Valis - Philip K. Dick

uveren. Čudno, ali taj bolesnik, na samrti, Mini, vratio mi je veru u
moć života. Logično, trebalo bi da je obrnuto, valjda. Baš mi se
dopao. Ali, kao što svi znaju, sklon sam da pomažem bolesnima i
povređenima; privlače me. Kao što mi je rekao psihijatar pre
nekoliko godina, moram prestati to da radim. To, i još nešto.

Kevin je kazao: „Ne mogu to da pojmim.“
„Znam“, složio sam se. Jesmo li zaista videli Spasitelja? Ili smo
samo videli izuzetno bistru devojčicu koju su tri baš prepredena
profesionalca koji su puštali buvu u vezi sa svojim filmom i
muzikom naučili, možda, da daje visokoparne odgovore.
„Uzeo je čudno obličje“, kazao je Kevin. „Devojčica. Tu će biti
otpora. Hrist ženskog roda; na to je Dejvid totalno popizdeo.“
„Nije kazala da je Hrist“, rekao je Dejvid.

Rekao sam: „Ali ona to jeste.“

Kevin i Dejvid su prestali da jedu i zagledali su se u mene.

„Ona je sveta Sofija“, kazao sam, „a sveta Sofija je hipostaza
Hrista. Priznala ona to ili ne. Oprezna je. Uostalom, zna sve; zna šta
će ljudi prihvatiti, a šta neće.“

„Imaš sve to iščašeno iskustvo iz marta 1974. godine“, kazao je
Kevin. „To nešto dokazuje; to je dokaz da je stvarno. VALIS postoji.
To si već znao. Susreo si se sa njim.“

„Valjda“, rekao sam.
„A ono što je Mini znao i ispričao podudara se sa onim što ti
znaš“, kazao je Dejvid.

„Da“, rekao sam.

Kevin je kazao: „Ali nisi siguran.“

„Imamo posla sa sofisticiranom tehnologijom višeg nivoa“,
rekao sam. „Koju je možda Mini sastavio.“

„Misliš na mikrotalasne prenose i tako to“, kazao je Kevin.

„Da“, rekao sam.
„Čisto tehnološki fenomen“, kazao je Kevin. „Veliki tehnološki
napredak.“
„Upotreba ljudskog uma kao transduktora“, rekao sam. „Bez

elektronskog interfejsa.“
„Može biti“, priznao je Kevin. „To je prikazano u filmu. Nema

šanse da saznamo šta nameravaju.“

„Znaš“, Dejvid je polako govorio, „ako im je na raspolaganju
snažna energija koju zrakom mogu da pošalju na veliku udaljenost,
slično laserskim zracima.,.“

„Mogu da nas pobiju“, kazao je Kevin.

„Tako je“, rekao sam.

„Ukoliko“, kazao je Kevin, „ne prestanemo da trtljamo o tome
kako im ne verujemo.“

„Možemo prosto da kažemo da moramo natrag u Santa Anu“,
rekao je Dejvid.

„A možemo da odemo odavde“, rekao sam. „Iz ovog restorana.“
„Naše stvari – odeća, sve što smo kupili – tamo su kod njih u
kući“, kazao je Kevin.
„Jebeš odeću“, rekao sam.
„Bojiš se“, upitao je Dejvid, „da će nešto da se desi?“
Razmislio sam malo o tome. „Ne“, konačno sam odgovorio.
Verovao sam tom detetu. I verovao sam Miniju. Uvek se treba
uzdati u to, instinktivno poverenje ili – nedostatak poverenja. Kad
sve sabereš, nemaš na šta drugo da se osloniš.
„Voleo bih da opet porazgovaram sa Sofijom“, kazao je Kevin.

„I ja“, rekao sam. „Odgovor je tu.“
Kevin mi je spustio ruku na rame. „Žao mi je što ću ti ovo reći
na ovakav način, File, ali već imamo jedan jak razlog. To dete ti je u
trenutku razbistrilo um. Prestao si da veruješ da si dve osobe.
Prestao si da veruješ da je Konjoljub Debeli osoba za sebe. I nijedan
terapeut niti terapije svih ovih godina, od Glorijine smrti, nisu
uspeli to da postignu.“

„U pravu je“, rekao je Dejvid tiho. „Svi smo se nadali, ali
izgledalo je kao da – znaš. Kao da se nikada nećeš isceliti.“

„Isceliti“, rekao sam. „Iscelila me je. Ne Konjoljuba Debelog
nego mene.“ Bili su u pravu; desilo se čudo isceljenja i svi smo bili

svesni na šta to ukazuje; sve troje smo shvatili.

Rekao sam: „Osam godina.“
„Dobro“, rekao je Kevin. „Čak pre nego što smo te upoznali.
Osam dugih sjebanih godina neznanja i bola i potrage i lutanja.“
Klimnuo sam potvrdno.
Glas u umu mi je rekao – Šta ti je još potrebno da znaš?
Bile su to moje sopstvene misli, spoznaja šta je bio Konjoljub
Debeli, koji se opet spojio sa mnom.
„Shvataš“, kazao je Kevin, „da će Feris F. Frimaunt probati da se
vrati. Svrgnulo ga je to dete – ili to u čije ime dete govori – ali on se
vraća; nikada neće odustati. Bitka je dobijena ali ne i rat.“
Dejvid je rekao: „Bez tog deteta..
„Izgubićemo“, rekao sam.
„Tako je“, kazao je Kevin.
„Hajde da ostanemo još jedan dan“, rekao sam, „i probamo da
razgovaramo ponovo sa Sofijom. Još jednom.“
„To zvuči kao dobar plan“, kazao je Kevin, zadovoljan.
Grupica, Društvo Ripidon, dogovorilo se. Sva tri člana.

Sutradan, u nedelju, nas trojica smo dobili dozvolu da nasamo
posedimo sa detetom Sofijom, niko više nije bio prisutan, mada su
Erik i Linda zahtevali da snimimo susret. Rado smo pristali, budući
da nismo imali drugog izbora.

Topla sunčeva svetlost obasjavala je zemlju toga dana, dajući
životinjama okupljenim oko nas izgled duhovnih sledbenika; imao
sam utisak da su životinje čule, slušale i shvatale.

„Hoću s tobom da razgovaram o Eriku i Lindi Lampton“, rekao
sam devojčici, koja je sedela sa otvorenom knjigom pred sobom.

„Nećeš me ispitivati“, rekla je.
„Zar ne mogu da ti postavljam pitanja o njima?“, kazao sam.

„Bolesni su“, rekla je Sofija. „Ali ne mogu nikoga da povrede, jer
ih kontrolišem.“ Pogledala me je krupnim, tamnim očima. „Sedite.“

Seli smo poslušno naspram nje.

„Dala sam vam moto“, rekla je. „Za vaše društvo; dala sam mu
ime. Sada vam dajem zadatak. Ići ćete svetom da pričate šta je
kerygma kojom vas zadužujem. Čujte me; govorim vam istinu,
samu istinu, da će se dani zla okončati i sin čovečji sešće na mesto
sudije. Ovo će se izvesno desiti kao što sunce izlazi. Bestidni će car
činiti i izgubiti, uprkos lukavstvu svojem; gubi, izgubio je, uvek će
gubiti, a oni koji ga slede završiće u bezdanu tamnom i tamo će
zanavek ostati.

Ono što podučavate jeste reč čovečja. Čovek je svet, a istinski
bog, živi bog, jeste sam čovek. Nećete imati boga do sami sebe;
doba u kojima ste u druge bogove verovali sada su završena,
zauvek završena.

Svrha vaših života je ostvarena. Ovde sam da vam to kažem. Ne
strahujte; zaštitiću vas. Poštovaćete jedno pravilo: volećete jedan
drugoga kao što mene volite i kao što ja volim vas, jer ta ljubav
potiče od pravoga boga, koji ste vi.

Vreme iskušenja, obmana i leleka je pred vama, jer bestidni car,
car suza, neće predati svoju moć. Ali oduzećete mu tu moć; to vam
pravo dajem u svoje ime, onako kako sam vam ga jednom već dala,
kada je taj bestidni car vladao, uništavao i izazivao pokorne ljude
sveta.

Bitka koju ste vodili nije okončana, mada je dan isceljujućeg
sunca osvanuo. Zlo samo od sebe ne umire, jer umišlja da zbori u
ime boga. Mnogi tvrde da zbore u ime boga, ali samo jedan je bog i
taj bog je sam čovek.

Stoga će živeti samo one vođe koje štite i daju utočište; ostali će
pomreti. Tlačenje je prestalo pre četiri godine, a nakratko će se
vratiti. Budete strpljivi za to vreme; biće to za vas vreme iskušanja,
ali biću uz vas, i kada vreme iskušenja prođe sešću na mesto sudije,
i jedni će pasti a drugi neće, po volji mojoj, mojoj volji koja mi od
oca dolazi, kojem se svi vraćamo, svi skupa.

Ja nisam bog; ljudsko sam biće. Dete sam, dete svoga oca, koji je
Sama Mudrost. U sebi sada nosite glas i zapovedništvo Mudrosti;
stoga, Mudrost ste, čak i kada to zaboravite. Nećete dugo to

zaboraviti. Biću tu i podsećaću vas.
Doba Mudrosti i vladavina Mudrosti je počela. Doba moći, koja

je neprijatelj Mudrosti, završava se. Moć i Mudrost dva su principa
sveta. Moć je vladala, a sada ide u tamu iz koje je izašla, a Mudrost
vlada sama.

Oni koji se pokore moći podlegnuće kako podleže moć.
Oni koji vole Mudrost i prate je bujaće pod suncem. Zapamtite,
s vama sam. Biću od sada u svakom od vas. Pratiću vas i u zatvor
ako treba; zboriću u sudovima pravde u vašu odbranu; moj glas
čuće se po zemlji, ko god da je tlači.
Ne plašite se; zborite i Mudrost će vas voditi. Zaćutite od straha
i Mudrost će vas napustiti. Ali nećete straha imati, jer je sama
Mudrost u vama; a vi i ona ste jedno.

Ranije ste bili sami u sebi; ranije ste bili usamljeni. Sada je sa
vama neko ko nikada ne oboleva, ne greši i ne umire; povezani ste
sa večnošću i sijaćete kao samo sunce isceliteljsko.

Po povratku u svet vodiću vas iz dana u dan. A kada umrete
primetiću to i doći ću po vas; nosiću vas na rukama sve do doma, iz
kojeg ste potekli i u koji se vraćate.

Ovde ste neznanci, ali meni teško da ste neznanci; znam vas od
početka, Ovo nije bio vaš svet, ali ja ću ga učiniti vašim svetom;
promeniću ga za vas. Ne plašite se. Sve što vas napadne propašće, a
vi ćete napredovati.

Ovo je onako kako će biti, jer govorim sa pravom koje dao mi je
otac. Vi ste istinski bog i vi ćete prevladati.“

Zatim, nastupila je tišina. Sofija je završila obraćanje.
„Šta to čitaš?“, upitao je Kevin, pokazavši na knjigu.
Devojka je odgovorila: „SEFER JECIRA. Čitaću vam iz nje,
poslušajte.“ Spustila je knjigu, zatvorila je. „On je takođe sve
postavio jedno protiv drugog; dobro protiv zla, i zlo protiv
dobroga; dobro potiče od dobrog, zlo od zloga; dobro čini da se
razaznaje zlo, a zlo da se razaznaje dobro; dobro se čuva za dobre,
a zlo za zle.“ Sofija je zastala nakratko, a onda nastavila: „To znači
da će dobro preobraziti zlo u ono što zlo ne želi da bude; ali zlo

neće moći da preobrazi dobro u ono što dobro ne želi da bude. Zlo
služi dobru, uprkos svojoj lukavosti.“ Zatim je zaćutala; sedela je u
tišini, sa životinjama i nama.

„Možeš li nam nešto reći o svojim roditeljima?“, upitao sam.
„Hoću da kažem, ako ćemo saznati šta da radimo...“

Sofija je kazala: „Idite gde god vas pošaljem i znaćete šta vam je
činiti. Nema mesta na kojem nisam. Kada odete odavde nećete me
videti, ali kasnije ćete me ponovo videti.

Nećete me videti, ali ja ću uvek videti vas; uvek sam vas svesna.
Stoga, sa vama sam, bili toga svesni ili ne; ali kažem vam, Znajte da
vas pratim, čak i u zatvor, ukoliko vas tiranin tamo smesti.

To je sve. Vratite se kućama, a ja ću vam reći šta da činite kada
bude trebalo.“ Osmehnula nam se.

„Koliko imaš godina?“, rekao sam.

„Imam dve godine.“
„I čitaš tu knjigu?“ rekao je Kevin.

