Valis - Philip K. Dick

nemaju ruke, nego klešta nalik rakovim umesto njih, bili su
izuzetni graditelji. Našu istoriju tajno usmeravaju ka
uspešnom kraju.

Debeli je sada već potpuno izgubio kontakt sa stvarnošću.

7

Razumećete zašto Debeli više fantaziju nije razlikovao od
božanskog otkrovenja – pod pretpostavkom da razlika postoji, što
nikada nije dokazano. Umislio je da je Zebra došla sa planete iz
zvezdanog sistema Sirijus, da je okončala Niksonovu tiraniju u
avgustu 1974. i konačno zasnovala pravedno i mirno kraljevstvo
na zemlji u kojem neće biti bolesti, bola, samoće, a sve životinje će
razdragano igrati.

Debeli je pronašao hvalospev Ehnatonu i prepisao je delove iz
knjige u svoj traktat.

„...Ptić kada zacvrkuće u jajetu,
Unutar njega dah daruješ mu da život sačuva.
Kada dovedeš ga
Do trena pucanja jajeta,
On ispili se iz jajeta,
Da iz sve snage zacvrkuće.
Unaokolo ide na svojim dvema nogama

Otkad je odande izašao.
Mnogobrojna su dela tvoja!
Ali od naših očiju ostaju skrivena,
O, bože jedini, čije moći niko drugi nema.
Zemlju si stvorio po srcu svojemu
Dok bio si sam: Ljude, svu stoku krupnu i sitnu,

Sve što po zemlji korača nogama svojim;
Sve u visinama,
Što na krilima svojim leti.
U srcu si mi,
Nikog drugog nema da te pozna
Sem sina tvojeg Ehnatona.
Mudrim si ga učinio
Po svojoj zamisli i moći svojoj.
Svet je u tvojim rukama...“

Zapis #53 pokazuje da je Debeli u ovom trenutku života
posezao za svakom ludom nadom koja mu je podgrevala uverenje
da dobro negde postoji.

#53. Našim svetom još uvek tajno vlada skrivena rasa
poreklom od Ehnatona, a njegovo znanje informacija je o
samom Makro-Umu.

„Sva je stoka na pašnjacima svojim,
Drveće i bilje buja,
U močvarama ptice lepršaju,
Krila dignutih tebi se dive.
Sve ovce poskakuju,
Svi krilati stvorovi lete,
Žive kada ih ti obasjavaš.“

Sa Ehnatona to znanje preneto je Mojsiju, sa Mojsija Iliji,
Besmrtnom čoveku, koji je postao Hrist. Ali ispod svih imena
samo je jedan Besmrtni čovek; a mi smo taj čovek.

Debeli je još uvek verovao u Boga i Hrista – i u još mnogo toga –

ali želeo je da zna zašto Zebra, kako je on nazvao Svemoćnog Boga,
nije blagovremeno upozorila na Šerino stanje, niti ju je iscelila, i ta
zagonetka mučila mu je um i oterala ga u ludilo.

Debeli, koji je priželjkivao smrt, nije shvatao zašto je Šeri
dozvoljeno da umre i to na užasan način.

Lično, voljan sam da istupim i ponudim neke odgovore. Dečačić
kome preti urođena mana nije u istoj kategoriji sa odraslom ženom
koja želi da umre, koja igra zloćudnu igru, jednako zloćudnu kao i
njen fizički parnjak, limfom koji joj uništava telo. Uostalom,
Svemoćni Bog nije se umešao u njegov pokušaj samoubistva;
Božansko Prisustvo je dozvolilo Debelom da proguta četrdeset
devet tableta visokokvalitetnog čistog digitalisa; niti je Božanska
Sila sprečila Bet da ga napusti i odvede mu sina, onog sina o kome
je medicinski podatak ubačen u teofanijsko otkrovenje.

Zainteresovalo me je to pominjanje trookih uljeza sa kandžama
umesto šaka, gluvih telepatskih stvorova sa druge zvezde. S tim u
vezi, Debeli je demonstrirao prirodnu prepredenu povučenost;
dobro je znao da ne treba previše laprdati o tome. U martu 1974. u
vreme kada je sreo Boga (tačnije Zebru), imao je živopisne snove o
trookim ljudima – ispričao mi je to. Ukazali su se kao kiborzi:
unutar staklenih mehurova s gomilom tehnološke opreme. Jedna
čudna stvar zbunjivala je Debelog i mene; ponekad, u tim snovima
nalik vizijama, pojavili bi se sovjetski tehničari, kako žurno
popravljaju kvarove u sofisticiranom tehnološkom aparatu za
komunikaciju koji je okruživao trooke ljude.

„Možda su Rusi u tebe ispalili mikrotalasne psihogene ih
psihotronične ili kako-god-već-da-ih-zovu signale“, rekao sam,
nakon što sam pročitao članak o navodnom sovjetskom
pojačavanju telepatskih poruka mikrotalasima.

„Sumnjam da Sovjetski Savez zanima Kristoferova hernija“,
kiselo je odgovorio Debeli.

Ali progonilo ga je sećanje da je u tim vizijama ili snovima o
hipnagogijskim stanjima čuo reči na ruskom i video stranice,
stotine stranica, nečega što je izgledalo kao rusko tehničko
uputstvo, koje prikazuje – znao je to po dijagramima – inženjerske

principe i konstrukte.

„Čuo si dvosmerni prenos“, rekao sam. „Između Rusa i
vanzemaljskog entiteta.“

„Baš me hoće“, kazao je Debeli.
Za vreme tog iskustva pritisak mu je skočio do nivoa šloga;
doktor ga je privremeno zadržao u bolnici. Upozorio ga je da ne
uzima stimulanse.

„Ne uzimam stimulanse“, pobunio se Debeli, iskreno.
Doktor je uradio sve moguće testove, dok je Debeli bio u
bolnici, ne bi li pronašao fizički uzrok povišenog krvnog pritiska,
ali nikakav uzrok nije pronađen. Hipertenzija se postepeno smirila,
Doktor je bio sumnjičav; i dalje je verovao da se abreakcijom vratio
životnom stilu iz vremena dok je uzimao stimulanse. Ali i Debeli i
ja smo znali da nije tako. Izmeren mu je pritisak 280 sa 178, što je
ubistveno. Inače, Debelom je oko 135 sa 90, što je normalno. Uzrok
tog privremenog skoka ostaje i dan danas nerazjašnjen. To, kao i
smrt njegovih ljubimaca.
Ovo vam govorim, ako vam to išta znači. Sve je istina; zaista se
tako dogodilo.

Debeli je smatrao da mu je stan bio prezasićen visokim nivoom
nekakvog zračenja. Čak ga je video: plava svetost titrava poput
vatre svetog Elma.

Štaviše, aurora koja je cvrčala po stanu ponašala se kao da je
svesna i živa. Kada bi ušla u predmete reagovala bi sa njihovim
kauzalnim procesima. A kada je došla do glave Debelog prenela mu
je – ne samo informaciju, što jeste učinila – nego i ličnost. Ličnost
koja nije bila njegova. Osobu sa drugačijim sećanjima, običajima,
sklonostima i navikama.

Prvi i jedini put u životu Debeli je prestao da pije vino i kupio je
pivo, strano pivo. I svog psa je zvao „on“, a svoju mačku „ona“,
mada je znao – ili je ranije znao – da je pas ženka a mačka mužjak.
To je nerviralo Bet.

Debeli je nosio drugačiju odeću i pažljivo je štucovao bradu.
Kada se pogledao u ogledalo u kupatilu dok ju je sređivao video je

nepoznatu osobu, iako je to bio uobičajeni, nepromenjeni on. I
klima mu se činila pogrešnom; vazduh je bio presuv i previše
topao: nadmorska visina nije bila odgovarajuća, vlažnost takođe.
Debeli je imao subjektivni utisak da je trenutak ranije živeo negde
visoko, u svežem, vlažnom delu sveta, a ne u Okrugu Orindž u
Kaliforniji, uz činjenicu da je počeo da razmišlja na koinegrčkom,
koji nije razumeo kao jezik, niti kao fenomen koji mu se dešavao u
glavi.

Imao je i dosta poteškoća sa vožnjom automobila; nije mogao
da shvati gde su upravljačke kontrole; činilo mu se kao da su sve na
pogrešnim mestima.

Ono što je možda bilo najneverovatnije od svega jeste naročito
živopisan san koji je imao – ukoliko je to bio „san“ – o ženi iz
Sovjetskog Saveza koja će mu se obratiti poštom. U snu je video
njenu fotografiju; bila je plavuša i, rečeno milje: „Zove se Sadasa
Ulna“. U glavu mu je ispaljena važna poruka da joj mora odgovoriti
kada pismo stigne.

Nakon dva dana stiglo je preporučeno pismo iz Sovjetskog
Saveza, koje ga je užasnulo i šokiralo. Pismo je poslao čovek za
kojeg Debeli nikada nije čuo (Debeli svakako nije imao običaj da
prima pisma iz Sovjetskog Saveza), a koji je želeo:

1) Fotografiju Debelog.
2) Uzorak njegovog rukopisa, naročito potpis.
Obraćajući se Bet kazao je: „Danas je ponedeljak. U sredu će
doći novo pismo. Poslaće ga žena.“
U sredu, Debeli je primio gomilu pisama: ukupno sedam. Ne
otvorivši ih, pregledao ih je i pokazao jedno, na njemu nije bilo
povratne adrese niti imena. „To je“, rekao je Bet koja je, do tada,
takođe već šiznula. „Otvori ga i pogledaj ga, ali nemoj mi reći ime i
adresu ili ću odgovoriti na njega.“

Bet ga je otvorila. Umesto pisma per se pronašla je kopiran list
na kojem su jedan uz drugi bila dva prikaza iz levo orijentisanih
njujorških novina Dejli vorld5. Autor prikaza je opisao pisca knjiga

5 Na engleskom The Daily World. (Prim, prev.)

kao Rusa koji živi u Sjedinjenim Državama. Iz prikaza je bilo
očigledno da je autor član Partije.

„Bože“, rekla je Bet, okrenuvši kopiju. „Ime i adresa autora su
na poleđini.“

„Žena?“, upitao je Debeli.

„Da“, kazala je Bet.

Nikada nisam saznao od Debelog i Bet šta su uradili sa ta dva
pisma. Iz njegovih nagoveštaja shvatio sam da je na kraju
odgovorio na prvo, zaključivši da je to bezazleno; ali to šta je učinio
sa onim kopiranim, koje nije odista bilo pismo u pravom smislu te
reči, do dan danas nisam saznao, niti želim da saznam. Možda ga je
spalio. Možda ga je predao policiji ili Ef-Bi-Aju ili Ciji; kako bilo,
sumnjam da je odgovorio na njega.

Na primer, odbio je da pogleda poleđinu kopiranog sadržaja na
kojem su se nalazili ime i adresa te žene; verovao je da će joj,
ukoliko vidi taj podatak, odgovoriti želeo on to ili ne. Možda. Ko bi
to znao? Prvo osam sati u tebe ispaljuju grafičke podatke iz
nepoznatih izvora, u obliku utvarnih fosfena u osamdeset boja
raspoređenih kao na modernoj apstraktnoj slici; zatim sanjaš
trooke ljude u staklenim mehurovima i elektronskoj opremi; onda
ti se stan ispuni plazmatskom energijom svetog Elma koja se čini
živom i svesnom; uginu ti životinje; obuzme te druga ličnost koja
razmišlja na grčkom; sanjaš Ruse; i konačno dobiješ par pisama iz
Sovjetskog Saveza u periodu od tri dana – čiji je dolazak bio
najavljen. Ali ukupan utisak nije loš, jer su neke od informacija
tvom sinu spasile život. Ah, da; još nešto: Debeli je zatečen video
preklapanje starog Rima i Kalifornije iz 1974. godine. Pa, mogu da
kažem: Debeli možda nije sreo Boga, ali nešto svakako jeste.

Nije ni čudo što je počeo da ispisuje stranicu za stranicom
egzegeze. I ja bih isto to uradio. Nije smišljao teoriju samo da bi je
smislio; pokušavao je da skonta koji mu se kurac dešava.

Ako je Debeli prosto poludeo onda je svakako pronašao
jedinstven oblik, originalan način da to uradi. Budući da je u to
vreme išao kod terapeuta (Debeli je uvek išao na terapiju) tražio je
da ga testiraju Roršahovim mrljama, da utvrde da li je postao

šizofreničan. Nakon testa, pokazalo se da ima blag oblik neuroze.
Toliko o toj teoriji.

U romanu „Tamno skeniranje”, objavljenom 1977. godine,
maznuo sam Debelom opis osmočasovnog trajanja utvarnih
fosfena.

„Nekoliko godina pre toga eksperimentisao je sa
dezinhibirajućim supstancama koje deluju na nervno tkivo, a jedne
večeri, nakon što je sebi intravenozno dao injekciju za koju se
smatralo da je bezbedna i da izaziva blagu euforiju, doživeo je
strašan pad nivoa GABA u mozgu. Iz svoje perspektive, video je
sablasne svetlace na suprotnom zidu spavaće sobe, sve jaču
kompilaciju onoga što mu je, u tom trenutku, ličilo na savremenu
apstraktnu sliku.

Tokom šest časova, dok je bio u transu, S. A. Pauers je
posmatrao hiljade Pikasovih slika kako se smenjuju munjevitom
brzinom, a onda mu je ukazana čast slikama Paula Klea, sa više
slika nego što je on naslikao tokom života. S. A. Pauers, dok je
posmatrao munjevito smenjivanje Modiljanovih slika, pretpostavio
je (za sve je potrebna neka teorija) da mu ih Rozenkrojceri šalju
telepatski, verovatno pojačane naprednim mikroprenosnim
sistemima; ali onda, kada su počele da ga gnjave slike Kandinskog,
setio se da je najveći muzej umetnosti u Lenjingradu specijalizovan
za takve moderne apstrakcije, pa je zaključio da su Sovjeti pokušali
telepatski da ga kontaktiraju.

