Valis - Philip K. Dick

Naslov originala:

VALIS

PHILIP K. DICK
Copyright © 1981 Philip K. Dick estate, with permistion of Wylie

Translation Copyright © 2018 za srpsko izdanje, KONTRAST
Za izdavača:
Vladimir Manigoda
Urednik:
Danilo Lučić
Prevod:
Mladen Jakovljević
Lektura i korektura:
Dejan Zakić
Grafičko oblikovanje:
Jelena Lugonja
Štampa:
Kontrast štampa
Tiraž:
500
Izdavač:
Kontrast, Beograd
Klaonička 2, Zemun
e-mail: [email protected]

kontrastizdavastvo.com
facebook. com/Kontrastlzdavastvo
www.glif.rs



Raselu Gejlenu,
koji mi je pokazao pravi put

VALIS (akronim za Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem, iz
američkog filma): poremećaj u polju stvarnosti tokom kojeg se
formira spontani samoprateći negentropijski vrtlog, sa
progresivnom tendencijom da svoje okruženje asimiluje i obuhvati

u skupine podatke. Karakteriše ga kvazisvesnost, svrha,
inteligencija, rast i armilarna uređenost.

- Veliki sovjetski rečnik, šesto izdanje, 1992.

Sadržaj

1 .............................................................................................................................................7
2 ..........................................................................................................................................17
3 ..........................................................................................................................................30
4 ..........................................................................................................................................42
5 ..........................................................................................................................................64
6 ..........................................................................................................................................81
7 .......................................................................................................................................102
8 .......................................................................................................................................120
9 .......................................................................................................................................138
10 ....................................................................................................................................160
11 ....................................................................................................................................176
12 ....................................................................................................................................195
13 ....................................................................................................................................216
14 ....................................................................................................................................223
prilog .............................................................................................................................237

1

Konjoljub Debeli je doživeo nervni slom onoga dana kada ga je
Glorija pozvala telefonom da pita za nembutal. Upitao ju je zašto joj
treba, a ona je odgovorila da namerava da se ubije. Zvala je sve
poznanike. Dosad ih je sakupila pedeset, ali trebalo joj je još
trideset ili četrdeset, za svaki slučaj.

Istog časa Konjoljub Debeli je zaključio da na taj način od njega
traži pomoć. Debeli je već godinama živeo u zabludi da može da
pomaže ljudima. Psihijatar mu je rekao jednom prilikom da će
morati da uradi dve stvari ne bi li mu bilo bolje: da se skine s droge
(što nije uradio) i da prestane da pokušava da pomogne ljudima
(još uvek je pokušavao da pomogne ljudima).

U stvari, nije imao nembutala. Nije imao nikakve tablete za
spavanje. Nikada nije koristio tablete za spavanje. Uzimao je
stimulante. Stoga, nije mogao da da Gloriji tablete za spavanje
kojima bi se ubila. Kako god, ne bi to uradio ni da ih ima.

„Imam deset“, rekao je. Inače bi spustila slušalicu da je kazao
istinu.

„Onda dolazim kolima do tebe“, kazala je Glorija razložnim,
smirenim glasom, istim tonom kojim je tražila tablete.

Tada je shvatio da nije tražila pomoć. Pokušavala je da umre.
Bila je potpuno luda. Da nije, uvidela bi potrebu da sakrije nameru,
jer ovako mu je nametala krivicu saučesništva. Da bi se složio,
trebalo je da želi njenu smrt. On – niti bilo ko drugi – nije imao
nijedan motiv da to želi. Glorija je bila blaga i učtiva, ali uzimala je
puno esida. Očigledno joj je esid, otkad su se čuli poslednji put pre
šest meseci, pomutio razum.

„Šta si radila u poslednje vreme?“, upitao je Debeli.
„Bila sam u bolnici Sionska gora u San Francisku. Pokušala sam
da se ubijem pa me je majka tamo poslala. Pustili su me prošle
nedelje.“
„Izlečena si?“ upitao je.
„Da“, rekla je.
U tom trenutku, Debeli je počeo da ludi. Tada to nije znao, ali
bio je uvučen u neizrecivu psihološku igru. Bez izlaza. Uz sopstveni
mozak, Glorija Nadson je upropastila i njega, svog prijatelja.
Verovatno je upropastila još šestoro ili sedmoro njih, sve prijatelje
koji su je voleli, usput, sličnim telefonskim razgovorima.
Nesumnjivo je uništila i majku i oca. U razložnom tonu njenog glasa
Debeli je čuo zvuk harfe nihilizma, odzvanjanje žice praznine. Nije
imao posla sa osobom: s druge strane telefonske linije bila je stvar
koja daje refleksne odgovore.

Tada nije znao da je ludilo ponekad prikladna reakcija na
stvarnost. Slušati Gloriju kako razložno traži da umre značilo je
udahnuti tu zarazu. Bila je to kineska klopka za prste1, što jače
vučete da ih izvučete, klopka se jače steže oko njih.

„Gde si sad“, upitao je.

„U Modestu. Kod roditelja.“
Budući da je živeo u Okrugu Marin, do nje mu je trebalo
nekoliko sati vožnje. Nekoliko stvari bi ga nagnalo na tako dugu
vožnju. Ovo je bila još jedna runda ludila: po tri sata vožnje u oba
smera zbog deset nembutala. Zašto prosto ne slupa kola? Glorija
nije racionalno izvodila čak ni svoj iracionalni čin. Hvala ti, Time
Liri, pomislio je Debeli. Tebi i promovisanju radosti posedovanja
svesti proširene drogom.
Nije znao da je i njegov život ugrožen. Ovo se desilo 1971.
Naredne godine u Vankuveru, u Britanskoj Kolumbiji, pokušaće da
se ubije, sam, jadan i uplašen, u nepoznatom gradu. Trenutno je bio
pošteđen tog saznanja. Želeo je samo da privoli Gloriju da dođe u

1 Igračka koja uvlači prste sve dublje, s oba kraja cilindra od upletenog
bambusa. (Prim, prev.)

Okrug Marin da bi joj pomogao. Jedna od najvećih Božjih milosti
jeste to što živimo u večnom neznanju. Potpuno lud od tuge, 1978.
godine, Konjoljub Debeli će preseći vene (jer pokušaj samoubistva
u Vankuveru nije uspeo), uzeće četrdeset devet tableta
visokokvalitetnog digitalisa i zatvoriće se u garažu sa upaljenim
motorom automobila – i taj put, takođe, neće uspeti. Pa, telo
poseduje moći nepoznate umu. Međutim, Glorijin um u potpunosti
je kontrolisao njeno telo; bila je racionalno luda.

U najvećem broju slučajeva ludilo se može poistovetiti sa
bizarnim i teatralnim. Stavite šerpu na glavu i peškir oko struka,
ofarbate se u ljubičasto i izađete. Glorija je bila smirena kao i uvek;
ljubazna i učtiva. Da je živela u starom Rimu ili u Japanu prošla bi
neopaženo. Verovatno je i dalje mogla da vozi jednako dobro. Staće
na svako crveno svetlo i neće prekoračiti ograničenje – dok se vozi
da pokupi deset nembutala.

Ja sam Konjoljub Debeli i pišem ovo u trećem licu kako bih
postigao preko potrebnu objektivnost. Nisam voleo Gloriju
Nadson, ali mi se dopadala. U Berkliju, ona i njen suprug su
organizovali fine zabave i mene i suprugu su uvek zvali. Glorija je
sate provodila u pripremanju sendvičića i služenju raznoraznih
vina, odevala se i izgledala ljupko, sa kratko podšišanom
kovrdžavom kosom boje peska.

Kako god, Konjoljub Debeli nije imao nembutale i nedelju dana
kasnije Glorija se bacila sa prozora desetog sprata zgrade Sinanona
u Oklandu, u Kaliforniji, rascopala se na pločniku bulevara
Makartur, a Konjoljub Debeli je nastavio svoj potajni, dugi ulazak u
patnju i bolest, u onu vrstu haosa za koju astrofizičari kažu da je
sudbina čitavog univerzuma. Debeli je otišao ispred svog vremena,
ispred univerzuma. Na kraju je zaboravio kojim događajem je
otpočeo njegov pad u entropiju; Bog od nas milosrdno skriva
prošlost kao i budućnost. Dva meseca, nakon što je saznao da se
Glorija ubila, plakao je, gledao TV i uzimao još droge – mozak mu je
takođe otišao, ali toga nije bio svestan. Bezgranična je milost Božja.

U stvari, Debeli je ostao bez žene, godinu dana ranije, zbog
duševne bolesti. Širila se kao kuga. Niko nije mogao da kaže sa
sigurnošću koliko su droge imale udela u tome. Ovo vreme u

Americi – između 1960. i 1970. godine – i ovo mesto, Zalivska
oblast severne Kalifornije, bili su potpuno sjebani. Izvinite što to
kažem, ali tako je. Elegantni nazivi i kitnjaste teorije ne mogu da
prikriju tu činjenicu. Vlast je postala jednako psihotična kao i ljudi
koje progoni. Želeli su da uklone sve pojedince koji nisu bili
klonovi establišmenta. Vlast je kiptela od mržnje. Debeli je video
policajce kako se beče na njega poput besnih kerova. Onoga dana
kada su preselili Anđelu Dejvis, crnu marksistkinju, iz zatvora u
Okrugu Marin, vlast je razmontirala ceo gradski centar. To su
učinili da bi zbunili radikale željne meteža. Liftovi su bili isključeni;
vrata označena pogrešnim podacima; okružni tužilac se sakrio.
Debeli je sve to video. Toga dana je otišao u gradski centar da vrati
knjigu u biblioteku. Na elektronskom detektoru, na ulazu u centar,
dva pandura su rasturili knjigu i papire koje je Debeli nosio. Bio je
zatečen. Ceo taj dan ga je ostavio zatečenog. U kantini, tokom
ručka, na sve je motrio naoružani pandur. Debeli se kući vratio
taksijem, zazirući od sopstvenog auta i pitajući se da li je šenuo.
Jeste, ali i svi drugi su.

Ja sam, po zanimanju, pisac naučne fantastike. Bavim se
fantazijama. Moj život je fantazija. Ipak, Glorija Nadson leži u kutiji
u Modestu, u Kaliforniji. U foto albumu imam sliku njenih
pogrebnih venaca. Fotografija je u boji pa možete da vidite koliko
su divni venci. U pozadini se vidi parkiran folksvagen. Vidim se ja
kako ulazim u folksvagen, usred službe. Nisam to više mogao da
podnesem.

Nakon sahrane Glorijin bivši muž Bob, ja i neki njegov – i njen –
prijatelj suznih očiju, ručali smo kasno u pomodnom restoranu u
Modestu kraj groblja. Konobarica nas je smestila pozadi, jer smo
sva trojica izgledali poput hipika iako smo nosili odela i kravate.
Bolelo nas je dupe. Ne sećam se o čemu smo razgovarali.
Prethodne večeri, Bob i ja – hoću da kažem, Bob i Konjoljub Debeli
– odvezli su se do Oklanda da pogledaju film Paton. Neposredno
pre sahrane, Debeli je prvi put video Glorijine roditelje. Poput
pokojne ćerke, ophodili su se prema njemu krajnje učtivo. Nekoliko
Glorijinih prijatelja stajali su unaokolo u otrcanoj dnevnoj sobi u
kalifornijskom rančerskom stilu i razmenjivali sećanja o osobi koja

ih je povezivala. Naravno, gospođa Nadson je bila previše
našminkana; žene se uvek previše našminkaju kada neko umre.
Debeli je mazio mačku pokojne devojke, Predsednika Maua.
Prisećao se tih nekoliko dana koje je Glorija provela s njim nakon
što je uzalud došla da uzme nembutale koje on nije imao.
Razotkrivanje laži dočekala je staloženo, čak neutralnog
raspoloženja. Kada nameravate da umrete ne brinu vas sitnice.

„Popio sam ih“, rekao je Debeli, servirajući joj jednu laž za
drugom.

Odlučili su da se odvezu do plaže, velike okeanske plaže na
poluostrvu Point Rejes. U Glorijinom folksvagenu, s Glorijom za
volanom (uopšte mu nije palo na pamet da je mogla, naprasno, da
skrlja njega, sebe i auto) i, sat vremena kasnije, sedeli su na pesku
jedno kraj drugog i pušili neku drogu.

Debeli je najviše od svega želeo da zna zašto je nameravala da
se ubije.

Glorija je nosila ispran džins i majicu preko čije prednje strane
se kezilo lice Mika Džegera. Prijao joj je dodir peska pa se izula.
Debeli je primetio da su joj nokti lakirani u roze i savršeno
pedikirani. Pomislio je, umrla je onako kako je i živela.

