Valis - Philip K. Dick

zidnom kalendaru. Jednom nakratko kao dečja igračka u izlogu
prodavnice. Jednom na nebu, ali kadar je prekratak; prvi put mi je
promakao. Jednom u formi dijagrama kada predsednik Frimaunt
pregleda onaj paket podataka i fotografija u Meriton rekordsu... Ne
mogu sad da se setim petog puta.“ Namrštio se.

„Predmet koji pregazi taksi“, rekao sam.

„Šta?“ upitao je Kevin. „A, da; taksi juri Zapadnom Almidom.
Mislio sam da je limenka piva. Glasno je otčangrljala u slivnik.“
Zamislio se, zatim klimnuo potvrdno. „U pravu si. To je opet satelit,
spljeskan, jer je pregažen. Zvučalo je kao pivska limenka; to me je
prevarilo. Opet Mini; njegova prokleta muzika ili zvuci – šta god da
je. Čuješ zvuk pivske limenke i automatski vidiš limenku piva.“
Osmeh na njegovom licu izgledao je ukočeno. „Čuješ pa to i vidiš.
Nije loše.“ Iako je vozio po gustom saobraćaju zažmurio je
nakratko. „Da, spljeskan je. Ali jeste satelit; ima one antene, ali su
polomljene i savijene. I – sranje! Na njemu su ispisane reči. Kao
etiketa. Šta piše? Znate, morali biste da uzmete jebenu lupu i
tražite po isečcima iz scena, po kadrovima. Jedan po jedan po jedan
po jedan. Neke i da stavite jedne preko drugih. Imamo zastoj u
mrežnjači; zbog lasera koji koristi Brejdi. Svetlost je toliko jarka da
izaziva....“ Kevin je zastao.

„Fosfeni“, kazao sam. „U mrežnjačama gledalaca. To hoćeš da
kažeš. Zato su laseri tako važni u filmu.“

„Dobro“, kazao je Kevin, kada smo se vratili u stan kod Debelog.
Svaki je sedeo sa flašom holandskog piva, zavaljen i spreman da
sve skonta.

Materijal u filmu Majke Guske podudarao se sa Konjoljubovim
susretom sa Bogom. To je jasno. Kazao bih: „To je Božja istina“, ali
ne mislim – svakako tada nisam mislio – da Bog ima išta s tim.

„Čudnovati su putevi Velikog Punte“, kazao je Kevin, ali bez
podsmešljivog tona u glasu. „Jebem ti. Sveca ti jebem.“ Obratio se
Debelom: „Prosto sam pretpostavio da si lud. Hoću da kažem, bio si
u ludari i izašao iz nje.“

„Oladi“, kazao sam.

„Zato upijam „Valis”„, rekao je Kevin. „Idem u bioskop da

nakratko pobegnem od sveg tog ludačkog smeća koje nam Debeli
servira; sedim tamo u prokletom bioskopu i gledam
naučnofantastični film sa Majkom Guskom i šta vidim. To je ko
zavera.“

„Nemoj mene da kriviš“, rekao je Debeli.
Kevin mu je odgovorio: „Moraćeš da se vidiš sa Guskom.“ „Kako
ću to da uradim?“ upitao je Debeli.
„Fil će kontaktirati Džejmisona. Možeš se naći sa Guskom –
Erikom Lamptonom – preko Džejmisona; Fil je poznati pisac –
može to da sredi.“ Obraćajući se meni, Kevin je upitao: „Je I’ imaš
neku knjigu da je sada kod nekog filmskog producenta?“
„Da“, odgovorio sam. „„Sanjaju li androidi električne ovce?”8 i
„Tri stigme.“9„
„Dobro“, kazao je Kevin. „Onda Fil može reći da je možda film u
igri.“ Okrenuo se prema meni i rekao: „Ko ti je taj prijatelj
producent. Onaj u Em-Dži-Emu?“
„Sten Džefli“, kazao sam.

„Još ste u kontaktu?“
„Samo privatno. Pustili su da im istekne pravo na „Čoveka u
visokom dvorcu”.10 Povremeno mi piše; jednom mi je poslao veliki
paket biljnog semena. Hteo je da mi pošalje i džak mahovine
tresetnice ali srećom nikad to nije uradio.“

„Kontaktiraj ga“, rekao je Kevin.
„Vidi“, kazao je Debeli. „Ne shvatam. Bilo je...“ Odmahnuo je
rukom. „Stvari u „Valisu” koje su mi se desile marta 1974. Kad
sam...“ Opet je odmahnuo rukom i zaćutao, sa izrazom zbunjenosti
na licu. Gotovo nalik izrazu patnje, zapazio sam. Zapitao sam se
zašto.

8 Prvo izdanje na engleskom Do Androids Dream of Electric Sheep?,
Doubleday, 1968.
9 Tri stigme Palmera Eldriča (prvo izdanje na engleskom The Three
Stigmata of Palmer Eldritch, Doubleday, 1964)
10 Prvo izdanje na engleskom The Man in the High Castle, G.P. Putnam’s
Sons, 1962.

Možda je Debeli mislio da će značaj njegovog susreta s Bogom –
sa Zebrom – biti umanjen pojavljivanjem tih elemenata u SF filmu
sa rok zvezdom zvanom Majka Guska. Ali to je bio prvi čvrst dokaz
koji smo imali da išta postoji, ovde; a Kevin, sposoban da rasturi
prevaru jednim potezom, skrenuo nam je pažnju na njega.

„Koliko si elemenata prepoznao?“ kazao sam, što sam tiše i
mirnije mogao, Konjoljubu Debelom utučenog izgleda.

Nakon izvesnog vremena, Debeli se uspravio u stolici i kazao:
„Okej.“

„Zapiši ih“, rekao je Kevin; izvadio je penkalo. Kevin je uvek
koristio penkala, poslednji primerak otmene vrste ljudi u
izumiranju. „Papir?“, upitao je, osvrnuvši se.

Nakon što je donet papir, Debeli je počeo da sastavlja listu.
„Treće oko sa horizontalnim sočivom.“

„Okej.“ Klimnuvši potvrdno, Kevin je zapisao.
„Ružičasta svetlost.“

„Okej.“
„Hrišćanski simbol ribe. Koji nisam video, ali za koji kažete da
je...“

„Dupla spirala“, kazao je Kevin.
„Isto je“, rekao sam. „Očigledno.“
„Još nešto?“ Kevin je upitao Debelog.

„Pa, ceo prokleti prenos informacija. Od VALIS-a. Sa satelita.
Kažeš da ne samo što ispaljuje informacije u njih nego ih obuzima i
kontroliše.“

„To“, kazao je Kevin, „jeste poenta celog filma. Satelit je – vidi;
evo o čemu je film. Taj tiranin po imenu Feris F. Frimaunt
očigledno je tu po uzoru na Ričarda Niksona. On vlada SAD-om uz
pomoć one crne tajne policije, hoću da kažem, ljudi u crnim
uniformama koji nose oružje sa snajperskim nišanima, i onim
jebenim navijačicama. U filmu ih zovu ’Papci’.“

„Nisam to ukačio“, rekao sam, „dok sam gledao.“

„Bilo je na plakatu“, kazao je Kevin. „Skrajnuto. Papci –

’Prijatelji američke populacije.’ Građanska vojska Ferisa
Frimaunta. Svi isti i svi patriote. Kako god, satelit ispaljuje zrake
informacija i spasava Brejdiju život. To si ukačio. Konačno, satelit
sredi da Brejdi zameni Frimaunta na samom kraju nakon
Frimauntovog reizbora. U stvari, Brejdi je taj koji je predsednik, a
ne Frimaunt. A Frimaunt zna; ima scena u Meriton rekordsu kad
drži dosije sa slikama ljudi; znao je šta se dešava ali nije to mogao
da zaustavi. Izdao je nalog vojsci da obori VALIS ali je projektil
počeo da vrluda i morali su da ga unište. Sve je uradio VALIS. Šta
misliš, odakle uopšte Brejdiju znanje o elektronici? Od VALIS-a. I
kad je Brejdi postao predsednik kao Feris Frimaunt, u stvari satelit
je taj koji je postao predsednik. Sad, ko ili šta je satelit? Ko ili Šta je
VALIS? Nagoveštaj da je keramički ćup ili keramički krčag,
svejedno. Simbol ribe – koji tvoj mozak mora da sastavi iz delova
informacija. Simbol ribe, hrišćani. Starinska haljina na onoj ženi.
Vremenski poremećaj. Postoji neka veza između VALIS-a i prvih
hrišćana, ali ne uspevam da skontam koja. Kako bilo, film eliptično
na to aludira. Sve je u delovima, sve informacije. Na primer, kad
Feris Frimaunt čita dosije o Meriton rekordsu – jesi li imao
vremena da zapaziš išta od podataka?“

„Ne“, odgovorili smo Debeli i ja.
„’Živeo je davno’“, kazao je Kevin promuklo, „’ali još uvek je
živ.’“
„To piše?“ upitao je Debeli.
„Da!“, rekao je Kevin. „To piše.“
„Onda nisam jedini koji je sreo Boga“, kazao je Debeli.
„Zebru“, ispravio ga je Kevin. „Ne znaš je I’ to bio Bog; ne znaš
koji je to kurac bio.“

„Satelit?“, upitao sam. „Jako star satelit koji ispaljuje
informacije?“

Iznerviran, Kevin je rekao: „Hteli su da naprave SF film; tako bi
to rešio u SF filmu da si imao takvo iskustvo. Trebalo bi to da znaš,
File. Je I’ tako, File?“

„Jeste“, kazao sam.

„Pa su ga nazvali VALIS“, kazao je Kevin, „i predstavili kao
prastari satelit. To upravlja ljudima da uklone zlu tiraniju koja
stiska Sjedinjene Države – očigledno po uzoru na Ričarda Niksona.“

Upitao sam: „Treba li da pretpostavimo da nam film „Valis“
govori da su Zebra ili Bog ili VALIS ili trooka ljudi sa Sirijusa
uklonili Niksona sa vlasti?“

„Aha“, kazao je Kevin.
Debelom sam rekao: „Nije li trooka Šibala koju si sanjao
govorila o ’zaverenicima koji su viđeni i za koje će se neko
postarati’?“
„U avgustu 1974. godine“, kazao je Debeli.
„To je“, rekao je Kevin, grubo, „mesec i godina kada se Nikson
povukao.“

Kasnije, dok me je Kevin vozio kući, razgovarali smo o Debelom
i o „Valisu”, jer po svoj prilici nijedan od njih nije mogao da nas
čuje.

Kevin je priznao da je pogrešio što je sve vreme uzimao zdravo
za gotovo da je Debeli prosto lud. Situaciju je sagledavao na sledeći
način: krivica i žalost zbog Glorijinog samoubistva uništile su
Konjoljubov um i nikada se nije oporavio. Bet je baš bila kučketina
i, oženjen njome iz očaja, Debeli je postao još nesrećniji. Konačno,
1974. godine, potpuno je pukao. Imao je živopisnu šizofreničnu
epizodu da bi uneo živosti u jednolični život: video je lepe boje i
čuo utešne reči, sve poreklom iz podsvesti koja je izbila na
površinu i bukvalno ga preplavila, brišući mu ego. U tom
psihotičnom stanju Debeli je tumarao unaokolo i nalazio veliku
utehu u „susretu s Bogom“, umislivši da je to u pitanju. Potpuna
psihoza Debelom je bila čin milosrđa. Bez ikakvog načina, oblika ili
forme kontakta sa stvarnošću, mogao je da poveruje u to da ga je
sam Hrist držao u naručju, i da ga je tešio. Ali onda je Kevin otišao
u bioskop i sad više nije bio siguran; film Majke Guske ga je
prodrmao.

Pitam se da li Debeli još uvek namerava da odleti u Kinu ne bi li
pronašao ono što naziva „petim Spasiteljem.“ Biće da ne mora ići

dalje od Holivuda, gde je VALIS snimljen ili, ukoliko tamo nađe
Erika i Lindu Lampton, do Berbanka, centra američke muzičke
industrije.

Peti Spasitelj: rok zvezda.

„Kad je „Valis” napravljen?“, upitao sam Kevina.
„Film? Ili satelit?“
„Film, naravno.“

Kevin je kazao: „1977.“
„A Debeli je iskustvo doživeo 1974.“
„Dobro“, rekao je Kevin. „Verovatno pre nego što je počeo rad
na scenariju, koliko mogu da zaključim iz prikaza „Valisa” koje sam
čitao. Guska kaže da je napisao scenario za dvanaest dana. Nije
rekao tačno kada, ali očigledno je želeo da produkcija što pre
počne. Uveren sam da je to bilo nakon 1974.“

„Ali ne znaš zasigurno.“
Kevin je kazao. „To možeš da saznaš od Džejmisona, fotografa;
on će znati.“
„Šta ako je sve bilo u isto vreme? Marta 1974?“
„Da me jebeš“, rekao je Kevin.

