Terry Pratchet 150 Vazduh je zapucketao. Postojala je druga vrsta magije. Sada je divlje palacala svetom, poput prekinutog filma. Kada bi samo uspeo da je uhvati... Stvarnost nije morala da bude stvarna. Možda kada bi uslovi bili povoljni, ona bi morala da bude ono u šta ljudi veruju... 'Odmakni se', prošapta. 'Šta ćeš da uradiš?', upita Džindžer. 'Da probam malo holivudske magije.' 'Nema nikakve magije u Holi Vudu!' 'Mislim... da ima. Drugačije vrste. Osetili smo je. Magija je tamo gde je pronađeš.' Nekoliko puta je duboko udahnuo i dopustio da mu se um polako razbistri. U tome je bila tajna. To si radio, o tome nisi razmišljao. Samo dozvoliš uputstvima da dopru spolja. To je bio samo posao. Samo bi osetio oko kutije za slikanje na sebi i to je već bio drugačiji svet, svet koji se sastojao samo od treperavog srebrnastog kvadrata. To je bio ključ tajne. Treperenje. Obična magija samo je pokretala stvari naokolo. Nije mogla da stvori pravu stvar koja će da traje više od sekunde, zato što je to oduzimalo previše snage. Međutim, Holi Vud je s lakoćom stvarao svetove stalno i iznova, desetine puta u sekundi. Oni nisu morali dugo da traju. Trebalo je da traju samo dovoljno dugo. Ali, holivudsku magiju trebalo je raditi po holivudskim pravilima... Ispružio je ruku čvrstu kao stena prema tamnom nebu. 'Svetla!' Nastade sevanje koje obasja čitav grad... 'Kutija za slikanje!' Čiča je besomučno okretao ručicu. 'Akcija!' Niko nije video odakle se stvorio konj. Jednostavno je bio tu, preskočivši preko glava okupljenih ljudi. Bio je beo s mnogo impresivnih srebrnih ukrasa po uzdama. Viktor se baci u sedlo i obode konja u laki galop, a onda ga natera da se propne tako da su mu prednja kopita grabila po vazduhu. Isukao je mač kojeg do pre nekoliko trenutaka nije bilo tu. Mač i konj treperili su gotovo neprimetno. Viktor se osmehnu. Svetlost odblesnu s jednog njegovog zuba. Ting. Odsjaj, ali bez zvuka; zvuk još nije bio izmišljen. Verovati. To je bio način. Nikada ne prestati s verovanjem. Zavarati oko, zavarati mozak. Onda se dao u galop između kličućih redova gledalaca prema Univerzitetu i velikoj sceni. Okretač se opusti. Džindžer ga je potapšala po ramenu. 'Ako prestaneš da okrećeš tu ručicu', ljupko mu se obrati, 'slomiću ti taj vrat.' 'Ali gotovo je izvan kadra...' Džindžer ga pogura prema prastarim kolicima Vindla Punsa i uputi Vindlu osmeh od koga su mu proključale kuglice masti u ušima. 'Oprostite', reče ona maznim glasom od koga su se svim čarobnjacima izuvijali vrhovi njihovih špicastih cipela, 'da li biste mogli da nam pomognete na minut?' 'Ooj-haa! Vozi sestro!' * * * ... vuummm... vuummm... Ponder Stibons je, naravno, znao za vazu. Svi studenti dolazili su da je vide. Nije joj posvetio previše pažnje dok se šunjao hodnikom, u još jednom pokušaju da se domogne večernje slobode. ... vuummmvuummmVUUMMMVUUMMMVUUMMMMMvuummm. PLIB. Svih osam keramičkih slonova istovremeno ispališe kuglice. Rezograf je eksplodirao pretvarajući krov u nešto nalik bibernici.
Teri Pračet 151 Nakon minut ili dva Ponder se pridigao, veoma oprezno. Njegova kapa jednostavno je bila skup rupa koje su na okupu držali konci. Nedostajao mu je komadić uva. 'Samo sam pošao na piće', reče zbunjeno.'Šta je toliko loše u tome?' * * * Bibliotekar je čučao na kupoli Biblioteke, posmatrajući masu koja je hrlila ulicama dok se čudovišna prilika sve više približavala. Pomalo ga je iznenadilo kada je video da je prati nekakav utvarni konj čija kopita nisu pravila nikakav zvuk po kaldrmi. A to su pratila invalidska kolica sa tri točka koja su iza ugla zavila na samo dva, dok su za njima sevale varnice. Bila su krcata čarobnjacima koji su iz sveg glasa urlali. Povremeno bi neki od njih otpao i morao da trči dok ne postigne dovoljnu brzinu da ponovo uskoči. Trojici to nije pošlo za rukom. Zapravo, jedan od njih uspeo je samo da zgrabi kožnu ciradu koja se vukla za kolicima, a ostala dvojica tek da se uhvate za odoru onog ispred, tako da se sada, svaki put kada bi kolica ušla u krivinu, rep od trojice čarobnjaka divlje zanosio po putu iza njih, oglašavajući se sa 'vuaaaa'. Bilo je tu i nešto civila, ali ako ništa oni su barem urlali glasnije od čarobnjaka. Bibliotekar je video mnoge neobične stvari u svom životu, ali ovo je bez sumnje bila 57. najčudnija.30 Odavde je veoma jasno mogao da čuje glasove. '... moraš da okrećeš! Uspeće samo ako budeš nastavio da okrećeš! To je holivudska magija! Polazi mu za rukom da je ostvari u pravom svetu!' Bio je to devojčin glas. 'Ma dobro, ali đavolci se veoma uzjogune ako...' To je bio glas čoveka koji je bio pod izuzetnim pritiskom. 'Bem ti đavolke!' 'Kako je stvorio konja?' Bio je to Dekan. Bibliotekar je prepoznao unjkanje. 'To je magija najvišeg ranga!' 'To nije pravi konj, to je konj pokretnih slika.' Ponovo devojka. 'Ej, ti! Počeo si da usporavaš!' 'Nisam! Nisam! Pogledaj, okrećem ručicu, okrećem ručicu!' 'Ne može on da jaše na konju koji nije stvaran!' 'Mađioničar si i zaista veruješ u to?' 'Čarobnjak, zapravo.' 'Šta god. Ovo nije tvoja vrsta magije.' Bibliotekar klimnu glavom, a onda prestade da sluša. Imao je druga posla. Stvar je gotovo bila na istom nivou s Kulom umetnosti i uskoro će se okrenuti u pravcu Biblioteke. Stvari su se uvek ustremljivale ka najbližem izvoru magije. Bila im je potrebna. Bibliotekar je pronašao dugačko gvozdeno koplje u jednom od plesnjivih univerzitetskih magacina. Pažljivo ga je držao jednim stopalom dok je odvezivao konopac koji je bio vezao za vetrokaz u vidu limenog petla. Konopac se pružao sve do vrha kule; čitavu noć proveo je radeći na tome. Osmotrio je grad ispod, a onda počeo da se udara po grudima i da urla: 'AaaaAAAaaaAAA - hngh, hngh.' Možda busanje i nije bilo toliko neophodno, pomislio je, dok je čekao da zujanje i bleskanje uminu. Jednom šakom čvrsto je uhvatio koplje, drugom konopac, a onda skočio. Najslikovitiji način da se opiše Bibliotekarev let između građevina Nevidljivog univerziteta jeste da se jednostavno prenesu zvuci koje je ispuštao tokom proletanja. Prvo: 'AaaAAAaaaAAAaaa.' Ovo je samo po sebi razumljivo i odnosi se na početni deo luka kada je sve izgledalo da ide kako treba. 30 Um mu je bio veoma pedantan.
