Sidney Sheldon - Ponoćne uspomene

1

2 Sidney Sheldon PONOĆNE USPOMENE Naslov orginala: Sidney Sheldon - Memories Of Midnight

3 Za Aleksandru s ljubavlju Ne pevaj mi pesme o svetlu dana Jer je sunce neprijatelj ljubavnika Umesto toga pevaj o senkama i tami I ponoćnim uspomenama

4 PROLOG Konlon - Maj 1949. - To mora izgledati kao nesreća. Možeš li to urediti? Bila je to uvreda. Oseti kako ljutnja raste u njemu. Takvo pitanje možeš postaviti amateru kojeg si pobrao na ulici. Oseti iskušenje da odgovori sa sarkazmom: O, da, mislim da to mogu urediti. Da li bi radije hteo nesrećan događaj unutar kuće? Mogu urediti da ona slomi vrat padajući niz stepenice. Plesačica u Marselju. Ili bi se mogla napiti i utopiti u kadi. Naslednica u Gstadu. Mogla je uzeti prejaku dozu heroina. Tako je postupio već s trima. Ili, mogla bi zaspati u krevetu sa zapaljenom cigaretom. Švedski detektiv u hotelu na pariskoj Levoj obali. Ili biste više voleli nešto izvan kućnih vrata? Mogu urediti saobraćajnu nesreću, rušenje aviona, ili nestanak na moru. Ali ništa od toga nije rekao, jer se, istini za volju, bojao čoveka koji mu je sedeo nasuprot. O njemu je čuo toliko priča od kojih se čovek ledi, a imao je sve razloge da u njih veruje. Prema tome, sve što je rekao bilo je "Da, sir. Mogu urediti jednu nesreću. Nikad niko neće saznati." Čim je izrekao te reči pomisli: On zna da ću ja znati. Čekao je. Bili su na drugom spratu zgrade u ozidanom gradu Konlonu, koji je 1840. godine izgradila skupina Kineza da bi se obranila od britanskih varvara. Zidovi oko grada su bili uklonjeni za vreme Drugog svetskog rata, ali su ostali drugi zidovi koji su ljude izvana držali podalje: bande koljača, zavisnike o drogama i silovatelje koji su lunjali, poput kunića, kroz zavojite ulice i mračna stepeništa koja vode u tamu. Turiste su upozoravali da se drže podalje, a čak se i policija nije usudila prolaziti tim unutrašnjim prostorom dalje od Ulice Tung Tau Tsuen, ne dalje od prilaza toj ulici. Mogao je čuti buku ulice izvan prozora, vrištavu i hrapavu mnogojezičnost žitelja ozidana grada. Čovek ga je motrio hladnim opsidijanskim pogledom. Na kraju je progovorio: - Vrlo dobro, metod ću ostaviti tebi. - Da, sir. Je li meta ovde u Konlonu? - London. Ime joj je Katarina. Katarina Aleksander. Limuzina, u pratnji drugih kola s dvojicom naoružanih telohranitelja, vozila je čoveka do Blu Housa na Laser Rou, u predelu Tsim Sha Rsui. Blu Hous je bio otvoren samo patronima, stalnim gostima. Posećivali su ga šefovi država, filmske zvezde i predsednici korporacija. Uprava se ponosila diskrecijom. Pre pet-šest godina, jedna od mlađih devojaka koja je tu radila, raspričala se o svojim mušterijama s jednim novinarom, pa su je sutradan pronašli u Aberdin Harboru odrezanog jezika. Sve je bilo na prodaju u Blu Housu: device, dečaci, lezbejke koje su se zadovoljavale bez "smešnih batrljića" muškaraca i životinja. Bilo je to jedino mesto za koje je znao da se u njemu još praktikuje umetnost Ishinpo iz desetog veka. Blu Hous, Plava kuća, bila je rog izobilja zabranjenih užitaka.

5 Muškarac je ovog puta naručio blizanke. Bio je to izvanredno prilagođen, prikladno združen par divnih crta, predivnih tela, i bez ikakve sputanosti. Sećao se prošlog puta kad je tu bio ... metalna stolica bez sedišta, njihovi mekani, jezici i prsti, kada ispunjena mirisavom toplom vodom koja se prelivala na keramičke pločice poda, njihova vruća usta koja su mu pustošila telo. Stade osećati početak erekcije. - Stigli smo, sir. Tri sata posle, kad je završio s njima, zasićen i zadovoljan, muškarac je naručio limuzinu da ga odveze u Moud Roud. Gledao je kroz prozor limuzine na svetla grada koji nikad nije spavao. Kinezi su ga nazvali Gau-lung - devet zmajeva - i on ih je u mašti zamislio kako se skrivaju u planinama iznad grada, spremni da siđu i unište slabe i neoprezne. On nije bio ni jedno ni drugo. Stigli su na Moud Roud. Taoistički sveštenik koji ga je čekao izgledao je poput figure s nekog starog pergamenta, s klasičnom, izbledelom orjentalnom haljom i dugačkom čuperastom belom bradom. - Jou sahn. - Jou sahn. - Gei do chin? - Džat-chihn. - Jou. Sveštenik je zatvorio oči u tihoj molitvi pa stao tresti chim, drvenu šoljicu ispunjenu štapićima za molitvu označenim brojevima. Štapić je ispao i trešenje je prestalo. U tišini, taoistički se sveštenik savetovao sa svojom kartom, pa se okrenuo posetiocu. Govorio je isprekidanim engleskim: - Bogovi kažu da ćete se uskoro osloboditi opasnog neprijatelja. Muškarac oseti ugodnu jezu iznenađenja. Bio je suviše pametan da ne bi shvatio da je drevna umetnost chima samo obična predrasuda. A bio je suviše pametan da je zanemaruje. Osim toga, bio je još jedan znak dobre sreće. Danas je Agios Konstatinos, njegov rođendan. - Bogovi su vas blagoslovili s dobrim fung shui. - Do jeh. - Hou njah. Pet minuta posle bio je u limuzini, na putu za Kai Tak, hongkonški aerodrom, gde je njegov privatni avion čekao da ga vrati u Atinu.

6 1. Jona, Grčka - jul 1948. Budila se vrišteći svake noći a uvek je bio isti san. Nalazila se nasred jezera za žestoke oluje, a muškarac i žena su joj gurali glavu ispod površine ledene vode, utapajući je. Svaki se put probudila uspaničeno, hvatajući dah, mokra od znojenja. Nije imala predstavu o tome ko je ona i nije se sećala prošlosti. Govorila je engleski - ali nije znala iz koje je zemlje i kako se dogodilo da je u Grčkoj, u malom karmelićanskom samostanu koji joj je pružio utočište. Kako je vreme prolazilo, pojavljivali su se mučni odblesci sećanja, odblesci nejasnih, prolaznih slika, koji su nadolazili i odlazili tako brzo da ih nije mogla dokučiti, zadržati ih, ispitati. Dolazili su u neočekivanim trenucima, hvatali su je kad ne bi pazila, ispunjavajući je smetenošću. Na početku, postavljala je pitanja. Karmelićanke su bile ljubazne i odnosile su se prema njoj s razumevanjem, ali je njihov red bio red šutnje, a jedina osoba kojoj je bilo dozvoljeno da govori bila je sestra Tereza, postarija i slabašna časna majka. - Da li vi znate ko sam ja? - Ne, moje dete - odgovorila je sestra Tereza. - Kako sam došla ovamo? - U podnožju ovih brda je selo koje se zove Jona. Prošle godine bila si u malom čamcu na jezeru za vreme oluje. Čamac je potonuo, ali su te milošću Božjom ugledale naše dve sestre i spasile te. Dovele su te ovamo. - Ali... odakle sam došla pre toga? - Žao mi je, dete. Ja to ne znam. Nije mogla biti zadovoljna odgovaram. - Zar niko nije pitao za mene? Niko me nije pokušao pronaći? Sestra Tereza je zatresla glavom. - Niko. Htela je vrištati od očajanja. Opet je pokušala. - Novine ... mora da je u njima pisalo da sam se ja izgubila. - Kao što ti je poznato, nama nije dozvoljena nikakva komunikacija sa spoljašnjim svetom. Mi moramo prihvatiti Božju volju, dete. Moramo Mu zahvaliti za sve Njegove usluge. Živa si. To je bilo najdalje do čega je doprla. Ispočetka je bila suviše bolesna da bi se brinula o sebi, ali polako, kako su meseci prolazili, povratila je snagu i zdravlje. Kad je bila dovoljno snažna da se mogla kretati, dane je provodila brineći se za cvetne vrtove na zemljištu samostana, na zažarenom svetlu koje je Grčku kupalo nebeskim sjajem, dok su blagi vetrovi nosili oštru aromu limuna i loze.

7 Atmosfera je bila vedra i mirna, ali ona ipak nije mogla naći svoj mir. Ja sam izgubljena, mislila je, a nikome nije stalo. Zašto? Jesam li učinila neko zlo? Ko sam ja? Ko sam ja? Ko sam ja? Slike su se nepozvane pojavljivale. Jednog se jutra naglo probudila imajući u svesti sliku sebe u sobi s nekim muškarcem koji ju je svlačio. Je li to bio san? Ili je to bilo nešto što se dogodilo u njenoj prošlosti? Ko je bio taj muškarac? Je li to bio neko za koga se udala? Je li imala muža? Nije nosila venčani prsten. Zapravo, nije imala nikakve imovine osim crne haljine reda karmelićanki koju joj je dala sestra Tereza, i broš, malu zlatnu pticu s očima od rubina i raširenim krilima. Bila je anonimna, stranac koji živi među strancima. Nije bilo nikoga da joj pomogne, nikakvog psihijatra da joj kaže da joj je svest tako traumatizovana, da može ostati zdrava samo ako zaključa strašnu prošlost. A slike se nastaviše pojavljivati, brže i brže. Kao da joj se svest odjednom pretvorila u igru u kojoj je od izrezanih delova trebalo sastaviti sliku, pa su se čudni izresci pojavljivali na svom mestu. Ali ti delovi nisu davali nikakav smisao. Imala je viziju velike radne sobe ispunjene ljudima u vojničkim uniformama. Činilo se kao da oni snimaju film. Jesam li bila glumica? Ne, činilo se da ona drži konce te situacije u svojim rukama. Ali koje situacije? Vojnik joj je dao buket cveća. Za ovo ćete sami morati platiti, smejao se. Dve noći kasnije, sanjala je istog čoveka. Opraštala se s njim na aerodromu, a probudila se jecajući jer ga gubi. Posle toga više nije bilo mira za nju. To nisu bili samo snovi. Bili su to delovi njena života, njena prošlost. Ja moram pronaći ko sam bila. Ko sam? I neočekivano, usred noći, bez upozorenja, ime je izašlo iz njene podsvesti. Katarina. Ja se zovem Katarina Aleksander.