„Ne misliš valjda da je to stvarno informacioni satelit, zar ne?“
upitao sam. „Koji je ispalio zrak u Debelog?“

„Ne; to je mehanizam iz naučnofantastičnog filma, SF način da
se to objasni.“ Kevin se zamislio. „Pretpostavljam. Ali u filmu je bilo
vremenskih poremećaja; Guska je bio svestan da na neki način
vreme ima veze. To je zaista jedini način da razumeš film... žena
koja puni krčag. Kako je Debeli dobio keramički ćup? Dala mu ga
neka riba?“

„Napravila ga je, ispekla i dala mu ga, negde oko 1971, nakon
što ga je napustila žena.“

„Nije Bet.“

„Ne, neka pre nje.“

„Nakon Glorijine smrti.“

„Da. Debeli kaže da je Bog spavao u ćupu i da je izašao u martu
1974. godine – teofanija.“

„Znam mnogo ljudi koji misle da Bog spava u ćupu“, kazao je
Kevin.

„Jeftina fora.“
„Pa, znači bosonoga žena je bila iz rimskog doba. Večeras sam
primetio nešto u „Valisu” što nisam ranije video i nisam pominjao;
nisam hteo da Debeli puca po sobi ko petarda. U pozadini, dok je
žena bila kraj potoka, videli su se nejasni obrisi. To je verovatno
uradio tvoj drugar fotograf za kadrove, Džejmison. Obrisi zgrada.
Prastare zgrade iz, recimo, rimskog doba. Ličile su na oblake ali –
postoje oblaci i postoje oblaci. Kad sam gledao prvi put video sam
oblake, a drugi put – danas – video sam građevine. Je l’ se taj
prokleti film menja svaki put kad ga čovek gleda? Jebem ti; kakva
pomisao! Drugi film svaki put. Ne, to je nemoguće.“
Kazao sam: „Kao i zrak ružičaste svetlosti koji u mozak prenosi
medicinske informacije o sinovljevoj urođenoj mani.“
„Šta ako ti kažem da je možda došlo do vremenskog
poremećaja 1974. i da je stari Rim upao u naš svet?“

„Misliš kao tema filma?“

„Ne, mislim zaista.“

„U stvarnom svetu?“

„Aha.“
„To bi objasnilo ’Tomasa’.“

Kevin je klimnuo potvrdno.

„Upao“, kazao sam, „a onda se opet razdvojio.“
„I ostavio Ričarda Niksona da šeta plažom u Kaliforniji u odelu
s kravatom i da se pita šta se desilo.“
„Onda je bio smislen.“
„Poremećaj? Svakako.“
„Onda to o čemu govorimo nije poremećaj; govorimo o nekome
ili nečemu što smišljeno manipuliše vremenom.“

„U pravu si“, kazao je Kevin.

Rekao sam: „Napravio si zaokret od 180 stepeni od teorije
zvane ’Debeli je lud’.“

„Pa, Nikson još uvek šeta plažom u Kaliforniji i pita se šta se
desilo. Prvi američki predsednik oteran sa dužnosti. Najmoćniji
čovek na svetu. Što ga je činilo i najmoćnijim čovekom koji je ikada
živeo. Znaš zašto se predsednik u „Valisu” zove Feris F. Frimaunt?
Skontao sam. ’F’ je šesto slovo engleske abecede. Znači F jednako
šest. Znači FFF, inicijali Ferisa F. Frimaunta numerički izraženi jesu
666. Zato ga je Guska tako nazvao.“

„O, Bože“, kazao sam.

„Upravo tako.“

„To znači da su ovo Poslednji dani.“
„Pa, Debeli je uveren da će se Spasitelj vratiti ili da se već
vratio. Unutrašnji glas koji čuje i povezuje sa Zebrom ili Bogom –
rekao mu je to na više načina. Sveta Sofija – koja je Hrist – i Buda i
Apolon. I kazao mu je nešto kao ’Vreme koje si čekao...’“
„sada je tu’“, dovršio sam rečenicu.
„Ovo je žešći haos“, kazao je Kevin. „Ilija nam se šeta unaokolo,
još jedan Jovan Krstitelj koji govori ’Pravo kroz pustinju napravite
put za našeg Gospoda’. Možda autoput.“ Nasmejao se.
Iznenada sam se setio nečega što sam video u „Valisu”; došlo
mi je u um kao slika: krupan kadar sa autom iz kojeg na kraju filma
Frimaunt, reizabrani Frimaunt, a u stvari sada Nikolas Brejdi, izlazi
da se obrati masi. „Tanderbird“, kazao sam.

„Vino?“

„Auto. Fordov auto. Ford.“
„U, jebem ti“, rekao je Kevin. „Imaš pravo. Izašao je iz forda
tanderbirda i bio je Brejdi. Džeri Ford.“
„Možda je slučajnost.“
„U „Valisu” ništa nije slučajno. I zumirali su deo auta gde na
onoj metalnoj stvarčici piše Ford. Koliko još toga ima u VALIS-u što
nismo pohvatali? Pohvatali svesno. Nema šanse da znamo šta nam
radi sa podsvešću; prokleti film možda...“ Kevin se namrštio.
„Ispaljuje svakakve informacije u nas, vizuelne i zvučne. Moram da

snimim zvuk muzike iz tog filma; moram da ponesem magnetofon
sledeći put kad budem išao da ga gledam. A to će biti u narednih
nekoliko dana.“

„Kakva je muzika na Minijevim pločama?“, upitao sam.
„Zvuci nalik pesmi grbavog kita.“
Zurio sam u njega, nisam bio siguran da li ozbiljno to misli.

„Stvarno“, kazao je. „U stvari snimio sam traku na kojoj zvuci
kitova prelaze u „Muziku sinhroniciteta” i obratno. Sablasno se
nadopunjuju; hoću da kažem, možeš da uočiš razliku, ali...“

„Kako „Muzika sinhroniciteta” utiče na tebe? Kakvo
raspoloženje izaziva?“

Kevin je odgovorio: „Duboko teta stanje, dubok san. Ali ja lično
sam imao vizije.“

„Kakve? Sa trookim ljudima?“
„Ne“, rekao je Kevin. „Sa starim keltskim verskim obredima. U
kojima ovna peku i žrtvuju da bi prestala zima i došlo proleće.“
Uputivši mi pogled, kazao je: „Ako gledamo po rasi, ja sam Kelt,“

„Jesi li se ranije susreo s tim mitovima?“
„Ne. Bio sam jedan od učesnika u žrtvovanju; prerezao sam
grkljan ovnu. Sećam se da sam bio tamo.“

Dok je slušao Minijevu „Muziku sinhroniciteta”, Kevin se vratio
kroz vreme do svojih korena.

10

Ni u Kini, ni u Indiji, niti u Tasmaniji Konjoljub Debeli neće
pronaći petog Spasitelja. „Valis” nam je pokazao gde da tražimo:
pivska limenka pregažena taksijem u prolazu. To je izvor
informacija i pomoć.

To je, u stvari, bio VALIS, Veliki Aktivni Logički Inteligentni
Sistem, kako je Majka Guska odlučio da ga nazove.

Debelom smo upravo uštedeli gomilu para, plus mnogo
vremena i truda, uključujući gnjavažu u vezi sa vakcinacijom i
pasošem.

Nakon nekoliko dana nas troje smo se odvezli do avenije Taštin
i još jednom pogledali film „Valis”. Dok sam ga s pažnjom gledao
uvideo sam da film na površini uopšte nema smisla. Ukoliko ne
pohvatate subliminalne i sporedne naznake i spojite ih nećete ništa
dobiti. Ali ti nagoveštaji ispaljeni su vam u glavu razmišljali o njima
svesno ili ne; nemate izbora. Gledaoci sa filmom „Valis” imaju isti
odnos kakav Debeli ima sa onim što je nazvao Zebra: transduktor i
primalac, u potpunosti prijemčiv po prirodi.

Gledaoci su opet bili uglavnom tinejdžeri. Izgledalo je da
uživaju u onome što vide. Zapitao sam se koliko njih ode iz
bioskopa razmišljajući o zagonetnim tajnama filma kao mi. Možda
niko. Imao sam osećaj da to nema nikakve veze.

Glorijinu smrt smo mogli da označimo kao uzrok navodnog
susreta Debelog s Bogom, ali nismo je mogli smatrati uzrokom
filma „Valis“. Nakon prvog gledanja, Kevin je odmah to shvatio.
Objašnjenje nije bitno; ono što smo sada utvrdili jeste to da je
doživljaj Debelog iz marta 1974. bio stvaran.

Dobro; objašnjenje jeste bitno. Ali najmanje jedna stvar je
potvrđena: Debeli možda jeste klinički lud, ali je zatočenik
stvarnosti – stvarnosti neke vrste, doduše, svakako ne one
normalne.

Stari Rim – apostolsko doba i prvi hrišćani – koji upadaju u
savremeni svet. I u njega upadaju s razlogom. Da svrgnu Ferisa F.
Frimaunta, koji je Ričard Nikson.

Uspeli su to da urade i vratili su se kući.
Možda Carstvo ipak jeste palo.
Donekle uveren, Kevin je tražio tragove na stranicama dve
apokaliptične knjige Svetog pisma. Naišao je na deo u Danilu za koji
je verovao da opisuje Niksona.

„A na kraju carevanja njihovog, kad bezakonici navrše meru,
nastaće car bestidan i lukav.

Sila će mu biti jaka, ali ne od njihove jačine, i čudesno će
pustošiti, i biće srećan i svršivaće, gubiće silne i narod sveti.

I lukavstvom njegovim napredovaće prevara u njegovoj ruci, i
podignuće se u srcu svom, i u miru će pogubiti mnoge, i ustaće na
Kneza nad knezovima, ali će se potrti bez ruke.“

Kevin je sada bio poznavalac Svetog pisma, što je Debelom bilo
zabavno; cinik je postao pobožan, iako s određenom namerom.

Ali na mnogo dubljem nivou Debelog je plašio razvoj događaja.
Valjda mu je uvek bilo lakše da o tom susretu s Bogom u martu
1974. razmišlja kao o čistom ludilu; kada sve tako posmatra ne
mora nužno da misli da je stvarno. Sada jeste mislio. Svi smo
mislili. Debelom se dogodilo nešto neobjašnjivo, iskustvo koje je
ukazivalo na rastakanje samog fizičkog sveta, i ontoloških
kategorija koje ga definišu: prostora i vremena.

„Jebem ti, File“, rekao je te večeri, „Šta ako svet ne postoji? Ako
ne postoji, šta onda postoji?“

„Ne znam“, kazao sam, a onda sam citirao: „Vi ste znalac.“

Debeli je zurio u mene. „Nije smešno. Neka sila ili pojava
rastočila je stvarnost oko mene kao da je sve hologram!
Interferencija s našim hologramom!“

„Ali u traktatu“, kazao sam, „tvrdiš da je realnost upravo to:
dvoizvorni hologram.“

„Ali intelektualno promišljanje o njemu je jedno“, rekao je
Debeli, „a otkriće da je to istina nešto sasvim drugo!“

„Nema svrhe da se jediš na mene“, kazao sam.

Dejvid, naš prijatelj katolik, i njegova pomodna maloletna
devojčica Džen išli su da gledaju „Valis“, po našoj preporuci. Dejvid
je nakon filma bio zadovoljan. Video je Božju ruku kako svet cedi
poput pomorandže.

„Aha, pa svi mi smo u soku“, kazao je Debeli.
„Ali tako i treba da bude“, rekao je Dejvid
„Znači, spreman si da odbaciš stvarnost celog sveta“, primetio
je Debeli.

„Šta god Bog veruje da je stvarno“, odgovorio je Dejvid.
Iznerviran, Kevin je upitao: „Može li da stvori toliko naivnu
osobu koja veruje da ništa ne postoji? Jer ako ništa ne postoji, šta
onda znači reč ’ništa ? Kako se jedno ’ništa’ koje postoji definiše u
poređenju s drugim ’ništa’ koje ne postoji?“
Kao i obično, uleteli smo u vatru između Dejvida i Kevina, ali
okolnosti su se promenile.
„Ono što postoji“, kazao je Dejvid, „jeste Bog i Volja Božja.“

„Nadam se da me ima u njegovoj volji“, rekao je Kevin. „Nadam
se da mi je svojom voljom ostavio više od jednog dolara.“

„Sva stvorenja su u njegovoj volji“, odgovorio je Dejvid, ne
trepnuvši; nikad nije dozvoljavao da ga Kevin iznervira.