Terry Pratchet 152 Onda: 'Aaarghhhh.' Ovo je bio zvuk koji je ispustio kada je za nekoliko metara promašio teturavu Stvar i kada je shvatio da ako vežete konopac za vrh veoma visoke i stamene kamene građevine, pa sada letite ka njoj zato što ste promašili nešto što vam je bilo na putu, onda je to greška zbog koje ćete žaliti do kraja svog skraćenog života. Konopac je završio svoj prelet. Začuo se zvuk koji je sasvim ličio na udarac gumene vreće pune putera u kameni blok, a ovo je nakon nekog trenutka propratilo veoma tiho 'uuuk'. Koplje zveknu negde u tami. Bibliotekar se nalik morskoj zvezdi zalepio za zid, zabadajući prste ruku i nogu u svaku moguću pukotinu. Možda je i bio u mogućnosti da se spusti niz zid, ali ta mogućnost nikada nije postala izvodljiva pošto je Stvar pružila svoju treperavu ruku i zgrabila ga sa zida proizvodeći zvuk nalik otčepljivaču sudopera koji pročišćava naročito neugodno začepljenje. Držala ga je gore u vazduhu ispred onoga što joj je trenutno bilo lice. * * * Svetina se izlila po trgu ispred Nevidljivog univerziteta sa Diblerima u prvom planu. 'Pogledaj ih', uzdahnu Još-Malo-Pa-Džabe. 'Mora da ih je na hiljade, a niko od njih ništa neće da preduzme.' Kolica se zaustaviše uz još jedan pljusak varnica. Viktor je čekao dok je utvarni konj treptao pod njim. Ne jedan konj, već niz konja. Koji se nisu kretali, već su se menjali iz kadra u kadar. Munja ponovo sevnu. 'Šta to radi?', upita Šef. 'Pokušava da spreči Ono da stigne do Biblioteke', odgovori Dekan škiljeći kroz kišu koja je počela da dobuje po kaldrmi. 'Da bi preživele u stvarnosti, Stvarima je potrebna magija da ih održi u komadu. One nemaju svoje morfogeničko polje, znaš, i...' 'Učinite nešto! Raznesite ga magijom!', vikala je Džindžer. 'Oh, jadni majmun!' 'Ne smemo da koristimo magiju! To je isto što i doliti ulje na vatru!', odlučan je bio Dekan. 'Pored toga... ne znam kako se raznosi žena od dvadeset metara. To nije nešto što sam ikada morao da radim.' To nije žena! To je... to je filmsko stvorenje, kretenu! Misliš li da sam zaista toliko velika?', urlala je Džindžer. 'Ona koristi Holi Vud! To je holivudsko čudovište! Iz zemlje filmova!' * * * 'Upravljaj, pobogu! Upravljaj!' 'Ne znam kako se to radi!' 'Samo prebacuj svoje težište!' Blagajnik je nervozno stiskao metlu. Lako je tebi da govoriš, mislio je. Ti si navikao. Izlazili su iz Velike dvorane kada je divovska žena prošla kapiju držeći u ruci čovekolikog majmuna koji je nešto nerazgovetno brbljao. Sada je Blagajnik pokušavao da kontroliše antikvarnu metlu iz univerzitetskog muzeja dok je luđak iza njega grozničavo pokušavao da napne samostrel. Poleteti, rekao je Arhirektor. Neophodno je bilo da polete. 'Možeš li malo da je umiriš?', zahtevao je Arhirektor. 'Nije pravljena za dvojicu, Arhirektore!' 'Ama, ne mogu da nišanim dok ovako mlataraš po nebu, čoveče!' Zarazni duh Holi Vuda koji je šibao po gradu kao čelično uže za sidrenje kojem je jedan kraj najednom pukao, zaseče još po Arhirektorovom umu. 'Nećemo ostaviti na cedilu naše ljude', promrmlja. 'Čovekolike majmune', automatski ispravi Blagajnik. * * *
Teri Pračet 153 Stvar se gegala prema Viktoru. Nesigurno se kretala, boreći se protiv sila stvarnosti koje su je pritiskale. Treperila je u pokušaju da održi oblik u kojem se pojavila u ovom svetu, tako da su se slike Džindžer smenjivale s odrazima nečeg što se uvijalo i koprcalo. Bila joj je potrebna magija. Ugledala je Viktora s mačem i da je bila sposobna za nešto tako prefinjeno kao što je znanje, znala bi da je ranjiva. Okrenula se i pošla ka Džindžer i čarobnjacima. Koji nestadoše u plamenu. * * * Dekan je goreo naročito lepom plavom bojom. 'Ništa vi ne brinite, mlada damo', reče Šef iz središta svoje vatre. 'To je samo iluzija. Nije stvarno.' 'Meni pričate?', reče Džindžer. 'Samo vi radite!' Čarobnjaci se uputiše napred. Džindžer je začula korake iza sebe. Bili su Diblerovi. 'Zašto li se plaši plamena?', upita Sol, a Stvar ustuknu pred nastupajućim čarobnjacima. 'To je samo iluzija. Sigurno može da oseti da tu nema toplote.' Džindžer odmahnu glavom. Izgledala je kao neko ko jezdi na velikom talasu histerije, možda i zato što ne viđaš svaki dan svoju divovsku sliku i priliku kako gazi grad. 'Koristi holivudsku magiju', odgovorila mu je. 'I zato ne može a da se ne povinuje holivudskim pravilima. Ne može da oseti, ne može da čuje. Može samo da vidi. Ono što vidi to je i stvarno. A ono čega se film plaši, to je vatra.' Sada je divovska Džindžer bila pritisnuta uz kulu. 'E pa, sada je u klopci', reče Dibler. 'Sada je njihova.' Stvar zatrepta prema nadirućim plamenovima. Okrenula se. Ispružila je svoju slobodnu ruku. Počela je da se penje uz kulu. * * * Viktor je skliznuo sa svog konja i prestao da se koncentriše, Konj nestade. Uprkos panici, pronašao je i malo mesta za samozadovoljno naslađivanje. Samo da su čarobnjaci išli na škljocke tačno bi znali šta treba da urade. Bila je to frekvencija kritičnog spajanja. Čak ju je i stvarnost posedovala. Ako bi vam pošlo za rukom da nešto stvorite samo na delić sekunde, to nije značilo da niste uspeli. To je samo značilo da treba da nastavite to da radite. Pojurio je duž zida kule, gledajući naviše ka Stvari koja se penjala i sapleo se na nešto metalno. Ispostavilo se da je to ispušteno Bibliotekarevo koplje. Malo dalje, kraj konopca vodio je u baru. Za trenutak ih je gledao, a onda je upotrebio koplje kako bi isekao oko metar konopca koji je upotrebio kao primitivni remen za oružje. Uhvatio je konopac i probno ga cimnuo, a onda... Otpor njegovom vučenju odjednom se neprijatno izgubio. Bacio se unazad pre nego što je stotinu metara nakvašenog konopca pljesnulo po pločniku. Očajnički je počeo da traži drugi put do vrha. * * * Diblerovi su otvorenih usta posmatrali dok se Stvar pentrala. Nije se kretala brzo i povremeno je morala zakreštalog Bibliotekara da udene u neko prikladno mesto dok bi ona pronašla sledeći ispust za ruku, ali kretala se naviše. 'O, da. Da. Da', dahtao je Sol. 'Kakav prizor! Prava kinema!' 'Divovska žena koja nosi vrištavog majmuna uz visoku građevinu', uzdahnu Dibler. 'A još ne moramo ni da isplaćujemo honorare!'
Terry Pratchet 154 'Jeste', reče Sol. 'Jeste...', reče Dibler. U glasu mu se osećao tračak nesigurnosti. Sol je zamišljeno gledao. 'Jeste', ponovio je. 'Ehr.' 'Znam šta hoćeš da kažeš', polako reče Dibler. 'Baš je... mislim, stvarno je sjajno, ali, pa, ne mogu da se otmem utisku...' 'Jeste. Nešto nije kako treba', mirno reče Dibler. 'Ne baš da nije kako treba', očajnički se nadoveza Sol. 'Ne baš tako. Ne baš u suštini. Samo nedostaje...' Zastao je jer su mu ponestale reči. Uzdahnuo je. I Dibler je uzdahnuo. Iznad njih, zatutnja grmljavina. I na nebu se pojavi metla sa dva čarobnjaka koji su urlali iz sveg glasa. * * * Viktor je otvorio vrata u podnožju Kule umetnosti. Unutra je bilo mračno i mogao je da čuje vodu kako kaplje sa udaljenog krova. Za kulu se pričalo da je najstarija građevina na svetu. Svakako je tako izgledala. Sada nije bila korišćena za neku praktičnu svrhu, a unutrašnji podovi odavno su istrulili, tako da je sve što je ostalo unutar nje bilo stepenište. Bilo je spiralno, načinjeno od ogromnih kamenih blokova postavljenih u sam zid. Neki stepenici su nedostajali. Moglo je da bude opasno penjati se čak i po danu. Po mraku... nije bilo šanse. Vrata iza njega se uz tresak otvoriše i u njima se pojavi Džindžer koja je vukla okretača za sobom. 'Dakle?', upita. 'Požuri. Moraš da spaseš jadnog majmuna.' 'Čovekolikog', odsutno je ispravi Viktor. 'Šta god.' 'Suviše je mračno', promrmlja Viktor. 'Nikada nije suviše mračno za škljocke', mimo reče Džindžer. 'Razmisli o tome.' Munula je okretača koji veoma brzo odgovori: 'Ona je u pravu. Nikada nije mračno u škljockama. Ima smisla. Treba da bude dovoljno svetla po kome bi mogla da se vidi tama.' Viktor baci pogled u mrak, a onda natrag ka Džindžer. 'Slušaj!', reče žurno. 'Ako ja... ako nešto krene naopako, reci čarobnjacima za... znaš. Salu. Stvari će i odande pokušati da provale.' 'Ja se tamo ne vraćam!' Ponovo je zagrmelo. 'Nastavi dalje!', povika Džindžer bleda u licu. 'Svetla! Kutija za slikanje! Akcija! I sve po redu!' Viktor stegnu zube i jurnu. Dovoljno je bilo svetla koje je tami dalo oblik i on je skakao sa stepenika na stepenik dok mu je holivudska magija zujala u glavi. 'Mora da bude dovoljno svetla', dahtao je, 'da bi se videla tama.' Posrtao je dalje. 'A u Holi Vudu nikada mi nije ponestalo snage', dodao je nadajući se da će mu noge poverovati. To mu je pomoglo da prebrodi sledeći zavijutak. 'A u Holi Vudu sam uvek stizao u poslednjem trenutku', povikao je. Načas se naslonio na zid boreći se da dođe do daha. 'Uvek u poslednji čas', mrmljao je. Ponovo je potrčao naviše. Kameni blokovi promicali su mu pod stopalima, kao što su kvadratići filma škljocali kroz kutiju za slikanje. I stići će u poslednji čas. Hiljade ljudi je to znalo.