8 2. Atina, Grčka Carstvo Konstantina Demirisa ne bi se moglo locirati ni na jednoj mapi, a ipak je bio vladarem kapitala većeg i moćnijeg nego što su mnoge zemlje. Bio je jedan od dvojice ili trojice najbogatijih ljudi na svetu, a njegov je uticaj bio neizračunljiv. Nije imao titule ili službena položaja, ali je redovno kupovao i prodavao premijere, kardinale, ambasadore i kraljeve. Demirisovi su prsti bili posvuda, upleteni u osnovu i potku mnogih zemalja. Bio je karizmatski muškarac, sjajnog prodornog uma, fizički naočit, znatno iznad srednje visine, s prsima poput bačve i širokim ramenima. Bio je tamne puti i imao je snažan grčki nos i oči crne poput masline. Imao je lice jastreba, grabljivice. Kad bi se odlučio na taj trud, Demiris je mogao biti izuzetno šarmantan. Govorio je osam jezika i bio zapaženi pregovarač. Posedovao je jednu od najznačajnijih umetničkih zbirki na svetu, flotu privatnih aviona, tucet apartmana, dvoraca i vila razbacanih po celom svetu. Bio je zagovornik lepote, a nije se mogao ophrvati lepim ženama. Imao je ugled velikog ljubavnika, a njegove su romantične ludorije bile isto tako šarolike kao i njegove finansijske avanture. Konstantin Demiris se ponosio svojim patriotizmom - plavo-bela grčka zastava uvek je bila izložena u njegovoj vili na Kolonakiu, i u Psari, njegovom privatnom ostrvu - ali porez nije plaćao. Nije se osećao obaveznim da se povinuje pravilima što se odnose na obične ljude. U njegovim je venama tekao ichor - krv bogova. Gotovo bi svaka osoba s kojom se Demiris susretao nešto htela od njega: finansiranje poslovnog projekta, dar nekoj karitativnoj instituciji ili jednostavno moć koju bi prijateljstvo s njim moglo ostvariti. Demiris je uživao u izazovu otkrivanja onoga za čime su ljudi zapravo težili, jer je to retko bilo onako kako se činilo na površini. Njegov je analitički um bio skeptičan naspram površinske istine, pa kao posledica toga nije verovao u ništa što mu je rečeno i u nikoga nije imao poverenja. Njegov je moto bio: "Drži svoje prijatelje blizu, ali neprijatelje još bliže." Reporterima koji su pisali hroniku njegovog života bilo je dopušteno da samo vide njegovu srdačnrst i šarm, sofisticiranog, urbanog čoveka sveta. Nisu imali razloga da sumnjaju da se ispod ljubazne fasade nalazi ubica, prljavi borac čiji je instinkt bio napad na vratnu venu. Bio je čovek koji nije opraštao, čovek koji nikad nije zaboravio neko neuvažavanje. Starim je Grcima reč dikaiosini-pravda, često bila sinonim s ekdikisis-osveta, a Demiris je bio opsednut obema. Pamtio je svaku uvredu koju je ikad podneo, a oni koji su bili dovoljno nesrećni da izazovu njegovo neprijateljstvo bili su isplaćeni sto puta više. Oni toga nisu bili svesni, jer je Demirisov matematički um smišljao igru iznuđivanja duga, strpljivo izrađujući zamršene zamke i pleo komplikovane mreže koje su napokon hvatale i uništavale njegove neprijatelje. Uživao je u satima koje je provodio izmišljajući klopke za svoje protivnike. Pažljivo bi

9 proučavao svoje žrtve, analizirao njihove ličnosti, odmeravajući njihove snage i slabosti. Za vreme jedne večere, Demiris je slučajno čuo filmskog producenta kako je rekao za nj da je "masni Grk". Demiris je čekao svoje vreme. Dve godine kasnije, producent je potpisao ugovor s glamuroznom međunarodno poznatom glumicom da glumi u njihovom skupom filmu u koji je on uložio svoj novac. Demiris je čekao dok film nije bio napola završen, a onda je tako šarmirao vodeću damu filma da je napustila snimanje i pridružila mu se na jahti. - To će biti medeni mesec - rekao joj je Demiris. Ona je dobila medeni mesec, ali ne i venčanje. Snimanje je konačno moralo biti obustavljeno, a producent je bankrotirao. Bilo je malo igrača u Demirisovoj igri s kojima on još nije poravnao račun, ali mu se nije žurilo. Uživao je u očekivanju, planiranju i izvršenju. Ovih dana nije stvarao neprijatelje, jer niko sebi nije mogao priuštiti da mu bude neprijatelj, pa je njegova lovina bila ograničena na one koji su mu u prošlosti presekli put. Ali je osećaj dikaiosinia Konstantina Demirisa imao dve oštrice. Kao što nikad ne bi zaboravio neku uvredu, tako nije zaboravljao niti uslugu. Siromašni ribar koji je dečaku pružio utočište, našao se u položaju vlasnika ribarske flote. Prostitutka koja je nahranila i obukla mladića koji je bio suviše siromašan da je plati misteriozno je nasledila stambenu zgradu, a da nije imala nikakvu predstavu o tome ko je bio njen dobročinitelj. Demiris je započeo život kao sin lučkog radnika u Pireju. Imao je četrnaestero braće i sestara, a na stolu nikad nije bilo dovoljno hrane. Od samog početka, Konstantin Demiris je pokazivao neobičan dar za posao. Zarađivao je dodatni novac obavljajući razne poslove nakon škole, a sa šesnaest je godina uštedeo dovoljno novaca da s jednim starijim partnerom otvori na obali kiosk za prodaju voća. Posao je cvao i partner je prevario Demirisa za njegovu polovinu. Demirisu je trebalo deset godina da uništi tog čoveka. Mladić je izgarao od vatrene ambicije. Noću bi ležao budan, dok su mu oči svetlele u tami. Ja ću biti bogat. Ja ću postati poznat. Jednog će dana svi znati moje ime. Bila je to jedina uspavanka, koja ga je mogla uspavati. Nije imao pojma o tome kako će se to dogoditi. Znao je jedino da će se dogoditi. Na dan svog sedamnaestog rođendana, Demiris je naišao na novinski članak o naftnim poljima u Saudijskoj Arabiji: kao da su se pred njim odjednom otvorila magična vrata njegove budućnosti. Otišao je svom ocu: - Ja idem u Saudijsku Arabiju. Idem da radim na naftnim poljima. - Too-sou! Što ti znaš o naftonosnim poljima? - Ništa, oče. Naučiću. Mesec dana kasnije, Konstantin Demiris je bio na putu prema svom odredištu. Bila je politika kompanije da prekomorski nameštenici firme Trans-Continental Oil Corporation potpišu dvogodišnji radni ugovor, ali to Demirisu nije smetalo. Planirao je ostati u Saudijskoj Arabiji sve dok ne stekne bogatstvo. Zamišljao je divnu avanturu arapskih noći, glamuroznu, misterioznu zemlju sa ženama egzotična izgleda, i crno zlato koje nadire iz zemlje. Stvarnost je bila udarac. Jednog letnjeg jutra, Demiris je stigao u Fadili, turobni logor usred pustinje, koji se sastojao od ružne kamene zgrade okružene barastisima, malim kolibama od šiblja. Onde je bilo

