usta. 'Snima Hrabrog avanturistu s druge strane brda', objasni. 'Ali, to je trebalo da bude završeno još juče!', zavapi Silverfiš. 'Eksplodirao je film', reče okretač. 'Sunce mu žarko! Pa, valjda onda možemo da uradimo sledeću borbu. Ona ne mora da bude u njoj', natmureno reče Silverfiš. 'Pažnja, svima. Uradićemo scenu gde se Viktor bori protiv užasnog Balgroga.' 'Šta je Balgrog?', upita Viktor. Prijateljska, ali teška ruka potapša ga po ramenu. 'To ti je čudovište iz narodnih priča, što je u suštini Mori koji je ofarban u zeleno i sa natučenim krilima', reče Rok. 'Odo' ja sad da mu pomognem oko farbanja.' Otkloparao je. Za trenutak je izgledalo kao da Viktor nikome nije potreban. Zario je smešni mač u pesak, malo prošetao i pronašao hlad pod nekim kržljavim maslinama. Bilo je tu nekih stena. Nežno ih je potapšao. Izgledalo je da nisu niko. U zemlji je postojalo udubljenje koje je bilo skoro ugodno po sprženim holivudskim standardima. Čak se osećalo i neko strujanje vazduha. Naslonio se na kamenje i osetio sveži povetarac kako dopire između njih. Dole mora da je puno pećina, pomisli. ... daleko u Nevidljivom univerzitetu, u promajnim, hodnicima prepunim stubova, mali uređaj na koji niko godinama nije obraćao mnogo pažnje poče da stvara buku... Znači, ovo je Holi Vud. Nije ovako izgledao na platnu. Reklo bi se da pokretne slike podrazumevaju mnogo čekanja i, ako nije pogrešno razumeo, mešanja vremena. Stvari su se

Teri Pračet 37 dešavale pre stvari posle kojih su se desile. Čudovišta su bila samo Mori sa natučenim krilima. Ništa nije bilo stvarno. Začudo, to je bilo uzbudljivo. 'E vala, dosta mi je ovoga', reče glas iza njega. Podigao je pogled. Devojka je nailazila stazom. Lice joj je i ispod bele šminke bilo rumeno od naprezanja, kosa joj je u vidu smešnih uvojaka visila ispred očiju, a nosila je haljinu koja je, iako očigledno načinjena po njenoj meri, bila zamišljena za nekog ko je bio deset godina mlađi i ljubitelj čipkastih poruba. Bila je veoma privlačna, mada ta činjenica nije bila odmah uočljiva. 'A znaš šta ti kažu kad se požališ?', nastavila je. Ovo nije bilo upućeno Viktoru. On je samo predstavljao prigodan par ušiju. 'Ne mogu ni da zamislim', ljubazno reče Viktor. 'Kažu, "Gomila drugih ljudi jedva čeka da dobije priliku da se pojavi na pokretnim slikama". Eto šta kažu.' Naslonila se na neko čvornovato drvo i počela da se hladi slamnatim šeširom. 'A i prevelika je vrućina', požali se. 'A sad još moram da radim i taj glupi jednorolac za Silverfiša, koji verovatno nema veze ni sa čime. I to s nekim dečkićem kome verovatno smrdi iz usta i ima slamu po kosi i čelo na kome bi mogao da postaviš sto.' 'I trolovi', blago reče Viktor. 'O, bogovi, Nisu valjda Mori i Galenit?' 'Da. Samo što se Galenit sada zove Rok.' 'Mislila sam da će biti Flint.' 'Sviđa mu se Rok.' Iza stena začulo se žalopojno meketanje Silverfiša koji se pitao gde su svi baš kada mu trebaju. Devojka prevrnu očima. 'O, bogovi. I zbog ovoga ja propuštam ručak?' 'Uvek možeš da jedeš s mog čela', reče Viktor ustajući. Utešilo ga je zadovoljstvo kada je osetio njen zadubljeni pogled na svom potiljku dok je izvlačio mač i nekoliko puta probe radi zamahnuo s više sile nego što je bilo potrebno. 'Ti si dečko sa ulice, je li?', upita ona. 'Tako je. A ti si devojka koju treba da udare', reče Viktor. 'Ja se staram da ih ometem.' Znatiželjno ga je gledala. 'Kako si tako brzo dobio posao? Većina ljudi nedeljama čeka na priliku.' 'Prilike su tamo gde ih pronađeš, uvek volim to da kažem', reče Viktor. 'Ali, kako...' Viktor se već udaljio s veselom bezbrižnošću. Kaskala je za njim, a lice joj je bilo zamrznuto u mrzovoljnoj nadurenosti. 'Ah', sarkastično reče Silverfiš podižući pogled. 'Eto. Svako je na svom mestu. Vrlo dobro. Krenućemo od mesta gde je pronalazi vezanu za kolac. Ono što ti treba da uradiš', obrati se Viktoru, 'jeste da je odvežeš, odvučeš i boriš se protiv Balgroga, a ti, pokazao je na devojku, 'ti, ti, ti ga samo pratiš i izgledaš što, što je moguće izbavljenije, važi?' 'Dobra sam u tome', reče ona rezignirano. 'Ne, ne, ne', reče Dibler zagnjurivši glavu u ruke. 'Nemojmo ponovo to!' 'Zar to nije ono što si želeo?', upita Silverfiš. 'Bitke i spasavanja?' 'Mora da postoji i nešto više od toga!', reče Dibler. 'Kao na primer?', zatraži Silverfiš. 'Ah, ne znam. Razzmatazz. Uumpf. Stari zonkaruni.' 'Neobični zvuci? Još nemamo zvuk.' 'Svi prave škljocke o ljudima koji trče i bore se i padaju s litica', reče Dibler. 'Trebalo bi da bude još nečega. Gledao sam šta ste ovde pravili i sve je na isti kalup.' 'Pa, i sve kobasice meni izgledaju isto', odbrusi mu Silverfiš. 'One takve i moraju da budu! Ljudi to očekuju!'