Teri Pračet 155 Ako junaci ne bi stizali u poslednji čas u čemu je onda bio smisao svega? A... Nije bilo stepenika ispod stopala koje mu je propadalo. Drugo stopalo već mu je bilo u vazduhu napuštajući prethodni oslonac. Svaku trunku energije usmerio je na odraz od kojeg su pucale tetive. Osetio je kako mu nožni prsti dodiruju ivicu sledećeg kamena, zabacio se napred, a onda ponovo skočio pošto je mogao da bira između toga ili pucanja noge. 'Ovo je ludilo.' Trčao je dalje napregnuto gledajući u potrazi za novim nedostajućim stepenicima. 'Uvek u poslednji čas', mrmljao je. Pa možda bi onda mogao da zastane i odmori se? I dalje je mogao da stigne u poslednji čas. To je i označavao poslednji čas... Ne. Trebalo je igrati pošteno. Ispred je nedostajao još jedan stepenik. Tupo se zagledao u prostor. Čitava kula biće takva. Nakratko se skoncentrisao i skočio na ništavilo. Ništavilo je postalo stepenik za delić sekunda koji mu je bio potreban kako bi naskočio na sledeći. Osmehnuo se i odsjaj s njegovog zuba blesnu u mraku. Ništa što je stvarala holivudska magija ne bi dugo trajalo. Ali mogli ste da se postarate da potraje dovoljno dugo. Ura za Holi Vud. * * * Stvar je sada treperila sporije i manje je vremena provodila izgledajući kao divovska verzija Džindžer, a više kao sadržaj spremišta za organe u radionici za prepariranje životinja. Prebacila je masu svog tela preko vrha kule i ostala da leži tamo. Vazduh joj je zviždao kroz disajne puteve. Pod njenim pipcima kamenje se mrvilo dok je magija oticala i bivala zamenjena izgladnelim apetitom Vremena. Bila je zbunjena. Gde su ostali? Bila je sama i opkoljena na nepoznatom mestu... ... a sada je bila besna. Odvojila je oko i ošinula pogledom majmuna koji joj se opirao u onom što joj je bila ruka. Grom je potresao kulu. Kiša se slivala niz kamenje. Stvar ispruži jedan pipak i obmota ga oko Bibliotekarevog struka... ... i postade svesna još jedne prilike, smešno male, koja je istrčala sa stepeništa. * * * Viktor otpozadi isuka koplje. Šta li se sada radi? Kada si imao posla s ljudima postojali su izbori. Mogao bi da kažeš: 'Hej, spusti tog majmuna i izađi s podignutim kracima.' Mogao bi... Kandžama načičkani pipak, debeo kao njegova ruka obruši se po kamenju, razbijajući ga. Odskočio je unatrag i zamahnuo kopljem u širokom luku koji je načinio duboki žuti zasek u koži Stvari. Zaječala je i neprijatno brzo se promeškoljila kako bi ga napala sa još pipaka. Oblik, pomisli Viktor. Nemaju pravi oblik na ovom svetu. Suviše vremena treba da posveti tome da se održi u komadu. Što se više bude koncentrisala na mene, manje će se koncentrisati da se ne raspadne u paramparčad. Više rasparanih očiju ispruži se sa različitih delova Stvari. Dok su se usredsređivale na Viktora naruživali su ih gnevni, nabrekli kapilari. Dobro, pomislio je. Privukao sam joj pažnju. I šta sad? Zasekao je razmahalu kandžu i poskočio tako da je kolenima dodirnuo svoju bradu kada je neki, srećom neraspoznatljiv pipak pokušao da mu otkine noge. Još jedan pipak ošinu ka njemu. Strela ga probode sa istim učinkom koji bi imala gvozdena kuglica koja bi prošla kroz čarapu napunjenu šnenoklama. Stvar kriknu.
Terry Pratchet 156 Iznad vrha kule prohuja metla sa Arhirektorom koji je grozničavo umetao sledeću strelu. Viktor začu udaljeno 'Ako krvari, onda ga možemo ubiti!' koje je propratilo 'Kako to mislite, mi?' Viktor navali napred, ubadajući sve što je izgledalo ranjivo. Stvorenje je promenilo oblik, pokušavajući da očvrsne svoju kožu ili da joj iznikne oklop gde god bi ga koplje napalo, ali nije bilo dovoljno brzo. U pravu su. Može biti ubijeno, pomisli Viktor. Možda će nam trebati čitav dan, ali nije neranjivo... A onda se ispred njega stvorila Džindžer. Na licu je imala preneražen, bolan izraz. Oklevao je. Strela se zari u ono što je možda bilo njeno telo. 'Knjiži, bre, ovo! Daj nam još jedan krug, Blagajniče!' Slika se istopi. Stvar ciknu, baci Bibliotekara u stranu kao lutku i zanjiha se ka Viktoru potpuno ispruživši sve pipke. Jedan od njih ga obori, tri slobodna mu istrgnuše koplje iz ruku, a onda Stvar krenu da se povlači poput pijavice, podižući gvozdeno koplje u pokušaju da obori svoje mučitelje s neba. Viktor se pridiže na laktove i stade da se koncentriše. Samo dovoljno dugo stvarna. Munja obasja Stvar plavom i belom svetlošću. Nakon gromovitog praska stvorenje se opijeno teturalo, dok su mu mali pipci elektriciteta svetlucali po čitavom telu. Krkljalo je. Nekoliko udova mu se pušilo. Pokušavalo je da se održi u komadu nasuprot silama koje su mu tutnjale unutar tela. Opasno se nakrivilo preko kamena, neobično i isprekidano cvileći, a onda, dok mu je jedno preživelo oko zlobno sevalo prema Viktoru, zakorači u prazan prostor. Viktor se pridiže na ruke i kolena i odvuče do ivice. Čak i tokom svog pada Stvar nije odustajala. Pokušavala je s očajničkom evolucijom perja, kože i opni nastojeći da pronađe nešto što bi preživelo pad... Vreme se usporilo. Vazduh je poprimio purpurnu izmaglicu. Smrt zamahnu kosom. PRIPADAŠ MRTVIMA, reče. ... a zatim se začuo zvuk nalik udarcu mokrog veša u zid i, kako se ispostavilo, jedina stvar koja je mogla da preživi pad bio je leš. * * * Svetina se približi u kiši koja je zasipala. Sada kada kontrole više nije bilo Stvar se raspadala u svoje sastavne molekule, koji su oticali u slivnike, pa dalje u reku i napolje prema hladnim dubinama mora. 'Razlaže se', reče Predavač savremenih runa. 'Je li?', upita Šef. 'Mislio sam da tu nema šta više da se laže.' Ćušnuo ju je nogom. 'Oprezno', reče Dekan. 'Ovo nije mrtvac koji večno ležati može.' Šef stade da ga proučava. 'Meni izgleda sasvim mrtvo', reče. 'Čekaj - nešto se pokrenulo...' Jedan od mlitavih pipaka prevali se u stranu. 'Da li je palo na nekoga?', upita Dekan. Jeste, Izvukli su telo Pondera Stibonsa koje se grčilo, prodrmali su ga i blago potapšali sve dok nije otvorio oči. 'Šta se desilo?', upita. 'Palo ti je na glavu čudovište od dvadeset metara', jednostavno mu objasni Dekan. 'Da li si, ovaj, dobro?' 'Samo sam hteo jedno pićence', mrmljao je Ponder. 'Odmah bi se vratio, časna reč.' 'O čemu ti to pričaš, momak?'
Teri Pračet 157 Ponder nije obratio pažnju na njega. Ustao je, malo se zaneo i oteturao u pravcu Velike dvorane da više nikada u životu ponovo ne izađe. 'Čudan tip', reče Šef. Ponovo su okrenuli poglede ka Stvari koja se gotovo raspala. 'Ovoj zveri lepotica dođe glave', reče Dekan koji je voleo da izgovara takve stvari. 'Nije to', reče Šef. 'Glave joj je došlo što je tako zveknula o zemlju.' * * * Bibliotekar se ispravi u sedeći položaj i protrlja glavu. Neko mu poturi knjigu ispred očiju. 'Čitaj!', reče Viktor. 'Uuuk.' 'Molim te!' Orangutan je otvori na stranici s piktogramima. Zatreptao je prema njima na trenutak. Onda mu se prst spusti u donji desni ugao i poče da prati znake s desna ulevo. S desna ulevo. Tako ih je trebalo čitati, pomisli Viktor. Što je značilo da je bio potpuno u krivu sve vreme, * * * Okretač Čiča prelazio je svojom kutijom za slikanje preko niza čarobnjaka, a onda naniže prema raspadajućem čudovištu. Ručica prestade da se okreće. Podigao je glavu i svima se široko osmehnuo. 'Ako biste samo mogli da se malo pribijete, gospodo?', reče. Čarobnjaci poslušno priđoše jedan drugom. 'Svetlo nije baš najbolje.' Sol napisa: 'Čarobnjaci gledaju Lešinu, 3. put' na komadu kartona. 'Šteta da nisi uhvatio pad', reče glasom na čijem je obodu poigravala histerija. 'Možda bismo mogli da ga uradimo s kaskaderima, ili tako nekako?' Džindžer je sedela u senci pokraj kule. Obgrlila je svoja kolena i pokušavala da prestane da se trese. U oblicima koje je Stvar isprobavala neposredno pre pada bio je i njen. Ustala je i pridržavajući se za grube kamene blokove da bi se ispravila, nesigurno je krenula dalje. Nije bila sigurna šta je čeka u budućnosti, ali u njoj će se naći i kafa ako se ona išta bude pitala. Dok je prolazila pored vrata kule začuo se topot koraka i Viktor se isteturao napolje, dok se Bibliotekar klatio iza njega. Otvorio je usta da progovori, a onda počeo da se bori da dođe do daha. Orangutan ga je sklonio u stranu i čvrsto uhvatio Džindžer pod ruku. Dio je to topao, mek stisak, ali takav da je nagoveštavao da bi, ako bi to zaista morao, Bibliotekar s lakoćom svaku ruku pretvorio u puding s udrobljenim komadićima. 'Uuuk!' 'Vidi, svršeno je', reče Džindžer. 'Čudovište je mrtvo. Tako se i završavaju stvari, je l' da? A sada ću ja lepo na neko piće.' 'Uuuk!' 'Uuuk se ti.' Viktor podiže glavu. 'Nije... još gotovo', reče. 'Jeste za mene. Upravo sam videla sebe kako se pretvaram u... u STVAR s pipcima. Takva Stvar ostavlja neke posledice na devojci, znaš.' 'To nije važno!', ubaci se Viktor. 'Pogrešno smo shvatili! Slušaj, sada će nastaviti da dolaze! Moraš da se vratiš u Holi Vud! Odande će da dolaze!' 'Uuuk!', složi se Bibliotekar, lupkajući po knjizi jednim purpurnim noktom. 'E pa, mogu to lepo da rade i bez mene', reče Džindžer.