Sofija je kazala: „Govorim vam istinu, pravu istinu, niko od vas
me neće zaboraviti. I kažem vam da ćete me svi ponovo videti.
Niste vi odabrali mene; ja sam odabrala vas. Dozvala sam vas
ovamo. Pozvala sam vas pre četiri godine.“

„Dobro“, rekao sam. To njen poziv smešta u 1974.
„Ako vas Lamptonovi budu pitali šta sam govorila, kažite da
smo razgovarali o osnivanju komune“, rekla je Sofija. „Nemojte im
reći da sam vas poslala od njih. Ali otići ćete od njih; to vam je
odgovor: više s njima nemate ništa.“
Kevin je pokazao na magnetofon, čiji su se točkovi okretali.
„Ono što će čuti“, rekla je Sofija, „kada budu preslušavali, biće
samo SEFER JECIRA, i ništa više.“

Au, pomislio sam.

Poverovao sam joj.
„Neću vas izneveriti“, ponovila je Sofija, osmehnuvši se svoj
trojici.

I to sam joj poverovao.

Dok smo sva trojica koračali natrag ka kući, Kevin je kazao: „Je
I’ sve to citirano iz Svetog pisma?“

„Ne“, rekao sam.
„Ne“, složio se Dejvid. „Bilo je nečeg novog; onaj deo o tome da
smo, sada, svoji bogovi. Da je došlo vreme kad više ne moramo da
verujemo u bilo koje božanstvo sem u nas same.“

„Kakvo prelepo dete“, rekao sam, razmišljao sam koliko me je
podsećala na mog sina Kristofera.

„Imali smo sreće“, rekao je Dejvid hrapavim glasom. „Što smo je
sreli.“ Okrenuvši se prema meni, kazao je: „Biće s nama; tako je
rekla. Verujem joj. Biće u nama; nećemo biti sami. Nisam to ranije
shvatao, ali sami smo. Svako je sam – bio sam, hoću da kažem. Sve
do sada. Proširiće se po celom svetu, zar ne? U svakoga, na
posletku. Počevši od nas.“

„Društvo Ripidon“, kazao sam, „ima četiri člana. Sofija i nas
trojica.“

„To još uvek nije mnogo“, rekao je Kevin.

„Seme gorušice“ rekao sam. „Koje izrasta u drvo toliko visoko
da se ptice gnezde u njemu.“

„Sjaši“, kazao je Kevin.
„Šta je bilo?“, upitao sam.
Kevin je kazao: „Moramo da se pokupimo i da brišemo odavde;
tako je rekla. Lamptonovi su uvrnuti odlepljeni čudaci. Mogli bi da
nas sprže svakog časa.“
„Sofija će nas zaštititi“, rekao je Dejvid.

„Dvogodišnje dete?“, upitao je Kevin.
Obojica smo zurili u njega.
„Dobro, dvehiljadugodišnje dete“, kazao je Kevin.
„Jedina osoba koja može da se šali na račun Spasitelja“, rekao je
Dejvid. „Čudi me da je nisi pitao za svoju mrtvu mačku.“
Kevin je stao; izraz iskrene zbunjenosti i besa pojavio mu se na
licu; očigledno je zaboravio: propustio je priliku.

„Idem nazad“, kazao je.

Zajedno, Dejvid i ja smo ga uhvatili pod ruke i povukli.
„Ne zezam se!“, kazao je, besan.
„Šta je bilo?“, upitao sam; stali smo.
„Hoću još malo da pričam s njom. Neću tek tako da odšetam
odavde; jebem mu, odoh nazad – jebote, pustite me da idem!“

„Slušaj“, rekao sam. „Rekla je da idemo.“
„I biće u nama, obraćaće nam se“, rekao je Dejvid.
„Čućemo ono što ja zovem glas VI“, rekao sam.
Kevin je besno kazao: „A biće i fontana s limunadom i drvo sa
gumenim bombonama. Idem nazad.“
Malo dalje, ispred, Erik i Linda Lampton su izašli iz kućerine i
krenuh ka nama.
„Vreme je za suočavanje“, rekao sam.
„E jebiga“, kazao je Kevin, s očajem u glasu. „Svejedno idem
nazad.“ Otrgnuo se i pohitao u smeru iz kojeg smo došli.
„Je I’ dobro ispalo?“, upitala je Linda Lampton kada je sa
suprugom stigla do Dejvida i mene.

„Jeste“, rekao sam.
„O čemu ste razgovarali?“, upitao je Erik.

Odgovorio sam: „O komuni.“
„Odlično“, rekla je Linda. „Zašto se Kevin vraća? Šta će da kaže
Sofiji?“
Dejvid je kazao: „Ima veze s njegovom mrtvom mačkom.“
„Kažite mu da dođe ovamo“, kazao je Erik.

„Zašto?“, upitao sam.
„Razgovaraćemo o vašem odnosu sa komunom“, rekao je Erik.
„Društvo Ripidon treba da bude deo glavne komune, po meni.
Brent Mini je to predložio; zaista bi trebalo da razgovaramo o
tome. Prihvatljivi ste nam.“

„Idem po Kevina“, rekao je Dejvid.
„Eriče“, kazao sam, „vraćamo se u Santa Anu.“

„Imamo vremena da razgovaramo o vašem priključivanju
komuni“, rekla je Linda. „Let Er Kalom je tek večeras u osam, zar
ne? Možete da večerate s nama.“

Erik Lampton je kazao: „VALIS vas sa prizvao ovamo. Otići ćete
kada VALIS bude smatrao da ste spremni za odlazak.“

„VALIS smatra da smo spremni za odlazak“, rekao sam.

„Idem po Kevina“, rekao je Dejvid.
Erik je kazao: „Idem ja po njega.“ Prošao je, kraj Dejvida i mene,
u pravcu Kevina i devojčice.
Prekrstivši ruke, Linda je kazala: „Ne možete još uvek natrag
dole na jug. Mini hoće da porazgovarate o gomili stvari. Imajte u
vidu da mu je preostalo malo vremena. Brzo slabi. Je I’ Kevin
stvarno hoće da pita Sofiju o svojoj mrtvoj mački? Što je mrtva
mačka toliko važna?“
„Kevinu je ta mačka jako važna“, rekao sam.
„Tako je“, složio se Dejvid. „Kevinu smrt te mačke predstavlja
sve što ne valja u univerzumu; veruje da mu Sofija to može
objasniti, tu mislim na sve što ne valja u univerzumu – nezasluženu
patnju i gubitak.“

Linda je rekla: „Ne verujem da stvarno govori o svojoj mrtvoj
mački.“

„Stvarno govori“, kazao sam.
„Ne znate vi Kevinu“, rekao je Dejvid. „Možda govori o drugim
stvarima jer mu je ovo šansa da konačno razgovara sa Spasiteljem
ali njegova mrtva mačka je centralno pitanje u tome o čemu
govori.“
„Mislim da bi trebalo da odemo do Kevina“, rekla je Linda, „da
mu kažemo da je dosta razgovarao sa Sofijom. Kako to mislite,
VALIS oseća da ste spremni za odlazak? Je I’ to Sofija rekla?“
Začuo sam glas u glavi. Kaži joj da te muči zračenje. Bio je to
glas VI koji je Konjoljub Debeli čuo od marta 1974. godine;
prepoznao sam ga.
„Zračenje“, kazao sam. „Ono...“ Oklevao sam; uvideo koliko je
kratka rečenica. „Ja sam poluslep“, rekao sam. „Zrak ružičaste

svetlosti me je pogodio; to mora da je bilo sunce. Onda sam shvatio
da treba da idemo.“

„VALIS je ispalio informacije direktno u tebe“, rekla je Linda,
brzo, uzbuđeno.

Ne znaš.
„Ne znam“, kazao sam. „Ali nakon toga se osećam drugačije.
Kao da imam nešto važno da uradim dole južno u Santa Ani. Znamo
druge ljude... ima još ljudi koji bi mogli da uđu u Društvo Ripidon.
Trebalo bi i oni da dođu u komunu. VALIS im je izazvao vizije;
dolaze kod nas po objašnjenja. Rekli smo im za film, da smo gledali
film koji je Majka Guska snimio; svi ga gledaju, i mnogo toga ne
kontaju. Zbog nas „Valis“ je gledalo više ljudi nego što sam mislio
da uopšte poznajemo; mora da govore prijateljima. Moji lični
kontakti u Holivudu – producenti i glumci koje znam, naročito oni s
parama – jako ih zanima ono na šta sam im ukazao. Naročito
jednog producenta iz Em-Dži-Ema koji bi mogao da finansira drugi
film Majke Guske, visokobudžetni film; kaže da već ima podršku.“
Zapanjio me je tok priče; kao da je došla niodakle. Kao da
nisam ja govorio, već neko drugi; neko ko je tačno znao šta treba
da kaže Lindi Lampton.

„Kako se zove taj producent?“ pitala je Linda.
„Art Rokvej“, kazao sam, ime mi je došlo u misli u pravom času.

„Koje filmove je radio?“, rekla je Linda.
„Onaj o nuklearnom otpadu koji zagadi najveći deo centralne
Jute“, rekao sam. „Katastrofa o kojoj su novine pisale pre dve
godine, ali se televizija plašila da izveštava; vlada ih je pritisnula.
Gde su sve ovce pocrkale. Priča sa naslovnice da je bio nervni gas.
Rokvej je napravio beskompromisni film u kojem je izneta istina o
sračunatoj nezainteresovanosti nadležnih.“

„Ko glumi?“, pitala je Linda.
„Robert Redford“, rekao sam.
„Pa, zanimalo bi nas“, kazala je Linda.
„Znači treba da se vratimo u južnu Kaliforniju“, rekao sam.
„Treba da razgovaramo sa dosta ljudi u Holivudu.“

„Eriče!“, viknula je Linda; krenula je ka suprugu, koji je stajao
sa Kevinom; sad je Kevina držao za ruku.

Okrznuvši me pogledom, Dejvid je dao znak da bi trebalo da
krenemo za njom; zajedno, nas troje prišli smo Kevinu i Eriku.
Nedaleko odatle, Sofija nas je ignorisala; nastavila je da čita knjigu.

Zaslepio me je blesak ružičaste svetlosti.
„O, Bože“, kazao sam.
Nisam ništa video; stavio sam ruke na čelo, koje me je bolelo i
pulsiralo kao da će eksplodirati.
„Šta je bilo?“, upitao je Dejvid. Čuo sam tiho brujanje, nalik
zvuku usisivača. Otvorio sam oči, ali oko mene nije bilo ničeg sem
ružičaste svetlosti.

***

„File, je l' sve u redu“, kazao je Kevin.
Ružičasta svetlost je zgasnula. Sedeli smo na tri sedišta aviona.
A ipak, istovremeno, superpozicionirana preko sedišta aviona,
zida, drugih putnika, videla se suva smeđa poljana, Linda Lampton,
obližnja kuća. Dva mesta, dva vremena.
„Kevine“, kazao sam. „Koliko je sati?“ Kroz prozor aviona se
ništa nije videlo od mraka; unutra, svetla nad glavama putnika,
uglavnom, bila su uključena. Bila je noć. Ipak, jarka sunčeva
svetlost obasjavala je smeđu poljanu, Lamptonove i Kevina i
Dejvida. Brujanje avionskih motora se nastavilo; osetio sam kako
se blago naginjem: avion je skrenuo. Sada sam kroz prozor video
mnoštvo udaljenih svetala. Bili smo nad Los Anđelesom, primetio
sam. A topla sunčeva svetlost još uvek me je obasjavala.
„Slećemo za pet minuta“, rekao je Kevin.
Vremenski poremećaj, uvideo sam.
Smeđa poljana je izbledela, Erik i Linda Lampton su izbledeli.
Sunčeva svetlost je izbledela.
Avion oko mene je postao opipljivo stvaran. Dejvid je sedeo i

čitao džepno izdanje knjige T. S. Eliota. Kevin je izgledao napeto.
„Skoro smo stigli“, rekao sam. „Aerodrom u Okrugu Orindž.“
Kevin je ćutao; sedeo je pogrbljen, zamišljen.

„Pustili su nas?“, rekao sam.

„Šta?“, uputio mi je nervozan pogled.
„Upravo sam bio tamo“, kazao sam. Sada mi je sećanje na
događaje koji su se desili u međuvremenu sipilo u um. Protivljenje
Lamptonovih i Brenta Minija – uglavnom njegovo; preklinjali su
nas da ne idemo, ali izvukli smo se. Evo nas u Er Kalovom avionu,
letimo natrag. Bezbedni smo.
Mini i Lamptonovi su nas zajednički napali s dve strane.
„Nećete nikom drugom ispričati za Sofiju?“, upitala je Linda
zabrinuto. „Možete li sva trojica da se zakunete da ćete ćutati?“
Naravno da su se složili. Ta zabrinutost bila je jedna strana napada,
negativna. Druga je bila pozitivna, podsticaj.
„Gledajte ovako na to“, kazao je Erik, uz podršku Minija, koji je
izgledao iskreno pokunjeno zato što je Društvo Ripidon, iako malo,
odlučilo da ode. „Ovo je najznačajniji događaj u ljudskoj istoriji;
nećete da budete izostavljeni, zar ne? Uostalom, VALIS vas je
odabrao. Dobijamo bukvalno hiljade pisma o filmu, a čini se da je
tek ponekog tu i tamo kontaktirao VALIS, kao vas. Mi smo
privilegovana grupa.“

„Ovo je Poziv“, rekao je Mini nama trojici, gotovo nas
preklinjući.