Terry Pratchet 38 'I ja takođe dajem ono što očekuju', reče Silverfiš. 'Ljudi vole da vide što više onoga što očekuju. Tuče, jurnjave i slične stvari...' 'Oprostite, gosin Silverfiš', reče okretač nadjačavajući graju đavolaka. 'Da?', odbrusi Dibler. 'Oprostite, gosin Dibleru, ali moraću da ih nahranim za frtalj sata.' Dibler zareža. Kada se kasnije osvrtao na to, Viktor nikada nije mogao jasno da se seti narednih nekoliko minuta. Tako to biva. Trenuci koji ti promene život su oni koji se dese iznenada, kao recimo onaj kad umreš. Odigrala se još jedna stilizovana bitka, toliko se sećao, protiv Morija za koga bi se moglo reći da je bio naoružan zastrašujućim bičem samo da mu se isti nije sve vreme zaplitao oko nogu. A, kada je užasni Balgrog, pobeđen, izašao iz kadra strašno se klateći i pokušavajući da jednom rukom zadrži krila kako mu ne bi otpala, okrenuo se i presekao konopce koji su bili obmotani oko devojke i trebalo je odlučno da je povuče udesno kada je... ... počelo šaputanje. Nije bilo reči, ali postojalo je nešto što je bilo srž reči, što mu je prolazilo pravo kroz uši i odmah u kičmenu moždinu, ne zamarajući se da zastane u mozgu. Zagledao se u devojčine oči pitajući se da li je i ona mogla to da čuje. Iz velike udaljenosti dopirale su reči. Silverfiš je govorio: 'Hajde, kreni već jednom, šta je tako gledaš?' i okretač koji je rekao: 'Stvarno podilkane ako propuste obrok' i Dibler čiji je glas šaputao kao nož bačen kroz vazduh: 'Ne prestaj da okrećeš ručicu.' Okviri njegovog vidika bili su magloviti, a u magli je bilo oblika koji su bledeli i nestajali pre nego što bi stigao da ih prouči. Bespomoćan kao mušica u kâpi ćilibara, u kontroli nad svojom sudbinom kao mehur sapunice u uraganu, nagnuo se i poljubio je. Još reči probijalo se kroz zvonjavu u njegovim ušima. 'Zašto to radi? Da li sam mu rekao da to radi? Niko mu nije rekao da to radi!' '...a onda posle moram da počistim za njima, a da vam kažem, nije to...' 'Okreći tu ručicu! Okreći tu ručicu!', vikao je Dibler. 'Ama što on tako izgleda?' 'More!' 'Ako prestaneš da okrećeš tu ručicu nikada više nećeš dobiti posao u ovom gradu!' 'Slušajte, gospodine, ja sam slučajno član Esnafa okretača...' 'Ne prekidaj! Ne prekidaj!' Viktor izroni na površinu. Šaputanje utihnu, da bi ga zamenio udaljeni šum talasa koji su se razbijali o obalu. Stvarni svet se vratio, vreo i oštar. Sunce je bilo prikačeno na nebu kao orden dat u čast velikog dana. Devojka duboko udahnu. 'Meni je, joj, strašno žao', trtljao je Viktor uzmičući. 'stvarno ne znam šta mi bi...' Dibler je poskakivao. 'To je to, to je to!', uzvikivao je. 'Za koliko možeš ovo da pripremiš?' 'Pa, k'o što rekoh, moram da nahranim đavolke i da počistim za njima...' 'Dobro, dobro... taman ću imati vremena za slikanje plakata', reče Dibler. 'Već sam ih uradio', hladno reče Silverfiš. 'Kladim se da jesi, kladim se da jesi', uzbuđeno reče Dibler. 'Kladim se da jesi. Kladim se da na njima piše nešto u stilu "Možda će vam se svideti da pogledate Vrlo zanimljive Pokretne slike"!' 'Šta fali tome?', pobuni se Silverfiš. 'To je kudikamo bolje od prokletih kobasica!' 'Već sam ti rekao, kada prodaješ vruće kobasice, ne visiš samo okolo čekajući da ljudi požele kobasice, već ih nateraš da budu gladni. I staviš senf po njima. A to je ono što je učinio tvoj momak.' Jednom rukom pljesnuo je Silverfiša po ramenu, a drugu je raširio.

Teri Pračet 39 'Kako ne vidiš?', upita. Zastao je. Neobične ideje slivale su mu se u glavu većom brzinom nego što je stizao da razmisli o njima. Bio je ošamućen od uzbuđenja i mogućnosti koje su se otvarale. 'Mač strasti', reče. 'Tako ćemo ga nazvati. A ne po nekom matorom klipanu koji verovatno više nije ni živ. Mač strasti. Jeste. Burna saga o... o Žudnji i sirovoj, sirovoj, sirovoj kakoseonokaže u Iskonskoj strasti ugroženog kontinenta! Ljubav! Čarolija! U tri usplamtele rolne! Uzbudite se u smrtonosnoj borbi sa strašnim čudovištima! Vrištite kao hiljadu slonova koji...' 'Sastoji se od jedne rolne', gunđao je Silverfiš. 'Ispucajte još danas popodne!', graknu Dibler zakolutalih očiju. 'Samo vam treba još borbi i čudovišta!' 'A svakako nema slonova', preseče Silverfiš. Rok podiže svoju krvgavu ruku. 'Da?', zatraži Silverfiš. 'Ako imate malo sive farbe i nešto od čega bismo mogli da napravimo uši, siguran sam da bismo ja i Mori...' 'Niko nikada nije napravio trorolni film', zamišljeno reče Čiča. 'Moglo bi da bude zeznuto. Mislim, trajao bi skoro deset minuta.' Udubio se. 'Možda kada bih napravio veće kaleme. Silverfiš je znao da je sateran u ćošak. 'Ama slušajte, bre', zausti. Viktor pogleda devojku. Niko nije obraćao pažnju na njih. 'Ehr', reče, 'koliko znam, mi se nismo zvanično upoznali.' 'Nije izgledalo kao da ti je to smetalo', odgovori mu ona. 'Ne bih to inače uradio. Mora da mi je... pozlilo. Ili tako nešto.' 'Ah, dobro. I sada se ja kao osećam mnogo bolje, zar ne?' 'Da sednemo u hlad? Ovde je baš vruće.' 'Oči su ti se sasvim... užagrile.' 'Jesu li?' 'Stvarno su neobično izgledale.' 'Stvarno sam se neobično osećao.' 'Znam. To je zbog ovog mesta. Da l' si čuo', reče sedajući u pesak, 'da postoje svakojaki propisi za đavolke i ostalo, da se ne smeju iscrpljivati, kakvu hranu moraju da dobijaju, i slično. A o nama niko ne brine. Čak i trolovi imaju bolji tretman.' 'Valjda je to zbog toga što su sve vreme visoki preko dva metra i teški svaki po dvesta pedeset kila', reče Viktor. 'Zovem se Teda Vitel, ali prijatelji me zovu Džindžer', reče ona. 'Zovem se Viktor Tagelbend. Ehr. Ali prijatelji me zovu Viktor', reče Viktor. 'Ovo ti je prva škljocka, je li?' 'Otkud znaš?' 'Izgledalo je kao da uživaš.' 'Pa, bolje je nego raditi, zar ne?' 'Čekaj da provedeš onoliko vremena koliko sam ja provela', reče s gorčinom u glasu. 'Koliko je to?' 'Skoro od početka. Pet nedelja.' 'Auu. Sve se odigralo tako brzo.' 'To je najbolja stvar koja se ikada dogodila', mirno reče Džindžer. 'Valjda je... ovaj, možemo li da odemo da nešto prezalogajimo?', upita Viktor. 'Ne. Svakog časa očekujem da će povikati tražeći nas', reče Džindžer. Viktor klimnu. Do sada je, sve u svemu, kroz čitav život sasvim lepo prošao radeći ono što mu je bilo po volji, odlučno, a ipak opušteno i nije video nijedan razlog zašto bi prestao s tim čak i u Holi Vudu.