Terry Pratchet 158 'Ne mogu! Mislim, hoće svakako! Ali ti možeš da ih zaustaviš! Ma, prestani da me tako gledaš!' Munuo je Bibliotekara. 'Hajde, kaži joj', reče. 'Uuuk', strpljivo reče Bibliotekar. 'Uuuk.' 'Ne razumem ga!', zavapi Džindžer. Viktor se namršti. 'Zar ne?' 'Za mene je to jedno obično majmunisanje!' Viktor krišom baci pogled u stranu. 'Ovaj...' Bibliotekar je za trenutak stajao kao mala praistorijska statua. Onda je uzeo Džindžer za ruku, veoma nežno i potapšao je. 'Uuuk', ljubazno reče. 'Oprosti', reče Džindžer. 'Slušaj!', reče Viktor. 'Pogrešno sam shvatio. Ti nisi pokušavala da Im pomogneš, ti si pokušavala da ih zaustaviš! Naopako sam pročitao! To nije čovek iza kapije, to je čovek ispred kapije! Čovek ispred kapije', duboko je udahnuo, 'jeste čuvar!' 'Da, ali ne možemo stići u Holi Vud. Kilometrima je udaljen!' Viktor slegnu ramenima. 'Idi i dovedi okretača', reče. * * * Zemlja oko Ank-Morporka je plodna i mahom prekrivena poljima kupusa koja pomažu gradu da zadrži svoj osobeni smrad. Siva svetlost praskozorja valjala se po plavozelenom prostranstvu i oko dvojice seljaka koji su poranili u berbu spanaća. Podigli su poglede prema, ne zvuku, već putujućoj tački tišine tamo gde je trebalo da bude zvuk. Bili su to čovek, žena i nešto nalik čoveku veličine četrdeset u krznenom kaputu veličine pedeset četiri, a svi zajedno u lakim dvokolicama koje su iskrile dok su se kretale. Projezdili su putem koji je vodio prema Holi Vudu i ubrzo nestali s vidika. Koji minut kasnije za njima prođoše invalidska kolica. Osovina im se crvenela od usijanja. Bila su prepuna ljudi koji su vikali jedni na druge. Jedan od njih okretao je ručicu na nekakvoj kutiji. Toliko su bila preopterećena da su čarobnjaci povremeno padali i trčali za njima, urlajući, sve dok ne bi dobili priliku da ponovo uskoče i počnu da viču. Ko god da je pokušavao da upravlja nije bio uspešan i ona su krivudala levo-desno po putu sve dok nisu u potpunosti sletela i proletela kroz drveni zid ambara. Jedan seljak munu onog drugog. 'Ja sam ti ovo gled'o na škljocke', reče. 'Uvek, bre, isto. Uletu u ambaru i uvek iziđu na drugu stranu pokriveni s pilići koji pijuču.' Njegov pajtaš zamišljeno se osloni na svoju motiku. 'E to bi, vala, vol'o da vidim.' 'Jes' vala.' 'Jer tamo, burazeru, nema ništa drugo nego dvajes tona kupusa.' Začuo se tresak i kolica izleteše iz ambara u oblaku pilića i divljački nastaviše prema putu. Seljaci se zgledaše. 'E, da ga bem', reče jedan od njih. * * * Holi Vud je bio odsjaj na horizontu. Podrhtavanja tla sada su bila jača. Treperava dvokolica iskrsnu iz šumarka i zastade na vrhu kosine koja je vodila prema gradu. Izmaglica je prikrivala Holi Vud. Iz njega svetlosna koplja parala su nebo u svim pravcima.
Teri Pračet 159 'Stigli smo prekasno?', upita Džindžer s tračkom nade u glasu. 'Skoro prekasno', reče Viktor. 'Uuuk', reče Bibliotekar. Nokat njegovog kažiprsta šarao je dok je čitao prastare piktograme s desna ulevo, s desna ulevo. 'Znao sam da nešto nije kako treba', reče Viktor. 'Uspavani kip... stražar. Stari sveštenici pevali su pesme i izvodili obrede da bi ga održali budnog. Pamtili su Holi Vud najbolje što su mogli.' 'Ali ja ne znam ništa ni o kakvom stražaru!' 'Itekako znaš. Samo, onako, duboko u sebi.' 'Uuuk', reče Bibliotekar lupkajući po stranici. 'Uuuk!' 'Kaže da si ti verovatno potomak prvobitne Visoke sveštenice. On smatra da su svi u Holi Vudu potekli od... znaš... mislim, prvi put kada su Stvari provalile čitav grad je uništen i preživeli su se razbežali na sve strane, vidiš, ali svako ima taj način da pamti čak i stvari koje su se desile njegovim precima, mislim, to mu dođe kao da postoji neko veliko jezero pamćenja i kao da smo svi povezani s njim, pa kada je sve počelo ponovo da se događa, svi smo bili pozvani na lice mesta, a ti si pokušala da postaviš stvari kako valja, samo što je ta sila bila slabašna, pa je mogla da se probije do tebe samo dok si spavala...' Bespomoćno je ućutao. 'Uuuk?', sumnjičavo reče Džindžer. 'I sve si to izvukao iz jednog uuuk?' 'Pa, ne baš iz jednog', priznade Viktor. 'Nikad nisam čula toliko...', započe Džindžer i stade. Šaka mekša i od najmekše kožne rukavice ušla je u njenu. Osvrnula se i ugledala lice koje se sasvim moglo porediti sa ispumpanom fudbalskom loptom. 'Uuuk', reče Bibliotekar. Džindžer za trenutak zaustavi oči na njemu. Potom reče: 'Ali nikada se ni najmanje nisam osećala kao visoka sveštenica...' 'Taj san o kojem si mi pričala', reče Viktor. 'Meni je zvučao veoma visokosveštenički. Veoma... veoma...' 'Uuuk.' 'Bogoslužiteljski. Tako je', prevede Viktor. 'To je bio samo san', nervozno reče Džindžer. 'Povremeno ga sanjam otkad znam za sebe.' 'Uuuk uuuk.' 'Šta je rekao?', upita Džindžer. 'Kaže da je to verovatno mnogo dalje nego što možeš da zamisliš.' Ispred njih Holi Vud se caklio kao mraz, kao grad načinjen od smrznute svetlosti zvezda. 'Viktore?', reče Džindžer. 'Da?' 'Gde su svi nestali?' Viktor pogleda niz put. Tamo gde je trebalo da budu ljudi, izbeglice u očajničkom bekstvu... bilo je ništa. Samo tišina i svetlost. 'Gde su?', ponovila je. Video joj je izraz lica. 'Ali tunel se urušio!', izgovorio je ovo na sav glas, u nadi da će to obistiniti ono što govori. 'Sve je zatrpano!' 'Mada, trolovima nije trebalo previše da bi prokrčili put', reče Džindžer. Viktor razmisli o - Bjoskopu. I prvoj kući koja traje hiljadama godina. I o svim ljudima koje poznaje kako sede tamo još hiljadu godina. Dok im se iznad glava menjaju zvezde. 'Naravno, mogli bi da budu... pa... negde drugde', slagao je. 'Ali, nisu', reče Džindžer. 'Oboje to znamo.' Viktor se bespomoćno zagledao u grad svetlosti. 'Zašto mi?', upita. 'Zašto se to nama dešava?'
Terry Pratchet 160 'Sve mora nekome da se desi', reče Džindžer. Viktor slegnu ramenima. 'I dobiješ samo jednu priliku', dodade. 'Tako beše?' 'Baš kada ti treba da spaseš svet, pojavi se svet koji možeš da spaseš', reče Džindžer. 'Tako je', reče Viktor. 'Al' smo srećkovići.' * * * Dva seljaka izvirivala su kroz vrata od ambara. Hrpe kupusa mirno su čekale u tami. 'Reko' sam ti da je kupus', reče jedan od njih. 'Znao sam, bre, da nisu pilići. Znam, valjda šta je kupus i verujem u ono što vidim sa svoje oči.' Daleko iznad njih začuli su se glasovi koji su postajali sve bliži: 'Bogovi te mazali, čoveče, je l' ti ne umeš da upravljaš?' 'Ne kada stalno pomerate težište, Arhirektore!' 'Gde smo sad zabasali kog đavola? Ni prst pred okom ne vidim u ovoj magluštini!' 'Videću ako uspem da nas iskobeljam - ne naginjite se tako! Ne naginjite se tako! Ma, ne naginjite...!' Seljaci se baciše na zemlju kada je metla prohujala u spiralnom letu kroz otvorena vrata i nestala u slojevima kupusa. Začuo se udaljeni, kupusni šljeptaj. Naposletku prigušeni glas reče: 'Nagnuli ste se.' 'Gluposti. U lepu kašu si me uvalio. Šta je sad ovo?' 'Kupus, Arhirektore.' 'Neko povrće?' 'Da.' 'Ne podnosim povrće. Razvodnjava krv.' Nastupilo je zatišje. Onda seljaci začuše drugi glas kako izgovara: 'Pa, mnogo žalim slučaj, ti krvožedna, naduvana kaco slaninčine.' Nastupilo je još jedno zatišje. Onda: 'Da li mogu da te otpustim Blagajniče?' 'Ne, Arhirektore. Pod ugovorom sam.' 'U tom slučaju, pomozi mi da se iskobeljam odavde i da pronađem neko piće'. Seljaci se išunjaše. 'Bem li ga', reče onaj koji je verovao u kupus. 'To su čarobnjaci. Najbolje ne petljati se s čarobnjaci.' 'Jeste', reče drugi seljak. 'Ovaj... a šta znači bem? Mislim, tačno?' * * * Bilo je to vreme tišine. Ništa se u Holi Vudu nije kretalo izuzev svetlosti. Ona je polako treperila. Holivudska svetlost, pomisli Viktor. U vazduhu se osećalo neko užasno iščekivanje. Ako je ideja filma bila san koji je čekao da se ostvari, onda je grad bio jedan korak dalje na lestvici - pravo mesto koje je čekalo nešto novo, nešto što običan jezik ne bi mogao da objasni. ' ', reče on i stade. ' ?', upita Džindžer. ' ?' ' !' Zagledaše se jedno u drugo za trenutak. Onda je Viktor uze za ruku i odvuče je u najbližu zgradu za koju se ispostavilo da je menza. Ono što se unutra odigravalo bilo je neopisivo, a tako bi i ostalo da Viktor nije pronašao jednu tablu koja je služila za ono što su podrugljivo nazivali meni. Uzeo je kredu. 'GOVORIM ALI NE MOGU DA SE ČUJEM', napisao je i značajno joj predao kredu. 'I JA. ŠTO?'