Ujutru se setio da drastičan pad GABA u mozgu obično
uzrokuje pojavu fosfena; niko nije pokušavao telepatski da ga
kontaktira, sa mikrotalasnim pojačivačem ili bez njega...“6

GABA u mozgu blokira aktiviranje neuronskih veza; drži ih u
uspavanom ili latentnom stanju dok se dezinhibirajući stimulus –
pravi – ne pojavi u organizmu, u ovom slučaju u Konjoljubu
Debelom. Drugim rečima, to su neuronske veze čija je uloga da se

6 Tamno skeniranje, strane 15-16 u izdanju kuće Dabldej 1977. godine
na engleskom jeziku, (engl. A Scanner Darkly, Doubleday, 1977).

aktiviraju stimulusom u određeno vreme pod određenim
okolnostima. Je li Debeli imao dezinhibirajući stimulus pre
utvarnih fosfena – što pokazuje drastičan pad GABA u njegovom
mozgu, pa su tako aktivirane prethodno blokirane veze, meta veze,
da ih tako nazovemo?

Sve to se dogodilo u martu 1974. godine. Prethodnog meseca
Debeli je vadio šupalj umnjak. Oralni hirurg mu je dao injekciju
natrijum pentatola. Kasnije tog popodneva, dok je bio kod kuće i
trpeo jake bolove, Debeli je rekao Bet da telefonom naruči nešto
što se pije protiv bolova. Budući da se osećao najjadnije moguće,
Debeli je lično otvorio vrata kada je stigla isporuka iz apoteke.
Zatekao je ljupku tamnokosu devojku sa belom kesicom u ruci u
kojoj je bio Darvon N. Ali Debeli, uprkos užasnom bolu, nije obratio
pažnju na pilule, jer mu je pažnju privukla svetlucava zlatna ogrlica
oko devojčinog vrata; nije mogao da skrene pogled s nje. Ošamućen
bolom – i natrijum pentatolom – i iscrpljen iskušenjem kroz koje je
prošao, svejedno je smogao snage da pita devojku šta predstavlja
simbol od zlata na sredini njene ogrlice. Bila je to riba, iz profila.

Dodirnuvši zlatnu ribu vitkim prstom devojka je rekla: „To je
znak koji su koristili prvi hrišćani.“

Istog časa, Debeli je imao flešbek. Setio se – trajalo je samo
delić sekunde. Setio se starog Rima i sebe; među prvim hrišćanima;
ceo stari svet i tajni život prikrivenog hrišćanina, ispunjenog
strahom, progonjenog od strane rimskih vlasti, blesnuo mu je u
umu... a onda se vratio u Kaliforniju u 1974. godinu da prihvati
belu kesicu sa pilulama protiv bolova.

Nakon mesec dana, dok je ležao u krevetu i nije mogao da
zaspi, u polutami, slušajući radio, video je plutajuće boje. Zatim mu
je radio vrišteći uputio užasne, ružne rečenice. I, dva dana kasnije,
nejasne boje su jurnule ka njemu, kao da se kretao napred, sve brže
i brže; i kao što sam opisao u romanu „Tamno skeniranje”, nejasne
boje naglo su se zaustavile, izoštrene u obliku modernih
apstraktnih slika, njih bukvalno desetine miliona smenjivale su se
munjevitom brzinom.

Metaveze u mozgu Debelog dezinhibirane su znakom ribe i
rečima koje je izgovorila devojka.

Jednostavno to se dogodilo.
Nakon nekoliko dana Debeli se probudio i video stari Rim kako
se preklapa sa Kalifornijom iz 1974. godine i razmišljao je na
koinegrčkom, koji je bio lingua franca bliskoistočnog dela rimskog
sveta, dela koji je video. Nije znao da je koine bio njihova lingua
franca; pretpostavljao je da je to bio latinski. Uz to, kao što sam
vam već rekao, jezik u mislima nije ni raspoznao kao jezik.
Konjoljub Debeli živi u dva različita vremena i na dva različita
mesta; to jest u dva prostorno-vremenska kontinuuma; to se
dogodilo u martu 1974. zbog prastarog znaka ribe viđenog
prethodnog meseca: njegova dva prostorno-vremenska
kontinuuma više nisu bili razdvojeni i spojili su se. I njegova dva
identiteta – ličnosti – takođe su se spojili. Kasnije, u glavi je čuo
glas:
„U meni živi još neko i on nije u ovom veku.“
Druga ličnost je to shvatila. Druga ličnost je razmišljala. A
Debeli – naročito uveče pre padanja u san – mogao je da uhvati
misli te druge ličnosti, od pre mesec dana; što je značilo, četiri i po
godine nakon što je prekinuta razdvojenost dve ličnosti.

Sam Debeli mi je to vrlo jasno rekao početkom 1975. kada je
počeo da mi se poverava. Tu ličnost u sebi, koja živi u drugom veku
i na drugom mestu, zvao je „Tomas“.

„Tomas je“, rekao mi je Debeli, „pametniji od mene i zna više od
mene. Od nas dvojice Tomas je glavna ličnost.“ Smatrao je da je to
dobro; teško onom ko ima zlu ili glupu drugu ličnost u glavi!

„Hoćeš da kažeš“, rekao sam, „da si nekada bio Tomas. Ti si
njegova inkarnacija i setio si se njega i njegovog...“

„Ne, on je sada živ. Živi u starom Rimu sada. I on nije ja.
Reinkarnacija nema nikakve veze s tim.“

„Ali tvoje telo“, kazao sam.
Debeli je zurio u mene, klimnuvši potvrdno. „Tako je. Znači telo
mi je ili u dva prostorno-vremenska kontinuuma istovremeno, ili
mi telo nije nigde.“

Zapis #14 iz traktata; Univerzum je informacija, a mi smo
statični u njemu, nismo trodimenzionalni, niti smo u prostoru
ili vremenu. Dobijenu informaciju konkretizujemo u pojavni
svet.

Zapis # 30, korigovan zbog isticanja: Pojavni svet ne postoji;
on je hipostaza informacija obrađenih u Umu.

Debeli me je na smrt prepao. Zapise #14 i #30 izveo je iz
sopstvenog iskustva, došao je do njih na osnovu otkrića da ima
nekog drugog u glavi i da taj neko živi na drugom mestu u drugo
vreme – pre dve hiljade godina i skoro trinaest hiljada kilometara
daleko.

Nismo pojedinci. Mi smo stanice u jednom Umu. Trebalo bi da
ostanemo odvojeni jedni od drugih u svakom trenutku. Međutim,
Debeli je slučajno primio signal (znak u obliku zlatne ribe)
namenjen Tomasu. Tomas se bavio znacima u obliku ribe, a ne
Debeli. Da devojka nije objasnila značenje simbola ne bi došlo do
prekida podele. Ali jeste ga objasnila i došlo je do toga. Prostor i
vreme otkriveni su Debelom – i Tomasu! – kao mehanizmi
razdvajanja. Debeli se zatekao kako posmatra dvostruku
ekspoziciju dve preklopljene stvarnosti, a Tomas se verovatno
zatekao u istoj toj radnji. Tomas se verovatno pitao koji to prokleti
strani jezik čuje u svojoj glavi. Zatim je uvideo da to čak nije ni bila
njegova glava:

„U meni živi još neko i on nije u ovom veku.“ To je Tomasova
misao, a ne Konjoljubova. Ali jednako se odnosilo i na njega.

Ali Tomas je bio u prednosti u odnosu na Debelog, kao što je
Debeli rekao, Tomas je bio pametniji; on je bio dominantna ličnost.
Obuzeo je Debelog, skinuo ga sa vina i prebacio na pivo, potkresao
mu je bradu, imao je problema sa kolima... a što je još važnije,
Tomas se setio – ukoliko je to prava reč – drugog sebe, jednog na
Minojskom Kritu, između 3000 p. n. e. i 1100 p. n. e, što je jako
davno. Tomas se čak setio i jednog sebe pre tog: onog koji je na
planetu došao sa zvezda.

Tomas je bio prototip ne-glupaka iz postneolitskog doba. Kao

prvi hrišćanin, iz apostolske ere; nije video Isusa, ali je poznavao
one koji jesu – Bože, ovde gubim kontrolu pokušavajući ovo da
zapišem. Tomas je shvatio kako da se rekonstruiše nakon fizičke
smrti. Svi prvi hrišćani znali su kako se to radi. Anamnezom,
gubitkom amnezije koja – pa, sistem bi trebalo da radi ovako. Kada
bi Tomas uvideo da umire, učitao bi se u hrišćanski znak ribe,
pojeo nešto čudno roze – roze boju identičnu onoj koju je video
Debeli – neku čudnu roze hranu i piće iz svetog krčaga čuvanog u
hladnom kredencu, onda bi umro, a kada bi se ponovo rodio,
odrastao bi i bio bi druga osoba, a ne on sam, sve dok ne bi video
znak ribe.

Predvideo je da će se to dogoditi oko četrdeset godina nakon
smrti. Greška. Trebalo je gotovo dve hiljade godina.

Na ovaj način, pomoću ovog mehanizma, vreme je poništeno.
Ili, drukčije sročeno, poništena je tiranija smrti.

Obećanje o večnom životu koje je Hrist dao svom malom stadu
nije bilo prevara. Hrist ih je naučio kako to da urade; to je imalo
veze sa besmrtnim plazmatom o kojem je Debeli govorio, živoj
informaciji koja je vekovima spavala u Nag Hamadiju. Rimljani su
pronašli i pobili sve homoplazmate – sve prve hrišćane spojene sa
plazmatom; umrli su, plazmat je pobegao u Nag Hamadi uspavan
kao informacija u kodeksima.

Sve dok 1945. nisu otkrili i iskopali biblioteku – i pročitali je.
Tako da je Tomas morao da čeka – ne četrdeset godina – nego dve
hiljade; jer zlatni znak ribe nije bio dovoljan. Besmrtnost,
poništavanje vremena i prostora, postiže se samo putem Logosa ili
plazmata; samo on je besmrtan.

Govorimo o Hristu. On je vanzemaljski oblik života koji je
došao na ovu planetu pre više hiljada godina i, kao živa
informacija, prešao je u mozgove ljudskih bića koja su već živela tu,
u domorodačku populaciju. Govorimo o simbiozi dve vrste.

Pre nego što je postao Hrist bio je Ilija. Jevreji znaju sve o Iliji i
njegovoj besmrtnosti – i njegovoj sposobnosti da prenese
besmrtnost na druge „podelom svog duha“. Ljudi iz Kumrana su to
znali. Tragali su za načinom da dobiju deo Ilijinog duha.

„Vidiš, sinko, ovde vreme postaje prostor.“

Prvo ga preobraziš u prostor a onda ideš njime, ali kao što je
Parsifal uvideo, on se uopšte nije kretao; stajao je u mestu a pejzaž
se menjao; prolazio je kroz metamorfozu. Izvesno vreme mora da
je doživljavao dvostruku ekspoziciju, preklapanje, kao i Debeli. To
je vreme sna, koje postoji sada, ne u prošlosti, mesto gde junaci i
bogovi žive i gde se dešavaju njihova dela,

Najneverovatniji zaključak do kojeg je došao Debeli bio je
koncept univerzuma kao iracionalnog i pod kontrolom
iracionalnog uma, božanskog stvaraoca. Da je univerzum
racionalan, a ne iracionalan, onda bi upad nečega u njega izgledao
iracionalno, jer to ne bi tu pripadalo. Ali Debeli, budući da je sve
obrnuo, video je kako racionalno upada u iracionalno. Besmrtni
plazmat je upao u naš svet i plazmat je bio potpuno racionalan, a
naš svet to nije bio. Ta struktura je osnova njegovog pogleda na
svet. To je poenta.

Tokom dve hiljade godina jedini racionalni element u našem
svetu je spavao. Probudio se 1945. godine, izašao je iz stanja
uspavanog semena i počeo da raste. Rastao je u sebi i pretpostavlja
se u drugim ljudima, i rastao je spolja, u makrosvetu. Nije mogao
da proceni njegovu veličinu, kao što sam rekao. Kada nešto krene
da proždire svet, dešavaju se ozbiljne stvari. Ukoliko je entitet koji
ga proždire zao ili lud, onda situacija nije samo ozbiljna; sumorna
je. Ali Debeli je video proces obrnuto. Video ga je upravo onako
kako ga je Platon video u sopstvenoj kosmologiji; racionalni um
(noös) ubeđuje iracionalni (slučajnost, slepi determinizam, ananke)
da stvori kosmos.

Taj proces je prekinulo Carstvo.

„Carstvo nikada nije palo.“ Sve do sada; do avgusta 1974. kada
je Carstvo osakaćeno, a možda pretrpelo i fatalan udarac, od ruke –
da tako kažemo – besmrtnog plazmata, koji obnovljen u aktivnoj
formi i koristi ljude kao fizičke posrednike.

Konjoljub Debeli je bio jedan od tih posrednika. Bio je, da tako
kažemo, ruka plazmata, koja poseže da rani Carstvo.

Iz toga je Debeli izveo zaključak da je imao misiju, da je upad

plazmata u njega predstavljao njegovu nameru da ga iskoristi za
dobroćudne namene.

I ja sam sanjao drugo mesto, jezero na severu i kolibe i seoske
kućice uz južnu obalu. U snu dolazim tamo iz južne Kalifornije, gde
živim; to je mesto za odmor, ali deluje baš starinski. Sve kuće su od
drveta, napravljene od braon šindre koja je bila baš popularna pre
Drugog svetskog rata. Putevi su prašnjavi. I automobili su stariji.
Čudno je što takvo jezero ne postoji u severnom delu Kalifornije. U
stvarnosti, vozio sam na sever sve do granice Oregona i preko, u
Oregon. Tu je samo hiljadu kilometara suve zemlje.