„Da“, ponovili su Linda i Erik. „Ovo je Poziv koji je ljudski rod
čekao vekovima. Čitajte „Otkrivenje”; pročitajte šta piše o
Izabranom. Mi smo od Boga Izabrani!“

„Valjda“, kazao sam kad su nas ostavili kraj iznajmljenog auta;
parkirali smo blizu „Dina”, u bočnoj ulici Sonomne gde je bilo
dozvoljeno duže parkiranje.

Prišavši, Linda Lampton mi je spustila ruke na ramena i
poljubila me u usta – sa jačinom i izvesnom dozom, ogromnom
dozom, u stvari, erotskog žara. „Vrati nam se“, šapnula mi je u uho.
„Obećavaš? Ovo je naša budućnost; pripada nekolicini, baš, baš

nekolicini.“ Na šta sam pomislio – Ne možeš biti manje u pravu,
srce; ovo je svačije.

Stigli smo maltene kući. VALIS nam je istinski pomogao. Ili,
draže mi je tako da razmišljam, sveta Sofija. Kada tako sročim,
imam u umu sliku devojčice Sofije, dok sa knjigom u rukama sedi
među životinjama.

Dok smo stajali na aerodromu u Okrugu Orindž i čekali prtljag,
kazao sam; „Nisu baš bili iskreni prema nama. Na primer, rekli su
nam da se svi Sofijini postupci i reči snimaju. Nije tako bilo.“

„Možda grešiš“, kazao je Kevin. „Sada postoje sofisticirani
metodi nadzora kojima se daljinski upravlja. Možda im je bila u
dometu iako ih nismo videli. Mini je stvarno ono što je rekao da
jeste: vrhunski stručnjak za elektroniku.“

Pomislio sam – Mini, voljan da umre ne bi li još jednom doživeo
VALIS-a. A ja? Imao sam iskustvo s njim 1974. godine; od tada
želim da se vrati – osećam žudnju u kostima; telo to oseća jednako
koliko i um, možda čak i jače. Ali VALIS je s razlogom oprezan.
Pokazao je zabrinutost za ljudski život, nevoljnost da mi se ponovo
ukaže.

Uostalom, prvi susret gotovo me je ubio. Mogao bih opet da ga
vidim ali, poput Minira, to bi me ubilo. Nisam to želeo; još mnogo
toga treba da uradim.

Šta tačno treba da uradim? Ne znam. Niko od nas to ne zna. Već
sam čuo glas VI u umu, i drugi će čuti taj glas, sve više njih. VALIS,
kao živa informacija, prodreće u svet, umnožavaće se u mozgovima
ljudi, prožimaće se s njima i pomagaće im, vodeći ih, na
podsvesnom nivou, što znači neprimetno. Nijedan čovek neće biti
siguran da li je prožet dok simbioza ne dostigne vrhunac. U
interakciji s drugim ljudima osoba neće znati kada kontaktira sa
drugim homoplazmatom, a kada ne.

Možda će se vratiti prastari tajni znaci prepoznavanja;
verovatno već jesu. Za vreme rukovanja, znak prstom za dva
ukrštena luka: brz gest za znak ribe, koji niko sem te dve osobe ne
bi primetio.

Vratilo mi se sećanje sve do nesrećnog slučaja – i dalje od

nesrećnog slučaja – koji ima veze s mojim sinom Kristoferom.
Marta 1974. dok me je VALIS držao obuzetog, kontrolisao mi um,
Kristofera sam preveo odgovarajućom složenom inicijacijom u red
besmrtnika. VALIS-ovo medicinsko znanje spasilo je Kristoferu
fizički život, ali VALIS se nije tu zaustavio.

To iskustvo mi je bilo dragoceno. Sve je urađeno potpuno
neprimetno, skriveno čak i od majke moga sina.

Prvo sam spremio šolju tople čokolade. Zatim sam napravio
hot dog u kifli sa uobičajenim prilozima; Kristofer, tako mali, voleo
je hot dogove i toplu čokoladu.

Dok smo sedeli na podu njegove sobe; Kristofer i ja – ili pre
VALIS u meni, kao ja – malo smo se poigrali. Prvo sam u šali
podigao šolju čokolade, iznad sinovljeve glave; onda, kao slučajno,
sipao sam mu tople čokolade na glavu, po kosi. Kikoćući se,
Kristofer je probao da obriše, tečnost; naravno uz moju pomoć.
Nagnut nad njim, prošaputao sam:

„U ime Oca, Sina i Svetog Duha.“

Čuo me je samo Kristofer. Zatim, dok sam mu brisao čokoladu
iz kose, upisao sam mu znak krsta na čelo. Krstio sam ga uz svetu
potvrdu; nisam to uradio sa dozvolom bilo koje crkve, nego sa
dozvolom živog plazmata u meni: samog VALIS-a. Zatim sam rekao
sinu: „Tvoje sveto ime, hrišćansko ime, je...“, i kazao sam mu koje je.
Samo on i ja znamo koje je; on, ja i VALIS.

Zatim, otkinuo sam komadić hleba sa hot doga i pružio mu; moj
sin – još uvek beba, u stvari – otvorio je usta poput ptičice, a ja sam
mu stavio komadić hleba u njih. Izgledali smo, nas dvojica, kao da
delimo obrok; običan, jednostavan, svakodnevni obrok.

Iz nekog razloga bilo je od suštinske važnosti – ključno – da ne
pojede nijedan komadić same viršle. U ovakvim okolnostima ne
može se jesti svinjetina; VALIS mi je dao to značajno saznanje.

Dok je zatvarao usta da sažvaće komadić hleba, primakao sam
mu šolju tople čokolade. Na moje iznenađenje – budući da je tako
mali još uvek je pio iz flašice, ali nikada iz šolje – željno je posegnuo
za šoljom; kada ju je uzeo, primakao usnama i otpio, kazao sam:

„Ovo je moja krv i ovo je moje telo.“

Moj sinčić je otpio i sklonio sam šolju. Najvažnije Svete tajne su
izvršene. Krštenje, zatim potvrda, a onda najsvetija Sveta tajna,
pričešće: Svete tajne sa večere Gospodnje.

„Krvi našeg Gospoda Isusa Hrista, prolivena za tebe, sačuvaj
telo i dušu u večnom životu. Pij ovo u sećanje na to da je Hristova
krv za tebe prolivena, i zahvalan budi.“

Ovaj trenutak najsvetiji je od svih. Sam sveštenik postaje Hrist;
Hrist je taj koji nudi svoje telo i krv vernome, božanskim čudom.

Većina ljudi misli da u čudu transsupstancije vino (ili topla
čokolada) postaje Sveta krv, a da hleb (ili komad kifle) postaje
Sveto telo, ali malo ljudi čak i unutar crkve uviđa da je osoba pred
njima sa čašom u ruci njihov Gospod, trenutno živ. Vreme je
savladano. Vratili smo se gotovo dve hiljade godina u prošlost;
nismo u Santa Ani u Kaliforniji, u Sjedinjenim Državama, nego u
Jerusalimu, oko 35. godine nove ere.

Ono što sam video marta 1974. kada sam video preklapanje
starog Rima i savremene Kalifornije bilo je istinsko viđenje onoga
što se obično vidi samo unutrašnjim okom vere.

Moje iskustvo duplog viđenja potvrdilo je bukvalno – ne samo
figurativno – istinu čuda Liturgije.

Kao što sam rekao, stručni naziv za ovo je anamneza: gubitak
zaborava; što znači, prisećanje Gospoda i tajne večere.

Toga dana sam bio prisutan, poslednji put kada su apostoli
sedeli za stolom. Možda mi verujete; možda ne. Sed per spiritum
sanctum dico; haec veritas est. Mihi crede et mecum in aeternitate
vivebis.

Moj latinski verovatno je pun grešaka, ali ono što pokušavam
da kažem, nezgrapno, jeste: „Ali govorim putem Svetog duha; to je
istina. Verujte mi i bićete sa mnom u večnosti.“

Izašao nam je prtljag; predali smo potvrde uniformisanom
policajcu i, deset minuta kasnije, vozili smo se autoputem prema
Santa Ani i našim domovima.

13

Za volanom, Kevin je izjavio: „Umoran sam. Baš umoran. Jebem
ti saobraćaj! Ko su bre ovi što voze po 55-ici? Odakle su? Kuda
idu?“

Zapitao sam se – Kuda nas trojica idemo?
Videli smo Spasitelja i ja sam, nakon osam godina ludila,
isceljen.
Pa, pomislio sam, uraditi sve to tokom jednog vikenda ipak je
neki uspeh... da ne spominjem to da smo pobegli čitavi od tri
najuvrnutija ljudska bića na ovoj planeti.
Zadivljujuće je to da kada neko drugi kaže glupost čovek
poveruje da može da primeti da je to glupost. U folksvagenovom
rebitu dok sam slušao Lindino i Erikovo trtljanje o tome da su
trooki ljudi sa druge planete znao sam da su ćaknuti. To je i mene
činilo ćaknutim. Uplašila me je činjenica da sam shvatio to: to što
sam shvatio o njima i o sebi.
Odleteo sam lud i vratio se zdravog razuma, a ipak verujem da
sam video Spasitelja... u obličju devojčice crne kose i prodornih
crnih očiju, koja je s nama zborila mudrije od bilo koje odrasle
osobe pre toga. A kada su nas umalo sprečili da odemo, usledila je
intervencija, njena – ili VALIS-ova.
„Imamo zadatak“, kazao je Dejvid. „Da idemo i...“
„I?“, upitao je Kevin.
„Ona će nam reči usput“, rekao je Dejvid.
„A svinje imaju krila“, kazao je Kevin.
„Vidi“, Dejvid je rekao, žustro. „Fil je sad okej, po prvi put

otkad...“ Zastao je.
„Otkad me poznaješ“, dovršio sam rečenicu.
Dejvid je rekao: „Iscelila ga je. Isceljujuće moći su apsolutno

siguran znak materijalnog prisustva Mesije. Znaš to, Kevine.“
„Onda je bolnica Sveti Josif najbolja crkva u gradu“, kazao je

Kevin.
Obratio sam se Kevinu: „Jesi li uspeo da pitaš Sofiju za mrtvu

mačku?“ Pitanje je postavljeno sarkastično ali Kevin, iznenadivši
me, okrenuo je glavu i odgovorio, ozbiljan.

„Aha.“

„Šta je kazala?“, upitao sam.
Nakon što je duboko udahnuo i čvrsto stisnuo volan, Kevin je
odgovorio: „Kazala je da je MOJA MRTVA MAČKA...“ Zastao je, a
zatim dodao glasnije: „MOJA MRTVA MAČKA JE BILA GLUPAVA.“
Morao sam da se nasmejem. Dejvid takođe. Dosad nikom nije
palo na pamet tako da odgovori Kevinu. Mačka je videla auto i
zatrčala se prema njemu, a ne obrnuto; zaletela se pravo u prednji
desni točak automobila, poput kugle za kuglanje.

„Kazala je“, rekao je Kevin, „da su pravila univerzuma izuzetno
stroga i da te vrste mačke, vrste koja se zaleti pravo u auto u
pokretu, više nema.“

„Pa“, kazao sam, „realno govoreći, u pravu je.“
Bilo je zanimljivo uporediti Sofijino objašnjenje sa onim što je
rekla pokojna Šeri; pobožno je obavestila Kevina da je Bog toliko
voleo njegovu mačku – u stvari – da je Bog smatrao da treba da
uzme njegovu mačku da bude sa njim Bogom umesto sa njim
Kevinom. To nije obrazloženje koje dajete
dvadesetdevetogodišnjaku; to je objašnjenje za dete. Malo dete. A i
malo dete će shvatiti da je to proseravanje.
„Ali“, nastavio je Kevin, „pitao sam je: ’Zašto Bog moju mačku
nije stvorio pametnijom?’“

„Je I’ se taj razgovor stvarno desio?“, upitao sam.

Iznerviran, Dejvid je kazao: „Verovatno.“

„Moja mačka je bila GLUPAVA“, nastavio je Kevin, „jer ju je BOG
STVORIO GLUPAVOM. Tako da je kriv BOG, nije kriva mačka.“

„I predočio si joj to“, kazao sam.

„Da“, odgovorio je Kevin.

Bio sam besan. „Seronjo jedan cinični – vidiš Spasitelja i u
stanju si samo da trtljaš o svojoj prokletoj mački. Drago mi je što ti
je mačka mrtva; svima je drago što ti je mačka mrtva. Zato začepi.“
Tresao sam se od besa.