Terry Pratchet 40 'Onda će morati da viču', reče. 'Treba mi nešto da pojedem i hladno piće. Možda me je malo previše udarilo sunce.' Džindžer je izgledala neodlučno. 'Pa, postoji menza, ali...' 'Dobro. Pokaži mi kako se dolazi do nje.' 'Oni časkom otpuštaju ljude...' 'Šta, pre treće rolne?' 'Kažu "Toliko ljudi bi sve dalo da uskoče u pokretne slike", vidiš...' 'Dobro. To znači da će imati čitavo popodne da nađu dvoje koji liče na nas.' Prošao je pored Morija, koji se takođe trudio da se zakloni u hladu stene. 'Ako nas ko bude tražio', reče, 'mi smo na ručku.' 'Šta, sad odma'?', upita trol. 'Da', odlučno reče Viktor i udalji se. Iza njega, mogao je da vidi Diblera i Silverfiša koji su bili u jeku neke žučne rasprave, koju je povremeno prekidao okretač, koji je govorio smireno i opušteno tonom nekoga ko zna da će bez obzira na sve dobiti svojih šest dolara za danas. '... nazvaćemo ga istorijski spektakl. Ljudi će godinama pričati o tome.' 'Da, svi će govoriti kako smo bankrotirali!' 'Vidi, znam gde se mogu nabaviti neke kolorne rezbarije, ma skoro da je džabe...' '... nešto sam razmišljao da možda ako privežem kutiju za slikanje na točkice, tako da mogu da je pokrećem...' 'Ljudi će govoriti, taj Silverfiš, to ti je majstor za pokretne slike koji ima čuku da pruži ljudima ono što žele da vide, tako ima da govore. Čovek koji je uzdigao medijum...' '... možda ako nekako iskombinujem štap i čekrk, moći ćemo da podignemo kutiju za slike sve do...' 'Šta? Misliš da će to da kažu?' 'Veruj mi na reč, Tomi.' 'Pa... dobro. Dobro. Ali, bez slonova. Tu nema pogađanja. Bez slonova.' * * * 'Meni izgleda neobično', reče Arhirektor. 'Liči mi na gomilu keramičkih slonova. Učinilo mi se da si rekao da je to neka mašina?' 'Više... više kao naprava', reče Blagajnik nesigurno. Malo ju je ćušnuo. Nekoliko keramičkih slonova je zatreperilo. 'Napravio ju je Riktor Sklepac, čini mi se. Bilo je to pre mog vremena.' Izgledala je kao velika, ukrašena posuda, visoka skoro kao čovek visine velike posude. Oko njenog ruba osam keramičkih slonova visilo je na bronzanim lančićima; jedan od njih zaljuljao se kada ga je Blagajnik dodirnuo. Arhirektor pogleda odozdo. 'Sve same poluge i mehovi', reče zgroženo. Blagajnik se okrete ka domaćici Univerziteta. 'Dakle, gospođo Vitlou', reče, 'šta se to zapravo dogodilo?' Gospođa Vitlou, ogromna, ružičasta, utegnuta u steznik, pogladila je svoju kestenjastu periku i munula sićušnu služavku koja je lebdela pored nje kao remorker. 'Reci njegovom gospodstvu, Ksandra', naredi. Ksandra je izgledala kao da je već zažalila zbog čitave stvari. 'Pa, gospodine, molim, gospodine, brisala sam prašinu, vidite...' 'Hona je hbrisala prašinu', objasni gospođa Vitlou. Kada je gospođa Vitlou bila u naletu akutne klasne svesti ona bi mogla da poubacuje h-ove tamo gde priroda nije nikada nameravala da ih postavi. '... a onda je počelo da pravi buku...' 'Počelo je hda hpravi buku', reče gospođa Vitlou. 'Pai jei onda došla i reikla mi, kako saim joj i naložila.'

Teri Pračet 41 'Kakvu buku, Ksandra?', upita Blagajnik koliko je mogao ljubaznije. 'Molim, gospodine, nekako onako...', zakolutala je očima, ' "vhumm... vhumm... vhumm... vhumm... vhumm vhummvhumm VHUMMVHUMM- plib", gospodine.' 'Plib', reče Blagajnik ozbiljno. 'Da, gospodine.' 'Hplib', odjeknu gospođa Vitlou. 'Tad me je pljunulo, gospodine', reče Ksandra. 'Hizbacilo je', ispravi gospođa Vitlou. 'Izgleda da je jedan od slonova ispljunuo olovnu kuglicu, gospodine', reče Blagajnik. To je bilo, e-e, ono "plib".' 'Je li, bogova mu', reče Arhirektor. 'Ne mogu da dopustim da mi posude ovde šlajmarišu po ljudima.' Gospoda Vitlou se trgnu. 'Zašto li bi to uradilo?', dodade Ridkali. 'Stvarno ne bih umeo da kažem, gospodine. Mislio sam da biste možda vi mogli da znate. Mislim da je Riktor bio ovde predavač kada ste vi bili student. Gospoda Vitlou je veoma zabrinuta', dodade tonom koji je ukazivao na to da kada je gospođa Vitlou zbog nečega bila zabrinuta onda Arhirektoru ne bi bilo mudro da ne obrati pažnju na to, 'zato što magija čačka osoblje.' Arhirektor kucnu posudu. 'Šta, matori "Brojko" Riktor? Isti momak?' 'Izgleda da je tako, Arhirektore.' 'Potpuni ludak. Mislio je da sve može da se izmeri. Ne samo dužine, težine i slične stvari, već sve. "Ako postoji", govorio je, "onda bi trebalo da može da se izmeri."' Ridkalijeve oči zamagliše se u sećanjima. 'Svakojake je naprave taj izmišljao. Mislio je da možeš da izmeriš istinu, lepotu, snove i slično. Znači ovo je jedna od Riktorovih igrački, je li? Pitam se samo, šta li je merila?' 'Ja mislim', reče gospođa Vitlou, 'da hbi je trebalo negde hukloniti, hako se vi slažete.' 'Da, da, da, naravno', žurno reče Blagajnik. Teško je bilo zadržati osoblje na Nevidljivom univerzitetu. 'Bacite to u đubre', reče Arhirektor. Blagajnik se prestravi. 'Ah, ne, gospodine', reče. 'Mi nikada ne bacamo stvari. Pored toga, verovatno je veoma vredna.' 'Hmm', reče Ridkali. 'Vredna?' 'Moguće da je reč o važnom istorijskom artefaktu, gospodine.' 'Onda je ćušnite u moju radnu sobu. Rekao sam već da će ovde dobro doći malo osveženja? Biće to jedan od onih ukrasa, je l' da? Moram sad da krenem. Imam sastanak s dreserom grifona. Vidimo se, dame...' 'Ehr, Arhirektore, ako biste bili ljubazni da potpišete...', zausti Blagajnik, ali prema vratima koja su se zatvorila. Niko nije upitao Ksandru koji je od keramičkih slonova ispljunuo kuglicu, a ni pravac im svakako ništa ne bi značio. Tog popodneva nekoliko univerzitetskih poslužitelja premestilo je jedini ispravni rezograf7 na svetu u Arhirektorovu kancelariju. * * * Niko nije otkrio način da se doda zvuk pokretnim slikama, ali postojao je zvuk koji je delimično bio povezan sa Holi Vudom. To je bio zvuk zakucavanja eksera. Holi Vud je ušao u kritičnu fazu. Nove kuće, nove ulice, novi krajevi grada nicali su preko noći. A, ona područja u kojima na brzinu obučeni alhemičarski šegrti nisu savladali 7 Doslovno: "Zapisivač prilika", ili sprava za otkrivanje i merenje poremećaja u tkivu stvarnosti.