10 hiljadu običnih radnika, uglavnom Saudijaca. Žene koje su se vukle prašnjavim, nepopločanim ulicama bile su ispod gustih velova. Demiris je ušao u zgradu u kojoj je imao svoj ured J. J. Mekintir, personalni upravnik. Mekintir je podigao pogled kad je mladić ušao u sobu: - Dakle, zaposlili su te, a? - Da, sir. - Jesi li ikad pre radio na naftnim poljima, sine? Demiris je na trenutak osetio želju da slaže: - Ne, sir. Mekintir se nacerio: - Ovde će ti se vrlo sviđati. Tu si milion milja u nigdini, loša hrana, žene koje ne možeš dotaći a da ti ne odseku jaja, i prokleto ništa za noćni provod. Ali je plata dobra, u redu? - Ja sam ovde da naučim - iskreno će Demiris. - Daa? Onda ću ti reći šta je dobro da brzo naučiš. Sada si u muslimanskoj zemlji. To znači nema alkohola. Koga uhvate da krade odseku mu desnu ruku. Drugi put, levu ruku. Treći put - izgubiš stopalo. Ako ikoga ubiješ, skinu ti glavu. - Ne nameravam nikoga ubiti. - Čekaj - promrmljao je Mekintir. - Tek si došao. Logor je bio vavilonski toranj, ljudi iz raznih zemalja govorili su svojim jezicima. Demiris je imao dobro uho i brzo je učio jezike.Ljudi su tu bili da bi izgradili puteve usred negostoljubive pustinje, da bi podigli kuće, uveli električnu struju i telefone, izgradili trgovine, organizovali snabdevanje hranom i vodom, iskopali kanalizaciju, pružali medicinsku negu i, kako se činilo mladom Demirisu, obavljali stotine drugih poslova. Radili su na temperaturama iznad 38 C, patili od muha, komaraca, prašine, groznice i dizenterije. Čak je i u pustinji postojala društvena hijerarhija. Na vrhu su bili ljudi koji su pronalazili, locirali naftu, a dole su bili građevinski radnici, nazvani "klipanima", čeljad koja ništa nije mogla naučiti, i činovnici, nazvani "izlizanim pantalonama". Gotovo svi ljudi koji su se bavili bušenjem i bušotinama - geolozi, nadglednici, geodeti, inženjeri i naftni hemičari - bili su Amerikanci, jer je nova rotacijska bušilica bila izmišljena u Sjedinjenim Državama, te su oni bolje poznavali njeno delovanje. Mladić je činio sve što je mogao da se sprijatelji s njima. Konstantin Demiris je provodio koliko je više mogao vremena oko bušača i nikad nije prestao postavljati pitanja. Pohranjivao je informaciju, upijajući je kao što vreli pesak upija vodu. Opazio je da se upotrebljavaju dve različite metode bušenja. Prišao je jednom od bušača koji su radili blizu gigantskog svrdla visokog 50 metara: - Pitam se zašto postoje dva različita načina bušenja? Bušač je objasnio: - Dakle, sine, jedno je rad s kablovima, a drugo je rotacijsko. Sada sve više radimo s rotacijskim mašinama. Počinju tačno na isti način. - Uistinu? - Da. Za oba načina moraš izgraditi ovakvu dizalicu koja podiže delove opreme koja mora biti spuštena u grotlo. - Pogleda u mladićevo požudno lice. - Kladio bih se da nemaš pojma zašto ge zovu "derrick". - Ne, sir.

11 - To je bilo ime čuvenog krvnika u sedamnaestom veku. - Razumem. - Bušenje s kablovima vraća se prilično u prošlost. Pre više stotina godina Kinezi su običavali tako kopati bunare. Kopali su rupu u zemlji podižući i bacajući teški rezač koji je visio na kablu. Ali se danas oko osamdeset posto svih izvora buši rotacijskom metodom. - Okrenuo se i vratio svom bušenju. - Oprostite mi. Kako se to izvodi rotacijskom metodom? Čovek se zaustavio. - Dakle, umesto da udaranjem kopaš rupu u tlu, bušiš je. Vidiš ovo? Na sredini poda dizalice je čelično okretalo koje okreću mašine. Taj rotacijski urećaj steže i okreće cev koja kroz njega prodire u dubinu. Šiljak svrdla je pričvršćen na donjem delu cevi. - Čini se jednostavnim, zar ne? - To je složenije nego što se čini. Moraš naći način kako ćeš iskapati, donositi na površinu materijal. Moraš sprečiti da se zidovi uruše te zapečatiti vodu i plin iz izvora. - Sa svim tim bušenjem, zar se rotacijska bušilica ne istupi? - Svakako. Zato moramo izvlačiti čitav taj prokleti bušaći niz, pa pričvrstiti novo svrdlo na dno bušaće cevi, pa cev opet spustiti u rupu. Nameravaš li biti bušač? - Ne, sir. Ja nameravam da imam naftonosna polja. - Moja čestitka. Mogu li se sada vratiti svom poslu? Jednog je jutra Demiris gledao kako oruđe spuštaju u izvor, ali umesto da buši dole, opazio je kako oruđe seče mala kružna područja sa strana rupe i izvlači kamenje. - Oprostite mi. Zbog čega se to radi? - upita Demiris. Bušač je stao i obrisao obrvu. - Ovo je vađenje materijala sa zida. To kamenje uzimamo za analizu, da vidimo nosi li naftu. - Razumem. Kad bi radovi tekli glatko, Demiris bi čuo bušače kako viču "ja okrećem nadesno", što je značilo da buše rupu. Demiris je primetio mnoštvo malih rupa izbušenih preko celog polja, s prečnikom od svega pet do osam santimetara. - Izvinite. Zašto su te rupe? - upitao je mladić. - To su istražni zidovi. Kažu nam što je ispod. Štedi kompaniji mnogo vremena i novca. - Razumem. Sve je to bilo potpuno očaravajuće mladom čoveku a njegova su pitanja bila beskrajna. - Izvinite. Kako znate gde treba bušiti? - Imamo mnogo geologa - momci od šljunka, kako ih zovemo - koji uzimaju mere slojeva i proučavaju odsečeni materijal iz bušotine. Onda nastupaju "davitelji užadi"... - Izvinite, ko je davitelj užadi? - Bušač. Kad oni... Konstantin Demiris radio je od rana jutra do smiraja dana, tegleći opremu kroz zažarenu pustinju, čisteći opremu, i vozeći kamione pored plamenih traka koje su se uzdizale sa stenovitih vrhova. Vatre su gorele dan i noć, noseći otrovne plinove. J. J. Mekintir je Demirisu rekao istinu. Hrana je bila loša,životni su uslovi bili strašni, a noću se nije imalo šta raditi.Demiris se osećao kao da mu je svaka pora u telu bila ispunjena

12 zrncima peska. Pustinja je bila živa i nije bilo mogućnosti da se pobegne iz nje. Pesak se cedio u baraku, kroz odeću, ulazeći mu u telo sve dok nije pomislio da će poludeti. A onda je postalo gore. Udario je shamal. Peščane oluje su duvale svakog dana ceo mesec, nošene zavijajućim vetrom dovoljne snage da izludi ljude. Demiris je gledao kroz vrata svoje barake na uskomešani pesak. - Hoćemo li raditi po takvom vremenu? - Jebeno si u pravu, Čarli. Ovo nije lečilište. Svuda oko njih otkrivali su naftu. Bili su novi nalazi kod Abu Hadridža, i drugi kod Ljatifa i Harada, pa su radnici bili zaposleniji nego ikad. Zabeležena su i dva nova dolaska, engleski geolog i njegova žena. Henri Poter je bio u kasnim šezdesetim godinama, a njegova žena, Sibil, tek je ušla u tridesete godine života. U bilo kojim drugim okolnostima bi Sibil Poter bila opisana kao debela žena obična izgleda, visokog i neugodnog glasa. U Fadiliu je bila neodoljiva lepotica. Budući da je Henri Poter bio stalno na terenu tražeći nova naftna polja, njegova je supruga mnogo vremena provodila nasamo. Mladi Demiris je bio određen da joj pomogie pri useljenju u njihov stan i da joj pomogne pri smeštaju. - Ovo je najbednije mesto koje sam videla u životu - žalila se Sibil Poter svojim cmizdravim glasom. - Henri me uvek odvlači na strašna mesta poput ovog. Ne znam zašto to trpim. - Vaš suprug vrši vrlo važan posao - uveravao ju je Demiris. Ona je na mladiću zaustavila razmišljajući pogled. - Moj muž ne obavlja sve poslove koje bi morao obavljati. Znaš li na šta mislim? Demiris je tačno znao šta ona misli. - Ne, gospođo. - Kako se zoveš? - Demiris, gospođo. Konstantin Demiris. - Kako te zovu tvoji prijatelji? - Kosta. - Dobro, Kosta, ja mislim da ćemo ti i ja postati dobri prijatelji. Mi zacelo nemamo ništa zajedničko s ovim bogovima, nije li tako? - Bogovi? - Znaš. Ti strani ljudi. - Moram se vratiti na posao - rekao je Demiris. Idućih nekoliko nedelja, Sibil Poter je uvek nalazila izgovor šaljući po mladića. - Henri je jutros opet otišao - rekla mu je. - Otišao je da obavi to svoje smešno bušenje. - Dodala je vragolasto: - Bilo bi bolje da više buši kod kuće. Demiris nije imao odgovora. Geolog je bio vrlo važna osoba u hijerarhiji kompanije, pa Demiris nije imao nameru da se upetlja s Poterovom ženom i tako ugrozi svoj posao. Nije bio siguran kako, ali je apsolutno znao da će njegov posao, ovako ili onako, biti njegova ulaznica za sve o čemu je sanjao. Nafta je budućnost a on je bio odlučio da bude deo toga. Jednom oko ponoći, Sibil Poter je poslala po Demirisa. On je došao pred njen stan i

13 pokucao. - Uđi. - Sibil je imala na sebi tanku spavaćicu koja na nesreću nije ništa skrivala. - Ja.. jeste li želeli da dođem, gospođo? - Da, uđi Kosta. Čini mi se da ova svetiljka pored kreveta ne radi. Demiris je skrenuo pogled i pošao do svetiljke. Uzeo je i razgledavao. - Nema sijalice u... - I osetio je kako se njeno telo pripija uz njegova leđa, i ruke koje ga stežu. - Gospođo Poter... Njene su usne bile na njegovima i gurala ga je prema krevetu. A on nije imao vlast nad onim šta se tada dogodilo. Bio je bez odeće, gurao je u nju dok je ona vrištala od zadovoljstva. - To je to! O, da, to je to. Moj Bože, prošlo je tako dugo! Zaječala je po poslednji put i stresla se. - O, dragi, ja te volim. Demiris je ležao uspaničen. Šta sam učinio? Ako Poter ikad sazna, sa mnom je svršeno. Kao da mu je čitala misli, Sibil Poter se zakikotala: - Ovo će biti naša mala tajna, zar ne, dragi? Njihova se mala tajna nastavljala idućih nekoliko meseci. Nije bilo načina da je Demiris izbegne, a budući da je njezin muž odsustvovao po nekoliko dana sa svojim istraživanjima, Demiris nije mogao smisliti izgovor da ne ide u krevet s njom. Ono što je situaciju još pogoršalo bila je činjenica da se Sibil Poter ludo zaljubila u njega. - Ti si previše dobar da bi radio na mestu kao što je ovo, dragi - rekla mu je. - Ti i ja se vraćamo u Englesku. - Moja kuća je Grčka. - Nije više. - Milovala je njegovo dugo vitko telo. - Ti ćeš se vratiti kući sa mnom. Razvešću se od Henrija i mi ćemo se venčati. Demiris je odjednom osetio paniku. - Sibil, ja... ja nemam para. Ja... Ona je usnama obilazila njegova prsa. - To nije problem. Ja znam kako možeš zaraditi nešto novca, mali. - Znaš? Sela je u krevet. - Prošle mi je noći Henri rekao da je upravo otkrio neko veliko novo naftonosno polje. On je u tome vrlo pametan, znaš. Izgledao je strašno uzbuđen zbog toga. Napisao je izveštaj pre nego je otišao i rekao mi da ga pošaljem jutarnjom poštom. Imam ga ovde. Da li bi ga hteo videti? Demirisovo srce stade brže kucati. - Da, ja... ja bih hteo. - Gledao ju je kako izlazi iz kreveta i ide tromo do malog istrošenog stola u uglu. Uzela je veliku grubu kovertu i s njom se vratila u krevet. - Otvori je. Demiris je oklevao samo na trenutak. Otvorio je kovertu i izvukao papire. Bilo je pet stranica. Brzo ih je pregledao, pa se vratio na početak i čitao svaku reč. - Vredi li išta ta informacija? Vredi li išta ta informacija? Bio je to izveštaj o novom polju koje bi moglo biti jedno od najbogatijih naftonosnih polja u istoriji. Demiris je gutao. - Da. To... moglo bi biti. - Dakle, evo ti - srećno će Sibil. - Sad imamo para.