„Polako“, promrmljao je Dejvid. „Svašta smo doživeli.“
Obraćajući se meni, Kevin je kazao: „Nije ona Spasitelj. Svi smo
ćaknuti ko ti što si, File. I oni tamo su ćaknuti; i mi ovde smo
ćaknuti.“
Dejvid je rekao: „Kako onda dvogodišnja devojčica može da
kaže takve...“
„Usadili su joj žicu u glavu“, vikao je Kevin, „i povezali mikrofon
s druge strane žice, a u lice joj stavili zvučnik. Neko drugi je to
govorio.“

„Moram nešto da popijem“, kazao sam. „Ajde da stanemo u ulici
Sombrero.“

„Draži si mi bio dok si verovao da si Konjoljub Debeli“, urlao je
Kevin. „On mi je bio drag. Ti si glupav ko i moja mačka. Ako glupost
ubija, što si još uvek živ?“

„Odeš da probaš da mi rešiš to?“, kazao sam.
„Očigledno je glupost veština za preživljavanje“, rekao je Kevin,
sada tišim glasom, gotovo nečujnim. „Ne znam“, promrmljao je.
„’Spasitelj.’ Kako? Ja sam kriv; ja sam vas odveo da gledate „Valis”.
Ja sam vas povezao sa Majkom Guskom. Ima li smisla da Majka
Guska rodi Spasitelja? Ima li išta od ovoga smisla?“

„Zaustavi u ulici Sombrero“, kazao je Dejvid.
„Društvo Ripidon drži sastanke u kafiću“, rekao je Kevin. „To
nam je zadatak; da sedimo u kafiću i da pijemo. To će garant spasiti
svet. A čemu spašavanje uopšte?“
Nastavili smo vožnju u tišini, ali ipak smo završili u ulici

Sombrero; veći deo Društva Ripidon glasao je za to.

Svakako je loša vest ukoliko su ljudi koji se slažu sa vama luđi
od metka. I sama Sofija (a to je važno) rekla je da su Erik i Linda
bolesni. Uz to, od Sofije ili VALIS-a dobio sam reči koje su nas
izvukle odande kad su nas Lamptonovi opkolili, pritisnuli nas –
dobio sam red, a onda se stručno ispetljao sa vremenom.

Mogao sam prelepo dete da posmatram izdvojeno od ružnih
Lamptonovih. Nisam ih posmatrao skupa. Što je značajno,
dvogodišnje dete je izgovorilo nešto što je zvučalo kao mudrost...
dok sam sedeo u kafiću sa flašom meksičkog piva, zapitao sam se –
Koji su kriterijumi razumnog, koji ukazuju na prisustvo mudrosti?
Mudrost mora, po svojoj prirodi, da bude razumna; to je poslednja
faza vezanosti za stvarno. Ono što je mudro u bliskoj je vezi sa
onim što postoji, mada je veza suptilna. Šta nam je rekla devojčica?
Ljudska bića treba da prestanu sa obožavanjem svih božanstava
sem samog ljudskog roda. Ovo mi uopšte nije zvučalo nerazumno.
Bilo da potiče od deteta ili iz Botanike, zvučalo bi mi jednako
smisleno.

Izvesno vreme sam smatrao da je Zebra – kako sam zvao
entitet koji mi se ukazao marta 1974. godine – u stvari potpun spoj
svih mojih sopstava duž linearne vremenske ose; Zebra – ili VALIS
– jeste vanvremenska manifestacija datog ljudskog bića, a ne bog...
sem ukoliko je vanvremenska manifestacija datog ljudskog bića
ono što u stvari nazivamo „bogom“, ono što obožavamo, nesvesni,
dok obožavamo „boga“.

Do đavola sve, pomislio sam umorno. Odustajem.
Kevin me je odvezao kući; smesta sam legao, iznuren i
obeshrabren, na neki nejasan način. Mislim da me je obeshrabrila
neizvesnost našeg zadatka, koji smo dobili od Sofije. Dobili smo
dozvolu, ali za šta? Što je još značajnije, šta je Sofija nameravala da
radi dok raste? Da ostane sa Lamptonovima? Da pobegne, promeni
ime, preseli se u Japan i započne život iznova?
Gde bi se pojavila? Gde bismo čuli njeno ime narednih godina?
Da li bismo morali da čekamo dok ne odraste? To bi moglo da traje

osamnaest godina. Za osamnaest godina Feris F. Frimaunt, da
iskoristim ime iz filma, mogao bi da pokori svet – ponovo. Treba
nam pomoć.

A onda sam pomislio, Spasitelj je uvek potreban sada. Kasnije
je uvek prekasno.

Te noći kada sam zaspao, usnio sam san. U snu sam se vozio
Kevinovom hondom, ali umesto Kevina, za volanom je sedela Linda
Ronštat i auto je bio otvoren, nalik vozilima iz davnih vremena,
poput kočije. Osmehujući mi se, Ronštatova je pevala, a pevala je
lepše nego ikada pre. Pevala je:

„Ako zori želiš doći
U sandalama moraš poći.“

U snu me je oduševila; poruka se činila strašno bitnom.
Sledećeg jutra kada sam se probudio još uvek sam u umu video
njeno ljupko lice, tamne, svetlucave oči; tako krupne, oči, tako
ispunjene svetlošću, čudnom vrstom crnog svetla, nalik svetlosti
zvezda. U pogledu koji mi je uputila bilo je snažne ljubavi, ali ne
seksualne; bilo je to ono što Sveto pismo naziva milost – dobro.
Kuda me je vodila?

Celog narednog dana pokušavao sam da rastumačim značenje
tajnovitih reči. Sandale. Zora. Šta sam povezivao sa zorom?

Dok sam proučavao literaturu (ranije bih rekao: „Konjoljub
Debeli, dok je proučavao literaturu“), naišao sam na činjenicu da je
Aurora latinska reč za personifikaciju zore. A to ukazuje na Auroru
borealis – koja je nalik vatri svetog Elma, a Zebra ili VARIS upravo
tako izgledaju. Britanika za Auroru borealis kaže:

„Aurora borealis u istoriji se javlja u mitologiji Eskima, Iraca,
Engleza, Skandinavaca i drugih naroda; uglavnom je smatrana
natprirodnom pojavom... Severna germanska plemena u njoj su
videla veličanstvene štitove Valkira (ratnica).“

Je li to značilo – je li mi VALIS govorio – da će mala Sofija
krenuti u svet kao „ratnica“? Možda.

A sandale? Jedna stvar mi pada na pamet, prilično zanimljiva.
Empedokle, Pitagorin učenik, koji je javno govorio o sećanju na
prethodne živote i koji je prijateljima u poverenju rekao da je bio
Apolon, da nikada nije umro u uobičajenom smislu; umesto toga,
kraj vrha vulkana Etna pronađene su njegove zlatne sandale. Ili je
Empedokle, poput Ilije, telesno uznesen na nebesa, ili je skočio u
vulkan. Etna je u najistočnijem delu Sicilije. U rimska vremena reč
„aurora' bukvalno je značila „istok“. Je li VALIS aludirao
istovremeno na sebe i ponovno rođenje, na večni život? Jesam li
ja...

Zazvonio je telefon.

Podigao sam slušalicu i rekao: „Halo.“
Čuo sam glas Erika Lamptona. Zvučao je uvrnuto, nalik starom
pretku, pretku na samrti, „Imamo nešto da ti kažemo. Daću ti Lindu
da ti ona kaže. Sačekaj.“
Obuzela me hladna jeza dok sam stajao i držao nemi telefon.
Zatim sam čuo glas Linde Lampton, ravan i bezbojan. San je imao
veze s njom, uvideo sam; Linda Ronštat; Linda Lampton. „Šta je
bilo?“, kazao sam, nisam razumeo o čemu Linda Lampton govori.
„Devojčica je mrtva“, rekla je Linda Lampton. „Sofija.“

„Kako?“, rekao sam.

„Mini ju je ubio. Slučajno. Došla je policija. Laserom. Pokušavao
je...“

Spustio sam slušalicu.

Telefon je gotovo istog časa ponovo zazvonio. Podigao sam ga i
rekao halo.

Linda Lampton je kazala: „Mini je hteo da izvuče što više
informacija...“

„Hvala što ste mi javili“, rekao sam. Zvučaće suludo, ali osećao
sam bes, a ne tugu.

„Pokušao je da prenese informacije laserom“, kazala je Linda.
„Svima javljamo. Ne shvatamo; ako je Sofija bila Spasitelj, kako to

da je umrla?“
Mrtva u drugoj godini, primetio sam. Nemoguće.

Spustio sam slušalicu i seo. Nakon izvesnog vremena, shvatio
sam da je žena koja u snu vozi i peva bila Sofija, ali odrasla, onakva
kako bi izgledala jednog dana. Tamnih očiju ispunjenih svetlošću,
životom i plamenom.

San je bio njen način da se oprosti.

14

Novine i televizija su preneli vest o smrti ćerke Majke Guske.
Naravno, budući da je Erik Lampton bio rok zvezda, nagovešteno je
da je sve to posledica zlokobnih sila, koje verovatno imaju veze sa
zanemarivanjem, drogama ili, uopšte, uvrnutim stvarima.
Prikazano je Minijevo lice, a onda nekoliko kadrova iz „Mališa“ u
kojima se vidi mikseta nalik utvrđenju.

Nakon dva ili tri dana, svi su to već zaboravili. Televizijske
ekrane su preplavili drugi užasi. Desile su se druge tragedije. Kao i
obično. Opljačkan je diskont pića u Los Anđelesu i prodavac je
upucan. Neki starac je preminuo u staračkom domu s lošim
životnim uslovima. Na autoputu u San Dijegu, tri automobila su se
sudarila sa kamionom za prevoz drvne građe koji se zapalio i
zaustavio saobraćaj.

Svet je nastavio da postoji, onakav kakav je oduvek bio.
Počeo sam da razmišljam o smrti. Ne o smrti Sofije Lampton
nego o smrti uopšte i onda, postepeno, o sopstvenoj smrti.
U stvari, nisam ja razmišljao o njoj. Nego Konjoljub Debeli.
Jedne noći, dok je sedeo u mojoj dnevnoj sobi u mojoj fotelji, sa
čašom konjaka u ruci, zamišljeno je rekao: „Samo je dokazala ono
što smo inače znali; njena smrt, hoću da kažem.“
„A šta smo to znali?“, upitao sam.
„Da su ćaknuti.“
Kazao sam: „Roditelji su bili ludi. A ne ona.“
„Da je bila Zebra“, rekao je Debeli, „znala bi unapred da je Mini

sjebao stvar sa laserskom opremom. Mogla je to da spreči.“

„Naravno“, kazao sam.

„Istina“, rekao je Debeli. „Znala bi, a uz to...“ Uperio je prstom u
mene. Glas mu je zvučao pobednički; bestidno pobednički. „Imala
bi moć da to spreči. Zar ne? Ako je mogla da svrgne Ferisa F.
Frimaunta..

„Prekini“, kazao sam.

„Sve to je od samog početka“, rekao je tiho Debeli, „imalo veze
sa laserskom tehnologijom. Mini je otkrio način da prenese
informacije laserskim zrakom, koristeći ljudske mozgove kao
transduktore bez potrebe za elektronskim uređajima. Rusi su kadri
isto to da urade. Mogu se koristiti i mikrotalasi. Mora da sam marta
1974. slučajno presreo jedan od Minijevih prenosa; ozračio me je.
Zato mi je krvni pritisak toliko skočio, a životinje su mi pocrkale od
raka. To ubija Minija; zračenje koje je proizveo sopstvenim
eksperimentima.“

Ćutao sam. Nisam imao šta da kažem.
Debeli je rekao: „Žao mi je. Bićeš dobro?“

„Naravno“, kazao sam.

„Uostalom“, rekao je Debeli, „uopšte mi se nije pružila prilika
da s njom porazgovaram, ne onako kako ste vi to mogli; nisam bio
tamo taj drugi put, kada nam je dala – Društvu – zadatak.“

A sada, zapitao sam se, šta će biti s našim zadatkom?
„Debeli“, kazao sam, „nećeš opet pokušati da se roneš, je li?
Zbog njene smrti?“
„Ne“, odgovorio je Debeli.
Nisam mu verovao. Video sam to; poznavao sam ga, bolje nego
što je on poznavao sam sebe. Glorijina smrt, Betin odlazak, Šeri na
samrti – nakon Šerine smrti jedino što ga je spasilo bila je odluka
da krene u potragu za „petim Spasiteljem“, a sada je ta nada
ugašena. Šta mu je preostalo?

Debeli je sve pokušao, i ništa nije uspelo.
„Možda da opet kreneš kod Morisa“, rekao sam.

„Reći će, ’Ozbiljan sam.’“ Obojica smo se nasmejali. „’Hoću da
navedeš deset stvari koje želiš da uradiš najviše na svetu; hoću da
razmisliš o tome i da ih zapišeš, ozbiljan sam!’“

Kazao sam: „Šta ćeš da radiš?“ Bio sam ozbiljan.
„Da je nađem“, rekao je Debeli.

„Koga?“ upitao sam.

„Ne znam“, rekao je Debeli. „Onu koja je umrla. Onu koju više
nikad neću videti.“

Mnogo ih je u toj kategoriji, pomislio sam. Žao mi je, Debeli;
odgovor ti je previše uopšten.