Gde to jezero – kuće i putevi oko njega – odista postoji? Bezbroj
puta sam ga sanjao. Budući da sam u snu svestan toga da sam na
odmoru, da je moj stvarni dom u južnoj Kaliforniji, ponekad u tim
povezanim snovima vozim nazad do Okruga Orindž. Ali kada
stignem živim u kući, dok u stvarnosti ovde živim u stanu. U
snovima sam oženjen. U stvarnosti, živim sam. Što je još čudnije,
supruga mi je žena koju u stvari nikada nisam video.

U jednom snu, nas dvoje smo napolju, u zadnjem dvorištu
zalivamo i negujemo ružičnjak. Vidim kuću pored; rezidenciju,
razdvaja nas zajednički betonski zid. Uz zid su zasađene divlje
ruže, da bi izgledao lepše. Dok s grabljama idem kraj zelenih
plastičnih kanti za đubre, koje smo napunili granama orezanog
bilja, pogledom okrznem suprugu – zaliva crevom – i dižem pogled
ka zidu sa žbunovima divljih ruža, i osećam se dobro; čini mi se, ne
bi bilo moguće živeti srećno u južnoj Kaliforniji da nemamo tu lepu
kuću sa prelepom baštom u zadnjem dvorištu. Više bih voleo da
posedujem rezidenciju kraj nje, ali svejedno je vidim i mogu da
uđem u njenu veću baštu. Moja supruga nosi plavi džins; vitka je i
lepa.

Razmišljam kada se probudim, trebalo bi da se odvezem na
sever do jezera; koliko god da je lepo ovde dole, sa suprugom,
baštom u zadnjem dvorištu i divljim ružama, jezero je lepše. Ali
onda uviđam da je januar i da će biti snega na autoputu severno od
područja zaliva; sada nije pravo vreme za vožnju do vikendice na
jezeru. Trebalo bi da sačekam leto; uostalom, ja sam baš nesiguran
vozač. Mada, imam dobar auto; skoro nov crveni kapri. A onda

kada se još više razbudim shvatam da živim sam u stanu u južnoj
Kaliforniji. Nemam suprugu. Nema takve kuće, sa baštom u
zadnjem dvorištu i visokim zidom sa grmovima divljih ruža. Što je
još čudnije, ne samo što nemam vikendicu na jezeru, na severu,
nego takvo jezero ni ne postoji u Kaliforniji. Mapa koju imam u
umu tokom sna je lažna; ne prikazuje Kaliforniju. Koju onda državu
prikazuje? Vašington? Postoji velika vodena površina na severu

Vašingtona; leteo sam preko nje na putu do Kanade i nazad, i

jednom na putu za Sijetl.

Ko je ta žena? Ne samo da sam sam; nikada nisam bio oženjen
tom ženom. Ipak u snu osećam snažnu, prijatnu i poznatu ljubav
prema njoj, onu vrstu ljubavi koja se razvija tek nakon niza godina.
Ali kako i to znam, budući da nikada nisam bio s nekim na takav
način pa da osećam takvu ljubav?

Ustao sam iz kreveta – zadremao sam predveče – ušao sam u
dnevnu sobu mog stana i ostao zatečen sintetičkom prirodom mog
života. Muzički uređaj (on je sintetički); televizor (on je svakako
sintetički); knjige, iskustvo iz druge ruke, bar u poređenju sa
vožnjom uskim, prašnjavim putem uz jezero, pod granama drveća,
dok konačno ne stignem do vikendice i mesta gde parkiram. Koje
vikendice? Kog jezera? Sećam se i da me je majka tamo vodila, pre
mnogo godina. Sada, ponekad, idem avionom. Postoji direktan let
od južne Kalifornije do jezera... izuzev što treba preći nekoliko
kilometara od aerodroma. Kog aerodroma? Ali, iznad svega, kako
da podnesem lažni život koji vodim u ovom plastičnom stanu, sam,
naročito bez nje, vitke žene u plavom džinsu?

Da nema Konjoljuba Debelog i njegovog susreta sa Bogom ili
Zebrom ili Logosom, i te druge osobe koja živi u Konjoljubovoj
glavi, ali u drugom veku i na drugom mestu, potpuno bih
zanemario te snove. Sećam se članaka o ljudima koji su se naselili
kraj jezera; članovi su umerene verske grupe, nešto kao Kvekeri
(odgojen sam kao Kveker); sem što, kako je navedeno, čvrsto
veruju da decu ne treba stavljati u drvene kolevke. To im je bila
jeres. Takođe – odista mogu da vidim stranice članka o njima – piše
o njima da se „povremeno rodi neki veštac“, što ima veze sa

njihovom averzijom prema drvenim kolevkama; ukoliko dete ili

bebu koja je veštac – budući veštac – stavite u drvenu kolevku,
postepeno će izgubiti moći.

Snovi o drugom životu? Ali gde? Postepeno, zamišljena mapa
Kalifornije, koja je lažna, bledi, a sa njom jezero, kuće, putevi, ljudi,
automobili, aerodrom, klan umerenih vernika sa čudnovatom
odbojnošću prema drvenim kolevkama; ali da bi sve to izbledelo
čitav niz povezanih snova u trajanju niza godina stvarnog vremena
takođe mora da izbledi.

Jedina veza između ovog predela iz sna i stvarnog sveta jeste
moj crveni kapri.

Zašto je samo taj jedan element pravi u oba sveta?
Za snove se kaže da su „kontrolisana psihoza“ ili, drugim
rečima, psihoza je san koji se probija tokom perioda budnosti.
Kakve to veze ima sa snom o jezeru, o ženi koju nikada nisam
upoznao, a prema kojoj gajim iskrenu i prijatnu ljubav? Jesu li u
mom mozgu dve osobe, kao u Konjoljubovom? Razdvojene, ali u
mom slučaju nema dezinhibirajućeg simbola koji slučajno pokrene
„drugog“ da probije pregradu i upadne u moju ličnost i moj svet?
Jesmo li svi mi kao Konjoljub Debeli, samo toga nismo svesni?

U koliko svetova istovremeno postojimo?

Još uvek grogi od dremke, uključujem TV i pokušavam da
gledam emisiju pod nazivom „Dobra stara vremena sa Dikom
Markom, II deo“. Na deranu se pojavljuju moroni i tupani, trtljaju
kao retardirani debili; bubuljičavi klinci ekstatično vrište u znak
odobravanja krajnjih banalnosti. Gasim TV. Mačka hoće da jede.
Koja mačka? U snovima, supruga i ja nemamo kućne ljubimce;
posedujemo lepu kuću sa velikim, urednim dvorištem u kojem
provodimo vikende. Imamo garažu za dva automobila... iznenada
uviđam, trgnuvši se, da je to skupa kuća; u mojim povezanim
snovima imam novca. Živim životom više srednje klase. To nisam
ja. Ja nikada ne bih tako živeo; ili bi mi baš bilo neprijatno ako bih
živeo takvim životom. Bogatstvo i imovina mi izazivaju nelagodu;
odrastao sam u Berkliju i imam tipičnu berklijevsku socijalističku
svest, uz podozriv stav prema udobnom životu.

Osoba u snu takođe poseduje nekretninu na obali jezera. Ali

prokleti kapri je isti. Početkom godine sam otišao i kupio novu
kapri Giju, koju inače ne mogu da priuštim; to je tip auta koji bi
čovek posedovao u snu. U snu onda postoji neka logika. Da sam ta
osoba imao bih isti auto.

Sat vremena nakon što sam se probudio iz sna još uvek vidim
okom uma – ma šta to bilo; treće ili ajna oko? – baštensko crevo
koje moja supruga u plavom džinsu vuče preko betonskog prilaza.
Mali detalji, bez zapleta. Voleo bih da posedujem rezidenciju kraj
kuće. Zaista? U stvarnom životu ne bih posedovao takvu
rezidenciju ni u snu. To su bogataši; njih prezirem. Ko sam ja?
Koliko osoba sam? Gde sam? Ovaj plastični stančić u južnoj
Kaliforniji nije moj dom, ali sada sam budan, pretpostavljam, i tu
živim, s mojim televizorom (pozdrav Diku Klarku), i mojim
muzičkim uređajem (zdravo, Olivija Njutn-Džon) i mojim knjigama
(zdravo devet miliona prašnjavih naslova). U poređenju sa životom
u povezanim snovima, ovaj život je samotan, lažan i bezvredan; ne
priliči inteligentnoj i obrazovanoj osobi. Gde su ruže? Gde je jezero?
Gde je vitka, nasmejana, privlačna žena koja namotava i vuče
baštensko crevo? Osoba koja sam sada ja, u poređenju sa osobom iz
sna, zbunjena je i poražena i samo pretpostavlja da živi punim
životom. U snovima vidim šta čini pun život, a to nije ono što ja
stvarno imam.

Onda mi je na pamet pala čudna pomisao. Nisam blizak s ocem,
koji je još uvek živ, preko osamdeset mu je godina, živi u severnoj
Kaliforniji, u Menlo Parku. Samo sam ga dvaput posetio i to pre
dvadeset godina. Kuća mu je poput one u snu. Njegove želje – i
postignuća – poklapaju se sa onima koje ima osoba iz sna. Da li
tokom sna postajem moj otac? Čovek iz sna – ja – negde je mojih
stvarnih godina, ili mlađi. Da; zaključujem po ženi, mojoj ženi:
dosta mlađi. U snovima sam se vratio kroz vreme, ne u sopstvenu
mladost nego u mladost mog oca! U snovima imam očev stav o
tome šta je dobar život, kakve bi stvari trebalo da budu; taj stav je
toliko snažan da ostaje prisutan još sat vremena nakon buđenja.
Naravno da me nervira mačka nakon buđenja; otac mrzi mačke.

Moj otac, u deceniji pre nego što sam rođen, imao je običaj da
vozi na sever do jezera Taho. Verovatno su on i majka tamo imali

vikendicu. Ne znam; nikada nisam bio tamo.
Filogenetsko sećanje, sećanje vrste. Ne moje lično sećanje,

ontogenetsko sećanje. „Filogenetsko je rekapitulirano u
ontogenetskom“, kako sam to sročio. U pojedincu se nalazi istorija
cele rase, do samog nastanka. Do starog Rima, do Minosa na Kritu,
do zvezda. Sve do čega sam otišao, vratio se abreakcijom, u snu,
jeste jedna generacija unazad. To je sećanje genetskog fonda,
sećanje u DNK. To objašnjava ključni doživljaj Konjoljuba Debelog
u kojem je simbol hrišćanske ribe dezinhibirao ličnost od pre dve
hiljade godina... zato što simbol potiče iz vremena od pre dve
hiljade godina. Da mu je pokazan stariji simbol abreakcijom bi
otišao još dalje; uostalom, uslovi za to su bili savršeni: prestajalo je
dejstvo natrijum pentatola, „seruma istine“.

Debeli ima drugačiju teoriju. Misli da je stvarno 103. godina
nove ere (ili leta gospodnjeg kako ja kažem; nek je proklet Debeli i
njegovi pomodni izrazi). U stvari, živimo u apostolskom dobu, ali
sloj maje ili „dokosa“, kako ga Grci zovu, prekriva svet. Debeli taj
koncept smatra ključnim: dokos, sloj obmane ili samo naizglednog.
Situacija ima veze sa vremenom, sa tim da li je vreme stvarno.

Citiraću Heraklita svojom voljom, bez Konjoljubove dozvole:
„Vreme je dete što se igra oblucima; kraljevstvo je dečje.“ Isuse! Šta
to znači? Edvard Hasi kaže za taj pasus: „Ovde, verovatno kao i kod
Anaksimandera, ’Vreme je naziv za Boga, etimološki sugerišući
njegovu večnost. Beskonačno staro božanstvo je dete koje se igra
na tabli i pomera kosmičke figure u sukobu koji se odvija po
pravilima.“ Isuse Hriste, s čim ovde imamo posla? Gde smo i kada
smo i ko smo? Koliko ljudi, na koliko mesta i u koliko doba? Figure
na tabli, koje pomera „beskonačno staro božanstvo“ koje je „dete“!

Opet sa flašom konjaka. Konjak me opušta. Ponekad odlepim,
naročito nakon celovečernjeg razgovora sa Debelim, pa mi treba
nešto da me smiri. Imam užasan osećaj da je na tragu nečeg
stvarnog i jezivo strašnog. Lično, nemam želju za bilo kakvim
novim teološkim ili filozofskim otkrićima. Ali morao sam da
sretnem Konjoljuba Debelog; morao sam da ga upoznam i čujem
njegove ćaknute ideje zasnovane na uvrnutom susretu sa Bog bi ga
znao čime. Sa krajnjom stvarnošću, možda. Ma šta da je to bilo, bilo

je živo i svesno. I nimalo nalik nama, uprkos citatu iz I Jov. 3:1-2.
Ksenofan je bio u pravu.
„Jedan je bog, a među bogovima i ljudima najveći, ne liči na

ljude ni likom ni umom.“

Kada kažete nisam sav svoj, zar to nije oksimoron? Nije li to
protivrečna, semantički besmislena izjava? Ispostavilo se da je
Debeli Tomas; a ja, nakon što sam proučio podatak u snu,
zaključujem da sam sam svoj otac, oženjen mojom majkom kada je
bila mlada – pre mog rođenja. Mislim da bi zagonetka „Povremeno
se rodi neki veštac“ trebalo nešto da mi kazuje. Dovoljno napredna
tehnologija izgledala bi nam kao neki oblik magije; Artur Č. Klark je
to napomenuo. Veštac se bavi magijom; ergo „veštac“ je neko ko
poseduje sofisticiranu tehnologiju, koja nas zbunjuje. Neko se
poigrava vremenom na tabli, neko koga ne vidimo. To nije Bog. To
je prastaro ime kojim su društva u prošlosti nazivala ovaj entitet,
kao i ljudi sada zarobljeni anahronističkim razmišljanjem. Treba
nam nova reč, ali ono s čim imamo posla nije novo.

