Terry Pratchett - Pokretne slike

Terry Pratchet 50 'Pa šta ćeš onda ovde?' Viktor slegnu ramenima. 'Profućkao sam je.' 'Aha, znači tako? Dagospodine, hvalavi gospodine, bogvampomogogospodine, ništanebrigajte gospodine', reče čovek prihvatajući još jedne uzde. 'Da ti ne treba kojim slučajem pomoćnik?', s nadom u glasu upita Viktor. * * * Bezam Planter je gledao u hrpu novčića pred sobom. Džabe Dibler načini jedan pokret rukama i onda je to bila manja gomila novčića, ali ipak najveća gomila novčića koju je on video u budnom stanju. 'I još ga prikazujemo na svaki frtalj sata!', zadahta Bezam. 'Morao sam da unajmim dečka da okreće ručicu! Ne znam, šta ću s ovol'kim parama?' Džabe ga potapša po ramenu. 'Kupi veću kuću', reče. 'Razmišljao sam o tome', reče Bezam. 'Tako je. Nešto sa predivnim stubovima ispred. A moja ćerka Kaliopa stvarno lepo svira orgulje, biće dobra pratnja. A trebalo bi da bude dosta zlatne boje i vijugavih ukrasa...' Oči mu se zacakliše. Pronašlo je još jedan um. Holi Vud sanja. ... i načiniti ga da izgleda kao čuveni Roksi u Klaču, ili kao najbogatiji hram koji je ikada postojao, s robinjama koje prodaju puckice i kikiriki, a Bezam Planter koji kao veliki gazda šeta u kaputu od crvenog somota sa zlatnim koncem... 'Hmm?', prošaputa dok mu je znoj orošavao čelo. 'Rekoh, odoh ja', reče Džabe. 'Mora se biti u pokretu u industriji pokretnih slika, znaš.' 'Gospođa Planter kaže da morate da snimite još filmova s tim mladićem', reče Bezam. 'Čitav grad govori o njemu. Kazala mi je da se nekoliko dama zanesvestilo kada ih je onako vatreno pogledao. Gledala ga je pet puta', dodade glasom koji odjednom poprimi primesu sumnje. 'A tek ta devojka! Si-ine!' 'Ništa ti ne brini', nadmeno reče Džabe. 'U mojim su ruk...' Iznenadni nalet sumnje pređe mu licem. 'Vidimo se', reče na brzinu i odjuri iz zgrade. Bezam ostade sam i poče da se osvrće gledajući paučinastu unutrašnjost Odijuma. Njegova uzavrela mašta poče da svoje mračne uglove naseljava palmama u saksijama, zlatnim listovima i debelim anđelčićima. Ljuske od kikirikija i kese od puckica krčkale su mu pod nogama. Moraće to da počisti pre sledećeg prikazivanja, pomisli. Verovatno će majmun opet biti prvi u redu. Onda mu pogled pade na plakat Mača strasti. Zaista čudno. Ne bi se moglo reći da je bilo slonova i vulkana, a čudovišta su bili trolovi s kojekakvim parčićima po sebi, ali u tom krupnom planu... pa... svi muškarci su uzdahnuli, a zatim su sve žene uzdahnula... Bilo je to kao čarolija. Osmehnuo se slikama Viktora i Džindžer. Pitam se šta li ovo dvoje sada rade, pomisli. Verovatno jedu kavijar iz zlatnih tanjira i bazaju do kolena u svojim somotskim jastucima, garantovano. * * * 'Treba da izgledaš da si do kolena u tome, momče', reče konjovodac. 'Izgleda da mi ne ide baš od ruke ovo konjovodstvo', reče Viktor. 'Aaa, zeznut ti je to posao', reče čovek. Treba da naučiš kako se hohštapleriše i kako da dripački-ali-ne-previše-bezobrazno zezaš ljude. Njima ne treba samo čuvanje konja, znaš. Oni 'oće čitav doživljaj.' 'Stvarno?'

Teri Pračet 51 'Njima treba zabavan susret sa zajebantom', reče čovečuljak. 'Nije stvar samo u držanju uzdi.' Viktor napokon poče da kapira. 'To je predstava', reče. Konjovodac se lupnu po jednoj strani nosa u obliku jagode. 'Tako je!', reče. * * * Baklje su plamtele u Holi Vudu. Viktor se probijao kroz masu u glavnoj ulici. Svaki bar, svaka krčma, svaka prodavnica držale su širom otvorena vrata. Reka ljudi razlivala se i tekla između njih. Viktor je poskakivao kako bi pretražio gomilu lica. Bio je sâm, izgubljen i gladan. Trebao mu je neko s kim bi popričao, a nje tu nije bilo. 'Viktore!' Okrenuo se. Rok se obruši na njega kao lavina. 'Viktore! Prijatelju moj!' Pesnica veličine i čvrstine kamena temeljca veselo ga tresnu po ramenu. 'Oh, ćao', slabašno reče Viktor. 'Ehr. Kako je, Rok?' 'Sjajno! Sjajno! Sutra snimamo Opaku pretnju Doline trolova!' 'Baš mi je drago zbog tebe', reče Viktor. 'Srećkoviću jedan ljudski!', zabrunda Rok. 'Rok! Kakvo ime! 'Ajdemo na piće!' Viktor je prihvatio. A i nije imao mnogo izbora pošto ga je Rok zgrabio za ruku i krčeći put kroz masu poput ledolomca, malo ga vodio, a više vukao prema najbližim vratima. Plavo svetlo obasjavalo je natpis. Većina Morporčana umela je da čita trolski; nije to bio težak jezik. Oštrim runama pisalo je: Plavi lajas. Bio je to trolski bar. Dimom prigušeni odsjaj iz peći iza kamenog pulta bilo je jedina svetlost. Osvetljavala je tri trola koja su svirala - pa, neke udaraljke, ali Viktor nije mogao da raspozna šta pošto je nivo decibela bio u oblasti gde zvuk postaje čvrsta sila i očne jabučice su mu vibrirale. Dim iz peći zaklanjao je tavanicu. 'Šta ćeš ti?', zaurla Rok. 'Nadam se da ne moram da pijem istopljeni metal?', drhtavo odgovori Viktor. Glas je morao da mu podrhtava jer se iz petnih žila trudio da nadjača buku. 'Imamo svakojaka ljudska pića!', viknu ženka trola iza pulta. Sigurno je bila ženka. U vezi s tim nije bilo sumnje. Izgledala je pomalo kao kipovi koje su klesali pećinski ljudi da bi prikazali boginju plodnosti, ali najviše kao brdo. 'Ovo je svetski lokal.' 'Onda, meni pivo!' 'I sumporni cvet s ledom, Rubi!', dodade Rok. Viktor je imao priliku da malo bolje razgleda bar, sada kada se navikao na tamu i kada mu je bubna opna velikodušno obamrla. Bio je svestan mase trolova koji su sedeli za dugačkim stolovima, sa tu i tamo po kojim patuljkom, što je bilo zaprepašćujuće. U normalnim okolnostima patuljci i trolovi bi se tukli, pa, kao patuljci i trolovi. U njihovim rodnim planinama neprestano su bili u stanju nepopustljive krvne osvete. Holi Vud je sasvim sigurno menjao stvari. 'Mogu li da te pitam nešto u poverenju?', zaurla Viktor u Rokovo šiljato uvo. 'Naravski!' Rok spusti svoje piće. U njemu je bio papirnati kišobrančić koji je već nagoreo od vreline. 'Da li si video Džindžer? Znaš je? Džindžer?' 'Eno je, radi kod Borgla!' 'Samo ujutro! Upravo sam bio tamo! Kuda odlazi kad ne radi?' 'Ko zna gde ko ide?' Odjednom je zavladala tišina u malom orkestru obavijenom dimom. Jedan od trolova uzeo je mali kamen i nežno počeo da ga udara, proizvodeći lagani lepljivi ritam koji se hvatao za

Terry Pratchet 52 zidove poput dima. A iz dima, Rubi se pojavi kao galija iz magle, sa glupavom boa-perjanicom oko vrata. Bio je to kontinentalni pomak s oblinama. Počela je da peva. Trolovi su stajali u ushićenoj tišini. Malo potom Viktor začu jecaj. Suze su se slivale niz Rokovo lice. 'O čemu je pesma?', upita. Rok se nagnu ka njemu. 'To je davnašnja trolska narodna pesma', reče. 'O Ćilibarki i Jaspisu. Bili su...', zastade i odmahnu rukama. 'Prijatelji. Dobri prijatelji?' 'Mislim da shvatam šta hoćeš da kažeš', reče Viktor. 'I jednog dana ona je donela svoju trolsku večeru do pećine i pronašla ga...' Rok zamahnu rukama u neodređenim, mada sasvim opisnim pokretima '... sa drugom trolkom. I tako se ona pokupila i otišla do kuće, uzela svoju močugu, vratila se i izmlatila ga do smrti, dum, dum, dum. Jer, on je bio njen trol i ogrešio se o nju. Vrlo romantična pesma.' Viktor je piljio. Rubi se odlelujala sa sićušne bine i kliznula između gostiju kao planina na točkićima. Sigurno je teška bar dve tone, pomisli. Ako mi sedne u krilo moraće da me pokupe s poda kao tepih. 'Šta je sad kazala onom trolu?', upita dok se duboki talas smeha širio prostorijom. Rok počeša nos. 'To ti je neka igra reči', odgovorio mu je. 'Vrlo je teško prevesti. Ali u suštini mu je rekla "Da li je to legendarni Skiptar magme koji je bio kralj planine, Ubica hiljada, štaviše, desetina hiljada, Vladar zlatne reke, Gospodar mostova, Kopača tamnih mesta, Razbijača mnogih neprijatelja"', duboko je udahnuo, '"u tvom džepu, ili si samo srećan što me vidiš?" ' Viktorovo čelo se nabora. 'Ne kapiram', reče. 'Možda nisam dobro preveo', reče Rok. Uzeo je gutljaj topljenog sumpora. 'Čujem da Ujedinjeni Alhemičari traže glumce za...' 'Rok, nešto je vrlo čudno u vezi s ovim mestom', prekide ga Viktor. 'Osećaš li to?' 'Šta čudno?' 'Sve kao da je nekako, pa, ushićeno. Niko se ne ponaša onako kako bi trebalo. Znaš li da je nekad ovde postojao veliki grad? Tamo gde je more. Veliki grad. I prosto je nestao!' Rok je zamišljeno trljao nos. Izgledao je kao neandertalac pre nego što će prvi put upotrebiti sekiru. 'I gledaj samo kako se svi ponašaju!', reče Viktor. 'Kao da su najvažnije stvari na svetu ko su i šta žele!' 'Pitam se...', zausti Rok. 'Da?', reče Viktor. 'Pitam se da li bi valjalo da skinem jedno santimetar-dva svog nosa? Moj rođak Breša zna nekog klesara, sredio mu uši ko ništa. Šta ti misliš?' Viktor ga je tupo gledao. 'Mislim da je sa jedne strane vrlo velik, ali, sa druge, to je definitivno stereotip trolskog nosa, je l' da? Mislim, možda bi i izgledao drugačije, ali u ovom poslu možda je najbolje da što više ličiš na trola. Eto ti Mori, koji je svoj doterao cementom, pa sad ima lice koje ne bi voleo da sretneš po noći. Šta ti misliš? Cenim tvoje mišljenje pošto si ti ljudsko biće koje ima ideje.' Osmehnuo se Viktoru vedrim silikonskim osmehom. Najposle Viktor reče: 'Veliki je to nos, Rok. S tobom iza njega, mogao bi daleko da dogura.' Rok se široko isceri i potegnu još jedan gutljaj sumpora. Izvukao je čelični štapić i usisao ametist s njega. 'Stvarno misliš...', započe, a onda postade svestan malog praznog prostora pored sebe. Viktora nije bilo.

Teri Pračet 53 * * * 'Ne znam ja ništa ni o kome', reče konjovodac merkajući preteću Detritusovu pojavu. Dibler je žvakao svoju cigaru. Truckav je bio put od Anka, čak i u njegovoj novoj kočiji, a propustio je i ručak. 'Visok momak, pomalo usporen, tanki brčići', reče. 'Radio je za tebe, zar ne?' Konjovodac se predade. 'Ionako nikad od njega neće biti dobar konjovodac', reče. 'Dopušta da ga posao savlada. Mislim da je otišao nešto da pojede.' * * * Viktor je naslonjen na zid sedeo u mračnoj uličici, pokušavajući da razmišlja. Setio se kako je jednom, kao dečak, predugo ostao na suncu. Osećanje koje je ga je potom sustiglo bilo je otprilike nalik ovome. U utabanom pesku pored njegovih stopala čulo se meko šuškanje. Neko je spustio šešir ispred njega. Osetio je pogled na sebi. Onda je neko počeo da svira harmoniku. Nije baš bio najbolji u tome. Većinom su note bile pogrešne, a one koje nisu bile su ispucale. Negde u svemu tome postojala je melodija na onaj isti način na koji negde u mašini za pravljenje hamburgera postoji i komadić bifteka. Viktor je uzdahnuo i izvukao iz džepa par penija. Ubacio ih je u šešir. 'Dobro, dobro', reče. 'Odlično. A sada možeš da ideš.' Postao je svestan neobičnog smrada. Teško ga je bilo odrediti, ali možda bi mogao da potiče od vrlo starog i pomalo vlažnog tepiha iz dečjeg vrtića. Podigao je pogled. 'Vuuf, bre, vuuf', reče Gaspod, čudo od psa. * * * Borglov predstavnik večeras je odlučio da eksperimentiše sa salatama. Najbliže područje u kome je rasla salata bilo je sporih pedeset kilometara daleko. 'Šta je sad pa ovo?', odlučno upita trol držeći nešto smeđe i mlitavo. Frantkin, kuvar brzih jela, pokuša da pogodi. 'Celer?', reče. Malo bolje pogleda. 'Jeste, celer.' 'Smeđ je.' 'Nego. Nego! Zreo celer i treba da bude smeđ', hitro reče Frantkin. 'Tako se vidi da je zreo', dodade. 'Treb'o bi da bude zelen.' 'Ma, jok. Ti misliš na paradajz', reče Frantkin. 'Jeste, a šta je ovo gnjecavo?', upita čovek iz reda. Frantkin se ispravi što je više mogao. 'To je', reče, 'majoneza. Sâm sam je napravio. Po knjizi', dodade s ponosom. 'Ma, ne sumnjam da jesi', reče čovek bockajući po tanjiru. 'Očigledno ulje, jaja i sirće ne ulaze u recept, je l' da?' 'Specilite da lar majezon', reče Frantkin. 'Dobro, dobro', reče čovek. 'Jedino što mi kidiše na salatu.' Frantkin ljutito zgrabi svoju kutlaču. 'Vidi...', započe. 'Ne, sad je u redu', reče nesuđeni gost. 'Puževi su obrazovali odbrambeni krug.' Došlo je do nekog komešanja na vratima. Trol Detritus krčio je put kroz goste, a pratio ga je Još-Malo-Pa-Džabe Dibler. Trol ramenom ukloni red i obrati se Frantkinu. 'Gosin Dibler 'oće da popriča s tobom', reče i pruži ruku preko pulta, uhvati patuljka za njegovu košulju prekrivenu skorenom hranom, podiže ga i stavi pred Džabea. 'Da li je neko video Viktora Tagelbenda?', upita Džabe. 'Ili onu devojku Džindžer?'

Terry Pratchet 54 Frantkin otvori usta u nameri da opsuje, a onda malo bolje razmisli o svemu. 'Dečko je bio ovde pre pola sata', zapiskuta. 'Džindžer radi ujutro. Ne znam gde je otišla.' 'Gde je Viktor otišao?', upita Džabe. Izvukao je vrećicu iz džepa. Zazveckala je. Frantkinove oči zakolutaše prema njoj kao da su kuglični ležajevi, a ona moćan magnet. 'Ne znam, gospodine Džabe', reče, 'Samo je izašao napolje kada je video da ona nije ovde.' 'Dobro', reče Džabe. 'Pa, ako ga ponovo budeš video, reci mu da ga tražim i da ću od njega da napravim zvezdu, važi?' 'Zvezdu. Važi', reče patuljak. Džabe izvuče iz vrećice novčić od deset dolara. 'A hoću i da naručim večeru za kasnije', dodade. 'Večera. U redu', cijuknu Frantkin. 'Šniclu i račiće, mislim da ću to da naručim', reče Džabe. 'S probranim povrćem u prilogu, a zatim jagode i šlag.' Frantkin je piljio u njega. 'Ehr...', zausti. Detritus ga je tako ćušnuo da se u mestu zaljuljao. 'A jaa', reče, 'će uzmem... e-e... dobro provetreni bazalt s gomilom sveže obrađenih peščarskih konglomerata. Važi?' 'Ehr. Da', reče Frantkin. 'Spusti ga, Detrituse. Nije njemu sad do toga da visi gde stigne', reče Džabe. 'I nežno.' Prešao je pogledom preko ushićenih lica. 'Zapamtite', reče, 'tražim Viktora Tagelbenda i načiniću zvezdu od njega. Ako ga gde vidite, to morate da mu kažete. Oh, a meni napravi šniclu tako da bude tanka, Frantkine.' Uputio se natrag ka vratima. Kada je otišao žamor se vratio kao plima. 'Da napravi zvezdu od njega? Šta će mu da bude zvezda?' 'Nisam znao da zvezde mogu da se prave... Mislim da one više onako, kao, znaš, vise na nebu...' 'Mislim da je on mislio da njega načini zvezdom. Znaš onako, njega samog. Da ga pretvori u zvezdu.' 'Kako, bre, ikoga možeš da pretvoriš u zvezdu?' 'Ne znam. Valjda ih sabiješ na sitno, a onda prasnu u masi zapaljenog vodonika?' 'Za ime sveta!' 'Jašta! Pa jesi video kako je opak onaj trol?' * * * Viktor je pažljivo gledao u psa. Sigurno nije mogao da mu se obrati. To mora da je bila njegova mašta. Ali tako je rekao i prošlog puta, zar ne? 'Pitam se kako li se zoveš?', reče Viktor milujući ga po glavi. 'Gaspod', reče Gaspod. Viktorova ruka se odjednom ukoči. 'Dvoparac', umorno reče pas. 'Jedini smrdljivi pas na svetu koji svira harmoniku. Dvoparac.' To je sve od sunca, pomisli Viktor. Nisam nosio šešir. Za koji tren probudiću se i oko mene će biti hladne obloge. 'Pa, nisi svirao baš najbolje. Nisam mogao da prepoznam pesmu', reče razvlačeći usta u užasni osmeh. 'I ne treba da prepoznaš smrdljivu pesmu', reče Gaspod sedajući i marljivo se češući zadnjom nogom iza uva. 'Ja sam, bre, pas. Trebalo bi da budeš zapanjen da mogu uopšte da drndam tu smrdljivu stvar.'

Teri Pračet 55 Kako sad to da kažem? Razmišljao je Viktor. Da li da kažem: oprostite, učinilo mi se da ste nešto rek... Ne, verovatno da ne. 'Ehr', reče. Hej, prilično ste pričljivi za jednog... ne. 'Buve', reče Gaspod zamenjujući uši s nogama. 'Baš me živciraju.' 'Majčice.' 'I svi ovi trolovi. Ne podnosim ih. Naopako mirišu. Proklete hodajuće stene. Pokušaj da ih ugrizeš i sledećeg trena ćeš pljuvati sopstvene zube. To nije prirodno.' Kad već govorimo o onome što je prirodno, ne mogu a da ne primetim... 'Ovo mesto ti je jedna prokleta pustinja', reče Gaspod. Ti si pas koji priča. 'Pretpostavljam da se pitaš', reče Gaspod još jednom usmerivši svoj prodorni pogled prema Viktoru, 'otkud to da ja govorim.' 'Nije mi to palo na pamet', reče Viktor. 'Ni meni', reče Gaspod. 'Sve do pre par nedelja. Čitavog života nisam izgovorio ni jednu smrdljivu reč. Radio sam za nekog klipana tamo u gradu. Trikovi i tako to. Balansir'o loptu na vrhu njuške. Hod'o na zadnjim šapama. Preskak'o kroz obruč. Nos'o šešir posle u ustima. Znaš. Šou biznis. Onda me neka žena pomazila po glavi i rekla: "Jooj, što je kuca slatka, izgleda k'o da razume svaku reč koju kažemo", a ja razmišljam "Ho, ho, čak se više ni ne trudim, gospoja", a onda shvatim da čujem reči i da mi one izlaze iz usta. Pa sam onda zgrabio šešir ustima i na šapama se udaljio što sam brže mogao dok su svi blenuli u mene.' 'Zašto?', upita Viktor. Gaspod prevrnu očima. 'Pa dobro, šta misliš, kakav život može da vodi pas koji priča?', upita. 'Nije, bre, trebalo ni da otvaram svoja smrdljiva usta.' 'Ali, meni govoriš', reče Viktor. Gaspod ga prepredeno pogleda. 'Jeste, ali čik pokušaj to nekom da ispričaš', reče. 'Uostalom, ti si u redu. Izgledaš kako treba. To se vidi na kilometar.' 'Ma šta ti to hoćeš da kažeš?', upita Viktor. 'Ti ne misliš da odistinski pripadaš sebi, je l' tako?', reče pas. 'Im'o si utisak da neko drugi razmišlja umesto tebe?' 'Za ime sveta.' 'To ti daje nekako izgled progonjenog', reče Gaspod. Ustima je podigao kapu. 'Dvoparac', reče neodređeno. 'Mislim, nije baš da ću moći da ga potrošim, ali... dvoparac.' Na pseći način slegnuo je ramenima. 'Šta hoćeš da kažeš s tim da imam izgled progonjenog?', upita Viktor. 'Svi vi imate neki izgled. Mnogi su pozvani, ali malo je izabranih, u tom stilu.' 'Kakav izgled?' 'Kao da si pozvan ovde, a ne znaš zašto.' Gaspod je ponovo pokušao da se počeše po uvu. 'Video sam te kako glumiš Koena Varvarina', reče. 'Ehr... i kako ti se čini?', upita Viktor. 'Rek'o bih da ćeš sve dok matori Koen ne sazna za to biti okej.' * * * 'Pitao sam, pre koliko vremena je bio ovde?', povika Dibler. Na maloj bini Rubi je nešto pevušila glasom poput broda koji se u gustoj magli našao u velikoj nevolji. 'GrooUUuvvonnogghrhhooUUo...'9 'Samo što je izašao!', prodro se Rok. 'Pokušavam da čujem pesmu, ako nemate ništa protiv!' 9 TITL: 'Ponovo se zaljubljujem (doslovno: doživljavam prijatno osećanje da me je kamenčinom udario u glavu Hondrodit, trolski bog ljubavi)' Primedba: Hondrodita ne smemo pomešati s Gigalitom, trolskim bogom koji im daje mudrost time što ih kamenčinom udara u glavu, ili Silikarusom, trolskim bogom koji im donosi sreću time što ih kamenčinom udara u glavu, ili narodnim junakom Monolitom, koji je prvi preoteo tajnu kamena od bogova.