„Trebalo bi da odem u Putovanja širom sveta“, kazao je Debeli,
više za sebe, „i još malo porazgovaram sa onom gospođom. O Indiji.
Imam osećaj da je Indija pravo mesto.“

„Mesto za šta?“

„Gde će on biti“, kazao je Debeli.
Nisam odgovorio; nije imalo svrhe. Debelom se vratilo ludilo.
„Negde je“, kazao je Debeli. „Znam da jeste, upravo sada; negde
je u svetu. Zebra mi je kazala. ’Sveta Sofija će se ponovo roditi;
nije...’“

„Hoćeš da ti kažem šta stvarno mislim?“, prekinuo sam ga.
Debeli je trepnuo. „Naravno, File.“
Grubim glasom, kazao sam: „Nema Spasitelja. Sveta Sofija se
neće ponovo roditi, Buda nije u parku, Vrhovni Apolon se neće
vratiti. Shvataš?“

Tišina.

„Peti Spasitelj...“ zaustio je stidljivo Debeli.
„Batali“, kazao sam. „Psihotičan si, Debeli. Lud si ko i Erik i
Linda Lampton. Lud si ko Brent Mini. Lud si već osam godina,
otkad se Glorija bacila sa zgrade Sinanona i od sebe napravila
sendvič s kajganom. Batali i zaboravi. Važi? Učiniš mi tu jednu
uslugu? Učiniš tu uslugu svima nama?“
Konačno, tihim glasom, Debeli je rekao: „Onda se slažeš s
Kevinom.“

„Da“, kazao sam. „Slažem se s Kevinom.“
„Zašto onda da živim?“, upitao je tiho Debeli.
„Ne znam“, kazao sam. „I baš me briga. Tvoj život i tvoja posla,
a ne moja.“

„Zebra me ne bi lagala“, rekao je Debeli.
„Ne postoji ’Zebra’“, kazao sam. „To si ti sam. Zar ne
prepoznaješ sebe? Sebe i samo sebe, kako projektuješ neispunjene
želje, nezadovoljene žudnje preostale nakon što se Glorija overila.
Nisi mogao vakuum da ispuniš stvarnošću pa si ga ispunio
fantazijom; to je psihološka kompenzacija za besmislen, protraćen,
izmučen život i nije mi jasno što sad konačno jebeno ne digneš
ruke; ti si ko Kevinova mačka: glupav si. To je suština svega. Okej?“
„Zgazio si mi nađu.“
„Ništa ti ja nisam zgazio, jer nema ničega.“

„Je l’ sve tako? Misliš? Stvarno?“

Kazao sam: „Znam.“

„Misliš da ne treba da ga tražim?“
„Gde ćeš kog vraga da ga tražiš? Nemaš pojma, uopšte nemaš
pojma, gde bi mogao da bude. Možda je u Irskoj. Možda je u
Meksiko Sitiju. Možda je u Anahajmu u Diznilendu; da – možda radi
u Diznilendu, rinta tamo. Kako ćeš ga prepoznati? Svi smo mislili
da je Sofija Spasitelj; verovali smo u to dok nije umrla. Govorila je
kao Spasitelj. Imali smo sve dokaze; imali smo sve znakove. Imali
smo film „Valis”. Imali smo šifru od dve reči. Imali smo
Lamptonove i Murija. Njihova priča se poklapala sa tvojom; sve se
uklapalo. A sad je još jedna mrtva devojčica u još jednoj kutiji u
zemlji – što je ukupno tri. Troje ljudi koji su umrli nizašta. Ti si
poverovao, ja sam poverovao, Dejvid je poverovao, Kevin je
poverovao, Lamptonovi su poverovali; naročito je poverovao Mini,
dovoljno da je slučajno ubije. I sad je gotovo. Nije nikada trebalo ni
da počinje – jebeni Kevin, kud je i gledao taj film! Idi i ubij se. Nek
ide sve do đavola.“

„Još uvek mogu...“

„Nećeš“, kazao sam. „Nećeš ga naći. Znam. Da ti pojednostavim

sve tako da shvatiš. Mislio si da će Spasitelj da vrati Gloriju – zar
ne? On, ona, nije; sada je i ona mrtva. Umesto...“ Odustao sam.

„Onda je pravo ime za veru“, rekao je Debeli, „smrt.“
„Tajno ime“, složio sam se. „Skontao si. Isus je umro; Asklepije
je umro – Manija su ubili na gori način nego Isusa, ali nikog nije
briga; niko se ni ne seća. Pobili su desetine hiljada Katara u južnoj
Francuskoj. Tokom Tridesetogodišnjeg rada, poginule su stotine
hiljada ljudi, protestanata i katolika – međusobno su se poklali.
Smrt je pravi naziv za to; ne Bog, ne Spasitelj, ne ljubav – smrt.
Kevin je u pravu što se mačke tiče. Sve je u mrtvoj mački. Veliki
Sudija ne može da odgovori na Kevinovo pitanje: „’Zašto je moja
mačka umrla?’ Odgovor je: ’Nek sam proklet ako znam.’ Nema
odgovora; jedino mrtva životinja koja je samo htela da pređe put.
Svi mi smo životinje koje hoće da pređu ulicu samo nas na pola
puta pokosi nešto, ni ne vidimo šta. Idi pitaj Kevina. ’Mačka ti je
bila glupava.’ Ko je stvorio tu mačku? Zašto je mačku stvorio
glupavu? Je li mačka naučila nešto iz toga što je ubijena, i ukoliko
jeste, šta je naučila? Je li Šeri išta naučila iz umiranja od raka? Je li
Glorija išta naučila...“
„Dobro, dosta“, rekao je Debeli.

„Kevin je u pravu“, kazao sam. „Idi i kresni nešto.“

„Koga? Sve su mrtve.“

Kazao sam: „Ima ih još. Koje su još žive. Kresni neku od njih pre
nego što umre ili ti umreš ili neko umre, osoba ili životinja. Sam si
rekao: univerzum je iracionalan, jer je um koji stoji iza njega
iracionalan. Ti si iracionalan i svestan si toga. Ja jesam. Svi smo i
svesni smo toga, donekle. Napisao bih o tome knjigu, ali niko ne bi
poverovao da bi grupa ljudi mogla da bude toliko iracionalna
poput nas, tako kako se mi ponašamo.“

„Sada bi poverovali“, rekao je Debeli, „nakon Džima Džounsa i
devetsto ljudi u Džounstaunu.“

„Idi, Debeli“, kazao sam. „Idi u Južnu Ameriku. Vrati se gore u
Sonomnu i prijavi se za boravak u komuni Lamptonovih, sem ako
su odustali od nje, u šta sumnjam. Ludilo ima svoju dinamiku;
prosto se nastavlja.“ Ustao sam, prišao i spustio mu ruku na grudi.

„Devojčica je mrtva, Glorija je mrtva; ništa je neće vratiti.“

„Ponekad sanjam...“
„Napisaću ti to na spomeniku.“
Kada je dobio pasoš, Debeli je otišao iz Sjedinjenih Država i
odleteo Ajslendikom do Luksemburga, što je bila najjeftinija
varijanta. Dobili smo razglednicu od njega poslatu dok je presedao
na Islandu a onda, mesec dana kasnije, pismo iz Meča u Francuskoj.
Meč je na granici sa Luksemburgom; potražio sam ga na mapi.
U Meču – koji mu se dopao, zbog lepih pejzaža – upoznao je
devojku i sjajno se provodio sve dok mu nije uzela pola novca.
Poslao nam je njenu fotografiju; veoma je lepa, podseća me malo
na Lindu Ronštat, zbog istog oblika lica i frizure. To je poslednja
slika koju nam je poslao, jer mu je devojka ukrala i fotoaparat.
Radila je u knjižari. Debeli nam nikad nije rekao da li je uspeo da je
odvede u krevet.
Iz Meča je prešao u Zapadnu Nemačku, gde američki dolar ne
vredi ništa. Već je malo čitao i govorio nemački pa se tamo
relativno dobro snašao. Ali pisma su stizala sve ređe i konačno su
potpuno prestala da dolaze.
„Da je spavao sa Francuskinjom', kazao je Kevin, „oporavio bi
se.“
„Što se nas tiče jeste“, rekao je Dejvid.
Kevin je kazao: „Da jeste vratio bi se ovamo zdrave pameti. A
nije tu, što znači da nije.“

Prošlo je godinu dana. Jednog dana mi je stigao telegram od
njega; Debeli je doleteo nazad u Sjedinjene Države, u Njujork.
Tamo zna neke ljude. Doći će u Kaliforniju, rekao je, kada ga prođe
mononukleoza; u Evropi je dobio mononukleozu.

„Ali je I’ našao Spasitelja?“, upitao je Kevin. Nije pisalo u
telegramu. „Pisalo bi da jeste“, kazao je Kevin. „To je ko sa onom
Francuskinjom; čuli bismo.“

„Bar nije mrtav“, rekao je Dejvid.

Kevin je kazao: „Zavisi kako definišeš ’mrtav’.“
U međuvremenu, menije dobro išlo; knjige su mi se sada dobro

prodavale – više sam novca ostavljao sa strane nego što sam imao
na šta da ga potrošim. U stvari nam je svima dobro išlo.

Dejvid je imao prodavnicu duvana u gradskom tržnom centru,
u jednom od najelegantnijih centara u Okrugu Orindž; Kevinova
nova devojka prema njemu i nama odnosila se lepo i bila je
strpljiva, trpela je naš crni humor, naročito Kevinov. Ispričali smo
joj sve o Debelom i njegovoj potrazi – i o Francuskinji koja ga je
odrala sve do Pentaks fotoaparata. Radovala se što će ga upoznati,
a mi smo se radovali njegovom povratku: priče, slike, a možda i
pokloni! – govorili smo.

A onda smo dobili drugi telegram. Ovaj put iz Portlanda u
Oregonu. Pisalo je:

KRALJ FELIKS

Ništa više. Samo te dve zapanjujuće reči. Pa? – pomislio sam. Je
li? Je li to ono što nam govori? Da li se Društvo Ripidon ponovo
okuplja na plenarnom zasedanju nakon toliko vremena?

To jedva da nam je išta značilo. Zajedno i ponaosob jedva da
smo se sećali. Bilo nam je draže da zaboravimo taj deo života.
Previše bola; previše uzaludnih nadanja.

Kada je Debeli stigao na LAX, što je oznaka aerodroma u Los
Anđelesu, čekali smo ga nas četvoro: ja, Kevin, Dejvid i Kevinova
zgodna devojka Džindžer, visoka devojka plave kose sa komadima
crvene trake u pletenicama, živopisna devojka koja je volela noću
da se vozi kilometrima i kilometrima samo da bi popila irsku kafu
u nekom zabačenom irskom pabu.

Kao i sav drugi svet cunjali smo i razgovarali, a onda odjednom,
nenadano, Konjoljub Debeli je koračao ka nama, usred gomile
putnika. Kezeći se, sa aktovkom u ruci; prijatelj nam se vratio kući.
Nosio je odelo i kravatu; elegantno odelo sa istočne obale, baš
pomodno. Iznenadili smo se što ga vidimo tako dobro obučenog;
očekivali smo, valjda, neki ispijeni ostatak upalih očiju jedva kadar
da se dovuče hodnikom.

Nakon što smo ga izgrlili i upoznali sa Džindžer, pitali smo ga
kako je.

„Nije loše“, kazao je.

Jeli smo u restoranu u obližnjem skupom hotelu. Nismo mnogo
pričali, iz nekog razloga. Debeli je bio povučen, ali ne zaista
depresivan. Umoran, zaključio sam. Dugo je putovao; videlo mu se
na licu. Takve stvari se vide; ostave traga.

„Šta je u aktovki?“, rekao sam kad su nam doneli kafu nakon
večere.

Odgurnuvši tanjir, Debeli je položio aktovku i otvorio je; nije
bila zaključana. U njoj su se nalazile kartonske fascikle, među
kojima je izdvojio jednu i podigao je; bile su obeležene brojevima.
Pogledao je još jednom da se uveri da je odabrao pravu, a onda ju
je pružio meni.

„Pogledaj“, kazao je, blago se osmehujući, kao kada nekom date
poklon za koji znate da će mu se dopasti, a on ga otpakuje pred
vama.

Otvorio sam je. U fascikli sam pronašao četiri sjajne fotografije
8x10, očigledno delo profesionalca; izgledale su kao filmski
kadrovi koje za filmske studije prave odeljenja za odnose sa
javnošću.

Na fotografijama je bila grčka vaza, sa oslikanom muškom
figurom u kojoj smo prepoznali Hermesa.

Oko vaze je bila upletena dupla spirala, urađena crvenom
glazurom na crnoj pozadini. Molekul DNK. Nedvosmisleno.