14 Uzdahnuo je. - To nije tako lako. - Zašto ne? Demiris je objasnio. - Ovo je vredno onome ko može sebi priuštiti da kupi opcije na zemlju oko ovog područja. Ali za to treba para. - On je imao tri stotine dolara na bankovnom računu. - O, ne brini zbog toga. Henri ima para. Ja ću napisati ček. Hoće li pet hiljada dolara biti dovoljno? Konstantin Demiris nije mogao poverovata u ono što čuje. - Da. Ja... ja ne znam šta da kažem. - To je za nas, dragi. Za našu budućnost. Seo je na kreveti brzo razmišljao. - Sibil, misliš li da bi taj izveštaj mogla zadržati još dan ili dva? - Svakako. Držat ću ga do petka. Hoće li ti to biti dovoljno vremena, dragi? Polako je klimnuo. - To će mi biti dovoljno vremena. S pet hiljada dolara koje mu je Sibil dala - ne, to nije dar, to je zajam, govorio je u sebi. - Konstantin Demiris je kupio opcije na zemljište oko novih mogućih bušotina. Nekoliko meseci posle, kad su se mlazovi nafte stali pojavljivati na glavnom polju, Konstantin Demiris je postao milioner. Vratio je Sibili Poter pet hiljada dolara, poslao joj je novu spavaćicu, i vratio se u Grčku. Više ga nikad nije videla.

15 3. Postoji teorija prema kojoj ništa u prirodi ne propada - da svaki zvuk koji je ikad stvoren, svaka reč koja je ikad izgovorena, i dalje postoje negde u prostoru i vremenu, i jednog dana mogu biti ponovo pozvani. Pre nego je izmišljen radio, kažu, ko bi poverovao da je vazduh oko nas bio ispunjen zvukovima muzike, vestima i glasovima iz celog sveta? Jednog ćemo dana biti u stanju putovati natrag u vreme i slušati Linkolnovu Getisburšku adresu, glas Šekspira, Propoved na Brdu... Katarina Aleksander je slušala glasove iz svoje prošlosti, ali su bili prigušeni i fragmentisani, ispunjavajući je smetenošću... - Znaš li, Keti, da si ti vrlo posebna devojka? To sam osetio čim sam te video... - Svršeno je. Ja želim razvod... Volim drugu osobu... - Znam kako sam se loše ponašao... Ja bih to hteo popraviti... - On me pokušao ubiti. - Ko te pokušao ubiti? - Moj muž. Glasovi nisu prestajali. Mučili su je. Njena je prošlost postala kaleidoskopom prolaznih slika koje su jurile njenom svešću. Samostan bi trebalo da bude divno, mirno utočište, ali je odjednom postao zatvor. Ja ovde ne pripadam. Ali gde ja pripadam? Nije imala pojma. U samostanu nije bilo ogledala, ali je napolju, blizu bašte bio bazen čija se površina odražavala. Katarina ga je pažljivo izbegavala, bojeći se onoga šta bi joj voda mogla otkriti. Ali je to jutro otišla do njega, polako kleknula i pogledala dole. Površina je odražavala ljupku osunčanu ženu crne kose, izvanrednih crta i ozbiljnih sivih očiju koje su izgledale kao da su ispunjene bolom... ili je to možda bila samo varka vode. Videla je puna usta koja su izgledala kao da su spremna da se nasmeše, i nos koji je bio malčice uvrnut prema gore - lepu ženu na pragu tridesetih godina života. Ali ženu bez prošlosti i bez budućnosti. Izgubljenu ženu. Treba mi neko ko će mi pomoći, očajnički je razmišljala Katarina, neko s kim mogu razgovarati. Ušla je u kancelariju sestre Tereze. - Sestro... - Da, dete? - Ja ... mislim da bih morala posetiti lekara. Nekoga ko bi mi mogao pomoći da pronađem ko sam. Sestra Tereza ju je gledala dugo vremena. - Sedi. Katarina je sela na tvrdu stolicu nasuprot starom, izgrebanom stolu. Sestra Tereza je tiho rekla: - Draga moja, Bog je tvoj lekara. Kad dođevreme, On će ti dopustiti da saznaš ono što on želi da znaš. Osim toga, nikakvim strancima nije bilo dopušteno da uđu unutar ovih zidova.

16 Katarina odjediom oseti blesak uspomene... nejasna slika muškarca koji s njom razgovara u vrtu samostana, nešto joj daje... ali je slika iščezla. - Ja ovde ne pripadam. - Gde pripadaš? A to je bio problem. - Nisam sigurna. Nešto tražim. Izvinite,sestro Terezo, ali ja znam da to nije ovde. Sestra Tereza je pažljivo i zamišljeno proučavala njeno lice. - Tako. Kad bi otišla odavde, kamo bi pošla? - Ne znam. - Pusti me da razmislim o ovome, dete. Uskoro ćemo opet razgovarati. - Hvala vam, sestro. Kad je Katarina otišla, sestra Tereza je dugo sedela za stolom, gledajući u prazno. Bila je to teška odluka koju je morala doneti. Naposletku je uzela papir i pero i stala pisati. "Dragi gospodine" - započe. "Nešto se dogodilo za što smatram da bih vam morala skrenuti pažnju. Naša zajednička prijateljica me obavestila da želi napustiti samostan. Molim vas da me savetujete kako da postupim." Pročitao je poruku jednom, pa se naslonio na leđa stolice, analizirajući pisamce. Tako! Katarina Aleksander se želi vratiti iz mrtvih. Vrlo loše. Moraću se nje otarasiti. Pažljivo. Vrlo pažljivo. Prvi je korak bilo njeno uklanjanje iz samostana. Demiris je zaključio da je vreme da poseti sestru Terezu. Idućeg jutra je Demiris rekao svom vozaču da ga odveze u Jonu. Vozeći se pokrajinom, Konstantin Demiris je mislio o Katarini Aleksander. Sećao se kako je bila lepa kad ju je prvi put ugledao. Bila je pametna, vesela, duhovita, uzbuđena jer je bila u Grčkoj. Imala je sve, pomisli Demiris. A onda su se bogovi osvetili. Katarina je bila udata za jednog od njegovih pilota, a njihov se brak pretvorio u živi pakao. Gotovo preko noći ostarela je deset godina i postala debelom neurednom pijanicom. Demiris je uzdahnuo. Kakav gubitak. Demiris je sedeo u kancelariji sestre Tereze. - Mrzim što vas uznemiravam zbog ovoga - izvinula se sestra Tereza - ali dete nema kamo poći i... - Učinili ste kako treba - uveravao ju je Konstantin Demiris. - Seća li se ičega iz svoje prošlosti? Sestra Tereza je zatresla glavom. - Ne, jadnica... - Otišla je do prozora iza kojeg je nekoliko redovnica radilo u bašti. - Sad je napolju. Konstantin Demiris joj je prišao i pogledao kroz prozor. U vrtu su bile tri redovnice, ali okrenutih leđa prema njemu. Čekao je. Jedna od njih se okrenula i mogao joj je videti lice, pa mu je dah zastao u grlu. Bila je lepa. Šta se dogodilo s onom debelom, razbarušenom ženom. - Ona je u sredini - rekla je sestra Tereza. Demiris je klimnuo. - Da. - Reči sestre Tereze bile su istinitije nego što je to ona znala. - Šta želite da učinim s njom? Pažljivo. - Dopustate mi da razmislim - rekao je Demiris. - Biću u vezi s vama.