Terry Pratchet 56 '... UuvuuvgrhhffrghooUUo...'10 Još-Malo-Pa-Džabe munu Detritusa, koji je premeštao težinu sa svojih ručnih zglobova i otvorenih usta posmatrao tačku na podijumu. Život starog trola sve do sada bio je prilično prost; ljudi Dibleru daju novac, a ti mlatiš druge ljude. Sada je počinjao da se komplikuje. Rubi mu je namignula. Čudna i nepoznata osećanja razgoropadiše se u Detritusovom slomljenom srcu. '... grooUUuuuliuufooUUuu...'11 'Hajde, bre', obrecnu se Džabe. Detritus se osloni na stopala i po poslednji put pogleda čežnjivo prema bini. '...ooUUgooUUmuu. Uuhhhuuu.'12 Rubi mu posla poljubac. Detritus pocrvene poput sveže iskopanog kuprita. * * * Gaspod je vodio kroz uličicu, pa kroz mračno zaleđe zakržljalog žbunja i retke peščane trave iza grada. 'Ovde nešto sasvim sigurno nije u redu', mrmljao je. 'Različito je', reče Viktor. 'Kako to misliš - nije u redu?' Gaspod je izgledao kao da se sprema da pljune. 'Pa, recimo, pogledaj mene', reče ne obraćajući pažnju na upadicu. 'Pas. Nikada u svom životu nisam sanjao izuzev o tome da nešto jurim. I o seksu, naravno. I odjednom, sanjam te snove. U boji. Plaše me do koske, burazeru. Nikad pre nisam video boju, kapiraš? Psi sve vide u crno-belom, kao što pretpostavljam da već znaš, pošto dosta čitaš. Crvena, da ti kažem, dođe kao gadan šok. Misliš da je večera samo bela koska sa sivim senkama po sebi, a odjednom se ispostavi da si godinama jeo to grozomorno crveno i ljubičasto čudo.' 'Kakvi snovi?', upita Viktor. 'More, to je tek neprijatno', reče Gaspod. 'Kao recimo onaj gde je most odnela bujica, a ja moram da trčim i lajem u znak upozorenja, kapiraš? A ima i onaj drugi gde je kuća u plamenu, a ja izvlačim decu napolje. Pa onda onaj u kome su se deca izgubila u pećini, a ja ih pronađem i onda dovedem ljude da ih izbave... a ja mrzim decu. Izgleda da ne mogu ni glavu da spustim, a da nekog ne spašavam, vadim iz nevolje ili napadam razbojnike. Ej bre, meni je sedam godina, imam ogrubele jastučiće na šapama, imam perut, imam neke gadne buve i šta meni treba da budem junak svaki put kad legnem da spavam.' 'Boga ti. Što život izgleda zanimljivo', reče Viktor, 'kada se gleda iz tuđe perspektive...' Gaspod podiže krmeljavo žuto oko ka nebu. 'Ehr. Kuda idemo?', upita Viktor. 'Idemo da se nađemo s nekim facama iz Holi Vuda', reče Gaspod. 'Pošto se nešto naopako događa.' 'Gore na brdu? Nisam znao da na brdu ima ljudi.' 'Nisu ljudi', reče Gaspod. * * * Mala vatra od suvaraka gorela je na obronku Holivudskog brda. Viktor ju je upalio zato što - pa, zato što mu je ulivala sigurnost. Zato što je to bila jedna od stvari koje su radili ljudi. Osetio je da mu je neophodno da se podseti da je čovek i da verovatno nije lud. Nije posredi bilo to što je pričao sa psom. Ljudi često pričaju s psima. Isto važi i za mačke. Pa možda čak i zečeve. Ali, razgovor sa mišem i patkom mogao se smatrati čudnim. 10 TITL: 'Što sam sada tako plave boje?' 11 TITL: 'Kakvu akciju sada da preduzmem?' 12 TITL: '... nema mi pomoći. Ćaos, razbacanko.'

Teri Pračet 57 'Misliš li da smo mi želeli da govorimo?', odbrusi zec. 'U jednom trenu sam samo jedan običan zec, srećan zbog svega toga, a u sledećem vazaam, i eto me kako razmišljam. Da ti kažem, ako tražiš sreću kao zec, onda ti je to veliki nedostatak. Potrebni su ti trava i seks, a ne misli kao recimo: "Čemu sve ovo, kada dođemo do suštine stvari?"' 'Da, ali ti barem jedeš travu', ukaza mu Gaspod. 'A ako ništa, trava ćuti. Ono što ti je najmanje potrebno kada si gladan, jeste prokleta etička rasprava na tanjiru.' 'Vi miflite da imate probleme', reče mačak očigledno čitajući mu misli. 'Ja fam fpao famo na ribu. Ftaviš šapu na večeru, a ona viče "Upomoć!", e to ti je, bato, zafrzlama.' Nastupila je tišina. Pogledaše u Viktora. Isto je uradio miš. Kao i patka. Patka je izgledala naročito ratoborno. Verovatno je čula za pomorandžin sos. 'Jeste. Eto, uzmimo nas za primer', reče miš. 'Eto, tu sam ja i ovo me progoni', pokazao je na mačka koji se uzdizao iznad njega, 'po čitavoj kuhinji, Greb, greb, skvik, panika. A onda nešto počne da mi cvrči u glavi, ugledam tiganj - shvatate? Pre samo sekund nisam znao ni šta je prženje, a sada držim ručku, on dođe iza ugla i klang. Sada se on tetura i kaže "Šta me je to udarilo?", a ja kažem "Ja." I tada obojica shvatimo: mi govorimo.' 'Pojmovno izražavamo vamifli', reče mačak. Bio je to crni mačak, s belim šapama, ušima poput meta za sačmaru i izgrebanim licem mačka koji je već do krajnosti proživeo osam života. 'Ti mu reci, ortak', reče miš. 'Kažite mu šta ste posle uradili', reče Gaspod. 'Došli fmo ovde', reče mačak. 'Iz Ank-Morporka?', upita Viktor. 'Tako je.' 'To je skoro pedeset kilometara!' 'Tako je, a veruj mi na reč', nastavi mačak, 'mnogo je teško ftopirati kad si mačak.' 'Vidiš?', reče Gaspod. 'Sve vreme se to dešava. Svakojaki se pojavljuju u Holi Vudu. Ne znaju zašto su došli, samo osećaju da je važno da budu ovde, I ne ponašaju se kao bilo gde na svetu. Baš sam gled'o. Zbiva se nešto mnogo čudno.' Patak kvaknu. Negde u tome bile su reči, ali tako izmasakrirane neusklađenošću kljuna i grkljana da Viktor nije mogao ništa da razabere. Životinje mu sažaljivo posvetiše pažnju. 'Patak, koji ti je vrag?', upita zec. 'Patak kaže', prevede Gaspod, 'da ti je to slično kao selidba na jug. Potpuno isti osećaj kao kad dobiješ poriv za seobom, kaže.' 'Je li? Ja nisam morao predaleko da putujem', javi se zec. 'Ionako smo živeli na dinama.' Uzdahnu. 'Tri srećne godine i četiri čemerna dana', dodade. Jedna misao sinu Viktoru. 'To znači da znate starca sa plaže?', reče. 'Ah, njega. Da. Njega. Uvek je dolazio ovamo gore.' 'Kakav je on bio čovek?', upita Viktor. 'Slušaj, klipane, pre četiri dana imao sam rečnik koji se sastojao od dva glagola i jedne imenice. Šta ti misliš, kakvo je moje mišljenje bilo o njemu? Sve što znam to je da nas nije dirao. Verovatno smo mislili da je stena na nogama ili tako nešto.' Viktor se seti knjige u svom džepu. Bajanje i paljenje vatre. Kakva li je osoba to radila? 'Ne znam šta se zbiva', reče. 'Voleo bih da to otkrijem. Pa dobro, zar nemate neka imena? Glupo se osećam kad pričam sa svetom koji nema imena.' 'Samo ja', reče Gaspod. 'Jer sam pas. Dobio sam ime po čuvenom Gaspodu, znaš.' 'Neki dečak me je jednom nazvao Macane', nesigurno reče mačak. 'Mislio sam da u vašem jeziku imate imena', reče Viktor. 'Znaš, kao recimo, "Moćna šapa" ili - ili "Brzi lovac". Ili tako nekako.' Ohrabrujuće se osmehnuo. Ostali su ga dugo i tupo gledali, 'Čita knjige', objasni Gaspod, 'Vidi, stvar je u tome', dodade žestoko se češući, 'životinje se inače ne zamlaćuju imenima. Hoću da kažem, mi znamo ko smo.'

Terry Pratchet 58 'Mada, meni se dopada "Brzi lovac'", reče miš. 'Mislio sam da je to, nekako, više ime za mačka', reče Viktor počevši da se preznojava. 'Miševi imaju simpatična imena, kao, kao, Skviki.' 'Skviki?', hladno ponovi miš. Zec se nasmeši. 'A, a, uvek sam mislio da se zečevi zovu Klempa. Ili gospodin Tupko', izbrblja Viktor. Zec prestade da se osmehuje i trznu ušima. 'Slušaj, bre, burazeru...', započe. 'Znaš', vedro reče Gaspod u pokušaju da oživi razgovor, 'čuo sam onu legendu po kojoj su prvo dvoje ljudi na svetu dali imena svim životinjama. Prosto te baci u razmišljanje, je l' da?' Viktor izvuče knjigu kako bi prikrio svoj osećaj nelagodnosti. Bajati i paliti vatru. Tri puta dnevno. 'Taj starac...', zausti. 'Zašto je on toliko važan?', upita zec. 'On je samo imao običaj da se penje uz brdo i da ispušta neke zvuke nekoliko puta dnevno. Mogao bi po njemu da naviješ... naviješ', oklevao je. 'Uvek je dolazio u isto vreme. Mnogo puta u toku dana.' 'Tri puta. Tri predstave. Kao neka vrsta pozorišta?', reče Viktor vukući prst niz, stranicu. 'Mi ne umemo da brojimo do tri', kiselo reče zec. 'To ide ovako: jedan... mnogo. Mnogo puta.' Sevnuo je pogledom prema Viktoru. 'Gospodin Tupko', reče razoružavajućim tonom. 'A ljudi iz drugih mesta donosili su mu ribu', reče Viktor, 'Niko ne živi u blizini. Mora da su dolazili iz daleka. Ljudi su miljama plovili samo da bi mu doneli ribu. Ispada kao da nije hteo da jede ribu iz ovdašnje uvale. A ona vrvi od riba. Kada sam ušao u vodu video sam takve jastoge da ne biste poverovali.' 'Kako si njih nazvao?', upita gospodin Tupko koji nije bio od zečeva koji zaboravljaju uvredu. 'Gospodin Secko?' 'Tako je! Hoću da ovo odmah raščistimo', cijuknu miš. 'U svom domu bio sam glavni miš. Mogao sam da prebijem bilo kog miša u kući. Ako me iko nazove Skvikijem Čizmićem', podiže pogled prema Viktoru, 'ište da mu glava dobije oblik liganja. Da li sam bio dovoljno jasan?' Patak stade naširoko da kvače. 'Čekaj', reče Gaspod. 'Stvar je u tome, kaže patak', objasni Gaspod, 'da je sve ovo deo jedne te iste pojave. Ljudi i trolovi, kao uostalom i sve što dolazi ovamo. Životinje odjednom pričaju. Patak kaže da je po njegovom mišljenju to izazvano nečim ovde.' 'Otkud patak to zna?', upita Viktor. 'Slušaj, burazeru', reče zec, 'kad ti budeš mogao da preletiš skroz preko mora, pa još i da pronađeš isti prokleti kontinent, e onda možeš da počneš da nipodaštavaš patke.' 'Oh', reče Viktor. 'Misliš na tajanstvena životinjska čula, je li?' Gledali su ga popreko. 'Svakako, to se mora zaustaviti', reče Gaspod. 'Sve ovo mozganje i razglabanje možda pristaju ljudima. Navikli ste na to. Stvar je u tome, vidiš, da neko mora da otkrije šta je uzrok svega ovog...' Nastavili su da ga popreko gledaju. 'Pa', reče neodređeno, 'možda bi knjiga mogla da nam pomogne? Početni delovi napisani su nekim starim jezikom. Ne mogu...' Čarobnjaci nisu bili dobrodošli u Holi Vudu. Verovatno ne bi bilo pametno spominjati Univerzitet i njegovu malu ulogu u njemu. 'To jest', nastavio je pažljivo birajući reči, 'mislim da znam nekoga u Ank-Morporku ko bi mogao to da pročita. On je takođe životinja. Čovekoliki majmun.' 'Kakav je on po pitanju tajanstvenih čula?', upita Gaspod. 'Usijao se od tajanstvenih čula', reče Viktor. 'U tom slučaju...', reče zec. 'Čekajte', reče Gaspod. 'Nešto nailazi.'

Teri Pračet 59 Baklja koja se kretala nailazila je uz brdo. Patak se nezgrapno vinu u vazduh i odlete. Ostali su se izgubili u senkama. Samo se pas nije pomerio. 'Hoćeš li da stvoriš nestašicu sebe?', siknu Viktor. Gaspod podiže obrvu. 'Vuuf?', reče. Baklja je išla u cik-cak kroz šiblje, kao svitac. Ponekad bi zastala, za trenutak, a onda krenula dalje u nekom sasvim novom pravcu. Jako je plamtela. 'Šta je to?', upita Viktor. Gaspod onjuši. 'Čovek', reče. 'Žensko. Ima jeftin parfem.' Njuška mu se ponovo nabora. 'Zove se Igračka strasti.' Ponovo je onjušio. 'Sveže opran veš, bez štirka. Stare cipele. Mnogo studijske šminke. Bila je kod Borgla i jela je...', trznu njuškom '... paprikaš. Mali tanjir.' 'Pretpostavljam da možeš da kažeš i koliko je visoka, je l' da?', reče Viktor. 'Miriše kao da je sto pedeset pet, sto šezdeset', oproba se Gaspod. 'Ma, daj!' 'Prohodaj malo ovim šapama, pa me onda nazovi lažovom.' Viktor nabaci stopalom pesak preko vatrice i uputi se padinom. Svetlo je prestalo da se kreće dok mu se približavao. Za trenutak uhvatio je odblesak ženske prilike kako prebacuje šal oko sebe jednom rukom, dok je drugom držala baklju visoko iznad glave. Potom je svetlo iščezlo tako brzo da je ostavilo za sobom plave i ljubičaste oblike da mu igraju pred očima. Iza njih, mala prilika činila je crnju senku u odnosu na tminu. ' Kazala je: 'Šta ćeš ti u mom... šta ja treba... zašto si u... gde...', a onda, kao da je napokon došla sebi, promenila je brzinu i obratila mu se mnogo poznatijim glasom: 'Šta ćeš ti ovde?' 'Džindžer?', reče Viktor. 'Da?' Viktor zaslade. Šta da kažeš u ovakvoj situaciji? 'Ovaj...', reče. 'Baš je lepo ovde gore uveče, slažeš se?' Besno je pogledala Gaspoda. 'To je ono užasno pseto koje se muvalo oko studija, je l' da?', upita. 'Ne podnosim male kučiće.' 'Av, av', reče Gaspod. Džindžer se zagleda u njega. Viktor je skoro mogao da joj čita misli: on kaže Av, av. A on je pas i to je zvuk koji psi ispuštaju, zar ne? 'Ja volim mačke', reče uzgred. Tihi glas reče: 'Je li? Je li? Kupaš se sopstvenom pljuvačkom, je l' da?' 'Šta reče?' Viktor ustuknu, mahnito mlatarajući rukama. 'Nemoj mene da gledaš!', reče. 'Nisam ja to rekao!' 'Aha? Biće da je onda to rekao pas?', besnela je. 'Ko, ja?', reče Gaspod. Džindžer se sledi. Oči joj se iskolačiše nadole prema mestu gde se Gaspod ležerno češao iza uva. 'Vuuf?', upita. 'Taj pas je progovorio...', zausti Džindžer upirući drhtavi prst ka njemu. 'Znam', reče Viktor. 'To znači da mu se sviđaš.' Pogledao je pored nje. Još jedno svetlo približavalo se uz brdo. 'Da li si povela nekog sa sobom?', upita. 'Ja?' Džindžer se okrete. Sada je svetlost pratilo krckanje granja i Dibler iskorači iz mraka sa Detritusom koji ga je pratio poput naročito zastrašujuće senke. 'A-ha!', reče. 'Golupčići su se iznenadili, a?' Viktor je zinuo. 'Šta?', upita. 'Šta?', upita Džindžer.

Terry Pratchet 60 'Vas dvoje sam svuda tražio', reče Dibler. 'Neko mi reče da vas je video kako idete ovamo. Vrlo romantično. Od toga bi nešto moglo i da se napravi. Izgledalo bi dobro na plakatima. Dobro.' Obgrli ih rukama. 'Hajdemo', reče. 'Zašto?', upita Viktor. 'Snimanje je odmah ujutro', reče Dibler. 'Ali gospodin Silverfiš je rekao da više nikad neću raditi u ovom gradu...', započe Viktor. Dibler otvori usta i zastade na čas. 'Aha. Da. Ali, ja ću ti pružiti još jednu priliku', govoreći po prvi put vrlo sporo. 'Tako je. Priliku. Recimo, zato što ste mladi. Bandoglavi. I ja sam bio mlad. Diblere, pomislih, makar i kad bi radio za još malo pa džabe, pruži im priliku. Niže plate, naravno. Dolar na dan, šta mislite o tome?' Viktor je primetio izraz iznenadne nade kod Džindžer. Otvorio je usta. 'Petnaest dolara', reče glas. Nije bio njegov. Zatvorio je usta. 'Šta?', reče Dibler. Viktor otvori usta. 'Petnaest dolara. Podložno novim pregovorima posle nedelju dana. Petnaest dolara ili ništa.' Viktor zatvori usta kolutajući očima. Dibler zamahnu prstom ispod nosa, a onda zastade. 'Ovo mi se dopada!', reče zatim. 'Težak pregovarač! Dobro. Tri dolara.' 'Petnaest.' 'Pet je moja poslednja ponuda, dečko. Postoje hiljade ljudi koji bi jedva dočekali da uskoče, shvataš?' 'Navedite dvoje, gospodine Dibler.' Dibler baci pogled na Detritusa koji je bio izgubljen u maštarijama o Rubi, a onda pogleda Džindžer. 'Okej', reče. 'Deset. Zato što ste mi simpatični. Ali, onda radim još malo pa za džabe.' 'Dogovoreno.' Džabe ispruži ruku. Viktor je posmatrao sopstvenu kao da je gleda po prvi put, a onda se rukovao. 'A sada idemo dole', reče Dibler. 'Puno toga ima da se organizuje.' Uputio se kroz drveće. Viktor i Džindžer poslušno pođoše za njim, šokirani. 'Jesi li poludeo?', siknu Džindžer. 'Da se tako cenkaš! Mogli smo da izgubimo priliku!' 'Nisam izustio ni reč! Mislio sam da ti govoriš!', reče Viktor. 'To si bio ti!', reče Džindžer. Pogledi im se susretaše 'Av, av', reče Gaspod, čudo od psa. Dibler se okrete. 'Šta se to čulo?', upita. 'Ma, to je samo pas kojeg smo pronašli', brže bolje reče Viktor. 'Zove se Gaspod. Po čuvenom Gaspodu, znate.' 'Ume da izvodi trikove', zlobno primeti Džindžer. 'Dresirani pas?' Dibler se sagnu i pomazi jajastu glavu. 'Grrr, grrr.' 'Ne biste verovali šta sve ume', reče Viktor. 'Ne biste', ponovi Džindžer. 'Samo što je mnogo, brate, ružan', reče Dibler. Uputio je Gaspodu jedan dug, spor pogled, što je bilo nalik izazivanju stonoge na takmičenje u šutiranju u dupe. Gaspod bi izdržao i pogled ogledala. Dibler kao da je neku zamisao razrađivao u glavi. 'Nego, ipak... povedite vi njega lepo ujutro. Ljudi vole da se dobro nasmeju', reče Dibler.

Teri Pračet 61 'Ah, smešan je k'o ništa', reče Viktor. 'Piš živi.' Dok su išli dalje Viktor začu tihi glas iza sebe: 'Vratiću ti za ovo. Uostalom, duguješ mi dolar.' 'Zašto?' 'Agentski honorar', reče Gaspod, Čudo od psa. * * * Iznad Holi Vuda zvezde su se gasile. Bile su to ogromne kugle vodonika zagrejane na nekoliko miliona stepeni, tako vrele da nisu mogle čak ni da gore. Mnoge od njih silno će narasti pre nego što umru, a onda će se skupiti do sićušnih, ogorčenih patuljaka kojih će se sećati samo nostalgični astronomi. U međuvremenu, one su sjajile zbog metamorfoza van poimanja alhemičara, pretvarajući neke dosadne elemente u čistu svetlost. Iznad Ank-Morporka, samo je padala kiša. Viši čarobnjaci okupili su se oko vaze sa slonovima. Vraćena je u hodnik po Ridkalijevom striktnom naređenju. 'Sećam se Riktora', reče Dekan. 'Žgoljavko, Pomalo rasejan. Ali pametan.' 'He, he. Sećam se njegovog brojača miševa', reče Vindl Puns iz svojih prastarih kolica. 'Služio za brojanje miševa.' 'Sama posuda je vrlo...', zausti Blagajnik, a onda reče: 'Kako to misliš da broji miševe? Uvodili su ih unutra na maloj traci ili tako nešto?' 'Ma ne. Samo ga naviješ, znaš, i sedneš, a on odzuji dalje i prebroji sve miševe u zgradi, mm, a oni točkići sa brojevima se pomere.' 'Zašto?' 'Mm? Valjda je 'teo da prebroji miševe.' Blagajnik slegnu ramenima. 'Ova posuda', reče zagledavši se malo bolje, 'vrlo je nalik staroj Ming vazi.' Zastao je očekujući pitanje. 'Zašto se zove Ming?', upita Arhirektor kao iz puške. Blagajnik kucnu po vazi. Ona učini ming. 'A one gađaju ljude olovnim kuglicama, je li?', upita Ridkali. 'Ne, gospodine. On je to uradio samo da bi pokrenuo... mehanizam. Šta god da je. Koja god da mu je svrha.' ... vuummm... 'Čekajte. Zadrhtala je', reče Dekan. ... vuummm... vuummm... Čarobnjaci se zgledaše u iznenadnoj panici... 'Šta se zbiva? Šta se zbiva?', upita Vindl Puns. 'Oće, bre, neko, mm, da mi kaže šta se zbiva?' ... vuummm... vuummm... 'Bež'te!', predloži Dekan ... vuummmVUUMMM... 'Ja sam star čovek i zahtevam da mi neko kaže šta se...' Tišina. 'Zalegaj!', viknu Arhirektor. Plib. Komadić kamena otkide se sa stuba iza njega. Podigao je glavu. 'Zabogova, sad sam srećno pro...' Plib. Sledeća kuglica obori mu kapu. Čarobnjaci su nekoliko minuta drhtali na kamenom podu. Nakon izvesnog vremena začu se Dekanov prigušeni glas: 'Šta mislite, da li je to bilo sve?'

Terry Pratchet 62 Arhirektor podiže glavu. Lice koje mu je uvek bilo crveno sada se prelivalo u duginim bojama. 'Blagajniiiče!' 'Gospodine!' 'E, to ja zovem gađanjem!' * * * Viktor se okrete. 'Štjbf', reče. 'Šest je izjutra, ustajte lenji, kaže gosin Dibler', reče Detritus jednom rukom uzimajući posteljinu i vukući je po podu. 'Šest sati? Pa to je još noć!', zavapi Viktor. 'Biće ovo dugačak dan, kaže gosin Dibler', reče trol. 'Gosin Dibler kaže da moraš da budeš spreman u pola sedam. I tako ima da bude.' Viktor je navukao pantalone, 'Valjda smem da doručkujem?', upita sarkastično. 'Gosin Dibler je servirao hranu, kaz'o je gosin Dibler', reče Detritus. Začulo se neko krkljanje ispod kreveta. Gaspod se pojavio u oblaku starotepihnosti i obavio prvo jutarnje češanje. 'Št...', poče i ugleda trola. 'Av, av', ispravi se, 'Oho. Kuca. Volim kuce', reče Detritus. 'Vuuf.' 'Sirove', dodade. Ali nije mogao da oboji glas očekivanom količinom zlokobnosti. Slike Rubi u njenoj perjanoj boi i hektar i po crvenog somota i dalje su lelujale njegovim umom. Gaspod stade žestoko da se češe po uvu. 'Vuuf', tiho reče. 'Blago pretećim tonom', dodade kada je Detritus izašao. * * * Obronak brda već je vrveo ljudima kada je Viktor stigao. Nekolicina šatora bila je podignuta. Neko je držao kamilu. Nekoliko kaveza sa đavolcima žamorilo je u senci strnjike. Usred svega ovoga Dibler i Silverfiš su se prepirali. Dibler je obgrlio Silverfiša oko ramena. 'E sada je jasno k'o dan', reče glas pored Viktorovog kolena. 'To znači da će neki nesrećnik da završi na ulici.' 'Biće to stepenica naviše za tebe, Tome!', govorio je Dibler. 'Mislim, koliko ljudi u Holi Vudu sebe može da nazove Potpredsednikom za izvršne poslove?' 'Da, ali to je moje preduzeće!', zavapi Silverfiš. 'Tako je! Tako je!', reče Dibler. 'Upravo to i označava ime Potpredsednik za izvršne poslove.' 'Je li?' 'Da li sam te ikada lagao?' Silverfiš se namršti. 'Pa', reče, 'juče si mi kazao...' 'Mislim u prenosnom značenju', uskoči Dibler. 'Ah. Pa. U prenosnom? Valjda ne...' 'Eto ti onda. A sad, gde je taj umetnik?' Dibler se okrete oko sebe, ostavljajući utisak kao da je Silverfiš upravo isključen iz struje. Čovek dojuri s fasciklom ispod miške. 'Izvol'te, gosin Dibleru?' Džabe izvuče komadić papira iz džepa. 'Želim da plakati budu gotovi do noćas, shvataš?', upozori. 'Evo. Ovo je naziv škljocke.' 'Senka iz pusti nju', pročita slikar. Namrštio se. Njegovo obrazovanje prevazilazilo je potrebe Holi Vuda. 'Valjda se kaže "ispusti"?', upita.