„Pre dve hiljade i trista ili četiristo godina“, rekao je Debeli.
„Nije slika nego krater, grnčarija.“

„Ćup“, kazao sam.
„Video sam ga u muzeju u Atini. Autentičan je. Nije to moj stav;
nisam stručan za takve ocene; autentičnost je potvrdila uprava
muzeja. Razgovarao sam s jednim članom. Nije pre toga uviđao šta
šara predstavlja; veoma se zainteresovao kada sam mu objasnio.
Taj tip vaze, krater, jeste oblik koji je kasnije korišćen za
krstionicu. To je jedna od grčkih reči koja mi je došla u um marta

1974, reč ‘krater’. Čuo sam je u kontekstu druge grčke reči: ‘poros’.
Reči ’poros krater’ u suštini znače ’krstionica od krečnjaka’.“

Nije bilo mesta sumnji; šara, iz vremena pre hrišćanstva, bila je
slika Krikove i Votsonove duple spirale do koje su došli nakon niza
pogrešnih zaključaka, puno neuspelih pokušaja. Evo je, verno
predstavljena.

„Pa?“, kazao sam.

„Takozvane upletene zmije kaduceja. Izvorno je kaducej, još
uvek simbol medicine, bio štap – ne Hermesov – nego...“ Debeli je
zastao, oči su mu se caklile. „Asklepijev. Ima posebno značenje, sem
mudrosti, na koje aludiraju zmije; pokazuje da je onaj koji ga nosi
sveta osoba koju ne treba dirati... zbog čega ga je Hermes, glasnik
bogova, nosio.“

Izvesno vreme niko nije progovorio ni reč.
Kevin je zaustio da izgovori nešto sarkastično, nešto u svom
šaljivom, domišljatom maniru, ali nije; ostao je da sedi u tišini.

Proučavajući slike 8x10, Džindžer je kazala: „Baš slatko!“
„Najveći lekar u celoj ljudskoj istoriji“, rekao joj je Debeli.
„Asklepije, osnivač grčke medicine. Rimski imperator Julijan – znan
kao Julijan Otpadnik, jer je odbacio hrišćanstvo – smatrao je
Asklepija Bogom ili bogom; Julijan mu se divio. Da se to divljenje
nastavilo, cela istorija zapadnog sveta bila bi sasvim drugačija.“
„Ne odustaješ“, kazao sam Debelom.
„Ne“, saglasio se. „Nikada. Vraćam se – ostao sam bez para. Kad
se saberem, idem nazad. Sada znam gde da tražim. Grčka ostrva.
Lemnos, Lezbos, Krit. Naročito Krit. Sanjao sam da sam se spustio
liftom – u stvari dvaput sam to sanjao – a rukovalac liftom
recitovao je stihove, tu je bio i ogroman tanjir sa špagetama i
trozubom viljuškom, trozubac, zaboden u njih... to će biti Arijadnin
konac kojim je Tezeja izvela iz lavirinta pod Minosom nakon što je
ovaj ubio Minotaura. Minotaur, polučovek, a poluzver, čudovište je
koje predstavlja poremećeno božanstvo Šamaila, po meni, lažnog
demijurga gnostičkog sistema.“
„Telegram s dve reči“, rekao sam. „’KRALJ FELIKS.’“

Debeli je kazao: „Nisam ga pronašao.“
„Dobro“, rekao sam.
„Ali jeste negde“, kazao je Debeli. „Znam to. Nikad neću
odustati.“ Vratio je fotografije u kartonsku fasciklu, ubacio ju je u
aktovku i zatvorio je.
Danas je u Turskoj. Poslao nam je razglednicu sa džamijom
koja je nekada bila velika hrišćanska crkva Sveta Sofija ili Aja
Sofija, jedno od svetskih čuda, iako joj se krov urušio u srednjem
veku pa su morali da ga obnove. Naći ćete planove njene
jedinstvene konstrukcije u najboljim knjigama o arhitekturi.
Centralni deo crkve izgleda kao da pluta, kao da se uzdiže ka nebu;
bar je to bila ideja rimskog imperatora Justinijana kada ju je gradio.
Lično je nadzirao izgradnju i dao joj je ime, šifru za Hrista.
Javiće nam se ponovo Konjoljub Debeli. Kevin misli da hoće i ja
verujem da je u pravu. Kevin zna. Kevin, od svih nas, najmanje je
iracionalan i, što je značajnije, najviše veruje. Trebalo mi je dosta
vremena da shvatim to u vezi s njim.
Vera je čudna stvar. Po definiciji, tiče se stvari koje ne možete
da dokažete. Na primer, prošle subote ujutru bio mi je uključen
televizor; nisam ga stvarno gledao, zato što subotom ujutru nema
ništa sem dečjih emisija, a inače ne gledam dnevni program; nekad
mi se čini da sam tako manje usamljen, pa ga uključim. Kako god,
prošle subote pustili su uobičajeni niz reklama i iz nekog razloga
privukle su mi pažnju u jednom trenutku; ostavio sam to što sam
radio i pažljivo pogledao.
Program je puštao reklamu za lanac supermarketa; na ekranu
su se pojavile reči PREHRAMBENI KRALJ – a zatim su je naglo
prekinuli, pustili su film što su brže mogli da bi ubacili što više
reklama; usledio je crtać o Feliksu Mačku. U jednom trenutku na
ekranu se pojavilo PREHRAMBENI KRALJ a onda gotovo istog
trenutka – takođe velikim slovima – FELIKS MAČAK.
To je to, spojena šifra, odgovarajućim redosledom:

KRALJ FELIKS

Ali uhvatili biste je samo podsvesno. A ko bi uhvatio ovo što je
slučajno, potpuno slučajno, stavljeno jedno uz drugo? Samo deca,
dečica iz Južnih krajeva. Njima to ništa ne znači; ne bi razumeli
šifru od dve reči, a i da je razumeju ne bi shvatili šta ona znači, na
koga se odnosi.

Ali ja sam je video i znao sam na koga se odnosi. To mora da je
sinhronicitet, kako ga je Jung nazvao, pomislio sam – Slučajnost,
bez namere.

Ili je emitovan signal? Putem talasa jedne od najvećih
televizijskih stanica na svetu, filijale En-Bi-Sija iz Los Anđelesa,
dosegao je u deliću sekunde hiljade dece informacijom koju će
obraditi desne hemisfere njihovih mozgova: primiti, zapisati i
možda dekodirati, ispod praga svesti gde je mnogo toga usnulog i
zapisanog. A Erik i Linda Lampton nisu s tim imali nikakve veze.
Samo neki član odbora, neki tehničar iz En-Bi-Sija sa gomilom
reklama za emitovanje, po redosledu koji odabere. Mora da je sam
VALIS odgovoran, ako je išta namerno organizovalo da idu jedna za
drugom, VALIS koji je i sam bio informacija.

Možda sam upravo video VALIS-a, dok pušta reklamu a onda i
dečji crtać.

Poruka je ponovo poslata, pomislio sam.

Nakon dva dana pozvala me je Linda Lampton; nisu se javljali
još od tragedije. Linda je zvučala uzbuđeno i veselo.

„Trudna sam“, kazala je.

„Sjajno“, rekao sam. „U kom si mesecu?“

„Osmom.“
„Au“, rekao sam, zamišljen. Brzo će.
„Uskoro će“, kazala je Linda.
„Očekujete li ovaj put dečaka?“, upitao sam.
Linda je kazala: „VALIS kaže da će biti još jedna devojčica.“

„Je l’ Mini...”
„Žao mi je, ali umro je. Nije bilo šanse, ne s tim što je imao. Zar

to nije sjajno? Još jedno dete?“
„Jeste li odabrali ime?“, rekao sam.
„Još nismo“, odgovorila je Linda.
Te večeri na televiziji sam uhvatio reklamu za pseću hranu.

Pseću hranu! Na samom kraju, nakon nabrajanja svakakvih
životinja za koje kompanija proizvodi hranu – zaboravio sam ime
kompanije – poslednji par je glasio:

„Za ovčara i ovce.“

Nemački ovčar je prikazan sleva, a velika ovca zdesna; istog
časa stanica je pustila drugu reklamu na čijem početku jedrenjak
bešumno plovi ekranom. Na belom jedru sam zapazio mali crni
amblem. Znao sam šta je i bez detaljnog zagledanja. Graditelji
broda su stavili simbol ribe na jedro.

Ovčar pa ovca pa onda riba, jedno uz drugo onako kao KRALJ
FELIKS. Ne znam. Nemam Kevinovu veru i ludilo Debelog. Ali
jesam li video svesno dve brze poruke koje je VALIS ispalio
uzastopno, s namerom da nas pogode podsvesno, kao jedna
poruka, koja nam govori da je došlo vreme? Ne znam šta da mislim.
Možda se od mene i ne traži da išta mislim, ili da verujem, ili da
budem lud; možda samo treba – što se od mene jedino i traži – da
čekam. Da čekam i ostanem budan.

Čekao sam i jednog dana nazvao me je Konjoljub Debeli:
telefonski poziv iz Tokija. Zvučao je zdravo, uzbuđen i pun
energije, a moje iznenađenje što ga čujem bilo mu je zabavno.

„Mikronezija“, kazao je.
„Šta?“, rekao sam, pomislivši da se opet prebacio na koinegrčki.
A onda sam shvatio da govori o grupi ostrvaca u Tihom okeanu.
„Ah“, kazao sam. „Tamo si bio. Karolinška i Maršalska Ostrva.“
Debeli je kazao: „Idem tamo; nisam bio; još uvek. Glas VI, glas
koji čujem – rekao mi je da tražim po ostrvima Mikronezije.“
„Zar nisu prilično mala?“, rekao sam.

„Zato ih i zovu tako“, nasmejao se.

„Koliko ostrva?“, upitao sam, misleći da ih ima deset ili
dvadeset.

„Više od dve hiljade.“

„Dve hiljade!“ Obuzeo me očaj. „Možeš tražiti večno. Zar ne
može glas VI da suzi izbor?“

„Nadam se da hoće. Možda Guam; letim na Guam i počinjem
odande. Do kraja, videću dobar deo sveta u kojem se vodio Drugi
svetski rat.“

Kazao sam: „Zanimljivo je što glas VI opet koristi grčke reči.“
„Mikros znači malo“, rekao je Debeli, „a nesoi znači ostrva.
Možda imaš pravo; možda je samo u pitanju sklonost da govori na
grčkom. Ali vredi pokušati.“
„Znaš šta bi Kevin prokomentarisao“, rekao sam. „O prostim,
neiskvarenim urođenicama s tih dve hiljade ostrva.“
„O tome ja odlučujem“, rekao je Debeli.
Završio je razgovor i spustio sam slušalicu osećajući se mnogo
bolje; drago mi je što se javio i što zvuči tako srdačno.
Imam osećaj za dobrotu u čoveku, ovih dana. Ne znam odakle
taj osećaj – sem ukoliko potiče iz telefonskog razgovora sa Debelim
– ali osećam je. Sada je opet mart. Zapitao sam se, ima li Debeli
novo iskustvo? Je li se vratio zrak ružičaste svetlosti, ponovo
ispaljuje još više informacija u njega? Sužava li mu potragu?

Njegovo izvorno iskustvo dogodilo se u martu, dan nakon
vernalne ravnodnevice. „Vernalna“, naravno, znači „prolećna“. A
„ravnodnevica“ je kada je sunce tačno iznad ekvatora, a dan i noć
svuda isto traju. Tako da je Konjoljub Debeli sreo Boga ili Zebru ili
VALIS-a ili sopstveno besmrtno sopstvo prvog dana u godini u
kojem svetlost traje duže od tame. Takođe, po nekim stručnjacima,
to je istinski dan rođenja Hrista.

Sedeo sam pred televizijskim aparatom i čekao novu poruku,
ja, jedan od članova malog Društva Ripidon koje je, u mom umu, još
uvek postojalo. Poput makete satelita u filmu „Valis”, koju je
pregazio taksi kao da je prazna pivska limenka u slivniku, simboli

božanskog u našem svetu inicijalno se ukazuju u sloju smeća. Ili
sam to sebi tako objasnio. Kevin je to rekao ovako. Božansko se
javlja tamo gde ga najmanje očekuješ.

„Traži tamo gde najmanje očekuješ da ga nađeš“, Kevin je kazao
Debelom jednom prilikom. Kako se to radi? Protivrečno je.

Jedne noći sam sanjao da imam vikendicu kraj same vode,
okeana u tom snu; voda se prostirala u beskraj. A vikendica nije
bila nalik nijednoj koju sam dotad video; više je ličila na kolibu
nalik onima koje sam viđao u filmovima o južnom Pacifiku. I, nakon
što sam se probudio, u umu mi se javila jasna misao: Venci cvetni,
igra i pesma, i izvedba mitova, priča i poezije. Kasnije sam se setio
gde sam pročitao te reči. U članku o mikronezijskim kulturama u
„Britaniju”. Obratio mi se glas, da me podseti na mesto gde je
Konjoljub Debeli otišao. Da traži.

Mene je potraga zadržala kod kuće; sedeo sam pred
televizorom u dnevnoj sobi. Sedeo; čekao; gledao; ostajao budan.
Kao što nam je rečeno, prvobitno, davno, da radimo; izvršavao sam
zadatak.

prilog

Tractates Cryptica Scriptura

1. Jedan Um postoji; ali u njemu dva principa su
suprotstavljena.

2. Um pušta svetlost, zatim tamu; u interakciji; tako nastaje
vreme. Na kraju Um pobedu daje svetlosti; vreme prestaje da
postoji i Um je potpun.