17 Konstantin Demiris je morao doneti odluku. Izgled Katarine Aleksander ga je sasvim iznenadio. Ona se potpuno izmenila. Niko ne bi znao da je to ista žena mislio je. A misao koja mu se rodila u glavi bila je tako vraški jednostavna da se gotovo glasno nasmejao. Te je večeri poslao pisamce sestri Terezi. To je čudo, mislila je Katarina. San se obistinio. Sestra Tereza se zaustavila pored njene male ćelije posle jutrenja. - Imam neke vesti za tebe, dete. - Da? Sestra Tereza je pažljivo birala reči: - Dobre vesti. O tebi sam pisala prijatelju samostana i on ti želi pomoći. Katarina je mogla osetiti kako joj srce skače. - Meni pomoći? Kako? - To je ono što će ti on morati reći. Ali, on je vrlo ljubazan i velikodušan čovek. Ti ćeš napustiti samostan. A te su reči prostrujale kroz Katarinu naglom i neočekivanom hladnoćom. Ona će otići u čudan svet kojeg se čak i ne seća. A ko je njen dobročinitelj! Sve što je sestra Tereza mogla reći bilo je: - On je vrlo pažljiv čovek. Trebalo bi da budeš zahvalna. Njegova će kola doći po tebe u ponedeljak ujutro. Katarina nije mogla spavati iduće dve noći. Pomisao da će napustiti samostan i otići u spoljašnji svet odjednom ju je zastrašivala. Osećala se kao da je gola i izgubljena. Možda mi je bolje kad ne znam ko sam. Molim te, Bože, drži jedno oko na meni. U ponedeljak, u sedam sati ujutro, pred vratima samostana pojavila se limuzina. Katarina je bila budna cele noći misleći o nepoznatoj budućnosti koja je bila ispred nje. Sestra Tereza ju je ispratila do vrata koja su vodila u spoljašnji svet. - Molit ću za tebe. Upamti, ako se odlučiš vratiti, ovde će uvek biti mesto za tebe. - Hvala, sestro. Upamtit ću. Ali je Katarina u srcu bila sigurna da se više nikad neće vratiti. Duga vožnja od Jone do Atine ispunjavala je Katarinu nizom suprotstavljenih osećaja. Bilo je strašno uzbudljivo biti izvan samostana, ali je ipak u spoljašnjem svetu, bilo nešto zlosutno. Hoće li saznati o toj strašnoj stvari koja se dogodila u njenoj prošlosti? Ima li to ikakve veze sa snom koji joj se često vraća - neko je želi utopiti? U rano posle podne, okolina se pretvorila u mala sela, zatim su stigli do predgrađa Atine, da bi se ubrzo našli usred bučnog grada. Sve se to Katarini činilo čudnim i nestvarnim - ali ipak čudno poznatim. Ja sam ovde bila, uzbuđeno je mislila Katarina. Vozač je skrenuo na istok, a posle petnaest minuta stigli su do ogromnog imanja visoko na brežuljku. Provezli su se kroz visoka čelična vrata i kamenu stražarnicu, pa se vozili dugim prilaznim putem do velike bele mediteranske vile, okružene divnim skulpturama. Vozač je otvorio Katarini vrata sa strane i ona je izašla. Kod ulaznih vrata čekao je muškarac. - Kalimehra. - Reč za "dobro jutro" neočekivano je skočila na Katarinine usne. - Kalimehra. - Jeste li vi... jeste li vi osoba koju sam došla posetiti?

18 - O, ne. Gospodin Demiris vas čeka u biblioteci. Demiris. Bilo je to prezime koje nikad ranije nije čula. Zašto je on zainteresovan da joj pomogne? Katarina je sledila čoveka kroz ogromno predvorje s kupolastim krovom od Vidgevudovih pločica. Pod je bio od svetlo-braon italijanskog mermera. Soba za dnevni boravak bila je velika, s visokim plafonom od greda, i posvuda s velikim, niskim, udobnim sofama i stolicama. Veliko platno, tamni i mračni Goja pokrivao je celi jedan zid. Kad su prišli biblioteci, čovek se zaustavio. - Gospodin Demiris unutra čeka na vas. Zidovi biblioteke bili su beli i zlatni, a police uza zidove bile su ispunjene knjigama u kožnom povezu s reljefnim zlatnim slovima. Muškarac je sedeo iza velikog stola. Podigao je pogled kad je Katarina ušla, pa ustao. Tražio je znak prepoznavanja na njenom licu, ali ga nije našao. - Dobro došli. Ja sam Konstantin Demiris. Kako se vi zovete? - To je izgovorio sasvim neusiljeno. Da li se ona seća svog imena? - Katarina Aleksander. Nije pokazao nikakav znak reagovanja. - Dobro došli, Katarina Aleksander. Molim vas sedite. - Seo je nasuprot njoj, na veliku kožnu fotelju. Izbliza je bila još lepša. Ona je divna, pomisli Demiris. Čak i u toj crnoj haljini. Sramota je uništiti nešto tako lepo. Barem će umreti srećna. - Vrlo je... vrlo je lepo od vas što ste me hteli videti - rekla je Katarina. - Ne razumem zašto ste vi... Srdačno se nasmešio. - To je zapravo sasvim jednostavno. S vremena na vreme ja pomažem sestri Terezi. Samostan ima vrlo malo novca, a ja činim šta mogu. Kad mi je napisala o vama i upitala me da li bih mogao pomoći, rekao sam joj da ću biti srećan ako mogu pomoći. - To je vrlo... - Zastala je, ne znajući kako da nastavi. - Da li vam je sestra Tereza rekla da sam ja... da sam izgubila pamćenje? - Da, spomenula je nešto. - Zastao je, pa je upitao ovlaš: - Koliko se sećate? - Ja znam svoje ime, ali ne znam odakle sam došla, ili ko sam uistinu. - Dodala je, s nadom: - Možda ovde , u Atini mogu pronaći nekoga ko me poznaje. Konstantin Demiris je odjednom osetio znak uzbuđenja. Bila je to poslednja stvar na svetu koju je hteo čuti. - To je moguće, dakako - izrekao je oprezno. - Zašto ne bismo o tome ujutro porazgovarali? Nažalost, sada moram biti prisutan na nekom sastanku. Uredio sam da ovde imate svoje prostorije. Mislim da ćete se ugodno osećati. - Ja... ja doista ne znam kako da vam zahvalim. Odmahnuo je rukom. - To nije potrebno. O vama će se ovde valjano voditi računa. Samo se osećajte kao kod svoje kuće. - Hvala vam, gospodine... - Prijatelji me zovu Kosta. Upravitelj kuće poveo je Katarinu u lepu spavaću sobu, apartman, uređen u senkama bele boje, sa velikim krevetom iznad kojeg je bio svileni baldahin, a u prostorijama su bili beli trosedi, dvosedi, fotelje, antikni stolovi i svetiljke, na zidovima su bile impresionističke slike.

19 Bledi kapci zeleno-plave boje držali su podalje jarko sunce. Kroz prozore je Katarina u daljini videla more tirkizne boje. Upravitelj kuće je rekao: - Gospodin Demiris se pobrinuo da vam pošaljemo odeću koju ćete izabrati. Možemo odabrati ono šta želite. Katarina se po prvi put setila da na sebi još ima haljinu koju su joj dali u samostanu. - Hvala vam. - Utonula je u mekani krevet, osećajući se kao da je u snu. Ko je taj stranac, i zašto je tako ljubazan prema njoj? Jedan sat posle stigla su kola s odećom. U Katarininoj sobi se pojavila žena iz trgovine ženskim odevnim predmetima. - Ja sam gospođa Dimas. Da vidimo s čime moramo raditi. Da li bi ste se svukli, molim vas? - Ja... ja oprostite. - Da li bi ste se svukli? Ne mogu previše znati o vašem telu ispod tih haljina. Katarina se stade svlačiti sporim pokretima, pitajući se otkad već nije bila gola u društvu druge osobe. Ipak, činila je to sa samopouzdanjem. Kad je stajala naga ispred žene, gospođa Dimas ju je pogledala iskusnim pogledom. Bila je impresionirana. - Imate lepo telo. Mislim da ćemo se moći lepo pobrinuti za vas. Dve ženske pomoćnice ušle su u sobu s kutijama u kojima su bili odeća, rublje, bluze, suknje, cipele. - Odaberite šta želite. - rekla joj je krojačica - pa ćemo pokušati uskladiti na vama. - Ja.. ja ne mogu sebi priuštiti ništa od ovoga - protestvovala je Katarina. - Ja nemam novaca. Žena se nasmejala. - Mislim da novac neće biti problem. Zato se pobrinuo gospodin Demiris. Ali zašto? Tkanine su joj vratile uspomene na odeću koju mora da je nekad nosila. To su bile svile, tvidovi, i pamučne tkanine izabranih boja. Tri žene su bile brze i delotvorne, pa je nakon pola sata Katarina imala pola tuceta lepih kompleta. Osećala se poraženom. Sedela je, ne znajući šta će sa sobom. Doterala sam se, pomisli, ali bez mesta kamo ćeš poći. No postojalo je mesto kamo će poći - u grad. Ključ onoga šta joj se dogodilo bio je u Atini. U to je bila uverena. Ustala je. Hajde, strankinjo. Nastojaćemo pronaći ko si ti. Katarina je odlutala do prednjeg predvorja, gde joj je prišao majordomus. - Mogu li vam pomoći, gospođice? - Da. Ja.. ja bih htela poći u grad. Možete li mi pozvati taksi? - Uveren sam da to neće biti potrebno, gospođice. Imamo limuzine koje su vam na raspolaganju. Pozvaću vozača. Katarina je oklevala. - Hvala vam. Hoće li se g. Demiris ljutiti ako ona pođe u grad? Nije joj rekao da to ne čini. Posle nekoliko minuta sedela je na zadnjem sedištu limuzine "daimler", na putu prema centru Atine.