Teri Pračet 63 Ali Dibler ga nije slušao. Išao je prema Viktoru. 'Viktore!', reče. 'Macane!' 'Uhvatilo ga je', tiho primeti Gaspod. 'Uhvatilo ga je gore od ostalih, čini mi se.' 'Šta to? Otkud znaš?', šapnu Viktor. 'Delom zbog suptilnih znakova koje ti izgleda ne primećuješ'. reče Gaspod, 'a delom zato što se ponaša kao potpuni krelac.' 'Superiška što si došao!', ushitio se Dibler dok su mu se oči luđački caklile. Obgrlio je Viktora i malo ga vodio, a malo ga vukao prema šatorima. 'Biće ovo sjajan film!', reče. 'Baš lepo', slabašno reče Viktor. 'Igraš vodu bandita', reče Dibler, 'samo što je on i dobar momak, ljubazan prema ženama i tako dalje; a onda ti napadneš to selo i odvedeš tu robinju, ali kad je pogledaš u oči odma' se, znaš, zaljubiš, pa onda dođe onaj napad kada stotine ljudi jurne na slonovima...' 'Kamilama', reče mršavi mladić iza Diblera. 'Kamile su u pitanju.' 'Tražio sam slonove!' 'Dobio si kamile.' 'Ma, kamile, slonovi', prihvati Dibler. 'Bitno je da je egzotika, je l' tako? A...' 'I imamo samo jednu', reče omladinac. 'Šta jednu?' 'Kamilu. Mogli smo da pronađemo samo jednu kamilu', reče mladić. 'Ali, tamo desetine momaka sa čaršavima preko glava čeka na kamile!', viknu Dibler mlatarajući rukama. 'Mnoštvo kamila, kapiraš?' 'Imamo samo jednu kamilu, a to je zato što postoji samo jedna kamila u Čitavom Holi Vudu i to zato što je momak iz Klača dojahao ovamo na njoj', reče mladić. 'Trebalo je da pošaljete ljude da ih dovedu još!', odbrusi Dibler. 'Gospodin Silverfiš je rekao da ne treba.' Dibler zareža. 'Možda će ako se mnogo bude muvala tamo-amo izgledati kao da ima više od jedne kamile', optimistički primeti omladinac. 'A zašto da kamila ne progalopira pored kutije za slikanje, a onda da okretač zaustavi đavolke, pa je vratimo i postavimo drugog jahača na nju, i opet pokrenemo kutiju i projašemo pored nje?', predloži Viktor. 'Da li bi to moglo?' Dibler ga pogleda otvorenih usta. 'Ma šta sam ti rekao?', obrati se uglavnom nebu. 'Momak je genijalac! Tako možemo da dobijemo stotine kamila po ceni jedne, pa zar ne?' 'To znači da pustinjski banditi jašu u koloni po jedan', reče omladinac. 'Nije baš, onako, sveopšti napad.' 'Sigurno, sigurno', priznade Dibler, 'Ima smisla, Samo ćemo da umetnemo natpis gde vođa kaže, kaže...' Razmišljao je na tren. 'Kaže: "Pratite me, bvane, u koloni po jedan, kako bismo zavarali mrskog neprijatelja", važi?' Klimnuo je Viktoru. 'Da li si se upoznao s mojim rođakom, Solom?', upita. 'Dobar momak. Skoro je izašao iz škole i tako to. Juče sam ga doveo ovamo. On je Potpredsednik zadužen za izradu filmova.' Sol i Viktor razmeniše poglede. 'Nisam siguran da je "bvana" prava reč, ujko', reče Sol. 'To je na klačanskom, zar ne?', upita Dibler. 'Pa, u suštini, jeste, ali mislim da je iz pogrešnog dela Klača i da bi "efendije" ili slično...' 'Samo neka je strana reč', reče Dibler na način koji je ukazivao da je stvar dogovorena. Ponovo je potapšao Viktora po leđima. 'Okej, momak, upadaj u kostim.' Zakikotao se. 'Stotinu kamila! Kakav mozak!' 'Oprostite, gospodine Dibler', reče slikar plakata koji je s nelagodnošću obigravao, 'nisam razumeo ovaj detalj ovde...'

Terry Pratchet 64 Dibler mu ote papir iz ruku. 'Koji detalj?', ljutito upita. 'Gde opisujete gospođicu De Sin...' 'Očigledno je', reče Dibler. 'Ono što nama ovde treba jeste da dočaramo egzotičnu, privlačnu, pa ipak nedokučivu ljubavnu vezu piramidama bogatog Klača, je li, pa je normalno da koristimo simbol misterioznog i nepojmljivog kontinenta, shvataš? Da li stalno svakome moram sve da objašnjavam?' 'Samo sam mislio...', zausti slikar. 'Samo ti to uradi!' Slikar spusti pogled na papir. '"Ona s licem Finge".' 'Dobro je', reče Dibler. 'Dobro je.' 'Mislio sam da bi možda Sfinge...' 'Hoćeš li ti mene da poslušaš?', upita Dibler ponovo se obraćajući nebu. Ošinuo je pogledom umetnika, 'Je l' ti ona izgleda kao da je odnekud pala, molim te? Kad nešto padne kaže se s nečega, a ona nije pala. A sad, prioni na posao. Oću da ti plakati već ujutro budu po celom gradu.' Slikar uputi očajnički pogled koji je Viktor već počeo da prepoznaje. Svako u Diblerovoj blizini imao ga je posle izvesnog vremena. 'Razumem, gospodine Dibler', reče. 'Dobro.' Dibler se okrete Viktoru. 'Zašto se nisi presvukao?', upita. Viktor se brzo uvuče u šator. Omanja starica13 građena kao slavski kolač pomogla mu je da se presvuče u kostim koji je očigledno bio načinjen od Čaršava nestručno obojenih u crno, mada kada se ima u vidu trenutna situacija sa smeštajem u Holi Vudu verovatno su to bili čaršavi nasumično skinuti s nečijeg kreveta. Potom mu je predala zakrivljeni mač. 'Zašto je savijen?', upita on. 'Mislim da mora da bude savijen, dušo', nesigurno mu odgovori. 'Mislio sam da mačevi moraju da budu pravi', reče Viktor. Napolju je mogao da čuje Diblera kako upućuje nebu pitanje zašto su svi tako glupi. 'Možda budu pravi dok su novi, pa se iskrive od upotrebe', reče žena tapšući ga po ruci. 'To je slučaj i sa mnogim drugim stvarima.' Veselo mu se osmehnula. 'Ako si ti u redu, najbolje će biti da ja pomognem mladoj dami, da joj ne bi patuljčići virili.' Iskobeljala se iz šatora. Iz susednog šatora začuo se metalni zveket i negodovanje Džindžerinog glasa. Viktor je nekoliko puta probe radi zamahnuo mačem. Gaspod ga je posmatrao glave oborene u stranu. 'Šta bi ti trebalo da budeš?', napokon upita. 'Voda družine pustinjskih bandita, očigledno', reče Viktor. 'Zaljubljujem se i jurišam.' 'Kuda jurišaš?' 'Onako, jurišam uopšte, pretpostavljam. Gaspode, na šta si mislio kad si rekao da je uhvatilo Diblera?' Pas je glockao svoju šapu. 'Pogledaj mu oči', reče. 'Gore su čak i od tvojih.' 'Mojih? Šta nije u redu s mojima?' Trol Detritus promoli glavu kroz otvor šatora. 'Gosin Dibler kaže da mu odmah trebaš', reče. 'Oči?', upita Viktor. 'Nešto nije u redu s mojim očima?' 13 Gospođa Marijeta Kosraopilit, koja je bila krojačica u Ank-Morporku sve dok je snovi nisu doveli do Holi Vuda gde je njena veština u radu s iglom i koncem bila na visokoj ceni. Ona koja se nekada bavila krpljenjem običnih čarapa, sada je izrađivala lažne pancirne košulje za trolove i začas je mogla da sašije par haremskih pantalona.

Teri Pračet 65 'Vuuf.' 'Gosin Dibler kaže...', započe Detritus. 'Dobro, dobro! Dolazim!' Viktor izađe iz šatora u istom trenutku kada je Džindžer izašla iz svog. Zažmurio je. 'Joj, oprosti', promrmlja. 'Vratiću se i sačekaću da se obučeš...' 'Obučena sam.' 'Gosin Dibler kaže...', reče Detritus iza njih. 'Hajde', reče Džindžer uzevši ga pod ruku, 'Ne treba svi da čekaju na nas.' 'Ali ti si... tvoje...' Viktor obori pogled, što nije pomoglo. 'Na dijamantu ti je pupak', istrča. 'Pomirila sam se s tim', reče Džindžer ispravljajući ramena u pokušaju da sve legne na svoje mesto. 'Nego, ova dva tanjirića mi prave probleme. Tek tako shvatiš šta te jadne devojke u haremu moraju da trpe.' 'I tebi ne smeta da te ljudi vide?', upita Viktor zaprepašćeno. 'Što bi? Ovo su pokretne slike. Nije odistinski. Uostalom, iznenadilo bi te šta sve devojke moraju da rade za manje od deset dolara dnevno.' 'Devet', reče Gaspod koji je i dalje kaskao za Viktorovim stopalima. 'Dobro, dajte da se skupimo', povika Dibler kroz megafon. 'Sinovi pustinje, molim da idete tamo. Robinje... gde su robinje? Dobro. Okretaču?...' 'Nikada nisam videla toliko ljudi na škljocki', šapnu Džindžer. 'Mora da košta više od sto dolara!' Viktor osmotri Sinove pustinje. Izgledalo je kao da je Dibler upao kod Borgla i angažovao dvadeset ljudi koji su bili najbliži vratima, ne vodeći računa o tome koliko su prikladni i svakome dajući Diblerovu predstavu banditske odeće za glavu. Bilo je tu trolskih Sinova pustinje - Rok ga je prepoznao i lagano mu mahnuo - patuljačkih Sinova pustinje i, tiskajući se na kraju reda, mali, dlakavi sin koji je bio izgubljen u besomučnom češanju i čiji je prekrivač za glavu stizao sve do njegovih šapa. '... ščepaj je, postani opčinjen njenom lepotom i onda je prebaci preko obluka.' Diblerov glas mu se zarivao u podsvest. Viktor se očajnički preslišavao uputstava koja su mu na jedno uvo ušla, a na drugo izašla. 'Preko čega?', upita. 'To ti je deo sedla', došapnu mu Džindžer. 'Aha.' 'A zatim jašeš u noć sa svim Sinovima pustinje koji te prate pevajući pesme pustinjskih bandita...' 'Niko ih neće čuti', reče Sol s olakšanjem. 'Ali ako budu otvarali i zatvarali usta to će pomoći da se stvori, znaš, ambijenat' 'Ali nije noć', reče Džindžer. 'Kako može da bude noć u po' bela dana?' Dibler je odmeri. Usta mu se jednom ili dvaput otvoriše i zatvoriše. 'Sole!', viknu. 'Ne možemo da snimamo po noći, ujko', brzo reče sestrić. 'Đavolci neće moći da vide. Ne shvatam zašto ne bismo mogli da izbacimo natpis na kome će pisati "Noć" na početku scene, tako da...' 'To nije magija pokretnih slika!', prasnu Dibler. 'To je, bre, sprdačina!' 'Oprostite', reče Viktor. 'Oprostite, ali to sigurno nije bitno pošto sigurno đavolci mogu da naslikaju crno nebo sa zvezdama po njemu?' Nastupila je kratkotrajna tišina. Dibler pogleda Čiču. 'Mogu li?', upita. 'Ma, jok', reče okretač. 'Teško je, bre, i da naslikaju ono što vide, a da i ne govorimo o onome što ne vide.' Dibler protrlja nos.

Terry Pratchet 66 'Možda bih bio spreman da pregovaram', reče. Okretač slegnu ramenima. 'Ne shvatate, gospodine Dibler. Šta će njima novac? Oni bi ga samo pojeli. Počnemo li da im govorimo da slikaju ono što ne vide, onda ćemo biti u velikim...' 'Možda da je to samo veliki pun mesec?', predloži Džindžer. 'E, to je pametno razmišljanje', reče Dibler. 'Napravićemo natpis gde Viktor kaže Džindžer nešto u stilu: "Kako je noćas blistav mesec, bvana".' 'Tako nekako', diplomatski reče Sol. * * * Bilo je podne. Brdo Holi Vuda presijavalo se pod suncem, kao napola ižvakana žvaka s ukusom šampanjca. Okretači su okretali svoje ručice, statisti su tumarali u svim pravcima, Dibler se drao na sve, a istorija kinematografije stvarala se snimcima tri patuljka, četiri čoveka, dva trola i psa koji su svi jahali jednu istu kamilu i, prestravljeni, vikali joj da stane. Viktor je predstavljen kamili. Ona je treptala dugačkim trepavicama i izgledala je kao da žvaće sapun. Klečala je ostavljajući utisak kamile koja je imala naporno jutro i nema nameru da prihvati ničije zajebavanje. Do sada je ritnula troje ljudi. 'Kako se zove?', oprezno upita Viktor. 'Mi je zovemo Baksuzni Kučkin Sin', reče novoimenovani Potpredsednik zadužen za kamile. 'Meni to ne zvuči kao ime.' 'Sasvim dobro ime za kamilu', žustro odgovori okretač. 'Šta fali tome ako si kučkin sin', reče glas iza njega. 'Ja sam kučkin sin. Moj otac je bio kučkin sin, krelče jedan u musavoj spavaćici.' Okretač se nervozno osmehnu Viktoru i okrete oko sebe. Nikoga nije bilo iza njega. Spustio je pogled. 'Vuuf', reče Gaspod i zamaha onim što je umalo bio rep. 'Da li si čuo da je neko nešto rekao?', zabrinuto upita okretač. 'Ne', reče Viktor. Nagnuo se prema jednom uvu kamile i šapnuo za slučaj da je reč o nekoj od naročitih holivudskih kamila: 'Vidi, ja sam prijatelj, važi?' Baksuzni Kučkin Sin mahnu poput tepiha debelim uvom.14 'Kako se ona jaše?', upita. 'Kada hoćeš da ideš napred opsuješ je i udariš štapom, a kada hoćeš da staneš opsuješ je i stvarno je udariš štapom.' 'Šta se dešava ako hoćeš da je okreneš?' 'E, to ti je već viši kurs. Najbolje ti je da siđeš i daš joj pravac rukom.' 'Kad god budete spremni!', prodra se Dibler kroz megafon. 'Dakle, jašeš do šatora, skačeš s kamile, boriš se protiv ogromnih evnuha, uletiš u šator, izvučeš devojku, vratiš se na kamilu i brišeš. Kapiraš? Misliš da možeš to da izvedeš?' 'Kakvih ogromnih evnuha?', upita Viktor dok se kamila pridizala. Jedan od ogromnih evnuha stidljivo podiže ruku. 'Ja sam. Mori', reče. 'Ah. Ćao, Mori.' 'Ćao, Vik.' 'I ja, Rok', reče drugi ogromni evnuh. 'Ćao, Rok.' 'Ćao, Vik.' 'Svi na mesta', reče Dibler. 'Dobro - šta je sad, Rok?' 'Ovaj, samo sam hteo da pitam, gospodine Dibler... koja je moja motivacija za ovu scenu?' 'Motivacija?' 14 Kamile su isuviše inteligentne da bi priznale da su inteligentne.

Teri Pračet 67 'Da. Ovaj. Potrebno mi je to da znam, shvatate', reče Rok. 'Kako ti se čini: otpustiću te ako to ne izvedeš kako treba?' Rok se osmehnu. 'Ništa ne brigajte, gosin Dibler', reče. 'Okej', reče Dibler. 'Svi spremni... okreći!' * * * Baksuzni Kučkin Sin nespretno se okrete, mlatarajući nogama pod neobičnim kamiljim uglovima, a onda zaklopara u potpuni kas. Ručica se okrete... Vazduh zablista. I Viktor se probudi. Bilo je to kao da se polako izdiže iz ružičastog oblaka ili veličanstvenog sna koji, koliko god se trudili, iščili iz vaše svesti dok se u nju ubaštrava dnevna svetlost ostavljajući užasni osećaj gubitka; ništa, instinktivno to osećate, ništa što će vam se desiti do kraja dana neće moći da bude ni upola tako dobro kao taj san. Trepnuo je. Slike izbledeše. Bio je svestan bola u mišićima, kao da je nedavno preterao u napornim vežbama. 'Šta se desilo?', promumla. Spustio je pogled. 'Opaa', reče. Prostranstvo jedva odevene butine zaklanjalo mu je pogled na onom mestu na kome se donedavno nalazio vrat kamile. To je bilo poboljšanje. 'Zašto', ledeno upita Džindžer, 'ja ležim na kamili?' 'Veze nemam. Zar nisi to želela?' Skliznula je dole na pesak i pokušala da popravi svoj kostim. U ovom trenutku oboje postadoše svesni publike. Bio je tu Dibler. Bio je i Diblerov sestrić. Bio je i okretač. Bili su i statisti. Bili su tu i kojekakvi potpredsednici i drugi ljudi koji su nastali samim procesom stvaranja pokretnih slika.15 Bio je tu i Gaspod, čudo od psa. I svako od njih, izuzev psa, koji se smejuljio, imao je otvorena usta. Okretačeva ruka i dalje je vrtela ručicu. Spustio je pogled prema njoj kao da je njeno postojanje bila novost za njega i zaustavio se. Dibler kao da se povratio iz nekog svog transa. 'Vuu-huu', reče. 'Carski.' 'Čarolija', dahtao je Sol. 'Prava čarolija.' Dibler munu okretača. 'Da li si sve to uhvatio?', upita. 'Šta to?', uglas upitaše Džindžer i Viktor. Onda Viktor ugleda Morija kako sedi na pesku. Poveći komadić odlomio mu se sa ruke; Rok je špahlom nanosio nešto na povređeno mesto. Trol opazi Viktorov izraz i kiselo mu se osmehnu. 'Mifliš da fi Koen Varvarin, a?', reče. 'Jefte', reče Rok. 'Šta ti je trebalo da ga nazivaš takvim imenima. A ako mifliš da fe tako razmećeš mačem, onda će da tražimo dodatnu povišicu za otkinute komadiće.' Viktorov mač imao je nekoliko useka na sečivu. Ni za živu glavu ne bi umeo da kaže odakle su se oni tu stvorili. 'Vidite', reče glasom očajnika. 'Ništa ne shvatam. Nikog nisam nikako zvao. Da li smo počeli sa snimanjem?' 'U jednom trenutku sedim u šatoru, u sledećem udišem kamilu', nabusito reče Džindžer. 'Da li bi bilo previše ako bih pitala šta se to zbiva?' Ali izgleda da njih niko nije slušao. 15 Neki od njih imali su beležnice.

Terry Pratchet 68 'Zašto ne možemo da otkrijemo način da ubacimo i zvuk?', upita Dibler. 'To je bio opako dobar dijalog. Ni reč nisam razumeo, ali mogu da prepoznam dobar dijalog čim ga čujem.' 'Papagaji', mirno reče okretač. 'Najobičniji hauvondalandski zelembaći. Neverovatne ptice. Pamte k'o slonovi. Nabaviš ih nekoliko desetina u različitim veličinama i imaš čitavu skalu...' Ovo je rasplamsalo detaljnu tehničku raspravu. Viktor se spusti sa kamile i provuče ispod njenog vrata da bi došao do Džindžer. 'Slušaj', reče uzbuđeno. 'Bilo je kao i prošlog puta. Samo jače. Kao u nekom snu. Okretač je počeo da snima i bilo je kao u snu.' 'Da, ali šta smo zapravo radili?', upita ona. 'Evo šta si ti uradio', reče Rok, 'dogalopirao si na kamili do šatora, skočio s nje, naleteo na nas poput vetrenjače...' '... skak'o po stenama ismej'ose...', reče Mori. 'Jeste i rek'o si Moriju: "Evo ti, ti crni zli stražaru"', reče Rok. 'A onda si ga desnom zviznuo po ruci, isekao rupu na šatoru...' 'Mada, dobra je to bila tehnika mačevanja', pohvali ga Mori. 'Malo preterana, ali sasvim dobra.' 'Ali ja ne znam kako se...', zausti Viktor. '... a ona je ležala tamo sva maklasala', reče Rok. 'A ti si je nabacio preko ramena i ona je rekla...' 'Makla sala?', slabašno upita Džindžer. 'Malaksala', reče Viktor. 'Mislim da je hteo da kaže malaksala.' '... rekla je: "Oh, pa to je lopov... lopov, kakobeše..."' Rok je zastao. 'Baka Dadin, mislim da si rekla.' 'Bakdadski', reče Mori trljajući ruku. 'Jeste, a onda je ona rekla: "U velikoj si opasnosti, jer se moj otac zakleo da će te ubiti", a Viktor je kazao "Ali sada, ružo najlepša, mogu da otkrijem da sam zapravo Senka iz pustinju..."' 'Ama šta znači malaksala?', sumnjičavo upita Džindžer. 'I onda je rek'o, "Poleti sa mnom sada za kazbah" ili tako nešto, i onda joj je uradio ono, ono, bre, što ljudi rade sa ustima...' 'Zviznuo?', upita Viktor beznadežno se ponadavši. 'Ma jok, ono drugo. Zvuči k'o kad čep izleće iz flaše', reče Rok. 'Poljubac', hladno reče Džindžer. 'Jeste. Nije baš da ja mogu da sudim o tome', reče Rok, 'ali izgledalo je da poprilično traje. Baš je bio, onako, poljubast.' 'Ja sam, bogme, pomislio da im ne gine kofa vode', oglasi se tihi pseći glas iza Viktora. Zamahnuo je unatrag nogom, ali nije pogodio. 'A onda se vratio na kamilu i povuk'o je za sobom gore i gospodin Dibler je povikao "Stop, stop, šta se to kog vraga dešava, hoće li neko možda da mi objasni šta se to kog vraga dešava" ', reče Rok. 'A onda si ti rek'o "Šta se desilo?"' 'Ne sećam se kad sam poslednji put vid'o takav rad mačem', reče Mori. 'O', reče Viktor. 'Dobro. Hvala.' 'I sve to urlanje "Ha!" i "Evo ti, pseto". Veoma profesionalno', reče Mori. 'Aha', reče Viktor. Uhvatio je Džindžer za ruku. 'Moramo da razgovaramo', došapnu joj. 'Negde na miru. Iza šatora.' 'Ako misliš da ću igde sama s tobom...', zausti. 'Slušaj, nije sad vreme da se ponašaš k'o...' Teška ruka pade na Viktorovo rame. Okrenuo se i ugledao obličje Detritusa kako pomračuje svet. 'Gosin Dibler neće da bilo ko beži', reče. 'Svi moraju da ostanu dok gosin Dibler ne kaže.'