Teri Pračet 161 Viktor je zamišljeno bacao kredu u ruci, a onda je napisao: 'MISLIM DA JE TO JER NISMO IZMISLILI TON U FILMOVIMA. DA NISMO IMALI ĐAVOLKE KOJI MOGU DA SLIKAJU U BOJI, MOŽDA BISMO OVDE BILI I CRNO -BELI.' Osmotrili su prizor oko sebe. Gotovo na svakom stolu bilo je nedirnutih ili napola pojedenih obroka. Ovo nije bilo naročito neuobičajeno za Borgla, ali obično bi uz njih išli i ljudi koji su se žestoko žalili. Džindžer pažljivo umoči prst u najbliži tanjir. 'Još je toplo', izreče usnama. 'Hajdemo', nemo reče Viktor pokazujući prema vratima. Pokušala je da kaže nešto komplikovano, namrštila se prema izrazu nerazumevanja, pa napisala: 'NAJBOLJE DA SAČEKAMO ČAROBNJAKE.' Viktor je za trenutak stajao kao ukopan. Onda mu se usta oblikovaše oko izraza koji Džindžer ne bi ni priznala da je razumela i izlete napolje. Pretovarena kolica već su se kotrljala ulicom, a dim im je kuljao iz osovina. Stao im je na put i počeo da poskakuje mlatarajući rukama. Nastavilo se dugo, nemo razgovaranje. Bilo je mnogo žvrljanja kredom po obližnjem zidu. Napokon Džindžer više nije mogla da odoli svom nestrpljenju i požurila je. 'MORATE DA SE DRŽITE PODALJE. AKO SE PROBIJU IMA DA NAPRAVE ĆUFTE OD VAS.' 'KAO I OD VAS.' Ovo je bio uredniji rukopis; bio je Dekanov. Viktor je napisao: 'SAMO ŠTO JA MISLIM DA ZNAM ŠTA SE DEŠAVA. VI ĆETE SVAKAKO BITI POTREBNI AKO STVARI POĐU NAOPAKO.' Klimnuo je glavom Dekanu i požurio do Džindžer i Bibliotekara. Zabrinuto je pogledao čovekolikog majmuna. Tehnički Bibliotekar je bio čarobnjak - barem, dok je bio čovek bio je čarobnjak, tako da je verovatno to bio i dalje. S druge strane, on je bio i čovekoliki majmun i od koristi u vanrednim situacijama. Odlučio je da reskira. 'Hajde', reče usnama. Lako je bilo pronaći put do brda. Tamo gde je nekad bila staza sada je bio široki puteljak, zlokobno prošaran ostacima paničnog bežanja. Sandala. Odbačena kutija za slikanje. Zaostala crvena perjana boa. Vrata u brdu bila su izvaljena iz šarki. Iz tunela je dopirao prigušeni odsjaj. Viktor slegnu ramenima i uđe unutra. Razvaline nisu bile sasvim raščišćene već su bile razgrnute i poravnate kako bi masa mogla da prođe. Tavanica se nije srušila. To nije bilo zbog razvalina. To je bilo zbog Detritusa. On ju je pridržavao. Skoro. Već je klečao na jednom kolenu. Viktor i Bibliotekar naslagali su kamenje pored trola sve dok nije mogao da oslobodi ramena težine. Zaječao je, ili je barem izgledalo da je zaječao i sručio se napred. Džindžer mu je pomogla da se pridigne. 'Šta se desilo?', izrekla je ustima. ' ? ?' Detritus je bio zbunjen odsustvom sopstvenog glasa i pokušao je da se zagleda u sopstvena usta. Viktor uzdahnu. U glavi mu se javila slika ljudi iz Holi Vuda kako u slepom stampedu tutnje prolazom, dok su trolovi obezbeđivali potporu. Pošto je Detritus bio najjači, prirodno je bilo da odigra glavnu ulogu. I pošto je jedina svrha njegovog mozga bila da spreči vrh glave da ne upadne unutra, jednako je bilo prirodno da će on biti jedini koji će ostati da drži čitavu težinu brda. Viktor je mogao da ga zamisli kako doziva, potpuno nemo, dok su ostali hitali pokraj njega. Pitao se da li da mu napiše neku poruku da ga obodri, ali u Detritusovom slučaju to bi gotovo sasvim sigurno bilo gubljenje vremena. Svakako, trol nije imao nameru da se zamlaćuje. Krupnim koracima pošao je kroz tunel u nekom svom ličnom poslu. Pesnice koje su se vukle za njim ostavljale su dve brazde u prašini.
Terry Pratchet 162 Prolaz je vodio u kavernu koja je, Viktor je sada shvatio, bila neka vrsta ulazne odaje za samu salu. Možda su se pre više hiljada godina posetioci ovde rojili da bi kupili... šta? Osveštane kobasice, možda, i svete puckice. Sada ju je osvetljavala avetinjska svetlost. I dalje je bila zatrpana davnašnjim muljem gde god bi Viktor pogledao. Pa ipak, gde god ne bi pogledao, u prikrajcima njegovog pogleda, imao je osećaj da je mesto ukrašeno kao mesto s crvenim plišanim draperijama i baroknim zlatnim ukrasima. Sve vreme je naglo okretao glavu, pokušavajući da uhvati utvarnu, treperavu sliku. Ugledao je Bibliotekarev zabrinuti izraz lica i nažvrljao na pećinskom zidu: 'STVARNOSTI SE STAPAJU?' Bibliotekar klimnu. Viktor uzdrhta i povede svoju malu grupu holivudskih gerilaca - tačnije, dva gerilaca i jednog orangutana - preko izlizanih stepenika u salu. Viktor je kasnije shvatio da je Detritus bio taj koji ih je sve spasao. Bacili su pogled na vrtložne slike ogavnog ekrana i... San. Stvarnost. Veruj. Čekaj... ... a Detritus je pokušao da prođe kroz njih. Slike načinjene tako da uhvate u klopku i bace opsenu na svaki svesni um odbile su se od njegove kamene lobanje i raspršile se naokolo, Uopšte nije obratio pažnju na njih. Drugu je ribu on imao da isprži.31 To da vas skoro na smrt pregazi rasejani trol skoro je idealan lek za nekoga ko je u nedoumici šta je stvarno, a šta ne. Stvarnost je nešto što vas žestoko tresne u leđa. Viktor se pridigao na noge, povukao i ostale za sobom, pokazao na treperavi, ispupčeni pravougaonik na drugom kraju dvorane i nemo izustio: 'Ne gledajte!' Klimnuli su glavama. Džindžer ga je čvrsto uhvatila za ruku dok su mileli prolazom između redova. Čitav Holi Vud bio je tu. Ugledali su poznata lica kako sede u redovima, nepomična u drhtavoj svetlosti, potpuno sleđenih izraza. Osetio je kako mu se njeni nokti zarivaju u kožu. Bili su tu i Rok i Mori i Frantkin iz menze i gospođa Kosmopilit, garderoberka. Bio je tu Silverfiš i čitav niz ostalih alhemičara. Bilo je i stolara, i okretača i svih zvezda koje to nikada nisu postale, svih onih ljudi koji su čuvali konje ili čistili stolove, ili stajali u redovima i čekali, čekali svoju veliku šansu... Jastozi, pomisli Viktor. Postojao je veliki grad i mnogo ljudi je poginulo, a sada je to stanište jastoga. Bibliotekar pokaza prstom. Detritus je pronašao Rubi u prvom redu i sada je pokušavao da je izvuče iz sedišta. Kako god da ju je pomerio, njene oči bile su prikovane za razigrane slike. Kada se uspravio ispred nje trepnula je za trenutak, namrštila se i tresnula ga tako da je pao u stranu. Potom joj je izraz lica ponovo poprimio onu prazninu i ona se vratila na mesto. Viktor mu je položio ruku na rame i načinio ono za šta se nadao da bi mogli da budu utešni pokreti. Detritusovo lice bilo je slika i prilika očajanja. Oklopnik je i dalje bio na kamenom bloku iza ekrana, ispred potamnelog diska. Puni nade, zagledaše se u njega. Viktor prođe prstom po prašini. Ostavio je za sobom trag sjajnog žutog metala. Pogledao je Džindžer. 'Šta sad?', izusti. Slegnula je ramenima. To je značilo - otkud ja znam? Onda sam spavala. Ekran iznad njih sada je bio veoma ispupčen. Koliko još ostaje pre nego što Stvari provale? Viktor je pokušao da prodrma - pa, recimo, čoveka. Veoma visokog čoveka. U glatkom zlatnom oklopu. Jednako je mogao da pokuša i da protrese planinu. 31 Trolski izraz glasi: 'Drugog pomahnitalog grizlija da obeznani.'