„Oni su mi ukrali račun u banci“, rekla je Glorija.
Nakon izvesnog vremena zaključio je, iz njene odmerene,
lucidno ispripovedane priče, da „oni“ nisu postojali. Glorija je
razmotala panoramu potpunog i nemilosrdnog ludila, prefinjeno
izgraviranog. Dodala je sve detalje, alatkama preciznim poput
zubarskih. U priči nije bilo nijedne praznine. Nije mogao da
pronađe grešku, sem naravno u samoj premisi, po kojoj su je svi
mrzeli, svi su hteli da joj naude, a ona je bila bezvredna u svakom
smislu. Dok je govorila, počela je da nestaje. Posmatrao ju je kako
odlazi; neverovatno. Glorija, na odmeren način, pričom je brisala
sopstveno postojanje, reč po reč. Bila je to racionalnost u službi –
pa, razmišljao je, u službi nepostojanja. Um joj se pretvorio u
ogroman, efikasan brisač. Od nje je zaista ostala samo ljuštura; to
jest, nenastanjen leš.

Sada je mrtva, uvideo je to onog dana na plaži.

Nakon što su popušili svu drogu, šetali su i komentarisali
morsku travu i visinu talasa. Galebovi su kreštali nad njima, jedreći
vazduhom poput frizbija. Tu i tamo sedeo je poneko, ali plaža je
uglavnom bila prazna. Znaci su upozoravali na morske struje.
Debeli uopšte nije mogao da skapira zašto Glorija prosto ne ušeta u
vodu. Jednostavno nije uspevao da shvati kako razmišlja.
Razmišljala je samo o nembutalima koji su joj još uvek trebali, ili je
umislila da joj trebaju.

„Omiljeni album Deda mi je „Vorkingmens Ded”2„, rekla je u
jednom trenutku Glorija. „Ali mislim da ne bi trebalo da podržavaju
uzimanje kokaina. Puno dece sluša rok.“

„Ne podržavaju. Pesma je prosto o nekome ko ga uzima. I to ga
je ubilo, posredno; slupao je voz.“

„Ali ja sam zato počela da se drogiram“ rekla je Glorija. „Zbog
Grejtful Deda?“

„Zato što su svi“, rekla je Glorija, „hteli da to radim. Umorna
sam od toga da radim ono što drugi žele da radim.“

„Nemoj da se ubiješ“, kazao je Debeli. „Useli se kod mene. Ja
sam sasvim sam. Stvarno si mi draga. Bar na neko vreme, probaj.
Prenećemo ti stvari, moji drugari i ja. Svašta bismo mogli da
radimo, na primer da idemo na svakakva mesta, kao danas na
plažu. Zar nije lepo ovde?“

Glorija, na to, nije ništa odgovorila.
„Stvarno bih se užasno osećao“, rekao je Debeli. „Do kraja
života, da se ubiješ.“ Time joj je, što je kasnije uvideo, dao sve
pogrešne razloge za život. Učinila bi to kao uslugu drugima. Nije
mogao da navede gori razlog ni da ga je godinama tražio. Bolje da
je folksvagenom pregazi u rikverc. Zato na telefonskim linijama za
pomoć samoubicama ne rade glupani; Debeli je to shvatio kasnije u
Vankuveru, kada je, i sam željan da se ubije, zvao Krizni centar
Britanske Kolumbije i dobio stručan savet. Između toga i onoga što
je on Gloriji tog dana rekao na plaži nije bilo ama baš nikakve
sličnosti.

2 Na engleskom Workingman’s Dead. (Prim, prev.)

Zastavši da ukloni kamenčić sa stopala, Glorija je rekla: „Ostala
bih da prenoćim kod tebe.“

Čuvši to, Debelog su spopale neželjene vizije seksa.
„Strava“, kazao je, kako se tada govorilo. Kontrakultura je imala
čitav rečnik izraza na ivici besmisla. Debeli je imao običaj da
poveže nekoliko njih. Učinio je to i sada, sopstvenom pohotom
naveden da umisli kako je prijateljici spasao život. Njegova moć
rasuđivanja, koja inače nije bila bog zna kakva, pala je na novu
najnižu lestvicu. Postojanje jedne dobre osobe visilo je o koncu,
visilo je o koncu u njegovim šakama, a jedino što mu pada na
pamet jeste prilika da se kresne. „Kontam“, trtljao je dok su šetali.
„Neviđeno.“
Nakon nekoliko dana bila je mrtva. Tu noć su proveli zajedno,
spavali su potpuno odeveni: nisu vodili ljubav; sledećeg popodneva
Glorija se odvezla, tobože da pokupi stvari iz roditeljske kuće u
Modestu. Više je nije video. Nekoliko dana je čekao da dođe, a onda
jedne noći zazvonio je telefon, zvao je njen bivši muž Bob.
„Gde si sad?“, upitao je Bob.
Pitanje ga je zbunilo; bio je kod kuće, gde mu se nalazio i
telefon, u kuhinji. Bob je zvučao staloženo. „Ovde sam“, kazao je
Debeli.
„Glorija se danas ubila“, rekao je Bob.

Imam fotografiju Glorije sa Predsednikom Maoom u naručju;
Glorija kleči nasmejana i oči joj se cakle. Predsednik Mao pokušava
da siđe. Sleva, vidi se komad novogodišnje jelke. Na poleđini,
gospođa Nadson je ispisala urednim slovima:

Kako smo je naterali da bude zahvalna na našoj ljubavi.

Nikada nisam uspeo da dokučim da li je gospođa Nadson to
napisala pre ili posle Glorijine smrti. Nadsonovi su mi poslali
fotografiju poštom mesec dana – poslali su Konjoljubu Debelom
fotografiju mesec dana – nakon Glorijine sahrane. Debeli im je

pisao i tražio njenu fotografiju. Prvo je pitao Boba, koji je
odgovorio besno: „Šta će ti Glorijina slika?“ Na ovo Debeli nije
mogao da odgovori. Kada me je Debeli naveo da počnem ovo da
pišem, pitao me je šta mislim, zašto mislim da je Bob Lengli tako
pobesneo zbog tog pitanja. Ne znam. Nije me briga. Možda je Bob
znao da su Glorija i Debeli proveli noć zajedno i bio je ljubomoran.
Debeli je govorio da je Bob Lengli šizofren; tvrdio je da mu je sam
Bob to rekao. Misli šizofreničara ne prate odgovarajuće emocije; to
je ono što se naziva „otupeli afekt“. Šizofreničar ne vidi razlog da
prećuti to o sebi. S druge strane, Bob se sagnuo nakon pogrebne
službe i spustio ružu na Glorijin sanduk. To se dešavalo otprilike
dok se Debeli šunjao do folksvagena. Koja reakcija je prikladnija?
Debeli sam i uplakan u parkiranom automobilu, ili bivši muž,
sagnut, sa ružom, bez reči, bez emocija, ali čini nešto... Debeli ničim
nije doprineo sahrani sem buketom cveća koje je sa zakašnjenjem
kupio na putu za Modesto. Dao ga je gospođi Nadson, koja je
prokomentarisala da je dražesan. Bob ga je prepoznao.

Nakon sahrane, u uglađenom restoranu, u kojem je konobarica
njih trojicu sklonila s vidika, Debeli je upitao Boba šta je Glorija
radila u Sinanonu, budući da je trebalo da spakuje stvari i doveze
se natrag u Okrug Marin da živi sa njim – što je on mislio da će
uraditi.

„Karmina ju je nagovorila da ode u Sinanon“, rekao je Bob. To
je bila gospođa Nadson. „Zbog droge u prošlosti.“

Timoti, prijatelj kojeg Debeli nije poznavao, izjavio je: „Baš joj i
nisu nešto pomogli.“

Desilo se to da je Glorija prolazila ispred vrata Sinanona i oni
su je ukebali. Neko je, s namerom, prošao kraj nje dok je sedela i
čekala na razgovor i prokomentarisao je koliko je ružna. Sledeća
osoba koja je prošla kraj nje rekla je da joj kosa izgleda kao nešto u
čemu je prespavao pacov. Glorija je uvek bila osetljiva na svoju
kovrdžavu kosu. Želela je da bude dugačka kao sva druga kosa na
svetu. Ko zna šta bi rekao treći član Sinanona, jer se do tada Glorija
već popela na deseti sprat.

„Tako Sinanon funkcioniše?“ upitao je Debeli.

„To je tehnika“, odgovorio je Bob, „slamanja ličnosti. To je
fašistička terapija koja osobom upravlja spolja i čini je zavisnom od
grupe. Onda mogu da izgrade novu ličnost koja nije usmerena na
drogu.“

„Zar nisu primetili da je suicidalna?“ upitao je Timoti.
„Naravno“, kazao je Bob. „Telefonirala im je i razgovarala je s
njima; znali su kako se zove i zašto je došla.“

„Jesi li razgovarao s njima nakon njene smrti?“, upitao je
Debeli.

„Nazvao sam ih“, rekao je Bob, „i tražio da razgovaram s nekim
iz vrha i rekao sam da su mi ubili ženu, a čovek je kazao da žele da
dođem i naučim ih kako da se ponašaju prema suicidalnim
osobama. Bio je baš uzrujan. Bilo mi ga je žao.“

Čuvši to, Debeli je zaključio da ni Bob nije sam u glavi. Bob je
sažaljevao Sinanon. Bob je bio skroz sjeban. Svi su bili sjebani,
uključujući Karminu Nadson. U severnoj Kaliforniji više nije bilo
nijedne razumne osobe. Bilo je krajnje vreme da se preseli negde
drugde. Jeo je salatu i pitao se gde bi mogao da ode. Van zemlje. Da
pobegne u Kanadu, kao protivnici regrutacije. Lično je poznavao
deset tipova koji su radije zbrisali preko u Kanadu nego da se bore
u Vijetnamu. U Vankuvera bi verovatno naleteo na bar šestoro
poznanika. Vankuver je navodno bio jedan od najlepših gradova na
svetu. Poput San Franciska, imao je veliku luku. Mogao je da počne
život iznova i zaboravi prošlost.

Dok je sedeo i igrao se salatom, palo mu je na pamet da Bob,
kada je nazvao, nije rekao: „Glorija se ubila“ nego „Glorija se danas
ubila“, kao da je bilo neizbežno da to uradi pre ili kasnije.

Možda je to učinilo svoje, ta pretpostavka. Gloriji je mereno
vreme, kao da radi kontrolni iz matematike. Ko je tu stvarno bio
lud? Glorija ili on (verovatno on), ili njen bivši muž, ili svi oni,
Zalivska oblast, ne ludi u širem značenju reči nego u strogo
stručnom smislu? Svima treba da bude jasno da je jedan od prvih
simptoma psihoze osećaj same osobe da verovatno postaje
psihotična. To je još jedna kineska klopka. Nemoguće je razmišljati
o tome a ne postati deo toga. Dok je razmišljao o ludilu, Konjoljub

Debeli je polako klizio u ludilo.
Voleo bih da sam mogao da mu pomognem.

2

Mada nikako nisam mogao da pomognem Konjoljubu Debelom,
izbegao je smrt. Prva stvar koja mu je spasila život pojavila se u
obliku osamnaestogodišnje srednjoškolke iz njegove ulice, a druga
je bio Bog. Od njih dvoje devojka je više bila od pomoći.

Nisam siguran da je Bog išta učinio za njega; u stvari, donekle,
Bog ga je učinio bolesnijim. Po tom pitanju Debeli i ja se nismo
slagali. Debeli je bio uveren da ga je Bog u potpunosti iscelio. To je
nemoguće. U Ji đingu postoji stih „Uvek bolestan, ali nikada ne
umire“. Odnosio se i na mog prijatelja.

Stefani je ušla Debelom u život kao diler droge. Nakon Glorijine
smrti toliko se drogirao da je morao da kupuje od svakog
dostupnog izvora. Kupovina droge od srednjoškolaca nije baš
pametna. To nema veze sa samom drogom koliko sa zakonom i
moralom. Kad jednom počneš da kupuješ drogu od klinaca postaješ
obeležen. Siguran sam da je jasno zašto. Ali ono šta sam znao – a
vlast nije – jeste sledeće: Konjoljub Debeli nije odista bio
zainteresovan za drogu koju je prodavala Stefani. Prodavala je
hašiš i travu, ali nikad podizače. Nije bila za podizače. Stefani
nikada nije prodala ono što nije odobravala. Nikada nije prodavala
psihodelike ma koliko da su navaljivali. Povremeno bi prodala
nešto kokaina. Niko nije shvatao njen rezon, ali to jeste bila neka
vrsta rezona. U uobičajenom smislu, Stefani uopšte nije razmišljala.
Ali jeste donosila odluke i kada bi ih donela niko je ne bi odvratio.
Dopadala se Debelom.

U tome je suština; dopadala mu se ona, a ne droga, ali da bi
održao odnos sa njom morao je da kupuje, što je značilo da treba
da uzima hašiš. Njoj je hašiš bio početak i kraj života – u svakom

slučaju, život vredan življenja.
Iako mu je Bog bio na drugom mestu, bar nije radio ništa

protivzakonito, poput Stefani. Bio je uveren da će Stefani završiti u
zatvoru; u svakom trenutku je očekivao da je uhapse. Svi njegovi
drugovi očekivali su da će Debelog uhapsiti svakog časa. Brinuli
smo zbog toga i zbog njegovog postepenog ulaska u depresiju,
psihozu i izolaciju. Debeli je bio zabrinut zbog Stefani. Stefani je
bila zabrinuta zbog cene hašiša. Još više od toga, brinula ju je cena
kokaina. Zamišljali smo kako usred noći skače i viče: „Koka je
skočila na sto dolara po gramu!“ Bila je zabrinuta zbog cene droge
onako kako su normalne žene bile zabrinute zbog cene kafe.