Terry Pratchet 42 složenije faze izrade okto-celuloze, nestajala su još brže. No, to i nije menjalo mnogo na stvari. Jedva da bi se dim i razišao pre nego što bi se ponovo začuo zvuk uposlenog čekića. A Holi Vud se razmnožavao deobom. Sve što vam je bilo potrebno bio je momak koji je nepušač, ima sigurnu ruku i ume da čita alhemičarske simbole, okretač, vreća đavolaka i mnogo sunca. Ah, i nešto ljudi. Ali toga je barem bilo na pretek. Ako nisi umeo da uzgajaš đavolke ili da ritmično okrećeš ručicu, uvek si mogao da pridržavaš konje ili da kelnerišeš, ili da izgledaš zanimljivo dok iščekuješ. Ili, ako sve drugo propadne, da zakucavaš eksere. Jedna za drugom, rasklimatane kuće nizale su se oko drevnog brda, i dok su im se tanke daske već krivile i bledele na nemilosrdnom suncu već se javljala goruća potreba za novim barakama. Jer Holi Vud je zvao. Svakim danom dolazilo je sve više ljudi. Oni nisu dolazili da bi bili konjušari ili pomoćnice u krčmi ili tesari. Oni su dolazili da stvaraju filmove. A nisu znali zašto. Kao što je Još-Malo-Pa-Džabe Dibler znao u svojoj duši, gde god se skupi dvoje ili više ljudi neko će pokušati da im proda kobasicu sumnjivog izgleda u lepinji. Sada kada je Dibler bio zauzet drugačijim poslovima, drugi su stasali da obavljaju tu dužnost. Jedan od takvih bio je Nodar Borgl Klačanac čija ogromna, odjekujuća baraka nije toliko bila restoran koliko fabrika ishrane. Veliki kazani koji su se pušili zauzimali su jedan deo prostora. Ostatak su bili stolovi, a oko stolova... Viktor je bio zaprepašćen. ... bili su trolovi, ljudi i patuljci. Kao i nekoliko gnoma. A možda čak i nekolicina vilenjaka, najnedokučivije rase na Disksvetu. Kao i mnogo drugih stvorova za koje je Viktor morao da se nada da su bili prerušeni trolovi, jer ako nisu, svi će se naći u velikom škripcu. I svi su jeli, a najneverovatnije u svemu bilo je to da nisu jeli jedni druge. 'Uzmeš tanjir, staneš u red i onda platiš šta si uzeo', reče Džindžer. 'To se zove samosluga.' 'Platiš pre nego što pojedeš? A šta ako je odvratno?' Džindžer smrknuto klimnu glavom. 'Pa, baš zato.' Viktor slegnu ramenima i nagnu se prema patuljku koji je bio iza pulta. 'Uzeo bih...' 'Ima papr'kaš', reče patuljak. 'Kakav paprikaš?' 'Nema više od jedne vrste. Zato se i zove papr'kaš', odbrusi patuljak. 'Papr'kaš je papr'kaš.' 'Mislio sam da mi kažete šta ima u njemu?', reče Viktor. 'Ako te to interesuje, onda nisi dovoljno gladan', reče Džindžer. 'Dva paprikaša, Frantkine.' Viktor se zagleda u sivkastosmeđu masu koja mu je bila pljusnuta u tanjir. Neobični komadići koje je neka tajanstvena struja izbacila na površinu zaigraše za trenutak, a onda ponovo potonuše nadole, uz malo sreće, zauvek. Borgl je pripadao Diblerovoj kulinarskoj školi. 'Il' papr'kaš, il' ništa, dečko.' Kuvar se iskezi. 'Pola dolara. Jeftinoća, upola cene.' Viktor je nevoljno predao novac, a onda se osvrnuo tražeći Džindžer. 'Ovde sam', reče Džindžer sedajući za jedan od dugačkih stolova. 'Ćao, Gomonogi. Ćao, Brešo, kako je? Ovo je Vik. Novi momak. Ćao, Mufto, nisam te videla.' Viktor se našao sabijen između Džindžer i planinskog trola koji je nosio nešto što je izgledalo kao pancirno odelo, ali se ispostavilo da je to bilo samo holivudsko pancirno odelo, zapravo nestručno isprepleteni kanap ofarban srebrnom bojom. Džindžer se upustila u živu raspravu sa pedalj visokim gnomom i patuljkom koji je do pola bio obučen u medveđe krzno, što je uticalo da se Viktor oseća pomalo izolovanim. Trol mu klimnu i napravi grimasu prema svom tanjiru. 'I oni ovo zovu plovućcem', reče. 'Nisu se, bre, potrudili ni da očiste lavu. A još se oseća i pesak.'