Konjoljub Debeli može da putuje kroz vreme, da ode više
hiljada godina u prošlost. Trooki ljudi verovatno žive u dalekoj
budućnosti; naši su potomci, evolutivno izuzetno uznapredovali. I
verovatno je njihova tehnologija Debelom omogućila da putuje
kroz vreme. U stvari, njegova dominantna ličnost možda nije u
prošlosti nego u budućnosti – ali se prikazala izvan njega, u obličju
Zebre. Hoću da kažem, vatra svetog Elma koju je Debeli prepoznao
kao živu i svesnu verovatno se abreakcijom vratila u ovo vreme i
jedno je od naše dece.

8

Nisam smatrao da Debelom treba da iznesem svoj stav da je
njegov susret s Bogom odista susret sa samim sobom iz daleke
budućnosti. Toliko razvijenim, tako promenjenim da više nije bio
ljudsko biće. Debeli se sećao sve do zvezda i susreo se sa bićem
spremnim da se vrati zvezdama, i sa nekoliko sopstava usput, na
nekoliko tačaka duž puta. Svi oni su ista ličnost.

Zapis #13 u traktatu: Paskal je rekao: „Celokupna istorija
jedan je besmrtni čovek koji neprekidno uči.“ To je Besmrtni
kojem se klanjamo ne znajući mu ime. „Živeo je davno, ali još
uvek je živ“, i „Vrhovni Apolon se vraća.“ Ime se menja.

U neku ruku Debeli je ubo istinu; sreo je svoja prošla ja i svoja
buduća ja – dva buduća ja: jedno rano, trooke ljude, a onda Zebru,
koja je bestelesna.

U određenom smislu vreme je njemu bilo ukinuto, a
rekapitulacija sopstava duž ose linearnog vremena uzrokovala je
spajanje mnoštva sopstava u jedan zajednički entitet.

Iz spajanja sopstava nastala je Zebra, koja je nad- ili trans-
vremenska: čista energija, čista živa informacija. Besmrtna,
benigna, inteligentna i brižna. Suština racionalnog ljudskog bića. U
središtu iracionalnog univerzuma vođen iracionalnim Umom

nalazi se racionalan čovek, a Konjoljub Debeli je samo jedan
primer. Invazivno božanstvo s kojim se Debeli susreo 1974. godine
bio je on sam. Međutim, Debeli se doimao srećnim zbog uverenja
da je sreo Boga. Nakon što sam razmislio, odlučio sam da mu ne
iznesem svoj stav. Uostalom, možda nisam u pravu.

Sve to ima veze sa vremenom. „Vreme je moguće prevazići“,
napisao je Mirča Elijade. Sve se svodi na to. Velike eleusinske
misterije, orfičke, misterije ranih hrišćana, Sarapisa, Hermesa
Trismegista, renesansnih alhemičara hermetista, bratstva Ružinog
Krsta, Apolonija iz Tijane, Simona Maga, Asklepija, Paracelzusa,
Brana, čini ukidanje vremena. Tehnike postoje. Dante je pisao o
njima u „Komediji”. To ima veze sa gubljenjem amnezije; kada se
izgubi zaborav, istinsko sećanje širi se nazad i napred, u prošlost i
u budućnost, a uz to, začudo, i u alternativne svetove; vreme je i
ortogonalno i linearno.

Zato se za Iliju s pravom može reći da je besmrtan; ušao je u
Gornji domen (Kako ga Debeli naziva) i vreme više ne utiče na
njega. Vreme je jednako onom što su u vreme starih civilizacija
nazivali „astralni determinizam'. Svrha misterija bila je
oslobađanje od astralnog determinizma, koji je, grubo gledano, isto
što i sudbina. O tome, Debeli je napisao u traktatu:

Zapis #49. Dva domena postoje, gornji i donji. Gornji, koji
potiče od hiperuniverzuma I ili Janga, Parmenidova Forma I,
svestan je i voljan. Donji domen, ili Jin, Parmenidova Forma II,
mehanički je, vođen slepim, efikasnim ciljem, deterministički
je i bez inteligencije, zato što potiče iz mrtvog izvora. U vreme
starih civilizacija zvali su ga „astralni determinizam“. Zatočeni
smo, uopšteno gledano, u donjem domenu, ali svetim tajnama,
preko plazmata, oslobađamo se. Sve dok se ne prekine
astralni determinizam, mi toga čak nismo ni svesni, toliko smo
u neznanju. „Carstvo nikada nije palo.“

Sidarta, Buda, sećao se svih svojih prethodnih života; zato su ga
nazvali buda, što znači „Prosvetljeni“. Saznanje o tom postignuću

od njega je prešlo u Grčku i javlja se u učenjima Pitagore, koji je
čuvao velik deo ove okultne, mistične gnostičke tajne; međutim,
njegov učenik Empedokle izašao je iz Pitagorejskog društva i javno
sve priznao. Empedokle je rekao prijateljima u poverenju da je on
bio Apolon. Poput Bude i Pitagora, i on se sećao svojih prethodnih
života. Ono o čemu nisu govorili bila je sposobnost da se „sete“
budućih života.

Trooki ljudi koje je Debeli video bio je on sam u prosvetljenom
stanju evolutivnog razvoja tokom različitih života. U Budizmu to se
naziva „nadčulno duhovno oko“ (dibba-cakkhu), sposobnost da se
vidi umiranje i ponovno rađanje bića. Gautama Buda (Sidarta) je to
postigao tokom drugog bdenja (od deset po podne do dva ujutru).
Tokom prvog bdenja (od šest po podne do deset uveče) stekao je
znanje o svim – ponavljam: svim – svojim prethodnim životima
(pubbeni-vasanussati-nana). Debelom to nisam rekao, ali on je u
suštini postao Buda. Nije mi se činilo pametnim da mu to kažem.
Uostalom, ukoliko je neko Buda onda bi i sam trebalo da bude u
stanju to da shvati.

Zanimljivo je paradoksalno što Buda – prosvetljeni – nije u
stanju da skonta, čak ni nakon četiri i po godine, da se prosvetlio.
Debeli se potpuno ukopao u svoju preobimnu egzegezu, u
uzaludnom nastojanju da utvrdi šta mu se to dogodilo. Više je
nalikovao žrtvi vozača koji je pobegao s mesta udesa nego Budi.

„Jebem ti sveca!“, što bi Kevin rekao o susretu sa Zebrom. „Šta
je TO?“

Kevin nije padao ni na kakvu halabuku od senzacije. Sebe je
smatrao jastrebom, a senzaciju zecom. Egzegeza mu nije bila baš
od koristi, ali ostao je Debelom dobar prijatelj. Kevin je
funkcionisao po principu: osudi delo, a ne počinioca.

Ovih dana, Kevin se dobro osećao. Uostalom, njegovo loše
mišljenje o Šeri pokazalo se kao opravdano. To ga je zbližilo s
Debelim. Kevin ju je prozreo, uprkos raku. Kad sve sabere,
činjenica da je umirala njemu ništa nije značila. Razmišljao je o
tome i zaključio da je rak bio prevara.

Ovih dana Debeli je opsesivno razmišljao, dok je bio sve

zabrinutiji za Šeri, o tome da će Spasitelj uskoro biti ponovo rođen
– ili je već bio. Negde je hodio ili će uskoro ponovo hoditi svetom.

„Šta je Debeli nameravao da uradi kada Šeri umre?”, Moris je
doviknuo u formi pitanja. Hoće li i on umreti?

Ni najmanje. Dok je razmišljao, pisao, istraživao i primao deliće
poruka od Zebre u hipnagogijskim stanjima i u snovima, i dok je
pokušavao da spasi nešto iz olupine sopstvenog života, Debeli je
odlučio da potraži Spasitelja. Naći će ga ma gde bio.

To je bila misija, božanska svrha, koju mu je Zebra dodelila
marta 1974. godine: blagi jaram, teret lagan. Debeli, sada sveta
osoba, postao bi moderni mag. Samo mu je nedostajao trag –
nagoveštaj gde da traži. Zebra će mu reći, pre ili kasnije, nagoveštaj
će doći od Boga. To je bila svrha Zebrine teofanije: da Debelog
usmeri na pravi put.

Naš drugar Dejvid, nakon što mu je to rečeno, upitao je: „Hoće
li to biti Hrist?” Time je pokazao da je katolik.

„To je peti Spasitelj“, zagonetno je odgovorio Debeli. Uostalom,
Zebra je spomenula dolazak Spasitelja na nekoliko – u neku ruku
kontradiktornih – načina: kao sveta Sofija, koja je Hrist; kao
Vrhovni Apolon; kao Buda ili Sidarta.

Budući da je bio eklektičan u teološkom smislu, Debeli je
nabrojao nekoliko spasitelja: Buda, Zaratustra, Isus i Muhamed
Ahmed bin Abd Alah (to jest Muhamed). Nekad je navodio i Manija.
Stoga, sledeći Spasitelj biće peti po redu, po kraćoj listi, ili šesti po
dužoj. Ponekad, Debeli bi dodao i Asklepija koji bi, dodavanjem na
dužu listu, sledećeg Spasitelja učinio sedmim po redu. Kako bilo, taj
sledeći spasitelj biće poslednji; kraljevaće i suditi svim narodima i
ljudima. Podignut je razdelni most zaratustrizma, koji će dobre
duše (iz svetlosti) razdvojiti od loših duša (iz tame). Maat je stavila
svoje pero na tas naspram srca svakog čoveka, dok je Oziris sedeo
kao Sudija. Puno je tu posla bilo.

Debeli je nameravao da prisustvuje, možda da doda Knjigu
života Vrhovnom sudiji, Starcu iz Knjige proroka Danila.

Naglasili smo Debelom da bi, nadajmo se, „Knjiga života” – u
kojoj bi bila ispisana imena svih spasenih – bila preteška da je

jedan čovek sam podigne; bio bi potreban čekrk i kran. Debelom to
nije bilo smešno.

„Ček da Vrhovni sudija vidi moju mrtvu mačku“, rekao je Kevin.
„Ti i tvoja prokleta mačka', kazao sam. „Dosadilo nam je da
slušamo o tvojoj mrtvoj mački.“
Nakon što je Debeli izložio svoje lukave planove za nalaženje
Spasitelja – ma koliko trebalo daleko da ode da bi ga pronašao –
uvideo sam ono što je bilo očigledno: Debeli je u stvari tražio
preminulu devojku Gloriju, za čiju je smrt sebe smatrao
odgovornim. Potpuno je pomešao svoj verski život i ciljeve sa
emotivnim životom i ciljevima. Njemu je „spasitelj“ značilo
„izgubljeni prijatelj“ Nadao se ponovnom susretu sa njom, ali s ove
strane groba. Ako ne može da ode kod nje, tamo, pronaći će je
ovde. Shodno tome, mada nije više bio sklon samoubistvu, još uvek
je bio lud. Ali meni je to izgledalo kao napredak; tanatos je gubio
bitku sa erosom. Kao što je Kevin kazao: „Možda Debelog negde
usput kresne neka cica.“

Do trenutka polaska u svetu potragu pokušavao je da pronađe
dve mrtve devojke: Gloriju i Šeri. Ova unapređena verzija priče o
gralu nagnala me je da se zapitam jesu li jednako snažni erotski
razlozi motivisali Vitezove grala iz Montsalvata, zamka u kojem se
obreo Parsifal. Vagner u tekstu kaže da put do tamo pronađu
isključivo oni koje sam gral pozove. Krv Hrista na krstu uhvaćena
je u istu posudu iz koje je pio na poslednjoj večeri; tako da je
njegova krv bukvalno bila u njoj. U suštini, krv je ta koja je prizivala
vitezove, a ne gral; krv nikada nije umrla. Poput Zebre, sadržaj
grala je bio plazma ili, kako ga je Debeli nazvao, plazmat. Debeli je
verovatno zapisao negde u egzegezi da je Zebra jednako plazmat
jednako sveta krv razapetog Hrista.

Prolivena krv izlomljene devojke dok umire na pločniku pred
zgradom Sinanona u Ouklandu zvala je Debelog koji je, poput
Parsifala, bio potpuna budala. To reč „Parsifal“ navodno znači na
arapskom; navodno je to izvedenica od „Falparsi“, arapske reči
koja znači „potpuna budala“. Nije baš tako, naravno, mada u operi
„Parsifal” Kundri se obraća tako Parsifalu. Ime „Parsifal“ u stvari je
izvedeno iz „Perseval“, što je samo još jedno ime. Međutim, ima tu

nešto zanimljivo: preko Persije gral je poistovećen sa
prehrišćanskim lapis exilix, što je čarobni kamen. Taj kamen,
kasnije u alhemiji kod hermetista, sredstvo je koje ljudima
omogućava metamorfozu. Na osnovu koncepta simbioze između
različitih vrsta do kojeg je došao Debeli, po kojem se ljudsko biće
ukrstilo sa Zebrom, ili Logosom ili plazmatom i postalo
homoplazmat, primećujem određeni kontinuitet u svemu ovome.
Debeli je verovao da se ukrstio sa Zebrom; tako je već postao ono
za čim su tragali alhemičari hermetisti. Bilo bi prirodno, u tom
slučaju, da traži gral; pronašao bi prijatelja, sebe i dom.