Tvrdili smo da Stefani nije mogla postojati pre šezdesetih.
Droga ju je stvorila, prizvala ni iz čega. Ona je bila koeficijent droge,
deo jednačine. A ipak je preko nje Debeli konačno pronašao put do
Boga. A ne preko njene droge; to nije imalo nikakve veze sa
drogom. Vrata do Boga ne vode preko droge; tu laž šire
beskrupulozni ljudi. Ono čime je Stefani odvela Konjoljuba Debelog
do Boga jeste mali glineni čup izvajan na grnčarskom kolu, kolu
koje joj je Debeli pomogao da plati, kao poklon za osamnaesti
rođendan. Kada je pobegao u Kanadu poneo je ćup, umotan u šorc,
čarape i majice, u jedinom koferu koji je poneo.

Izgledao je kao običan ćup: zdepast i svetlobraon boje, ukrašen
s malo plave glazure. Stefani nije bila iskusna grnčarka. Taj ćup je
bio među prvima koje je napravila, ne računajući časove grnčarije
u srednjoj školi. Naravno, jedan od prvih ćupova je završio kod
Debelog. Bili su bliski. Kad je bio uzrujan, Stefani bi ga smirila
napunivši ga hašišom na pajp. Međutim, jedna stvar je bila čudna u
vezi sa ćupom. U njemu je dremao Bog. Dremao je u ćupu dugo,
gotovo predugo. U nekim religijama postoji verovanje da Bog
interveniše u poslednjem trenutku. Možda je to istina; ne bih znao.
U Konjoljubovom slučaju Bog je čekao tri minuta do dvanaest, a i
tada jedva da je bilo dovoljno to što je učinio: jedva dovoljno i
bukvalno prekasno. Ne možete kriviti Stefani zbog toga; napravila
je ćup, glazirala ga i ispekla čim je dobila grnčarske kolo. Dala je
sve od sebe da pomogne prijatelju Debelom, koji je, poput Glorije,
počeo da umire. Pomogla je prijatelju onako kako je Debeli

pokušao da pomogne prijateljici, samo što je Stefani bila bolja u
tome. Ali po tome su se ona i Debeli razlikovali. Znala je šta treba
uraditi u kriznim trenucima. Debeli nije. Tako da je danas Debeli
živ, a Glorija nije. Debeli je imao boljeg prijatelja od Glorije. Možda
bi želeo da je bilo obrnuto, ali nije se pitao. Ne dovodimo mi ljude
sami sebi; univerzum to čini. Univerzum donosi izvesne odluke i na
osnovu tih odluka neki ljudi prežive a neki umru. Surov je to zakon.
Ali svaki stvor mu podleže iz nužnosti. Debeli je dobio Boga, a
Glorija Nadson smrt. Nije pravično i prvi bi Debeli to rekao. Za to
mu treba odati priznanje.

Nakon susreta s Bogom, Debeli je prema njemu osetio ljubav
koja nije bila normalna. To nije bilo ono što se obično
podrazumeva kada neko kaže da „voli Boga“. U njegovom slučaju to
je bila istinska glad. Što je još čudnije, objasnio nam je da ga je Bog
povredio, a on i dalje žudi za njim, onako kako pijanac žudi za
pićem. Bog mu je, kako je rekao, direktno ispalio zrak ružičaste
svetlosti, u glavu, u oči; bio je privremeno slep i glava ga je danima
bolela. Jednostavno je bilo, rekao je, opisati zrak ružičaste svetlosti;
to je upravo ono što vidite kao fosfene kada vam neko uperi
baterijsku lampu u lice. Debelog je ta boja duhovno progonila.
Ponekad bi se pojavila na ekranu televizora. Živeo je za tu svetlost,
baš te boje.

Međutim, nikada zaista nije uspeo ponovo da je nađe. Ništa nije
moglo stvoriti tu boju svetlosti sem Boga. Drugim rečima, u
normalnoj svetlosti te boje nije bilo. Debeli je jednom proučavao
grafikon boja, šemu vidljivog spektra. Te boje nije bilo. Video je
boju koju niko drugi ne može da vidi; nalazila se s druge strane
granice vidljivog.

Šta dolazi nakon svetlosti u smislu frekvencije? Toplota? Radio
talasi? Trebalo bi da znam to, ali ne znam. Debeli mi je objasnio (ne
znam koliko je to istina) da je u svetlosnom spektru ono što je
video bilo iznad sedam stotina milimikrona; po Fraunhoferovoj
liniji, izvan B u pravcu A. Sami izvedite zaključak iz ovoga. Ja to
tumačim kao simptom nervnog sloma. Ljudi koji imaju nervni slom
često mnogo istražuju ne bi li pronašli objašnjenje za ono što u tom
trenutku doživljavaju. Istraživanje je, naravno, bezuspešno.

Bezuspešno je što se nas tiče, ali žalosna je činjenica da
pomućenom umu ponekad daje lažna opravdanja – kao što su
Glorijini „oni“. Jednom sam gledao te Fraunhoferove linije i tamo
nema A. Prvo početno slovo oznaka koje sam našao jeste B. Idu od
G do B, od ultraljubičastog do infracrvenog. To je sve. Nema ništa
više. Ono što je Debeli video, ili umislio da vidi, nije bila svetlost.

Nakon povratka iz Kanade – posle susreta s Bogom – Debeli i ja
smo dosta vremena provodili zajedno i u noćnim izlascima, u koje
smo redovno išli, i jednom dok smo tražili akciju, gledali šta ima,
parkirali smo auto i na levoj ruci mi se iznenada pojavila tačka
ružičaste svetlosti. Znao sam šta je to, iako dotad ništa slično nisam
video; neko je u nas usmerio zrak laserske svetlosti.

„To je laser“, rekao sam Debelom, koji ga je takođe video, jer se
tačka kretala svuda unaokolo, po telefonskim stubovima i
betonskom zidu garaže.

Na drugom kraju ulice stajala su dva tinejdžera držeći između
sebe četvrtast predmet.

„Oni su napravili tu prokletinju“, rekao sam.

Klinci su prišli, kezeći se. Napravili su ga, kazali su, od
kompleta za sastavljanje. Rekli smo da smo baš impresionirani i
otišli su da prepadnu nekog drugog.

„Ta ružičasta boja?“, upitao sam Debelog.
Ništa nije odgovorio. Ali stekao sam utisak da nije bio iskren
prema meni. Imao sam osećaj da sam već video tu boju. Zašto nije
rekao, ako je bila takva, ne znam. Možda je utisak kvario lepšu
teoriju. Mentalno poremećeni ne primenjuju princip naučne
ekonomičnosti: najjednostavniju teoriju za objašnjavanje datog
skupa činjenica. Prednost daju baroknoj.
Ključna poenta koju nam je Debeli izneo o svom iskustvu sa
ružičastim zrakom koji ga je povredio i zaslepeo jeste sledeće:
tvrdio je da je istog trenutka – čim ga je zrak pogodio – znao stvari
koje nikada ranije nije znao. Znao je, konkretno, da njegov
petogodišnji sin ima nedijagnostikovanu urođenu manu i znao je
koja je mana u pitanju, sve anatomske detalje. U stvari, sve
medicinske podatke koje je ispričao doktoru.

Voleo bih da sam video kako mu je to preneo doktoru. Kako je
objasnio poznavanje medicinskih detalja. Njegov mozak je uhvatio
sve podatke kojima ga je ružičasti zrak svetlosti zapljusnuo, ali
kako to prepričati?

Debeli je kasnije razvio teoriju da se univerzum sastoji od
podataka. Počeo je da vodi dnevnik – to je, u stvari, radio već neko
vreme: pritajeni čin poremećene osobe. Ceo njegov susret s Bogom
nalazio se na stranicama ispisanim njegovim – Konjoljubovim, ne
Božjim – rukopisom.

Naziv „dnevnik“ je moj, a ne Konjoljubov. Njegov je „egzegeza“,
teološki termin za rukopis koji objašnjava ili tumači deo Svetog
pisma. Debeli je verovao da su podaci ispaljeni i nabijani u njegovu
glavu uzastopnim talasima bili svetog porekla i da ih stoga treba
smatrati nekom vrstom religijskog rukopisa, čak i ukoliko se
odnose samo na nedijagnostikovanu kilu u desnoj preponi koja je
probila hidrokelu i spustila se u mošnice. Tu vest je Debeli saopštio
doktoru. Ispostavilo se da je vest tačna, što je potvrđeno kada je
njegova bivša žena odvela Kristofera na pregled. Operacija je
zakazana za naredni dan, to jest u najkraćem mogućem roku.
Raspoloženi hirurg je obavestio Debelog i njegovu bivšu ženu da je
Kristoferu život godinama bio ugrožen. Mogao je da umre tokom
noći od ukleštenog komada sopstvene utrobe. Srećom, kazao je
hirurg, da su oni otkrili šta je u pitanju. Eto opet Gloriji „oni“, sem
što su u ovom slučaju „oni“ zaista postojali.

Operacija je uspela i Kristofer više nije bio dete koje se stalno
žali. Trpeo je bolove od rođenja. Nakon toga, Debeli i njegova bivša
žena odveli su sina kod drugog doktora, koji se više zainteresovao.

Jedan pasus u njegovom dnevniku na mene je ostavio dovoljno
snažan utisak da ga prepišem i uvrstim ovde. Ne bavi se
preponskim kilama već je opštije prirode, jer izražava sve jače
Konjoljubovo uverenje da je priroda univerzuma informacija.
Počeo je da veruje u to jer se njemu univerzum – njegov univerzum
– odista brzo pretvarao u informacije. Jednom kada je Bog počeo
da mu se obraća činilo se da nikada neće prestati. Mislim da o tome
ne govore u Svetom pismu.

Zapis u dnevniku #37. Misli Mozga doživljavamo kao

uređivanje i preuređivanje – promenu – u fizičkom
univerzumu; ali u stvari to su informacije i obrade informacija
koje ostvarujemo. Ne vidimo prosto njegove misli kao stvari,
već pre kao pokret, ili, tačnije, postavljanje stvari: kako se
uspostavljaju veze između njih. Ali ne možemo da tumačimo
obrasce uređivanja; ne možemo da izvlačimo informacije iz
njega – to jest njega kao informacije, što on u stvari jeste.
Povezivanje i prevezivanje stvari od strane Mozga u stvari je
jezik, ali ne jezik kakav je naš (jer se obraća sebi, a ne nekome
ili nečemu izvan sebe).

Debeli je uporno vrteo ovu temu, u dnevniku i u razgovorima
sa prijateljima. Bio je uveren da je univerzum počeo da mu se
obraća. Drugi zapis u dnevniku navodi:

#36. Trebalo bi da možemo da čujemo te informacije, ili
bolje rečeno pripovesti, kao neutralni glas u nama. Ali nešto je
pošlo po zlu. Sve stvoreno je jezik i ništa drugo do jezik, koji iz
nekog neobjašnjivog razloga ne možemo da čitamo spolja i ne
možemo da čujemo iznutra. Zato kažem, postali smo idioti.
Nešto se dogodilo našoj inteligenciji. Došao sam do sledećeg
zaključka: raspored delova Mozga je jezik. Mi smo deo Mozga;
stoga, mi smo jezik. Zašto, onda, mi to ne znamo? Ne znamo ni
šta smo, a kamoli šta je spoljašnja stvarnost čiji smo deo.
Poreklo reči „idiot“ jeste reč „lično“. Svi smo postali lično i više
ne delimo zajedničku misao Mozga, sem na podsvesnom
nivou. Stoga su naš pravi život i svrha organizovani ispod
praga svesti.

Na šta ja lično imam potrebu da kažem, Govori u svoje ime,
Debeli.

Tokom dužeg perioda (ili „Pustare ogromne večnosti“, kako bi
on to rekao) Debeli je razvio mnogo neobičnih teorija da bi
objasnio susret s Bogom, i podatke dobijene od njega. Jedna me je
naročito dojmila kao zanimljiva, jer je bila drugačija od drugih.
Svodila se na neku vrstu mentalne kapitulacije pred onim kroz šta
je prolazio. Po toj teoriji on u stvari ništa ne doživljava. Delove
njegovog mozga selektivno stimulišu tanki snopovi energije iz
daljine, iz izvora udaljenog možda milionima kilometara. Te

selektivne stimulacije u mozgu stvaraju impresije – njegove – da u
stvari vidi i čuje reči, slike, obrise ljudi, štampane stranice, ukratko
Boga i Božju poruku, ili Logos, kako je Debeli voleo da ga zove. Ali
(po ovoj konkretnoj teoriji) samo je umišljao da doživljava sve te
stvari. One su nalik hologramima. Zapanjila me je čudnovatost
ludakovog otpisivanja sopstvenih halucinacija na ovako
sofisticiran način. Debeli je sebe mentalno isključio iz igre ludila
dok je istovremeno uživao u njegovim pejzažima i zvucima. U
stvari, više nije tvrdio da je ono što je iskusio odista tu. Je li to
ukazivalo na poboljšanje? Teško. Sada je tvrdio da mu „oni“ ili Bog
ili već neko drži uperen u glavu dugometni, veoma uski snop
energije prepun informacija. U tome nisam video poboljšanje, ali to
jeste bila promena. Debeli je sada iskreno mogao da odbaci svoje
halucinacije, što je značilo da ih prepoznaje kao takve. Ali, poput
Glorije, sada je imao „njih“. Meni je to izgledalo kao Pirova pobeda.
Činilo mi se da mu je život litanija takvih stvari, kao što je, na
primer, način na koji je spasao Gloriju.