Teri Pračet 43 Viktor se zagledao u trolov tanjir. 'Nisam znao da trolovi jedu kamenje', reče pre nego što je mogao da se zaustavi. 'Što da ne?' 'Zar niste vi od toga načinjeni?' 'Jesmo. Ali, ti si od mesa, a šta jedeš?' Viktor pogleda u svoj tanjir. 'Dobro pitanje', reče. 'Vik radi škljocku za Silverfiša', reče Džindžer okrenuvši se. 'Izgleda da će od toga da naprave trorolni.' Nastupio je opšti žamor zainteresovanosti. Viktor je pažljivo odložio nešto žuto i drhturavo na ivicu tanjira. 'Interesuje me', reče zamišljeno, 'dok ste snimali, da li je iko od vas možda... čuo neki... osetio kao da je...' Zastao je, Svi su ga gledali. 'Mislim, da li ste ikada osetili da nešto glumi kroz vas? Ne znam kako bih to drugačije rekao.' Njegovim sagovornicima laknu. 'Ma, to ti je Holi Vud', reče trol. 'Snađe te. To je od sve ove kreativnosti koja pljuska naokolo.' 'Prilično ti je bio gadan taj napad koji te je spopao', reče Džindžer. 'Stalno se to dešava', ispravi je patuljak. To je samo Holi Vud. Prošle nedelje, ja i momci radili smo na Pričama o patuljcima i odjednom, svi smo počeli da pevamo. Samo tako. K'o da nam je pesma ušla u glave, svima u isti mah. Šta kažeš na to?' 'Koja pesma?', upita Džindžer. 'Da me ubiješ ako znam. Nazvali smo je prosto "Hajho" pesma. To je bila cela pesma. Hajho-hajho. Hajho-hajho.' 'Meni, brate, zvuči k'o i svaka druga patuljačka pesma', zatutnja trol. * * * Već je prošlo dva sata kada su se vratili na mesto za snimanje pokretnih slika. Okretač je skinuo stranicu s kutije za slikanje i grebao je po njenom podu malom lopatom. Dibler je zaspao u svojoj platnenoj stolici s maramicom prebačenom preko lica. Ali, Silverfiš je bio krajnje budan. 'Gde ste vas dvoje?', povika. 'Bio sam gladan', reče Viktor. 'E pa, tako ćeš ti lepo meni i da ostaneš gladan, dečko, pošto...' Dibler zadiže kraj maramice. 'Da mi počnemo', promumla. 'Ali, ne mogu izvođači nama da...' 'Dovrši škljocku, a onda ga šutni', reče Dibler. 'Dobro!' Silverfiš preteći podignu prst prema Viktoru i Džindžer. 'Nikad više nećete raditi u ovom gradu!' Nekako su prebrodili popodne. Dibler ih je naterao da ubace konja i proklinjao je okretača što nije izmislio način da pokreće kutiju za slikanje. Đavolci su se bunili. Zato su stavili konja pravo ispred kamere, a Viktor je skakao gore-dole u sedlu. Kako je Dibler kazao, bilo je to dovoljno dobro za pokretne slike. Nakon svega. Silverfiš je vrlo nevoljno platio svakom po dva dolara i otpustio ih. 'Ispričaće svim drugim alhemičarima', reče Džindžer utučeno. 'Vezani su kao creva.' 'Primetio sam da mi dobijamo po dva dolara na dan, dok trolovi dobijaju tn', reče Viktor. 'Zašto je to tako?' 'Zato što nema toliko trolova koji hoće da snimaju pokretne slike', reče Džindžer. 'A dobar okretač može da dobije šest ili sedam dolara dnevno. Izvođači nisu bitni.' Okrenula se i prostrelila ga pogledom. 'Sasvim mi je pristojno išlo', reče ona. 'Ništa posebno, ali pristojno. Imala sam prilično posla. Ljudi su mislili da sam pouzdana. Gradila sam karijeru...'

Terry Pratchet 44 'Ne možeš da gradiš karijeru u Holi Vudu', reče Viktor. 'To ti je kao da gradiš kuću u močvari. Ništa nije stvarno.' 'Meni se sviđalo! A sada si ti sve to pokvario! A verovatno ću morati da se vratim u grozno seoce za koje verovatno nikada nisi ni čuo! Ponovo bedna muzačica krava! Baš ti hvala! Svaki put kad budem videla kravi dupe setiću se tebe!' Besno se udaljila u pravcu grada, ostavljajući Viktora samog s trolovima. Malo kasnije Rok pročisti grlo. 'Imaš gde da prenoćiš?', upita. 'Ne bih rekao', slabašno reče Viktor. 'Nikada nema dovoljno mesta za prenoćište', reče Mori. 'Mislio sam da bih mogao da prespavam na plaži', reče Viktor. 'Dovoljno je toplo, na kraju krajeva. Mislim da bi mi stvarao dobro došao odmor. Laku noć.' Odgegao se u tom pravcu. Sunce je zalazilo, a vetar s mora doneo je osveženje. Oko obrisa brda koga je prekrivao mrak palila su se svetla Holi Vuda. Samo u mraku Holi Vud se odmarao. Kada vam je dnevna svetlost sirovina, onda je ne traćite. I na plaži je bilo sasvim prijatno. Niko tu nije previše zalazio. Naneseno granje, ispucalo i skorelo od soli nije bilo od koristi za gradnju. Sve je to ležalo u jednom dugačkom nizu na liniji plime. Viktor je izvukao taman onoliko koliko mu je trebalo za potpalu, legao i zagledao se u talase. S vrha susedne dine, skriven iza sasušenog grma, Gaspod, Čudo od psa, zamišljeno ga je posmatrao. * * * Bilo je dva sata iza ponoći. Sada ih je imao i veselo ih je razlivao s brda, ulivajući svoj sjaj u svet. Holi Vud sanja... On sanja za svakoga. U vreloj zagušljivoj tami svoje barake Džindžer Vite! sanjala je crvene tepihe i klicanje mase. I šuškanje. Stalno se vraćala na šuškanje u snu, kada bi joj nalet toplog vazduha zadizao suknju... U ne mnogo svežijoj tami, jedva nešto skuplje barake, Silverfiš, pokretni slikotvorac, sanjao je klicanje mase i kako mu neko predaje nagradu za najbolju pokretnu sliku ikada napravljenu. Bila je to ogromna statua. Napolju u peščanim dinama Rok i Mori isprekidano su dremali, zato što su trolovi po prirodi noćna stvorenja i spavanje po mraku žulja instinkte eona. Oni su sanjali planine. Dole na plaži, pod zvezdama, Viktor je sanjao topot konja, lepršavu odeću, piratske brodove, mačevanja, lustere sa svećama... Na sledećoj dini, Gaspod, čudo od psa spavao je s jednim otvorenim okom sanjajući vukove. Ali Još-Malo-Pa-Džabe Dibler nije sanjao, jer nije ni spavao. Jahanje do Ank-Morporka bilo je dugotrajno, a on je više voleo da preprodaje konje nego da ih jaše, ali sada je napokon stigao. Oluje koje su tako pažljivo izbegavale Holi Vud nisu marile za Ank-Morpork i sada je pljuštala kiša. Mada, to nije zaustavilo noćni život grada - samo ga je učinilo vlažnijim. Nije postojalo ništa što ne biste mogli da kupite u Ank-Morporku, makar i usred noći. Dibler je nameravao da kupi mnogo stvari. Potrebno mu je bilo da mu se naslikaju plakati. Potrebne su mu bile razne stvari. Veći deo njih obuhvatao je ideje koje je tek trebalo da osmisli na svom dugotrajnom putu, a onda da ih veoma pažljivo objasni drugim ljudima. A morao je da objašnjava brzo.