Kevin je imao ulogu zlog čarobnjaka Klingsora zbog stalnog
ismevanja idealističkih aspiracija koje je imao Debeli. Po Kevinu,
on je bio napaljen. U Debelom, tanatos – smrt – borio se sa erosom
– kojeg Kevin nije poistovećivao sa životom nego sa kresanjem.
Verovatno istina nije bila daleko od toga; mislim na Kevinov
suštinski opis dijalektičke borbe u umu Debelog. Deo Debelog
žudeo je da umre, a deo je žudeo za životom. Tanatos može da
preuzme koji god oblik poželi; može da ubije eros, životnog
pokretača, a zatim da ga oponaša. Kada ti tanatos to uradi, onda si
u debelom problemu; pretpostavljaš da te pokreće eros, ali to je
maskirani tanatos. Nadam se da se to nije dogodilo Debelom;
nadam se da njegova žudnja za traženjem i pronalaskom Spasitelja
potiče od erosa.

Istinski Spasitelj, ili istinski Bog, donosi život; on jeste život.
Svaki „spasitelj“ ili „bog“ koji donosi smrt nije ništa drugo do
tanatos sa maskom spasitelja. Zato se Isus pokazao kao istinski
Spasitelj – čak i kada nije želeo tako da se prikaže – svojim čudima
isceljenja. Ljudi su znali na šta čuda isceljenja ukazuju. Na samom
kraju Starog zaveta nalazi se predivan paragraf koji razjašnjava
ovo. Bog kaže: „A vama, koji se bojite imena mog, granuće Sunce
pravde, i zdravlje će biti na zracima Njegovim, i izlazićete i
skakaćete kao teoci od jasala.“

U neku ruku Debeli se nadao da će Spasitelj isceliti obolelo,
obnoviti slomljeno. Na izvestan način, u stvari je verovao da je
mrtvu devojku Gloriju moguće vratiti u život. Zato ga je Šerina
uporna patnja, sve jači rak, zbunjivala i gasila mu duhovne nade i

verovanja. Po njegovom sistemu, kako ga je predstavio u egzegezi,
na osnovu susreta sa Bogom, Šeri je trebalo da se oporavi.

Debeli je tragao za dobrom ponudom. Mada mu je u suštini bilo
jasno zašto je Šeri imala rak, duhovno nije. U stvari, Debeli nije
odista mogao da shvati zašto je Hrist, Sin Božji, razapet. Debelom
bol i patnja nisu imali smisla; nije mu se to uklapalo u smisao
svega. Stoga, razmišljao je, postojanje tako užasnih patnji ukazivalo
je na iracionalnost u univerzumu, na uvredu razuma.

Nesumnjivo, Debeli je ozbiljno shvatao planiranu potragu.
Napabirčio je maltene dvadeset hiljada dolara na štednom računu.

„Ne ismevaj ga“, rekao sam jednom Kevinu. „Njemu to znači.“
Sa odsjajem uobičajenog ciničnog podsmeha u očima, Kevin je
kazao: „I meni znači da nekom ispomeram dupe.“

„Oladi“, rekao sam. „Nije smešno.“

Kevin je samo nastavio da se ceri.

Nakon nedelju dana, Šeri je umrla.
Kao što sam i predvideo, Debeli je na savesti sada nosio dve
smrti. Nije uspeo da spase nijednu devojku. Kada ste Atlas morate
da nosite težak teret i ukoliko ga ispustite, mnogo ljudi pati, čitav
svet ljudi, čitav svet patnje. To se sada nadvilo nad Debelim u
duhovnom, pre nego u fizičkom smislu, taj teret. Vezani za njega,
dva leša zvala su u pomoć – dozivali su iako mrtvi. Povici mrtvih
odista su strašni; morate da se potrudite da ih ne čujete.
Strahovao sam da će Debeli ponovo pokušati samoubistvo, a
ako ne uspe, da će onda još neko vreme provesti u tapaciranoj sobi.

Iznenadilo me je što sam ga zatekao smirenog kad sam svratio
do njega.

„Idem“, kazao je.

„U potragu?“
„Shvatio si“, rekao je Debeli.

„Kuda?“
„Ne znam. Prosto ću krenuti i Zebra će me voditi.“
Nisam bio motivisan da pokušam da ga odgovorim od toga; šta

mu je drugo preostalo? Da sam sedi u stanu u kojem je živeo sa
Šeri? Da sluša kako Kevin ismeva sav jad na ovom svetu? Što je
najgore, mogao je da provodi vreme slušajući Dejvida dok trtlja o
tome kako „Bog stvara dobro iz zla.“ Ako bi ga nešto oteralo u
ludnicu onda je to unakrsna vatra između Kevina i Dejvida: glup,
pobožan i lakoveran protiv cinično okrutnog. A šta ja na to da
dodam? Šerina smrt je i mene pokidala, rasklopila me na sastavne
delove, poput igračke rastavljane u šarene delove u kojima je
prvobitno bila. Došlo mi je da kažem: „Povedi i mene, Debeli.
Pokaži mi put do kuće.“

Dok smo Debeli i ja sedeli i tugovali, zazvonio je telefon. Bet je
nazvala, da se uveri da je Debeli svestan sedmodnevnog kašnjenja
u plaćanju dečjeg izdržavanja.

Kad je spustio slušalicu, kazao mi je: „Moje bivše žene su
potomci pacova.“

„Moraš da odeš odavde“, rekao sam.

„Onda se slažeš da treba da idem.“

„Da“, rekao sam.

„Imam dovoljno novca da odem bilo gde. Razmišljao sam o
Kini. Pitao sam se, gde je najmanja šansa da bude mesto Njegovog
rođenja? Komunistička zemlja kakva je Kina. Ili Francuska.“

„Što Francuska?“, upitao sam.
„Oduvek sam hteo da vidim Francusku.“
„Onda idi u Francusku“, kazao sam.
„A šta ćeš ti’“, promrmljao je Debeli.

„Molim?“

„Razmišljao sam o televizijskoj reklami za Amerikan Ekspres
putničke čekove. ’A šta ćeš ti. Šta ćeš ti.’ Sad se tako osećam. U
pravu su.“

Kazao sam: „Sviđa mi se ona kada sredovečni čovek kaže ’U
tom novčaniku sam imao šesto dolara. Ovo je nešto najgore što mi
se ikada desilo.’ Ako je to nešto najgore što mu se ikada desilo...“

„Aha“, kazao je Debeli, klimnuvši potvrdno. „Lepo je živeo.“

Znao sam kakvu sliku je imao Debeli u umu: sliku devojaka na
samrti. Slomljenih udarcem ili probijenih iznutra. Stresao sam se i
osetio, i sam, da mi se plače.

„Ugušila se“, rekao je Debeli, konačno, tiho. „Prosto se jebeno
ugušila; više nije mogla da diše.“

„Žao mi je“, kazao sam.
„Znaš šta mi je doktor rekao da me oraspoloži?”, rekao je
Debeli. „Ima gorih bolesti od raka.”

„Je I’ ti pokazao slajdove?”
Obojica smo se nasmejali. Kad si maltene lud od bola, smeješ se
onome čemu možeš.
„Hajde da odšetamo do ulice Sombrero”, predložio sam; tamo
se nalazio dobar restoran i kafić u koji smo voleli da idemo.
„Častim pićem.”
Odšetali smo do Glavne ulice i seli u kafić u ulici Sombrero.
„Gde je ona mala smeđokosa s kojom ste ranije dolazili?”,
konobarica je upitala Debelog dok je spuštala pića.
„U Klivlendu”, kazao je Debeli. Obojica smo se ponovo
nasmejali. Konobarica se setila Šeri. Bilo je previše strašno da
bismo bili ozbiljni.
„Poznavao sam jednu ženu”, kazao sam Debelom dok smo pili,
„i pričao sam joj o mojoj mrtvoj mački i kazao sam ’Pa, sada počiva
u večnosti’ a ona je smesta rekla, sva ozbiljna ’Moja mačka je
pokopana u Glendejlu.’ Svi smo se uključili u razgovor i poredili
vreme u Glendejlu sa vremenom u večnosti.” Debeli i ja smo se
toliko jako smejali da su svi zurili u nas. „Moramo da prekinemo s
ovim”, kazao sam, smirivši se.
„Zar nije hladnije u večnosti?”, upitao je Debeli.

„Da, ali ima manje smoga.”
Debeli je rekao: „Možda ću ga tamo naći.”

„Koga?” upitao sam.

„Njega. Petog spasitelja.”
„Sećaš se kad smo bili u tvom stanu”, kazao sam, „kad je Šeri

počela s hemoterapijom i kosa joj je opadala...“
„Aha, mačja posuda za vodu.“
„Stajala je kraj mačje posude za vodu a kosa joj je upadala u

posudu za vodu i jadna mačka je bila zbunjena.“
„’Šta je sad ovo koji đavo?’“, rekao je Debeli, citirajući šta bi

mačka rekla da je mogla da govori. „’Ovde u mojoj posudi za
vodu?’“ Kezio se, ali u kezu nije bilo zadovoljstva. Nijedan od nas
dvojice više nije bio zabavan, čak ni jedan drugom. „Treba nam
Kevin da nas razveseli“ rekao je Debeli. „Kad malo bolje razmislim“,
promrmljao je, „možda nam i ne treba.“

„Samo treba da istrajemo“, kazao sam.
„File“, rekao je Debeli, „ako ga ne nađem, umreću.“
„Znam“, kazao sam. To je bila istina. Spasitelj se nalazio između
Konjoljuba Debelog i uništenja.
„Programiran sam za samouništenje“, rekao je Debeli. „Dugme
je pritisnuto.“

„To što osećaš...“, zaustio sam.

„Racionalni su“, kazao je. „Uslovi ove situacije. Istina. Nije ovo
ludilo. Moram da ga pronađem, ma gde da je, ili ću umreti.“

„Pa, onda ću i ja umreti“, kazao sam. „Ako ti umreš.“
„Tako je“, rekao je. Klimnuo je potvrdno. „Skontao si. Ne možeš
da postojiš bez mene a ja ne mogu da postojim bez tebe. Zajedno
smo u ovome. Jebiga. Kakav je to život? Što se ovakve stvari
dešavaju?“

„Sam si rekao. Univerzum.

„Naći ću ga“, rekao je Debeli. Popio je piće, spustio praznu čašu
i ustao. „Hajdemo nazad u stan. Hoću da čuješ novu ploču Linde
Ronštat „Živeti u SAD”. Baš je dobra.“

Kad smo izašli iz kafića, kazao sam: „Kevin kaže da se
Ronštatova izlizala.“

Zastavši na vratima, Debeli je rekao: „Kevin se izlizao, kukaće
tu prokletu crknutu mačku iz kaputa na Sudnji dan i svi će mu se
smejati onako kako se on smeje nama. Eto šta zaslužuje: Velikog

sudiju baš kakav je on sam.“

„Nije loša ta teološka ideja“, kazao sam. „Zatekneš se licem u
lice sa samim sobom. Misliš da ćeš ga naći?“

„Spasitelja? Aha, naći ću ga. Ako ostanem bez para vratiću se
kući da malo radim i onda opet idem. Negde mora da bude. Zebra
je tako rekla. A Tomas u mom umu – on je to znao; setio se Isusa
samo zato, jer je bio tamo malo pre toga i znao je da će se vratiti.
Svi su bili radosni, potpuno radosni, spremali su mu dobrodošlicu.
Povratak mladoženje. Toliko jebeno svečano je bilo, File; skroz
razdragano i uzbudljivo i svi su trčali unaokolo. Istrčavali su iz
Crnog gvozdenog zatvora i samo su se smejali i smejali; jebeno su
ga razneli, File; ceo zatvor. Razneli ga i izašli napolje... trčali su i
smejali se i bili potpuno, potpuno srećni. A ja sam bio jedan od
njih.“

„Bićeš ponovo“, rekao sam.
„Biću“, kazao je, „kada ga pronađem. Ali do tada neću biti; ne
mogu; nema načina.“ Zastao je na pločniku, s rukama u džepovima.
„Nedostaje mi; File; jebeno mi nedostaje. Hoću da budem s njim;
hoću da ga osetim oko sebe, To niko ne može, Video sam ga – u
neku ruku – i hoću ponovo da ga vidim, Ta ljubav, ta toplina – to
njegovo oduševljenje što sam to ja, što me vidi, zadovoljstvo što
sam to ja: prepoznavanje da sam to ja. On me je prepoznao!“
„Znam“, kazao sam, smušen.
„Niko ne zna kakav je to osećaj“, rekao je, „videti ga, a onda ga
ne videti više. Skoro pet godina, pet godina...“ Odmahnuo je. „Čega?
A ono pre toga?“
„Naći ćeš ga“, rekao sam.
„Moram“, nastavio je Debeli, „ili ću umreti. I ti ćeš, File. Znamo
to obojica.“

Vođa Vitezova grala, Amfortas, ima ranu koja ne zarasta.
Klingsor ga je ranio kopljem kojim je proboden Hrist. Kasnije, kada
Klingsor baci koplje na Parsifala, potpuna budala uhvati koplje –
koje stane u vazduhu – i drži ga, načini njime znak krsta, na šta

Klingsor i njegov zamak nestanu. Nisu ni bili tamo; bili su varka,
ono što Grci nazivaju dokos; ono što Indijci nazivaju veo maje.

Ne postoji ništa što Parsifal nije kadar da uradi. Na kraju opere,
Parsifal dodirne kopljem Amfortasovu ranu i rana zaceli. Amfortas,
koji je samo želeo da umre, isceljen je. Ponavljaju se misteriozne
reči, koje nikada nisam razumeo, mada znam nemački:

„Gesegnet sei dein Leiden,
Das Mitleids höchste Kraft,
Und reinsten Wissens Macht
Denn zagen Toren gab!“

Ovo je jedan od ključeva tajne iz priče o Parsifalu, potpunoj
budali koja uklanja iluziju čarobnjaka Klingsora i njegovog zamka i
leči Amfortasovu ranu. Ali šta to znači?