Teri Pračet 69 'Stvarno si, bre, davež', reče Viktor. Detritus se draguljasto isceri.16 'Gosin Dibler kaže da mogu da postanem potpredsednik', ponosito obznani. 'Zadužen za šta?', upita Viktor. Gaspod, čudo od psa zareža skoro nečujno. Kamila koja je dokono posmatrala nebo malo se promeškolji i odjednom snažno ritnu tako da je trola udarila pravo u krsta. Detritus kriknu. Gaspod uputi svetu pogled pun zadovoljne nevinosti. 'Hajde', smrknuto reče Viktor. 'Dok on traži nešto čime bi udario kamilu.' Seli su u hlad iza šatora. 'Samo hoću da znaš', hladno reče Džindžer, 'da nikada nisam ni pokušala da izgledam malaksalo u životu.' 'Možda bi vredelo pokušati', odsutno reče Viktor. 'Šta?' 'Oprosti. Vidi, nešto nas je nateralo da se tako ponašamo. Ja ne umem da se koristim mačem. Uvek sam samo mlatarao njime. Kako si se ti osećala?' 'Znaš kako se osećaš kada čuješ da neko nešto kaže i onda shvatiš da si sanjario?' 'Kao da ti sopstveni život čili, a da nešto drugo popunjava taj prostor.' U tišini su razmišljali o ovome. 'Misliš da to ima neke veze s Holi Vudom?', upita ga. Viktor klimnu. A tad se baci u stranu i pade na Gaspoda koji ih je pažljivo posmatrao. 'Jao', reče Gaspod. 'E sad, slušaj', siknu mu Viktor u uvo. 'Dosta više s tim došaptavanjima. Šta si to primetio u vezi s nama? Inače, eto tebi Detritusa. Sa senfom.' Pas se uvijao u njegovom zagrljaju. 'Ili bismo mogli da ti stavimo brnjicu', reče Džindžer. 'Ama nisam ja opasan!', zavapi Gaspod, grebući šapama po pesku. 'Pas koji priča meni zvuči prilično opasno', reče Viktor. 'Užas', reče Džindžer. 'Nikad ne znaš šta bi mogao da kaže.' 'Vidiš? Vidiš?', tužno primeti Gaspod. 'Znao sam da neće na dobro da izađe kad se sazna da umem da pričam. To se ne dešava psima.' 'Ali će se desit?, reče Viktor. 'E pa, dobro. Dobro. Ako će vam tako biti lakše', promrmlja Gaspod. Viktor se opusti. Pas je seo i stresao pesak sa sebe. 'I tako nećete razumeti', progunđa. 'Neki drugi pas bi razumeo, ali vi nećete. To vam je u rasnom pamćenju, znate. Kao i ljubljenje. Vi znate kakav je to osećaj, a ja ne znam. To nije pseće iskustvo.' Primetio je preteći izraz u Viktorovim očima i prelomio se, 'To vam je u tome što izgledate kao da pripadate ovamo.' Gledao ih je za trenutak. 'Vidite? Vidite?', reče. 'Lepo sam vam rek'o da nećete shvatiti. To vam je zbog - to vam je zbog teritorije, kapirate? Imate sve znake da ste na mestu na kome treba da budete. Skoro svi drugi su uljezi, ali ne i vi. Ehr. To vam je k'o kad neki psi laju zato što si pridošlica. Nije to samo zbog mirisa, imamo mi to neverovatno čulo nepripadanja. K'o što je nekim ljudima nelagodno da vide sliku na zidu koja je nakrivljena. E, baš je tako, samo gore. To vam je k'o da vam je jedino mesto na kome možete da budete baš ovde.' Ponovo ih je pogledao, a onda se temeljno počešao po uvu. 'Izeš ovo', reče. 'Muka je što to umem da objasnim na psećem, a vi slušate na ljudskom.' 'Meni zvuči pomalo tajanstveno', reče Džindžer. 'Spomenuo si moje oči', reče Viktor. 'Jeste, eto. Da li si pogledao sopstvene oči?' Gaspod klimnu prema Džindžer. 'Vi takođe, gospođice.' 'Ne budi šašav', reče Viktor. 'Kako možemo da vidimo sopstvene oči?' Gaspod slegnu ramenima. 'Mogli biste da pogledate jedno drugome', predloži. Automatski se okretoše jedno prema drugome. 16 Trolovski zubi su od dijamanata.

Terry Pratchet 70 Nastupio je jedan beskrajni trenutak. Gaspod ga je iskoristio kako bi glasno zapišao kočić od šatora. Naposletku Viktor reče: 'Auu.' Džindžer reče: 'Zar i moje?' 'Da. Zar te ne boli?' 'To bi ti trebalo da znaš.' 'Eto, vidite', reče Gaspod. 'A pogledajte i Diblera sledeći put kad ga sretnete. Mislim, stvarno ga pogledajte.' Viktor je protrljao oči koje su počele da mu suze. 'Izgleda kao da nas je Holi Vud prizvao ovamo i da nešto radi s nama i da nas je, da nas je...' '... žigosao', kiselo primeti Džindžer. 'Eto šta nam je uradio.' 'Mada, ovaj, nekako ipak deluju privlačno', zavodnički reče Viktor. 'Nekako blistaju.' Nečija senka pade na pesak. 'A, tu li ste', reče Dibler. Nabacio im je ruke preko ramena dok su ustajali i kao da ih je zagrlio. 'Vi se, omladino, uvek negde izgubite', reče prepredeno. 'Bogovski. Bogovski. Baš romantično. Ali treba da se pravi škljocka i gomila sveta čeka na vas, pa onda 'ajde da krenemo.' 'Shvatate šta sam hteo da kažem?', promrmlja Gaspod veoma tiho. Kada ste znali šta tražite, onda to nije moglo da vam promakne. U središtu oba Diblerova oka bila je po jedna sićušna zlatna zvezda. * * * U srcu velikog crnog kontinenta zvanog Klač vazduh je bio otežao nagoveštajem nadolazećeg monsuna. Kreketuše su kreketale u rogozu pokraj spore, smeđe reke. Krokodili su dremali na sprudovima. Priroda nije disala. U golubarniku trgovca Azurala N'koejta razleglo se gugutanje. Trgnuo se iz svog dremeža na verandi i otišao da vidi šta je bio uzrok tom uzbuđenju. U ogromnim pregradama iza kolibe nekoliko olinjalih zveri, označenih za što hitniju prodaju, zevalo je i preživalo u vrućini, uznemireno podigavši pogled kada je N'koejt u jednom skoku preleteo sve stepenike verande i pojurio ka njima. Skrenuo je kod pregrada sa zebrama i zabio se u svog pomoćnika M'Bua, koji je miroljubivo radio oko nojeva. 'Koliko...', zastao je i počeo da krklja. Dvanaestogodišnji M'Bu ispusti lopatu i stade da ga iz sve snage udara po leđima. 'Koliko...', ponovo je pokušao. 'Da mu ga niste opet malo dali, gazda?', upita M'Bu zabrinuto. 'Koliko imamo slonova?' 'Upravo sam završio s njima', reče M'Bu. 'Imamo tri komada.' 'Jesi li siguran?' 'Jesam, gazda', mirno reče M'Bu. 'Lako je biti siguran kad su u pitanju slonovi.' Azural čučnu i žurno poče prutom da iscrtava neke brojke po crvenoj prašini. 'Stari Mulukai mora da ima pola tuceta', promrmlja. 'A Tazikel obično ima dvadesetak, a tek ljudi u delti, obično imaju oko...' 'Neko 'oće slonove, gazda?' '... petnaest grla, tako mi reče, još ih ima masa u šumskom radilištu koji su sigurno bagatelni, hajde da kažemo dva tuceta...' 'Neko 'oće puno slonova, gazda!' '... još kažu da ima krdo tamo oko T'etsea, to će da bude k'o od šale, e onda imamo još i sve doline prema...' M'Bu se nasloni na ogradu čekajući. 'Možda dve stotine, oduzmi ili dodaj deset', reče Azural bacivši prut. 'Ni blizu dovoljno.'

Teri Pračet 71 'Ne možete deset slonova da oduzmete ili dodate, gazda', odlučno reče M'Bu. On je znao da je brojanje slonova posao koji zahteva tačnost. Čovek bi mogao da ne bude siguran u vezi s količinom žena koje ima, ali nikad po pitanju slonova. Ili ga, brate, imaš ili nemaš. 'Naš zastupnik u Klaču ima porudžbinu za', Azural proguta knedlu, 'hiljadu slonova. Hiljadu! Odmah! Gotovina po isporuci!' Azural ispusti papir na zemlju. 'Do mesta koje se zove Ank-Morpork', reče potišteno. Uzdahnu. 'Bilo bi lepo', reče. M'Bu se počeša po glavi i zagleda u masivne oblake koji su se gomilali iznad F'tvangi planine. Uskoro će sprženi buseni trave odzvanjati pod naletom pljuska. Onda se sagnuo i podigao prut. 'Šta to radiš?', upita Azural. 'Crtam mapu, gazda', reče M'Bu. Azural odmahnu glavom. 'Džaba ti to, dečko. Ima jedno pet hiljada kilometara do Anka. Malo sam se zaleteo. Previše kilometara, nedovoljno slonova.' 'Mogli bismo preko ravnice, gazda', reče M'Bu. 'Mnogo je slonova u ravnici. Pošaljemo glasnike u prethodnicu. Bez po muke ima da pokupimo još gomilu slonova usput. Čitava ravnica prekrivena je glupim slonovima.' 'Ne, morali bismo da idemo okolo, duž obale', reče trgovac povlačeći dugačku zakrivljenu liniju po pesku. 'Jer, eto ti džungle ovde', pokucao je po sasušenoj zemlji, 'i ovde', ponovo je pokucao pomalo zanesvestivši skakavca koji se promolio pobrkavši prvo kucanje s početkom kiše. 'Nema puteva kroz džunglu.' M'Bu uze prut i povuče pravu liniju kroz džunglu. 'Kuda hiljadu slonova želi da prođe, tu im ne treba put.' Azural razmisli o ovome. Onda je uzeo prut i iscrtao reckavu liniju pored džungle. 'Ali ovde su Sunčeve planine', reče. 'Strašno visoke. Sa mnogo dubokih klanaca. I bez mostova.' M'Bu uze prut, pokaza na džunglu i nasmeši se. 'Znam mesto gde je upravo iščupano dovoljno najkvalitetnije drvene građe, gazda', reče. 'Je li? Dobro, dečko, ali i dalje moramo da je dopremimo u planine.' 'Nekim slučajem baš će hiljadu snažnih slonova ići u tom pravcu, gazda.' M'Bu se ponovo osmehnu. Njegovo pleme oštrilo je zube u špic.17 Vratio je prut. Azural polako otvori usta. 'Tako mi sedam meseca Nasrima', zadahta. 'Da znaš da bismo mogli i da uspemo. Tuda ima samo, uh, jedno dve, dve i po hiljade kilometara. Možda čak i manje. Jašta. Stvarno bismo to mogli da izvedemo.' 'Jeste, gazda.' 'Znaš, oduvek sam hteo da uradim nešto veliko u svom životu. Nešto odistinski', reče Azural. 'Mislim, noj ovde, žirafa tamo... nije to nešto po čemu će da te pamte...' Zagledao se u ljubičasto i sivo obzorje. 'Mogli bismo da uspemo, zar ne?', upita. 'Sigurno, gazda.' 'Pravo preko planina!' 'Sigurno, gazda.' Kada biste se stvarno udubili mogli biste da vidite da je ljubičastu i sivu krunisala bela. 'Mnogo su to visoke planine', reče Azural čijim glasom je sada provejavala sumnja. 'Litica ide gore, litica ide dole', zagonetno reče M'Bu. 'To je tačno', reče Azural. 'Kao da je, u proseku, sve ravno.' Ponovo se zagleda u planine, 'Hiljadu slonova', promrmlja. 'Znaš, dečko, kada su gradili grobnicu efepskog kralja Leonida koristili su stotinu slonova da bi dovlačili kamenje. A dve stotine slonova, kazuje istorija, korišćeno je prilikom gradnje palate Roksi u gradu Klaču.' 17 Bez nekog naročitog verskog razloga. Samo im se sviđao efekat kad se nasmeše.

Terry Pratchet 72 Oluja zatutnja u daljini. 'Hiljadu slonova', ponovi Azural. 'Hiljadu slonova. Pitam se samo, šta li će im?' * * * Ostatak dana Viktor je proveo kao u transu Bilo je još galopiranja i borbi, kao i preuređivanja vremena. Viktoru i dalje nije sve bilo najjasnije. Izgleda da je film mogao da se iseče, a onda da se kasnije sastavi, kako bi se stvari odvijale u pravom redosledu. A neke stvari nisu morale ni da se odigraju. Video je crtača kako oslikava tablu na kojoj je pisalo 'U kraljevu palatu, Sat kasnije'. Čitav sat vremena je iščezao, samo tako. Naravno, znao je da nije odstranjen iz njegovog života. Bila je to stvar koja se stalno dešavala u knjigama. Kao i na pozornici. Jednom je gledao grupu putujućih glumaca. Komad je na čudesan način skakao s 'Bojnog polja u Tsortu' na 'Efepsko utvrđenje, iste noći' uz pomoć najobičnije jutane zavese i poprilično prigušenog udaranja i psovki dok se menjala scenografija, Ali, ovo je bilo drugačije. Deset minuta nakon igranja scene radili biste scenu koja se odigrala dan pre toga, na nekom drugom mestu, zato što je Dibler iznajmio šatore za obe scene i nije želeo da plaća više rente nego što je nužno. Trebalo je samo da pokušaš da zaboraviš na sve izuzev Sada, a to je bilo teško kada si uz to još i čekao na to obeznanjujuće osećanje... Nije naišlo. Tek posle još jedne otaljane scene borbe Dibler je proglasio da je sve završeno. 'Zar nećemo da uradimo kraj?', upita Džindžer. 'Uradili smo ga jutros', reče Sol. 'Oh.' Začulo se nekakvo ćeretanje kada su đavolci pušteni napolje i kada su seli klateći svojim nožicama preko ivice kapka, prosleđujući sićušnu cigaretu od ruke do ruke. Statisti su se tiskali u redu za svoje dnevnice. Kamila je ritnula potpredsednika zaduženog za kamile. Okretač je namotao velike rolne filma iz kutija i povukao se u nedokučivo seckanje i lepljenje koje su okretači satima radili u mraku. Gospođa Kosmopilit, potpredsednik zadužen za garderobu, skupila je kostime i odgegala se, verovatno da bi ih vratila natrag na postelje. Više ari kržljave utrine više nije predstavljalo prelivajuće dine Velikog Nefa i ponovo je postalo kržljava utrina. Viktor je osećao da se otprilike ista stvar dešava i sa njim. U malim grupicama tvorci magije pokretnih slika odlazili su, šaleći se i dogovarajući se da se kasnije nađu kod Borgla. Džindžer i Viktor ostali su sami u sve većem krugu praznine. 'Ovako sam se osećala kada je prvi put otišao cirkus', reče Džindžer. 'Gospodin Dibler je kazao da ćemo sutra da radimo još jedan', reče Viktor. 'Siguran sam da ih smišlja onako usput. Kako bilo, dobismo mi po deset dolara. Manje ono što dugujemo Gaspodu', pošteno dodade. Tupavo joj uputi osmeh. 'Razvedri se', reče. 'radiš ono što si oduvek želela da radiš.' 'Ne budi glup. Nisam Čak ni znala za pokretne slike do pre neki mesec. Nije ih bilo.' Besciljno su se uputili ka gradu. 'A šta si želela da budeš?', zainteresovao se. Slegnula je ramenima. 'Nisam znala. Samo sam znala da ne želim da budem mlekarica.' I kod njega je bilo mlekarica. Viktor je pokušao da se priseti nečega u vezi s njima. 'Meni je mlekarstvo uvek izgledalo kao zanimljiv posao', reče neodređeno. 'Kace, znaš. I svež vazduh.' 'Hladno je i vlažno, a taman kad završiš glupa kravetina prevrne kofu. Ništa mi ne pričaj o muži. Ili o čuvanju ovaca. Ili o staranju oko gusaka. Stvarno sam mrzela našu farmu.' 'Oh.' 'Zar ti nisi želeo da budeš nešto?', upita Džindžer ubacivši količinu prezira dovoljnu za čitavu rečenicu u samo dva slova.

Teri Pračet 73 'Ne baš', reče Viktor. 'Sve izgleda zanimljivo dok to ne uradiš. Onda jednostavno pronađeš drugi posao. Kladim se da čak i ljudi kao što je Koen Varvarin ujutro kada ustanu razmišljaju "O, ne, još jedan dan slamanja dijamantskih prestola sveta pod mojim stopalima."' 'Time se bavi?' Džindžer se zainteresovala uprkos svemu. 'Sudeći po pričama, da.' 'Zašto?' 'Pojma nemam. To mu je valjda posao.' Džindžer zagrabi pesak u šaku. U njemu je bilo sićušnih belih ljuštura koje su zaostajale dok joj se pesak prosejavao između prstiju. 'Sećam se kada je cirkus došao u naše selo', reče ona. 'Imala sam deset godina. Bila je tu neka devojka u šljokičastim hulahopkama. Hodala je po konopcu. Mogla je čak i da napravi salto na njemu. Svi su joj klicali i tapšali. Meni nisu dali da se popnem na drvo, ali njoj su klicali. E, tada sam odlučila.' 'Aha', reče Viktor pokušavajući da pronikne u psihologiju koja je stajala iza ove izjave. 'Odlučila si da želiš da postaneš neko?' 'Ne budi šašav. Tada sam odlučila da želim da budem mnogo više nego samo neko.' Bacila je ljušture prema zalasku sunca i nasmejala se. 'Biću najpoznatija osoba na svetu, svi će biti zaljubljeni u mene i živeću večno.' 'Uvek je najbolje da upoznaš sopstvene težnje', diplomatski odgovori Viktor. 'Znaš li šta je najveća tragedija na svetu?', upita Džindžer ni najmanje se ne obazirući na njega. 'To su svi oni ljudi koji nikada ne otkriju šta je to što zaista žele da rade ili šta je to u čemu su zaista dobri. To su svi oni sinovi koji postanu kovači zato što su im očevi bili kovači. To su svi oni ljudi koji su mogli da budu sjajni flautisti i koji ostare i umru a da nikada nisu videli muzički instrument, pa umesto toga postanu loši orači. To su svi oni ljudi s talentima koje nikada ne otkriju. Možda čak nisu ni rođeni u vremenu kada ih je bilo moguće otkriti.' Duboko je udahnula. 'To su svi oni ljudi koji nikada ne saznaju šta je to što su zaista mogli da budu. To su sve te propuštene prilike. E pa, Holi Vud je moja šansa, shvataš li? Ovo je moje vreme za ubiranje plodova!' Viktor klimnu glavom. 'Da', reče. Magija za obične ljude, kako je to Silverfiš nazvao. Čovek je okrenuo ručicu, a tebi se promenio čitav život. 'I ne samo moj', nastavila je Džindžer. To je prilika za sve nas. Ljudi koji nisu čarobnjaci, kraljevi, ni junaci. Holi Vud je kao veliki paprikaš koji se krčka, ali ovoga puta različiti sastojci plivaju po površini. Odjednom, eto ti novih poslova koje ljudi mogu da obavljaju. Da li si znao da u pozorištima ženama nije dozvoljeno da glume? Ali Holi Vud im dopušta. A u Holi Vudu ima poslova za trolove koji se ne sastoje samo od udaranja ljudi. A šta su okretači radili pre nego što su dobili ručice koje će okretati?' Odmahnula je rukom prema udaljenom odsjaju Ank-Morporka. 'Sada pokušavaju da pronađu način da dodaju zvuk pokretnim slikama', reče ona, 'i tamo negde postoje ljudi za koje će se ispostaviti da su neverovatno dobri u pravljenju, pravljenju... pravljenju zvučki. Oni to još i ne znaju - ali postoje negde tamo. Mogu da ih osetim. Tamo su.' Oči su joj sjajile zlatasto. Moglo bi to da bude i samo od zalaska sunca, pomisli Viktor, ali... 'Zahvaljujući Holi Vudu, stotine ljudi otkrivaju šta je to što zaista žele da budu', reče Džindžer. 'A hiljade i hiljade imaju priliku da se zaborave na sat i nešto vremena. Čoveče, čitav svet je protresen iz temelja!' 'O tome je i reč', reče Viktor. 'To me i brine. To je kao da smo prosto umetnuti. Ti misliš da mi koristimo Holi Vud, ali Holi Vud koristi nas. Sve odreda.' 'Kako? Zašto?' 'Ne znam, ali...' 'Pogledaj čarobnjake', nastavila je Džindžer trepereći od ozlojeđenosti. 'Kakvog je dobra njihova magija ikada kome donela?' 'Mislim da ona nekako drži svet u komadu...', poče Viktor.

Terry Pratchet 74 'Mnogo su dobri u čarobnim plamenovima i sličnim stvarima, ali mogu li oni da naprave veknu hleba?' Džindžer nije bila raspoložena da sluša bilo koga. 'Ne zadugo', bespomoćno primeti Viktor. 'Šta to znači?' 'Nešto pravo kao što je vekna hleba sadrži mnogo... pa... valjda se to zove energija', reče Viktor. 'Potrebna je ogromna količina moći da bi se stvorila tolika energija. Trebalo bi da budeš mnogo dobar čarobnjak da bi stvorio veknu koja će u ovom svetu trajati duže od sićušnog dela sekunde. Ali, magija ne postoji zbog toga, znaš', hitro dodade, 'jer ovaj svet je...' 'Koga je to briga?', reče Džindžer. 'Holi Vud zaista radi stvari običnim ljudima. Ekranska magija.' 'Šta te je spopalo? Sinoć...' 'To je bilo tada', nestrpljivo ga prekide Džindžer. 'Zar ne vidiš? Možda smo na putu da nešto uradimo. Mogli bismo da postanemo neko. Zahvaljujući Holi Vudu. Svet je naš...' 'Jastog', reče Viktor. Ona nervozno odmahnu rukom. 'Koji god ljuskar', reče. 'Mislila sam na ostrige, zapravo.' 'Jesi li? Ja sam mislio na jastoge.' * * * 'Blagaaajniče!' U mojim godinama ne bi trebalo da ovako trčkam, razmišljao je Blagajnik hitajući kroz hodnik u odgovoru na Arhirektorovu dreku. Šta ga to kog đavola toliko zanima? Šugava posuda! 'Dolazim, gospodine', dobaci drhtavim glasom, Arhirektorov radni sto bio je pokriven prastarim dokumentima. Kada čarobnjak umre svi njegovi papiri odlažu se u neki od spoljnih krakova Biblioteke. Polica do police natrulih dokumenata, stanište tajanstvenih buba i suve budi, protezale su se u nedokučivu daljinu. Svako je svakome govorio da je tu ležalo pravo blago za istraživače, kada bi samo neko pronašao vremena za to. Blagajnik je bio iznerviran. Nigde nije mogao da pronađe Bibliotekara. Orangutan kao da je u zemlju propao poslednjih dana. Sâm je morao da pretura po stvarima. 'Mislim da je ovo poslednje, Arhirektore', reče nabacivši lavinu prašnjavih papira na sto. Ridkali zamahnu kroz vazduh kako bi rasterao roj moljaca. 'Papiri, papiri, papiri', mumlao je. 'Koliko listova ima na ovoj gomili, a?' 'Ovaj... 23.813, Arhirektore', reče Blagajnik. 'Vodio je evidenciju.' 'Pogledaj ovo', reče Arhirektor. ' "Nabrajač zvezda"... "Brojač obrta za upotrebu u svešteničkim pitanjima"... "Merač močvara"... Merač močvara! Čovek je bio lud!' 'Um mu je bio veoma uredan', reče Blagajnik. 'Dođe ti na isto.' 'Da li je to, ovaj, stvarno značajno, Arhirektore?', odvaži se Blagajnik. 'Prokletinja me je gađala kuglicama', reče Ridkali. 'Dvaput!' 'Siguran sam da nije bilo, ovaj, namerno...' 'Hoću da vidim kako je napravljeno, čoveče! Pomisli samo na sportske mogućnosti!' Blagajnik pokuša da pomisli o mogućnostima. 'Siguran sam da Riktor nije nameravao da pravi bilo kakvu ofanzivnu napravu', beznadežno je pokušao. 'Koga je, bre, briga šta je on nameravao? Gde je to čudo sada?' 'Naložio sam nekolicini poslužitelja da ga ograde vrećama s peskom.' 'Dobra zamisao. To je...' ... vhummm... vhummm... Bio je to prigušeni zvuk iz hodnika. Dva čarobnjaka značajno razmeniše poglede. ...vhummm ...vhuinmmVHUMMM. Blagajnik zadrža dah. Plib.

Teri Pračet 75 Plib. Plib. Arhirektor se zagleda u peščani sat na kaminu. 'Sada se oglašava na svakih pet minuta', reče. 'I prešlo je na tri hica', reče Blagajnik. 'Naručiću još vreća s peskom.' Pročeprkao je po gomili papira. Jedna reč upade mu u oko. Stvarnost. Bacio je pogled na rukopis koji se širio stranicom. Bio je veoma sitan, nečitak i nekako oprezan. Neko mu je rekao da je to zbog toga što je Brojko Riktor analno retentivan. Blagajnik nije znao šta to znači i nadao se da to nikada neće ni otkriti. Sledeća reč bila je: Merenje. Pogled mu kliznu naviše i ugleda podvučeni naslov: Neke opaske o objektivnom merenju stvarnosti. Preko stranice bio je iscrtan dijagram. Blagajnik se zagleda u njega. 'Jesi li pronašao nešto?', upita Arhirektor ne dižući glavu. Blagajnik ćušnu papir u rukav svoje odore. 'Ništa bitno', odgovori. * * * Dole ispod, talas se obruši na plažu, (...a ispod površine, jastozi su hodali unatrag kroz duboke, potopljene ulice...) Viktor nabaci još jedan suvarak na plamen. Zbog soli, on planu plavičasto. 'Ne razumem je', reče. 'Juče je bila sasvim normalna, a danas je skroz pošandrcala.' 'Kučke!', saosećajno reče Gaspod. 'Eh, ne bih ja išao baš tako daleko', reče Viktor. 'Ona se samo malo povukla.' 'Povlakuše!', primeti Gaspod. 'Eto ti šta inteligencija uradi od seksualnog života', reče Ne-zovite-me-gospodin-Tupko. 'Zečevi nikad nemaju takve probleme. Zvekni na brzaka i briši u poljaka.' 'Mog'o bi da probaf da joj ponudif mifa', reče mačak. 'Ne računajući ovde prifutne, naravno', dodade s osećanjem krivice pokušavajući da izbegne Definitivno-ne-Skvikijev pogled. 'To što sam inteligentan nije donelo nikakvog dobra ni mom društvenom životu', kiselo reče gospodin Tupko. 'Pre nedelju dana, nikakvih problema. Sada odjednom hoću da vodim razgovor, a sve što one rade jeste da mršte njuške prema meni. Osećaš se k'o kreten.' Začulo se prigušeno kvakanje. 'Patak pita da li si učinio nešto po pitanju knjige?', prenese Gaspod. 'Pa, pogledao sam je kada smo imali pauzu za ručak', reče Viktor. Začu se još nervoznog kvakanja. 'Patak kaže, da, ali šta si učinio po tom pitanju?', reče Gaspod. 'Slušaj, bre, ne mogu da idem sve do Ank-Morporka tek tako', odbrusi Viktor. 'Trebali bi mi sati! Sada snimamo po ceo dan!' 'Traži slobodan dan', reče gospodin Tupko. 'Niko ne traži slobodan dan u Holi Vudu!', reče Viktor. 'Jednom sam već bio otpušten, hvala lepo.' 'A ponovo te je angažovao za veću platu', reče Gaspod. 'Baš zanimljivo.' Počešao se po uvu. 'Reci mu da tvoj ugovor kazuje da imaš prava na slobodan dan.' 'Nemam ja ugovor. Znaš ti to. Radiš, plate te. Prosta stvar.' 'Jeste', reče Gaspod. 'Jeste. Jeste? Usmeni ugovor. Prosta stvar. To mi se sviđa.' * * * Na isteku noći trol Detritus nevešto se motao po senkama sporednog ulaza u Plavi lajas. Neobične strasti razdirale su mu telo čitavog dana. Svaki put kada bi zažmurio pred očima mu je bila prilika nalik omanjem brežuljku. Morao je da se suoči s tim.