Teri Pračet 45 Kiša je predstavljala gustu zavesu kada se napokon dovukao u sivkastoj svetlosti zore. Slivnici su bujali. Po krovovima, odvratne gargojle stručno su povraćale preko prolaznika, mada, pošto je sada bilo pet izjutra, gužva se donekle proredila. Džabe je duboko udahnuo teški gradski vazduh. Pravi vazduh. Daleko bi trebalo da se uputite da biste pronašli vazduh koji je stvarniji od ankmorporčkog vazduha. Već i po disanju mogli biste da zaključite da su i drugi ljudi radili to isto već hiljadama godina. Po prvi put u poslednje vreme osetio je da jasno razmišlja. To je bilo neobično u vezi s Holi Vudom. Kada ste bili tamo, sve je izgledalo prirodno, izgledalo je kao da je to upravo suština života, ali kada biste se udaljili i osvrnuli bilo je kao da gledate blistavi mehur od sapunice. Nekako, kao da u Holi Vudu niste bili ista osoba. Pa, Holi Vud je bio Holi Vud, a Ank je bio Ank, i Ank je bio gust i predstavljao je zaštitu, po Džabeovom mišljenju, protiv bilo kakve holivudske neobičnosti. Šljapkao je kroz barice osluškujući kišu. Nešto kasnije primetio je, po prvi put u svom životu, da je imala neki ritam. Čudno. Mogli ste čitav život da provedete u gradu i trebalo je da odete daleko i da se vratite da biste primetili kako kiša koja dobuje iz oluka poseduje neki svoj ritam: DUMdi-dumdum, dumdi-dumdi-DUM-DUM... Nekoliko minuta kasnije narednik Kolon i kaplar Nobs iz Noćne straže prijateljski su delili smotanu cigaretu u skloništu jednog haustora i radili ono u čemu je Noćna straža bila najbolja, a to je bilo sklanjanje na toplo i suvo, kao i izbegavanje nevolja. Oni su bili jedini svedoci izbezumljene prilike koja je pljuskala potopljenom ulicom, izvodila piruete po barama, uhvatila se za oluk da bi zavila oko ugla i, veselo škljocajući potpeticama, nestala s vidika. Narednik Kolon vrati gnjecavi opušak svom kompanjonu. 'Je l' to bi stari Džabe Dibler?', upita malo potom. 'Jeste', reče Nobi. 'K'o da je izgledao zadovoljno?' 'Biće da je podilkanio, ako mene pitaš', reče Nobi. 'Da tako peva na kiši.' * * * Vuummm... vuummm... Arhirektor, koji je sređivao svoju knjigu porekla zmajeva i gustirao svoje noćno piće ispred vatre podigao je pogled. ... vuummm... vuummm... vuummm... 'Bogova mu!', promumla i priđe velikoj posudi. Podrhtavala je kao da se zgrada tresla. Arhirektor je gledao kao opčinjen. ... vuummm... vuummmvuummmvuummmVUUMMM. Odjednom se umirila i zaćutala. 'Čudno', reče Arhirektor. 'Dozlaboga čudno.' Plib. Na suprotnoj strani sobe njegova boca s rakijom rasprsnu se u komadiće. Ridkali Smeđi duboko udahnu. 'Blagajniičeee!' * * * Viktora su probudile mušice. Vazduh je već bio topao. Biće to još jedan lep dan. Zagazio je u plićak kako bi se umio. Da vidimo... i dalje je imao svoja dva dolara od juče kao i pregršt penija. Mogao je da izdrži još neko vreme, pogotovo ako bi spavao na plaži. I Borglov papr'kaš, iako je bio hrana samo u širem smislu, bio je dovoljno jeftin – mada, kada malo bolje razmisli, ishrana na tom mestu mogla bi da podrazumeva i neprijatne susrete sa Džindžer. Načinio je još jedan korak i potonuo.

Terry Pratchet 46 Viktor nikada ranije nije plivao u moru. Pojavio se na površini, skoro udavljen i stao izbezumljeno da hoda kroz vodu. Plaža je bila samo na koji metar dalje. Opustio se, sačekao da mu se povrati dah i ležerno otplivao kraulom izvan talasa koji su se razbijali o obalu. Voda je bila kristalno bistra. Mogao je da vidi dno udaljene kosine oštro sve do - izronio bi da bi nakratko udahnuo - prigušenog plavetnila u kojem je možda mogao da nazre, kroz bujna jata riba, četvrtaste stene razbacane po pesku. Pokušao je da zaroni, probijajući se nadole sve dok mu nije zabubnjalo u ušima. Najveći jastog kojeg je ikad video s kamenog vrška zamaha svojim antenama prema njemu i nestade u dubini. Viktor ponovo izroni, dahćući, i pohita ka obali. Pa, ako već nisi mogao da uspeš u pokretnim slikama, ovde je postojalo upražnjeno mesto za ribara, sasvim sigurno. Ni čistač plaže, svakako, ne bi propao. Dovoljno je bilo nagomilanih suvaraka po ivicama dina da obezbedi jednogodišnju potrebu Ank-Morporka za potpalom. Niko u Holi Vudu ne bi ni pomislio da založi vatru izuzev zbog kuvanja ili društva. A neko je radio upravo to. Dok je gacao kroz pesak Viktor je uočio da grančice po obali nisu nabacane nasumično već očigledno s nekom namerom, u uredne hrpe. Nešto dalje, kamenje je bilo naslagano u grubo ognjište. Bilo je prekriveno peskom. Možda je još neko živeo na plaži čekajući svoju veliku šansu u pokretnim slikama. Kad malo bolje razmisli, debla iza napola ukopanog kamenja izgledala su kao da su oslonjena jedno na drugo. Moglo bi da vam se učini, kada biste posmatrali s mora, da je nekoliko debala postavljeno tako da obrazuje neku vrstu ulaza. Možda je neko i dalje tamo. Možda imaju nešto za piće. I dalje su bili tamo. Ali već mesecima nisu imali potrebu da piju bilo šta. * * * Bilo je osam izjutra. Gromoglasno kucanje probudilo je Bezama Plantera, vlasnika Odijuma, jedne od ankmorporčkih na brzinu izniklih sala za prikazivanje pokretnih slika. Imao je lošu noć. Ljudi Ank-Morporka voleli su novotarije. Nevolja je bila u tome što nisu voleli novotarije zadugo. Odijum je sjajno poslovao nedelju dana, bankrotirao već sledeće, a sada je umirao. Noćnu projekciju posetili su jedan gluvi patuljak i orangutan koji je poneo svoj kikiriki. Bezam je zarađivao na prodaji kikirikija i puckica i nije bio dobro raspoložen. Otvorio je vrata i nejasno se zagledao. 