Zabrinutost je postepeno obuzela našu grupicu. Više nismo
drugari koji teše i podržavaju poremećenog člana; svi skupa smo u
opakoj nevolji. U stvari, došlo je do potpunog preokreta: umesto da
smirujemo Debelog sada moramo od njega da tražimo savet. Debeli
je naša veza s tim entitetom, VALIS-om ili Zebrom, koji izgleda ima

moć da utiče na sve nas, ako je verovati filmu Majke Guske.
„Ne samo što ispaljuje informacije u nas nego može kad poželi

da preuzme kontrolu nad nama. Može da nas obuzme.“
To je bilo savršeno jasno. U bilo kom trenutku zrak ružičaste

svetlosti može da nas pogodi, zaslepi, a kada ponovo progledamo
(ako ikada to uradimo) možemo da znamo sve ili ništa i nađemo se
u Brazilu od pre četiri hiljade godina; prostor i vreme, VALIS-u,
ništa ne znače.

Spajala nas je zajednička briga, strah da smo previše toga
saznali ili shvatili. Znali smo da su hrišćani iz apostolskog doba
naoružani zapanjujuće sofisticiranom tehnologijom provalili kroz
prostorno-vremensku barijeru u naš svet, i uz pomoć ogromnog
instrumenta za obradu podataka, u suštini, iskrivili su našu
istoriju. Vrsta bića koja nabasa na takvo saznanje možda se
predobro pokaže na listi dugovečnosti.

Što je najstrašnije, znali smo – ili naslućivali – izvorni hrišćani
iz apostolskog doba koji su videli Hrista, koji su bili živi da čuju
lično usmena učenja pre nego što su Rimljani ta učenja zbrisali, bili
su besmrtni. Postigli su besmrtnost uz pomoć plazmata o kojem je
Debeli pisao u traktatu. Mada su izvorni hrišćani iz apostolskog
doba bili pobijeni, plazmat se sklonio u Nag Hamadi a onda se
ponovo vratio u naš svet, i to besan ko izjeban ris, da izvinete na
izrazu. Žedan osvete. I tu osvetu očito je počeo da sprovodi protiv
savremene manifestacije Carstva, imperijalnih Sjedinjenih
Američkih Država.

Nadam se da nas plazmat smatra prijateljima. Nadam se da nije
mislio da smo cinkaroši.

„Gde da se sakriješ“, kazao je Kevin, „kada te traži besmrtni
plazmat koji sve zna i prožima svet transsupstancijom?“

„Srećom Šeri nije živa da čuje sve ovo“, rekao je Debeli,
iznenadivši nas. „Hoću da kažem, to bi joj poljuljalo veru.“

Svi smo se nasmejali. Vera poljuljana otkrićem da entitet u koji
neko veruje zaista postoji – paradoks pobožnosti. Šerina teologija
se zgusnula; ne bi u njoj bilo prostora za rast, razvoj i napredak,
koji su neophodni za prihvatanje naših otkrića. Nije ni čudo što

Debeli i ona nisu mogli da žive zajedno.
Pitanje je: Kako da kontaktiramo Erika Lamptona i Lindu

Lampton i kompozitora „Muzike sinhroniciteta”, Minija? Očigledno,
preko mene i mog poznanstva – ako se tako može nazvati – sa
Džejmisonom.

„Na tebi je, File“, rekao je Kevin. „Na noge lagane i bacaj se na
posao. Zovi Džejmisona i kaži mu – šta god. Puna ti je glava toga;
smislićeš nešto. Kaži da si napisao scenario za baš jak naslov i da bi
želeo da ga Lampton pročita.“

„Nazovi ga Zebra“, rekao je Debeli.
„Dobro“, kazao sam. „Zvaću ga Zebra ili Konjsko dupe ili kako
god hoćete. Znate, naravno, da će mi to srozati profesionalni
ugled.“
„Kakav ugled?“, upitao je Kevin, svojim uobičajenim tonom.
„Imaš ugled ko Debeli. Nikad se nije ni razvio.“
„Ono što treba da uradiš“, rekao je Debeli, „jeste da pokažeš
poznavanje gnose koju mi je otkrila Zebra između ostalog, što znači
nešto sem onog što se pojavljuje u „Valisu“. To će ga zainteresovati.
Zapisaću nekoliko stvari koje sam dobio direktno od Zebre.“
Ubrzo mi je napravio spisak.

#18. Pravo vreme je stalo 70. n. e. padom hrama u
Jerusalimu. Ponovo je počelo 1974. n. e. Period u
međuvremenu bio je savršena lažna interpolacija koja je
oponašala kreaciju Uma. „Carstvo nikada nije palo“, ali 1974.
godine poslat je šifrovani signal da je Gvozdeno doba
završeno; šifru su činile dve reči: KRALJ FELIKS, što se odnosi
na Srećnog (ili Pravednog) Kralja.

#19. Šifrovani signal od dve reči KRALJ FELIKS nije bio
namenjen ljudskim bićima nego potomcima Ehnatona, rasi
trookih koja je, tajno, postojala uz nas.

Nakon što sam pročitao ove stavke, kazao sam: „To treba da

izdeklamujem Robinu Džejmisonu?“
„Kaži da su iz scenarija za film „Zebra”„, rekao je Kevin. „Je I’ ta

šifra stvarna?“, upitao sam Debelog. Na licu mu se pojavio
zagonetan izraz. „Možda.“

„Ova tajna poruka u dve reči je zaista poslata?“, upitao je
Dejvid.

„U februaru 1974. godine“, kazao je Debeli. „Proučavali su je
kriptografi vojske Sjedinjenih Država, ali nisu mogli da utvrde
kome je namenjena i šta znači.“

„Otkud znaš?“, upitao sam.

„Rekla mu Zebra“, kazao je Kevin.
„Ne“, rekao je Debeli, ali nije pojasnio.

U ovom sektoru uvek razgovarate sa posrednicima, nikada sa
glavnima. Jednom sam se uradio i probao da dođem do Kej Lenc, na
koju sam se primio dok sam gledao „Brizi”. Njen agent mi je spustio
rampu. Isto se dogodilo kada sam pokušao da dođem do Viktorije
Prinsipal, koja je i sama sada agent; opet, dopadala mi se i ponovo
sam bio blokiran kada sam počeo da zovem Univerzal. Ali ovo je
bilo drugačije, jer sam imao adresu i londonski broj telefona
Robina Džejmisona.

„Da, sećam vas se“, ljubazno je rekao Džejmison kada sam ga
nazvao u London. „Pisac naučne fantastike sa detetom od mlade,
kako ju je gospodin Purser opisao u članku.“

Spomenuo sam mu moj eksplozivni scenario za film „Zebra” i
da sam video njihov senzacionalni film „Valis” i da sam Majku
Gusku smatrao apsolutno savršenim za glavnu ulogu; čak boljim od
Roberta Retforda, kojeg smo takođe imali u vidu i koji je
zainteresovan.

„Ono što mogu da uradim“, kazao je Džejmison, „jeste da
kontaktiram gospodina Lamptona i dam mu vaš broj tamo u
Americi. Ako bude zainteresovan on ili njegov agent javiće se vama
ili vašem agentu.“

Uradio sam najbolje što sam mogao; to je bilo to.
Nakon kraćeg razgovora spustio sam slušalicu, s osećajem da je

sve uzaludno. Osećao sam i mrvicu krivice zbog neiskrenog
uzbuđenja, ali znao sam da će ta mrvica nestati.

Je li Erik Lampton peti Spasitelj za kojim traga Debeli?
Čudno, veza između stvarnog i ideala. Debeli je bio spreman da
se popne na najviši vrh u Tibetu, da dođe do dvestogodišnjeg
monaha koji bi mu rekao „Smisao svega toga, sine moj, jeste...“
Pomislio sam na reči – Ovde, sinko, vreme postaje prostor. Ali
nisam ništa rekao; Debelom su kola već bila preopterećena
informacijama. Poslednja stvar koja nam treba jesu dodatne
informacije; Debelom je bilo potrebno da neko uzme informacije
od njega.

„Je I’ Guska u zemlji?“, pitao je Kevin.
„Jeste“, odgovorio sam, „po onome što kaže Džejmison.“
„Nisi mu rekao šifru“, kazao je Debeli.

„Šifra je za Gusku“, rekao je Kevin. „Kad nazove.“

„’Kad’“, ponovio sam.

„Ako baš hoćeš, može tvoj agent da kontaktira Guskinog
agenta“, kazao je Kevin. Sada je više njemu stalo nego samom
Debelom. Uostalom, Kevin je taj koji je otkrio „Valis“ i tako nas
uvalio u sve ovo.

„Takav film“, rekao je Dejvid, „izmamiće mnogo čudaka iz rupa.
Majka Guska je verovatno oprezan.“

„Hvala“, kazao je Kevin.

„Nisam mislio na nas“, rekao je Dejvid.
„U pravu je“, kazao sam, vrteći po glavi poštu koju dobijam
zbog onoga što pišem. „Guska će verovatno radije kontaktirati mog
agenta.“ Pomislio sam, ako nas uopšte kontaktira. Njegov agent
mog agenta. Uravnoteženi umovi.
„Ako te Guska ipak nazove“, rekao je Debeli smirenim, tihim,
veoma napetim glasom, neuobičajenim za njega, „reći ćeš šifru od
dve reči, KRALJ FELIKS. Naravno, ubaci je u razgovor; nisu ovo
špijunska posla. Kaži da je to alternativni naslov za scenario.“
Odgovorio sam, iznerviran: „Rešiću to.“

Verovatno neće imati šta da se rešava. Nakon nedelju dana
dobio sam pismo od Majke Guske lično, od Erika Lamptona.
Sadržalo je jednu reč. KRALJ. Nakon reči se nalazio upitnik i
strelica koja pokazuje desno od reči KRALJ.

Usrao sam se od straha; drhtao sam. Napisao sam reč FELIKS. I
poslao natrag pismo Majci Guski.

Priložio je adresiran koverat sa markicom.
Nije bilo sumnje: povezali smo se.
Osoba na koju se odnosi šifra od dve reči KRALJ FELIKS jeste
peti Spasitelj koji, Zebra – ili VALIS – je to kazao, ili je već rođen ili
će uskoro biti. Užasavalo me je pismo Majke Guske. Pitao sam se
kako su se Guska – Erik Lampton i njegova supruga Linda – osećali
kada su dobili pismo sa ispravno dodatom rečju FELIKS. Ispravno;
da, to je to. Samo jedna reč među stotinama hiljada engleskih reči
bila je prava; ne, ne engleska: latinska. To je englesko ime, ali reč je
latinska.

Uspešan, srećan, plodan... latinska reč „Feliks“ pojavljuje se u
takvim zapovestima kao što su one od Samog Boga, koji u Postanju
1:21 kaže svim stvorovima na svetu: „Rađajte se i množite se, i
napunite vodu po morima, i ptice neka se množe na zemlji.“ To je
suština značenja reči Feliks, ta Božja zapovest, ta zapovest puna
ljubavi, ta manifestacija želje ne samo da živimo, nego da živimo
srećno i prosperitetno.

FELIKS. Plodonosan, uspešan, plodan, produktivan. Sve
uzvišenije vrste drveća, čije se voće nudi nadmoćnim božanstvima.
Koji donosi sreću, dobar predznak, povoljan, naklonjen,
blagonaklon, srećan, prosperitetan, podesan. Radostan, veseo,
taličan. Zdrav. Veseliji, uspešniji u nečemu.

Zanima me poslednje značenje. „Uspešniji u nečemu.“ Kralj koji
je uspešniji u nečemu... u čemu? Možda u svrgavanju tiranina,
kralja suza, u zameni tog tužnog i ozlojeđenog kralja zakonitom
vladavinom radosti: kraj doba Crnog gvozdenog zatvora i početak
doba Bašte palminih stabala pod toplim suncem Arabije („Feliks“
se odnosi i na plodni deo Arabije).

Naša grupica, nakon što sam dobio poruku od Majke Guske,

okupila se u punom sastavu.
„Debeli je u vatri“, kazao je Kevin odsečno, ali oči su mu se

caklile od uzbuđenja i radosti, radosti koju smo svi osećali.
„Svi ste uz mene“, rekao je Debeli.
Svi smo učestvovali u kupovini boce konjaka Kurvazje

Napoleon; dok smo sedeli u dnevnoj sobi kod Debelog grejali smo
čaše trljajući im nožice kao drvca za potpalu, osećali smo se baš
pametno.

Kevin se obratio, šupljim glasom, nikome određenom: „Bilo bi
zanimljivo da se pojave ljudi u crnim, pripijenim, glatkim
uniformama i zapucaju na nas, sada. Zbog Filovog poziva.” „Tako je
kako je”, kazao sam, jednostavno izašavši na kraj sa Kevinovom
dosetkom. „Ajde da izguramo Kevina u hodnik drškom od metle da
vidimo hoće li neko da zapuca.”

„To ništa ne bi dokazalo”, rekao je Dejvid. „Kevin je dozlogrdio
polovini Santa Ane.”

Tri noći kasnije, u dva ujutru, zazvonio je telefon. Kada sam se
javio – još sam bio budan, završavao sam uvodnu reč za zbirku
odabranih priča iz dvadeset pet godina moje spisateljske karijere11
– začuo se muški glas sa blagim britanskim naglaskom: „Koliko vas
ima tamo?”