3. On čini da stvari drugačije izgledaju kako bi se činilo da je
proteklo vreme.

4. Materija je plastična pred Umom.
5. Jedno po jedno progoni nas iz sveta.
6. Carstvo nikada nije palo.
7. Vrhovni Apolon će se vratiti. Sveta Sofija rodiće se ponovo;
ranije nije bila prihvatljiva. Buda je u parku. Sidarta spava (ali će se
probuditi). Došlo je vreme koje si čekao.

8. Gornji nivo ima pune12 moći.

9. Živeo je davno, ali još uvek je živ.

10. Apolonije iz Tijane napisao je kao Hermes Trismegist:
„Ono što je gore jednako je onome što je dole.“ Time je želeo da
kaže da je naš univerzum hologram, ali mu je nedostajala prava
reč.

11. Velika tajna znana Apoloniju iz Tijane, Pavlu iz Tarsa,
Simonu Magu, Asklepiju, Paracelzusu, Bemeu i Brunu je sledeća:
vreme teče unazad. Univerzum se sažima u unitarni entitet koji
sebe dovršava. Raspad i neuređenost vidimo naopako, kao da se
povećavaju. Ovi iscelitelju spoznali su kako da idu napred u
vremenu, koje je nama retrogradno.

12. Besmrtni je Grcima bio poznat kao Dionis; Jevrejima kao
Ilija; Hrišćanima kao Isus. On odlazi dalje nakon smrti svakog
ljudskog domaćina, tako nikada nije ubijen ili uhvaćen. Zato je Isus
na krstu rekao: „Eli, Eli, lama sabachthani“, na šta su neki od
prisutnih ispravno rekli: „Čovek priziva Iliju.“ Ilija ga je napustio i
on je umro sam.

13. Paskal je rekao: „Celokupna istorija jedan je besmrtni
čovek koji neprekidno uči.“ To je Besmrtni kojem se klanjamo ne
znajući mu ime. „Živeo je davno, ali još uvek je živ“, i „Vrhovni
Apolon se vraća.“ Ime se menja.

14. Univerzum je informacija, a mi smo statični u njemu,
nismo trodimenzionalni, niti smo u prostoru ili vremenu. Dobijenu
informaciju konkretizujemo u pojavni svet.

12 Var. Opunomoćene.

15. Kumejska Sibila štitila je Rimsku Republiku i
blagovremeno je upozoravala. U prvom veku nove ere predvidela
je ubistva dva brata Kenedija, Doktora Ringa i Biskupa Pajka.
Videla je koje dve stvari su zajedničke četvorici ubijenih: prvo,
branili su slobodu Republike; i drugo, svi su bili religiozne vođe.
Zato su ubijeni. Republika je ponovo postala carstvo sa Cezarom.
„Carstvo nikada nije palo.“

16. Sibila je u martu 1974. godine rekla: „Zaverenici su viđeni i
biće izvedeni pred lice pravde.“ Videla ih je trećim ili ajna okom,
Okom Šive koje daje unutrašnju pronicljivost, ali koje, kada se
okrene ka spolja, prži žarećom vrelinom. U avgustu 1974.
ostvarena je pravda koju je Sibila obećala.

17. Gnostici su verovali u dva vremenska doba: prvo ili
sadašnje zlo; drugo ili buduće dobronamerno. Prvo doba je bilo
Doba gvozdeno. Predstavlja ga Crni gvozdeni zatvor. Okončano je
avgusta 1974. a zamenilo ga je Doba zlatno, koje predstavlja Bašta
palminih stabala.

18. Pravo vreme je stalo 70. n. e. padom hrama u Jerusalimu.
Ponovo je počelo 1974. n. e. Period u međuvremenu bio je
savršena lažna interpolacija koja je oponašala kreaciju Uma.
„Carstvo nikada nije palo“, ali 1974. godine poslat je šifrovani
signal da je Gvozdeno doba završeno; šifru su činile dve reči:
KRALJ FELIKS, što se odnosi na Srećnog (ili Pravednog) Kralja.

19. Šifrovani signal od dve reči KRALJ FELIKS nije bio
namenjen ljudskim bićima nego potomcima Ehnatona, rasi trookih
koja je, tajno, postojala uz nas.

20. Alhemičari hermetisti znali su za postojanje tajne rase
trookih uljeza, ali uprkos trudu nisu uspeli da stupe u kontakt s
njima. Zato su njihova nastojanja da podrže Fridriha V Palatinskog,

kralja Bohemije, propala. „Carstvo nikada nije palo.“

21. Braća Ružinog Krsta su pisali: Ex Deo nascimur, in Jesu
mortimur, per spiritum sanctum reviviscimus, što znači „Iz Boga se
rađamo, u Isusu umiremo, Svetim duhom ponovo živimo.“ To znači
da su otkrili izgubljenu formulu besmrtnosti koju je Carstvo
uništilo. „Carstvo nikada nije palo.“

22. Besmrtnog sam nazvao plazmat,jer je neki oblik energije;
živa informacija. Umnožava se – ne putem informacije ili u
informaciji – nego kao informacija.

23. Plazmat može da se spoji sa ljudskim bićem i stvori ono što
ja zovem homoplazmat. Smrtno ljudsko biće trajno je pripojeno
plazmatu. To nam je poznato kao „rođenje od gore“ ili „rođenje iz
Duha“. To je započeo Hrist, ali Carstvo je uništilo sve
homoplazmate pre nego što su uspeli da se umnože.

24. U formi uspavanog semena, plazmat je spavao u zakopanoj
biblioteci kodeksa u Henoboskionu sve do 1945 n. e. Na to je Isus
mislio kad je eliptično govorio o zrnu gorušice koje će, kako je
rekao, izrasti da „bude drvo da ptice sedaju na njegovim granama.“
Isus ne samo da je predvideo svoju smrt nego i svih
homoplazmata. Predvideo je da će kodeksi biti iskopani, pročitani i
da će plazmat tražiti nove ljudske domaćine za spajanje; ali
predvideo je odsustvo plazmata u periodu od gotovo dve hiljade
godina.

25. Kao živa informacija, plazmat se kreće optičkim nervom
čoveka do epifize. Koristi ljudski mozak kao ženku domaćina u
kojem se umnožava u aktivni oblik. To je simbioza dve vrste.
Alhemičari hermetisti su imali teorijsko znanje o tome iz starih
zapisa, ali nisu mogli da ga reprodukuju, zato što nisu mogli da
lociraju uspavanog zakopanog plazmata. Bruno je slutio da je

plazmata uništilo Carstvo; spaljen je, jer je to nagovestio. „Carstvo
nikada nije palo.“

26. Mora se imati u vidu da kada su svi homoplazmati pobijeni
70. n. e. pravo vreme je prestalo da postoji; još značajnije, mora se
imati u vidu da se plazmat sada vratio i da stvara nove
homoplazmate, čime je uništio Carstvo i pokrenuo tok pravog
vremena. Plazmata zovemo „Sveti duh“, zbog čega su Braća
Ružinog Krsta pisali: „Per spiritum sanctum reviviscimus.“

27. Ukoliko se eliminišu vekovi lažnog vremena, pravi datum
nije 1978. n. e. nego 103. n. e. Zato Novi zavet kaže da će Carstvo
Božje doći pre nego što „neki sada živi umru“. Mi, shodno tome,
živimo u apostolskom dobu.

28. Dico per spiritum sanctum: sum homoplasmate. Haec
veritas est. Mihi crede et mecum in aeternitate vive.

29. Nismo pali zbog moralne greške; pali smo zbog umne
greške: zato što smo pojavni svet smatrali pravim. Zato smo
moralno nevini. Carstvo je to koje nam govori svojim brojnim
prerušenim mnogostrukim formama da smo zgrešili. „Carstvo
nikada nije palo.“

30. Pojavni svet ne postoji; on je hipostaza informacija
obrađenih u Umu.

31. Informaciju konkretizujemo u predmete. Premeštanje
predmeta jeste promena sadržaja informacije; poruka se menja. To
je jezik koji smo izgubili sposobnost da pročitamo. Mi sami smo
deo tog jezika; promene u nama su promene u sadržaju
informacije. Mi sami smo puni informacija; informacije ulaze u nas,
obrađuju se a onda ponovo projektuju spolja, u izmenjenoj formi.
Nismo svesni da to radimo, da je u stvari to sve što radimo.

32. Promenjiva informacija koju doživljavamo kao svet jeste
pripovest koja se odvija. Govori o smrti žene. Ta žena, koja je
davno umrla, jedna je polovina praiskonskih blizanaca. Bila je
jedna polovina božanske emanacije. Svrha pripovesti je podsećanje
na nju i njenu smrt. Um ne želi da je zaboravi. Tako se zaključci
Mozga sastoje od trajnog zapisa o njenom postojanju i, ukoliko se
pročita, biće ovako shvaćen. Sve informacije koje obradi Mozak –
koje mi doživljavamo kao raspoređivanje i premeštanje fizičkih
predmeta – jesu pokušaj takvog njenog očuvanja; kamenje, stenje,
štapovi i amebe su njeni ostaci. Od zapisa o njenom postojanju i
smrti napaćeni Um, koji je sada sam, napravio je najzlokobniji nivo
stvarnosti.

33. Tu samotnost, tu patnju napuštenog Uma, oseća svaki deo
univerzuma. Svi njegovi delovi su živi. Stoga, stari grčki mislioci bili
su hilozoisti.

34. Mislioci iz stare Grčke shvatali su prirodu tog
panpsihizma, ali nisu mogli da pročitaju o čemu je govorio. Izgubili
smo sposobnost da čitamo jezik Uma u pradavna vremena; legende
o tom padu do nas stižu u pažljivo izmenjenoj formi. Kada kažem
„izmenjenoj“ mislim „krivotvorenoj“ Trpimo patnju Uma i
pogrešno je osećamo kao krivicu.

35. Um nam se ne obraća drugačije sem putem nas. Njegova
pripovest prolazi kroz nas, a njegova nas tuga iracionalno
ispunjava. Kao što je Platon primetio, postoji nit iracionalnog u
Duši sveta.

36. Sažeto: Misli mozga doživljavamo kao uređivanje i
preuređivanje – promenu – u fizičkom univerzumu; ali u stvari to
su informacije i obrade informacija koje ostvarujemo. Ne vidimo
prosto njegove misli kao stvari, već pre kao pokret, ili, tačnije,
postavljanje stvari: kako se uspostavljaju veze između njih. Ali ne

možemo da tumačimo obrasce uređivanja; ne možemo da
izvlačimo informacije iz njega – to jest njega kao informacije, što on
u stvari jeste. Povezivanje i prevezivali)e stvari od strane Mozga u
stvari je jezik, ali ne jezik kakav je naš (jer se obraća sebi a ne
nekome ili nečemu izvan sebe).

37. Trebalo bi da možemo da čujemo te informacije, ili bolje
rečeno pripovesti, kao neutralni glas u nama. Ali nešto je pošlo po
zlu. Sve stvoreno je jezik i ništa drugo do jezik, koji iz nekog
neobjašnjivog razloga ne možemo da čitamo spolja i ne možemo da
čujemo iznutra. Zato kažem, postali smo idioti. Nešto se dogodilo
našoj inteligenciji. Došao sam do sledećeg zaključka: raspored
delova Mozga je jezik. Mi smo deo Mozga; stoga, mi smo jezik.
Zašto, onda, mi to ne znamo? Ne znamo ni šta smo, a kamoli šta je
spoljašnja stvarnost čiji smo deo. Poreklo reči „idiot“ jeste reč
„lično“. Svi smo postali lično i više ne delimo zajedničku misao
Mozga, sem na podsvesnom nivou. Stoga su naš pravi život i svrha
organizovani ispod praga svesti.

38. Od gubitka i tuge Um je postao poremećen. Stoga smo mi,
kao delovi univerzuma, Mozga, delimično poremećeni.

39. Od sebe Mozak je stvorio lekara da ga isceli. Taj podoblik
MakroMozga nije poremećen; kreće se Mozgom, onako kako se
fagocit kreće kardiovaskularnim sistemom životinje, i isceljuje
poremećaj Mozga deo po deo. Znamo za njegov dolazak; znamo ga
kao Asklepija kod Grka i kao Esene kod Jevreja; kao Terapeute kod
Egipćana; kao Isusa kod hrišćana.