Terry Pratchet 76 Detritus je bio zaljubljen. Tačno, mnogo godina proveo je u Ank-Morporku mlateći ljude za novac. Tačno, bio je to život bez prijatelja, grubijanski život. Takođe i usamljenički. Utonuo je u gorčinu starosti večitog neženje kad, odjednom, Holi Vud mu je pružao priliku o kojoj nikada nije ni sanjao. Njegovo kućno vaspitanje bilo je strogo i kao kroz maglu prisećao se lekcije koju mu je otac održao dok je bio mlad trol. Ako vidiš devojku koja ti se sviđa, nemoj da naskačeš na nju. Ima valjanih načina kako se to radi. Otišao je do plaže i pronašao kamen. Ali ne bilo koji stari kamen. Pažljivo je pretražio i pronašao jedan veliki, morem zaobljeni, prošaran ružičastim žilama i belim kvarcom. Devojke su volele takve stvari. Sada ju je stidljivo čekao da izađe s posla. Pokušao je da razmisli o onome što bi mogao da kaže. Niko mu nikada nije rekao šta da kaže. Nije baš da je bio od onih pametnih trolova kao što su Rok i Mori, koji su umeli s rečima. U suštini, nikada mu nije trebalo mnogo onoga što biste mogli nazvati rečnikom. Potišteno šutnu pesak. Kakve su mu šanse sa pametnom devojkom kao što je ona? Začuo se bat teških koraka i vrata se otvoriše. Predmet požude iskorači u noć i duboko udahnu, što je na Detritusa imalo isti učinak kao kocka leda niz vrat. Uspaničeno pogleda kamen. Sada više uopšte nije izgledao velik, kada je video njenu veličinu. Ali možda je ono što uradiš s njim bilo ono što je bitno. E pa, sad se više nije moglo natrag. Pričali su da se prvi put nikada ne zaboravlja... Zamahnuo je rukom u kojoj je držao kamen i udario je pravo između očiju. Tada je sve krenulo naopako. Tradicija je nalagala da bi devojka, kada dođe sebi i ako je kamen bio prihvatljivog kvaliteta, trebalo da bude prijemčiva za svaki trolov predlog, npr. čovek za dvoje uz sveće, mada, naravno, takve se stvari više nisu radile, barem ne ako je postojala mogućnost da budeš uhvaćen. Ona nije trebalo da zaškilji i da ga klepi po uvu od čega su mu zazvonile očne jabučice. 'Ti glupa trolčino!', povikala je dok se Detritus teturao u krugu. 'Što to uradi? Je t' misliš da sam ja seljančura s planine? Što, bre, ne radiš to kako dolikuje?' 'Ali, ali', zaustio je Detritus užasnut njenim gnevom, 'nisam mog'o da pitam tvog oca za dozvolu da te mlatnem, zbog radi toga što ne znam gde živi...' Rubi se nadmeno uspravi. 'Sve to staromodno glupiranje sada je nekulturno', frknu. 'Nije u modi. Ne zanima mene trol'. dodade, 'koji nije u trendu. Kamen u glavu možda jeste romantično', nastavila je, a ubeđenost joj je isticala iz glasa dok je razmatrala rečenicu koja je stajala ispred, 'ali dijamanti su devojčin najbolji prijatelj.' Oklevala je. To nije zvučalo kako treba, čak ni njoj. A svakako je zbunilo Detritusa. 'Šta? 'Oćeš da počupam sebi zube?', upita. 'Dobro, 'ajde, ne baš dijamanti', prihvati Rubi. 'Ali, ima sad, bre, valjanih modernih načina. Mo'š da se udvaraš devojci.' Detritus se ozari. 'Aha, ali ja...', započe. 'Hoću da kažem udvaraš, ne udaraš', umorno reče Rubi. 'Moraš da, da, da...' Zastade. Nije bila sigurna šta treba da se uradi. Ali Rubi je već nedeljama bila u Holi Vudu, a ako je Holi Vud išta radio, onda je menjao stvari; u Holi Vudu ona se uključila u ogromnu žensku masoneriju koja je obuhvatala pripadnice svih vrsta i za koju ona nije mogla ni da zna da postoji, ali je učila veoma brzo. Naširoko je pričala sa srodnim ženama iz ljudskog roda. I patuljčicama. Za ime sveta, čak su i patuljci imali bolje načine udvaranja.18 A dokle su ljudi dogurali bilo je zapanjujuće. Za razliku od njih, sve čemu je ženka trola mogla da se nada bio je brz udarac u glavu i ostatak života proveden u potčinjavanju i kuvanju bilo čega što mužjak dovuče u pećinu. 18 Svi patuljci imali su brade i mnogo slojeva odeće. Njihova udvaranja uglavnom su se svodila na otkrivanje, korišćenjem prefinjenih i opreznih metoda, kojeg je pola drugi patuljak.

Teri Pračet 77 E pa, moraće tu da dođe do nekih promena. Sledeći put kada se Rubi vrati kući, trolovske planine će doživeti najveći potres od poslednjeg sudara kontinenata. U međuvremenu, ona će otpočeti sopstveni život. Neodređeno je odmahnula ogromnom ručerdom. 'Moraš, bre, da pevaš pod devojčinim prozorom', reče ona, 'i, i, moraš da joj daš ugruu.' 'Ugruu?' 'Jeste. Lepu ugruu.'19 Detritus se počeša po glavi. 'Što?', upita. Rubino lice za trenutak poprimi paničan izraz. Ona takođe blagog pojma nije imala zašto bi uručivanje nejestivog bilja bilo toliko značajno, ali nije imala nameru da to i prizna. 'Mo'š misliti da ti to ne znaš', reče zajedljivo. Detritus nije shvatao sarkazam. Kao ni većinu stvari. 'Dobro', reče. 'Nisam more ja tako nekulturan k'o što misliš', dodade. 'Nahrupiću ja na sastanak. Čekaj samo pa će da vidiš.' * * * Udarci čekića ispunjavali su vazduh. Kuće su se širile od bezimene glavne ulice prema dinama. Niko nije posedovao zemljište u Holi Vudu; ako je bilo prazno, na njemu se gradilo. Dibler je sada imao dve kancelarije. Jedna je bila ona u kojoj je vikao na ljude, a ona veća, napolju, bila je mesto gde su ljudi vikali jedni na druge. Sol je vikao na okretače. Okretači su vikali na alhemičare. Đavolci su tumarali po svakoj ravnoj površini, utapali se u šoljicama kafe i vikali jedni na druge. Nekoliko eksperimentalnih zelenih papagaja takođe je vikalo. Ljudi koji su nosili neobične delove kostima muvali su se vičući. Silverfiš je vikao zato što nije mogao baš da dokuči zašto se njegov sto sada nalazio u spoljnoj kancelariji iako je posedovao studio. Gaspod je tupavo sedeo pored vrata unutrašnje kancelarije. U poslednjih pet minuta privukao je jedan malodušni udarac nogom, gnjecavi biskvit i milovanje po glavi. Na pseći način razmišljao je da je on iznad ove igre. Pokušao je da sluša sve razgovore istovremeno. Bilo je to veoma poučno. Ako ništa, neki od ljudi koji su dolazili i vikali nosili su vreće novca... 'Šta, bre?' Povik je došao iz unutrašnje kancelarije. Gaspod naćulji drugo uvo. 'Ja, ovaj, želim slobodan dan, gospodine Dibler', reče Viktor. 'Slobodan dan? Nećeš da radiš?' 'Samo jedan dan, gospodine Dibler.' 'Ne misliš valjda da ću da plaćam ljude da bi imali slobodne dane? Nisam ti ja napravljen od para, znaš. Još pride i ne zarađujemo. Bolje da si mi uperio samostrel u glavu.' Gaspod je pogledao vreće ispred Sola koji je žustro slagao hrpe novčića. Cinično je podigao obrvu. Nastupilo je zatišje. O, ne, pomisli Gaspod. Mladi krelac zaboravlja tekst. 'Ne treba mi plata, gospodine Dibler.' Gaspod se opusti. 'Ne treba ti plata?' 'Ne, gospodine Dibler.' 'Ali, pretpostavljam da hoćeš svoj posao kad se budeš vratio?', sarkastično upita Dibler. Gaspod se ukruti, Viktor je prošao mnogo obuke. 'Pa, nadam se da će biti tako, gospodine Dibler. Ali razmišljao sam i o tome da odem do Ujedinjenih Alhemičara pa da vidim šta imaju da mi ponude.' 19 Trolovi imaju 5.400 reči za stenje i jednu za vegetaciju. 'Ugraa' označava sve, od mahovine do ogromnih sekvoja. Kako to trolovi vide, ako ga ne možeš pojesti, onda nije vredno ni imenovanja.

Terry Pratchet 78 Začuo se zvuk u potpunosti nalik udarcu naslona stolice u zid. Gaspod se prepredeno iskezi. Nova vreća novca spusti se ispred Sola. 'Ujedinjeni Alhemičari!' 'Oni izgleda da stvarno napreduju po pitanju ozvučavanja filmova, gospodine Dibler', mirno reče Viktor. 'Ali oni su amateri! I hulje!' Gaspod se namršti. Nije mogao da obuči Viktora dalje od ove tačke. 'E pa, sad mi je već lakše, gospodine Dibler.' 'Kako to?' 'Pa, bilo bi strašno da su hulje i to profesionalne.' Gaspod klimnu. Lepo sročeno. Lepo sročeno. Začu se zvuk stopa koje hitaju oko stola. Kada je potom Dibler progovorio u glasu ste mogli da mu iskopate bušotinu i da je unovčavate za deset dolara po barelu. 'Viktore! Viki! Nisam li ti ja uvek bio kao ujka?' Pa, da, pomisli Gaspod. On je kao ujka većini ljudi ovde. To je zato što su mu oni sestrići. Prestao je da sluša delom zato što će Viktor dobiti svoj slobodan dan, a veoma verovatno i biti plaćen za to, ali najviše zato što je drugi pas bio uveden u sobu. Bio je velik i sjajan. Krzno mu je blistalo poput meda. Gaspod je prepoznao da je to pedigrirani ramtopski lovački pas. Kada je seo pored njega bilo je to kao da je predivna izglancana sportska jahta kliznula u sidrište pored barže za prevoz uglja. Čuo je kako Sol govori: 'Znači to je ujkina poslednja zamisao, je li? Kako se zove?' 'Ledi', reče okretač. 'Koliko je koštao?' 'Šezdeset dolara.' 'Za običnog psa? Mi smo izgleda u pogrešnom poslu.' 'Može da izvodi raznorazne trikove, kako kaže njegov uzgajivač. Bistar k'o potok, kaže. Baš ono što gospodin Dibler traži.' 'Dobro, veži ga ovde. A ako taj mešanac zapodene kavgu, šutni ga napolje.' Gaspod temeljno i zamišljeno odmeri Sola. Onda se, kada pažnja više nije bila na njima, približio pridošlici, odmerio ga od glave do pete i tiho progovorio krajičkom čeljusti. 'Što s' ti ovde?', upita. ' Pas mu uputi pogled prelepog nerazumevanja. 'Mislim, je l' pripadaš nekom ili šta?', pojasni Gaspod. Pas mekano zacvile, Gaspod pokuša sa osnovnim psećim, koji je bio mešavina cviljenja i njuškanja. 'Alo?', pokuša. 'Ima li koga?' Drugi pas nesigurno lupnu repom u pod. 'Klopa je ovde blago užasna', reče Gaspod. Pas uzdiže pedigriranu njušku. 'Kakvo je ovo mesto?' 'Ovo ti je Holi Vud', odgovori Gaspod pričljivo. 'Ja sam Gaspod. Dobio ime po čuvenom Gaspodu, znaš. Šta god te zanima, samo...' 'Svi ovi dvonogi ovde. Du... Kakvo je ovo mesto?'' Gaspod ga je gledao. U tom trenutku Diblerova vrata se otvoriše. Viktor se pojavi kašljući na jednom kraju cigare. 'Sjajno, sjajno', reče Dibler prateći ga. 'Znao sam ja da ćemo mi to srediti. Nemoj da ti propada, dečko, nemoj da ti propada. Koštaju čitav dolar po kutiji. O, vidim da si poveo i svoju kucu.'

Teri Pračet 79 'Vuuf', nervozno reče Gaspod. Drugi pas kratko i odsečno zalaja i sede sa poslušnim pozorom koji mu je zračio iz svake dlake. 'Aha', reče Dibler, 'a vidim i da je tu naše čudo od psa.' Ono što se kod Gaspoda zvalo rep uvi se jednom ili dva puta. Onda je shvatio. Ošinuo je pogledom velikog psa, otvorio usta da progovori, na vreme se pribrao i uspeo da pretvori to u 'Vau?' 'Pre neko veče kada sam video tvog psa sinula mi je ideja', reče Dibler. 'Pomislih, ljudi vole životinje. Eto ja volim pse. Lepa slika, pas. Spašava živote, čovekov najbolji prijatelj i tako to.' Viktor ugleda Gaspodov gnevan izraz lica. 'Gaspod je baš bistar', reče. 'Ah, sigurno da ti misliš da jeste', reče Dibler. 'Ali dovoljno je samo da ih pogledaš. Sa jedne strane imaš ovu pametnu, poslušnu, lepu životinju, a sa druge imaš ovu ofucanu vreću buva. Mislim, ne mogu se porediti, zar ne?' Čudo od psa kratko zakevta. 'Kakvo ovo mesto?Dobar dečko Ledi!' Gaspod prevrnu očima. 'Shvataš šta hoću da ti kažem?', reče Dibler. 'Daj mu dobro ime, malo treninga i zvezda je rođena.' Ponovo je pljesnuo Viktora po leđima. 'Baš mi je drago što sam te video, baš mi je drago što sam te video, navrati kad hoćeš, samo nemoj previše često, pa da odemo jednom na ručak, a sada lepo idi, Sole!' 'Dolazim, ujko.' Viktor je odjednom ostao sâm izuzimajući pse i punu sobu ljudi. Izvadio je cigaru, iz usta, pljunuo na užareni kraj i pažljivo je sakrio iza biljke u saksiji. 'Zvezda je okoćena', reče mali, hrapavi glas odozdo. 'Šta reko? Gde ovo mesto?' 'Nemoj mene da gledaš', reče Viktor. 'Ja nemam ništa s tim.' 'Samo ga zapazi. Momak k'o da je došao iz Tupsongrada', podrugnu se Gaspod. 'Dobar dečko Ledi!' 'Hajde', reče Viktor. 'Treba da budem spreman za pet minuta.' Gaspod je išao za njim, gunđajući i šireći svoj užasni dah iz usta. Viktor je uspeo da tu i tamo razazna 'stari tepih' i 'čovekov najbolji prijatelj' i 'paz' da nije čudo od psa'. Napokon, više nije mogao da izdrži. 'Samo si ljubomoran', reče. 'Šta, na izdžikljalo štene sa jednocifrenim IQ-om?', podsmehnu se Gaspod. 'I sjajno krzno, hladnu njušku i verovatno pedigre koji je dugačak kao tvoja no... kao moja ruka', reče Viktor. 'Pedigre? Pedigre? Šta je, molim te, pedigre? To je samo odgajanje. I ja sam imao oca, znaš. I dvojicu deda. I četvoricu pradeda. A mnogi od njih bili su zapravo jedan te isti pas. I zato nemoj ti tu meni o nekom pedigreu', reče Gaspod. Zastao je kako bi podigao nogu na jedan od potpornih stubova koji su držali novi znak 'Pokretnih slika Veka šišmiša'. Još nešto je zbunjivalo Tomasa Silverfiša. Jutros je došao na posao, a rukom ispisani znak 'Zanimljivih i poučnih filmova' zamenila je ova ogromna tabla. Sedeo je povučen u svojoj kancelariji glave zagnjurene u ruke, pokušavajući da ubedi sebe kako je to bila njegova ideja. 'Ja sam onaj koga je Holi Vud pozvao', gunđao je Gaspod samosažaljivim glasom. 'Došao sam čak ovamo, a oni onda izaberu ono čupavo stvorenje. Verovatno će raditi za tanjir hrane dnevno.' 'Pa, vidi, možda ti nisi pozvan u Holi Vud da bi bio čudo od psa', reče Viktor. 'Možda s tobom smera nešto drugo.'

Terry Pratchet 80 Ovo je šašavo, pomislio je. Zašto o njemu govorimo na taj način? Mesto nema svest. Ono ne može da dozove ljude... pa, sem ako nije reč o nostalgiji. Ali ne možeš da budeš nostalgičan prema nekom mestu u kome nikada nisi bio, to je bar logično. Od poslednjeg puta kada je ovde bilo ljudi mora da je prošlo nekoliko hiljada godina. Gaspod onjuši zid. 'Da li si kazao Dibleru sve što sam ti rekao?', upita. 'Jesam. Prilično se uznemirio kad sam mu spomenuo da bih mogao da odem do Ujedinjenih Alhemičara.' Gaspod se zakikota. 'I rekao si mu ono da usmeni ugovor ne vredi ni papira na kojem je odštampan?' 'Da. Kazao mi Je da ne shvata šta mislim. Ali mi je dao cigaru. I rekao mi je da će platiti meni i Džindžer da uskoro odemo do Ank-Morporka. Saopštio mi je da planira stvarno veliki film.' 'Šta to?', sumnjičavo upita Gaspod. 'Nije mi otkrio.' 'Slušaj, momče', reče Gaspod, 'Dibler zgrće bogatstvo. Prebrajao sam. Na Solovom stolu leži pet hiljada, dve stotine i sedamdeset tri dolara plus pedeset dva penija. A ti si ih zaradio. Dobro, ti i Džindžer.' 'Gospode!' 'E sad, postoje neke nove reči koje bih želeo da naučiš', reče Gaspod. 'Misliš li da to možeš?' 'Nadam se.' '"Pro-ce-nat od prihoda"', reče Gaspod. 'Eto. Misliš li da možeš to da zapamtiš?' '"Pro-ce-nat od prihoda"', ponovi Viktor. 'Dobar momak.' 'Šta to znači?' 'Ne brini za to', reče Gaspod. 'Samo treba da kažeš da je to ono što želiš, kapiraš. Kada bude pravo vreme.' 'Pa kada će biti pravo vreme?', upita Viktor. Gaspod se zlobno osmehnu. 'Pa, nešto mislim da će biti kada Dibler bude žvakao zalogaj omiljene klope.' * * * Brdo Holi Vud vrvelo je kao mravinjak. Na strani koja je gledala na more, Omorika studio snimao je Trećeg gnoma. Mikrolitski filmovi kojima su u potpunosti rukovodili patuljci iz sve snage je radio na Kopačima zlata iz 1457, kojeg će pratiti Zlatna groznica. Produkcija Plutajuća bešika završavala je Ćureće noge. A kod Borgla je bio krkljanac. 'Ne znam kako se zove, ali radimo neki o odlasku kod čarobnjaka. Nešto o praćenju puta od žute kible', objašnjavao je čovek do pola odeven u kostim lava svom kolegi iz reda. 'Mislio sam da nema čarobnjaka u Holi Vudu.' 'Ma, ovaj je u redu. Nije baš dobar u čarobnjaštvu.' 'Pa, šta je tu novo?' Zvuk! To je bio problem. Alhemičari su dirindžili po kolibama širom Holi Vuda, urlajući na papagaje, preklinjući čvorke, konstruišući složene posude kako bi uhvatili zvuk koji bi se unutar njih bezazleno odbijao sve dok ne bi bilo vreme da bude pušten napolje. Sporadične eksplozije okto-celuloze mešale su se sa povremenim jecajima usled premora ili bolnim krikom kada bi sluđeni papagaj pobrkao neoprezni palac s kikirikijem. Papagaji nisu dali rezultate koji su se očekivali. Istina je bila da su oni mogli da zapamte ono što bi čuli i da to ponove po potrebi, ali nije postojao način da se isključe i imali su naviku da sve to kombinuju sa drugim zvukovima koje bi čuli ili, kako je Dibler sumnjao, koje su ih učili obešenjački okretači. Tako su kratke crtice romantičnog dijaloga bile pomešane sa povicima

Teri Pračet 81 'Oooppaaa! Pokažinamgaćicesestro!' a Dibler nije imao nameru da snima takve filmove, barem ne za sada. Zvuk! Ko god prvi dobije zvuk vladaće Holi Vudom, govorilo se. Ljudi su sada opsedali pokretne slike, ali ljudi su ćudljivi. Boja je bila nešto drugo. Boja je bila samo pitanje uzgoja đavolaka koji bi mogli dovoljno brzo da slikaju. Zvuk je predstavljao stvarnu novinu. U međuvremenu, iznalazila su se privremena rešenja. Patuljački studio klonio se opšteg običaja ubacivanja kartona s dijalogom između scena i izmislili su titlove, što je funkcionisalo prilično dobro uz uslov da glumci ne priđu suviše blizu i obore slova. Ali, ako je nedostajao zvuk, onda je ekran od jednog kraja do drugog trebalo napuniti praznikom za oči. Zvuk čekića oduvek je bio pozadinski šum Holi Vuda, ali sada se udvostručio... Gradovi sveta nicali su u Holi Vudu. Ujedinjeni Alhemičari započeli su sa modelom od drveta i platna Velike piramide Tsorta u razmeri jedan prema deset. Uskoro su se pod otvorenim nebom širile čitave ulice AnkMorporka, palate iz Pseudopolisa, zamkovi iz Srednjezemlja. U nekim slučajevima, ulice su bile naslikane na poleđini palata, tako da je prinčeve od seljaka delila samo širina naslikanog platna. Viktor je proveo ostatak jutra radeći na jednorolcu. Džindžer jedva da mu se i obratila, čak i posle neizbežnog poljupca kada ju je izbavio od čega god da je Mori bio danas. Kakvom god magijom da ih je Holi Vud opčinjavao danas nije funkcionisala. Bilo mu je drago da se izvuče. Posle svega prošetao se da vidi kako treniraju Ledija, čudo od psa. Dok je graciozni oblik poput strele jezdio preko prepreka i hvatao trenera za zaštićenu ruku nije bilo nikakve sumnje da je ovog psa Priroda skoro načinila za pokretne slike. Čak je i lajao fotogenično. 'A znaš li molim te šta govori?', reče iznervirani glas pokraj Viktora. Bio je to Gaspod, slika i prilika krivonoge nesreće. 'Ne. Šta?', upita Viktor. '"Ja Ledi. Ja dobar dečko. Dobar dečko Ledi"', reče Gaspod. 'Dođe ti da povratiš, je l' da?' 'Da, ali da li bi ti umeo da preskočiš prepreku od metar i osamdeset?', upita Viktor. 'To je inteligentno, je li?', reče Gaspod. 'Ja to uvek obiđem - šta to sada rade?' 'Daju mu ručak, čini mi se.' 'I oni to nazivaju ručkom?' Viktor je gledao kako Gaspod prilazi da bi zavirio u pseću činiju. Ledi ga pogleda ispod oka. Gaspod tiho zalaja. Ledi zacvile. Gaspod ponovo zalaja. Usledila je duga razmena kevtanja. Potom se Gaspod vratio i seo pored Viktora. 'Pazi sad', reče. Ledi uze činiju u usta i preturi je. 'Grozota', reče Gaspod. 'Sve sama crevca i iznutrice. Ja to ne bih ni psu dao, a ja sam jedan od njih.' 'Naterao si ga da preturi sopstvenu večeru?', zgranuto upita Viktor. 'Veoma poslušan momak, reklo bi se', primeti Gaspod. 'Kako si samo pokvaren!' 'Ma, jok. Dao sam mu i koji savet.' Ledi je oštro lajao na ljude okupljene oko njega. Viktor ih je čuo kako se domunđavaju. 'Pas nije poj'o svoju večeru', čuo se Detritusov glas, 'pas će bude gladan.' 'Ne glupiraj se. Gospodin Dibler kaže da pas vredi više nego svi mi zajedno!' 'Možda to nije ono na šta je navikao. Mislim, tako prefinjen pas i slično. Pa i jeste pomalo grozomorno, zar ne?' 'To je hrana za pse! To je ono što se od pasa očekuje da jedu!' 'Da, ali da li je i hrana za čuda od pasa? Čime li se hrane čuda od pasa?'