„Blagoslovena nek ti je patnja,
Koja bojažljivoj budali dade
Sažaljenja najveću moć
I najčistijeg znanja silu!“

Ne znam šta to znači. Međutim, znam da je u našem slučaju,
potpuna budala, Konjoljub Debeli, i sam imao ranu koja nije htela
da zaceli, i bol koji ide uz nju. Dobro; ranu je napravilo koplje koje
je probolo Spasiteljev bok i samo ga isto to koplje može isceliti. U
operi, nakon Amfortasovog isceljenja, hram je napokon otvoren
(bio je dugo zatvoren) i ukazuje se gral, i u tom času nebeski
glasovi kažu:

„Erlösung dem Erlöser!“

Što je veoma čudno, jer to znači:

„Spasenje Spasitelju!“

Drugim rečima, Hrist je spasao sebe. Za to postoji tačan naziv:
Salvator salvandus. „Spaseni Spasitelj.“

„Činjenica da u izvršenju svog zadatka večiti glasnik mora sam
da preuzme inkarnaciju i kosmičko izgnanstvo, i činjenica da je, bar
u iranskoj verziji mita, u neku ruku isti kao i oni koje zove – nekada
izgubljene delove božanskog sebe – iznedrile su ideju o ’spasenom
spasitelju’ (salvator salvandus).“

Izvor je relevantan: „Enciklopedija filozofije”, izdavačka kuća
Makmilan iz Njujorka, izdanje iz 1967. godine; u članku o
„Gnosticizmu“. Pokušavam da shvatim kako to može da se primeni
na Debelog. Šta je ta „sažaljenja najveća moć“? Kako to sažaljenje
ima moć da zaceli ranu? I može li Debeli da se sažali na sebe i tako
isceli sopstvenu ranu? Da li bi to, onda, Konjoljuba Debelog načinilo
samim Spasiteljem, spasenim spasiteljem? Vagner, čini se, govori o
toj ideji. Ideja o spasenom spasitelju gnostičkog je porekla. Kako je
dospela u „Parsifala”?

Možda je Debeli tragao za sobom kada se upustio u potragu za
Spasiteljem. Da isceli ranu načinjenu prvo Glorijinom smrću, a
onda i Šerinom. Ali šta je u našem savremenom svetu onda
uporedivo sa Klingsorovim ogromnim kamenim zamkom?

Ono što Debeli naziva Carstvom? Crni gvozdeni zatvor?
Je li Carstvo „koje nikada nije palo“ samo iluzija?
Reči koje izgovara Parsifal zbog kojih ogromni kameni zamak –
i sam Klingsor – nestaju jesu:

„Mit diesem Zeichen bann’ Ich deinen Zauber. „
„Ovim znakom poništavam ti čin.“

Znak je, naravno, znak Krsta. Debelog je spasao sam Debeli, kao

što sam već uvideo; Zebra predstavlja sva sopstva na linearnoj
vremenskoj osi, stopljena u jedno nad- ili transvremensko sopstvo
koje ne može da umre, i koje se vratilo da spasi Debelog. Ali ne
usuđujem se da kažem Debelom da traži sam sebe. Nije spreman za
takvu ideju jer, kao i svi mi, on spasitelja traži spolja.

„Sažaljenja najveća moć“ je obično sranje. Sažaljenje ne
poseduje moć. Debeli je osećao ogromno sažaljenje prema Gloriji i
ogromno sažaljenje prema Šeri i to nijednoj nije pomoglo ni jebenu
mrvicu. Nešto je nedostajalo. Svi to znaju, svako ko je bespomoćno
gledao nekog bolesnog ili na samrti ili životinju koja umire, osetio
je užasno sažaljenje, nadmoćno sažaljenje, i uvideo je da je to
sažaljenje, ma koliko bilo, beskorisno.

Nešto drugo je iscelilo ranu.

Meni, Dejvidu i Kevinu to je bila ozbiljna stvar, ta rana u
Debelom koja neće da zaceli, ali koja mora da zaceli i koja će
zaceliti – ukoliko Debeli pronađe Spasitelja. Je li u budućnosti
vrebala neka čarobna scena u kojoj će se Debeli opasuljiti, shvatiti
da je on Spasitelj, pa automatski biti isceljen? Nemojte se kladiti. Ja
ne bih.

„Parsifal” je jedan od onih prodornih artefakta kulture koji
izazivaju subjektivan osećaj da ste iz njih nešto naučili, nešto
vredno ili čak neprocenjivo; ali kada bolje razmislite iznenada se
počešete po glavi i kažete: „Čekaj malo. Ovo nema smisla.“ Vidim
Riharda Vagnera kako stoji pred nebeskom kapijom. „Morate da
me pustite unutra“, kaže. „Ja sam napisao „Parsifala“. Tiče se grala,
Hrista, patnje, sažaljenja i isceljenja. Je li tako?“ A oni mu odgovore:
„Pa, pročitali smo ga i nema smisla.“ TRAS. Vagner je u pravu, ali i
oni su. To je još jedna kineska klopka za prste.

A možda suština nije u tome. Ovde imamo posla sa zen
paradoksom. Ono što nema smisla najviše ima smisla. Uhvaćen
sam u grehu najveće magnitude: upotrebi aristotelovske
bivalentne logike: „Nešto jeste A ili nije A“ (princip isključenja
trećeg). Svi znaju da je aristotelovska bivalentna logika sjebana.
Hoću da kažem da...

Da je Kevin ovde, rekao bi: „Tupa-tupa tip“, što je govorio

Debelom dok je ovaj naglas čitao delove egzegeze. Kevin od Dubine
nema koristi. U pravu je. Ja samo radim „Tupa-tupa tip“ sve vreme
dok pokušavam da shvatim kako će Konjoljub Debeli isceliti –
spasiti – Konjoljuba Debelog. Jer Debelom nema spasa. Šerino
isceljenje trebalo je da nadomesti gubitak Glorije; ali Šeri je umrla.
Zbog Glorijine smrti Debeli je uzeo četrdeset devet tableta otrova i
sada se nadamo da će nakon Šerine smrti otići, pronaći Spasitelja
(kog Spasitelja?) i biti isceljen – isceljen od rane koja je pre Šerine
smrti njemu bukvalno bila smrtna. Sada nema Konjoljuba Debelog;
ostala je samo rana.

Konjoljub Debeli je mrtav. Odvukle su ga u grob dve
zlonamerne žene. Odvukle su ga, jer je budala. Eto još jedne
besmislene stvari u „Parsifalu”, ideje da je glupost spasonosna.
Zašto? U „Parsifalu” patnja je bojažljivoj budali podarila „najčistijeg
znanja silu.“ Kako? Zašto? Molim, objasnite.

Molim pokažite mi šta su to dobro Glorijina patnja i Šerina
patnja donele Debelom, bilo kome, bilo čemu. To je laž. Patnju
treba ukinuti. Pa, istina, Parsifal je to postigao isceljenjem rane;
Amfortasova agonija se završila.

Nama odista treba lekar, a ne koplje. Da vam pročitam zapis
#45 iz traktata koji piše Debeli.

#45. Videvši Hrista u viziji ispravno sam mu rekao:
„Potrebno nam je lečenje.“ U viziji je bio i ludi tvorac koji je
uništio ono što je stvorio, bez svrhe; što znači, iracionalno. To
je poremećena crta Uma; Hrist nam je jedina nada, jer sada ne
možemo da zovemo Asklepija. Asklepije je bio tu pre Hrista i
digao je čoveka iz mrtvih; zbog tog čina, Zevs je poslao Kiklopa
da ga ubije munjom. I Hrist je ubijen zbog onoga što je učinio:
digao je čoveka iz mrtvih. Ilija je vratio dečaka u život i ubrzo
je nestao u vihoru. „Carstvo nikada nije palo.“

Zapis #46. Lekar nam je dolazio više puta pod različitim
imenima. Ali još uvek nismo isceljeni. Carstvo ga je primetilo i
izbacilo. Ovoga puta uništiće Carstvo fagocitozom.

U mnogo čemu Konjoljubova egzegeza je smislenija od

„Parsifala“. Debeli univerzum vidi kao živ organizam u koji je ušla
otrovna čestica. Otrovna čestica, od teškog metala, ugradila se u
univerzum-organizam i truje ga. Univerzum-organizam pušta
fagocit. Fagocit je Hrist. On obujmljuje otrovnu metalnu česticu –
Crni gvozdeni zatvor – i počinje da ga uništava.

Zapis #41. Carstvo je uvođenje, kodifikacija, poremećaja;
ludo je i svoje ludilo nama nasilno nameće, jer je po prirodi
nasilno.

Zapis #42. Borba sa Carstvom podrazumeva inficiranost
njegovom poremećenošću. To je paradoks; ko god da pobedi
deo Carstva postaje Carstvo; ono se širi poput virusa, nameće
svoju formu neprijateljima. Tako postaje sopstveni
neprijatelj.

Zapis #43. Spram Carstva nalazi se živa informacija,
plazmat ili lekar, kojeg znamo kao Svetog duha ili bestelesnog
Hrista. To su dva principa, tama (Carstvo) i svetlost (plazmat).
Na kraju, Um će pobedu omogućiti ovom drugom. Svako od
nas umreće ili preživeti u zavisnosti od toga kome se prikloni i
šta čini. Svako od nas sadrži obe komponente. Na kraju će
jedna ili druga komponenta pobediti u svakom čoveku.
Zaratustra je to znao, zato što ga je Mudri Um obavestio. On je
bio prvi spasitelj.7 Ukupno ih je bilo četvorica. Treba da se
rodi peti, koji će biti drugačiji od njih: vladaće nama i suditi
nam.

Po meni, može Kevin da govori „tupa-tupa tip“ kad god Debeli
čita ili citira iz traktata, ali Debeli je namirisao nešto. Vidi sadašnju
kosmičku fagocitozu, koja se na mikroplanu tiče svih nas. Otrovna
metalna čestica ugrađena je u svakog od nas: „Ono što je gore

7 Debeli je izostavio Budu, možda zato što ne shvata ko je i šta je Buda.
(Prim, aut.)

(makrokosmos) jednako je onome što je dole (mikrokosmos ili
čovek).“ Svi smo ranjeni i svima nam je potreban lekar – Ilija
Jevrejima, Asklepije Grcima, Hrist hrišćanima, Zaratustra
gnosticima, sledbenicima Mane, i tako dalje. Umiremo, jer se
rađamo bolesni – rađamo se sa opiljkom teškog metala u sebi,
ranom poput Amfortasove. A kada se iscelimo bićemo besmrtni;
tako je trebalo da bude, ali otrovni metalni opiljak ušao je u
makrokosmos ušavši istovremeno u svaku od njegovih
mikrokosmičkih mnogostrukih formi: nas.

Razmislite o mački koja vam drema u krilu. Ranjena je, ali rana
se još uvek ne vidi. Poput Šeri, nešto je jede. Da li biste se kladili
protiv ove izjave? Spojte sve slike mačke u linearnom vremenu u
jedan entitet; ono što dobijete probodeno je, ranjeno i mrtvo. Ali
dogodi se čudo. Nevidljivi lekar vraća mačku u život.

„Zato sve nakratko okleva, pa hita u smrt. Biljka i insekt umiru
po završetku leta, zver i čovek nakon nekoliko godina: smrt
neumitno kosi. Uprkos tome, ne, kao da uopšte nije tako, sve je
uvek tu i na svom mestu, kao da je sve neuništivo... To je
privremena besmrtnost. Zbog toga, uprkos hiljadama godina smrti
i raspadanja, ništa nije izgubljeno, nijedan atom materije, još manje
bilo koji deo unutrašnjeg bića, koje se javlja kao priroda. Zato u
svakom trenutku možemo viknuti: ’Uprkos vremenu, smrti i
raspadanju, još uvek smo svi na okupu!’”

Šopenhauer.

Šopenhauer je negde rekao da je mačka koju vidite razigranu u
dvorištu mačka koja se igrala trista godina ranije. S time se Debeli
susreo u Tomasu, trookim ljudima, a ponajviše u Zebri koja nema
telo. Prastari argument u vezi sa besmrtnošću glasi ovako: ako
svako biće odista umire – kako se čini – onda život neprekidno
nestaje iz univerzuma, prestaje da postoji; tako će na kraju sav
život prestati da postoji, jer tu nema izuzetaka. Ergo, uprkos
onome što vidimo, život na neki način ne sme postati smrt.

Zajedno sa Glorijom i Šeri, umro je Debeli, ali Debeli još uvek

živi, kao Spasitelj kojeg je sada odlučio da traži.

9

Vordsvortova „Oda“ ima podnaslov: „Nagoveštaji besmrtnosti u
sećanjima na rano detinjstvo.“ Kod Debelog, „nagoveštaji
besmrtnosti“ zasnovani su na sećanjima o budućem životu.

Uz to, Debeli nije umeo da napiše iole vrednu pesmu, iako se
trudio. Voleo je Vordsvortovu „Odu“ i voleo bi da je bio kadar da
napiše nešto što se može meriti s njom. Nikada to nije uradio.

Kako bilo, Debeli je počeo da razmišlja o putovanju. Te misli su
dobile naročitu osobinu; jednom se odvezao do Biroa za putovanja
širom sveta (filijala u Santa Ani) i razgovarao sa gospođom iza
pulta, sa gospođom i njenim računarskim terminalom.

„Da, možemo vas ubaciti na spori brod za Kinu“, gospođa je
rekla veselo.