Zbunjen, upitao sam: „Ko je to?”

„Guska.”
O, Isuse, pomislio sam, a onda opet zadrhtao. „Četvoro”, kazao
sam, a glas mi je podrhtavao.
„Ovo je srećna prilika”, rekao je Erik Lampton. „Prosperitetna”,
kazao sam.
Lampton se nasmejao. „Ne, Kralj nije finansijski imućan.” „On...“
Nisam mogao da nastavim.
Lampton je rekao: „Vivit. Čini mi se. Vivet? Živ je, kako god,

11 Zlatni čovek, prir. Mark Herst, Berkli, Njujork, 1980 (engl. The
Golden Man, ed. Mark Hurst, Berkley Publishing Corporation, NY,
1980).

obradovaće vas da to čujete. Latinski mi nije baš dobar.”

„Gde?”, upitao sam.
„Gde ste vi? Broj mog područja, ovde, je 714.”
„U Santa Ani. U Okrugu Orindž.”
„Kod Ferisa”, kazao je Lampton. „Malo ste severnije od Ferisove
kuće na moru.”

„U redu”, rekao sam.
„Hoćemo li da se nađemo?”
„Naravno”, kazao sam i u glavi sam začuo glas, Ovo se stvarno
dešava.
„Možete avionom dovde, vas troje? Do Sonome?“

„O, da“, odgovorio sam.
„Ići ćete do aerodroma u Oklandu; bolje nego u San Francisku.
Gledali ste „Valis”?“

„Nekoliko puta.“ Glas mi je još uvek podrhtavao. „Gospodine
Lamptone, ima li vremenskog poremećaja?“

Erik Lampton je odgovorio: „Kako može biti poremećaja u
nečemu što ne postoji?“ Zastao je. „Nije vam to palo na pamet.“

„Ne“, priznao sam. „Nećete zameriti ako kažem da „Valis”
smatramo jednim od najboljih filmova koje smo ikada pogledali?“

„Nadam se da ćemo jednom moći da izdamo punu verziju.
Postaraću se da bacite pogled kad dođete ovamo. Nismo zaista
hteli da ga skraćujemo, znate, ali praktični razlozi... vi ste pisac
naučne fantastike? Poznajete li Tomasa Diša?“

„Da“, odgovorio sam.
„Jako je dobar.“
„Jeste“, kazao sam, zadovoljan što je Lampton čitao Diša. To je
bio dobar znak.
„Na izvestan način, „Valis“ je sranje“, rekao je Lampton. „Morali
smo takvog da ga napravimo, da bi ga distributeri prihvatili. Za
masu sa kokicama.“ U glasu se čula razdraganost, muzikalno
treperenje. „Očekivali su da pevam, znate. ’Hej, gosn Zvezdani! Kad

uskačete?’ Mislim da su se malo razočarali, znate.“
„Pa“, rekao sam, zbunjen.
„Onda se vidimo ovde. Imate adresu, zar ne? Neću biti u

Sonomni od sledećeg meseca, tako da moramo ili ovog meseca ili
tek krajem godine; letim nazad u Ujedinjeno Kraljevstvo da radim
televizijski film za ljude iz Grenade. Imam i koncertne obaveze... Ali
imam jedan dan za snimanje u Berbanku; možemo da se nađemo
tamo za – kako ga ono zovete? ’Južniji krajevi’?“

„Doletećemo do Sonomne“, kazao sam. „Ima li još nekog?“,
upitao sam. „Ko vas je kontaktirao?“

„Ekipa ’Srećnog Kralja’? Ajde, razgovaraćemo o tome kad se
nađemo, vaša grupica, Linda i Mini; znate da je Mini radio muziku?“

„Da“, rekao sam. „Muzika sinhroniciteta.“
„Baš je dobar“, kazao je Lampton. „Dobar deo onoga kroz šta
prolazimo u njegovoj je muzici. Ne radi pesme, pička. Voleo bih da
radi. Pravio bi sjajne pesme. Moje pesme nisu loše, ali ja nisam
Pol.“ Zastao je. „Mislim na Sajmona.“

„Smem li da vas pitam“, rekao sam, „gde je on?“
„Ah. Pa, da; smete da pitate. Ali niko vam neće reći dok ne
porazgovaramo. Poruka od dve reči ne otkriva previše o vama, je I’
da? Mada sam vas proverio. Neko vreme ste se fiksali a onda ste
promenili tim. Upoznali ste Tima Lirija...“

„Samo preko telefona“, ispravio sam ga. „Razgovarali smo
jednom; on je bio u Kanadi sa Džonom Lenonom i Polom
Vilijamsom... ne pevačem, nego piscem.“

„Niste hapšeni? Zbog posedovanja?“

„Nikad“, odgovorio sam.
„Tinejdžerima ste bili svojevrsni guru za gudim u... gde to
beše?... a, da; Okrug Marin. Neko je pucao na vas.“
„Nije baš tako“, kazao sam.
„Pišete baš čudne knjige. Ali tvrdite da nemate policijski dosije;
nećemo da imamo ništa sa vama ako ga imate.“

„Nemam ga“, rekao sam.

Blagim, prijatnim glasom, Lampton je rekao: „Neko vreme ste
imali veze sa crncima teroristima.“

Ćutao sam.
„Vaš život je prava avantura“, kazao je Lampton.
„Jeste“, složio sam se. To je svakako bila istina.
„Sad niste na drogama?“, nasmejao se Lampton. „Povlačim
pitanje. Znamo da ste sad čisti. Dobro, Filipe; biće mi drago da se
lično nađem sa vama i vašim prijateljima. Vi ste taj kojem je... pa,
kako da kažem. Rečeno sve.“
„Informacija je ispaljena u mog prijatelja Konjoljuba Debelog.“
„Ali to ste vi. ’Filip je ’Konjoljub’ na grčkom, ljubitelj konja.
’Debeli’ je ’Dik’ na nemačkom. Dakle, preveli ste svoje ime.“
Ćutao sam.
„Da vas zovem ’Konjoljub Debeli’? Da li vam to ime više prija?“

„Šta god da valja“, odgovorio sam kruto.

„Izraz iz šezdesetih.“ Lampton se nasmejao. „Dobro, Filipe.
Rekao bih da imam dovoljno podataka o vama. Razgovarali smo s
vašim agentom, gospodinom Gejlenom; doima se vrlo pronicljivim
i otvorenim.“

„On je okej“, kazao sam.

„Svakako razume šta vam je u glavi, kako se to ovde kaže. Vaš
izdavač je Dabldej, je li?“

„Bantam“, rekao sam.

„Kad stiže vaša grupa?“
Odgovorio sam: „Šta kažete za ovaj vikend?“
„Dobro“, rekao je Lampton. „Prijaće vam ovo, znate. Vaša patnja
je okončana. Shvatate li to, Filipe?“ Ton glasa više mu nije bio
podsmešljiv. „Gotovo je; stvarno jeste.“

„Dobro“, kazao sam, dok mi je srce tuklo.
„Ne plašite se, Filipe“, tiho je rekao Lampton.
„Dobro“, uzvratio sam.
„Svašta ste doživeli. Mrtva devojka... pa, to možemo da

pustimo; to je završeno. Shvatate?“

„Da“, kazao sam. „Shvatam.“ I jesam shvatao. Nadao sam se da
shvatam; pokušao sam da razumem; želeo sam to.

„Ne razumete. On je ovde. Informacija je tačna. ’Buda je u
parku.’ Razumete li to?“

„Ne“, odgovorio sam.
„Gautama je rođen u velikom parku zvanom Lumbini. To je
priča nalik onoj o Hristu iz Vitlejema. Da je informacija glasila ’Isus
je u Vitlejemu’ znali biste šta to znači, zar ne?“
Klimnuo sam potvrdno, zaboravivši da razgovaramo
telefonom.

„Spavao je gotovo dve hiljade godina“, rekao je Lampton. „Jako
dugo. Tokom svega što se dogodilo. Ali – pa, mislim da sam
dovoljno rekao. Sada je budan; u tome je poenta. Linda i ja ćemo se
naći sa vama u petak uveče il u subotu ujutru, važi?“

„U redu“, kazao sam. „Dobro. Verovatno u petak uveče.“

„Samo imajte na urnu“, rekao je Lampton. „’Buda je u parku.’ I
pokušajte da budete srećni.“

Kazao sam: „Je I’ se to on vratio? Ili je to neki drugi?“

Pauza.
„Hoću da kaže...“ zaustio sam.
„Da, znam šta hoćete da kažete.. Ali znate, vreme nije stvarno.
To je ponovo on, ali nije on; drugi on. Postoji mnogo Buda, ali samo
jedan. Ono što je od suštinske važnosti da biste to razumeli jeste
vreme... kada ploču pustite drugi put, da li muzičari sviraju muziku
drugi put? Ukoliko ploču slušate pedeset puta, sviraju li muzičari
pedeset puta?“

„Jednom“, rekao sam.
„Hvala“, kazao je Lampton i čulo se klik u telefonu. Spustio sam
slušalicu.
S tim se ne susrećete svaki dan, pomislio sam. Kao što je Guska
rekao.

Iznenadio sam se kada sam shvatio da više ne drhtim.

Kao da sam celog života drhtao, od hroničnog dubinskog
straha. Drhtao, trčao, upadao u nevolje, gubio ljude koje volim.
Nalik crtanom junaku umesto osobe, uvideo sam. Otrcana
animacija iz ranih tridesetih. Iza svega što sam ikada uradio
odgurao me je strah. Sada je strah zamro, utišan vestima koje sam
čuo. Vestima, shvatio sam iznenada, koje sam oduvek čekao da
čujem; stvoren, na izvestan način, da budem prisutan kada stignu
vesti, i ni zbog čega drugog.

Mogao sam da zaboravim mrtvu devojku. Sam univerzum, na
makrokosmičkom nivou, mogao je sada prestati da žali. Rana je
zacelila.

Nisam mogao da obavestim druge o Lamptonovom pozivu, jer
je bilo kasno. Niti sam mogao da zovem „Er Kaliforniju” da
rezervišem karte za let. Međutim, rano ujutru sam nazvao Dejva,
zatim Kevina, a onda Debelog. Prepustili su mi da sredini sve u vezi
s putovanjem, odgovaralo im je u petak kasno uveče.

Uveče smo se sastali i odlučili da našoj grupici treba ime.
Nakon kratke prepirke prepustili smo odluku Debelom. Imajući u
vidu Lamptonovo naglašavanje izjave o Budi odlučili smo da se
nazovemo Sidartino društvo.

„Onda ne računajte na mene“, kazao je Dejvid. „Žao mi je, ali ne
mogu da se složim sem ukoliko ne bude nekog nagoveštaja
hrišćanstva. Ne bih da zvučim kao fanatik, ali..“

„Zvučiš kao fanatik“, rekao mu je Kevin.
Opet je počela prepirka. Konačno smo odabrali ime koje je
dovoljno uvijeno da zadovolji Debelog, dovoljno kriptično da
zadovolji Kevina i dovoljno hrišćansko da zadovolji Dejvida; meni
to nije bilo toliko važno. Debeli nam je ispričao skorašnji san, u
kojem je bio velika riba. Umesto ruku, unaokolo je išao sa perajima
nalik jedrima ili lepezama; jednim od tih peraja pokušao je da
zgrabi pušku M-16, ali oružje je palo na zemlju, nakon čega se
začuo glas:
„Ribe ne mogu da nose oružje.“
Budući da je grčka reč za tu vrstu lepeze bila ripidos – kao za

reptile iz familije rhiptoglossa – konačno smo se odlučili za Društvo
Ripidon, što je nazivom eliptično ukazivalo na hrišćansku ribu. To
je i Debelom bilo prihvatljivo, jer je aludiralo na Dogone i njihov
simbol ribe za dobroćudno božanstvo.

Sada smo mogli da idemo kod Lamptonovih – Erika i Linde
Lampton – kao zvanična organizacija. Iako mala. Valjda smo bili
uplašeni, u tom trenutku; zastrašeni je možda bolja reč.

Nakon što me je odvukao u stranu, Debeli je tiho rekao: „Je l’
Erik Lampton kazao da više ne moramo da razmišljamo o smrti?“

Spustio sam ruku Debelom na rame. „Gotovo je“, kazao sam.
„To mi je rekao. Doba tlačenja završeno je avgusta 1974. godine;
sad počinje kraj dobu tuge. U redu?“

„U redu“, odgovorio je Debeli, uz blag osmeh, kao da ne veruje
u ono što čuje, ali hoće da poveruje.

„Nisi lud, znaš“, kazao sam Debelom. „Upamti to. Ne možeš to
da koristiš kao izgovor.“

„A on je živ? Već jeste? Stvarno jeste?“
„Lampton tako kaže.“

„Onda je tako.“

„Verovatno jeste“, dodao sam.