Egzegeza na kojoj je Debeli mesecima naporno radio izgledala
mi je kao Pirova pobeda, ukoliko je nje ikada bilo – u ovom slučaju,
bio je to pokušaj uma sateranog u ćošak da pojmi nepojmljivo.
Možda je to krajnji stadijum mentalne poremećenosti: dešava se
neobjašnjivo; život ti postane kanta za naizgled lažne fluktuacije
onoga što je nekada bila stvarnost. I ne samo to – kao da to nije
dovoljno – nego, poput Debelog, zauvek lupaš glavom nad ovim
fluktuacijama u nastojanju da ih smisleno povežeš, a u stvari jedini
njihov smisao jeste onaj koji im daš, iz potrebe da vratiš sve u
prepoznatljive oblike i procese. Prvo što ode u mentalnom
oboljenju jeste ono što je poznato. A ono što mu zauzme mesto loše
je ne samo zato što to ne razumeš, nego ne možeš ni da ga opišeš
drugim ljudima. Ludak nešto iskusi, ali ne zna šta je to i odakle

dolazi.

Usred tog skršenog pejzaža, koji vodi sve do smrti Glorije
Nadson, Debeli je zamišljao da ga je Bog izlečio. Jednom kad uočiš
Pirovu pobedu čini se da sve vrvi od njih.

To me podseća na devojku koju sam nekad poznavao, a koja je
umirala od raka. Posetio sam je u bolnici i nisam je prepoznao; dok

je sedela na krevetu, izgledala je poput starčića bez kose. Od
hemoterapije se nadula poput velikog zrna grožđa. Od raka i
terapije je doslovno oslepela, skoro ogluvela, stalno je imala
napade, a kada sam se nagnuo da pitam kako se oseća, kada je
konačno razumela pitanje, odgovorila je: „Osećam da me Bog
isceljuje.“ Bila je religiozna i nameravala je da se zaredi. Na metalni
držač kraj kreveta stavila je, ili je neko tu stavio, brojanicu. Po
meni, primereniji bi bio natpis ODJEBI, BOŽE; a ne brojanica.

Mada, iskreno, moram da priznam da je Bog – ili neko ko se
naziva Bogom, što je čista semantička razlika – ispalio dragocene
podatke u glavu Konjoljuba Debelog zahvaljujući kojima je spasen
život njegovom sinu Kristoferu. Neke ljude Bog izleči, a neke
saseče. Debeli negira da Bog bilo koga seče. Debeli kaže, Bog
nikada nikoga ne povređuje. Bolest, bol i nezaslužena patnja ne
potiču od Boga, nego odnekle drugde, na šta kažem – Kako je to
negde drugde nastalo? Ima li dva boga? Ili je deo univerzuma van
Božje kontrole? Debeli je imao običaj da citira Platona. U
Platonovoj kosmologiji, noös ili Um ubeđuje ananke ili puku
potrebu – ili puku slučajnost, po nekim stručnjacima – da se
pokori. Desilo se da je naišao noös i na svoje iznenađenje otkrio je
puku slučajnost: haos, drugim rečima, kojem noös nameće
uređenost (mada Platon nigde ne navodi kako je to „ubeđivanje“
urađeno). Po Debelom, rak moje prijateljice sastojao se od
neuređenosti koja još uvek nije bila ubeđena da zauzme svestan
oblik. Noös ili Bog još uvek nije stigao do nje, na šta sam kazao: „Pa,
kad je stigao već je bilo prekasno.“ Debeli na to nije imao šta da
odgovori, bar ne u formi usmenog negiranja. Verovatno se
odšunjao i pisao o tome u svom dnevniku. Svake noći je ostajao
budan pišući dnevnik do četiri ujutru. Pretpostavljam da su sve
tajne univerzuma bile negde u njemu, u svom tom kršu.

Sa zadovoljstvom bismo uvlačili Debelog u teološke rasprave
jer bi se uvek žestio, zauzimao stav da je ono što smo rekli bitno –
da je sama tema bitna. Sad je već bio potpuno šenuo. Voleli smo da
nekim uzgrednim komentarom otpočnemo raspravu: „Pa, Bog mi
je danas napisao kaznu na autoputu“, ili nešto nalik tome. Uhvaćen
u zamku, Debeli bi jurnuo glavom napred. Tako smo lepo ubijali

vreme, dobroćudno mučeći Debelog. Kada smo odlazili od njega,
saznanje da to sve zapisuje u dnevnik pričinjavalo nam je dodatno
zadovoljstvo. Naravno, u dnevniku bi uvek prevagnuo njegov stav.

Nije bilo potrebe navlačiti Debelog zaludnim pitanjima, kao na
primer – Ukoliko je Bog svemoguć, može li onda da stvori šanac
toliko širok da ne može da ga preskoči? Imali smo pregršt pravih
pitanja na koja Debeli nije imao odgovore. Naš drugar Kevin uvek
bi otpočinjao napad na isti način. „A šta je s mojom mrtvom
mačkom?“, upitao bi Kevin. Pre nekoliko godina, Kevin je šetao
mačku predveče. Kevin, budala, mački nije stavio povodac pa je
jurnula ulicom, pravac pod prednji točak automobila. Kad je
podigao ostatke, mačka je još uvek bila živa, bljuvala je krvavu
penu i prestravljeno zurila u njega. Kevin je voleo da kaže:
„Sudnjeg dana, kada me izvedu pred velikog sudiju, kazaću,
’Čekajte malo’, a onda ću da izvučem mrtvu mačku iz kaputa. Pitaću
’Kako objašnjavate ovo?’“ Dotad, pričao je Kevin, mačka će se
ukočiti kao tiganj; uhvatiće je za dršku, za rep i sačekaće da čuje
zadovoljavajući odgovor. Debeli je kazao: „Tebe ne bi zadovoljio
nijedan odgovor.“

„Nijedan odgovor koji ti možeš da mi daš“, podrugljivo mu je
rekao Kevin. „Dobro, znači Bog je tvom sinu spasao život; zašto
onda nije sredio da moja mačka istrči na ulicu pet sekundi kasnije?
Tri sekunde kasnije? Je I’ bi to bila prevelika gnjavaža? Naravno,
mačka valjda nije bitna.“

„Znaš, Kevine“, ukazao sam mu jednom, „mogao si mački da
staviš povodac.“

„Ne“, rekao je Debeli. „Ima pravo. I mene to muči. Njemu je
mačka simbol svega onoga Što ne razume o univerzumu.“

„Razumem ja“, kazao je kiselo Kevin. „Samo mislim da je sjeban.
Ili je Bog bespomoćan, ili je glup, ili ga boli dupe. Ili sve troje. Zao
je, tupav i slabić. Mislim da ću početi da pišem moju egzegezu.“

„Ali tebi se Bog ne obraća“, rekao sam.
„Znaš ko se obraća Konju?“, upitao je Kevin. „Ko se zaista
obraća Konju usred noći? Ljudi sa planete Gluposti. Konjo, kako se
ono zove Božja mudrost? Koji svetac?“

„Aja Sofija“, oprezno je rekao Konjo.

Kevin je rekao: „Kako se kaže Aja Glupača? Sveta Glupača?“
„Aja Moron”, rekao je Konjo. Uvek se branio popuštanjem.
„Moron je grčka reč kao i Aja. Naleteo sam na nju dok sam
proveravao kako se piše oksimoron.”

„Sem što je -on sufiks za srednji rod“, kazao sam.

To vam govori u kom pravcu su išle naše teološke rasprave. Tri
pojedinca sa pogrešnim činjenicama koje se međusobno ne slažu.
Tu je još i Dejvid, naš drugar katolik i devojka koja je bila umirala
od raka, Šeri. Bila je u remisiji i pustili su je iz bolnice. Sluh i vid su
joj delom bili trajno oštećeni, ali inače se činilo da joj je dobro.

Debeli je to, naravno, koristio kao argument u prilog Bogu i
Božje isceljujuće ljubavi, kao i Dejvid i, naravno, sama Šeri. Kevin je
njenu remisiju smatrao čudom terapije zračenjem, hemoterapije i
sreće. U svakom trenutku, Šeri je mogla ponovo da se razboli.
Kevin je mračno natuknuo da neće biti remisije sledećeg puta kada
se razboli. Ponekad nam se činilo da se nadao da je tako, jer to bi
išlo u prilog njegovom stavu u univerzumu.

Suština Kevinove vreće verbalnih trikova ležala je u tvrdnji da
se univerzum sastoji od bede i neprijateljstva i da ti na kraju dođe
glave. Njegov stav prema univerzumu bio je nalik onome koji
većina ljudi ima prema neplaćenom računu; na kraju te nateraju da
ga platiš. Univerzum te pusti, dozvoli da se skljokaš i tresneš i onda
te vuče nazad. Kevin je sve vreme čekao da to počne da se dešava,
njemu, meni, Dejvidu i naročito Šeri. Što se Konjoljuba Debelog
tiče, Kevin je verovao da to uže davno nije popuštano; Debeli je već
dugo bio u delu ciklusa kada te povlače natrag. Ne samo da je
smatrao da je Debeli potencijalno gotov, nego da je stvarno gotov.

Debeli je imao kliker da ne razgovara o Gloriji Nadson i njenoj
smrti pred Kevinom. Da je to učinio, Kevin bi s njom radio isto što i
sa mrtvom mačkom. Pričao bi o tome kako bi je izvadio iz kaputa
kad dođe sudnji dan, zajedno sa mačkom.

Budući da je katolik, Dejvid je sva zla uvek dovodio u vezu sa
slobodnom voljom. To je čak i mene nerviralo. Jednom sam ga
pitao da li je Šerino oboljevanje od raka bilo primer slobodne volje,

znajući da se Dejvid informisao o svim novostima iz oblasti
psihologije i da će pogrešiti tvrdnjom da je Šeri podsvesno želela
da dobije rak pa je time ugasila svoj imunološki sistem, što je stav
koji je u to vreme kružio naprednim psihološkim krugovima.
Naravno, Dejvid se upecao pa je to i rekao.

„A što se onda oporavila?“, upitao sam. „Je li podsvesno želela
da se oporavi?“

Dejvid je gledao zbunjeno. Ako je bolest pripisao njenom
sopstvenom umu onda je remisiju morao da pripiše zemaljskim, a
ne natprirodnim uzrocima. Bog s tim nije imao nikakve veze.

„Što bi K. S. Luis rekao“, zaustio je Kevin, i odmah razljutio
Debelog, koji je bio prisutan. Pobesneo bi kada se Dejvid pozove na
K. S. Luisa da podrži svoje ortodoksne stavove.

„Možda je Šeri poništila Boga“, kazao sam. „Bog je želeo da se
razboli, a ona se borila da ozdravi.“ Poenta Dejvidovog narednog
argumenta bila bi, naravno, da je Šeri dobila rak kao rezultat
neuroze, jer je bila sjebana, ali je Bog uskočio i spasao je; ja sam to
izokrenuo u iščekivanje.

„Ne“, kazao je Debeli. „Obrnuto. Kao kada me je izlečio.”
Srećom, Kevin nije bio tu. On Debelog nije smatrao izlečenim
(niti ga je takvim smatrao bilo ko drugi) i Bog to svejedno nije
uradio. To je logika koju Frojd napada, inače, strukturu od dve
izjave koja sama sebe poriče. Frojd je tu strukturu smatrao
otkrovenjem racionalizacije. Nekoga optuže da je ukrao konja, a on
na to odgovori, „Ja ne kradem konje, a i konj ti je jadan.“ Ukoliko
razmislite o logici u vezi s tim uočićete proces razmišljanja na
kojem je zasnovana. Druga izjava ne pojačava prvu. Samo se čini da
to radi. U pogledu naših neprestanih teoloških rasprava – izazvanih
Konjoljubovim navodnim kontaktom sa božanskim – struktura od
dve izjave koja sama sebe poriče izgledala bi ovako:

1) Bog ne postoji
2) A ionako je glup.

Pažljiva analiza Kevinovih ciničnih govorancija otkriva ovu
strukturu na svakom koraku. Dejvid stalno citira K. S. Luisa; Kevin
sam sebi logički protivreči iz žarke želje da unizi Boga; Debeli je
davao opskurne izjave o informaciji koju mu je u glavu ispalio zrak
ružičaste svetlosti; Šeri, koja je užasno patila, uz krkljanje je
izgovarala pobožne koještarije; ja sam menjao stav u zavisnosti od
toga s kim sam u datom trenutku razgovarao. Niko od nas nije
kontrolisao situaciju, ali imali smo mnogo slobodnog vremena da
ga ovako traćimo. Do tada se epoha drogiranja okončala i svi su
žudno tragali za novom opsesijom. Nova opsesija, zahvaljujući
Debelom, bila nam je teologija.