'Zatvoreni smo do dva sata', reče. 'Matine. Dođite tada. Sva mesta su slobodna.' Zalupio je vrata. Ona se odbiše od Džabe Diblerove čizme i udariše Bezama u nos. 'Došao sam zbog zatvorene projekcije Mača strasti', reče Džabe. 'Zatvorene projekcije. Kakve zatvorene projekcije?' 'Zatvorene projekcije o kojoj ću ti objasniti', reče Džabe. 'Ne prikazujemo ništa o zatvorenim strasnim mačevima. Na programu je Zanimljiv...' 'Gospodin Dibler kaže da će da prikazuješ Mač strasti', zatutnja glas. Džabe se nasloni na dovratak. Iza njega videla se gromada stene. Izgledala je kao da ju je neko trideset godina gađao čeličnim kuglicama. Ona se savi na sredini i nagnu prema Bezamu. Prepoznao je Detritusa. Svako je mogao da prepozna Detritusa. On nije bio trol koga biste mogli da zaboravite. 'Ali ja uopšte nisam ni čuo za...', započe Bezam. Džabe izvuče veliku limenku ispod kaputa i isceri se. 'A ovde su i plakati', dodade izvlačeći podeblju belu rolnu. 'Gospodin Dibler mi dozvoljava da ih sam lepim po zidovima', ponosno reče Detritus. Bezam razmota plakat. Bio je u srceparajućim bojama. Prikazivao je prizor u kome je možda bila Džindžer utegnuta u pretesnu bluzu i Viktora koji je prebacuje preko ramena dok se

Teri Pračet 47 istovremeno bori protiv buljuka najraznovrsnijih čudovišta drugom rukom. U pozadini, vulkani su eruptirali, zmajevi leteli nebom, a gradovi plamteli. 'Film koji nisu mogli da zabrane!', čitao je Bezam oklevajući. 'Vatrena avantura u usijanom praskozorju novoga kontinenta! Čovek i žena bačeni u vrtlog pomahnitalog sveta!! IGRAJU ZVEZDE **Delores De Sin** kao Žena i ** Viktor Maraskino** kao Koen Varvarin!!! UZBUĐENJA! PUSTOLOVINA!! SLONOVI!!! Uskoro u sali pokraj vas!!!!' Pročitao je ponovo. 'Kakve su to sad zvezde koje igraju?', sumnjičavo upita. 'Ma to su glumci', reče Džabe. 'Nego, zovu se zvezde pa ih zato i stavljaju pored svojih imena.' Nagnuo se napred i spustio svoj glas do prodornog šapata. 'Priča se', reče. 'da je ona kći klačanskog pirata i njegove divlje, jogunaste zarobljenice, a on je sin... sin je... prepredenog čarobnjaka i bezbrižne ciganke koja je bila igračica flamenka.' 'Zabogova!', ote se zaprepašćenom Bezamu. Dibler dopusti sebi da se malo pribere. I sam je bio zatečen. 'Mislim da bi trebalo da počneš da ga prikazuješ za jedno sat vremena', reče. 'Ovako sabajle?', upita Bezam. Škljocka koju je imao za taj dan bila je Zanimljiv prikaz izrade grnčarije, što ga je pomalo brinulo. Ovo se činilo kao mnogo bolji predlog. 'Da', reče Dibler. 'Zato što će mnogi ljudi hteti da ga pogledaju.' 'Ne znam ti ja za to', reče Bezam. 'U poslednje vreme kuće se zatvaraju.' 'Ovo će želeti da vide', reče Džabe. 'Veruj mi, Da li sam te ikada slagao?' Bezam se počeša po glavi. 'Pa, jedne noći prošlog meseca prodao si mi kobasicu u lepinji i rekao si...' 'To je bila stilska figura', preseče ga Džabe. 'Jeste', reče Detritus. Bezam splasnu. 'Ah. Dobro. Ne razumem se u figure', reče. 'Važi', reče Džabe osmehujući se kao grabljiva bundeva. 'Ti samo otvori, zavali se i zgrći novac.' 'Ah. Dobro', slabašno reče Bezam. Džabe prijateljski zagrli čoveka. 'A sada', reče, 'da popričamo malo o procentima.' 'Šta su to procenti?' 'Uzmi cigaru', reče Džabe. * * * Viktor je polako išao holivudskom bezimenom glavnom ulicom. Pesak mu se zavlačio pod nokte. Nije bio siguran da je dobro postupio. Verovatno je čovek bio tek neki čistač plaže koji je jednog dana zaspao i više se nije probudio, premda je isflekani crveni i zlatni kaput bio neobična oprema za čistača plaže. Teško je bilo reći koliko dugo je bio mrtav. Suvoća i slanost vazduha koji su delovali kao konzervans tako su ga očuvali da je izgledao otprilike onako kako je izgledao za života, što je bilo kao neko ko je mrtav. Po izgledu njegove kolibe reklo bi se da je s plaže čistio neke neobične stvari. Viktoru je palo na pamet da bi nekoga trebalo da obavesti, ali u Holi Vudu verovatno nije bilo nikoga koga bi to zanimalo. Verovatno je samo jednu osobu na svetu zanimalo da li je starac živ ili ne, a ona je to upravo prva i saznala. Viktor je zakopao telo u pesak, između kopna i kolibe. Ugledao je Borglovu rupu ispred sebe. Odrizikovaće tu jedan doručak, odlučio je. Pored toga, trebalo mu je mesto gde će moći da sedne i da čita knjigu. Nije to bila stvar koju očekujete da ćete naći na plaži, u drvenoj kolibi, stisnutu u rukama mrtvaca. Na koricama su bile ispisane reči: Knjiga o Film.