„Ti si poverovao.“

„Valjda jesam“, kazao sam. „Videćemo.“
„Hoće li biti star? Ili dete? Pretpostavljam da je još uvek dete.
File...“ Fil me je pogledao, zbunjen. „Šta ako nije ljudsko biće?“
„Pa“, rekao sam, „taj problem ćemo rešavati kada i ukoliko se
susretnemo s njim.“ U sebi sam pomislio – Verovatno je ovde iz
budućnosti; najverovatnije je tako. Neće biti čovek u određenim
aspektima, ali u nekima hoće. Naše besmrtno dete... oblik života
možda milionima godina ispred našeg vremena. Zebra, pomislio
sam. Sada ću te videti. Svi ćemo te videti.
Kralj i sudija, pomislio sam. Kao što je obećavano. Sve do
Zaratustre.
U stvari, sve do Ozirisa. I od Egipta do Dogona; i odavde do

zvezda.
„Čašica konjaka“, kazao je Kevin, dok je ulazio u dnevnu sobu

sa flašom u ruci. „Da nazdravimo.“
„Do vraga, Kevine“, pobunio se Dejvid. „Ne možeš nazdravljati

Spasitelju, bar ne konjakom.“

„Vinom?“, upitao je Kevin.
Svi smo uzeli čašu Kurvazjeovog Napoleona, uključujući
Dejvida.
„Za Društvo Ripidon“, kazao je Debeli. Kucnuli smo se čašama.

„I naš moto“, rekao sam.

„Imamo li moto?“, upitao je Kevin.
„’Ribe ne mogu da nose oružje“, kazao sam.

Popili smo u to ime.

11

Godinama nisam bio u Sonomni u Kaliforniji, u srcu zemlje
vina, s tri strane okruženoj ljupkim brdašcima. Najatraktivniji je
gradski park, u samom centru, sa starom kamenom sudnicom,
jezercetom s patkama, prastarim topovima zaostalim iz prohujalih
ratova.

Brojne radnjice oko četvrtastog parka, ispunjene uglavnom
vikend turistima, obmanjivale su nesmotrene posetioce
svakakvom lošom robom, ali nekoliko autentičnih građevina od
istorijskog značaja iz ere starog Meksika još uvek su bile tu,
okrečene, s prastarim ulogama obznanjenim na tablama. Vazduh je
lepo mirisao – naročito ukoliko ste iz Južnijih krajeva – i mada je
bila noć prošetah smo malo pre nego što smo ušli u bar „Kod Dina”
da nazovemo Lamptonove.

Pokupili su nas oboje, Erik i Linda Lampton, u belom
folksvagenovom rebitu; došli su „Kod Dina” gde smo nas četvoro
sedeli za stolom i pili Separatore, specijalitet kuće.

„Izvinite što nismo mogli da vas pokupimo na aerodromu“,
kazao je Erik Lampton dok je sa ženom prilazio stolu; očigledno me
je prepoznao sa slika u medijima.

Erik Lampton je vitak, ima dugu plavu kosu; nosi crvene
zvonare i majicu s natpisom: SPASIMO KITOVE. Naravno, Kevin ga
je odmah prepoznao, kao i mnogi u baru; povici, uzvici i pozdravi
Lamptonovima koji su se smeškah unaokolo onima koje su
očigledno poznavali. Kraj Erika žustro je koračala Linda, takođe
vitka, sa zubima kao Emilu Haris. Poput supruga, vitka je, ali kosa
joj je tamna, prilično mekana i duga. Nosila je šorc od isečenih

pantalona, ispran, i kariranu košulju, sa maramom oko vrata. Oboje
su bili u čizmama: Erik u plitkim, Linda u špicastim na pertle.

Ubrzo, natrpani u rebita, vozili smo se ulicama sa relativno
modernim kućama i širokim travnjacima.

„Mi smo Društvo Ripidon“, kazao je Debeli.
Erik Lampton je uzvratio: „Mi smo Prijatelji Boga.“
Zabezeknut, Kevin je odreagovao napadno; zurio je u Erika
Lamptona. Začudili smo se zašto.
„Znači, poznato vam je ime“, rekao je Erik.
„Gottesfreunde“, kazao je Kevin. „Vučete poreklo čak iz
četrnaestog veka!“
„Tako je“, rekla je Linda. „Prijatelji Boga prvobitno su nastali u
Bazelu. Konačno smo se proširili na Nemačku i Holandiju. Znači,
čuli ste za Majstora Ekharta.“
Kevin je kazao: „On je prvi izdvojio Božansko u odnosu na
Boga. Najveći hrišćanski mistik. Podučavao je da se čovek može
ujediniti sa Božanskim – držao se ideje da Bog postoji u ljudskoj
duši!“ Nikada Kevina nismo videli toliko uzbuđenog. „Duša u stvari
može da spozna Boga kakav jeste! Danas to niko ne uči! I, i...“,
zamucao je Kevin; nikada do sada nismo čuli da muca. „Sankara u
Indiji, u devetom veku; podučavao je isto što i Ekhart. To je
transhrišćanski misticizam po kojem čovek može dosegnuti dalje
od Boga, ili se spojiti s Bogom, u obliku nekakve iskre ili sa iskrom
koja nije stvorena. Braman; Zato Zebra...“
„VALIS“, rekao je Erik Lampton.

„Šta god“, kazao je Kevin; okrenuvši se ka meni, dodao je
uznemirenim tonom: „To objašnjava saznanja o Budi i svetoj Sofiji
ili Hristu. To nije ograničeno na jednu zemlju, kulturu ili religiju.
Izvini, Dejvide.“

Dejvid je klimnuo potvrdno, prijateljski, ali izgledao je
potreseno. Znao je da se to kosi sa doktrinom.

Erik je kazao: „Sankara i Ekhart, ista osoba; koja živi na dva
mesta u dva doba.“

Više sebi u bradu, Debeli je rekao: „On čini da stvari drugačije

izgledaju kako bi se činilo da je proteklo vreme.’“

„Vreme i prostor“, dodala je Linda.

„Šta je VALIS?“, upitao sam.
„Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem“, odgovorio je Erik.

„To je opis“, kazao sam.
„To imamo“, rekao je Erik. „Šta još postoji sem toga? Želite li
ime, onako kako je Bog prepustio čoveku da nazove sve životinje?
VALIS je ime; zovite ga tako i budite srećni.“
„Je li VALIS čovek?“ upitao sam. „Ili Bog? Ili nešto drugo.“
Erik i Linda su se nasmešili.

„Dolazi li sa zvezda?“ kazao sam.
„Ovo mesto gde smo“, rekao je Erik, „jedna je od zvezda; naše
sunce je zvezda.“

„Zagonetke“, kazao sam.
Debeli je upitao: „Je li VALIS Spasitelj?“
Nakratko, Erik i Linda su ćutali, a onda je Linda odgovorila: „Mi
smo Prijatelji Boga.“ Nije ništa dodala na to.
Oprezno, Dejvid me je pogledao, uhvatio moj pogled i načinio
upitni gest: Je l’ ovi to ozbiljno?
„Oni su baš stara grupa“, odgovorio sam, „za koju sam mislio da
je nestala pre više vekova.“
Erik je kazao: „Nikada nismo nestali i mnogo duže postojimo
nego što pretpostavljate. Onda vam je rečeno. Onda ćemo vam i mi
reči ako pitate.“
„Onda ste postojali i pre Ekharta“, primetio je Kevin.

Linda je odgovorila: „Da.“

„Vekovima?“, upitao je Kevin.

Bez odgovora.
„Hiljadama godina?“, kazao sam, na posletku.
„’Gore visoke divokozama“, rekla je Linda, „kamenje utočište
zečevima.’“

„Šta to znači?“, pitao sam; Kevin takođe; izgovorili smo to
istovremeno.

„Znam šta to znači“, rekao je Dejvid.
„Nemoguće“, rekao je Debeli; očigledno je i on prepoznao šta je
Linda citirala.

„’Stanak je rodin na jelama“, dodao je Erik; nakon izvesnog
vremena.

Obraćajući se meni, Debeli je kazao: „To je rasa Ehnatona. To je
Psalm 104, zasnovan na hvalospeva Ehnatonu; ušao je u Sveto
pismo... stariji je od našeg Svetog pisma.“

Linda Lampton je rekla: „Mi smo ružni graditelji sa kandžama
na rukama. Koji se kriju posramljeni. Sa Hefestom gradimo moćne
zidine i domove samim bogovima.“

„Da“, kazao je Kevin. „I Hefest je bio ružan. Bog graditelj. Ubili
ste Asklepija.“

„To su Kiklopi“, rekao je tiho Debeli.
„Naziv znači ’Okruglo oko’“, kazao je Kevin.
„Ali mi imamo tri oka“, dodao je Erik. „Znači načinjena je greška
u istorijskim zapisima.“

„Namerno?“, upitao je Kevin.

Linda je odgovorila: „Da.“

„Veoma ste stari“, kazao je Debeli.
„Da, jesmo“, odgovorio je Erik, a Linda je klimnula potvrdno.
„Veoma stari. Ali vreme nije stvarno. Bar nama nije.“

„Bože“, rekao je Debeli, kao ožaren. „To su prvobitni graditelji.“
„Nikada nismo stali“, kazao je Erik. „Još uvek gradimo. Gradimo
ovaj svet, ovu matricu prostor-vremena.“

„Vi ste naši tvorci“, rekao je Debeli.

Lamptonovi su klimnuli potvrdno.

„Vi stvarno jeste prijatelji Boga“, kazao je Kevin. „Bukvalno
jeste.“

„Ne plašite se“, rekao je Erik. „Znate kako Šiva drži jednu ruku i

njome pokazuje da nema razloga za strah.“
„Ali ima“, kazao je Debeli. „Šiva je uništitelj; njegovo treće oko

uništava.“
„On je i obnovitelj“, rekla je Linda.

Oslonivši se o mene, Dejvid mi je došapnuo u uho: „Jesu li ovi
ludi?“

Oni su bogovi, pomislio sam; oni su Šiva koji uništava i štiti. Oni
sude.

Možda je trebalo da se uplašim. Ali nisam. Već su uništili –
svrgnuli Ferisa F. Frimaunta, onako kako je to opisano u filmu
„Valis“.

Period Šive Obnovitelja je počeo. Obnova, pomislio sam, svega
što smo izgubili. Dve mrtve devojke.

Kao u filmu „Valis”, Linda Lampton je mogla da vrati vreme
unazad, ako treba; i da vrati sve u život.

Počeo sam da shvatam film.
Društvo Ripidon, uvideo sam, iako riba, ostalo je na suvom.

Provala iz kolektivnog nesvesnog, govorio je Jung, može da
zbriše osetljiv ego pojedinca. U dubinama kolektivnog nesvesnog
arhetipi spavaju; ukoliko se probude, mogu da iscele ili da unište.
Zbog toga su arhetipi opasni; suprotnosti još uvek nisu razdvojene.
Bipolarizacija u parove suprotnosti ne javlja se pre pojave svesti.

Tako su bogovima, život i smrt – zaštita i uništenje – jedno te
isto. Ovaj tajni spoj postoji izvan vremena i prostora.

Može izuzetno da vas uplaši, i to s razlogom. Uostalom,
postojanje vam je dovedeno u pitanje.

Prava opasnost, najveći užas, dešava se kada prvo idu stvaranje
i zaštita, zaklanjanje – a zatim uništenje. Jer ukoliko je to redosled,
sve što je napravljeno završava smrću.

Smrt se krije u svim religijama.
I u bilo kom trenutku može da izleti – ne sa melemom na
krilima, nego sa otrovom, s onim što ranjava.

Ali od početka smo ranjeni. I VALIS je u nas ispalio isceljujuće
informacije, medicinske podatke. VALIS nam je prišao u obličju
lekara, a dobu povreda, Dobu gvozdenom, toksičnoj gvozdenoj
čestici, došao je kraj.

Pa opet... rizik postoji, uvek je tu.
To je opasna igra. Koja može da se završi na oba načina.
Libera me, Domine, pomislio sam. In die illa. Spasi me, zaštiti
me, Bože, u tom strašnom danu. To je crta iracionalnog u
univerzumu, a mi, malo Društvo Ripidon, puno nade i poverenja,
možda smo uvučeni u njega, da nestanemo.
Kao što su mnogi pre nas nestali.
Setio sam se otkrića jednog velikog lekara iz doba renesanse.
Otrovi, u pravim dozama, leče; Paracelzus je prvi upotrebio metale
poput žive za lečenje. Zbog tog otkrića – umerene upotrebe
otrovnih metala za lečenje – Paracelzus je ušao u naše istorijske
knjige. Međutim, veliki lekar nije srećno okončao život.
Umro je od trovanja metalom.
Dakle, drugim rečima, lekovi mogu biti otrovni, mogu da ubiju.
I to se može dogoditi bilo kada.
„Vreme je dete koje se igra, igra igru dame; dete je kraljevstvo.“
Kao što je Heraklit napisao pre dve i po hiljade godina. Iz mnogo
razloga ova pomisao je užasna. Najužasnija od svih. Dete koje se
igra... sa sveukupnim životom, svuda.
Bila bi mi draža alternativa. Sada sam uviđao obavezujući
značaj našeg motoa, motoa našeg malog Društva, koji obavezuje u
svim okolnostima kao suština hrišćanstva, od koje se nikad ne
možemo udaljiti:

RIBE NE MOGU DA NOSE ORUŽJE!