„A brzi avion?“ rekao je Debeli.
„Idete li u Kinu iz medicinskih razloga?“ upitala je gospođa.
Debelog je ovo pitanje iznenadilo.
„Dosta ljudi iz zapadnih zemalja leti u Kinu iz medicinskih
razloga“, kazala je gospođa. „Čak i iz Švedske, kako su mi rekli.
Troškovi lečenja u Kini izuzetno su niski... ali verovatno to već
znate. Znate li? Ozbiljne operacije u nekim slučajevima koštaju
tridesetak dolara.“ Prebirala je po brošurama, osmehujući se
veselo.
„Valjda“, kazao je Debeli.
„Onda to možete da odbijete od poreza na prihod“, rekla je
gospođa. „Vidite kako vam pomažemo ovde u Putovanjima širom

sveta?“

Ironija tog sporednog problema debelo je ubola Debelog – da
on, koji traži petog Spasitelja, svoju potragu može da odbije od
državnog i federalnog poreza na prihod. To je uveče spomenuo
Kevinu kada je ovaj svratio, očekujući da će mu to biti uvrnuto
zabavno.

Međutim, Kevin je imao druge stvari na umu. Zagonetnim
tonom, rekao je: „Šta kažeš na bioskop sutra uveče?“

„Šta da gledamo?“ Debeli je osetio mračnu notu u prijateljevom
glasu. To je značilo da je Kevin nešto naumio. Naravno, uvek
dosledan, ne bi to naglasio.

„Naučnofantastični film“, rekao je Kevin i to je bilo sve što je
nameravao da kaže.

„Dobro“, kazao je Debeli.
Sledeće večeri Kevin, on i ja odvezli smo se avenijom Taštin do
malog bioskopa; budući da su nameravali da gledaju
naučnofantastični film iz profesionalnih razloga smatrao sam da
treba da idem s njima.

Kada je Kevin parkirao svoju malu, crvenu hondu sivik ugledali
smo bioskopski reklamni pano.

„Valis“, kazao je Debeli, čitajući reči. „S Majkom Guskom. Šta je
’Majka Guska’?“

„Rok grupa“, rekao sam, razočaran; nije se činilo kao nešto što
će mi se dopasti. Kevin je imao čudan ukus, za filmove i za muziku;
očigledno, večeras je uspeo da spoji ta dva.

„Gledao sam ga“, zagonetno je kazao Kevin. „Drž’te se mene.
Nećete se razočarati.“

„Gledao si ga?“, upitao je Debeli, „I hoćeš opet da ga gledaš?“
„Drž’te se mene“, ponovio je Kevin.

Kada smo seli na svoja mesta u maloj dvorani primetili smo da
su u publici uglavnom tinejdžeri.

„Majka Guska je Erik Lampton“, rekao je Kevin. „On je napisao
scenario za „Valis” i glumi u filmu.“

„Peva?“, upitao sam.
„Jok“, kazao je Kevin i to je bilo sve što je imao da kaže; zatim je
zaćutao.
„Zašto smo ovde?“, pitao je Debeli.
Kevin ga je pogledao bez reči.
„Je l’ ovo ko ona tvoja ploča s podrigivanjem?“ rekao je Debeli.
Jednom, dok je bio u naročito dubokoj depresiji, Kevin je doneo
album koji će, kako ga je on, Kevin, uveravao, oraspoložiti Debelog.
Debeli je morao da stavi svoje elektrostatične slušalice Staks i baš
pojača zvuk. Numera se sastojala od neprekidnog podrigivanja.

„Jok“, kazao je Kevin.
Svetla su se ugasila; tinejdžeri u publici su zaćutali; krenula je
uvodna špica sa slovima.
„Znači li ti išta Brent Mini?“ rekao je Kevin. „On je radio muziku.
Mini radi sa nasumično kreiranim kompjuterskim zvucima koje
naziva ’Muzikom sinhroniciteta’. Izdao je tri albuma. Imam
poslednja dva, ali ne mogu da nađem prvi.“
„Onda je ovo ozbiljna stvar“, rekao je Debeli.

„Samo gledaj“, kazao je Kevin.
Začuli su se elektronski zvuci.
„Gospode“, rekao sam, zgrožen. Na ekranu se pojavila ogromna
raznobojna mrlja, rasprsnula se u svim pravcima; kamera ju je
zumirala u krupan kadar. Niskobudžetna saj-faj fora, pomislio sam.
Zbog ovakvih stvari žanr ima lošu reputaciju.
Drama je počela naglo; špica je iznenada nestala. Pojavila se
prostrana poljana, ispucala, smeđa, s ponekom stabljikom korova.
Pa, pomislio sam, evo šta ćemo gledati. Džip sa dva vojnika, kako
poskakuje preko poljane. Zatim je nešto jarko blesnulo na nebu.

„Izgleda kao meteor, kapetane“ kazao je jedan vojnik.
„Da“, složio se drugi vojnik zamišljeno. „Al’ možda bolje da
istražimo.“

Prevario sam se.

U filmu „Valis” prikazana je mala muzička kuća Meriton
rekords, iz Berbanka, u vlasništvu genija elektronske muzike po
imenu Nikolas Brejdi. Vreme – tipovi automobila i specifična rok
muzika – ukazivali su na kasne šezdesete ili rane sedamdesete, ali
upadljivije od njih bile su čudne nepodudarnosti. Na primer,
izgleda da Ričard Nikson nije postojao; predsednik Sjedinjenih
Država se zvao Feris F. Frimaunt i bio je jako popularan. U prvoj
polovini filma naglo su se pojavljivali kadrovi televizijskih vesti o
žestokoj kampanji za reizbor Ferisa Frimaunta.

Majka Guska lično – prava rok zvezda koja je u stvarnom životu
na nivou Bouvija, Zape i Alisa Kupera – imao je ulogu stihopisca
navučenog na droge, očiglednog gubitnika. Jedino su Brejdijevi
honorari omogućavali Guski da ekonomski opstane. Guska je imao
privlačnu ženu izuzetno kratke kose; ta žena je izgledala gotovo
nezemaljski sa maltene ćelavom glavom i ogromnim svetlucavim
očima.

U filmu, Brejdi se neprekidno muvao oko Linde, Guskine žene
(u filmu, iz nekog razloga, Guska je koristio svoje pravo ime, Erik
Lampton; tako da je priča imala veze sa Lamptonovima). Linda
Lampton nije izgledala prirodno; to se odmah moglo primetiti.
Stekao sam utisak da je Brejdi bio skotina iako je bio mag za audio-
elektroniku. Imao je laserski sistem za prenos podataka – odnosno,
različitih kanala muzike – u miksetu, ni nalik bilo čemu što je zaista
postojalo; prokletinja se uzdizala kao tvrđava – Brejdi je u stvari
ulazio u nju kroz vrata i, unutra, zasuli bi ga laserski snopovi i
pretvarali se u zvuk u njegovom mozgu koji je funkcionisao kao

transduktor.

U jednoj sceni Linda Lampton je svukla odeću. Nije imala polne
organe.

Najluđa stvar koju smo Debeli i ja ikada videli.

Za to vreme, Brejdi je pleo mrežu oko nje nesvestan da ne
postoji način da išta s njom uradi, u anatomskom smislu. To je
zabavljalo Majku Gusku – Erika Lamptona – koji je sve vreme
snimao i pisao najgore zamislive pesme. Ubrzo je postalo očigledno
da mu je mozak spržen; ni on toga nije bio svestan. Nikolas Brejdi
je počeo da izvodi tajnovite manevre nagoveštavajući nameru da,

svojom utvrdom od miksete, laserom eliminiše Erika Lamptona, ne
bi li utro sebi put da povali Lindu Lampton koja u stvari nema
polne organe.

U međuvremenu, Feris Frimaunt je nastavio da se pojavljuje u
kadrovima čije nas je pretapanje zbunjivalo. Frimaunt je sve više
nalikovao Brejdiju, a Brejdi kao da se menjao u Frimaunta.
Smenjivale su se scene u kojima Brejdi prisustvuje neverovatnim
gala događajima, činilo se da imaju veze sa državnom politikom;
diplomate sa pićima šetkale su se unaokolo, a u pozadini se
neprekidno čulo tiho mrmljanje – elektronski zvuk nalik onom koji
je ispuštala Brejdijeva mikseta.

Uopšte nisam kontao scenu.

„Je I’ ti razumeš ovo?“, upitao sam Debelog, nagnuvši se da mu
šapnem.

„Isuse, ne“, odgovorio je Debeli.
Nakon što je namamio Erika Lamptona u miksetu, Brejdi je
ubacio čudnu crnu kasetu u držač i ispritiskao dugmad. Publika je
u kratkom kadru videla eksploziju Lamptonove glave, bukvalno
eksploziju; ali umesto da mu se raspe mozak, na sve strane je letela
sićušna elektronika. Onda je Linda Lampton prošla kroz miksetu,
pravo kroz zid, uradila je nešto sa predmetom koji je nosila, a Erik
Lampton je potrčao unatrag kroz vreme: elektronske komponente
su mu implodirale u glavu, lobanja mu je ponovo bila netaknuta – u
međuvremenu, Brejdi se isteturao iz zgrade Meritona na ulice
Alamide, razrogačenih očiju... prelaz na Lindu Lampton kako
sastavlja svog supruga, dok su oboje u mikseti nalik tvrđavi.
Erik Lampton otvara usta da progovori i čuje se glas Ferisa F.
Frimaunta. Linda je ustuknula, užasnuta.
Prelaz na Belu kuću; Feris Frimaunt više ne izgleda kao Nikolas
Brejdi nego liči na sebe, ponovo.
„Hoću da uklonite Brejdija“, kaže namrgođen, „i to odmah.“
Dvojica, obučeni u sjajne crne pripijene uniforme, sa futurističkim
oružjem, nemo klimaju potvrdno.
Prelaz na Brejdija koji preko parkinga brzo korača ka kolima;
potpuno je sjeban. Kamera prelazi na ljude u crnom sa snajperima

na krovu: Brejdi seda i pokušava da startuje kola.

Kadar se pretapa u ogromnu gomilu devojaka, navijačica u
uniformama crvene, bele i plave boje. Ali nisu navijačice; pevaju
„Ubijte Brejdija! Ubijte Brejdija!“

Usporen kadar. Ljudi u crnom ispaljuju metke. Odjednom, Erik
Lampton stoji pred vratima Meriton rekordsa; njegovo lice u
krupnom kadru; oči mu postaju nešto uvrnuto. Ljudi u crnom se
ugljenišu u pepeo; oružje im se topi.

„Ubijte Brejdija! Ubijte Brejdija!“ Hiljade devojaka odevenih u
identične crveno-belo-plave uniforme. Neke svlače uniforme
obuzete seksualnim ludilom.

Nemaju reproduktivne organe.

Pretapanje kadrova. Prošlo je izvesno vreme. Dva Ferisa F.
Frimaunta sede jedan naspram drugog za ogromnim stolom od
orahovine. Između njih; kocka pulsirajuće ružičaste svetlosti.
Hologram.

Kraj mene, Debeli frkće. Sedi nagnut, zablenut. I ja zurim.
Prepoznajem ružičastu svetlost; to je boja koju je Debeli opisao u
priči o Zebri.

Scena sa golim Erikom Lampton i Lindom Lampton u krevetu.
Svlače neku vrstu plastične membrane koja im je skrivala polne
organe. Vode ljubav, zatim Erik Lampton ustaje s kreveta. Ide u
dnevnu sobu, ušmrkava neku drogu na koju je navučen. Seda,
umorno spušta glavu. Snuždenost.

Širok kadar. Dole je kuća Lamptonovih; kamera je ono što zovu
„kamerom tri“. Snop energije udara dole u kuću. Kratak kadar sa
Erikom Lamptonom; trza se kao proboden. Rukama se hvata za
glavu, grči se u agoniji. Njegovo lice u krupnom kadru; oči mu
eksplodiraju (Publika oko nas uzdiše, Debeli i ja s njima).

Drugačije oči pojavljuju se umesto onih koje su eksplodirale.
Zatim, polako, čelo mu se otvara po sredini. Pojavljuje se treće oko,
ali nema zenicu; umesto nje ima horizontalno sočivo.

Erik Lampton se smeši.
Prelaz na sesiju snimanja; neka vrsta folk rok grupe. Izvedba

pesme u koju su se baš uneli.
„Nisam do sada čuo da si napisao ovako nešto“, bradat čovek

kaže Lamptonu.
Kamera klizi ka onima koji govore; pojačava se zvuk. Zatim

prelaz na Ampeks sistem za reprodukciju; Nikolas Brejdi pušta
snimak folk rok grupe. Brejdi daje signal tehničaru u mikseti nalik
utvrđenju. Ispaljuje laserske zrake na sve strane; audio snimak se
zlokobno transformiše. Brejdi se mršti, vraća traku, ponovo je
pušta. Čuje reči.

„Ubij... Ferisa.... Frimaunta... ubij... Ferisa... Frimaunta...“ Iznova i
iznova. Brejdi zaustavlja traku, premotava je, ponovo je pušta.
Ovoga puta čuje se originalna pesma koju je napisao Lampton, ni
reči o ubijanju Frimaunta.

Zamračenje. Bez zvuka, bez slike. Zatim, polako, pojavljuje se
ljutito lice Ferisa F. Frimaunta. Kao da je čuo traku.