20 Katarinu je zadivila bučna vreva grada i nesavladivi niz ruševina i spomenika koji su se pojavljivali svuda oko nje. Vozač joj je pokazao napred i rekao ponosno: To je Partenon, gospođice, na vrhu Akropolja. Katarina je zurila u poznatu građevinu od bela mermera. Posvećeno Atini, boginji mudrosti - čula je sebe kako kaže. Vozač se nasmešio s odobravanjem. - Proučavate li možda grčku istoriju, gospođice? Suze su zamaglile Katarinin pogled. - Ne znam - prošaptala je. - Ne znam. Prolazili su pored druge ruševine. -To je pozorište Heroda Atika. Kao što vidite, delovi zidova još stoje. Nekad je tu sedelo više od pet hiljada ljudi. - Šest hiljada dvesta pedeset i sedam - tiho će Katarina. Savremeni hoteli i poslovne zgrade bili su svuda između prastarih ruševina, egzotična mešavina prošlosti i sadašnjosti. Limuzina je prošla pored velikog parka u centru grada, s iskričavim, razigranim fontanama u sredini. Desetine stolova sa zelenim i narandžastim štapovima obrubljivali su park, a vazduh iznad njih bio je tepih od plavih platnenih krovova. Ja sam ovo već videla, pomisli Katarina, dok su joj ruke bile sve hladnije. I bila sam srećna. Gotovo u svakom bloku kuća bile su kafane na ulici, a na uglovima su prodavači prodavali sveže ulovljene puževe. Cvećari su posvuda prodavali cveće, a njihovi su kiosci bili pomama jarko obojenih cvetova. Limuzina je stigla na Trg Sintagma. Dok su prolazili pored hotela na uglu, Katarina se obratila vozaču: - Molim vas, stanite! Vozač je zaustavio kola kod trotoara. Katarina je teško disala. Ja prepoznajem ovaj hotel. Boravila sam u njemu. Kad je progovorila, glas joj je drhtao: - Htela bih ovde izaći. Pitam se, da li biste se mogli vratiti po mene za dva sata. - Svakako, gospođice. Vozač je požurio da joj otvori vrata, pa je Katarina zakoračila u vruć letnji vazduh. Noge su joj drhtale. - Osećate li se dobro, gospođice? - Nije imala odgovor. Osećala se kao da je na rubu ponora, kao da će pasti u nepoznati, strahoviti ambis. Hodala je kroz gomilu čudeći se hordama koje su žurile ulicama, stvarajući zagrmljujuću buku glasova. Nakon tišine i usamljenosti samostana, sve joj se činilo nestvarnim. Katarina je išla prema Plaki, starom delu , Atine u srcu grada, sa krivudavim uličicama i oronulim, izlizanim stepeništima koja su vodila do kućica, kafana, kafića, i okrečenih, neuredno izgrađenih kuća. Pronašla je svoj put po nekakvom porivu koji nije razumela, niti ga je pokušala savladati. Prošla je pored taverne, gotovo iznad grada, pa se zaustavila, zureći. Sedela sam za tim stolom. Uručili su mi jelovnik na grčkom. Bilo nas je troje. - Šta biste hteli jesti? - Pitali su je. - Da li biste hteli naručiti za mene? Bojim se da bih mogla naručiti vlasnika. Smejali su se. Ali ko su bili "oni"? Konobar je prišao Katarini. - Boro na sas voithiso?

21 - Ochi efharisto. Mogu li vam pomoći? Ne, hvala vam. Kako sam to znala? Jesam li ja Grkinja? Katarina je brzo krenula dalje, a činilo joj se kao da je neko vodi. Činilo se da tačno zna kamo ide. Sve joj se činilo poznato. I ništa. Moj Bože, pomisli, ja ću poludeti. Ja haluciniram. Prošla je pored kafane, koja joj je "rekla" reč Treflinkas. Sećanje je naviralo u uglovima njene svesti. Ovde joj se nešto dogodilo, nešto važno. Nije se mogla setiti šta. Hodala je poslovnim, krivudavim ulicama, pa skrenula levo kod Voukourestiona. Ulica je bila puna elegantnih trgovina. Ja sam ovde kupovala, Kad je prelazila ulicu, plava zatvorena kola su dojurila iza ugla izbegavši je za dlaku. Zapamtila je glas koji je rekao "Grci još nisu izvršili prelaz na automobile. U svom srcu oni još jašu na magarcima. Ako želiš MNOGO više saznati o Grcima, ne čitaj vodiće, čitaj stare Grčke tragedije. Mi smo ispunjeni velikim strastima, velikim radostima i velikim tugama, a nismo naučili kako da ih pokrijemo civilizovanim lakom". Ko joj je to rekao? Čovek je žurio niz ulicu, hodao prema njoj, buljio je u nju. Usporio je, a na licu mu se pojavio pogled prepoznavanja. Bio je visok i taman, a Katarina je bila sigurna da ga nikad ranije nije videla. A ipak... - Dobar dan. - Izgledao je kao da je vrlo zadovoljan što je vidi. - Dobar dan. Katariia je duboko uzdahnula. - Da li me poznajete. Nacerio se. - Svakako da vas poznajem. Katarina je osetila kako joj srce skače. Ona će konačno saznati istinu o svojoj prošlosti. Ali kako se strancu na prepunoj ulici kaže "ko sam ja?" - Da li... bismo mogli porazgovarati? - upita ga Katarina. - Mislim da bi to bilo najbolje. Katarina je bila na rubu panike. Misterij njenog identiteta ubrzo će biti razrešen. A ipak je osećala strašan strah. A šta ako to ne želim znati? A šta ako sam učinila nešto strašno? Čovek ju je vodio prema maloj taverni na otvorenom. - Drago mi je što sam nabasao na vas - rekao je. Katarina je progutala.- I meni je drago. Konobar ih je odveo do stola. - Šta biste hteli popiti? - upita je čovek. Zatresla je glavom. - Ništa. Ima toliko pitanja koje mora pitati. Gde da počnem? - Vi ste vrlo lepi - rekao joj je čovek. - To je sudbina. Slažete li se? - Da. - Gotovo je drhtala od uzbuđenja. Duboko je uzdahnula. - Pa... gde smo se mi sreli? Nacerio se. - Je li to važno? Pariz, ili Rim, na trkama, na nekoj zabavi. - Nagnuo se i pritisnuo joj ruku. - Vi ste najzgodnija dama koju sam video u blizini. Koliko naplaćujete? Katarina ga je gledala, ne razumevajući na trenutak, a onda je, šokirana, skočila na noge. - Hej! O čemu se radi? Ja ću vam platiti što god...

22 Katarina se okrenula i pobegla, trčeći ulicom. Okrenula je iza ugla i usporila, dok su joj oči bile ispunjene suzama poniženja. Napred je bila mala taverna s natpisom u prozoru na kojem je pisalo madam Piris - Proročica. Katarina je usporila, a onda stala. Ja znam madame Piris. Bila sam tu pre. Srce joj stade lupati. Osećala je da je tu, u mračnom prolazu iza vrata početak kraja misterije. Otvorila je vrata i ušla unutra. Trebalo joj je nekoliko trenutaka dok se prilagodila mrkloj tami sobe. U uglu je bio poznat bar, a okolo stolovi i stolice. Prišao joj je konobar i obratio joj se na grčkom. - Kalimehra. - Kalimehra. I vama, madam Piris? - Madam Piris? Konobar je pokazar prema praznom stolu u uglu sobe. Katarina je otišla tamo i sela. Sve je bilo tačno onako kako se sećala. Stara žena odevena u crno, s licem koje se osušilo, kretala je prema stolu. - Šta mogu...? Zaustavila se, buljeći u Katarinino lice... Razjapila je usta, a oči joj se široko otvoriše. - Znala sam vas nekad ali vaše lice... Vratili ste se! - Vi znate ko sam ja? - Znatiželjno je upita Katarina. Žena je gledala u nju, a oči su joj se ispunile užasom. - Vi ste mrtvi! Odlazite! Katarina je tiho zastenjala i osetila kako joj se kosa diže. - Molim vas... ja sam samo ... - Otiđite, gospođ o Daglas! - Ja moram znati... Starica se prekrstila, okrenula se i pobegla. Katarina je tu sedela na trenutak, dršćući, a onda je izjurila na ulicu. Sledio ju je glas u glavi. Gospođa Daglas! Učinilo joj se kao da je pred njom podignuta brana za vodu. Mnoštvo jarko osvetljenih prizora odjednom joj se slilo u glavu, sjajni niz kaleidoskopa izvan kontrole. Ja sam gospođa Lari Daglas. Mogla je videti zgodno lice svog muža. Bila je ludo zaljubljena u njega, ali je nešto pošlo krivo. Nešto... Sledeća slika je prikazala nju kako pokušava izvršiti samoubistvo i budi se u bolnici. Katarina je stajala na ulici, bojeći se da je noge neće moći nositi, puštajući slike da joj se presreću u svesti. Puno je pila, jer je izgubila Laria. Ali joj se onda vratio. Bili su u njenom stanu, a Lari je rekao: "Ja znam kako sam se loše ponašao. Ja bih to želeo popravitvi Keti. Ja te volim. Ja stvarno nikad nisam voleo nikoga drugog. Želim još jednu priliku. Da li bi htela da pođemo na drugi medeni mesec? Znam divno mesto kamo možemo poći. Zove se Jona." A onda je počeo užas. Slike koje su joj sada pridošle u svest bile su strahovite. Bila je na vrhu brda s Lariem, izgubljena u uskomešanoj sivoj izmaglici, a on je išao prema njoj, ispruženih ruku, spreman da je odgurne od ruba. U tom su se trenutku pojavili neki turisti i spasili je. A onda pećine. - Službenik hotela mi je rekao o nekim pećinama blizini, svi koji su na medenom mesecu idu tamo. I otišli su u pećine, a Lari ju je poveo duboko u jednu od njih, pa je ostavio da umre.

23 Rukama je prekrila uši kao da je htela ućutkati strašne misli koje su joj navirale. Spasili su je i doveli u hotel, a doktor joj je dao sredstvo za umirenje. Probudila se usred noći i čula Laria i njegovu ljubavnicu u kuhinji kako planiraju njeno ubistvo, a vetar je odnosio njihove reči. - ... niko neće nikad... - - ... rekao sam ti da ću se ja pobrinuti... - -... pošlo je krivo. Ima nešto što oni mogu... - -... sada, dok ona spava...- I seća se kako je odjurila u tu strašnu oluju - kako su je gonili - kako je ušla u čamac s veslima, kako je vetar udarao u taj čamac na sredini olujnog mora. Čamac je počeo da tone, a ona je izgubila svest. Katarina se teško spustila na uličnu klupu, suviše iscrpljena da bi se kretala. Znači da su njene more bile istinite. Njen muž i njegova ljubavnica hteli su je ubiti. Opet se setila stranca koji ju je došao posetiti u samostan nakon što su je spasili. Dao joj je izuzetno lepo izrađenu zlatnu pticu, s krilima kao da će poleteti. - "Sada vam više niko neće nauditi. Zli ljudi su mrtvi". Njegovo lice još nije mogla jasno videti. Katarina stade jecati. Naposletku je ustala i polako krenula prema ulici gde se trebala sastati s vozačem koji će je povesti natrag Konstantinu Demirisu, gde će biti na sigurnom.