Ako bismo odstupili od njega, upali bismo u paradoks i,
konačno, umrli. Ma koliko nam moto glupo zvučao, izmislili smo
njime uvid koji nam je bio potreban. Ništa više nije se moglo
spoznati.

U čudnovatom snu u kojem Debeli ispušta pušku M-16,
Božansko nam se obratilo. Nihil Obstat. Ušli smo u ljubav i sebi
pronašli kopno.

Ali božansko i užasavajuće su tako slični jedno drugom. Nomo i
Jurugu su partneri; obojica su neophodni. Oziris i Set takođe. U
Knjizi o Jovu, Jahve i Satana sklapaju savez. Međutim, da bismo
živeli, ovi savezi moraju da se raspadnu. Zakulisni savez mora da
se okonča čim vreme, prostor i sva bića nastanu.

Nije Bog niti bogovi to što mora prevladati; nego mudrost,
Sveta Mudrost. Nadao sam se da će peti Spasitelj biti upravo to:
podeliće se dvojno i javiti kao jedno. Ne od tri čoveka ili dva, nego
od jednog. Ne Brama tvorac, Višnu održavatelj i Šiva uništitelj, nego
ono što je Zaratustra zvao Mudrim Umom.

Bog može biti dobar i užasan – ne jedno pa drugo – nego
istovremeno. Zato tragamo za posrednikom između nas i njega;
prilazimo mu posredstvom sveštenika i ublažavamo ga i
opkoljavamo svetim tajnama. Radi sopstvene bezbednosti: da ga
obujmimo granicama koje ga čine bezbednim. Ali sada, kao što je
Debeli video, Bog je pobegao izvan granica i transsupstancijom
menjao svet; Bog se oslobodio.

Nežni zvuci hora koji poje „Amin, amin“ ne služe da smire
okupljene vernike, nego da umire boga.

Kada to znate, prodrli ste do najdublje srži religije. A najgore
od svega je to što bog može da se probije spolja do okupljenih
vernika dok ne postane oni. Služite bogu, a on vam vrati tako što
vas obuzme. To se zove „enthousiasmos“ na grčkom, bukvalno „biti
zaposednut bogom“. Od svih grčkih bogova, najveća je šansa da će
to učiniti Dionis. A Dionis je, nažalost, lud.

Drugim rečima – rečeno unatraške – ukoliko vas vaš bog
zaposedne, ma pod kojim imenom da je znan, verovatno je to u
stvari neki oblik ludog boga Dionisa. On je bio i bog intoksikacije,
što može da znači, bukvalno, uzimati toksine; to jest, uzimati otrov.
Tu čuči opasnost.

Ukoliko to naslutite, pokušavate da pobegnete. Ali ukoliko
pobegnete, svejedno ste njegovi, jer je polubog Pan u osnovi panike

koja predstavlja nekontrolisanu potrebu za bekstvom, a Pan je niži
oblik Dionisa. Stoga, u pokušaju da pobegnete od Dionisa on vas
svejedno obuzme.

Ovo pišem bukvalno teške ruke; toliko sam umoran da mi pada
glava dok sedim ovde. Ono što se dogodilo u Džounstaunu jeste
masovna panika, inspirisana ludim bogom panike koji vodi u smrt,
što je logičan ishod proboja ludog boga.

Njima nema izlaza. Morate biti obuzeti ludim bogom da biste to
razumeli, da jednom kada se to dogodi onda nema izlaza, zato što
je ludi bog svuda.

Nerazumno je da devet stotina ljudi zaverenički uzrokuje
sopstvenu smrt i smrt male dece, ali ludi bog nije logičan, ne onako
kako mi razumemo tu reč.

Kada smo stigli do kuće Lamptonovih zatekli smo
veličanstvenu staru seosku gospodsku kuću, usred vinove loze;
uostalom, ovo je vinski predeo.

Pomislio sam, Dionis je bog vina.

„Vazduh ovde lepo miriše”, kazao je Kevin kada smo izašli iz
folksvagenovog rebita.

„Nekad se oseti zagađenje”, rekao je Erik. „Čak i ovde.”
Unutrašnjost kuće je bila topla i privlačna; ogromni Erikovi i
Lindini posteri, u ramovima sa anti-refleks staklom, prekrivali su
sve zidove. To je staroj drvenoj kući davalo savremen izgled, što
nas je podsetilo na Južne krajeve.
Osmehujući se, Linda je rekla: „Ovde pravimo sopstveno vino.
Od našeg grožđa.”

Verujem da pravite, pomislio sam.
Ogroman sklop muzičke opreme uzdizao se uz jedan zid nalik
utvrđenju iz VALIS-a koje je bilo mikseta Nikolasa Brejdija. Bilo je
očigledno odakle je potekla vizualna ideja.
„Pustiću traku koju smo snimili”, kazao je Erik na putu do audio
utvrđenja i kliknuo je prekidače da je uključi. „Muzika je Minijeva,
ali reči su moje. Ja pevam, ali nećemo je objaviti; u pitanju je samo

eksperiment.”
Kada smo posedali, muzika iz ogromnog DB-a ispunila je

dnevnu sobu, odbijajući se od zidova.

„Da te vidim baš bih hteo.
Čoveče, što pre bih smeo.
Pusti da ti držim ruku
Nijedne nadomak da znaš
A star sam, star; star mnogo baš.

Što pogled mi ne uputiš?
Strah te šta ćeš da primetiš?
Naći ću te svejedno kad,
Posle il sad; posle il sad.“

Isuse, pomislio sam, dok sam slušao reči. Pa, na pravom smo
mestu. Nema sumnje. Šta smo hteli to smo i dobili. Kevin je mogao
da se zabavlja dekonstruisanjem stihova pesme, koje nije trebalo
dekonstruisati. Eto, mogao je onda da se koncentriše na Minijeve
elektronske zvuke.

Linda, sagnuta i sa usnama na mom uvetu, nadglasavala je
muziku: „Te rezonance otvaraju više čakre.“

Klimnuo sam potvrdno.
Kada se pesma završila, svi smo rekli da je strava, Dejvid
takođe. On je upao u trans; oči su mu se caklile. Dejvidu se to
dešavalo prilikom suočavanja sa nečim što ne može da izdrži;
crkva ga je naučila kako da se izvesno vreme isključi mentalno, sve
dok stresna situacije ne prođe.
„Da li biste voleli da upoznate Minija?“, upitala je Linda
Lampton.
„Da!“, kazao je Kevin.
„Verovatno je gore, spava“, rekao je Erik Lampton. Pošao je ka

vratima dnevne sobe. „Linda, donesi malo kaberne sovinjona, iz
1972. godine, iz podruma.“

„Okej“, rekla je i krenula van prostorije, na drugu stranu.
„Raskomotite se“, dobacila je preko ramena. „Odmah se vraćam.“

Kraj muzičkog uređaja, Kevin je zurio u zanosu.
Dejvid mi je prišao, ruku gurnutih duboko u džepove, s
komplikovanim izrazom lica. „Oni su...“

„Ludi su“, kazao sam.

„Ali u kolima si izgledao.

„Lud“, rekao sam.

„Pozitivno lud?“ upitao je Dejvid; stajao je tik uz mene, kao da
hoće da ga zaštitim. „Ili... ono drugo.“

„Ne znam“, rekao sam, zamišljen.
Debeli je sad stajao s nama; slušao je, ćutke. Činilo se da je
potpuno otrežnjen. Za to vreme, Kevin je, sam, nastavio da
proučava audio sistem.
„Mislim da bi trebalo...“ zaustio je Dejvid, ali baš u tom trenutku
Linda Lampton se vratila iz vinskog podruma, noseći srebrni
poslužavnik sa šest vinskih čaša i još uvek začepljenom bocom.
„Bi li neko otvorio vino?“, upitala je Linda. „Meni obično
upadne čep; ne znam zašto.“ Bez Erika je izgledala stidljivo u
našem društvu i nimalo nalik ženi koju je igrala u Mališu”.
Ustavši, Kevin je uzeo bocu od nje.
„Otvarač je negde u kuhinji“, kazala je Linda.
Nad našim glavama začulo se lupanje i struganje, kao da na
spratu neko vuče nešto užasno teško po podu.
Linda je kazala: „Mini – moram da vam kažem – ima višestruki
mijelom. Jako ga boli i u kolicima je.“
Užasnut, Kevin je rekao: „Mijelom plazma ćelija je uvek
fatalan.“
„Očekuje se da poživi još dve godine“, rekla je Linda. „Njemu je
upravo dijagnostikovan. Za nedelju dana ide u bolnicu. Žao mi je.“

Debeli je upitao: „Zar ne može VALIS da ga isceli?“
„Ono što treba isceliti biće isceljeno“, uzvratila je Linda
Lampton. „Ono što će biti uništeno biće uništeno. Ali vreme nije
stvarno; ništa ne biva uništeno. To je iluzija.“

Dejvid i ja smo razmenili poglede.
Tup-tup. Nešto čudno i ogromno vuklo se niz stepenice. Zatim,
dok smo stajali nepomično, u dnevnu sobu su ušla kolica. Iz njih
nam se zgužvana gomila smešila raspoloženo, s ljubavlju i
toplinom prepoznavanja. Iz oba uha visile su žice; dupli slušni
aparat. Mini, kompozitor Muzike sinhroniciteta, bio je nagluv.

Prilazili smo mu jedan po jedan, stiskali mu nesigurnu ruku i
predstavljali se, ne kao društvo već kao pojedinci.

„Vaša muzika je jako značajna“, kazao je Kevin.

„Da, jeste“, odgovorio je Mini.

Videli smo da trpi bol i videli smo da neće još dugo živeti. Ali
uprkos patnji nije pokazivao zlovolju prema svetu; nije bio kao
Šeri. Okrznuvši Debelog pogledom, video sam da se setio Šeri, u
tom času, dok je zurio u čoveka u invalidskim kolicima. Pređeš
toliki put, pomislio sam, a onda opet zatekneš to – to, od čega je
Debeli pobegao. Pa, kao što sam već rekao, ma gde da odeš, kada
bežiš bog beži s tobom, jer on je svuda, unutra i napolju.

„VALIS vas je kontaktirao?“, upitao je Mini. „Vas četvoricu? Zato
ste ovde?“

„Mene“, kazao je Debeli. „Ostali su mi prijatelji.“
„Kaži šta si video“, rekao je Mini.
„Vatru svetog Elma“, kazao je Debeli. „I informacije...“

„Uvek ima informacija kada je VALIS prisutan“, rekao je Mini,
klimnuvši potvrdno i osmehnuvši se. „On je informacija. Živa
informacija.“

„Iscelio mi je sina“, rekao je Debeli. „Ili je nekako ispalio u mene
medicinske podatke neophodne za njegovo isceljenje. I VALIS mi je
rekao će sveta Sofija i Buda i to što on ili ono naziva ’Vrhovnim
Apolonom’ uskoro bili rođeni i da će...“

. vreme koje si čekao“, promrmljao je Mini,
„Da“, kazao je Debeli.
„Kako si znao šifru?“, Erik Lampton je upitao Debelog.
„Video sam stazu do prolaza u tlu“, rekao je Debeli.
„Video ga je“, zbrzala je Linda. „Koje su proporcije prolaza?
Stranica?“

Debeli je odgovorio: „Fibonačijeva konstanta.“
„To nam je drugi kod“, kazala je Linda. „Objavljujemo oglase po
celom svetu. Jedan prema zarez šest jedan osam nula tri četiri.
Kažemo ’Dovrši ovaj niz’. Ako ga prepoznaju kao Fibonačijevu
konstantu onda mogu da završe niz.“

„Ili koristimo Fibonačijeve brojeve“, kazao je Erik. „I, 2, 3, 5, 8,
13 i tako dalje. Taj prolaz vodi u Drugo područje.“

„Uzvišenije?“ upitao je Debeli.
„Zovemo ga prosto ’Drugo’“, kazao je Erik.
„Kroz taj prolaz video sam svetleći natpis“, rekao je Debeli.
„Ne, nisi“, kazao je Mini, osmehujući se. „S druge strane prolaza
je Krit.“

Nakon stanke, Debeli je kazao. „Lemnos.“
„Nekad Lemnos. Nekad Krit. To područje uopšte.“ Zgrčen od
bola, Mini se pridigao u invalidskim kolicima.
„Video sam hebrejska slova na zidu“, kazao je Debeli.
„Da“, rekao je Mini, još uvek se osmehujući. „Kabala. A
hebrejska slova su se menjala dok se nisu uobličila u slova koja
možeš da pročitaš.“
„U KRALJ FELIKS“, kazao je Debeli.
„Zašto si slagao o prolazu“, upitala je Linda, bez neprijateljskog
tona; činilo se da je samo radoznala.
Debeli je odgovorio: „Nisam mislio da ćete mi poverovati;“
„Onda ti nije poznata Kabala“, kazao je Mini. „To je sistem
kodiranja koji koristi VALIS; sve verbalne informacije su zapisane
u Kabali, jer je tako najpraktičnije, budući da su samoglasnici

označeni samo tačkama. Dobio si sredstvo za raspoznavanje, znaš.
Inače ne možemo da razlikujemo stazu od tla na kojem se nalazi;
VALIS mora u tebe da ispali dekoder. To je rešetka. Stazu si video
kao boju, naravno.“

„Da“, Debeli je klimnuo potvrdno. „A tlo kao crno-belo.“
„Znači mogao si da vidiš lažni deo.“
„Molim?“, upitao je Debeli.
„Lažni deo koji je stopljen sa stvarnim svetom.“
„Ah“, kazao je Debeli. „Da, shvatam. Izgledalo je kao da su
povađene neke stvari.