Njegov omiljeni stari citat glasi ovako:

„A mogu li zamisliti velikog Jahvea usnulog
Kao Kemoš, i slična božanstva slavna?
O! ne; nebesa mi misli čuše, i zapisaše ih...
Tako mora biti.“

Debeli ne voli da citira ostatak

„To je ono što muči mi um,
i grudi probada hiljadama uboda,
što u ludilo me gone.

To je iz Hendlove arije. Debeli i ja smo nekad slušali moju ploču
s izvođenjem Ričarda Luisa u Serafimovom izdanju. Dublje, sve
dublje.

Jednom sam rekao Debelom da druga arija na ploči savršeno
opisuje njegov um.

„Koja arija?“, upitao je obazrivo.
„Potpuno pomračenje“, odgovorio sam.

„Pomračenje! Bez sunca, meseca
Tmina što dan sredinom preseca!
Svetlo divno! bez zraka radosti
Oči danom milim da ugosti!
Što lišava tim ukaz Tvoj glavni?
Sunce, mesec, zvezde su mi tamni!“

Na šta je Debeli kazao, „Za mene važi suprotno. Obasjan sam
svetom svetlošću ispaljenom u mene sa drugog sveta. Vidim ono
što niko drugi ne vidi.“

Bio je u pravu što se toga tiče.

3

Problem čije rešenje smo morali da dokučimo tokom decenije
drogiranja bio je sledeći: Kako saopštiti novosti nekome kome je
mozak spržen? To pitanje je sada prešlo u teološki svet Konjoljuba
Debelog kao problem koji svi mi – njegovi prijatelji – treba da
rešimo.

Kada je Debeli u pitanju, bilo bi jednostavno povezati dve
stvari; droga koju je uzimao šezdesetih izvrnula mu je um tokom
sedamdesetih. Da sam mogao tako da razmišljam uradio bih to;
volim rešenja koja se odnose istovremeno na niz problema. Ali
stvarno nisam mogao tako da razmišljam. Debeli se nije radio
psihodelicima, bar ne u nekoj značajnoj količini. Jednom, 1964.
godine, dok je Sandouzov LSD-25 još uvek bio dostupan – naročito
u Berkliju – Debeli se žestoko napričao i abreakcijom se vratio
natrag u prošlost, ili otišao unapred u budućnost ili gore izvan
vremena; kako god, progovorio je na latinskom i poverovao je da je
došao Dies Irae, Dan gneva. Čuo je strahovito tutnjanje Božjih
koraka, besno. Osam sati se Debeli molio i prenemagao na
latinskom. Kasnije je tvrdio da je tokom tripa mogao da razmišlja
isključivo na latinskom i da govori na latinskom; pronašao je
knjigu sa citatom na latinskom i mogao je da ga pročita jednako
lako kao da je na engleskom. Pa, možda je u tome čučala etiologija
njegovog kasnijeg verskog ludila. Njegovom mozgu, 1964. godine,
dopao se trip na esidu pa ga je snimio, da bi ga ponovo puštao u
budućnosti.

S druge strane, ovakvo razmišljanje prosto vraća pitanje u
1964. godinu. Koliko sam mogao da utvrdim, sposobnost čitanja,
razmišljanja i pričanja na latinskom nije uobičajena za trip na

esidu. Debeli ne zna latinski. Sada ga ne zna. Nije ga znao pre nego
što je uzeo veliku dozu Sandouzovog LSD-a 25. Kasnije, s početkom
religijskih iskustava, zatekao se kako razmišlja na stranom jeziku
koji nije razumeo (svoj latinski 1964. godine jeste razumeo).
Zapisao je fonetski neke reči, zapamćene nasumično. Uopšte mu
nisu ličile na jezik i oklevao je da bilo kome pokaže šta je zapisao
na papir. Njegova žena – buduća žena Bet – učila je grčki godinu
dana na koledžu i to što je Debeli zapisao, netačno, prepoznala je
kao koinegrčki. Ili bar grčki neke vrste, atički ili koine.

Grčka reč koine jednostavno znači običan. Do vremena Novog
zaveta, koine je postao lingua franca Bliskog istoka, zamenivši
aramejski, koji je pre toga zamenio akadski (znam to zato što sam
profesionalni pisac i izuzetno je važno da mi znanje o jezicima
bude na akademskom nivou). Rukopisi iz Novog zaveta sačuvani su
na koinegrčkom, iako je Q, izvor sinoptičkih jevanđelja, verovatno
bio zapisan na aramejskom, koji je u stvari oblik hebrejskog. Isus je
govorio aramejski. Stoga, kada je Konjoljub Debeli počeo da
razmišlja na koinegrčkom, razmišljao je na jeziku koji su sveti Luka
i sveti Pavle – bih su bliski prijatelji – koristili, bar za svoje zapise.
Koine, u pisanoj formi, izgleda smešno zato što pisari nisu pravih
razmake između reči. To može da dovede do mnoštva čudnih
prevoda, zato što prevodilac treba da stavlja razmake gde god misli
da su potrebni ili čak gde god to želi. Pogledajte ovu rečenicu:

NIGDE NEMA BOGA
NI GDE NEMA BOGA

Zapravo, na ovakve stvari mi je ukazala Bet, koja njegova
religijska iskustva nikada nije ozbiljno shvatala, dok ga nije videla
kako fonetski zapisuje nekoliko reči na koinegrčkom, znajući da
Debeli ništa ne zna o njemu niti ga čak prepoznaje kao pravi jezik.
Ono što je Debeli tvrdio – pa, Debeli je štošta tvrdio. Ne smem da
započinjem rečenicu sa, „Ono što je Debeli tvrdio.“ Tokom godina –
niza godina! – rada na egzegezi, Debeli mora da je osmislio više
teorija nego što ima zvezda u univerzumu. Svakog dana bi smislio

neku novu, još promišljeniju, uzbudljiviju i sjebaniju. Bog je, ipak,
ostajao stalna tema. Debeli se udaljavao od vere u Boga onako kako
je plašljivi pas kojeg sam nekad imao izlazio na travnjak. On –
obojica – prvo bi napravili korak, zatim još jedan, onda možda treći
pa bi podvili rep i mahnito potrčali natrag na poznatu teritoriju.
Bog je Debelom bio teritorija kojom je ponosno koračao. Na
njegovu nesreću, nakon prvobitnog iskustva, Debeli nije mogao da
pronađe put natrag do te teritorije.

Trebalo bi da ti Bog obavezno ostane ukoliko ga otkriješ.
Debelom je pronalazak Boga (ukoliko ga je uopšte pronašao)
postao, na kraju, bedak, kontinuirano spuštanje nivoa zadovoljstva,
sve niže i niže poput sadržaja kese podizača raspoloženja. Ko diluje
Bogom? Debeli je znao da crkve nisu od pomoći, iako se
posavetovao sa jednim od Dejvidovih sveštenika. Nije vredelo.
Ništa nije vredelo. Kevin je predložio drogu. Budući da sam se
bavio književnošću, predložio sam mu da čita manje poznate
pesnike metafizičare iz sedamnaestog veka, kao što su Von i
Herbert:

„Dom da ima zna, ali ne zna gde je,
Kaže da toliko je daleko,
Da put do njega zaboravio je.“

To je iz Vonove pesme „Čovek“. Koliko sam mogao da vidim,
Debeli se spustio na nivo tih pesnika i, za ovo doba, postao je
anahronizam. Univerzum ima običaj da briše anahronizme. Video
sam da se to sprema Debelom ako se jebeno ne sabere.

Od svih predloga iznetih Debelom najviše je obećavao onaj koji
mu je dala Šeri, koja se još uvek vucarala s nama u stanju remisije.
„Ono što bi trebalo da uradiš“, kazala je Debelom tokom jednog od
njegovih napada lošeg raspoloženja, „jeste da se posvetiš
izučavanju karakteristika T-34.“

Debeli je upitao šta je to. Ispostavilo se da je Šeri pročitala
knjigu o ruskim oklopnim vozilima u Drugom svetskom ratu.

Tenk T-34 spasao je Sovjetski Savez, a time i sve Saveznike – i,
po analogiji, Konjoljuba Debelog, jer bi bez T-34 sada govorio – ni
engleski, ni latinski, niti koine – nego nemački.

„T-34“, objasnila je Šeri, „kretao se veoma brzo. Kod Kurska su
porazili čak i Poršeove Elefante. Ne možeš da zamisliš šta su uradili
Četvrtoj oklopnoj armiji.“ Zatim je počela da skicira situaciju kod
Kurska 1943. godine, navodeći brojke. Debeli i svi mi smo ostali
zbunjeni. Bila je to strana Šerine ličnosti koju nismo dosad
upoznali. „Trebao im je lično Žukov da preokrene situaciju sa
rančerima“, prošištala je Šeri. „Vatutin je sjebao stvar. Posle su ga
ubili pro-nacijevski partizani. E sad, uzmite u obzir tenk Tigar koji
su imali Nemci i njihove Pantere.“ Pokazala nam je fotografije
raznih tenkova i sa uživanjem ispričala kako je general Konjev
uspešno prešao reke Dnjestar i Prut do dvadeset šestog marta.

U suštini, Šeri je nameravala Debelom da spusti um sa
kosmičkog i apstraktnog na konkretno. Došla je do praktičnog
zaključka da ništa nije stvarnije od velikog sovjetskog tenka iz
Drugog svetskog rata. Želela je da obezbedi protivotrov za njegovo
ludilo. Međutim, njeno izlaganje, skupa sa mapama i fotografijama,
samo ga je podsetilo na noć kada su on i Bob pogledali film „Paton”
pre odlaska na Glorijinu sahranu. Naravno, Šeri to nije znala.

„Mislim da bi trebalo da počne da šije“, rekao je Kevin. „Zar
nemaš mašinu za šivenje, Šeri? Nauči ga da je koristi.“

Demonstrirajući visok stepen tvrdoglavosti, Šeri je nastavila da
govori. „U sukobu tenkovima kod Kurska učestvovalo je preko
četiri hiljade oklopnih vozila. Bila je to najveća bitka oklopnim
vozilima u istoriji. Svi su čuli za Staljingrad, ali niko ne zna za
Kursk. Sovjetski Savez je pravu pobedu izvojevao kod Kurska. Ako
se uzme u obzir...“

„Kevine“, Dejvid joj je upao u reč. „Trebalo je da Nemci pokažu
Rusima mrtvu mačku i zatraže od njih objašnjenje.“

„To bi u mestu zaustavilo sovjetsku ofanzivu“, rekao sam.
„Žukov bi još pokušavao da objasni mačkinu smrt.“

Obraćajući se Kevinu, Šeri je kazala: „Kad se ima u vidu
neverovatna pobeda dobrih momaka kod Kurska, kako možeš da

kukaš zbog mačke?“

„U Svetom pismu ima nešto o vrapcima koji padaju mrtvi“,
rekao je Kevin. „Kako ih on ima na oku. Eto šta nije u redu s Bogom;
ima samo jedno oko.“

„Je li Bog izvojevao pobedu kod Kurska?“, pitao sam Šeri. „To
mora da je novost za Ruse, naročito za one koji su napravili
tenkove, vozili ih i poginuli.“

„Bog“, strpljivo je odgovorila Šeri, „nas koristi kao sredstva
kojima dejstvuje.“

„Pa“, rekao je Kevin, „kad je Konj u pitanju, Bog ima falično
sredstvo. Ili su možda obojica falični, ko osamdesetogodišnja
gospođa koja vozi Pinto sa rezervoarom u dnu gepeka.“

„Nemcima je trebala Kevinova mrtva mačka“, rekao je Debeli.
„A ne bilo koja mrtva mačka. Kevinu je stalo baš samo do te
mačke.“

„Ta mačka“, kazao je Kevin, „nije postojala za vreme Drugog
svetskog rata.“

„Jesi li onda žalio za njom?“, upitao je Debeli.
„Kako bih mogao?“, rekao je Kevin. „Nije postojala.“
„Onda je u istom stanju kao i sada“, kazao je Debeli.

„Pogrešno“, rekao je Kevin.

„U kom smislu pogrešno?“ pitao je Debeli. „Kako se to njeno
tadašnje nepostojanje razlikuje od sadašnjeg nepostojanja?“

„Kevin sad ima leš“, rekao je Dejvid. „Da se za njega uhvati. To
je cela suština mačkinog postojanja. Živela je da bi postala leš
kojim Kevin može da opovrgne Božju dobrotu.“

„Kevine“, pitao je Debeli, „ko je stvorio tvoju mačku?“

„Bog“, kazao je Kevin.