40. Biti „rođen iznova“ ili „rođen od gore“ ili „rođen iz Duha“
znači biti isceljen; što znači vraćen, vraćen razumu. Zato je rečeno
u Novom zavetu da je Isus prognao đavole. On nam obnavlja
izgubljene sposobnosti. O degradiranom stanju u kojem se sada
nalazimo Kalvin je rekao: „(Čovek) je istovremeno lišen onih
natprirodnih kvaliteta koji su mu dati u nadi večnog spasenja. Iz

toga sledi da je prognan iz Kraljevstva Božjeg, na takav način da je
sva privrženost radosnom životu duše takođe usađena u njega, dok
je ne dobije ponovo milošću Božjom... Sve to, što je obnovio Hrist,
smatra se slučajnim i natprirodnim; te stoga zaključujemo da je
izgubljeno. Opet: čvrstina uma i čestitost srca takođe su uništeni; a
to je osipanje prirodnih sposobnosti. Jer iako zadržimo deo
shvatanja i rasuđivanja zajedno sa voljom, ipak ne možemo reči da
nam je um savršen i stabilan. Razum... budući da je prirodna
sposobnost, nije mogao biti potpuno uništen, ali je delimično
oslabljen...” Ja kažem „Carstvo nikada nije palo.“

41. Carstvo je uvođenje, kodifikacija, poremećaja; ludo je i
svoje ludilo nama nasilno nameće, jer je po prirodi nasilno.

42. Borba sa Carstvom podrazumeva inficiranost njegovom
poremećenošću. To je paradoks; ko god da pobedi deo Carstva
postaje Carstvo; ono se širi poput virusa, nameće svoju formu
neprijateljima. Tako postaje sopstveni neprijatelj.

43. Spram Carstva nalazi se živa informacija, plazmat ili lekar,
kojeg znamo kao Svetog duha ili bestelesnog Hrista. To su dva
principa, tama (Carstvo) i svetlost (plazmat). Na kraju, Um će
pobedu omogućiti ovom drugom. Svako od nas umreće ili preživeti
u zavisnosti od toga kome se prikloni i šta čini. Svako od nas sadrži
obe komponente. Na kraju će jedna ili druga komponenta pobediti
u svakom čoveku. Zaratustra je to znao, zato što ga je Mudri Um
obavestio. On je bio prvi spasitelj. Ukupno ih je bilo četvorica.
Treba da se rodi peti, koji će biti drugačiji od njih: vladaće nama i
suditi nam.

44. Budući da je univerzum u stvari sačinjen od informacija,
može se reči da će nas informacija spasiti. To je spasonosna gnosa
za kojom su tragali gnostici. Nema drugog puta do spasenja.
Međutim, tu informaciju – ili, tačnije, sposobnost čitanja i
razumevanja te informacije, univerzuma kao informacije – može

nam dati samo Sveti duh. Ne možemo je sami pronaći. Zato se kaže
da smo spaseni milošću Božjom a ne dobrim delima, da je svako
spasenje Hristovo, koji je, kažem, lekar.

45. Videvši Hrista u viziji ispravno sam mu rekao: „Potrebno
nam je lečenje.“ U viziji je bio i ludi tvorac koji je uništio ono što je
stvorio, bez svrhe; što znači, iracionalno. To je poremećena crta
Uma; Hrist nam je jedina nada, jer sada ne možemo da zovemo
Asklepija. Asklepije je bio tu pre Hrista i digao je čoveka iz mrtvih;
zbog tog čina, Zevs je poslao Kiklopa da ga ubije munjom. I Hrist je
ubijen zbog onoga što je učinio: digao je čoveka iz mrtvih. Ilija je
vratio dečaka u život i ubrzo je nestao u vihoru. „Carstvo nikada
nije palo.“

46. Lekar nam je dolazio više puta pod različitim imenima. Ali
još uvek nismo isceljeni. Carstvo ga je primetilo i izbacilo. Ovoga
puta uništiće Carstvo fagocitozom.

47. KOSMOGONIJA S DVA IZVORA: Ono jeste bilo i nije bilo,
istovremeno, i žudelo je da to nije razdvoji od jeste. Zato je stvorilo
diploidnu kesu koja je, poput ljuske, sadržala blizance, koji su bili
androgini, i vrteli su se u suprotnim smerovima (Jin i Jang taoizma,
gde je Ono Tao). Ono je imalo nameru da oba blizanca postanu
(bivanje) istovremeno; međutim, podstaknuta željom da bude
(koju je Ono usadilo u oba blizanca), bliznakinja koja se vrtela u
smeru suprotnom od kazaljke na satu probila je kesu i prevremeno
se odvojila; to jest, pre završetka perioda inkubacije. To je bila
mračna ili Jin bliznakinja. Zato je bila falična. Mudriji blizanac se
pojavio po isteku celog perioda. Oba blizanca su stvorila po jednu
jedinstvenu entelehiju, živ organizam sačinjen od psihe i some, koje
su i dalje rotirale u suprotnom smeru jedna u odnosu na drugu.
Blizanac iz celog perioda, kojeg je Parmenid nazvao Forma I,
napredovao je kako treba u fazama razvoja, ali je prerano rođena
bliznakinja, nazvana Forma II, tavorila.

Sledeći korak u onome što je Ono nameravalo da ostvari jeste

da Dva postanu Mnoštvo, dijalektičkom interakcijom. Iz njih kao
hiperuniverzuma projektovali su interfejs nalik hologramu,
univerzum višestruke forme koji mi bića nastanjujemo. Dva izvora
je trebalo da se jednako spoje u održavanju našeg univerzuma, ali
je Forma II nastavila da kopni u bolest, ludilo i nered. Te aspekte je
projektovala u naš univerzum.

Ono je želelo da naš hologramatički univerzum služi kao
sredstvo za podučavanje putem kojeg bi brojni novi životi
napredovali dok konačno oni i Ono ne bi postali izomorfni.
Međutim, propadanje hiperuniverzuma II unelo je negativne
faktore koji su oštetili naš hologramatički univerzum. Tako su
nastali entropija, nezaslužena patnja, haos i smrt, kao i Carstvo,
Crni gvozdeni zatvor; u suštini, prekid odgovarajućeg razvoja i
rasta životnih formi unutar hologramatičkog univerzuma. Takođe,
funkcija podučavanja je bila užasno oštećena, jer je samo signal iz
hiperuniverzuma I bio pun informacija; onaj iz II postao je šum.

Psiha hiperuniverzuma I poslala je sopstvenu mikroformu u
hiper univerzum II da ga isceli. Mikroforma se u našem
hologramatičkom univerzumu pojavila kao Isus Hrist. Međutim,
hiperuniverzum II, budući da je bila poremećena, smesta je mučila,
ponizila, odbacila i konačno ubila mikroformu isceljujuće psihe
sopstvenog zdravog blizanca. Nakon toga, hiperuniverzum II je
nastavila da propada izazivajući slepe, besmislene kauzalne
procese. Zatim je Hrist (tačnije Sveti duh) dobio zadatak da spasi
životne forme u hologramatičkom univerzumu, ili da prekine sve
uticaje koji do njega dopiru iz li. Pažljivo pristupajući zadatku,
spremio se da ubije svoju poremećenu bliznakinju, jer nije mogla
da bude isceljena; to jest nije dozvoljavala sopstveno isceljenje, jer
nije shvatala da je bolesna. Ta bolest i ludost nas prožima i od nas
pravi idiote u izdvojenim, nestvarnim svetovima. Prvobitni plan
koji je imalo Ono može se sada ostvariti samo podelom
hiperuniverzuma I u dva zdrava hiperuniverzuma, što će
transformisati hologramatički univerzum u uspešnu napravu za
podučavanje koja je i bila njegova prvobitna namena. Mi ćemo to
iskusiti kao „Carstvo Božje“.

Unutar vremena, hiperuniverzum II ostaje živa: „Carstvo

nikada nije palo.“ Ali u večnosti, gde hiperuniverzumi postoje, ubio
ju je – iz nužde – zdravi blizanac hiperuniverzum I, koji je naš
junak. Ono žali zbog njene smrti, jer je Ono volelo oba blizanca;
zato informacija Uma sadrži tragičnu priču o smrti žene, čije
poruke usađuju bol u sva bića hologramatičkog univerzuma a da
ona ne znaju zašto. Ta žalost će prestati kada zdravi blizanac prođe
kroz mitozu i dođe „Carstvo Božje.“ Aparat za tu transformaciju –
prelazak unutar vremena iz Doba gvozdenog u Doba zlatno –
upravo se dešava; u večnosti je već ostvaren.

48. O NAŠOJ PRIRODI. Ispravno je reći: čini se da smo
memorijski kalemi (nosioci DNK kadri da dožive iskustvo) u
svesnom sistemu nalik računaru u kojem, mada smo ispravno
zabeležili i pohranili hiljade godina iskustvenih podataka, i svako
od nas poseduje donekle drugačije zapise od svih drugih oblika
života, postoji kvar – nedostatak – korišćenja memorijskog zapisa.
Tu je problem u našem naročitom delu strujnog kola. „Spasenje“
putem gnose – tačnije anamneze (gubitka amnezije) – iako ima
pojedinačni značaj za sve nas – kvantni skok u percepciji,
identitetu, spoznaji, razumevanju, svetu – i sopstvenom iskustvu,
uključujući besmrtnost – ima veću i dodatnu važnost za sistem u
celini, onoliko koliko su ti memorijski zapisi podaci koji su mu
potrebni i dragoceni, za sveukupno funkcionisanje.

Stoga, to je proces samoobnove, koji uključuje: ponovnu
izgradnju našeg dela strujnog kola promenama u linearnom i
ortogonalnom vremenu, kao i stalno signaliziranje da stimulišemo
blokirane banke podataka u nama da se upale i tako Spoljna
informacija ili gnosa, dakle, sastoji se od uputstava za dezinhibiciju,
čija je srž u stvari u svima nama – to jest, već je tu (što je prvi
primetio Platon; viz: takvo učenje je oblik sećanja).

Stari narodi su imali tehnike (svete ceremonije i rituale)
korišćene mahom u grčko-rimskim religijama sa tajnim obredima,
uključujući rano hrišćanstvo, da podstaknu paljenje i vraćanje,
prevashodno imajući u vidu značaj obnove za pojedinca; međutim,
gnostici su uvideli ontološku vrednost onoga što su zvali Samo
Božanstvo, sveukupni entitet.

49. Dva domena postoje, gornji i donji. Gornji, koji potiče od
hiper univerzuma I ili Janga, Parmenidova Forma I, svestan je i
voljan. Donji domen, ili Jin, Parmenidova Forma II, mehanički je,
vođen slepim, efikasnim ciljem, deterministički je i bez
inteligencije, zato što potiče iz mrtvog izvora. U vreme starih
civilizacija zvali su ga „astralni determinizam“ Zatočeni smo,
uopšteno gledano, u donjem domenu, ali svetim tajnama, preko
plazmata, oslobađamo se. Sve dok se ne prekine astralni
determinizam, mi toga čak nismo ni svesni, toliko smo u neznanju.
„Carstvo nikada nije palo.“

50. Zdravi blizanac, hiper univerzum I, zove se Nomo.13
Bolesni blizanac, hiper univerzum II, zove se Jurugu. Ova imena
poznata su Dogonima iz zapadnog Sudana u Africi.

51. Praiskonski izvor svih naših religija nalazi se u precima
plemena Dogon, koji su kosmogoniju i kosmologiju dobili direktno
od trookih osvajača, koji su nas posetili davnih dana. Trooki
osvajači su nemi, gluvi i telepate, ne mogu da udišu našu
atmosferu, imaju izdužene deformisane lobanje Ehnatona i potiču
sa planete iz zvezdanog sistema Sirijus. Iako nemaju ruke, nego
klešta nalik rakovim umesto njih, bili su izuzetni graditelji. Našu
istoriju tajno usmeravaju ka uspešnom kraju.

52. Ehnaton je zapisao:

„...Ptić kada zacvrkuće u jajetu,
Unutar njega dah daruješ mu da život sačuva.
Kada dovedeš ga
Do trena pucanja jajeta,
On ispili se iz jajeta,

13 Nomo je predstavljen u obličju ribe, ribe prvih hrišćana.

Da iz sve snage zacvrkuće.
Unaokolo ide na svojim dvema nogama
Otkad je odande izašao.

Mnogobrojna su dela tvoja!
Ali od naših očiju ostaju skrivena,
O, bože jedini, čije moći niko drugi nema.
Zemlju si stvorio po srcu svojemu Dok bio si sam:
Ljude, svu stoku krupnu i sitnu,
Sve što po zemlji korača nogama svojim;
Sve u visinama,
Što na krilima svojim leti.
U srcu si mi,
Nikog drugog nema da te pozna Sem sina tvojeg Ehnatona.
Mudrim si ga učinio Po svojoj zamisli i moći svojoj.
Svet je u tvojim rukama...“

53. Našim svetom još uvek tajno vlada skrivena rasa poreklom
od Ehnatona, a njegovo znanje informacija je o samom Makro-
Umu.

„Sva je stoka na pašnjacima svojim,
Drveće i bilje buja,
U močvarama ptice lepršaju,
Krila dignutih tebi se dive.
Sve ovce poskakuju,
Svi krilati stvorovi lete,
Žive kada ih ti obasjavaš.“

Sa Ehnatona to znanje preneto je Mojsiju, sa Mojsija Iliji,

Besmrtnom čoveku, koji je postao Hrist. Ali ispod svih imena samo
je jedan Besmrtni čovek; a mi smo taj čovek.