24 4. - Zašto si joj dopustio da izađe iz kuće? - pitao je Konstantin Demiris. - Žao mi je, gospodine - odgovorio je majordomus. - Vi niste ništa rekli o tome da ona ne izlazi, pa sam... Demiris se prisilio da izgleda miran. - To nije važno. Verovatno će se uskoro vratiti. - Ima li još nešto, sir? - Nema. Gledao je u majordomusa kako odlazi. Demiris je prišao prozoru i gledao na besprekorno uređen vrt. Za Katarinu Aleksander je opasno da se pojavi na ulicama Atine jer bi je neko mogao prepoznati. Šteta je, ali ne mogu je ostaviti da živi. Ali prvo - moja osveta. Ostat će živa sve dok se ne osvetim. Nameravam se nauživati s njom. Odvešću je odavde, negde gde je niko neće poznavati ni prepoznati. London će biti siguran. Možemo je držati na oku. Tamo ću joj dati posao u nekom svom preduzeću. Jedan sat kasnije, kad se Katarina vratila kući, Konstantin Demiris je odmah mogao naslutiti promenu u njoj. Kao da je podignuta neka tamna zavesa i Katarina je odjednom oživela. Imala je na sebi atraktivan beli svileni kostim, s belom bluzom - i Demiris se zapanjio promenom njenog izgleda. Kostimi, mislio je. Seksi. - G. Demiris... - Kosta - Ja... ja znam ko sam ja, i šta se dogodilo. Njegovo lice nije ništa otkrilo. - Doista? Sedite, draga moja, i recite mi. Katarina je bila suviše uzbuđena da bi sela. Stade nervozno koračati po tepihu, napred i natrag, dok su reči s mukom izvirale iz nje. - Moj muž i njegova - njegova ljubavnica, Noel, nastojali su me ubiti. - Zaustavila se, gledajući teskobno u njega. - Je li to zvuči ludo? Ja - ja ne znam. Možda je tako. - Nastavite, draga moja - rekao joj je, smirujuće. - Neke redovnice iz samostana su me spasile. Moj je muž radio za vas, zar ne? - izlanula je. Demiris je oklevao, pažljivo važući odgovor. - Da. - Koliko bi trebalo da joj kaže? - Bio je jedan od mojih pilota. Osećao sam odgovornost prema vama. To je samo... Stala je preda nj. - Ali ste znali ko sam ja. Zašto mi to niste jutros rekli? - Bojao sam se šoka - odgovori Demiris. - Mislio sam da će biti bolje da vi to sami otkrijete. - Znate li šta se dogodilo mome mužu i toj - toj ženi? Gde su oni? - Demiris je gledao u Katarinine oči. - Oni su pogubljeni. Gledala je kako joj krv nestaje iz lica. Ispustila je samo neki slabašni zvuk. Odjednom se osetila suviše slabom da stoji, pa je sela u fotelju. - Ja ne... - Pogubila ih je država, Katarino.

25 - Ali... zašto? Pažljivo. Opasnost. - Zato jer su vas pokušali ubiti. Katarina se namrgodila. - Ne razumem. Zašto bi ih država pogubila? Ja sam živa... Upao joj je u reč. - Katarina, grčki su zakoni vrlo strogi. A pravda je ovde brza. Bilo je javno suđenje. Više je svedoka svedočilo da su vas vaš muž i Noel Pejdž pokušavali ubiti. Optužili su ih i osudili na smrt. - To je teško poverovati - rekla je Katarina ošamućena. - Suđenje.... Konstantin Demiris je došao do nje i stavio ruku na njeno rame. - Prošlost morate zaboraviti. Pokušavali su vam učiniti opaku stvar, pa su to platili. - Priklonio se vedrijem tonu. - Mislim da bi trebalo da vi i ja porazgovaramo o budućnosti. Imate li ikakvih planova? Nije ga čula. Lari, mislila je. Larievo privlačno lice, smeje se. Larieve ruke, njegov glas... - Katarina... Pogledala ga je. - Žao mi je. - Jeste li razmišljali o svojoj budućnosti? - Ne, ja... ja ne znam šta ću učiniti. Pretpostavljam da bih mogla ostati u Atini... - Ne - čvrsto će Demiris. - To ne bi bila dobra ideja. To bi vam moglo vratiti mnoge neugodne uspomene. Predložio bih vam da napustite Grčku. - Ali ja nemam kuda poći. - O tome sam malo razmišljao - rekao joj je Demiris. - Ja imam kancelarije u Londonu. Vi ste nekad radili za čoveka koji se zove Viliam Frejzer. To je bilo u Vašingtonu. Sećate li se toga? - Viliam...? - I odjednom se setila. To je bilo jedno od sretnijih razdoblja njena života. - Mislim da ste bili njegov administrativni pomoćnik. - Da, ja... - Mogli biste obavljati isti posao za mene u Londonu. Oklevala je. - Ne znam. Ne želim da se pomisli kako sam nezahvalna, ali... - Razumem. Znam da vam se čini kao da se sve događa vrlo brzo - sa simpatijom će Demiris. - Potrebno vam je neko vreme da razmislite o svemu ovome. Bilo bi dobro da lepo i mirno večerate u svojoj sobi, pa ćemo ujutro dalje porazgovarati o tome. Zatražiti od nje da večera u svojoj sobi bila je domišljatost u poslednjem trenutku. Nije mogao sebi dozvoliti da mu žena nabasa na nju. - Vrlo ste pažljivi - rekla je Katarina. - I vrlo velikodušni. Odeća je... Pomilovao joj je ruku i zadržao je delić duže nego je potrebno. - Bilo mi je zadovoljstvo. Sedela je u spavaćoj sobi gledajući zažareno sunce kako se u eksploziji boja spušta u modro Egejsko more. Nema koristi od proživljavanja prošlosti. Postoji budućnost o kojoj treba razmišljati. Hvala bogu zbo Konstantina Demirisa. On je bio njeno uže za spasavanje. Bez njega, ne bi se imala kome obratiti. A on js je ponudio posao u Londonu. Hoću li ga uzeti? Njene je misli prekinulo kucanje na vratima. - Doneli smo vašu večeru, gospođice. Nakon što je Katarina otišla, Konstantin Demiris je dugo sedeo u biblioteci razmišljajući o njihovom razgovoru. Noel. Samo je jednom u životu Demiri dopustio da izgubi vlast nad svojim osećanjima. Duboko se zaljubio u Noelu Pejdž, koja mu je postala ljubavnicom. Nikad

26 nije upoznao ženu poput nje. Znala je o umetnosti, muzici, poslu, i postala mu je preko potrebna. Ništa u vezi s Noel nije ga iznenađivalo. Sve u vezi s Noel ga je iznenađivalo. Bio je opsednut njom. Bila je najlepša, najsenzualnija žena koju je ikad upoznao. Odrekla se karijere filmske zvezde da bi bila uz njega. Noel je u njemu pobuđivala osećaje koje nikad ranije nije osećao. Bila mu je ljubavnicom, osobom od poverenja, prijateljem. Demiris joj je potpuno verovao, a ona ga je izdala s Lariem Daglasom. Bila je to greška koju je Noel platila svojim životom. Konstantin Demiris je uredio s vlastima da njeno telo bude pokopano na groblju na Psari, njegovom privatnom ostrvu na Egeju. Svi su govorili kako je to divna, sentimentalna gesta. Demiris je zapravo uredio da njen grob bude na tom ostrvu kako bi izuzetno uživao hodajući po kujinom grobu. Pored Demirisovog kreveta u njegovoj spavaćoj sobi bila je fotografija Noel kada je izgledala najlepše, gledajući u njega i smejući se. Zauvek nasmejana, smrznuta u vremenu. Pa i sada, više od godinu dana posle toga, Demiris nije mogao prestati razmišljati o njoj. Ona mu je bila otvorenom ranom koju nijedan doktor ne bi mogao zaceliti. Zašto, Noel, zašto? Dao sam ti sve. Voleo sam te, ti kujo. Voleo sam te. Volim te. A bio je i Lari Daglas. On je platio svojim životom. Ali to Demirisu nije bilo dovoljno. U glavi je imao drugu osvetu. Savršenu. On će se nauživati s Daglasovom ženom kao što je Daglas učinio s Noel. A onda će poslati Katarinu da se pridruži svome mužu. - Kosta... Bio je to glas njegove žene. Melina je ušla u biblioteku. Konstantin Demiris je bio oženjen s Melinom Lambrou, privlačnom ženom iz stare, aristokratske grčke porodice. Bila je visoka i kraljevskoga izgleda, s urođenim dostojanstvom. - Kosta, ko je ta žena koju sam videla u predvorju? - Glas joj je bio napet. Pitanje ga je ulovilo u trenutku nepažnje. - Šta? Ona je žena poslovnog prijatelja - rekao je Demiris. - Ona će raditi za mene u Londonu. - Ugledala sam je samo letimice. Podseća me na nekoga. - Doista? - Da. - Melina je oklevala. - Podseća me na ženu pilota koji je radio za tebe. Ali, to je svakako nemoguće. Oni su je ubili. - Da - saglasio se Demiris. - Ubili su je. Gledao je Melinu kako odlazi. Mora biti oprezan. Melina nije budala. Nisam se trebao s njom oženiti, pomisli Demiris. To je bila velika greška. Pre deset godnna je venčanje Meline Lambrou i Konstantina Demirisa snažno uzdrmalo poslovne i društvene krugove od Atine do Riviere i Njuporta. Ono šta je posebno golicalo bila je činjenica da se samo mesec dana pre venčanja nevesta zaručila s namerom da se uda za drugog čoveka. Kao dete, Melina Lambrou je porodicu dovodila do očajanja svojom svojeglavošću. Kad je imala deset godina, odlučila je da postane mornar. Porodični šofer je pronašao u luci, gde se pokušala krišom uvući na neki brod, pa je osramoćenu doveo kući. Kad je imala dvanaest godina, pokušala je pobeći s cirkusom.