„Znači Bog je stvorio pobijanje sopstvene dobrote“, rekla je
Šeri. „Po tvojoj logici.“

„Bog je glup“, kazao je Kevin. „Imamo glupavo božanstvo. To
sam već rekao ranije.“

Šeri je pitala: „Je I’ treba puno umeća da se stvori mačka?“

„Trebaju ti samo dve mačke“, rekao je Kevin. „Jedan mužjak i
jedna ženka.“ Ali očito je video na šta ga navodi. „Treba. Zastao je,
iscerio se. „Dobro, potrebno je umeće, ako pretpostavimo da
postoji svrha u univerzumu.“

„Ne vidiš bilo kakvu svrhu?“, pitala je Šeri.
Oklevajući, Kevin je kazao: „Živa bića imaju svrhu.“
„Ko im daje svrhu?“, pitala je Šeri.

„Ona...“Kevin je opet oklevao. „Ona su sopstvena svrha. Ona i
njihova svrha ne mogu se razdvajati.“

„Znači životinja je izraz svrhe“, rekla je Šeri. „Znači postoji
svrha u univerzumu.“

„U njegovim delićima.“
„A nesvrha uzrokuje svrhu.“

Kevin ju je odmerio. „Jedi govna“, kazao je.

Po meni, Kevinov cinični stav više je doprineo potvrdi
Konjoljubovog ludila nego bilo koji drugi pojedinačni faktor – bilo
koji, tačnije, izuzev izvornog, ma šta da je to moglo biti. Kevin je
postao nevoljni instrument tog izvornog uzroka, što je zaključak
koji nije promakao Debelom. Ni u kom smislu, obliku ili formi
Kevin nije predstavljao održivu alternativu mentalnom oboljenju.
Njegov cinični kez imao je primesu keza smrti; cerio se poput
pobedničke lobanje. Kevin je živeo da bi porazio život. Isprva me je
čudilo što Debeli trpi Kevina, ali posle sam shvatio zašto. Svaki put
kada bi Kevin Debelom srušio sistem obmana – rugao im se i
ismevao ih – Debeli je jačao. Ako je ruganje jedini lek za njegovu
bolest, bilo mu je osetno bolje u tom smislu. Iako toliko ćaknut,
Debeli je to shvatio. U stvari, da je istina bila poznata, i Kevin bi je
video. Ali očito je imao povratnu spregu u glavi koja ga je terala da
intenzivira napade umesto da prestane s njima. Neuspeh je jačao
potrebu da to čini. Tako su se napadi pojačavali, a i Debeli je jačao.
Kao u grčkom mitu.

U egzegezi Konjoljuba Debelog ovo pitanje je iznova
postavljano. Debeli je verovao da se nit iracionalnog protezala

čitavim univerzumom, sve do Boga, ili do Konačnog Uma, koji se
nalazio iza njega. Napisao je:

#38. Od gubitka i tuge Um je postao poremećen. Stoga smo
mi, kao delovi univerzuma, Mozga, delimično poremećeni.

Očito je sopstveni gubitak Glorije preslikao na kosmičke
razmere.

#35. Um nam se ne obraća drugačije sem putem nas.
Njegova pripovest prolazi kroz nas, a njegova nas tuga
iracionalno ispunjava. Kao što je Platon primetio, postoji nit
iracionalnog u Duši sveta.

Zapis #32 govori više o tome:

Promenjiva informacija koju doživljavamo kao svet jeste
pripovest koja se odvija. Govori o smrti žene (moj kurziv). Ta
žena, koja je davno umrla, jedna je polovina praiskonskih
blizanaca. Bila je jedna polovina božanske emanacije. Svrha
pripovesti je podsećanje na nju i njenu smrt. Um ne želi da je
zaboravi. Tako se zaključci Mozga sastoje od trajnog zapisa o
njenom postojanju i, ukoliko se pročita, biće ovako shvaćen.
Sve informacije koje obradi Mozak – koje mi doživljavamo kao
raspoređivanje i premeštanje fizičkih predmeta – jesu
pokušaj takvog njenog očuvanja; kamenje, stenje, štapovi i
amebe su njeni ostaci. Od zapisa o njenom postojanju i smrti
napaćeni Um, koji je sada sam, napravio je najzlokobniji nivo
stvarnosti.

Ukoliko, dok ovo čitate, ne vidite da Debeli piše o sebi, onda
ništa ne shvatate.

S druge strane, ne poričem da je Debeli bio totalno opaljen.
Počeo je da se gubi nakon Glorijinog telefonskog poziva i nastavio
je da se gubi bespovratno. Za razliku od Šeri i njenog kancera,
Debeli nije bio u remisiji. Susret sa Bogom nije remisija. Ali stanje
se verovatno nije ni pogoršavalo, uprkos Kevinovim ciničnim
stavovima. Ne možete reći da je susret s Bogom za mentalno
oboljenje ono što je smrt za rak: logičan ishod procesa galopirajuće
bolesti. Stručni izraz – teološki stručni izraz, ne psihijatrijski – jeste
teofanija. Teofaniju čini bogojavljenje.

Ona se ne dešava zbog nečega što čini onaj ko je doživi;
predstavlja je nešto što božanstvo – Bog ili bogovi, viša sila – učini.
Mojsije nije stvorio nesagorivu kupinu. Ilija, na Horivu, nije stvorio
mrmljanje tihim glasom. Kako da razlikujemo istinsku teofaniju od
obične halucinacije onoga koji je doživi? Ukoliko mu glas kaže
nešto što on ne zna i. nije mogao da zna, onda možda imamo posla
sa istinskim doživljajem a ne sa lažnim. Debeli nije znao koinegrčki.
Dokazuje li to išta? Nije znao za sinovljevu urođenu manu – bar ne
svesno. Možda je nesvesno znao za umalo fatalnu herniju, ali
prosto nije želeo s time da se suoči. Postoji, takođe, mehanizam na
osnovu kojeg je mogao da zna koine; ima veze sa filogenetskim
sećanjem, sa iskustvom o kojem je govorio Jung: on ga naziva
kolektivno nesvesno ili nesvesno vrste. Ontogeneza – to jest –
pojedinac ponavlja filogenetsko – to jest, vrstu – a budući da je ovo
opšteprihvaćeno, možda je u tome odgovor na pitanje kako je
njegov um progovorio jezikom kojim se govorilo pre dve hiljade
godina. Ukoliko postoje biogenetska sećanja zakopana u umu
pojedinca, onda je ovako nešto za očekivati. Ali Jungov koncept je
spekulativan. Niko odista nije uspeo da ga dokaže.

Ukoliko prihvatite mogućnost da božanski entitet postoji, ne
možete mu sporiti moć bogojavljenja; očigledno, svaki entitet ili
biće koje zavređuje epitet „bog“ imaće sposobnost da učini tako
nešto, bez napora. Pravo pitanje (onako kako ga ja vidim) nije:
Čemu teofanije? nego: Zašto ih nema više? Suština ovakvog
zaključka jeste ideja o deus absconditus, skrivenom, prikrivenom,
tajnom ili nepoznatom bogu. Iz nekog razloga, to je Jungu notorna
ideja. Ali ukoliko Bog postoji, onda mora biti deus absconditus – s
izuzetkom retkih teofanija, ili inače uopšte ne postoji. Ovaj potonji
stav ima više smisla, izuzev teofanija, ma koliko da su retke.
Potrebna je samo jedna apsolutno potvrđena teofanija i potonji
stav je obesmišljen.

Slikovitost utiska koji navodna teofanija ostavlja na očevica
nije dokaz autentičnosti. Niti je, odista, to kolektivni doživljaj (kako
je Spinoza pretpostavljao, ceo univerzum bi mogao biti jedna
teofanija, ali onda, opet, univerzum možda uopšte ne postoji, kako
tvrde budisti idealisti). Svaka navodna teofanija može biti lažna, jer

sve može biti lažno, od žigova, preko fosila lobanja, do crnih rupa u
svemiru.

Da je ceo univerzum – kako ga doživljavamo – možda lažan
jeste ideja koju je najbolje predstavio Heraklit. Kad vam ta misao,
ili sumnja, jednom uđe u glavu, spremni ste da se bavite pitanjem
postojanja Boga.

„Neophodno je razumevanje (noös) da biste mogli tumačiti
dokaze vidom i sluhom. Korak od očiglednog do nevidljive istine je
poput prevoda izjave sa jezika koji je većini ljudi stran. Heraklit... u
Fragmentu 56 kaže da su ljudi, u vezi sa saznanjem o stvarima koje
se mogu opaziti, ’žrtve iluzija u jednakoj meri kao i Homer’. Da bi
se spoznala istina iz pojavnog, neophodno je rastumačiti, pogoditi
zagonetku... ali, iako se čini da je to u okviru ljudskih sposobnosti,
to je nešto što većina ljudi nikada ne uradi. Heraklit veoma žustro
napada glupost običnih ljudi i ono što kod njih prolazi kao znanje.
Poredi ih sa spavačima u sopstvenim, ličnim svetovima.“

To tvrdi Edvard Hasi, profesor antičke filozofije na
Univerzitetu u Oksfordu i koledžu Ol soulz, u svojoj knjizi
PRESOKRATOVCI, u izdanju kuće Čarls skribnerz sanz iz Njujorka,
iz 1972. godine, na stranama 37. i 38. U svoj literaturi nikad nisam
– hoću da kažem, Konjoljub Debeli nikada nije – pronašao išta
značajnije u smislu uvida u prirodu stvarnosti. U Fragmentu 123,
Heraklit kaže: „Priroda voli da se skriva.“ A u Fragmentu 54 kaže:
„Nevidljivi spoj jači je od vidljivog“, na šta Edvard Hasi dodaje:
„Shodno tome, on (Heraklit) nužno se složio... da je stvarnost u
izvesnoj meri skrivena.“ Stoga, ukoliko je stvarnost „u izvesnoj
meri ’skrivena’“, šta se onda smatra teofanijom? Zato što je
teofanija prodor Boga, prodor ravan invaziji na naš svet; a opet naš
svet je samo naizgledan; samo „vidljivi spoj“, koji kontroliše
„nevidljivi spoj“. Konjoljub Debeli prvenstveno bi voleo ovo da
razmotrite. Jer ukoliko je Heraklit u pravu, onda nema stvarnosti
mimo teofanija; u kom slučaju od svih nas samo Debeli poima
istinu, a Debeli je, počevši od Glorijinog poziva, lud.

Ludi ljudi – psihološki definisano, ne pravno definisano – nisu
u dodiru sa stvarnošću. Konjoljub Debeli je lud; stoga on nije u
dodiru sa stvarnošću. Zapis #30 u njegovoj egzegezi:

Pojavni svet ne postoji; on je hipostaza informacija
obrađenih u Umu.

#35. Um nam se ne obraća drugačije sem putem nas.
Njegova pripovest prolazi kroz nas, a njegova nas tuga
iracionalno ispunjava. Kao što je Platon primetio, postoji nit
iracionalnog u Duši sveta.

Drugim rečima, sam univerzum – i Um iza njega – je lud. Stoga,
ko je u dodiru sa stvarnošću, po definiciji, u dodiru je sa ludilom:
ispunjen iracionalnim.

U suštini, Debeli je pratio sopstveni um i utvrdio da je manjkav.
Zatim je, korišćenjem tog uma, pratio spoljašnju stvarnost, onu
koja se naziva makrokosmos. I za njega je utvrdio da je manjkav.
Kako su hermetisti tvrdili, makrokosmos i mikrokosmos jedan
drugome su veran odraz. Debeli je, manjkavim instrumentom,
obrisao manjkav predmet i iz tog brisanja dobio povratni izveštaj
da je sve pogrešno.

Uz to, nije bilo izlaza. Spoj manjkavog instrumenta i manjkavog
predmeta proizveo je još jednu kinesku klopku za prste. Uhvaćen u
sopstveni lavirint, poput Dedala, koji je sagradio lavirint za Minoja
kralja Krita, a onda u njega upao i nije iz njega mogao da izađe.
Dedal je navodno još uvek tamo, kao i mi. Jedina je razlika između
nas i Konjoljuba Debelog ta što je Debeli svestan situacije u kojoj se
nalazi a mi nismo; stoga, Debeli je lud a mi smo normalni. „Mogu se
uporediti sa spavačima u sopstvenim, ličnim svetovima“, kako je to
Hasi sročio, a on je znao; on je najveći živi autoritet za starogrčku
misao, možda ako se izuzme Fransis Kornford. A Kornford je taj
koji kaže da je Platon verovao u postojanje elementa iracionalnog u
Duši sveta.3

3 Platonova Kosmologija, Platonov Timaj u izdanju Biblioteke liberalnih
umetnosti, Njujork, 1937. (engl. Plato’s Cosmology, The Timaeus of
Plato, Library of Liberal Arts, New York, 1937).

Nema izlaza iz lavirinta. Lavirint se menja dok njime krećete,
zato što je živ.

PARSIFAL: Pomerim se malko, a opet kao da sam dalek put
prešao.

GURNEMANC: Vidiš, sinko, ovde vreme postaje prostor.