Pognuvši se, Frimaunt pritiska dugme na interfonu. „Dajte mi
sekretara odbrane“, kaže. „Neka odmah dođe; moramo da
razgovaramo.“

„Da, gospodine predsedniče.“
Frimaunt seda, otvara fasciklu; slike Erika Lamptona, Linde
Lampton, Nikolasa Brejdija, uz njih podaci. Frimaunt proučava
podatke – zrak ružičaste svetlosti pogađa ga u glavu od gore, u
deliću sekunde. Frimaunt se trgne, izgleda zbunjeno, zatim,
ukočeno, nalik robotu, ustaje, odlazi do sekača papira sa oznakom
SEKAČ i u njega spušta fasciklu sa celokupnim sadržajem. Izraz mu
je tup; u potpunosti je sve zaboravio.
„Sekretar odbrane je ovde, gospodine predsedniče.“
Zbunjen, Frimaunt kaže: „Nisam ga zvao.“

„Ali, gospodine...“
Prelaz na bazu Avijacije. Lansiran je projektil. U lampom kadru
dokument sa oznakom TAJNA. Vidimo kako se otvara.

PROJEKAT VALIS

Glas u pozadini; „’VALIS’? Šta je to, generale?“
Dubok autoritativan glas. „Veliki Aktivni Logički Inteligentni
Sistem. Nikada ne smete…“
Cela zgrada eksplodira, blesnuvši ružičastom svetlošću poput
one pre. Napolju; projektil leti u vis. Iznenada počinje da vrluda.
Oglašavaju se sirene za uzbunu. Glasovi viču: „Opasnost od
uništenja! Opasnost od uništenja! Prekini misiju!“
Sada vidimo Ferisa F. Frimaunta dok drži govor u predizbornoj
kampanji za vreme sponzorske večere; slušaju ga ljudi u lepim
odelima. Uniformisani oficir se saginje da nešto šapne predsedniku
u uho. Naglas, Frimaunt kaže: „Pa, jesmo li dobili VALIS?“
Uznemireno, oficir kaže: „Nešto se desilo, gospodine
predsedniče. Satelit je još uvek...“ Glas se gubi u zvucima gomile;
masa oseća da nešto nije u redu: ljudi u lepim odelima
transformišu se u navijačice u identičnim crveno-belo-plavim
uniformama; stoje nepokretno. Kao isključeni roboti.
Poslednja scena. Ogromna masa skandira. Feris Frimaunt,
leđima okrenut kameri, obema rukama pokazuje niksonovski znak
V za pobedu. Očigledno je reizabran. Kratki kadrovi prikazuju
naoružane ljude u crnom spremne za akciju, zadovoljne; opšta
radost.
Neki klinac daje cveće gospođi Frimaunt; ona se okreće da ga
uzme. Okreće se i Feris Frimaunt; kamera zumira.

Brejdijevo lice.

Na putu do kuće, dok se voze avenijom Taštin, Kevin kaže,
nakon izvesnog perioda sveopšte tišine: „Videli ste ružičastu
svetlost.“

„Da“, rekao je Debeli.
„I treće oko sa horizontalnim sočivom“, kazao je Kevin.

„Majka Guska je pisao scenario?“, upitao sam.
„Napisao scenario, režirao, glumio.“

„Je l’ ikad pre pravio film?“, upitao je Debeli.

„Ne“, odgovorio je Kevin.

„Prenete su informacije“, kazao sam.
„U filmu?“ kazao je Kevin. „Kao deo priče? Ili misliš sa filma i
audio trake na gledaoce?“

„Nisam siguran da razumem...“ zaustio sam.

„U tom filmu ima subliminalnog materijala“ rekao je Kevin.
„Sledećeg puta kad ga budem gledao nosim magnetofon na
baterije. Mislim da se kodirana informacija nalazi u Minijevoj
Muzici sinhroniciteta, u njegovoj nasumičnoj muzici.“

„To su bile alternativne Sjedinjene Države“, rekao je Debeli. „U
kojima je umesto Niksona predsednik Feris Frimaunt. Valjda.“

„Jesu li Erik i Linda Lampton ljudi ili ne?“, kazao sam. „Prvo se
čini da su ljudi; zatim se ispostavlja da ona nema – znate, polne
organe. A onda sljušte one membrane pa imaju polne organe.“

„Ali kada mu je glava eksplodirala“, rekao je Debeli, „bila je
puna računarskih delova.“

„Jeste li primetili ćup?“, upitao je Kevin. „Na stolu Nikolasa
Brejdija. Mali keramički ćup – nalik onom koji ti imaš, ćup koji ti je
ona devojka...“

„Stefani“, kazao je Debeli.

„...napravila.“
„Ne“, rekao je Debeli. „Nisam ga primetio. U filmu je bilo puno
detalja koji su mi tolikom brzinom bili upućeni, publici, hoću reći.“
„Prvi put nisam primetio ćup“, kazao je Kevin. „Pojavljuje se na
više mesta; ne samo na Brejdijevom stolu već jednom i u
kancelariji predsednika Frimaunta, skroz u ćošku, gde ga vidiš
samo u perifernom vidnom polju. Pojavljuje se na nekoliko mesta u
kući Lamptonovih; na primer u dnevnoj sobi. I u onoj sceni kad
Erik Lampton posrće i sudara se sa stvarima i...“
„Krčag“, rekao sam.
„Da“, kazao je Kevin. „Pojavljuje se i kao krčag. Pun vode. Linda
Lampton ga uzima iz frižidera.“

„Ne, to je bio običan plastični bokal“, rekao je Debeli.
„Grešiš“, odgovorio je Kevin. „Opet je bio ćup.“
„Kako može opet da bude ćup ako je bio krčag?“, upitao je
Debeli.
„Na početku filma“, kazao je Kevin. „Na ispucaloj poljani. S
jedne strane; registruješ ga samo nesvesno sem ukoliko ga
namerno ne potražiš. Šara na krčagu je ista kao šara na ćupu. Žena
ga potapa u potok, jako mali potok, gotovo da je presušio.“

Kazao sam: „Mislim se da se na njemu jednom pojavljuje
hrišćanski znak ribe. Kao šara.“

„Ne“, rekao je Kevin, pun razumevanja.

„Ne?“ upitao sam.

„I ja sam to pomislio prvi put“, rekao je Kevin. „Ovog puta sam
obratio pažnju. Znaš šta je to? Dupla spirala.“

„To je molekul DNK“, kazao sam.
„Tako je“, potvrdio je Kevin, uz kez. „U obliku šare koja se
ponavlja oko oboda krčaga.“
Svi smo ćutali izvesno vreme, dok ja nisam rekao: „DNK
memorija. Memorija genetskog fonda.“

„Tako je“, kazao je Kevin, pa dodao: „Kraj potoka ona puni
krčag...“

„’Ona’?“, upitao je Debeli. „Ko je ona?“
„Žena“, odgovorio je Kevin. „Više se ne pojavljuje. Čak joj ni lice
ne vidimo, ali nosi dugačku, starinsku haljinu i bosonoga je. Tu gde
puni ćup ili krčag, peca neki čovek. Kadar je kratak, delić sekunde.
Ali tamo je. Zato si mislio da si video znak ribe. Jer si uhvatio scenu
sa pecarošem. Možda je kraj njega gomila ribe; baš ću da obratim
pažnju kad opet budem gledao. Nesvesno si video čoveka i mozak
ga je povezao – desna hemisfera – sa znakom duple spirale na
krčagu.“
„Satelit“, kazao je Debeli. „VALIS. Veliki Aktivni Logički
Inteligentni Sistem. Ispaljuje informacije u njih?“

„Ne radi samo to“, rekao je Kevin. „Kontroliše ih pod

određenim okolnostima. Može da ih obuzme kad hoće.“
„A oni pokušavaju da ga obore?“ upitao sam. „Projektilom?“
Kevin je kazao: „Prvi hrišćani – pravi – mogu te naterati da

uradiš šta god požele. I da vidiš – ili da ne vidiš – bilo šta. To sam
shvatio iz filma.“

„Ali oni su mrtvi“, rekao sam. „Radnja filma je u sadašnjosti.“

„Mrtvi su“, odgovorio je Kevin, „ako veruješ da je vreme
stvarno. Zar nisi primetio vremenske poremećaje?“

„Ne“, odgovorili smo Debeli i ja istovremeno.
„Ta suva pustara. To je parking preko kojeg trči Brejdi da
stigne do kola gde se ona dvojica u crnom spremaju da ga upucaju.“

Nisam to povezao. „Otkud znaš?“, upitao sam.

„Videlo se drvo“, kazao je Kevin. „Oba puta.“
„Ja nisam primetio drvo“, rekao je Debeli.
„Pa, moraćemo svi da odemo i još jednom pogledamo taj film“,
kazao je Kevin. „Ja idem; devedeset procenata detalja osmišljeni su
tako da promaknu prvi put – u stvari promaknu svesnom delu
uma; registruje ih podsvest. Voleo bih da proučim film kadar po
kadar.“

Kazao sam: „Onda je hrišćanski simbol ribe Krikova i
Votsonova dvostruka spirala. Molekul DNK u kojem je sačuvano
genetsko sećanje; Majka Guska je želeo to da naglasi. Zato.

„Hrišćani“, saglasio se Kevin. „Koji nisu ljudska bića već nešto
bez polnih organa napravljeni da oponašaju ljudska bića; ali kad
obratiš pažnju oni jesu ljudska bića; imaju polne organe i vode
ljubav.“

„Iako su im lobanje napunjene elektronskim čipovima umesto
mozgom“, rekao sam.

„Možda su besmrtni“, kazao je Debeli.
„Zato Linda Lampton može ponovo da sastavi muža“, rekao
sam. „Kada ga je raznela Brejdijeva mikseta. Mogu da se vrate kroz
vreme.“

„Dobro“, kazao je Kevin, bez osmeha. „Sada vidiš zašto sam
hteo da pogledaš „Valis”?“, rekao je Debelom.

„Da“, odgovorio je Debeli, ozbiljno, duboko zamišljen.
„Kako je Linda Lampton mogla da prođe kroz zid miksete?“,
upitao sam.

„Ne znam“, odgovorio je Kevin. „Možda nije stvarno bila tamo
ili možda mikseta nije bila tamo; možda je ona hologram.“

„’Hologram’“, ponovio je Debeli.
Kevin je nastavio: „Od početka ih kontroliše satelit. Mogao ih je
naterati da vide ono što želi da vide; na kraju, kad se ispostavlja da
je Frimaunt Brejdi – niko to ne primeti! Ni njegova rođena žena.
Satelit im je pomračio um, svima. Celim jebenim Sjedinjenim
Državama.“
„Isuse“, kazao sam; to mi nije palo na pamet, ali spoznaja je bila
na ivici svesnog.

„Dobro“, rekao je Kevin. „Vidimo Brejdija, ali oni ga očigledno
ne vide; ne shvataju šta se dogodilo. To je borba za moć između
Brejdija sa elektronskim znanjem i opremom, i Frimaunta sa
tajnom policijom – ljudi u crnom su tajna policija. A oni što su ličili
na navijačice – oni su nešto, na Frimauntovoj strani, samo ne znam
šta su. Nisam još provalio. Ali hoću sledećeg puta.“ Govorio je
glasnije. „U Minijevoj muzici je informacija; dok gledamo događaje
na ekranu – Isuse, nije to muzika; to su visoki tonovi u određenim
intervalima – muzika nas podsvesno navodi. Muzika svemu daje
smisao.“

„Je I’ moguće da je onu ogromnu miksetu Mini stvarno bio
kadar da napravi?“, upitao sam.

„Možda“, kazao je Kevin. „Mini je diplomirao na MIT-u.“
„Šta još znaš o njemu?“, upitao je Debeli.
„Malo toga“, odgovorio je Kevin. „Englez je. Išao je jednom u
Sovjetski Savez; rekao je da hoće da vidi neke eksperimente koje su
tamo izvodili prenosom informacija mikrotalasima na velike
udaljenosti. Mini je razvio sistem u kojem...“

„Upravo sam nešto shvatio“, prekinuo sam ga. „U špici, Robin

Džejmison koji je radio fotografije iz kadrova. Znam ga. Slikao me
je za intervju u London dejli telegrafu. Rekao mi je da je pratio
krunisanje; on je jedan od najpoznatijih fotografa na svetu. Kazao
je da se seli sa porodicom u Vankuver; rekao je da je to najlepši
grad na svetu.“

„Jeste“, složio se Debeli.
„Džejmison mi je dao vizitku“, kazao sam. „Da mogu da mu
pišem i tražim negative nakon objavljivanja intervjua.“
Kevin je rekao: „On zna Lindu i Erika Lamptona. A možda i
Minija.“
„Kazao mi je da ga kontaktiram“, rekao sam. „Baš je ljubazan;
dugo smo sedeli i razgovarali. Imao je fotoaparate s motorom;
moje mačke su bile opčinjene njihovim zvukom. I dao mi je da
pogledam kroz širokougaono sočivo; neverovatno, kakva sočiva je
imao.“
„Ko je postavio satelit“, upitao je Debeli. „Rusi?“

„Nigde nije razjašnjeno“, odgovorio je Kevin. „Ali kako
razgovaraju o njemu... nema nagoveštaja da su Rusi. Ima ona scena
kada Frimaunt otvara kovertu prastarim nožem za pisma; taj kadar
kreće iznenada – prastari nož za pisma, a onda vojska razgovara o
satelitu. Ako spojiš ta dva, onda shvatiš – ja sam tako shvatio – da
je satelit jako star.“

„Ima smisla“, kazao sam. „Vremenski poremećaj, žena u
dugačkoj starinskoj haljini, bosonoga, zahvata vodu iz potoka
keramičkim krčagom. Tu je i onaj kadar sa nebom; jesi li ga
zapazio, Kevine?“

„Nebo“, promrmljao je Kevin. „Da; kadar je bio dugačak.
Panoramski. Nebo, poljana... poljana izgleda staro. Kao da je možda
na Bliskom istoku. Nalik Siriji. I u pravu si; krčag pojačava taj
utisak.“

„Satelit se nijednom ne vidi“, rekao sam.

„Grešiš“, kazao je Kevin.

„Grešim?“, rekao sam.

„Pet puta“, kazao je Kevin. „Jednom se pojavljuje kao slika na