Terry Pratchet 82 'Gosin Dibler će ga nahraniti tobom ako bude nekih problema.' 'Dobro, dobro. Detrituse, idi do Borgla. Vidi šta ima. Samo nemoj ono što daje običnim mušterijama.' 'To i jeste ono što daje običnim mušterijama.' 'To sam i hteo da ti kažem.' Pet minuta kasnije Detritus se vraćao noseći oko pet kilograma sirove šnicle. Bacio ih je u pseću činiju. Treneri pogledaše u Ledija. Ledi odvoji jedno oko prema Gaspodu, koji klimnu gotovo neprimetno. Veliki pas stavi šapu na jedan kraj šnicle, drugi zagrize i otkide komad. Potom je pretrčao preko dvorišta i s poštovanjem ga ispustio ispred Gaspoda koji ga temeljno odmeri. 'E pa, ne znam', napokon reče. 'Da li to tebi liči na deset procenata, Viktore?' 'Ugovorio si njegovu večeru?' Gaspodov glas bio je prigušen mesom. 'Mislim da je deset posto baš pošteno. Vrlo pošteno u ovakvim okolnostima.' 'Znaš, ti si stvarno jedan kučkin sin', reče Viktor. 'Ponosim se time', nerazgovetno reče Gaspod. Smazao je i poslednji ostatak šnicle. 'Šta ćemo sada da radimo?' 'Moram rano da legnem. Izjutra krećemo za Ank', nesigurno reče Viktor. 'I dalje nisi uznapredovao s knjigom?' 'Ne.' 'Daj onda da je ja pogledam.' 'Umeš li da čitaš?' 'Otkud znam. Nikad nisam probao.' Viktor se osvrte oko sebe. Niko nije obraćao pažnju na njega. Kao i obično. Kada bi ručice prestale da se okreću niko se nije zamlaćivao glumcima; to je bilo kao da su postajali privremeno nevidljivi. Seo je na hrpu drvene građe, nasumice otvorio knjigu negde pri početku i stavio je na uvid Gaspodovom kritičkom pogledu. Naposletku pas reče: 'Ima kojekakve oznake po sebi.' Viktor uzdahnu. 'To je pismo', reče. Gaspod zaškilji. 'Šta, sve ove sličice?' 'Rano pismo bilo je takvo. Ljudi su crtali sličice kako bi predstavili ideje.' 'Znači... ako ima mnogo jedne sličice, to znači da je u pitanju važna ideja.' 'Šta? Pa, da. Valjda je tako.' 'Kao mrtvac.' Viktor ništa nije shvatao. 'Mrtvac na plaži?' 'Ne. Mrtvac na stranicama. Vidiš? Svuda je mrtvac.' Viktor ga začuđeno pogleda, okrete knjigu ka sebi i zagleda se u nju. 'Gde? Ne vidim nikakvog mrtvaca.' Gaspod frknu. 'Pogledaj, svuda po strani', reče. 'Izgleda baš kao oni grobovi kakvih ima u starim hramovima. Znaš? Gde postave statuu da leži na vrhu groba, s prekrštenim rukama kako drži mač. Mrtav plemić.' 'Za ime sveta! U pravu si! Zaista izgleda nekako... mrtvo...' 'Verovatno je čitavo pisanije o tome kako je on bio sjajan momak dok je bio živ', znalački reče Gaspod. 'Znaš ono "Mačem pokosi hiljade". Verovatno je ostavio mnogo love sveštenicima da izgovaraju molitve, pale sveće i žrtvuju jarčeve. Mnogo je bilo takvih stvari. Znaš ono, momak juri ribe, šljema i živi burnim životom, a onda kada Strašni kosač počne da oštri svoju alatku, odjednom postane sasvim pobožan i počne da plaća sveštenicima gomilu love da mu malo izglančaju dušu i da stalno pričaju bogovima kako je bio pristojan momak.' 'Gaspode?', mirno reče Viktor.

Teri Pračet 83 'Šta je?' 'Ti si pas-izvođač. Otkud znaš sve to?' 'Ja nisam samo lepotan.' 'Ti i nisi lepotan, Gaspode.' Mali pas slegnu ramenima. Svakako se nazirala prilika koja je, ako biste napola zatvorili oči, veoma ličila na statuu viteza čije su ruke počivale na maču. 'Možda ne označava čoveka', reče. 'Piktografsko pismo ne funkcioniše na taj način. Stvar je u kontekstu, znaš.' Iscedio je mozak ne bi li se setio nekih knjiga koje je video. 'Na primer, u agateanskom jeziku znaci za "ženu" i za "roba" kada se napišu zajedno zapravo označavaju "suprugu".' Pobliže je osmotrio stranicu. Mrtvac - ili spavač, ili čovek koji stoji oslonjen na svoj mač, prilika je bila tako stilizovana da je teško bilo biti sasvim siguran - izgledalo je kao da se pojavljuje pored jedne uobičajene slike. Pokretao je prst duž linije piktograma. 'Vidiš', reče, 'moglo bi da se desi da je slika čoveka samo deo reči. Vidiš? Uvek je s desne strane druge slike, koja izgleda pomalo kao - pomalo kao dovratak, ili tako nešto. Tako da bi to zapravo moglo da znači...', zastao je. 'Dovratak/čovek', oproba se. Pomalo je iskrenuo knjigu. 'Mogao bi da bude u pitanju neki stari kralj', reče Gaspod. 'Moglo bi da znači nešto u stilu Čovek s mačem je zatočen, ili slično. Ili možda znači: Pazi, iza vrata je čovek s mačem. Moglo bi da znači bilo šta, zaista.' Viktor ponovo zaškilji prema knjizi. 'Smešno', reče. 'Ne izgleda mrtvo. Samo... kao da nije živ. Čeka da postane živ? Čovek koji čeka s mačem?' Viktor se zagleda u prikaz čovečuljka. Jedva da je imao ikakve crte lica, pa ipak je nekako izgledao poznato. 'Znaš', reče, 'izgleda baš kao moj ujka Osrik...' * * * Klikaklikaklika. Klik. Film se zaustavio. Usledila je salva aplauza, trupkanja nogama i baraž praznili kesica od puckica. U samom prvom redu Odijuma Bibliotekar je zurio u sada prazan ekran. To je bio već četvrti put tog popodneva da gleda Senku iz pustinju, zato što ima nečega u orangutanu od 150 kila što ne podstiče ljude da ga isteruju iz sale između dve projekcije. Gomile ljuski od kikirikija i zgužvanih papira ležale su svuda oko njega. Bibliotekar je voleo škljocke. One su se obraćale nečemu u njegovoj duši. Čak je počeo da piše priču za koju je smatrao da bi mogla da se pretoči u veoma dobre pokretne slike.20 Svi kojima je pokazao svoj rad govorili su da je izuzetno dobar, često čak i pre nego što bi ga pročitali. Ali nešto ga je brinulo u ovoj škljocki. Odgledao ga je već četiri puta, a i dalje je bio zabrinut. Podigao se sa tri sedišta koja je zauzimao i odgegao kroz prolaz između redova do sobice u kojoj je Bezam namotavao film. Bezam je podigao pogled kada su se vrata otvorila. 'Izlazi...', zausti, a onda se očajnički osmehnu i reče: 'Poštovanje, gospodine. Mnogo dobra škljocka, a? Ponovo ćemo da je prikažemo za koji minut i - ej, bre, šta to radiš? Ma, ne smeš to da radiš!' Bibliotekar je iščupao ogromnu rolnu filma iz projektora i propustio je kroz svoje kožaste prste, držeći je naspram svetla. Bezam pokuša da mu je otme i dobi šaku u grudi koja ga odlučno posadi na pod, gde beskrajni namotaji filma stadoše da se uvijaju preko njega. 20 Bila je o mladom orangutanu koji je napušten u velikom gradu, gde odrasta i uspeva da nauči jezik ljudi.

Terry Pratchet 84 Užasnuto je gledao kako je veliki majmun ropćući, obema rukama uzeo komad filma i, kako ga je sa dva ugriza, premontirao. Onda ga je Bibliotekar podigao, otresao prašinu s njega, potapšao po glavi, tutnuo mu veliku hrpu nenamotanog filma u bespomoćno naručje i hitro otrupkao iz sobe dok mu je nekoliko kadrova filma lepršalo iz jedne šake. Bezam je nemoćno gledao za njim. 'Izbačen si!', viknu kada je procenio da je orangutan dovoljno daleko da ne bi mogao da čuje. Onda spusti pogled na dva oštećena kraja. Prekidi u filmovima nisu bili ništa neobično. Bezam je proveo mnoge usplahirene minute grozničavog seckanja i lepljenja dok je publika veselo trupkala nogama, poletno bacajući kikirikije, noževe i bojne sekire na ekran. Pustio je namotaje da padnu oko njega posegnuvši za makazama i lepkom. Ako ništa - otkrio je držeći dva kraja prema svetiljki - Bibliotekar nije uzeo najinteresantniji deo. Baš čudno. Bezama ne bi iznenadilo da je majmun uzeo deo gde devojka definitivno pokazuje previše grudnog koša, ili neku od borbenih scena. Ali njega je upravo zanimala scena u kojoj su Sinovi galopirali iz svog planinskog utvrđenja u koloni po jedan, na istovetnim kamilama. 'Šta li će mu to?', mrmljao je odvrćući poklopac posude s lepkom. 'Vidi se samo gomila stena.' * * * Viktor i Gaspod stajali su između dina blizu plaže. 'Tamo je koliba na plaži', reče Viktor pokazujući prstom, 'a onda, ako se dobro zagledaš, videćeš da ima nekakav puteljak koji ide pravo prema brdu. Ali, na brdu nema ničeg osim starog drveća.' Gaspod ponovo pogleda prema holivudskom zalivu. 'Čudno da je tako kružnog oblika', primeti. 'I mene je to čudilo', reče Viktor. 'Jednom sam čuo za neki grad koji je bio toliko poročan da su ga bogovi pretvorili u baricu istopljenog stakla', reče Gaspod onako uzgred. 'A jedina osoba koja je to videla pretvorena je u stub soli tokom dana, a rende za sir po noći.' 'Majčice. Šta su to ljudi radili?' 'Pojma nemam. Verovatno ne mnogo toga. Ne treba previše da bi se bogovi iznervirali.' 'Ja dobar dečko. Dobar dečko Ledi!' Pas je naišao jezdeći preko dina, u vidu komete od zlatne i narandžaste dlake. Ukopao se ispred Gaspoda, a onda uzbuđeno počeo da poskakuje, odsečno lajući. 'Pobegao je i hoće da se igram s njim', snuždeno reče Gaspod. 'Blesavo, je l' da? Ledi, padni mrtav.' Ledi se poslušno prevrte i podiže sve četiri uvis. 'Vidiš? Razume sve što mu kažem', promrmlja Gaspod. 'Sviđaš mu se', reče Viktor. 'Hah', frknu Gaspod. 'Kako li će psi ikada išta postići ako budu stalno cupkali obožavajući ljude samo zato što su im dali obrok? Šta li sad hoće s ovim?' Ledi ispusti štap ispred Gaspoda gledajući ga s iščekivanjem. 'Hoće da mu ga baciš', reče Viktor. 'Zašto?' 'Da bi mogao da ti ga donese natrag.' 'E, samo me kopka', reče Gaspod dok je Viktor podizao štap i bacao ga dalje, a Ledi se davao u trk ispod njega, 'kako mi to vodimo poreklo od vukova. Mislim, uzmi prosečnog vuka, on ti je bistar momak, ako me kapiraš? Pun k'o oko podlosti. Hoću, brate, da kažem da je tu reč o sivim šapama koje grabe po bespućima tundre.'

Teri Pračet 85 Gaspod setno pogleda prema udaljenim planinama, 'I, odjednom, pregršt generacija kasnije, imamo kuću Fifija s hladnom njuškom, bistrim očima, sjajnim krznom i mozgom ošamućene haringe.' 'A ti?', upita Viktor. Ledi je dojurio natrag u oblaku peska i ispustio vlažni štap ispred njega. Viktor ga podiže i ponovo hitnu. Ledi polete, lajući izbezumljen od ushićenja. 'Dobro, jeste', reče Gaspod kaskajući uz njega u krivonogom kočoperenju. 'Samo što ja umem da se staram o sebi. Živimo u svetu u kojem je čovek čoveku vuk. Misliš li da bi Mutko Avlijaner potrajao makar pet minuta u Ank-Morporku? Nek' samo kroči na neku ulicu i ima da postane tri para krznenih rukavica i Prženi krcko br, 27 u najbližoj klačanskoj brzoj hrani.' Viktor ponovo baci štap. 'Reci mi', upita, 'ko je zapravo bio čuveni Gaspod po kojem si dobio ime?' 'Nikada nisi čuo za njega?' 'Ne.' 'Poznat k'o niko.' 'Bio je pas?' 'Jeste. Bilo je to pre mnogo godina. Bio je tu neki momak koji je mandrknuo, a pripadao je jednoj od onih religija u kojoj te sahrane kad umreš, pa su to i uradili, a on je imao tog starog psa...' '... koji se zvao Gaspod...?' 'Jeste, i taj matori pas bio mu je jedini saputnik i kada su čoveka pokopali on je ležao na grobu i zavijao i zavijao nekoliko nedelja. Režao je na svakoga ko bi mu se približio. A onda je uginuo.' Viktor je zastao usred ponovnog bacanja štapa. 'To je baš tužno', reče. Bacio je štap. Ledi đipi ispod njega i nestade u pravcu kržljavog drveća na padini brda, 'Jeste. Svi kažu da je to simbol pseće nevine i neumiruće ljubavi prema svom gospodaru', reče Gaspod pljujući reči kao da su od pepela. 'Ti kao da ne veruješ u to?' 'Pa, ne baš. Siguran sam da bi svaki smrdljivi pas ostao na mestu i zavijao da si mu spustio nadgrobnu kamenčinu na rep', reče Gaspod. Prekinulo ih je žustro lajanje. 'Ne brini zbog njega. Verovatno je pronašao neku preteču stenu ili slično', reče Gaspod. Pronašao je Džindžer. * * * Bibliotekar se s nekakvom namerom gegao kroz lavirint biblioteke Nevidljivog univerziteta i počeo da spušta stepenicama prema najobezbeđenijim policama. Skoro sve knjige u biblioteci bile su, budući magične, znatno opasnije od običnih knjiga; većina ih je bila privezana za police kako ne bi odletele. Ali donji nivoi... ... tu su se čuvale zaguljene knjige, knjige čije je ponašanje ili sadržaj zahtevalo čitavu policu, čitavu prostoriju samo za njih. Kanibalne knjige, knjige koje bi, ukoliko bi se ostavile na polici sa slabijim rođakama, sledećeg jutra bile pronađene znatno deblje i samozadovoljnije, okružene zadimljenim pepelom. Knjige čije bi same stranice, svojim sadržajem, nezaštićeni um mogle da svedu na stari sir. Knjige koje nisu bile samo knjige o magiji, već magične knjige. Mnogo je nepovezanog razmišljanja o magiji. Ljudi idu i na sve strane pričaju o mističnim harmonijama, kosmičkim ravnotežama i jednorozima, što je sve za pravu magiju isto što i lutka na rukavici za Sterijino pozorje. Prava magija je ruka oko cirkularne testere, varnica bačena u bure s barutom, prolaz između dimenzija koji vas vodi pravo u središte zvezde, vatreni mač koji plamti sve do balčaka. Radije se igrajte s bakljama u asfaltnoj bari nego da čačkate magiju. Radije ležite ispred hiljada slonova.

Terry Pratchet 86 Barem, tako pričaju čarobnjaci, što je razlog zašto naplaćuju tako ogromne svote, jer se petljaju s tako opasnim stvarima. Ali ovde dole, u mračnim tunelima, nije bilo skrivanja iza amajlija, zvezdanih odora i špicastih kapa. Ovde dole, ili ste je imali, ili niste. A ako je niste imali, onda ste ga ugasili. Čuli su se zvuci iza teško zamandaljenih vrata dok se Bibliotekar kretao. Jednom ili dvaput nešto teško bacilo se na vrata, od čega su šarke zvečale. Čula se buka. Orangutan je zastao ispred kupolastog ulaza kojeg su blokirala vrata napravljena ne od drveta, već od kamena, izbalansirana tako da su s lakoćom mogla da se otvore spolja, ali i da izdrže ogroman pritisak iznutra. Zastao je za trenutak, a onda posegnuo ka maloj niši i skinuo gvozdenu masku sa dimljenim staklom koju je nosio, kao i par kožnih rukavica ojačanih čeličnom mrežom. Bila je tu i baklja napravljena od uljem natopljenih krpa; zapalio ju je usput, u tunelu. U dnu niše bio je mesingani ključ. Uzeo je ključ i potom duboko udahnuo. Sve Knjige moći imale su sopstvene naravi. Oktavo je bio neprijatan i ohol. Priručnik smicalica voleo je da zbija neslane šale. Radosti tantričnog seksa morao je da se čuva pod ledenom vodom. Bibliotekar ih je sve znao kao i kako da izađe na kraj s njima. Ova je bila drugačija. Obično su ljudi mogli da vide samo desetu ili dvanaestu generaciju njenih kopija, toliko nalik originalu koliko je i slika eksplozije nalik, pa, eksploziji. Bila je ovo knjiga koja je upijala čisto, grafitnosivo zlo svoje teme. Ime joj je bilo uklesano na luku, da ljudi i čovekoliki majmuni ne bi zaboravili. NEKROTELIKOMNIKON. Stavio je ključ u bravu i pomolio se bogovima. 'Uuuk', vatreno reče. 'Uuuk.' Vrata se otvoriše. U tami koja je unutra vladala, lanac tiho zvecnu. * * * 'Ona i dalje diše', reče Viktor. Ledi je poskakivao oko njih žustro lajući. 'Možda bi trebalo da je oslobodiš odeće', reče Gaspod. 'To je tek ideja', dodade. 'Ne moraš tako da me gledaš. Ja sam samo pas, šta ja mogu da znam?' 'Izgleda kao da je u redu, ali... pogledaj joj ruke', reče Viktor. 'Šta li je samo pokušala da učini?' 'Pokušala je da otvori ta vrata', reče Gaspod. 'Koja vrata?' 'Ta vrata tamo.' Deo brda kliznuo je u stranu. Veliki kameni blokovi izvirivali su iz peska. Videli su se ostaci antičkih stubova koji su štrčali kao fluorisani zubi. Između dva, video se nadsvođeni ulaz, tri puta viši od Viktora. Zatvarao ga je par sivih vrata koja su bila ili od kamena, ili od drveta koje je postalo tvrdo kao kamen tokom godina. Jedna od njih bila su odškrinuta, ali dalje nisu mogla da se otvore od nanosa peska ispred njih. Očajnički zagrebane brazde bile su ukopane duboko u pesku. Džindžer je pokušala da ih otvori golim rukama. 'Baš je glupo raditi to po ovakvoj vrućini', primeti Viktor. Pogled mu je prešao od vrata do mora, a onda dole na Gaspoda. Ledi se uspentra po pesku i stade uzbuđeno da laje prema otvoru između vrata. 'Što li to radi?', upita Viktor odjednom osetivši neki strah. 'Sva dlaka mu se nakostrešila. Ne misliš li da možda ima neki od onih tajanstvenih životinjskih predosećaja za nevolju?' 'Ja mislim da je on gluperda', reče Gaspod. 'Ledi, umukni!'

Teri Pračet 87 Začu se kevtaj. Ledi odskoči od vrata, izgubi ravnotežu na rastresitom pesku i otkotrlja se niz padinu. Poskočio je na noge i ponovo počeo da laje; ovog puta to nije bilo obično lajanje glupavog pseta, već ono istinsko, koje je pripadalo mačka-na-drvetu podvrsti. Viktor se nagnuo napred i dodirnuo vrata. Bila su veoma hladna uprkos večnoj vrelini Holi Vuda, a kao da se naslućivalo i neko blago podrhtavanje. Prešao je prstima po površini. Osetio je hrapavost, kao da je postojao neki duborez koji se tokom godina izlizao do neraspoznatljivosti. 'Takva vrata', reče Gaspod pored njega, 'takva vrata, ako hoćeš moje mišljenje, takva vrata, takva vrata', duboko je udahnuo, 'slute.' 'Hmm? Šta? Šta slute?' 'Ne moraju da slute ništa konkretno', reče Gaspod. 'Dovoljna je i ta neodređena slutnja, veruj mi na reč.' 'Mora da su bila značajna. Izgledaju nekako hramski', reče Viktor. 'Zašto li je htela da ih otvori?' 'Komadići padine klize nadole i pojavljuju se tajanstvena vrata', reče Gaspod odmahujući glavom. 'To ti je mnogo slutnje. Da odemo mi negde daleko, pa da o tome dobro porazmislimo, a?' Džindžer zastenja. Viktor čučnu. 'Šta li je rekla?' 'Pojma nemam', reče Gaspod. 'Zvučalo je kao "Pustite me na viru", učinilo mi se?' 'Besmislica. Izgleda da je nju opalilo sunce', znalački reče Gaspod. 'Možda si u pravu. Glava joj je baš vruća.' Pridigao ju je, malo se zanevši od težine. 'Hajdemo', izusti. 'Idemo dole do grada. Uskoro će mrak.' Prešao je pogledom po okolnom kržljavom drveću. Vrata su ležala u nekoj vrsti udubljenja, koje je verovatno zadržavalo malo više vlage omogućavajući rastinju nešto bolje uslove nego na drugim mestima. 'Znaš, ovo mesto mi izgleda poznato', reče. 'Ovde smo uradili našu prvu škljocku. Tu sam je upoznao.' 'Baš romantično', odsutno reče Gaspod hitajući zajedno s Ledijem koji je veselo skakutao oko njega. 'Ako nešto užasno iskoči kroz ta vrata, možeš da ga doživiš kao Našeg monstruma. ' 'Hej! Čekaj!' 'Ama, požuri.' 'Zašto bi ona želela da je pustimo na viru, šta misliš?' 'Da me ubiješ ako znam...' Kada su otišli tišina se ponovo ulila u udubljenje. Malo kasnije sunce je zašlo. Njegovi dugački zraci pogodiše vrata, pretvarajući najobičnije ogrebotine u duboki reljef. Uz pomoć mašte, reklo bi se da su obrazovali sliku čoveka. S mačem. Začuo se najtiši šum, kao kad bi zrno po zrno peska počelo da se kotrlja niz vrata. Do ponoći otškrinula su se bar za dva milimetra. Holi Vud je sanjao. Sanjao je buđenje. * * * Rubi je gasila vatre ispod bačvi, stavljala klupe na stolove i spremala se da zatvori Plavi lajas. Ali, tik pre nego što će ugasiti poslednju lampu zastala je pred ogledalom. Ponovo će je čekati tamo napolju. Baš kao i svake noći. Čitave večeri sedeo je unutra, smešeći se za sebe. Nešto je smerao.