(Ceo pejzaž postaje nerazaznatljiv. Šuma se povlači i približava
se kameni zid, kroz koji se vidi kapija. Dva čoveka prolaze kroz
kapiju. Šta se dogodilo sa šumom? Dva čoveka se nisu odista
pomerili; nisu odista nigde otišli, a opet sada nisu tamo gde su
prvobitno bili. Ovde vreme postaje prostor. Vagner je počeo
„Parsifala” 1845. Umro je 1873. godine, mnogo pre nego što je
Herman Minkovski uveo pojam četvorodimenzionalnog prostor-
vremena (1908). U osnovi „Parsifala” su keltske legende i
Vagnerovo istraživanje o budizmu za nenapisanu operu o Budi
koja je trebalo da se zove „Pobednici” (Die Sieger).Odakle Rihardu
Vagneru ideja da se vreme može pretvoriti u prostor?)

A ukoliko se vreme može pretvoriti u prostor, može li se
prostor pretvoriti u vreme?

U knjizi „Mit i zbilja” koju je napisao Mirča Elijade jedno
poglavlje je naslovljeno „Vreme je moguće prevazići“. Osnovna
svrha mitskog rituala i svete tajne jeste prevazilaženje vremena.
Konjoljub Debeli se zatekao kako razmišlja na jeziku kojim se
govorilo pre dve hiljade godina, jeziku na kojem je pisao sveti
Pavle. Ovde vreme postaje prostor. Debeli mi je ispričao još nešto o
susretu sa Bogom: iznenada je krajolik Kalifornije u Americi iz
1974. godine nestao, a pojavio se krajolik Rima iz prvog veka nove
ere. Iskusio je preklapanje ta dva izvesno vreme, nalik tehnici koja
se koristi u filmu. U fotografiji. Zašto? Kako? Bog je štošta objasnio
Debelom ali ovo nikada nije objasnio, sem kriptične izjave: zapis u
dnevniku #3. On čini da stvari drugačije izgledaju kako bi se
činilo da je proteklo vreme. Ko je „on“? Treba li da zaključimo da
vreme nije u stvari proteklo? I je li ikada proteklo? Je li nekada

postojalo pravo vreme, a time i pravi svet, a sada postoji lažno
vreme i lažni svet, nalik nekoj vrsti balona koji raste i menja se, ali
je u stvari statičan?

Konjoljub Debeli je smatrao prikladnim da to navede na
početku dnevnika ili egzegeze ili kako on to već zove. Zapis u
dnevniku #4, sledeći po redu, kaže:

Materija je plastična pred Umom.

Ima li uopšte pravog sveta? Koja god da je namera i svrha
Gurnemanc i Parsifal stoje u mestu, a krajolik se menja; tako se
nađu u drugom prostoru – prostoru koji su pre toga iskusili kao
vreme. Debeli je razmišljao na jeziku od pre dve hiljade godina i
video je stari svet koji ide uz taj jezik; unutrašnji deo njegovog uma
bio je usklađen sa njegovom percepcijom spoljašnjeg sveta. Tu
izgleda ima neke logike. Možda je došlo do vremenskog
poremećaja. Ali zašto i njegova žena Bet nije to doživela? Živela je s
njim kada se susreo sa božanskim. Ona nikakvu promenu nije
primetila, sem što je (kako mi je rekla) čula čudne praskave zvuke,
kao kada se nešto prepuni: predmeti dovedeni do tačke kada
eksplodiraju, kao prepunjeni, prepunjeni energijom.

Debeli i njegova žena ispričali su mi drugu stranu priče o tim
danima, o martu 1974. godine. Ljubimci su im doživeli čudnu
metamorfozu. Životinje su postale inteligentnije i mirnije. To jest,
dok obe životinje nisu uginule od ogromnih malignih tumora.

Debeli i njegova žena ispričali su nešto o svojim ljubimcima što
mi od tada odzvanja u ušima. Tokom tog perioda činilo se kao da
životinje pokušavaju da komuniciraju sa njima, da pokušavaju da
koriste jezik. To se ne može otpisati kao deo njegove psihoze – to, i
smrt životinja.

Prva stvar koja je krenula naopako, po Debelom, imala je veze
sa radiom. Dok ga je slušao jedne noći – dugo nije mogao da zaspi –
čuo je užasne reči na radiju, rečenice koje nikako nije mogao da
emituje. Budući da je spavala, Bet je to propustila. Tako da je uzrok
tome mogao biti slom njegovog uma; do tada, psiha mu se već
raspadala užasnom brzinom.

Mentalno oboljenje nije zabavno.

4

Nakon spektakularnog pokušaja samoubistva pilulama, žiletom
i izduvnim gasovima automobila, a sve zato što ga je Bet napustila i
odvela njihovog sina Kristofera, Debeli se obreo zatvoren u
duševnoj bolnici u Okrugu Orindž. Naoružani policajac ga je
odgurao u kolicima sa odeljenja intenzivne nege na kardiologiji
kroz podzemni tunel koji je vodio do psihijatrijskog krila.

Debeli nikada pre toga nije bio zatvoren. Od četrdeset devet
tableta digitalisa nekoliko dana je imao paroksizmalnu atrijalnu
tahikardiju, budući da je uloženim trudom postigao maksimalno
trovanje digitalisom, označeno na skali kao Tri. Digitalis mu je bio
prepisan zbog urođene paroksizmalne atrijalne tahikardije, ali ni
nalik onoj koju je imao tokom trovanja. Ironija je u tome što
predoziranje digitalisom izaziva istu onu aritmiju koju njegova
upotreba sprečava. U jednom trenutku, dok je ležao na leđima
zagledan u ekran sa katodnom cevi nad glavom, pojavila se ravna
linija; srce je prestalo da kuca. Nastavio je da gleda i konačno tačka
je za sobom ponovo ispisivala talasastu liniju. Milost Božja je
bezgranična.

Tako je u oslabljenom stanju dospeo pod nadzor naoružanih
čuvara u zatvorenom psihijatrijskom delu, gde se ubrzo zatekao u
hodniku udišući ogromne količine duvanskog dima i tresući se, od
umora i od straha. Tu noć je prespavao na priručnom ležaju – u
svakoj sobi je bilo šest ležaja – i otkrio je da mu je ležaj bio
opremljen kožnim kaiševima. Vrata su bila odškrinuta ka hodniku
tako da su tehničari mogli da drže pacijente na oku. Debeli je
mogao da vidi komercijalni televizijski aparat, koji je bio uključen.
Ispostavilo se da je Semi Dejvis Mlađi bio gost Džonija Karsona.

Debeli je gledao ležeći i pitao se kakav je to osećaj imati jedno
stakleno oko. U tom trenutku nije bio svestan situacije u kojoj se
nalazio. Shvatio je da je preživeo trovanje digitalisom; razumeo je
da je u svakom smislu sada bio u pritvoru zbog pokušaja
samoubistva; nije imao pojma šta je Bet radila dok je ležao na
intenzivnoj nezi kardiološkog odeljenja. Nije ga zvala, niti ga je
posetila. Prvo je došla Šeri, zatim Dejvid. Niko više nije znao. Debeli
posebno nije želeo da Kevin sazna, jer bi se pojavio i bio ciničan na
njegov – Konjoljubov – račun. A nije bio u stanju da prihvata
cinizam, čak ni dobronameran.

Upravnik kardiologije u Zdravstvenom centru Okruga Orindž
Debelom je doveo čitavu grupu studenata medicine sa
Kalifornijskog univerziteta u Irvinu. ZCOO je bio nastavna bolnica.
Svi su hteli da čuju kako radi srce nakon četrdeset devet tableta
visokokvalitetnog digitalisa.

Takođe, izgubio je krvi zbog posekotine na levom zglobu. Ono
što mu je prvo spasilo život proizašlo je iz felera u saugu
automobila; saug se nije dobro otvorio dok se motor grejao i na
kraju se motor ugasio. Debeli se doteturao natrag do kuče i legao
na krevet da umre. Sledećeg jutra se probudio, još uvek živ, i počeo
da povraća digitalis. To je druga stvar koja ga je spasla. Treća je
došla u obliku svih bolničara na svetu koji su uklonili klizna vrata
od stakla i aluminijuma sa zadnje strane njegove kuće. Debeli je
nazvao apoteku u nekom trenutku da bi obnovio dozu po receptu
za librijum; popio je trideset tableta librijuma neposredno pre
nego što je uzeo digitalis. Apotekar je pozvao bolničare. Mnogo
toga se može reći u korist bezgranične Božje milosti, ali pamet
dobrog apotekara, kad od nje zavisite, vredi mnogo više.

Nakon jedne noći na prijemnom odeljenju psihijatrije u
okružnoj bolnici, Debeli je automatski odveden na procenu. Suočio
se sa čitavom bulumentom dobro odevenih muškaraca i žena; svi
su držali po blok i pažljivo su ga proučavali.

Debeli se predstavio kao priseban, najbolje što je mogao.
Učinio je sve što je mogao ne bi li ih ubedio da mu se vratio zdrav
razum. Dok je govorio uvideo je da mu niko ne veruje. Čak i da je
izdeklamovao monolog na svahiliju rezultat bi bio isti. Uspeo je

jedino da se ponizi i tako liši sebe poslednje mrvice dostojanstva.
Sljuštio je samopoštovanje sopstvenim iskrenim naporima. Još
jedna kineska klopka za prste.

Jebiga, konačno je zaključio Debeli, i prestao je da govori.
„Izađite“, rekao je jedan od psihijatrijskih tehničara, „a mi ćemo
vam saopštiti našu odluku.“

„Zaista sam shvatio gde sam pogrešio“, rekao je Debeli kad je
ustao da bi izašao iz prostorije. „Samoubistvo je introjekcija
negativnosti koju bi bilo bolje usmeriti ka spolja, na osobu koja vas
je isfrustrirala. Imao sam dosta vremena da razmišljam tokom
boravka na odeljenju ili jedinici intenzivne nege na kardiologiji i
uvideo sam da su se godine samoodricanja i poricanja
manifestovale u vidu mog destruktivnog čina. Ali ono što me je
najviše zapanjilo jeste mudrost tela, koje ne samo što je znalo da
treba da se odbrani od uma nego i kako tačno treba da se obrani.
Sada shvatam da je Jejtsova izjava: ’Besmrtna sam duša vezana za
telo životinje na samrti’, dijametralno suprotna od stvarnog stanja
stvari vis-à-vis ljudsko stanje.“

Psihijatrijski tehničar je rekao: „Razgovaraćemo napolju nakon
što donesemo odluku.“

Debeli je kazao: „Nedostaje mi sin.“

Niko ga nije ni pogledao.

„Pomislio sam da bi Bet mogla da naudi Kristoferu“, rekao je
Debeli. To je bila jedina istinita tvrdnja koju je izrekao otkad je
ušao u prostoriju. Nije on baš pokušao da se ubije zato što ga je Bet
ostavila, nego zato što je to što živi negde drugde značilo da on ne
može da se stara o njihovom sinčiću.

Sada, sedeo je napolju u hodniku, na kauču od plastike i hroma,
slušao je priču debele starice kako je muž isplanirao da je ubije
upumpavanjem otrovnog gasa pod vrata spavaće sobe. Debeli je
razmišljao o svom životu. Nije razmišljao o Bogu, kojeg je video.
Nije pomislio, jedan sam od nekolicine ljudi koji su odista videli
Boga. Umesto toga, razmišljao je o Stefani koja mu je napravila
mali glineni ćup koji je nazvao Oh Ho jer mu je ličio na kineski ćup.
Pitao se da li je Stefani dosad postala heroinski ovisnik ili je

završila u zatvoru, kao što je on sada bio zatvoren, ili je bila mrtva,
ili udata, ili je živela u snegu u Vašingtonu kao što je oduvek
govorila da će da živi; država Vašington, u kojoj nikada nije bila, ali
je sanjala o njoj. Možda sve to ili ništa od svega toga. Možda je bila
obogaljena u automobilskoj nesreći. Zapitao se šta bi mu Stefani
rekla da sada može da ga vidi, zatvorenog, bez žene i deteta, s
pokvarenim saugom na autu, sprženog uma.

Da mu um nije bio spržen verovatno bi razmišljao o tome
koliko je imao sreće što je živ – ne sreće u filozofskom smislu nego
u statističkom smislu. Niko ne preživi Četrdeset devet tableta
visokokvalitetnog čistog digitalisa. Po pravilu, dupla prepisana
doza digitalisa dovoljna je da vas ubije. Njegova prepisana doza je
bila 4x: četiri na dan. Progutao je 12,25 puta veću dozu od
prepisane i preživeo. Bezgranična milost Božja uopšte nema
smisla, u praktičnom smislu. Uz to, popio je sav librijum, dvadeset
kvidova i šezdeset apresolina, plus pola flaše vina. Sve što je
preostalo od lekova bila je boca Majlsovog sedativa Nervin. Debeli
je bio mrtav, tehnički gledano.

Duhovno, takođe je bio mrtav.

Ili je prerano video Boga ili ga je video prekasno. Kako god, to
mu uopšte nije bilo od koristi u smislu preživljavanja. Susret sa
živim Bogom nije mu pomogao da se pripremi za zadatke koji traže
prosečnu izdržljivost, a koje obični ljudi, koji nisu u milosti, izdrže.

Ali može se naglasiti – a to je Kevin uradio – da je Debeli
postigao nešto drugo sem što je video Boga. Kevin ga je pozvao
telefonom jednog dana sav uzbuđen, držeći u rukama još jednu
knjigu Mirče Elijadea.