Terry Pratchet 48 Na prvoj stranici čitkim oblim rukopisom nekoga kome pisanje nije jača strana dalje je stajalo: Ovo je Hronka o čvarima ParaPlanine8 koju sam prepiso ja Dekan jerbo se stara raspada. Pažljivo je listao krute stranice. Izgledalo je kao da su pretrpane gotovo istim stvarima. Sve su bile bez datuma, ali to i nije bilo toliko važno budući da je jedan dan nalikovao drugom. Usto. Otišo u klozet. Zapalio vatru, najavio Matine prikazivanje. Doručkovo. Skupljo drvo. Doložio vatru. Brao po brdu. Odbajo Večernje prikazivanje. Večero. Izreko Kasnovečernje prikazivanje. Otšo u klozet. Krevet. Usto. Otišo u klozet. Zapalio vatru, izreko Matine prikazivanje. Doručkovo. Ribar Krulet iz Džouserove uvale dono 2 lepa grgeča. Skupljo drvo. Obznanio Večernje prikazivanje, doložio vatru. Sredio kuću. Večero. Odbajo Kasnovečernje prikazivanje. Krevet. Usto u ponoć, otišo u klozet, proverio vatru, al nije trebalo više drva. * * * Ugledao je kelnericu krajičkom oka. 'Meni jedno kuvano jaje', reče. 'Ima paprikaš. Riblji paprikaš.' Podigao je pogled prema Džindžerinim vatrenim očima. 'Nisam znao da si kelnerica', reče. Napravila je predstavu od brisanja slanika. 'Ni ja, sve do juče', odgovori mu. 'Sreća moja što je Borglova devojka iz jutarnje smene dobila priliku u novom filmu koji snimaju Ujedinjeni Alhemičari, zar ne?' Slegnula je ramenima. 'Ako budem stvarno imala sreće, ko zna? Možda doguram i do popodnevne smene.' 'Vidi, nisam mislio...' 'Ima paprikaš. Uzmi ili ostavi. Od jutros, tri mušterije uradile su i jedno i drugo.' 'Uzeću ga. Vidi, nećeš poverovati, ali pronašao sam ovu knjigu u rukama...' 'Nije mi dozvoljeno da se zamlaćujem s mušterijama. Ovo nije najbolji posao u gradu, ali ne nameravam da ga izgubim zbog tebe', prasnu Džindžer. 'Riblji paprikaš, je l' tako?' 'Oh. Dobro. Izvini.' Listao je stranice unatrag. Pre Dekana bio je Tento, koji je takođe bajao tri puta dnevno i ponekad dobijao poklone u vidu riba i takođe išao u klozet, mada ili on nije bio toliko uporan kao Dekan ili je mislio da to ne mora uvek da pribeleži. Pre njega, neko ko se zvao Megelin bio je bajač. Čitav niz ljudi živeo je na plaži, a onda ako biste se vratili još dublje u prošlost bila je cela grupa, a što ste dalje išli beleške su imale sve zvaničniji prizvuk. Teško je bilo reći. Izgledalo je kao da su napisane šifrovano, linija za linijom u malim složenim sličicama... Činija praiskonske supe tresnula je ispred njega. 'Vidi', reče. 'U koje vreme završavaš...' 'Nikada', reče Džindžer. 'Samo sam hteo da te pitam da li možda znaš gde...' 'Ne.' Viktor je gledao u zgusnutu površinu čorbe. Borgl je radio po principu da ako si to pronašao u vodi, onda je riba. Bilo je unutra nečeg purpurnog i imalo je barem deset nogu. Ipak ga je pojeo. Koštalo ga je trideset penija. Potom, budući da se Džindžer odlučno bavila iza šanka dok su joj leđa poput svetionika bila postavljena prema njemu, tako da su mu uvek bila okrenuta uprkos tome što se ona nije pomerala, on je otišao da traži drugi posao. Viktor nikada i ni zbog čega u životu nije radio. Po njegovim shvatanjima, poslovi su se dešavali drugim ljudima. * * * Bezam Planter popravi poslužavnik koji je visio okačen za vrat njegove supruge. 8 U originalu: ParaMountain (prim.prev.)

Teri Pračet 49 'Dobro', reče. 'Imaš li sve?' 'Puckice su omekanile', reče ona. 'I nema šanse da kobasice ostanu vruće.' 'Biće mrak, ljubavi. Niko neće ni da primeti.' Povukao je kaiš i odmakao se. 'Eto', reče. 'Sad, znaš šta treba da radiš. Nasred projekcije prekinuću film i izbaciti karton na kome će pisati "Šta bi vam falilo da uzmete ladno osvežavajuće piće i puckice pride?" a onda ti izađeš kroz ona vrata i prođeš između redova.' 'Mogao bi slobodno da spomeneš i hladne osvežavajuće kobasice', reče gospođa Planter. 'Nego mislim da bi bilo dobro da prestaneš da koristiš baklju kada vodiš ljude do njihovih mesta', reče Bezam. 'Mnogo si toga već popalila.' 'Samo tako mogu da vidim u mraku', reče ona. 'Da, ali sinoć sam patuljku morao da vratim pare. Znaš kako su osetljivi kada su u pitanju njihove brade. Nego da ti kažem, ljubavi, daću ja tebi salamandere u kavezu. Na krovu su od zore, trebalo bi da su već spremni.' I bili su. Stvorenja su lenjo dremala na podovima svojih kaveza. Tela su im lagano podrhtavala dok su upijala svetlost. Bezam je izabrao šest najzrelijih, nezgrapno se spustio do sale za prikazivanje i pretovario ih u kutiju za projektovanje. Namotao je Džabe Diblerov film na kalem, a zatim se zagledao u tamu. Odvukao se do prednjih vrata, zevajući. Pružio je ruku i svukao gornju rezu. Pružio je ruku i svukao donju rezu. Otvorio je vrata. 'Dobro, dobro', progunđa. 'Hajde da vidimo...' Probudio se u Sali za prikazivanje. Gospoda Planter užurbano je mahala svojom keceljom. 'Šta se desilo?', prošapta pokušavajući da izbaci iz svesti prisećanje na stopala koja tutnje preko njega. 'Puno je k'o oko!', reče ona. 'I još stoje u redu napolju! Sve do kraja ulice! To je sve zbog onih odvratnih plakata!' Bezam se teturavo, ali odlučno pridiže. 'Ženo, začepi i briši dole do kuhinje da napraviš još puckica!', povika. 'A onda dođi ovamo da mi pomogneš da prepravim natpise! Ako se guraju za sedišta od petoparca, guraće se i za banku!' Zasukao je rukave i dohvatio se ručice. U prvom redu sedeo je Bibliotekar s kesom kikirikija u krilu. Nakon nekoliko minuta prestao je da žvaće i sedeo otvorenih usta, gledao, gledao i gledao treperave slike. * * * 'Da vam pričuvam konja, gospodine? Gospoja?' 'Ne!' Do podneva Viktor je zaradio dva penija. Nije posredi bilo to da ljudi nisu imali konje koje je trebalo pričuvati, reč je bila samo o tome da izgleda nisu želeli da on bude taj koji će to da uradi. Najposle neki kvrgavi čovečuljak, sa drugog kraja ulice dogega se do njega, vodeći za sobom četiri konja. Viktor ga je već satima gledao iskreno zaprepašćen da iko može smežuranom kepecu da ostavi i smešak, a da ne govorimo o konjima. Ali, posao mu je išao više nego dobro, dok su Viktorova široka ramena, lep profil i iskren, otvoren osmeh očigledno predstavljali nedostatak u zanatu čuvanja konja. 'Nov si u ovome, je l' da?', upita, čovečuljak. 'Jesam', reče Viktor. 'Ah. Vidi se. Sigurno čekaš na svoju veliku priliku u škljockama?' Ohrabrujuće se osmehnuo. 'Ne, ja sam zapravo imao svoju veliku priliku', reče Viktor.