Terry Pratchet 88 Rubi je slušala savete nekih devojaka koje su radile na škljockama i kao dodatak svojoj perjanoj boi, sada je investirala u šešir sa širokim obodom i nekakvom vrstom ugree, trešnjice kako je čula da se zovu, po njemu. Bila je sigurna da je efekat obarajući. Problem je bio u tome, morala je da prizna, da je on bio, pa, veoma privlačan trol. Milionima godina ženke trolova prirodno su privlačili trolovi koji su bili građeni kao monoliti s jabukom na vrhu. Njeni izdajnički instinkti slali su joj oštre poruke niz kičmu, podmuklo insistirajući da se u tim dugačkim kandžama i čvornovatim nogama krije sve što bi jedna trolica mogla da poželi kod mužjaka. Trolovi kao što su Rok ili Mori, naravno, bili su daleko savremeniji i mogli su da rade neke stvari kao što je recimo korišćenje noža i viljuške, ali bilo je nečeg kod Detritusa što je ulivalo sigurnost. Možda je to bio način na koji su mu pesnice tako dinamično dodirivale zemlju dok je hodao. A povrh svega, bila je sigurna da je bistrija od njega. Ta njegova tupava nezaustavljivost nju je veoma privlačila. Tu su ponovo na delu bili instinkti - inteligencija nikada nije bila naročito cenjena crta u svetu trolova. A morala je da prizna da, šta god pokušavala s perjanim boama i modernim šeširima, ipak je bila nekih 200 kila iznad težine koja je bila u modi. Kada bi on samo malo profinio svoje manire. Ili barem, kada bi profinio jedan manir. Možda bi vredelo probati s tom šminkom o kojoj su devojke govorile. Uzdahnula je, ugasila lampu, otvorila vrata i koraknula u lavirint korenja. Ogromno drveće prostiralo se duž čitave ulice. Mora da ga je dovukao iz udaljenosti koja se marila kilometrima. Nekoliko preživelih grana upadalo je u prozore ili se bespomoćno klatilo u vazduhu. U sredini svega toga bio je Detritus, ponosno naslonjen na jedno deblo. Lice mu je bilo razvučeno u lubenični osmeh, ruke širom raširene. 'Ta-daam!', reče. Rubi uzdahnu gigantskim uzdahom. Romantika nije mačji kašalj kada ste trol. * * * Bibliotekar natera jednu stranicu da se otvori i priveza je lancem. Knjiga pokuša da ga ugrize. Njen sadržaj načinio ju je onakvom kakva jeste. Zlom i nepouzdanom. Sadržala je zabranjeno znanje. Dobro, ne baš zabranjeno. Niko nikada nije otišao toliko daleko da ga zabrani. Ako ni zbog čega drugog, da biste ga zabranili trebalo bi da znate šta je ono, a to je bilo zabranjeno. Ali, definitivno je sadržala onu vrstu informacija zbog koje biste zažalili čim je spoznate.21 Predanje kazuje da svaki smrtnik koji pročita više od nekoliko redova originala umire u ludilu. Ovo je sasvim sigurno bilo tačno. Predanje je takođe kazivalo da je knjiga sadržala ilustracije od kojih bi jakom čoveku mozak iscureo kroz uši. I ovo je verovatno bilo tačno. Predanje je nastavilo s kazivanjem da bi i samo otvaranje Nekrotelikomnikona prouzrokovalo da se čoveku koža povuče sa šaka, gore uz ruku. 21 Nekrotelikomnikon je napisao Klačanski vrač svetu poznat pod imenom Ahmed Ludi, iako je on više voleo da ga zovu Ahmed Samo Me Malo Muče Te Glavobolje. Priča se da je knjiga napisana za jedan dan nakon što je Ahmed popio previše neobično jake klačanske kafe, koja ne samo da vas trezni, već vas provuče kroz trezvenost sve do suprotne strane, tako da možete da bacite pogled na stvarni svet iza oblaka toplog samozavaravanja koje svesni život obično stvara oko sebe kako bi sprečio da se pretvori u pitu-ludaru. Malo je poznato o njegovom životu koji je prethodio ovom događaju, postoje stranica naslovljena sa 'O piscu' spontano sagorela nedugo po njegovoj smrti. Međutim odeljak pod naslovom 'Druga dela istog pisca' ukazuje da je delo koje je objavio pre ovoga bilo Ahmedova Samo Me Malo Muče Te Glavobolje zbirka humorističkih priča o mačkama, što možda mnogo toga objašnjava.

Teri Pračet 89 Niko zapravo nije znao da li je ovo tačno, ali zvučalo je dovoljno užasno da bi bilo istinito i niko nije nameravao da to proverava eksperimentalnim putem. Predanje je imalo mnogo toga da kaže o Nekrotelikomnikonu, zapravo, ali apsolutno ništa o orangutanima koji su mogli da pocepaju knjigu na komadiće i da je sažvaću šta god predanje imalo da primeti. Najgore što se ikada desilo Bibliotekaru nakon njenog čitanja bila je blaga glavobolja i slabašni ekcem, ali to nije bio razlog da nepotrebno rizikuje. Podesio je vizir od zatamnjenog stakla i jednim crnim kožastim prstom krenuo po Indeksu; reći su se opirale dok je klizio prstom preko njih i pokušavale da ga ugrizu. Povremeno bi podigao komad filma naspram treperave svetlosti baklje. Vetar i pesak činili su sliku nejasnom, ali nije bilo nikakve sumnje da je postojala neka gravura na steni. A Bibliotekar je već viđao takve crteže. Pronašao je pojam koji je tražio i, nakon kratke borbe tokom koje je morao da zapreti Nekrotelikomnikonu bakljom, naterao je knjigu da okrene određenu stranicu. Pažljivo se zagledao. Stari dobri Ahmed Samo Me Malo Muče Te Glavobolje... '... a na tom brdu, rečeno je, Vrata koja vode iz ovog Sveta behu pronađena, i ljudi iz grada gledahu Ono što tamo mogaše videti, ne znajući da Grozomor čeka između svetova...' Bibliotekarev prst klizio je s desna na levo preko slika i prešao na sledeći pasus. '... jer Drugi pronađoše Kapiju Holi Vuda i nagrnuše u Svet i u jednoj noći Sve Stege Ludila popucaše i Haos nadvlada, a Grad potonu u More i nad svime zacariše ribe i jastozi izuzimajući nekolicinu koji pobegoše...' Podigao je gornju usnu i krenuo pogledom niz stranicu. '... Zlatni Ratnik koji otera Zloduhe natrag i spasi Svet i reče: Gde je Kapija, Tu i ja sam; Ja sam onaj koji je od Holi Vuda, da Divlju Zamisao čuva. A oni rekoše: Šta moramo uraditi da bi uništili Kapiju za Vjeki Vjekov, a on im reče: To vi uraditi ne možete, jer to Stvar nije, ali Kapiju ja ću čuvati za vas. A oni, pošto ne behu pali s Kruške, plašeći se Leka više neg' Bolesti, rekoše njemu: Šta ćeš ti da išteš od nas jer nam Kapiju čuvaš. A on naraste sve dok ne beše kao drvo visok i reče: Samo Pamćenje vaše da Ja ne spavam. Tri puta na dan Holi Vuda da me se setite. Inače Gradovi sveta Uzdrhtaće i Pasti, a Najveće od njih u Plamenu videćete. I s tim rečima Zlatni čovek uze svoj zlatni Mač i ode u Brdo i ostade na Kapiji, večno. 'A ljudi govorahu jedan drugome: Čudno, izgleda baš kao moj ujka Osbert...' Bibliotekar okrete stranicu. '... Ali među njima beše ljudi i životinja, onih koje oprlji mađija Holi Vuda. Ona će kroz generacije kao davnašnja kletva proći, ukoliko sveštenici Sećanje svoje izgube i Zlatni Čovek zaspe. Onda neka se svet Čuva...' Bibliotekar zatvori knjigu. Nije to bila neuobičajena legenda. Čitao ju je i ranije - barem, pročitao je veći njen deo - u knjigama koje su bile znatno bezopasnije od ove. Nalazili biste slične varijante u svim gradovima Sto ravnice. Nekada je postojao grad u maglama praistorije - veći od Ank-Morporka, ako je to uopšte bilo moguće. A stanovnici su učinili nešto, neku vrstu neizrecivog zločina ne samo protiv Čovečanstva ili bogova, već protiv same prirode sveta, što je bilo tako strašno da je bilo dovoljno da sve bude potopljeno pod morem neke užasne olujne noći. Samo je nekoliko ljudi preživelo da bi varvarskim narodima manje razvijenih delova Diska prenelo umetnosti i veštine civilizacije, kao što su lihvarstvo i heklanje. Niko je nikada nije shvatao ozbiljno. Bio je to samo jedan od onih uobičajenih 'Ako ne prestaneš, oslepećeš' mitova koje civilizacija ima običaj da prenosi na svoje potomke. Na kraju krajeva, Ank-Morpork je smatran najpoganijim od poganih gradova, a činilo se da je izbegao bilo kakvu vrstu natprirodne osvete, mada moguće je da se to i dogodilo, a da niko nije primetio. Legenda je uvek navodila bezimeni grad, iz davnine i izdaleka. Niko nikada nije znao gde je, pa čak ni da li je postojao. Bibliotekar je ponovo bacio pogled na simbole. Bili su veoma poznati. Bilo ih je po starim ruševinama širom Holi Vuda.

Terry Pratchet 90 * * * Azural je stajao na niskom brdu posmatrajući more slonova koje se kretalo pod njim. Tu i tamo kola za snabdevanje poskakivala su između prašnjavih sivih tela kao brod bez kormila. Čitava milja trave bila je izgnječena u bljuzgavu kaljugu lišenu svake vegetacije - mada, sudeći po vonju koji se širio, biće to najzelenija tačka na Disksvetu kada pristignu kiše. Obrisao je oči krajem svoje odore. Tri stotine i šezdeset tri! Ko bi to mogao da pomisli? Vazduh je ispunjavalo razdraženo trubljenje tri stotine i šezdeset tri slona. A sa grupama lovaca koji su išli ispred njih biće ih i više. Barem prema M'Buu. A on nije imao nameru da ga osporava. Čudno je to. Godinama je o M'Buu razmišljao kao o nekoj vrsti pokretnog osmeha. Koristan momak sa metlom i lopatom, ali ne od onih koje bi nazvao velikim podvižnicima. A onda, odjednom, neko je odnekud poželeo hiljadu slonova i momak je podigao glavu, blesak mu se pojavio u oku i mogli ste da vidite da se iza tog osmeha krije vešti stručnjak za debelokošce, spreman da odgovori pozivu. Čudno. Mogli ste nekog da poznajete čitavog života, a da ne znate da su ga bogovi postavili u ovaj svet da bi selio hiljadu slonova. Azural nije imao sinova. Već je odlučio da sve ostavi svom pomoćniku. Sve što je imao u ovom trenutku svodilo se na tri stotine i šezdeset tri slona i, ahaha, mamutski dug, ali sama namera bila je važna. M'Bu je trčkao stazom prema njemu, čvrsto stežući svoju beležnicu ispod ruke. 'Sve je spremno, gazda', reče. 'Samo se čeka vaša reč.' Azural se ispravi. Prešao je pogledom po uskomešanoj dolini, udaljenom drveću baobaba, purpurnim planinama. Ah, da. Planine. Osećao je neku bojazan u vezi s planinama. Kada je to spomenuo M'Buu, ovaj mu je odgovorio: 'Preći ćemo preko mostova kada tamo stignemo, gazda', a kada mu je Azural ukazao da ne postoje mostovi, on ga je pogledao direktno u oči i odlučno rekao: 'Prvo će ga napravimo, pa će ga pređemo.' Daleko iza planina bilo je Kružno more i Ank-Morpork i taj Holi Vud. Udaljena mesta sa čudnim imenima. Vetar je duvao preko ravnice šireći tihe šaptaje čak i ovde. Azural podiže svoj štap. 'Dve i po hiljade kilometara je do Ank-Morporka', reče. 'Imamo tri stotine i šezdeset tri slona, pedeset kola s hranom, monsun koji samo što nije naišao i nosimo... nosimo... svakojake stvari, kao staklo, samo tamno... tamno staklo preko očiju...' Glas mu je utihnuo. Čelo mu se nabralo kao da je upravo čuo sopstveni glas i kao da ga nije razumeo. Vazduh kao da se svetlucao. Video je da M'Bu pilji u njega. Slegnuo je ramenima. 'Hajdemo', reče. M'Bu skupi ruke oko usta. Čitavu noć proveo je razrađujući organizaciju kretanja. 'Plavi ogranak koj' pripada ujka N'gruu - pokret!', povika. 'Žuti ogranak koj' pripada tetki Gugul - pokret! Zeleni ogranak koj' pripada stričeviću Kck!u - pokret...' Sat kasnije dolina ispod brdašca bila je napuštena izuzimajući milijardu muva i jednog balegara koji nije mogao da poveruje svojoj sreći. Nešto učini 'plop' u crvenoj prašini, stvorivši mali krater. I ponovo, i ponovo. Grom raspoluti stablo obližnjeg baobaba. Kiše nastupiše. * * * Viktor je počeo da oseća bolove u leđima. Nositi devojku u bezbednost izgledalo je kao dobra ideja na papiru, ali je imala ogromne nedostatke posle prvih sto metara. 'Imaš li ikakvog pojma gde živi?', upita. 'I da li je blizu?'

Teri Pračet 91 'Nemam predstavu', reče Gaspod. 'Ona je jednom nešto spominjala da je iznad prodavnice odeće', reče Viktor. 'To je onda u uličici pokraj Borgla', reče Gaspod. Gaspod i Ledi vodili su kroz ulice i uz klimavo spoljno stepenište. Možda su namirisali sobu koja je pripadala Džindžer. Viktor nije nameravao da osporava tajanstvena životinjska čula. Viktor se popeo sporednim stepenicama što je tiše mogao. Nejasno je bio svestan da su mesta koja su ljudi nastanjivali često bila zaposednuta Običnom ili Veoma Sumnjičavom Gazdaricom, a on je osećao da je već imao dovoljno problema. Pomoću Džindžerinih nogu odgurnuo je vrata. Bila je to mala soba, niskog plafona, opremljena žalosnim, ofucanim nameštajem kakav se može naći u svim iznajmljenim sobama u multiverzumu. Barem, takva je bila u početku. Ono čime je sada bila opremljena bila je Džindžer. * * * Sačuvala je svaki plakat. Čak i one od ranih škljocki, kada je bila potpisana malim slovima kao Devojka. Visili su zakačeni po zidovima. Džindžerino lice - a i njegovo - gledali su ga iz svakog ugla. Na jednom kraju skučene sobe bilo je veliko ogledalo i nekoliko nedogorelih sveća ispred njega. Viktor pažljivo spusti devojku na uzani krevet, a onda se veoma oprezno osvrnu oko sebe. Njegovo šesto, sedmo i osmo čulo vrištali su mu u uvo. Bio je na začaranom mestu. 'Ovo je kao neka vrsta hrama', reče. 'Hrama... njoj.' 'Žmarci me podilaze', reče Gaspod. Viktor je zurio. Možda je oduvek uspevao da izbegne da mu dodele špicastu kapu i veliku palicu, ali ipak je poprimio čarobnjačke instinkte. Odjednom mu se javila slika grada pod morem, sa oktopodima koji se izvijaju kroz potopljena vrata i jastozima koji nadgledaju ulice. 'Sudbina ne voli kada ljudi zauzmu više mesta nego što bi trebalo. Svako to zna.' Postaću najslavnija osoba na Čitavom svetu, razmišljao je Viktor. Tako je govorila. Odmahnuo je glavom. 'Ne', reče naglas. 'Ona samo voli plakate. To je najobičnija taština.' Nije to zvučalo verovatno, čak ni njemu. Soba je brujala... ... čime? Nije osetio ništa slično ranije. Nekakvom silom, svakako. Nešto mu je razdražujuće kinjilo svako čulo. Ne baš magija. Barem, ne uobičajena magija. Već nešto što je bilo naviklo da ne bude isto, kao šećer u poređenju sa solju; istog oblika i boje, ali... Ambicija nije bila magična. Moćna, da, ali ne i magična... u svakom slučaju? Magija nije bila teška. To je bila velika tajna na kojoj je bila izgrađena čitava barokna građevina čarobnjaštva ne bi li je sakrila. Svako s malo pameti i dovoljno upornosti mogao je da izvodi magiju, što je bio razlog zašto su je čarobnjaci ogrtali u rituale i čitavo zamešateljstvo špicastih kapa. Štos je bio u tome da izvedeš magiju i da ti to prođe. Jer, to je bilo kao da je ljudski rod žitno polje i kao da magija pomaže svojim korisnicima da izrastu malo više, tako da štrče. Privlačili su pažnju bogova i - Viktor je zastao - drugih Stvari izvan ovog sveta. Ljudi koji su koristili magiju ne znajući šta rade obično su izvlačili deblji kraj. Po celoj sobi, ponekad. Prizvao je sliku Džindžer, tamo na plaži. Hoću da postanem najslavnija osoba na čitavom svetu. Možda je ovo bilo nešto novo, ako se malo bolje razmisli. Nije to bila ambicija za zlatom, ili moći, ili zemljom ili svim stvarima koje su bile veoma poznate u ljudskom svetu. Samo ambicija da budeš ono što jesi, što je moguće veći. Ne ambicija za, već ambicija da. Odmahnuo je glavom. Bio je samo u nekoj sobi u nekoj jeftinoj zgradi u nekom gradu koji je bio toliko stvaran koliko i, koliko i, koliko i, pa, debljina filma. Nije to bilo mesto za ovakve misli. Važno je bilo zapamtiti da Holi Vud uopšte nije bio stvarno mesto.

Terry Pratchet 92 Ponovo se zagledao u plakate. Imaš samo jednu priliku, govorila je. Živiš možda sedamdeset godina i srećan si ako dobiješ jednu priliku. Pomisli samo o svim nadarenim skijašima koji su se rodili u pustinjama. Pomisli o svim genijalnim potkivačima koji su se rodili stotinama godina pre nego što je neko izumeo konja. Svim tim veštinama nikada iskorišćenim. Svim propuštenim šansama. Kako li sam srećan, sumorno je pomislio, da sam nekim slučajem živ u ovom času. Džindžer se okrete u snu. Ako ništa, sada joj je disanje bilo pravilnije. 'Hajde', reče Gaspod. 'Nije lepo da budeš sam u ženskom budovaru.' 'Nisam sam', reče Viktor. 'Ona je pored mene.' 'Nije u tome poenta', reče Gaspod. 'Vuuf', dodade Ledi, odano. 'Znaš', reče Viktor prateći pse niz stepenice, 'počinjem da osećam da ovde nešto nije kako treba. Nešto se dešava, a ja ne znam o čemu je reč. Zašto li je pokušala da se domogne brda?' 'Verovatno je u sprezi sa zloslutnim silama', reče Gaspod. 'Grad, brdo, stara knjiga i sve ostalo', reče Viktor prešavši preko ovoga. 'Sve bi to imalo smisla samo kada bih znao šta ih povezuje.' Koraknuo je u predvečerje, u svetla i zvukove Holi Vuda. 'Sutra ćemo otići tamo po danu i srediti ovo jednom zauvek', reče. 'E, nećemo', reče Gaspod. 'Iz razloga što sutra idemo u Ank-Morpork, sećaš se?' 'Mi?', upita Viktor. 'Idemo Džindžer i ja. Nisam znao za tebe.' 'Ide i Ledi', reče Gaspod. 'Ja...' 'Dobar dečko Ledi!' 'Jeste, jeste. Čuo sam trenere kako se dogovaraju. Tako da moram da idem s njim da ne bi upao u nekakvu nevolju, ili tako nešto.' Viktor zevnu. 'E pa, ja odoh u krevet. Verovatno ćemo poći rano izjutra.' Gaspod nevino baci pogled duž uličice. Negde se vrata otvoriše i začu se pijani smeh. 'Mislio sam da se malo prošetam pre nego što se bacim u prnje', reče. 'Da pokažem Lediju...' 'Ledi dobar dečko?' '... znamenitosti i tako to.' Viktor je izgledao sumnjičavo. 'Nemoj da ostane suviše kasno', reče. 'Ljudi će se zabrinuti.' 'Nemaj brige', reče Gaspod. ' 'ku noć.' Seo je i posmatrao Viktora kako se udaljava. 'Hah', reče svojim groznim zadahom. 'Mo'š misliti kad bi se neko zabrinuo za mene.' Ošinu pogledom Ledija koji poskoči u poslušnu pripravnost. 'Dobro, mladi moj kolega, štenčiću', reče. 'Vreme je da prođeš malo obuke. Prva lekcija, Marisanje fraj pića po barovima. Sreća tvoja', dodade, 'da si mene upoznao.' * * * Dva pseća obrisa nesigurno su se teturala ponoćnom ulicom. 'Mi smo jadni mali jagnjići', zavijao je Gaspod, 'malkice zaluutaaali...' 'Vuuf! Vuuf! Vuuf!' 'Mi smo zalutale ovčice koj' su - koj' su...' Gaspod se izduva i počeša uvo ili barem ono mesto gde se nadao da bi uvo moglo da bude. Noga mu je nesigurno mlatila po vazduhu. Ledi ga pogleda sažaljivo. Bilo je to neverovatno uspešno veče. Gaspod je uvek dobijao besplatna pića tako što je jednostavno sedeo i uporno piljio u ljude sve dok im ne bi postalo neprijatno i dok mu ne bi sipali pivo u tanjirić u nadi da će ga popiti i otići. Bilo je to sporo i iscrpljujuće, ali kao tehnika davalo je solidne rezultate. Dok je Ledi...

Teri Pračet 93 Ledi je izvodio trikove. Ledi je mogao da pije iz boca, Ledi je mogao da odlaje broj prstiju koje bi ljudi podigli; mogao je to i Gaspod, naravno, ali mu nikada nije palo na pamet da bi takva aktivnost mogla i da bude nagrađena. Ledi je umeo da obrlati devojke koje su izvodili udvarači i da im položi glavu u krilo, a onda da ih pogleda tako tugaljivo da bi mu udvarač kupio tanjirić piva i grickalice u obliku zlatnih ribica samo da bi ostavio utisak na svoju voljenu. Gaspod to nikada nije mogao da uradi jer je bio suviše nizak za krilo i, svakako, ne bi dobio ništa drugo osim zgrožene vriske čak i kada bi pokušao. Sedeo je pod stolom u početku s negodujućom nevericom, a kasnije s alkoholnom negodujućom nevericom, pošto se Ledi pokazao kao sušta velikodušnost kada je u pitanju bilo deljenje tanjirića s pivom. Sada, kada su obojica izbačeni, Gaspod je odlučio da je vreme za predavanje o pravom psetarstvu. 'Ne treba, bre, da budeš prokroran. Bokoran. Pokoran prema ljudima', reče. 'Tako, brate, sve nas izneveravaš. Nikad nećemo zbaciti okove zavisnosti od ljudskog roda ako psi kao što si ti budu stalno radosni kad vide ljude. Ja lično bio sam zgrožen kada si izveo onu Padni-na-leđa-ipravi-se-mrtav vežbu, toliko mogu da ti kažem.' 'Vuuf.' 'Ti si samo kučence u rukama ljudskih imperijalista', oštro reče Gaspod. Ledi stavi šape preko njuške. Gaspod pokuša da ustane, pod mu se izmaknu ispod nogu i svom težinom ponovo sede. Malo zatim nekoliko suza poteče mu niz krzno. 'Naravno', reče, 'ja nikada nisam ni dobio priliku, znaš.' Nekako se uspravio na sve četiri. 'Mislim, pogledaj samo kakav sam početak imao u životu. Iz reke i iz vreće. Prave vreće. Slatka mala kuca otvori okice, pogleda čudesa ovog sveta, tako to, kad eto je u vreći.' Suze su mu se slivale niz njušku. 'Čitave dve nedelje mislio sam da mi je cigla majka.' 'Vuuf', reče Ledi se nerazumevajućim sažaljenjem. 'Sreća moja da su me bacili u Ank', nastavio je Gaspod. 'Da je bila ma koja druga reka u pitanju, udavio bih se i otiš'o u pseći raj. Čuo sam za tog velikog crnog utvarnog psa koji ti dođe i kaže, došao je tvoj kas. Šaš. Čas.' Gaspod nije gledao ni u šta naročito. 'No, u Anku ne možeš da potoneš', reče zamišljeno. 'Gadna reka, taj Ank.' 'Vuuf.' 'Pseća je to sudbina', reče Gaspod. 'Metaforički.' 'Vuuf.' Gaspod se mutno zagleda u Ledijevo vedro, pripravno i neminovno glupo lice. 'Ne razumeš ti ni jednu jedinu reč koju sam izgovorio, je l' da?', promrmlja. 'Vuuf'!', molećivo reče Ledi. 'Srećkoviću', uzdahnu Gaspod. Nastalo je komešanje na suprotnom kraju ulice. Čuo je neki glas kako izgovara: 'Eno ga! Dođi, Ledi! Dođi, momak!' Reči su odzvanjale olakšanjem. 'To je Čovek', zareža Gaspod, 'Ne moraš da ideš.' 'Dobar dečko Ledi! Ledi dobar dečko!', zalaja Ledi i poslušno potrča, mada pomalo nesigurno. 'Svugde smo te tražili!', promumla jedan od trenera podižući palicu. 'Nemoj da ga udaraš!', reče drugi trener. 'Sve ćeš pokvariti.' Bacio je pogled niz ulicu i susreo se s Gaspodovim očima. 'To je ona vreća buva koja se smuca okolo', reče. 'Ježim se od njega.' 'Gađaj ga nečim', predloži drugi čovek. Trener se sagnu i dohvati kamen. Kada se ponovo ispravio, ulica je bila prazna. Pijan ili trezan, Gaspod je imao savršene reflekse u određenim okolnostima. 'Vidiš?', reče trener besno gledajući u pomrčinu. 'K'o da ume da čita misli.'