Teri Pračet 163 Pružio je ruku i pokušao da oslobodi mač, mada je bio duži od njega, a čak i da je mogao da ga podigne, bio bi okretan kao šlep. Bio je čvrsto stegnut. Bibliotekar je pokušavao da čita knjigu u svetlosti ekrana, grozničavo listajući stranice. Viktor je nažvrljao kredom po jednom kamenom bloku: 'IMAŠ LI KAKVU IDEJU?' Džindžer je uzela kredu: 'NE! PROBUDIO SI ME!! NE ZNAM KAKO SE TO RADI!!! ŠTA GOD DA JE!!!.' Četvrti uskličnik nije bio dovršen zato što se kreda prelomila. Začulo se jedno udaljeno 'ping' kada je njen deo udario u nešto. Viktor joj uze drugu polovinu iz ruke. 'MOŽDA BI TREBALO DA BACIŠ POGLED U KNJIGU', predložio je. Bibliotekar je klimao i pokušao da joj stavi knjigu u ruke. Odmahnula je rukom i stajala gledajući senke. Uzela je knjigu. Pogled joj je prešao od orangutana preko trola pa do čoveka. Onda je zamahnula rukom i hitnula knjigu. Ovog puta nije se čulo 'ping'. Bilo je to nedvosmisleno 'booong'. Nešto je moglo da stvara buku na mestu gde nije bilo zvuka. Viktor je proklizao oko kamenog bloka. Veliki disk bio je gong. Lupnuo ga je prstom. Komadići rđe otpadoše, ali metal uzdrhta od laganog udarca i tiho zatutnja. Ispod njega, sada kada su mu oči mahinalno počele da traže, bila je dva metra dugačka metalna šipka sa mekanom kuglom na jednom kraju. Uhvatio ju je i podigao s njenog ležišta. Tačnije, pokušao je da to učini. Rđa ju je potpuno zakovala u mestu. Bibliotekar se pojavio na drugom kraju, spazio Viktorov pogled i ovoga puta pokušali su zajednički da je podignu. Čestice prašine utisnule su se u Viktorove šake. Bila je nepomična. Vreme i slani vazduh pretvorili su bat gonga i njegove nosače u jednu metalnu celinu. Onda vreme kao da se usporilo i postalo niz zamrznutih događaja u treperavoj svetlosti, nalik pokretnim slikama koje klize kroz kutiju. Klik. Detritus se savio preko Viktorove glave, zgrabio bat za sredinu drške i podigao ga čupajući zarđale držače iz same stene. Klik. Oni se baciše na zemlju kada ga je uzeo obema rukama, napregnuo mišiće i zamahnuo prema gongu. Klik. Klik. Klik. Klik. Uhvaćen u nizu slika, Detritus je izgledao kao da je hitro prolazio kroz... klik... različite, ali povezane položaje okrećući se na jednom stopalu, dok je glava bata... klik... ostavljala za sobom trag u vidu svetlosnog luka u tami. Klik. Udarac je odbacio gong tako daleko unazad da su mu popucali lanci i tresnuo je o zid sale. Zvuk se hitro povratio i to u ogromnim količinama, kao da je negde bio zaprečen, a onda iznenada pušten da veselo zapljusne svet i potopi svaku bubnu opnu. Booong. Klik. * * *
Terry Pratchet 164 Ogromna prilika na kamenoj ploči polako se uspravila, dok joj se prašina slivala u sporim slapovima. Ispod nje videlo se zlato, nepotamnelo tokom vremena. Kretala se polako ali oprezno, kao da je pokreće neki mehanizam. Jedna ruka držala je divovski mač. Druga se oslanjala na ivicu kako bi predstavljala oslonac prilici dok su se njene dugačke, sužavajuće noge spuštale ka zemlji. Oklopnik je ustao, tri metra visok, naslonio ruke na balčak mača i zastao. Nije izgledao mnogo drugačije nego dok je ležao na kamenoj ploči, ali ovog puta mogao se opaziti tračak pripravnosti; osećala se neka ogromna energija koja je kucala u njemu. Nije obraćao pažnju na četvorku koja ga je probudila. Ekran je prestao sa svojim divljim pulsiranjem. Nešto je osetilo prisustvo zlatnog čoveka i usredsređivalo je pažnju na njega. Što je značilo da je privremeno odvlači sa ostalih stvari. Gledaoci u sali počeše da se meškolje. Budili su se. Viktor je ščepao Bibliotekara i Detritusa. 'Vas dvojica', reče. 'Izvedite sve odavde. Izvedite sve odavde i to brzo!' 'Uuuk!' Ljude iz Holi Vuda nije trebalo mnogo nagovarati. Ugledati oblike na ekranu jasno, bez jastučića hipnoze, bilo je dovoljno svakome ko je imao trunku mozga više od Detritusa da odjednom dobije poriv da bude negde veoma daleko. Viktor je mogao da ih vidi kako grabe preko sedišta u borbi da uteknu iz sale. Džindžer je pošla za njima. Viktor ju je zaustavio. 'Još ne', tiho reče. 'Mi, ne.' 'Kako to misliš?', zahtevala je. Odmahnuo je glavom. 'Mi moramo da budemo poslednji koji će izaći', reče, 'Sve je to deo Holi Vuda. Možeš da koristiš magiju, ali i ona koristi tebe. Pored toga, zar ne želiš da vidiš kako se sve ovo završava?' 'Mnogo bih više volela da vidim kako se sve ovo završava sa velike udaljenosti.' 'Okej, sagledaj to na drugi način... biće im potrebno nekoliko minuta da izađu. Još će nam biti bolje da imamo čist put za bekstvo, a?' Mogli su da čuju povike iz predvorja dok se bivša publika tiskala na ulazu u tunel. Viktor je krenuo iznenada opustelim prolazom do poslednjeg reda i seo na upražnjeno sedište. 'Nadam se da će naš Detritus biti dovoljno pametan da ne ostane opet da drži tavanicu', reče. Džindžer uzdahnu i sede pored njega. Viktor prebaci noge preko sedišta ispred i poče da traži nešto po džepovima. 'Da li si možda', upita, 'za malo puckica?' Zlatni čovek bio je ispod ekrana. Glava mu je bila povijena. 'Znaš, on stvarno liči na mog ujaka Osvalda', primeti Džindžer. Ekran se zacrni tako naglo da je nalet mraka skoro zazvečao. Ovo se sigurno desilo mnogo puta ranije, razmišljao je Viktor. Na desetinama svetova. Otkačena ideja se stvori i, nekako, zlatni čovek, Osvald ili kako god se zvao, vaskrsne. Da bi je kontrolisao. Ili tako nešto. Možda gde god išao Holi Vud, Osrik ga prati. Iznenada, pojavila se tačka purpurne svetlosti i veoma brzo počela da se širi. Viktor je osetio kao da propada kroz tunel. Zlatna prilika podiže glavu. Svetlost se izvijala i poprimala je nasumične oblike. Ekrana više nije bilo. Ovo je bilo nešto što je ulazilo u svet. To nije bila slika na drugom kraju sale, već nešto što je očajnički pokušavalo da postoji. Zlatni, čovek zamahnu mačem. Viktor prodrma Džindžer za rame. 'Mislim da je ovo trenutak kada brišemo', reče. Mač udari. Zlatna svetlost ispunila je pećinu.
Teri Pračet 165 Viktor i Džindžer već su hitali niz stepenike predvorja kada se dogodio prvi potres. Zagledali su se u prazno okno tunela. 'Ni za šta na svetu', reče Džindžer. 'Nema šanse da se ponovo zaglavim tamo.' Poplavljene stepenice pružale su se pred njima. Naravno, one su morale da vode u more i, zaista, ono je bilo na samo koji metar dalje, ali voda je bila mastiljavo crna i, kako bi Gaspod rekao, slutila je. 'Umeš li da plivaš?', upita Viktor. Jedan od oronulih stubova pećine obruši se iza njih. Iz same sale dopiralo je užasno zavijanje. 'Ne baš najbolje', reče Džindžer. 'Ni ja', reče Viktor. Komešanje iza njih postajalo je sve gore. 'Kako bilo', reče on uzimajući je za ruku. 'Na ovo bismo mogli da gledamo kao na sjajnu priliku da se izveštimo i to veoma brzo.' Uskočiše. * * * Viktor je isplivao pedeset metara daleko od obale. Pluća su mu se razdirala. Džindžer izroni nedaleko od njega. Plivali su u mestu i gledali. Zemlja je podrhtavala. Grad Holi Vud, izgrađen od nedovoljno obrađenog drveta i kratkih eksera, raspadao se. Kuće su se polako urušavale, kao kule od karata. Tu i tamo, male eksplozije ukazivale su da je tu bilo i prodavnica okto-celuloze. Platneni gradovi i gipsane planine nestajali su u ruševinama. A u svemu tome, izbegavajući građu koja se obrušavala, ali ne dozvoljavajući ničemu da im se nađe na putu, ljudi iz Holi Vuda bežali su spašavajući glave. Okretači, glumci, alhemičari, đavolci, trolovi, patuljci - bežali su poput mrava čiji je mravinjak u plamenu, pognutih glava, nogu u punoj brzini, očiju očajnički usmerenih ka horizontu. Čitav jedan deo brda se urušio. Za trenutak Viktoru se učinilo da je ugledao ogromnu zlatnu priliku Osberta, nestvarnu kao trunje prašine u zraku svetlosti, kako se izdiže iznad Holi Vuda i zamahuje mačem u jednom sveobuhvatnom pokretu. Onda je nestao. * * * Viktor je pomogao Džindžer da se domogne obale. Došli su do glavne ulice koja je sada bila tiha izuzimajući povremenu škripu i tupe udarce kada bi neka daska otpala sa napola srušenih kuća. Odabrali su put kroz razrušeni predeo i polomljene kutije za slikanje. Iza njih se začuo tresak kada se tabla Veka šišmiša otkačila sa svojih držača i pala u pesak. Prošli su pored ostataka Borglove menze, čije je uništenje povećalo prosečan kvalitet ishrane u čitavom svetu za mali, ali značajan procenat. Nabadali su preko razmotanih škljocki koje su lepršale na vetru. Pentrali su se preko slomljenih snova. Na obronku onoga što je nekada bio Holi Vud, Viktor se okrenuo i još jednom bacio pogled. 'Pa, konačno su postali u pravu', reče. 'Nikada više nećeš raditi u ovom gradu.' Začuo je jecaj. Na njegovo iznenađenje Džindžer je plakala. Zagrlio ju je. 'Hajde', reče. 'Otpratiću te do kuće.' * * * Magija Holi Vuda, sada iščupana iz korena i bledeća, pucketala je po okolini, tražeći načina da se uzemlji:
Terry Pratchet 166 Klik... Bilo je rano veče. Crvena svetlost zalazećeg sunca ispunjavala je prozore Hargine kuće rebaraca, koja je bila skoro pusta u ovo doba dana. Detritus i Rubi s nelagodnošću su sedeli na stolicama ljudske veličine. Jedina osoba u blizini bio je sam Šem Harga, koji je krpom razmrljavao prljavštinu po slobodnim stolovima, odsutno zviždućući. 'Uhr', zausti Detritus. 'Da?', nestrpljivo upita Rubi. 'Uhr. Ma, ništa', reče Detritus. Osećao je da mu ovde nije mesto, ali Rubi je insistirala. Sve vreme je imao osećaj da je želela da joj on nešto kaže, ali sve što mu je padalo na pamet bilo je da je udari ciglom u glavu. Harga je prestao da zvižduće. Detritus je osetio kako mu se glava okreće. Otvorila su mu se usta. 'Sviraj to ponovo, Šeme', reče Holi Vud. Začuo se gromoglasni akord. Zadnji zid Margine kuće rebaraca pomerio se u stranu, u ma koju dimenziju da su takve stvari odlazile i neki neodređeni, ali ipak orkestar bez sumnje, bio je na mestu na kojem se obično nalazi Hargina kuhinja i bučna uličica iza nje. Rubina haljina pretvorila se u vodopad šljokica. Ostali stolovi izgubiše se u viru. Detritus je popravio neočekivani smoking i pročistio grlo. 'Teška vremena možda su pred nama...', započe dok su reči odnekud doletale pravo u njegove glasne žice. Uzeo je Rubi za ruku. Zlatasti slamnati šešir udario ga je po levom uvu. Crni svileni šešir odjednom se stvorio i odbio od njegovog lakta. Nije obraćao pažnju na njih. 'Ali dok je mesečine i muzike...' Zadrhtao mu je glas. Zlatne reči su bledele. Zidovi se povratiše. Stolovi se ponovo pojaviše. Šljokice blesnuše i nestadoše. 'Uhm', odjednom reče Detritus. Gledala ga je napeto. 'Uhr. Izvini', reče. 'Ne znam šta mi sad to bi.' Harga priđe stolu. 'Šta se to...', započe. Ne skrećući pogled, Rubina ruka debljine stabla sevnu, okrete ga i gurnu kroz zid. 'Poljubiš me, matora budalo', reče ona. Detritusovo čelo se nabora. 'Šta?', začudi se. Rubi uzdahnu. E toliko o ljudskim načinima. Podigla je stolicu i sa hirurškom preciznošću tresnula ga po glavi. Osmeh mu se raširi licem i on se sruči napred. S lakoćom ga je podigla i prebacila preko ramena. Ako je Rubi išta naučila u Holi Vudu, onda je to bilo da nema svrhe čekati na onog Pravog da te udari ciglom. Morala si da praviš sopstvene cigle. * * * Klik... U patuljačkim rudnicima kilometrima i kilometrima daleko od ankmorporčkog mulja, veoma ljutiti predradnik udario je lopatom zahtevajući tišinu i rekao sledeće: 'Pazite, hoću da vam ovo bude sasvim jasno, razumete? Još jednom, ali pazite, još jednom, kapirate? Još jednom li čujem Hajho-hajho od vas glupavih baštenskih ukrasa, ima da radi bojno sekirče, jasno? Mi smo patuljci, zabogova. Pa se onda tako i ponašajte. A to se odnosi i na tebe Dremko!' * * * Klik...