„A druge stvari dodate“, rekao je Mini.

Debeli je klimnuo potvrdno.
„Čuješ sada glas u glavi?“, rekao je Mini. „Glas VI?“
Nakon duže stanke, i pogleda upućenog meni, Kevinu i Dejvidu,
Debeli je kazao: „Neutralan je glas. Ni muški ni ženski. Da, stvarno
zvuči kao veštačka inteligencija.“
„To je međusistemska komunikaciona mreža“, rekao je Mini.
„Prostire se između zvezda, povezuje sve zvezdane sisteme s
Albemutom.“
Zureći u njega, Debeli je upitao: „ Albemut? To je zvezda?“
„Čuo si reč, ali...“
„Video sam je zapisanu“ kazao je Debeli, „ali nisam znao šta
znači, Povezao sam je sa alhemijom, zbog ’al’.“
„Prefiks al je“, objasnio je Mini, „arapski; običan određeni član.
Taj prefiks je uobičajen za zvezde. To nam je bio trag. Kako god,
znači, video si zapisane stranice.“
„Da“, kazao je Debeli. „Mnogo stranica. Rečeno je šta će mi se
desiti. Kao...“ Oklevao je. „Pokušaj samoubistva posle toga. Dobio
sam grčku reč ‘ananke koju nisam znao. A onda je kazano
’Postepeno pomračenje sveta; deformisanje,’ Kasnije sam shvatio
šta to znači; loša stvar, bolest, delo koje moram da počinim. Ali
jesam preživeo.“
„Moja bolest“, rekao je Mini, „uzrokovana je blizinom VALIS-a,

njegovom energijom. Na nesreću, ali kao što znate, mi smo
besmrtni, mada ne i fizički. Rodićemo se ponovo i setićemo se.“

„Moje životinje su pocrkale od raka“, kazao je Debeli.
„Da“, rekao je Mini. „Nivo zračenja nekad može biti ogroman.
Previsok za nas.“
Pomislio sam – Znači zato umireš. Ubio te tvoj bog, a ipak si
srećan. Pomislio sam, Moramo da idemo odavde. Ovi prizivaju smrt.
„Šta je VALIS?“, Kevin se obratio Miniju. „Koje je on božanstvo
ili demijurg? Šiva? Oziris? Horus? Čitao sam „Kosmički okidač” i
Robert Anton Vilson kaže.

„VALIS je konstrukt“, kazao je Mini. „Artefakt. Usidren je ovde
na Zemlji, bukvalno usidren. Ali budući da za njega prostor i vreme
ne postoje, VALIS može da bude svuda i u svako vreme koje poželi.
On je nešto što su napravili da nas programiraju po rođenju; inače
ispaljuje izuzetno kratke snopove informacija u bebe, usađuje im
instrukcije koje će se prelivati iz desne hemisfere u vremenskim
intervalima tokom celog života, u odgovarajućim situacionim
kontekstima.“

„Ima li suparnika?“, upitao je Kevin.
„Samo patologiju ove planete“, kazao je Erik. „Zbog atmosfere.
Ne možemo slobodno da udišemo ovu atmosferu ovde; otrovna je
za našu rasu.“

„’Našu’?“, upitao sam.
„Sve nas“, rekla je Linda. „Svi smo sa Albemuta. Ova atmosfera
nas truje i uzrokuje poremećaje. Pa su oni – oni koji su ostali u
sistemu Albemut – napravili VALIS i poslali ga ovamo da ispaljuje u
nas racionalna uputstva, da potisne patologiju uzrokovanu
toksičnošću ove atmosfere.“

„Onda je VALIS racionalan“, kazao sam.

„Jedina racionalnost koju imamo“, izjavila je Linda.
„I kada se racionalno ponašamo u njegovoj smo nadležnosti“,
rekao je Mini. „Ne mislim mi u ovoj sobi ovde; mislim na sve nas.
Ne sve koji su živi nego sve koji su racionalni.“

„Onda u suštini“, kazao sam, „VALIS detoksikuje ljude.“

„Baš tako“, rekao je Mini. „On je informacioni protivotrov. Ali
izloženost njemu može da – uzrokuje bolest koju imam.“

Previše leka, pomislio sam, setivši se Paracelzusa, postaje
otrov. Ovaj čovek je nasmrt isceljen.

„Hteo sam da upoznam VALIS što sam bolje mogao“, rekao je
Mini, videvši izraz na mom licu. „Preklinjao sam ga da se vrati i
nastavi da komunicira sa mnom. Nije želeo; znao je kako će
zračenje uticati na mene ako se vrati. Ali je radio ono što sam
tražio. Nije mi žao. Vredelo je, opet iskusiti VALIS.“ Debelom je
rekao: „Znaš šta hoću da kažem. Zvuk zvona.

„Da“, rekao je Debeli. „Uskršnja zvona.“
„Govoriš o Hristu?“, upitao je Dejvid. „Hrist je veštački
konstrukt napravljen da u nas ispaljuje informacije koje deluju na
podsvesnom nivou?“
„Otkad smo rođeni“, rekao je Mini. „Mi koji imamo sreće. Mi
koje odabere. Njegovo stado. Pre nego što umrem, VALIS će se
vratiti; obećao mi je. VALIS će doći i povesti me sa sobom; zauvek
ću biti deo njega.“ Oči su mu se ispunile suzama.

Kasnije, svi smo sedeli i razgovarali smirenijim tonom.
Živino Oko, naravno, način je kako su prastari predstavljali
VALIS dok ispaljuje informacije. Znali su da može da uništi; to je
element štetnog zračenja neophodan kao nosilac informacije. Mini
nam je ispričao da VALIS u stvari nije blizu dok ispaljuje; može da
bude bukvalno milionima kilometara daleko. Stoga, u filmu „Valis”,
predstavili su ga kao satelit, jako star satelit, koji u orbitu nisu
poslali ljudi.
„Znači onda nemamo posla sa religijom“, kazao sam, „nego sa
veoma naprednom tehnologijom.“
„Reči“, rekao je Mini.

„Šta je Spasitelj?“, kazao je Dejvid.
Mini je rekao: „Videćeš ga. Ubrzo. Sutra, ako hoćeš; u subotu po
podne. Sada spava. Još uvek uglavnom spava; većinu vremena, u
stvari. Uostalom, bio je u dubokom snu hiljadama godina.“

„U Nag Hamadiju?“, upitao je Debeli.
„Radije ne bih kazao“, odgovorio je Mini.

„Zašto to mora da ostane tajna?“, upitao sam.
Odgovorio je Erik. „Ne čuvamo to kao tajnu; napravili smo film
i snimamo ploče sa informacijama u stihovima. Sa subliminalnim
informacijama, uglavnom. Mini to radi svojom muzikom.“

„’Nekad Braman spava’“, kazao je Kevin, „’a nekad Braman
pleše.’ Je I’ pričamo o Bramanu? Ili Sidarti Budi? Ili Hristu? Ili o
svima njima?“

Kevinu sam rekao: „Veliki...“ Hteo sam da kažem „Veliki Punta“,
ali sam se predomislio; ne bi bilo pametno. „Nije Dionis, je li?“ pitao
sam Minija.

„Apolon“, rekla je Linda. „Parnjak Dionisu po suprotnosti.“

Laknulo mi je. Verovao sam joj; to se uklapalo u ono što je
otkriveno Konjoljubu Debelom: „Vrhovni Apolon.“

„Mi smo, ovde, u lavirintu“, izjavio je Mini, „koji smo sagradili, a
onda u njega upali i sada ne možemo da izađemo. U suštini, VALIS
u nas selektivno ispaljuje informacije koje nam pomažu da
pobegnemo iz tog lavirinta, da pronađemo izlaz. Sve je počelo oko
dve hiljade godina pre Hrista, u doba mikenske civilizacije ili
možda rane helenske. Zato je u mitovima lavirint kod Minosa, na
Kritu. Zato si video stari Krit kroz prolaz I:.618034. Bili smo veliki
graditelji, ali smo jednom odlučili da se poigramo. Uradili smo to
voljno; jesmo li bili toliko dobri graditelji da izgradimo lavirint sa
izlazom, ali koji se stalno menjao tako da, uprkos izlazu, u suštini
za nas izlaza nije bilo, jer je lavirint – ovaj svet – bio živ? Da bismo
igru pretvorili u stvarnost, u nešto više od umne vežbe, odlučili
smo se na gubitak izuzetne sposobnosti, da se spustimo čitav nivo.
Nažalost, to je podrazumevalo i gubitak sećanja – gubitak znanja o
našem pravom poreklu. Što je još gore od toga – i tu smo na
izvestan način uspeli sebe da porazimo, da pobedu predamo slugi,
lavirintu koji smo bili izgradili...“

„Treće oko se sklopilo“, rekao je Debeli.
„Da“, kazao je Mini. „Odrekli smo se trećeg oka, našeg najjačeg

evolucionog atributa. Treće oko je ono što VALIS opet otvara.“
„Onda je treće oko ono što nas vraća izvan lavirinta“, izjavio je

Debeli. „Zato se treće oko poistovećuje sa božanskim moćima ili sa
prosvetljenjem, u Egiptu i Indiji.“

„Što je jedno te isto“, rekao je Mini. „Božanski, prosvećeni.“

„Stvarno?“, upitao sam.
„Da“, potvrdio je Mini. „To je čovek kakav istinski jeste: njegovo
pravo stanje.“
Debeli je kazao: „Znači bez sećanja, i bez trećeg oka, nismo ni
imali šanse da pobedimo lavirint. Situacija je bila beznadežna.“

Pomislio sam – Još jedna kineska klopka za prste. Koju smo
sami napravili. Da zatočimo sami sebe.

Kakvi bi to umovi sebi napravili kinesku klopku za prste? I to
mi je neka igra, pomislio sam. Pa, nije samo umna.

„Treće oko mora biti otvoreno da bismo izašli iz lavirinta“,
kazao je Mini, „ali, budući da smo zaboravili da imamo sposobnost
ajne, oko spoznaje, nismo mogli unaokolo da tražimo tehnike za
njegovo ponovno otvaranje. Moralo je da uđe nešto spolja, nešto
što mi sami nismo sposobni da napravimo.“

„Znači nismo svi upali u lavirint“, primetio je Debeli.

„Ne“, kazao je Mini. „A oni koji su ostali napolju, u drugim
zvezdanim sistemima, javili su Albemutu da smo sebi to uradili ...
pa je napravljen VALIS da nas izbavi. To je nerealan svet. Shvatate
to, uveren sam. VALIS vam je pomogao da to spoznate. U živom
smo lavirintu, uopšte nismo u svetu.“

Nastupila je tišina dok smo razmišljali o tome.
„A šta se dešava kad izađemo iz lavirinta?“ upitao je Kevin.
„Oslobođeni smo prostora i vremena“, rekao je Mini. „Prostor i
vreme ograničavaju, oni su uslovi kojima lavirint upravlja –
njegova moć.“
Debeli i ja smo razmenili poglede. Ovo se uklapalo u naše
slutnje – slutnje izazvane VALIS-om.

„Pa onda nikada ne umiremo?“ upitao je Dejvid.

„Tačno“, rekao je Mini.
„Znači spasenje...“
„’Spasenje’“, kazao je Mini, „jeste reč koja znači ’Biti izveden iz
lavirinta prostor-vremena, u kojem je sluga postao gospodar.’“

„Smem li da pitam nešto?“, upitao sam. „Koja je svrha petog
Spasitelja?“

„Nije peti“, rekao je Mini. „Postoji samo jedan, iznova, u
različitim dobima, na različitim mestima, sa različitim imenima.
Spasitelj je VALIS inkarniran u ljudsko biće.“

„Stopljen?“, kazao je Debeli.
„Ne.“ Mini je žustro odmahnuo glavom. „Nema ljudskog
elementa u Spasitelju.“

„Čekajte malo“, rekao je Dejvid.
„Znam šta su vas učili“, kazao je Mini. „U određenom smislu, to
je tačno. Ali Spasitelj je VALIS i to je činjenica. Međutim, njega jeste
rodila ljudska žena. Ne generiše telo opsenarski.“
Na to je Dejvid klimnuo potvrdno; to mu je bilo prihvatljivo.
„A rođen je?“, upitao sam.