Terry Pratchet 94 'To je samo avlijaner', reče njegov pratilac. 'Ne brini zbog njega. Daj da nabacimo ovom drugom uzicu i da ga vratimo pre nego što gospodin Dibler otkrije.' Ledi ih je poslušno pratio sve do Veka Šišmiša i dozvolio da ga privežu lancem za svoju kućicu. Možda mu se ta zamisao i nije svidela, ali teško je bilo biti siguran u mreži dužnosti, obaveza i nejasnih emocionalnih senki koja je činila ono što se u nedostatku bolje reči moralo zvati njegovim umom. Probe radi, trgnuo je lanac jednom ili dva puta, a onda je legao čekajući dalji razvoj događaja. Nešto zatim, mali hrapavi glas sa druge strane ograde reče: 'Mogao bih da ti prosledim kosku s turpijom unutra, samo što bi je ti pojeo.' Ledi se isprsi. 'Dobar dečko Ledi! Dobar dečko Gaspod!' 'Ššš! Ššš! Barem bi trebalo da ti dopuste da razgovaraš s advokatom', reče Gaspod. 'Vezati nekoga protivno je ljudskim pravima.' 'Vuuf!' 'No, vratio sam im milo za drago. Pratio sam onog užasnog sve do njegove kuće i zapišao sam mu čitava ulazna vrata.' 'Vuuf!' Gaspod uzdahnu i odgega se dalje. Ponekad, u dubini duše, pitao se da li bi na kraju krajeva bilo dobro pripadati nekome. Ne samo da te poseduju ili da te vezuju, već da im zaista pripadaš, tako da ti bude drago kad ih vidiš i da im nosiš papuče u ustima i da ih oplačeš kada umru, itd. Ledi je odista voleo takve stvari, ako bi se to moglo nazvati 'voleti'; više mu je to nekako bilo ugrađeno u kosti. Gaspod se nerado pitao da li je to bila prava pseća priroda i zarežao duboko u sebi. Nije, ako se on išta pitao. Jer pravu pseću prirodu nisu činile papuče, šetnje i kuknjava za ljudima, Gaspod je bio siguran u to. Pseća priroda bila je u tome da budeš čvrst, nezavisan i opak. Jeste. Gaspod je čuo da se sve pseće vrste mogu međusobno pariti, uključujući čak i vukove, pa je to moralo da znači da je duboko unutar svakog psa bio vuk. Mogao si da načiniš psa od vuka, ili nisi mogao da izvučeš vuka iz psa. Kada ti oteknu šape i kada se buve nemilosrdno ostrve, ovo je bila pomisao koja je predstavljala utehu. Gaspod se pitao kako li se to pari s vukom i šta se dešava s tobom kad prestaneš. Pa, nije to ni bitno. Ono što jeste bitno to je da pravi psi ne jurcaju naokolo ludi od sreće samo zato što im ljudi nešto govore. 'Vozdra, Gafpode.' Gaspod se opusti. 'Oh. Vozdra, macane. Bez uvrede. Nisam znao da si ti.' 'Mrzim ribu', reče mačak, 'ali barem ti fe ne obraćaju.' Drugi deo smeća pomerio se otkrivajući miša Skvikija. 'Šta ćete vas dvojica ovde?', upita Gaspod. 'Mislio sam da ste rekli da je bezbednije na brdu.' 'Više nije', reče mačak. 'Poftalo je fuviše ukleto.' Gaspod se namršti. 'Ti si, bre, mačak', reče negodujući. 'Tebi bi trebalo da je ukletost prihvatljiva.' 'Jefte, ali to ne uključuje zlatne ifkrice koje ti pucketaju po krznu i zemlju koja fe fve vreme trefe. I neobične glafove za koje mifliš da ti fe javljaju u glavi', reče mačak. 'Tamo gore poftaje grozomorno.' 'Tako da smo se svi spustili dole', reče Skviki. 'Gosin Tupko i patak se skrivaju u dinama...' Još jedan mačak preskoči ogradu iza njih. Bio je povelik, riđ i neobdaren holivudskom inteligencijom. Zablenuo se u prizor miša koji je bio opušten u prisustvu mačke. Skviki munu mačka u šapu. 'Otarasi ga se', reče.

Teri Pračet 95 Mačak ošinu pogledom pridošlicu. 'Gubi fe', reče. 'Ajde, džada. Bogovi, ovo je tako ponižavajuće.' 'Nije samo tebi', reče Gaspod dok je drugi mačak odlazio odmahujući glavom. 'Ako me neki psi iz ovog grada vide kako ćaskam s mačkom, ode moj ulični ugled dođavola.' 'Nešto fmo razmišljali', reče mačak povremeno nervozno bacajući pogled prema Skvikiju, 'da bi možda bilo najbolje da fe predamo i da vidimo da li bi, da li bi, da li bi...' 'Pokušava da kaže da bi za nas moglo da se nađe mesto u pokretnim slikama', reče Skviki. 'Šta ti kažeš?' 'Kao glumački tandem?', upita Gaspod. Zaklimaše glavama. 'Nema šanse', reče. 'Ko će da plaća da bi video kako se jure mačak i miš? Pa i psi ih interesuju samo ako stalno obigravaju oko ljudi, pa sigurno neće gledati mačka kako juri miša, Veruj mi na reč. Znam štošta o pokretnim slikama.' 'Onda je vreme da to ljudi srede već jednom, pa da se mi vraćamo kućama', odbrusi miš. 'Dečko ništa ne preduzima.' 'Beskoristan je', reče miš. 'Zaljubljen je', reče Gaspod. 'Zeznuto ti je to.' 'Jefte, znam ja kako je to', saosećajno reče mačak. 'Ljudi te gađaju starim čizmama i kojekakvim stvarima.' 'Starim čizmama?', upita miš. 'To mi fe najčešće dešavalo kad fe zaljubim', zaneseno reče mačak. 'Drugačije je to s ljudima', nesigurno reče Gaspod. 'Ne gađaju ih toliko čizmama i polivaju kofama vode. Više tu ima cveća, rasprava i sličnog.' Životinje se mrzovoljno zgledaše. 'Posmatrao sam ih', reče Skviki. 'Ona misli da je on krelac.' 'Sve ti je to deo toga', dodade Gaspod. 'Oni to zovu zabavljanje.' Mačak slegnu ramenima. 'Daj ti meni radije čizmu. Fa čizmom, brate, znaš na čemu ti.' * * * Svetlucajući duh Holi Vuda isticao je u svet, sada više ne cureći već u vidu bujice. Ključao je u venama ljudi, pa čak i životinja. Kada su okretači okretali svoje ručice on je bio tu. Kada su drvodelje kucale svoje eksere, kucale su za Holi Vud. Holi Vud je bio u Borglovom paprikašu, u pesku, u vazduhu. Rastao je. A i procvetaće... Još-Malo-Pa-Džabe Dibler, ili J.M.P.Dž. kako je voleo da ga zovu sedeo je u postelji zagledan u mrak. U njegovoj glavi grad je plamteo. Hitro je počeo da opipava pored kreveta tražeći šibice, uspeo da upali sveću, a najposle pronašao i pero. Nije bilo papira. Naročito je naglasio svima da mora biti papira pored njegovog kreveta za slučaj da se probudi s nekom idejom. Tada se dobijaju najbolje ideje, kada spavate. Barem je imao pero i mastilo... Slike su mu provejavale ispred očiju. Uhvati ih sada, ili ih izgubi zauvek... Zgrabio je pero i počeo da žvrlja po posteljini. Čovek i Žena u Plamenu Strasti u gradu kojeg razdire Građanski rat! Pero je grebalo i prskalo po grubom platnu. Da! Da! To je bilo ono pravo! Pokazaće on njima i njihovim glupavim gipsanim piramidama i petparačkim palatama. E, ovo je film na koji će morati da se ugledaju! Kada bude pisana istorija Holi Vuda, ovo će biti onaj na koji će pokazivati prstom i reći: To je bila pokretna slika koja je dokusurila sve pokretne slike! Trolovi! Bitke! Ljubav! Ljudi s tankim brčićima! Plaćenici! I borba jedne žene da sačuva - Dibler je oklevao - ovo-ili-ono što voli, to ćemo već smisliti kasnije, u pomahnitalom svetu!

Terry Pratchet 96 Pero se trzalo, grčilo i hitalo dalje. Brat protiv brata! Žene u krinolinama koje lupaju šamare ljudima! Propast moćne dinastije! Veliki grad u plamenu! Ne strasti, pribeležio je sa strane, već požara. Možda čak Ugrizao se za usnu. Jeste. Na ovo je čekao! Jeste! Hiljadu slonova! (Kasnije je Sol Dibler rekao: 'Slušaj, ujko, građanski rat u Ank-Morporku - sjajna ideja. Nikakvih problema nema. Čuveni istorijski događaj, nema problema. Samo što niko od istoričara nije spomenuo da je video bilo kakve slonove.' 'Bio je to veliki rat', odgovorio mu je Dibler braneći se. 'Sigurno ti ponešto promakne.' 'Ne baš i hiljadu slonova, rekao bih.' 'Ko rukovodi ovim studijom?' 'Ma samo sam hteo...' 'Slušaj', rekao je Dibler. 'Može biti da oni nisu imali hiljadu slonova, ali mi ćemo imati hiljadu slonova, jer hiljadu slonova deluje stvarnije, okej?') Čaršav se polako ispunjavao Diblerovim uzbuđenim žvrljotinama. Došao je do kraja i nastavio po okviru kreveta. Za ime bogova, ovo je bila prava stvar! A ne kojekakve bitčice. Trebaće im svaki božji okretač u Holi Vudu! Zavalio se dahćući od iscrpljenosti. Sada je mogao da ga vidi. Bio je sasvim stvaran. Samo mu je još nedostajao naslov. Nešto što će odzvanjati. Nešto čega će se ljudi sećati. Nešto - počešao je perom bradu - što će ukazivati da su sudbine običnih ljudi ništavne u velikim istorijskim olujama. Oluje, tako je. Dobra je to slika, oluja. Ima grmljavine. Munja. Kiše. Vetra. Vetar. Tako je! Dopuzao je do vrha čaršava i veoma brižno napisao: PRODUVANO. * * * Viktor se bacakao i okretao u uzanom krevetu, pokušavajući da zaspi. Prizori su mu marširali kroz sneni um. Bilo je tu nekakvih trka dvokolica, piratskih brodova i stvari koje nije mogao da raspozna, a u središtu svega bila je ta stvar koja se verala uz toranj. Nešto ogromno i užasno što se smejalo u brk celom svetu. I neko ko vrišti... Uspravio se, obliven znojem. Nekoliko minuta kasnije, prebacio je noge preko ivice kreveta i otišao do prozora. Iznad svetlosti grada Holivudsko brdo izdizalo se u prvoj nejasnoj svetlosti zore. Biće to još jedan lep dan. * * * Holivudski snovi tekli su ulicama u velikim nevidljivim zlatnim talasima. A Nešto je nailazilo s njima. Nešto što nikada, baš nikada, nije sanjalo. Nešto što nikada nije ni spavalo. Džindžer je ustala iz kreveta i takođe pogledala u pravcu brda, mada je pitanje da li ga je i videla. Krećući se kao slepac kroz poznatu sobu, iskrala se do vrata, niz stepenice i napolje prema repu noći. Mali pas, mačka i miš posmatrali su je iz senke dok se nečujno kretala niz ulicu prema brdu. 'Da li ste joj videli oči?', upita Gaspod. 'Zažarene', reče mačak. 'Bljak!'

Teri Pračet 97 'Ide do brda', reče Gaspod. 'To mi se ne sviđa.' 'Pa šta?', reče Skviki. 'Uvek je tu negde oko brda. Svake noći ide gore i sanjari.' 'Molim?' 'Svake noći. Mislili smo da je to zbog te zaljubljenosti.' 'Ali po načinu kako se kreće možeš da kažeš da nešto nije kako treba', očajnički reče Gaspod. 'To nije hodanje, to je posrtanje. K'o da je neko vuče nekim unutrašnjim glasom.' 'Meni to tako ne izgleda', reče Skviki. 'Hodanje na dve noge je u mom udžbeniku posrtanje.' 'Dovoljno je samo da joj vidiš lice i da znaš da nešto nije u redu!1 'Naravno da nešto nije u redu. Ona je ljudsko biće', reče Skviki. Gaspod je razmotrio mogućnosti. Nije ih bilo previše. Najočiglednija je bila pronaći Viktora i dovesti ga ovamo. Odbacio ju je. Suviše je zvučala kao glupava, skakutava stvar koju bi Ledi uradio. Ukazivala je na to da najbolje što pas može da smisli kada se suoči sa zagonetkom jeste da dovede čoveka da je reši. Potrčao je napred i svojim čeljustima snažno ščepao rub mesečarkine spavaćice. Ona je nastavila da hoda vukući ga za sobom. Mačak se nasmeja, suviše sarkastično za Gaspodov ukus. 'Vreme za buđenje, gospođice', zareža pustivši joj spavaćicu. Džindžer je išla dalje. 'Vidiš?', reče mačak. 'Daj im palac i odma' mifle da fu nešto pofebno.' 'Ići ću za njom', reče Gaspod. 'Devojci koja je sama svašta bi moglo da se desi po noći.' 'Eto, što fu ti pfi', obrati se mačak Skvikiju. 'Uvek puze pred ljudima. Fledeće što će da dobije je dijamantfka ogrlica i činija za klopu f njegovim imenom, pazi šta ti kažem.' 'Ako išteš da izgubiš jedan zalogaj krzna, macane, došao si na pravu adresu', zareža Gaspod ponovo otkrivajući svoje pokvarene zube. 'Što bih ja morao ovo da trpim', reče mačak uvređeno podižući njušku. 'Hajdemo, Fkviki. Hajdemo do đubrišta gde nema ovoliko đubreta.' Gaspod mrgodno pogleda njihove udaljujuće pozadine. 'Cica-maco!', viknu za njima. Onda je potrčao za Džindžer, mrzeći sebe. Da sam vuk, što u suštini i jesam, razmišljao je, tu bi definitivno bilo trganja čeljustima i sličnog. Bilo koja devojka koja bi sama tumarala bila bi u smrtnoj nevolji. Mogao bih da napadnem, mogao bih da napadnem kad god mi je volja, samo što je moj izbor da to ne uradim. Ono što svakako ne radim, to je da je onako, držim na oku. Znam da mi je Viktor rek'o da je držim na oku, al' čik da vidim kako ja radim ono što mi ljudi kažu. Baš bih voleo da vidim čoveka koji bi mogao meni da naređuje. Hah. A ako joj se nešto desi, on će danima tugovati i verovatno će zaboraviti da me nahrani. Nije baš da psima k'o što sam ja treba čovek koji će da ih hrani, mogu ja da oborim jelena ako mu skočim za vrat, ali mnogo je lepo dobiti hranu na tanjiru. Sada je išla veoma brzo. Gaspodu je visio jezik dok se upinjao da ne zaostane. Bolela ga je glava. Bacio je pokoji pogled sa strane da vidi da li ga posmatra neki drugi pas. I da su posmatrali, pomislio je, mogao je da se pretvara da je juri. Što je ionako radio. Jeste. Nevolja je bila u tome što i kada je bio u najboljem raspoloženju nije imao previše daha i teško je bilo održati korak. Trebalo je da bude malo uviđavnija i da uspori. Džindžer poče da se penje nižim obroncima brda. Gaspod je razmislio o tome da glasno zalaje, a onda ako privuče nečiju pažnju uvek bi mogao da kaže da je to bilo da bi je uplašio. Nevolja je bila u tome što je on imao još toliko daha da samo ispusti preteče krkljanje. Džindžer se popela na jednu uzvišicu i onda se uputila ka dolini između drveća. Gaspod se doteturao za njom, ispravio, otvorio usta da zacvili upozorenje i umalo progutao sopstveni jezik. Vrata su se otvorila desetak centimetara. Još peska se nabiralo na gomilicu, čak i dok je Gaspod posmatrao.

Terry Pratchet 98 A mogao je da čuje glasove. Oni kao da nisu izgovarali reči već kosti od reči, što je značilo bez ikakvog prerušavanja. Brujale su oko njegove jajaste glave kao komarci-prosjaci, preklinjući, laskajući i... ... bio je najslavniji pas na svetu. Čvorovi su se razvezali sa njegovih dlaka, sa ogolelih fleka nicali su blistavi uvojci, krzno mu je raslo po najednom-gipkom telu, a povuklo mu se sa zuba. Tanjiri su se pojavljivali ispred njega, krcati višebojnim i tajanstvenim organima koje je inače normalno očekivao da jede, ali praćeni tamnocrvenom šniclom. Šećerna vodica, ne, pivo je bilo u posudi s njegovim imenom. Razdražujući vonj u vazduhu nagoveštavao je da bi određeni broj kučki bio veoma srećan da se upozna s njim kada završi s pićem i večerom. Hiljade ljudi mislilo je da je veličanstven. Imao je ogrlicu sa svojim imenom i... Ne, to ne bi valjalo. Ne ogrlicu. Sledeće što sledi bila bi skvičava igračkica, ako ne povučeš crtu kod ogrlice. Slika nestade u pometnji, a sada... ... čopor se kretao kroz mrak, između drveća pokrivenog snegom koji je padao za njim, crvenih otvorenih čeljusti, dugačkih nogu koje su jele put. Ljudi koji su bežali na sankama nisu imali nikakvih šansi; jedan je bio bačen u stranu kada je trkač zakačio izdanak i vrišteći je ležao na putu dok su se Gaspod i vukovi obrušavali na... Ne, to nije bilo kako treba, utučeno pomisli. Ljudi se baš i ne jedu. Idu ti na živce, tu sumnje nema, ali ne možeš baš da ih jedeš. Zbrka nagona pretila je da prouzrokuje kratak spoj u njegovoj šizofreničnoj psećoj svesti. Glasovi zgroženo odustaše od svog nasrtaja i usmeriše svoju pažnju ka Džindžer koja je melodično pokušavala da ukloni još peska. Jedna od Gaspodovih buva oštro ga ujede. Ona je verovatno sanjala o tome da postane najveća buva na svetu. Njegova noga automatski se podignu da je počeše i čini nestade. Trepnuo je. 'Sunce ti žarko', zacvile. Ovo se dešava ljudima! Pitam se samo kako li izgleda njen san. Dlake se nakostrešiše duž Gaspodovih leđa. Ovde vam nisu bili potrebni nikakvi tajanstveni životinjski instinkti. Savršeno uopšteni svakodnevni instinkti bili su dovoljni da ga prestraše. S druge strane vrata bilo je nečeg užasavajućeg. Ona je pokušavala da to oslobodi. Morao je da je probudi. Ugristi nije bila mnogo dobra ideja. Zubi mu nisu bili baš najbolji ovih dana. Iskreno je sumnjao da bi lajanje bila mnogo bolja zamisao. To je ostavljalo jednu alternativu... Pesak se jezivo pomerao pod njegovim šapama; možda je on sanjao da postane kamenje. Kržljavo drveće oko otvora bilo je umotano u maštanje o sekvojama. Čak se i vazduh koji se uvijao oko Gaspodove jajaste glave polako kretao, mada je stvar nagađanja o čemu to vazduh sanja. Gaspod je dotrčao do Džindžer i njuškom joj gurnuo nogu. * * * Univerzum sadrži nebrojeno užasnih načina da neko bude probuđen, kao što je graja gomile koja razvaljuje prednja vrata, sirena vatrogasnih kola, ili shvatanje da je danas ponedeljak koji se u petak uveče činio tako ugodno daleko. Vlažna pseća njuška nije baš najgori od svih, ali poseduje neku svoju grozotu koju su poznavaoci užasa i vlasnici pasa upoznali i omrznuli. To je slično kao da vam neko ljupko prisloni komad džigerice koja se odmrzava. * * * Džindžer trepnu. Sjaj joj nestade iz očiju. Spustila je pogled i lice joj poprimi izraz prestravljenosti koji se pretoči u zaprepašćenost, a onda, kada je ugledala Gaspoda kako joj se kezi, ponovo u ovozemaljski strah.

Teri Pračet 99 'Ćao', reče Gaspod udvorički. Ona ustuknu zaštitnički uzdižući ruke. Pesak joj je cureo između prstiju. Oči joj u iznenađenju zatreptaše prema rukama, a potom natrag prema Gaspodu. 'Bogovi, to je užasno', reče ona. 'Šta se zbiva? Otkud ja ovde!' Ruke joj pohrliše ka ustima. 'O, ne', prošapta, 'ne ponovo!' Za trenutak je zurila u njega, sevnula očima prema vratima, potom se okrenula, trgla svoju spavaćicu i pohitala natrag prema gradu i jutarnjoj izmaglici. Gaspod se upinjao da je stigne, svestan besa u vazduhu, očajnički pokušavajući da umetne što je više moguće prostora između sebe i vrata. Nešto je grozomorno unutra, pomislio je. Verovatno kakva čuda s pipcima koja ti pocepaju lice. Mislim, kad otkriješ tajanstvena vrata u prastarom brdu, ima rezona da ono što izađe neće biti presrećno što te vidi, Zli stvorovi koje čovek ne bi trebalo ni da pojmi, a eto i jednog psa koji isto tako ne bi hteo da ih pojmi. Što ona nije... Gunđajući nastavio je svoj put prema gradu. Iza njega vrata se pomeriše za delić centimetra. * * * Holi Vud je bio budan mnogo pre Viktora, a čekićanje iz Veka šišmiša odzvanjalo je čitavim nebom. Prepuna kola drvene građe čekala su na red da prođu kroz kapiju. Užurbana povorka gipsara i stolara izgurala ga je u stranu. Unutra, masa ustumaralih radnika promicala je pored raspravom zanetih prilika Silverfiša i J.M.P.Dž. Diblera. Viktor je došao do njih upravo u trenutku kada je Silverfiš iznenađenim glasom upitao: 'Čitav grad?' 'Mogu se izostaviti delovi po obodu', reče Dibler. 'Ali želim Čitav centar. Palata, Univerzitet, Esnafi - sve što čini pravi grad, shvataš? Mora da bude kako treba!' Bio je crven u licu. Iza njega se nadnosio trol Detritus strpljivo držeći iznad glave jednom snažnom šaketinom ono što je izgleda bio krevet, kao što bi kelner držao poslužavnik. Dibler je u ruci imao čaršav. Tada je Viktor shvatio da je čitav krevet, a ne samo čaršav, bio prekriven škrabotinama. 'Ali trošak...', bunio se Silverfiš. 'Nekako ćemo pronaći novac', mirno reče Dibler. Silverfiš ne bi izgledao prestrašenije ni da je Dibler nosio haljinu. Pokušao je da se pribere. 'Pa, ako si baš odlučan, Džabe...' 'Tako je!' '... pretpostavljam da bismo mogli možda da amortizujemo trošak tokom nekoliko filmova, možda i da ga kasnije iznajmljujemo...' 'O čemu ti to pričaš?', zatraži Dibler. 'Gradimo ga zbog Produvanog!' 'Da, da, naravno', poče Silverfiš da ga smiruje. 'A onda posle, možemo da...' 'Posle? Neće biti ništa posle! Da li si pročitao scenario? Detrituse, pokaži mu scenario!' Detritus mu poslušno baci krevet ispred nogu. 'To je tvoj krevet, Džabe.' 'Scenario, krevet, u čemu je razlika? Pogledaj... ovde... odmah iznad duboreza...' Nastala je pauza dok je Silverfiš čitao. Veoma dugo je potrajala. Silverfiš nije navikao da čita nešto što nije bilo u kolonama sa totalom na dnu. Naposletku reče: 'Ti nameravaš... da... ga... zapališ?' 'Tako je po istoriji. Ne možeš raspravljati sa istorijom', nadmeno reče Dibler. 'Grad je izgoreo u građanskom ratu, to svi znaju.' Silverfiš se ispravi. 'Grad možda i jeste', kruto reče, 'ali ja tada nisam morao da pronađem budžet za to! To je besmisleno ekstravagantno!' 'Već će se isplatiti', mimo reče Dibler. 'Jednom rečju - ne-moguće!'