Teri Pračet 167 Ulepšaj-mi-dan, Nazovi-me-gospodin-Tupko odskakutao je na vrh dine i zagledao se. Onda se ponovo spustio. 'Sve je čisto', izvestio je. 'Nema ljudi. Samo ruševine.' 'Mefto je famo naše', zadovoljno reče mačak. 'Mefto gde će fve životinje bez obzira kojoj vrfti pripadale moći da žive zajedno u favršenoj...' Patak kvaknu. 'Patak kaže', reče Nazovi-me-gospodin-Tupko-i-umri, 'da bi vredelo pokušati. Ako već treba da budemo razumni, onda barem da budemo dobri u tome. Hajdemo.' Onda je uzdrhtao. Osetio je nešto poput blagog naleta statičkog elektriciteta. Za trenutak malo područje peščanih dina zalelujalo se u talasu vreline. Patak ponovo kvaknu. Ne-gospodin-Tupko namreška njušku. Odjednom je bilo teško koncentrisati se. 'Patak kaže', zadrhtao mu je glas, 'patak kaže... kaže... patak... kaže... kaže... kvak...?' Mačak pogleda miša. 'Mijauu?', reče. Miš slegnu ramenima. 'Ciju', prokomentarisao je. Zec nesigurno namreška njušku. Patak zaškilji u mačka. Mačak je gledao zeca. Miš je zurio u patka. Patak se vinu u vazduh. Zec postade brzo-iščezavajući oblak peska. Miš zbrisa preko dine. I, osećajući se mnogo srećnijim nego što je to bio poslednjih nedelja, mačak pojuri za njim. * * * Klik... Džindžer i Viktor sedeli su za stolom u uglu Zakrpljenog doboša. Najposle Džindžer reče: 'Bili su to dobri psi.' 'Da', odsutno reče Viktor. 'Mori i Rok su čitavu večnost prekopavali po ruševinama. Kažu da dole ima kojekakvih podruma i raznih stvari. Žao mi je.' 'Da.' 'Možda bi trebalo da im podignemo neki spomenik ili slično.' 'Nisam baš siguran da bi to bilo pametno', reče Viktor. 'Mislim, uzimajući u obzir šta psi rade sa spomenicima. Možda je pogibija pasa sastavni deo Holi Vuda. Ne znam.' Džindžer je pratila obrise petlje po stolnjaku. 'Sada je gotovo', reče ona. 'Znaš to, zar ne? Nema više Holi Vuda. Gotovo je.' 'Da.' 'Patricij i čarobnjaci neće više nikome dozvoliti da pravi škljocke. Patricij je bio veoma odlučan u tom pogledu.' 'Niko ih ne bi ni pravio', reče Viktor. 'Ko će se sada sećati Holi Vuda?' 'Kako to misliš?' 'Ti stari sveštenici načinili su neku sklepanu religiju oko toga. Zaboravili su sve ono što je on zaista bio. Mada, to i nije bilo važno. Mislim da tu nisu potrebna bajanja i vatre. Potrebno je samo sećati se Holi Vuda. Treba nam neko ko će se sećati Holi Vuda veoma dobro.' 'Jeste', reče Džindžer smešeći se. 'Trebaće ti hiljadu slonova.' 'Jeste.' Viktor se nasmeja. 'Jadni naš Dibler', reče. 'Ni njemu nikada nisu stigli...' Džindžer je gurala komadić krompira po tanjiru. Nešto joj je bilo na umu, a to nije bila hrana. 'Ali bilo je sjajno, zar ne?', izlete joj. 'Bilo nam je baš uzbudljivo.' 'Da.' 'Ljudima se to sviđalo.' 'Ma, da', utučeno reče Viktor. 'Mislim, pa zar nismo uneli nešto stvarno veliko u ovaj svet?' 'Ne zezaj.'
Terry Pratchet 168 'Nisam mislila na to. Nije sve u tome što si ekranska boginja, znaš', reče Džindžer. 'Tako je.' Džindžer uzdahnu. 'Nema više holivudske magije', reče ona. 'Mislim da je možda malo i preostalo', reče Viktor. 'Gde?' 'Tako, pluta naokolo. Pronalazi način da bude iskorišćena, pretpostavljam.' Džindžer se zagledala u svoju čašu. 'Šta ćeš sada da radiš?', upita. 'Ne znam. A ti?' 'Vratiću se na farmu, možda.' 'Zašto?' 'Holi Vud je bio moja prilika, shvataš? Nema mnogo poslova za ženu u Ank-Morporku. Barem', dodala je, 'ne onih kojima bih se bavila. Dobila sam tri bračne ponude. Od veoma uglednih ljudi.' 'Jesi li? Zašto?' Namrštila se. 'Ej, pa nisam ja tako neprivlačna...' 'Nisam to tako mislio', žurno reče Viktor. 'Eh, pretpostavljam da je kada si moćan trgovac lepo imati slavnu ženu. To ti je kao posedovanje nakita.' Oborila je pogled. 'Gospođa Kosmopilit je kazala da bi ona mogla da uzme nekog koga ja odbijem. Rekla sam joj da može da uzme svu trojicu.' 'I ja sam uvek bio takav kada je trebalo da biram', reče Viktor razvedrivši se. 'Jesi li? Ako je to sav izbor koji mi se nudi, onda neću da biram. Šta možeš da budeš nakon što si bio ono što jesi, velik da veći ne možeš da budeš?' 'Ništa', reče Viktor. 'Niko ne zna kako je to.' 'Izuzev nas.' 'Da.' 'Da.' Džindžer se nasmeši. Bio je to prvi put da joj je Viktor ugledao lice lišeno drskosti, ljutnje, brige ili holivudske šminke. 'Glavu gore', reče ona. 'Sutra je novi dan.' * * * Klik... Narednika Kolona iz ankmorporčke gradske straže iz njegovog spokojnog dremeža u stražarskoj kući pored glavne kapije prenula je udaljena tutnjava. Oblak prašine zauzimao je čitav horizont. Neko vreme ga je zamišljeno posmatrao. Postajao je sve veći i, naposletku, iz njega je izronio mladić crne kože koji je jahao slona. Dokasao je do kapije i zaustavio se pred zidinama. Oblak prašine, Kolon nije mogao a da ne primeti, i dalje se video na horizontu i postajao je sve veći. Dečak je skupio šake oko usta i povikao: 'Možete li da mi kažete kojim putem se ide za Holi Vud?' 'Nema više nikakvog Holi Vuda, koliko sam ja čuo', reče Kolon. Dečak je naizgled razmišljao o ovom. Spustio je pogled na komadić papira u ruci. Onda je rekao: 'Znate li gde mogu da pronađem gospodina J.M.P.Dž. Diblera?' Narednik Kolon ponovi inicijale u sebi. 'Misliš na Džabea?', upita. 'Još-Malo-Pa-Džabe Diblera?' 'Da li je tu?' Narednik Kolon baci pogled na grad iza sebe. 'Otići ću da pogledam', reče. 'Šta da kažem, ko ga traži?' 'Imamo isporuku za njega. Pouzeće.' 'Preduzeće?', začudi se Kolon posmatrajući oblak koji se slegao. 'Doterali ste mu zaposlene.'