„Da“, rekao je Mini.

„Moja ćerka“, kazala je Linda Lampton. „Međutim, nije Erikova.
Samo moja i VALIS-ova.“

„Ćerka?“, nekoliko nas reklo je u glas.
„Ovoga puta“, kazao je Mini, „prvi put, Spasitelj uzima žensko
obličje.“
Erik Lampton je rekao: „Baš je lepa. Dopašće vam se. Ali ne
zaklapa; probiće vam uši.“
„Sofija ima dve godine“, rekla je Linda. „Rođena je 1976.
Snimamo ono što kaže.“
„Sve je snimljeno“, kazao je Mini. „Sofija je okružena opremom
za audio i video snimanje koja je neprekidno automatski nadgleda.
Ne u cilju zaštite, naravno; VALIS je štiti – VALIS, njen otac.“

„I možemo da razgovaramo s njom?“, upitao sam.

„Raspravljaćete se satima“, rekla je Linda, a zatim dodala, „na
svakom jeziku koji postoji ili je ikada postojao.“

12

Mudrost je rođena, ne kao božanstvo: božanstvo koje jednom
rukom kosi a drugom isceljuje... to božanstvo nije Spasitelj, a ja
sam pomislio, Bogu hvala.

Sledećeg jutra odveli su nas na mali salaš, posvuda je bilo
životinja. Nije bilo ni traga audio ili video opremi za snimanje, ali
video sam – svi smo videli – crnokoso dete kako sedi okruženo
kozama i kokošima i, u gajbi kraj nje, zečeve.

Očekivao sam smirenost, mir Božji koji prevazilazi svako
poimanje. Međutim, čim nas je videlo, dete je ustalo i krenulo ka
nama, sa izrazom ogorčenosti na licu; oči, ogromne, razrogačene
od besa, zurile su u mene – podigla je desnu ruku i uperila prstom
u mene.

„Tvoj pokušaj samoubistva je bio žestoko nasilje nad sobom',
rekla je jasnim glasom. A opet nije joj bilo, kako je Linda rekla, više
od dve godine; beba, odista, a ipak sa očima beskrajno stare osobe.

„To je bio Konjoljub Debeli“, rekao sam.
Sofija je kazala: „Fil, Kevin i Dejvid. Vas trojica. To su svi.“
Okrenuo sam se da kažem nešto Debelom – nije bilo nikoga.
Video sam samo Erika Lamptona i njegovu ženu, čoveka na samrti
u invalidskim kolicima, Kevina i Dejvida. Debeli je nestao. Od njega
ništa nije ostalo.
Konjoljub Debeli je zauvek nestao. Kao da nikada nije ni
postojao.
„Ne shvatam“, kazao sam. „Uništila si ga.“
„Da“, odgovorilo je dete.

Upitao sam: „Zašto?“
„Da te učinim celim.“
„Onda je u meni? Živi u meni?“
„Da“, rekla je Sofija. Postepeno, bes joj je iščileo s lica. Krupne
crne oči prestale su da sevaju.
„Sve vreme je bio u meni“, rekao sam.

„Tako je“, kazala je Sofija.
„Sedite“, rekao je Erik Lampton. „Draže joj je da sedimo; onda
ne mora da drži podignutu glavu dok priča. Mnogo smo viši od nje.“
Poslušno, seli smo na neravno ispucalo smeđe tlo – sada sam
shvatio da je to ono iz uvodnog kadra filma „Valis”; deo je ovde
sniman.
Sofija je rekla: „Hvala.“
„Jesi li ti Hrist?“, upitao je Dejvid, pritiskajući kolenima bradu,
obgrlivši ih rukama; i on je izgledao kao dete: jedno dete obraćalo
se drugom, ravnopravno u razgovoru.

„To sam što sam“, rekla je Sofija.
„Drago mi je da...“ Nisam mogao da smislim šta da kažem.
„Ako ti prošlost ne iščezne“, rekla mi je Sofija, „propao si. Znaš
li to?“

„Da“, kazao sam.
Sofija je rekla: „Budućnost ti mora biti drugačija od prošlosti.
Budućnost uvek mora biti drugačija od prošlosti.“

Dejvid je upitao: „Jesi li ti Bog?“

„To sam što sam“, kazala je Sofija.
Rekao sam: „Onda je Konjoljub Debeli bio deo mene
projektovan spolja da ne bih morao da se suočim sa Glorijinom
smrću.“

Sofija je kazala: „Tako je.“

Rekao sam: „Gde je sada Glorija?“
Sofija je kazala: „Leži u grobu.“
Rekao sam: „Hoće li se vratiti?“

Sofija je kazala: „Nikada.“
Rekao sam: „Mislio sam da besmrtnost postoji.“

Na to, Sofija ništa nije odgovorila.
„Možeš li mi pomoći?“ upitao sam.
Sofija je kazala: „Već sam ti pomogla. Pomogla sam ti 1974. i
pomogla sam ti kada si pokušao da se ubiješ. Pomažem ti otkad si
se rodio.“

„Ti si VALIS?“, rekao sam.

Sofija je kazala: „To sam što sam.“
Okrenuo sam se prema Eriku i Lindi i rekao: „Ne odgovara
uvek.“
„Neka pitanja su besmislena“ rekla je Linda „Zašto ne isceliš
Minija?“, pitao je Kevin.
Sofija je kazala: „Činim ono što činim; to sam što sam.“ Rekao
sam: „Onda te ne možemo razumeti.“
Sofija je kazala; „To razumeš.“
Dejvid je rekao: „Večna si, zar ne?“
„Da“, rekla je Sofija.

„I znaš sve?“ kazao je Dejvid.

„Da“, rekla je Sofija.

Rekao sam: „Bila si Sidarta?“

„Da“, kazala je Sofija.
„Ti si kosač i pokošeni?“ rekao sam „Ne“, rekla je Sofija.
„Kosač?“ kazao sam.
„Ne?“

„Pokošeni onda.“
„Ja sam ranjeni i pokošeni“ kazala je Sofija. „Ali nisam kosač. Ja
sam iscelitelj i isceljeni.“
„Ali VALIS ubija Minija“, rekao sam.
Na to, Sofija ništa nije odgovorila.

„Je I’ ti sudiš svetu?“, pitao je Dejvid.

„Da“, rekla je Sofija.
„Kada suđenje počinje?“, rekao je Kevin.
Sofija je kazala: „Svima vam se sudi još od početka.“
Rekao sam: „Kako si mene ocenila?“

Na to, Sofija ništa nije odgovorila.

„Zar ne saznamo to?“, kazao je Kevin.

„Da“, reklame Sofija.

„Kada?“ kazao je Kevin.

Na to, Sofija ništa nije odgovorila.
Linda je rekla: „Mislim da je dosta za sada. Kasnije možete opet
razgovarati s njom. Voli da sedi sa životinjama; voli životinje.“
Dodirnula mi je rame. „Hajdemo.“
Dok smo se udaljavali od deteta, kazao sam: „Njen glas je
neutralni glas VI koji čujem u glavi od 1974.“

Kevin je promuklim glasom rekao: „To je kompjuter. Zato
odgovara samo na određena pitanja.“

Erik i Linda su se nasmejali; Kevin i ja smo ga pogledali; u
invalidskim kolicima, Mini se kotrljao smireno.

„Sistem VI“, kazao je Erik. „Veštačka inteligencija.“

„VALIS-ov terminal“, rekao je Kevin. „Ulazni, izlazni terminal
glavnog sistema VALIS.“

„Tako je“, kazao je Mini.
„A ne devojčica“, rekao je Kevin.

„Ja sam je rodila“, rekla je Linda.
„Možda samo misliš da jesi“, kazao je Kevin.
S osmehom, Linda je rekla: „Veštačka inteligencija u ljudskom
telu. Telo joj je živo, ali psiha nije. Svesna je; zna sve. Ali um joj nije
živ u onom smislu u kojem smo mi živi. Nije stvorena. Oduvek je
postojala.“
„Čitaj Sveto pismo“, kazao je Mini. „Bila je sa Tvorcem pre
postanja; bila mu je duša i radost, najveće blago.“

„Vidim zašto“, rekao sam.

„Lako je voleti je“, kazao je Mini. „Mnogi su je voleli... kao što
piše u „Knjizi mudrosti”. I tako je ušla u njih i vodila ih i čak s njima
sišla u zatvor; nikada nije napustila one koji su je voleli ili je sada
vole.“

„Glas joj se čuje u ljudskim sudnicama“, promrmljao je Dejvid.
„I uništila je tiranina?“, kazao je Kevin.
„Da“, rekao je Mini. „Kako smo ga nazvali u filmu, Ferisa F.
Frimaunta. Ali znate koga je srušila i upropastila.“
„Da“, kazao je Kevin. Izgledao je natmureno; znao sam da je
razmišljao o čoveku koji je u odelu s kravatom lutao plažom u
južnoj Kaliforniji, čoveku bez cilja koji se pitao šta se dogodilo, šta
je pošlo po zlu, čoveku koji je još uvek planirao lukavstva.

„A na kraju carevanja njihovog, kad bezakonici navrše meru,
nastaće car bestidan i lukav ... „

Kralj suza koji je na posletku sve naterao da zaplaču; protiv
njega je dejstvovalo nešto što on, u neznanju, nije mogao da
primeti. Upravo smo razgovarali s tom osobom, s tim detetom.

S tim detetom koje je oduvek postojalo.

Dok smo večerali – u meksičkom restoranu tik uz park u centru
Sonomne – shvatio sam da više nikada neću videti svog prijatelja
Konjoljuba Debelog i prepoznao sam osećaj tuge, tuge zbog
gubitka. Svesno, znao sam da sam ga ponovo inkorporirao, poništio
time prvobitni proces projektovanja. Ali svejedno sam bio tužan
zbog toga. Uživao sam u njegovom društvu, njegovim beskrajnim
pričama, prepričavanju sopstvene intelektualne, duhovne i
emotivne potrage. Potrage – ne za gralom – nego za isceljenjem
rane, duboke povrede koju mu je nanela Glorija svojom igrom
smrti.

Čudan je bio osećaj ne moći pozvati ili posetiti Debelog. Toliko
se ustalio u mom životu i životima naših zajedničkih prijatelja.
Zapitao sam se šta bi Bet rekla kada bi prestali da stižu čekovi za

izdržavanje deteta. Pa, uvideo sam, mogao bih da preuzmem
ekonomsku odgovornost; mogao bih da se brinem o Kristoferu.
Imao sam sredstava za to i, po mnogo čemu, Kristofera sam voleo
jednako koliko ga je voleo i otac.

„Sneveselio si se, File?“, kazao mi je Kevin. Sada smo mogli
slobodno da razgovaramo, budući da smo bili sami nas trojica;
Lamptonovi su nas dovezli, rekli nam da ih nazovemo kada
večeramo i budemo spremni za povratak u njihovu kućerinu.

„Ne“, rekao sam. A onda sam dodao: „Mislim na Konjoljuba
Debelog.“

Kevin je, nakon stanke, kazao: „Onda se budiš.“

„Da“, klimnuo sam potvrdno.
„Bićeš okej“, kazao je Dejvid, čudnim glasom. Dejvidu je teško
padalo izražavanje emocija.

„Da“, rekao sam.
Kevin je kazao: „Je I’ misliš da su Lamptonovi ćaknuti?“

„Da“, rekao sam.
„A šta je sa devojčicom?“, kazao je Kevin.
Rekao sam: „Ona nije ćaknuta. Nije ćaknuta koliko oni jesu. To
je paradoks; dve potpuno uvrnute osobe – tri, ukoliko računate i
Minija – stvorile su potpuno mentalno uravnoteženo potomstvo.“
„Ako kažem...“, zaustio je Dejvid.
„Nemoj da kažeš da Bog iz zla izvlači dobro“, rekao sam. „Važi?
Jednom nam učini toliko?“
Više sebi u bradu, Kevin je kazao: „To je najlepše dete koje sam
ikada video. Ali to da je ona kompjuterski terminal...“, odmahnuo
je.

„Ti si to izjavio“, rekao sam.

„Tada“, kazao je Kevin, „to je imalo smisla. Ali sada ne kad
razmislim. Kad imam perspektivu.“

„Znate šta ja mislim?“, rekao je Dejvid. „Mislim da bi trebalo da
odletimo avionom Er Kala nazad u Santa Anu. Što pre.“

Rekao sam: „Lamptonovi nas neće povrediti.“ U to sam sada bio