„Slušaj!“, kazao je Kevin. „Znaš šta Elijade kaže o vremenu sna
australijskih domorodaca? Kaže da antropolozi greše jer
pretpostavljaju da je vreme sna vreme u prošlosti. Elijade kaže da
je to druga vrsta vremena koje teče upravo sada, u koje domoroci
upadaju, vreme junaka i njihovih dela. Čekaj; pročitaću ti jedan
deo.“

Period tišine. „Ne mogu da ga nađem. Ali da bi se pripremili za
to izlažu se užasnom bolu; to je njihov ritual inicijacije. Trpeo si

strašan bol kada si doživeo to iskustvo; imao si taj šuplji umnjak i
bio si...“ Kevin je počeo tiše da govori u slušalicu; već je bio počeo
da viče. „Setio si se. U strahu da će te vlast ščepati.“

„Pukao sam“, odgovorio je Debeli „Nisu me jurili.“
„Ali mislio si da te jure i toliko si bio uplašen da jebeno nisi
mogao da spavaš, jednu noć za drugom. I pretrpeo si čulnu
deprivaciju.“

„Pa, ležao sam u krevetu, nisam mogao da zaspim.“
„Počeo si da vidiš boje. Lebdeće boje.“ Kevin je opet počeo da
viče od uzbuđenja; s nestankom cinizma postao bi maničan. „To je
opisano u „Tibetanskoj knjizi mrtvih”; to je put do drugog sveta.
Mentalno si umirao! Od napetosti i straha! Tako se to radi –
prelazak u drugu stvarnost! Vreme sna!“
Sada, Debeli je sedeo na kauču od plastike i hroma i mentalno
umirao; u stvari, mentalno je već bio mrtav, a u prostoriji iz koje je
izašao stručnjaci su odlučivali o njegovoj sudbini, donosili presudu
i sudili onome što je preostalo od njega. U redu je da stručno
kvalifikovani ne-ludaci sede i sude ludacima. Kako bi i moglo
drugačije?
„Da samo mogu da pređu u vreme sna!“, vikao je Kevin. „To je
jedino pravo vreme; svi pravi događaji dešavaju se u vremenu sna!
Postupci bogova!“
Kraj Debelog ogromna starica je držala plastičnu posudu;
satima je pokušavala da povrati torazin koji su je naterali da
popije; verovala je, govorila je škripavim glasom, da torazin sadrži
otrov, kojim je suprug – a koji je došao do osoblja na samom vrhu
bolničke hijerarhije koristeći se raznim imenima – imao nameru da
je dokrajči.

„Našao si put do gornjih nivoa“, izjavio je Kevin. „Zar nisi to
tako sročio u dnevniku?“

#49. Dva nivoa postoje, gornji i donji. Gornji, izveden iz
hiperuniverzuma I ili Janga, Parmenidova Forma I, svestan je i
voljan.

Donji nivo, ili Jin, Parmenidova Forma II, mehanički je,

vođen slepim, efikasnim uzrokom, deterministički je i bez
inteligencije, budući da proizilazi iz mrtvog izvora. U doba
starih civilizacija zvali su ga „astralni determinizam“. Zatočeni
smo, većma, u donjem nivou, ali se, svetim tajnama, putem
plazmata, izbavljamo. Sve do sloma astralnog determinizma
toga nismo čak ni svesni, toliko smo zaslepljeni. „Carstvo
nikada nije palo.“

Niska, zgodna, tamnokosa devojka ćutke je prošla kraj Debelog
i ogromne starice, sa cipelama u ruci. Za doručkom je pokušala da
razbije prozor cipelama a onda, ne uspevši to da uradi, srušila je
tehničara crnca visokog preko 180 cm. Devojka je sada odavala
utisak apsolutne smirenosti.

„Carstvo nikada nije palo“, citirao je Debeli sam sebe. Ta jedna
rečenica iznova se ponavljala u njegovoj egzegezi; postala mu je
slogan. Rečenica mu se prvi put javila u neverovatnom snu. U snu
je ponovo bio dete, pretraživao je prašnjave knjižare s polovnim
knjigama u potrazi za retkim naučnofantastičnim časopisima,
naročito za „Astaundingom”. U snu je pregledao nebrojena otrcana
izdanja, gomilu za gomilom, tražeći neprocenjivi serijal pod
nazivom „Carstvo nikada nije palo“. Kada bi uspeo da ga nađe i
pročita znao bi sve; to ga je progonilo u snu.

Pre toga, tokom perioda u kojem je iskusio preklapanje dva
sveta, nije video samo američku Kaliforniju iz 1974. godine, nego i
stari Rim, u preklapanju je razaznao geštalt iz oba kontinuuma
prostor-vremena, njihov zajednički element: Crni gvozdeni zatvor.
Na to se u snu odnosilo „Carstvo“. Znao je to jer, kada je video Crni
gvozdeni zatvor, prepoznao ga je. Svi u njemu žive nesvesni toga.
Crni gvozdeni zatvor je njihov svet.

Ko je napravo zatvor – i zašto – nije znao. Ali zapazio je jednu
dobru stvar: zatvor je bio meta napada. Udruženje hrišćana, ne
običnih hrišćana poput onih koji nedeljom idu u crkvu i mole se,
nego prikriveni prvi hrišćani u svetlosivim odorama, počeli su da
napadaju zatvor, uspešno. Prikriveni, prvi hrišćani bili su
presrećni.

Debeli je, u svom ludilu, shvatio razlog njihove sreće. Ovog puta
pre će prvi, prikriveni hrišćani u sivim odorama srediti zatvor,

nego obrnuto. Dela junaka, u svetom vremenu sna... jedinom, po

domorocima, stvarnom vremenu.

Jednom, u jeftinom naučnofantastičnom romanu, Debeli je
nabasao na savršen opis Crnog gvozdenog zatvora, ali u dalekoj
budućnosti. Tako da ukoliko preslikate prošlost (stari Rim) preko
sadašnjosti (Kalifornija u dvadesetom veku) i preko njih preslikate
svet daleke budućnosti iz romana „Android mi je isplakao reku
suza”, dobićete Carstvo, Crni gvozdeni zatvor, kao nad- ili
transvremensku konstantu. Svi koji su ikad živeli bukvalno su
ograđeni gvozdenim zidinama zatvora; svi su bili u njemu, a niko to
nije znao – sem prikrivenih hrišćana u sivim odorama.

To je prve, prikrivene hrišćane ujedno činilo nad- ili trans-
vremenskim, odnosno prisutnim u svakom trenutku, što je
situacija koju Debeli nije mogao da pojmi. Kako mogu da budu prvi,
a u sadašnjosti i u budućnosti? I ako postoje u sadašnjosti, kako to
da ih niko ne vidi. S druge strane, zašto niko ne vidi zidine Crnog
gvozdenog zatvora koje sve opasuju, uključujući njega, sa svih
strana? Zašto se te suprotstavljene sile pomaljaju u stvarnosti
samo kada se prošlost, sadašnjost i budućnost nekako – iz ma kog
razloga – preklope?

Možda u domorodačkom vremenu sna vreme ne postoji. Ali
ako vreme ne postoji, kako su prvi, prikriveni hrišćani mogli
razdragano da se razbeže iz Crnog gvozdenog zatvora koji su
upravo uspeli da dignu u vazduh? I kako su uspeli da ga dignu u

vazduh u Rimu oko 70. godine nove ere, kada u to vreme nije
postojao eksploziv? I kako se zatvor, ako vreme ne teče u vremenu
sna, može okončati? To je Debelog podsetilo na čudnu izjavu u
„Parsifalu”: „Vidiš, sinko, ovde vreme postaje prostor.“ Tokom
religioznog iskustva iz marta 1974. Debeli je doživeo proširenje
prostora: metre i metre prostora, koji se pružaju sve do zvezda;
prostor se oko njega otvorio kao da je uklonjena kutija u kojoj se
nalazio. Osećao se kao mačak kojeg su držali u kutiji tokom vožnje
automobilom, a onda su stigli na odredište i pustili ga iz kutije. A
noću je, usnuo, sanjao beskonačnu prazninu, ali praznina je bila
živa. Praznina se širila i plutala i činilo se da je potpuno prazna, a
opet je imala ličnost. Praznina je iskazala zadovoljstvo što vidi

Debelog koji, u snovima, nema telo; on je, poput beskrajne
praznine, samo lebdeo, izuzetno sporo; i čuo je, uz to, tiho zujanje,
nalik muzici. Očigledno je praznina komunicirala tim ehom, tim
zujanjem.

„Tebe od svih ljudi“, saopštila je praznina. „Od svih ljudi, tebe
volim najviše.“

Praznina je iščekivala sjedinjavanje sa Konjoljubom Debelim,
od svih ljudi koji su ikada postojali. Nalik proširenju prostora,
ljubav je u praznini bila bezgranična; ona i njena ljubav plutali su u
beskraju. Debeli nikada u životu nije bio toliko srećan.

Psihijatrijski tehničar mu je prišao i rekao: „Zadržaćemo vas
četrnaest dana.“

„Ne mogu kući?“, upitao je Debeli.
„Ne, smatramo da vam treba lečenje. Još uvek niste spremni da
idete kući.“
„Pročitajte mi moja prava“, rekao je Debeli, ukočen i uplašen.
„Možemo da vas zadržimo četrnaest dana bez sudskog
saslušanja. Nakon toga, uz vašu saglasnost, možemo, ukoliko
smatramo da je neophodno, da vas zadržimo još devedeset dana.“
Debeli je znao, ukoliko išta kaže, da će ga zadržati još
devedeset dana. Zato nije ništa rekao. Kada ste ludi naučite da
držite jezik za zubima.
Ispostavilo se da biti lud i takav uhvaćen, u javnosti, jeste način
da se završi u zatvoru. Debeli je sada toga bio svestan. Sem što je
imao pritvor za pijane, Okrug Orindž je imao i pritvor za ludake.
Nalazio se u njemu. Mogao bi dugo da ostane u njemu. U
međuvremenu, kod kuće, Bet je nesumnjivo uzimala sve što joj
treba i nosila u iznajmljeni stan – odbijala je da kaže gde se stan
nalazi; nije htela da kaže ni u kom je gradu.
U stvari, Debeli nije to znao tada, zbog njegove sopstvene
gluposti preskočena je uplata jedne rate za kuću, kao i za auto.
Od Bet, uzrujane njegovim mentalnim i fizičkim stanjem, nije se
moglo očekivati da preuzme na sebe rešavanje gorućih problema
koje je Debeli stvorio. Tako je Debeli, kada je izašao iz bolnice i

vratio se kući, zatekao obaveštenje o plenidbi, auto nije više bio tu,
frižider je procurio, a kada je pokušao da pozove nekog da mu
pomogne telefon je bio užasno tih. Ovo je izbrisalo i ono malo
morala koji mu je bio preostao, a znao je da je sve to bila njegova
krivica. Njegova karma.

Sada, Debeli sve to nije znao. Znao je samo da će provesti iza
brave najmanje dve nedelje. Takođe, saznao je još jednu stvar, od
drugih pacijenata. Okrug Orindž će mu ispostaviti račun za
boravak iza brave. Tačnije, ukupan račun, uključujući deo koji se
odnosi na vreme u odeljenju intenzivne nege na kardiologiji,
iznosio je preko dve hiljade dolara. Debeli je isprva otišao u
okružnu bolnicu, jer nije imao novca da bi ga odneli u privatnu.
Tako je sada saznao još nešto o ludilu: ne samo da te pošalje iza
brave, nego mnogo i košta. Mogu da ti ispostave račun zato što si
lud i ako ga ne platiš ili ne možeš da ga platiš mogu da te tuže, a
ako sud donese osuđujuću presudu i ne ispuniš zahteve iz nje,
mogu ponovo da te zatvore, zbog nepoštovanja suda.

Kada uzmete u obzir da je Konjoljubov prvi pokušaj
samoubistva rezultat dubokog očaja, čarolija njegove sadašnje
situacije, draž, nekako nestaje. Kraj njega na ležaju od hroma i
plastike ogromna starica i dalje je povraćala lek u plastičnu posudu
koju je za tu potrebu dobila u bolnici. Psihijatrijski tehničar je
uhvatio Debelog pod ruku da ga odvede do odeljenja na kojem će
biti zatvoren naredne dve nedelje. Zvali su ga Severno odeljenje.
Bez prigovaranja, Debeli je pratio psihijatrijskog tehničara od
prijemnog odeljenja, hodnikom do Severnog odeljenja, gde su se
još jedna vrata zaključala za njim.

Jebiga, pomislio je Debeli.

Psihijatrijski tehničar je otpratio Debelog do njegove sobe – u
kojoj su se nalazila dva kreveta umesto šest priručnih ležaja – a
onda ga je uveo u malu prostoriju da popuni upitnik. „Trajaće samo
nekoliko minuta“, kazao je tehničar.

U sobici je stajala devojka, Meksikanka, krupna, grube, tamne
kože i krupnih očiju, tamnih i smirenih očiju, očiju nalik vatrenim