Teri Pračet 169 'Nisu zaposleni.' Ogromna siva pročelja počela su da se pomaljaju u prašini. Pratio ih je i osoben smrad koji dobijate kada hiljadu slonova danima vršlja poljima kupusa. 'Čekaj malo', reče. 'Odoh ja po njega.' Kolon uvuče glavu natrag u stražaru, munu uspavanu priliku kaplara Nobsa, trenutno drugu polovinu budne oružane sile koja je neumorno bdela nad gradom. 'Šajebilo?' 'Da li si video matorog Džabea jutros, Nobi?' 'Jesam, bio je u Lakoj ulici. Kupio sam Džambo kobasicu iznenađenja kod njega.' 'Vratio se prodaji kobasica?' 'Morao je. Izgubio je sav novac. Šta je bilo?' 'Samo baci pogled napolje, budi ljubazan', mirno reče Kolon. Nobi baci pogled. 'Izgleda kao - je l' se i tebi čini da ima hiljadu slonova, naredniče?' 'Tako je. Oko hiljadu, rek'o bih.' 'I meni se učinilo kao da ih je hiljadu.' 'Onaj čovek tamo dole kaže da ih je Džabe naručio', reče narednik Kolon. 'Ma 'ajde? Bogami je on ušao u taj posao sa Džambo kobasicama na velika vrata.' Oči im se susretaše. Nobijev osmeh bio je zloban. 'Ma, daj', reče. 'Pusti mene da odem i da mu kažem. Molim te?' * * * Klik... Tomas Silverfiš, alhemičar i propali producent škljocki, mešao je sadržaj retorte i čežnjivo uzdisao. Mnogo zlata ostalo je u Holi Vudu, za svakoga ko bi imao petlju da ga kopa. Za one koji nisu, a Silverfiš ne bi oklevao da bude prvi među njima, preostali su stari pokušani-i-testirani ili, dragim rečima, pokušani-i-više-puta-omanuli metodi proizvodnje bogatstva. Tako je on sada ponovo bio kod kuće, nastavljajući tamo gde je svojevremeno stao. 'Ima li šta?', upita Pivi koji je svratio da mu pruži malo utehe. 'Pa, srebrnasto je', sumnjičavo reče Silverfiš. 'I nekako je metalno. I teže je od olova. A moraš da skuvaš i čitavu tonu rude. Baš čudno, mislio sam da sam u ovom slučaju na dobrom putu. Stvarno sam mislio da smo u ovom slučaju na putu za novu, svetliju budućnost...' 'Kako ćeš ga nazvati?', upita Pivi. 'Ma, nemam pojma. Verovatno nije ni vredan imena', reče Silverfiš. 'Ankmorporkin? Silverfišijum? Neolovijum?', upita Pivi. 'Uzaludnijum mi se više sviđa', reče Silverfiš. 'Odustajem od njega i vraćam se nečem pametnijem.' Pivi pogleda u posudu. 'Ne radi valjda buum?', upita. Silverfiš ga ošinu pogledom. 'Ovo ovde?', upita. 'Otkud ti samo ta ideja?' * * * Klik... Pod ruševinama je vladao mrkli mrak. Mrkli mrak je vladao već dugo vremena. Gaspod je mogao da oseti tone kamenja iznad ovo malo prostora. Za to ti nisu trebala nikakva naročita pseća čula. Odvukao se do mesta gde se stub urušio u podrum. Ledi je s mukom podigao glavu, liznuo Gaspodovo lice i ispustio najtiši mogući lavež. 'Dobar dečko Ledi... Dobar dečko Gaspod...'
Terry Pratchet 170 'Dobar dečko Ledi', šapnu Gaspod. Ledijev rep lupnu jednom ili dvaput po kamenu. Onda je pomalo cvileo sa sve dužim razmacima između dva oglašavanja. Potom se začu jedan slabašan zvuk. Upravo nalik naleganju kosti na kamen. Gaspod naćulji uši. Podigao je pogled prema prilici koja mu se približavala i koja je bila vidljiva čak i u potpunom mraku pošto će ona uvek biti tamnija nego što bi to običnom crnilu moglo da pođe za rukom. Ispravio se dok mu se dlaka na leđima kostrešila i zarežao. 'Još jedan korak, pa ima da ti otkinem nogu i da je sahranim', reče. Koštana ruka se pruži i počeša ga iza ušiju. Začulo se slabašno lajanje u tami. 'Dobar dečko Ledi!' Dok su mu se suze slivale niz lice, Gaspod se izvinjavajuće osmehnu Smrti. 'Patetično, zar ne?', reče promuklo. NE RAZUMEM SE. NIKADA NISAM BIO PREVELIKI LJUBITELJ PASA, reče Smrt. 'Je l'? Pa kad smo već kod toga ni meni se nikada nije sviđala ideja umiranja', reče. 'Mi umiremo, je l' da?' DA. 'Pa i nisam iznenađen. Umiranje, moja životna priča', reče Gaspod. 'Jedino što sam mislio', dodade s nadom u glasu, 'da postoji naročita Smrt za pse. Veliki crni pas, možda?' NE, reče Smrt. 'Baš čudno', reče Gaspod. 'Čuo sam da svaka životinjska vrsta ima svoju sopstvenu mračnu utvaru koja na kraju dolazi po nju. Bez uvrede', hitro dodade. 'Mislio sam da postoji taj veliki pas koji dotrči do tebe i kaže: "Okej, Gaspode, tvoje je prošlo i tako dalje, odloži svoj životni teret, u tom stilu, i prati me do zemlje gde teku šnicle i iznutrice."' NE. POSTOJIM SAMO JA, reče Smrt. KONAČNA GRANICA. 'Otkud to da te vidim ako još nisam mrtav?' HALUCINIRAŠ. Gaspod živnu. 'Ozbiljno? Bogovski.' 'Dobar dečko Ledi!' Ovog puta lavež je bio glasniji. Smrt posegnu u tajanstvene preklope svoje odore i izvuče mali peščani sat. U gornjoj posudi skoro da više i nije bilo peska. Poslednje sekunde Gaspodovog života oticale su iz budućnosti u prošlost. A onda ih više nije bilo. Smrt se uspravi. POĐI, GASPODE. Začuo se slabašni šum. Delovao je kao zvučni pandan odseva. Zlatne iskrice ispuniše peščani sat. Pesak poteče unatrag. Smrt se isceri. A onda, tamo gde je on stajao, video se trougao bleštave svetlosti. 'Dobar dečko Ledi!' 'Eve ga! Jesam ti rek'o da čujem lajanje!', začu se Rokov glas. 'Dobar dečko! Ovamo, dečko!' 'Bogo, što mi je drago da vas vidim...', poče Gaspod. Trolovi okupljeni oko otvora na njega uopšte nisu obraćali pažnju. Rok je izvukao stub i nežno podigao Ledija. 'Ništa mu nije što vreme neće da zaleči', reče. 'Možemo li sad da ga pojedemo?', upita trol iznad njega. 'Jes' ti normalan? Ovo je bre junak od psa!' '... pardonirajte...' 'Dobar dečko Ledi!' Rok predade Ledija i izvuče se iz rupe.
Teri Pračet 171 '... pardonirajte...' Gaspod graknu za njim. Čuo je udaljeno radovanje. Nešto kasnije, pošto nije izgledalo da postoji previše izbora, bolno je ispuzao uz oboreni stub i nekako se oslobodio iz ruševina. Nikoga nije bilo u blizini. Popio je malo vode iz barice. Uspravio se, isprobavajući povređenu nogu. Poslužiće. I naposletku, opsova. 'Vuuf, vuuf, vuuf!' Zastao je. Ovo nije bilo kako treba. Pokušao je ponovo. 'Vuuf!' Osvrnuo se oko sebe... ... a boja je iščilela iz sveta, vraćajući ga u stanje blaženih crnih i belih. Gaspodu je sinulo da nekako u ovo vreme Harga izbacuje smeće, a potom će se već naći neka topla staja. A šta više treba jednom kučetu? Negde u udaljenim planinama vukovi su zavijali. Negde u ugodnim kućama, pse sa ogrlicama i posudama sa imenima milovali su po glavama. Negde u sredini, i osećajući se neobično srećnim zbog toga, Gaspod čudo od psa, odšepao je prema veličanstveno crnobelom zalasku sunca. * * * Pedesetak kilometara nizvrtno od Ank-Morporka talas se razbio o vetrom išibani, morskom travom prekriveni, peščanim dinama načičkani ispust zemlje gde se Kružno more susretalo s Rubnim okeanom. Morske lastavice u niskom letu kružile su iznad talasa. Sasušene glave morskih bulki lelujale su u večnom povetarcu, koji je raščišćavao oblake sa neba i klizio po pesku ostavljajući za sobom neobične šare. Sâmo brdo moglo se videti iz velike daljine. Nije bilo previše visoko. Ali ležalo je među dinama nalik prevrnutom čamcu ili veoma nesrećnom kitu i prekrivalo ga je kržljavo drveće. Ovde kiša nije padala, ako je to ikako mogla da izbegne. Ali vetar je duvao i nanosio dine preko suve, izbeljene drvene građe grada Holi Vuda. Zavijao je u svojim audicijama po napuštenim otvorenim scenama. Nosio je komade papira kroz oronula gipsana čuda sveta. Klepetao je tablama sve dok nisu popadale nakon čega ih je prekrio pesak. Klikaklikaklika. Vetar je uzdahnuo oko kostura kutije za prikazivanje slika, koja se pijano klatila na svom napuštenom tronošcu. Zakačio je zalepršani komad filma i izvukao ga sa poslednje projekcije, vijugajući iskrzanim blistavim namotajima po pesku. U staklenom oku kutije za prikazivanje slika sićušne figure isprekidano zaigraše, žive samo za trenutak... Klikaklika. Film puče oslobodivši se i polete preko dina. Klika... klik... Ručica se nakratko ljuljala napred-nazad, a onda se zaustavila. Klik. Holi Vud sanja. - KRAJ -