27 Kad je Melina imala sedamnaest, pomirila se sa svojom sudbinom - bila je lepa, bogata, i, kćerka Mihalisa Lambroua. Novine su volele da pišu o njoj. Bila je lik iz bajke, a drugovi u igri bili su joj princeze i prinčevi, a kroz sve to, kao nekim čudom, Melina je uspela ostati nepokvarena. Melina je imala brata, Spirosa, koji je bio deset godina stariji od nje, a međusobno su se obožavali. Roditelji su im umrli u pomorskoj nesreći kad je Melina bila u trinaestoj, pa je Spiros odgajao. Spiros se odnosio prema njoj izuzetno zaštitnički - i previše, mislila je Melina. Kad je Melina prešla devetnaestu godinu, Spiros je postao još oprezniji prema Melininim udvaračima i proscima, pa je pažljivo ispitivao svakog kandidata za ruku svoje sestre. Ni jedan od njih nije bio dovoljno dobar. - Moraš biti oprezna - stalno je savetovao Melinu. - Ti si meta svakog lovca na bogatstvo. Ti si mlada, bogata i lepa, a nosiš čuveno prezime. - Bravo, dragi moj brate. To će mi osigurati veliko spokojstvo kad budem imala osamdeset godina i umrem kao stara devojka. - Ne brini, Melina. Pojaviće se pravi čovek. NJegovo je ime bilo grof Vasilis Manos i bio je na sredini svojih četrdesetih godina, uspešan poslovan čovek iz jedne stare i ugledne grčke porodice. Grof se odmah zaljubio u lepu mladu Melinu. Predložio joj je brak tek nekoliko nedelja pošto su se upoznali. - On je savršen za tebe - sretno joj je rekao Spiros. - Manos je nogama na zemlji, a lud je za tobom. Melina je bila manje oduševljena. - Nije uzbudljiv Spirose. Kad smo zajedno, isključivo govori o poslovi ma. Htela bih da je više - da je romantičniji. Njezin joj je brat čvrsto rekao: - U braku ima važnijih stvari od romantike. Ti hoćeš muža koji je solidan i stabilan, nekoga ko će se posvetiti tebi. I tako je Melina bila nagovorena da prihvati pre dlog grofa Manosa. Grof je bio oduševljen. - Učinila si me najsrećni jim čovekom na svetu - rekao je. - Upravo sam osnovas novu kompaniju. Da ću joj ime Melina Internacional. Ona bi više volela buket ruža. Određen je datum venčanja, upućeno je hiljadu pozivnica, pažljivo su iz rađeni planovi. Tada je Konstantin Demiris ušao u život Melise Lambrou. Sreli su se na jednom od zaručničkih primanja koje su upriličena za budući par. Upoznala ih je domaćica. - Ovo je Melina Lambrou - Konstantin Demiris. Demiris ju je gledao svojim pronicljivim crnim očima. - Koliko dugo će vam dopustiti da ostanete? - upita je. - Oprostite? - Zacelo su vas poslali s neba da nas smrtnike naučite šta je lepota. Melina se nasmejala. - Veoma laskate, gospodine Demiris. Zatresao je glavom - Vi ste izvan laskanja. Ništa ne bih mogao smisliti što bi bilo vredno vašeg imena. U tom je trenutku pristupio grof Manos i prekinuo razgovor.

28 Te noći, pre nego što je zaspala, Melina je razmišljala o Demirisu. Čula je o njemu, svakako. Bio je bogat, bio je udovac, a imao je reputaciju bezobzirnog poslovnog čoveka i velikog ženskaroša. Drago mi je što nisam upetljana s njim, pomisli Melina. Bogovi su se smejali. Ujutro nakon zabave, Melinin majordomus je ušao u trpezariju. - Stigao je paket za vas, gospođice Lambrou. Doneo ga je vozač gospodina Demirisa. - Donesite ga, molim vas. I tako KostaitinDemiris misli da će me se dojmiti svojim bogatstvom. Dakle, dožive će veliko razočaranje. Bez obzira na to što je poslao... bio to neki skupocen nakit, ili neka veoma skupa antika, ja ću mu to poslati odmah natrag. Omot je bio malen i duguljast, prekrasno zamotan. Znatiželjna, Melina ga je otvorila. Na posetnici je jednostavno pisalo: "Pomislio sam da bi vam se ovo moglo svideti. Konstantin." Bio je to u kožu povezan primerak Toda Raba od Nikosa Kazantzakisa, njenog najdražeg autora. Kako je to mogao da zna? Melina je napisala nekoliko zahvalnih reči i pomislila to je to. Sledećeg je jutra stigao drugi paket. Ovog puta je to bila ploča od Deliusa, njenog najdražeg kompozitora. Na posetnici je pisalo: "Možda ćete uživati slušajući ovo dok čitate Toda Raba." Od toga dana nadalje pokloni su stizali svakog dana. Njeno najdraže cveće, i parfemn, i muzika, i knjige. Konstantin Demiris se izložio teškoćama da sazna o Melininim ukusima, a ona nije mogla biti nepolaskana njegovom pažnjom. Kad je Melina telefonirala da zahvali Demirisu, rekao joj je: - Nema toga što bih vam ikad mogao dati a da bude dostojno vas. Kolikom broju žena je to većrekao? - Hoćete li ručati sa mnom, Melina? Htede odgovoriti ne, a onda pomisli: Ne može biti nikakve štete ako ručam s tim čovekam. Vrlo je pažljiv. - Vrlo dobro. Kad je grofu Manosu spomenula da će ručati s Konstantinom Demirisom, on se usprotivio. - Zbog čega, draga moja? Ti nemaš ništa zajedničko s tim strašnim čovekom. Zašto se želiš susresti s njim? - Vasilise, on mi svakog dana šalje male poklone. Želim mu reći da prestane. - A dok je to govorila, pomislila je: to sam mu mogla reći i telefonom. Konstantin Demiris je rezervisao mesta u popularnom restoranu Floca u Ulici Panepistimiou. Čekao je na Melinu kad je ona stigla. Ustao je. - Došli ste. Bojao sam se da biste mogli promeniti mišljenje. - Uvek držim svoju reč. Gledao ju je i ozbiljno rekao: - I ja uvek držim svoju. Ja ću se oženiti sa vama. Melina je zatresla glavom, napola iznenađena, napola uznemirena. - Gospodine Demiris, ja sam zaručena za nekog drugog.

29 - Manos? - Mahnuo je rukom, otklanjajući tu misao. - On nije za vas. - O, zaista. A zašto? - Proverio sam sve o njemu. U njegovoj se porodici vuče umobolnost, on je hemofiličar, policija ga traži zbog optužbe oko seksa u Briselu, a igra onu groznu igru tenis. Melina se nije mogla suzdržati a da se ne nasmeje. - A vi? - Ja ne igram tenis. - Tako. I zato bi trebalo da se venčam sa vama? - Ne. Vi ćete se venčati sa mnom jer ću vas ja učiniti najsrećnijom ženom na svetu. - Gospodine Demiris... Ruku joj je prekrio svojom. - Kosta. Povukla je ruku. - Gospodine Demiris, došla sam danas ovamo da vam kažem da mi prestanete slati poklone. Ne nameravam vas više videti. Proučavao ju je dugo. - Uveren sam da niste okrutna osoba. - Nadam se da nisam. Nasmešio se. - Dobro. Onda mi ne želite slomiti srce. - Sumnjam da je vaše srce tako lako slomiti. Imate lepu reputaciju. - Ah, to je bilo pre nego sam vas upoznao. Već dugo sanjam o vama. Melina se nasmejala. - Ozbiljan sam. Kad sam bio vrlo mlad, čitao sam o obitelji Lambrou. Vi ste bili vrlo bogati a ja vrlo siromašan. Nisam ništa imao. Živeli smo siromašno. Moj je otac bio lučki radnik koji je radio na dokovima Pireja. Imao sam četrnaestoro braće i sestara, i morali smo se boriti za svaki komad hleba. Uprkos sebi, bila je dirnuta. - Ali ste sada bogati. - Da. Ne tako bogat kao što ću biti. - Šta vas je učinilo bogatim? - Glad. Uvek sam bio gladan. Još sam gladan. Mogla je čitati istinu u njegovim očima. - Kako ste... kako ste započeli? - Želite li to doista znati? I Melina je čula sebe kako kaže: - Ja to uistinu želim saznati. - Kad sam imao sedamnaest godina, otišao sam raditi za malu naftnu kompaniju na Srednjem istoku. Nisam baš uspevao. Jedne sam večeri večerao s mladim geologom koji je radio za veliku naftnu kompaniju. Te sam večeri naručio odrezak, a on samo supu. Upitao sam ga zašto ne uzme odrezak, a on mi je odgovorio da nema stražnjih zuba i da sebi ne može priuštiti zubalo. Dao sam mu pedeset dolara da kupi nove zube. Posle mesec dana telefonirao mi je usred noći da mi kaže kako je upravo otkrio novo nalazište nafte. O tome još nije ništa rekao svom poslodavcu. Ujutro sam stao posuđivati svaki cent koju sam mogao negde nabaviti, a uveče sam imao opcije na zemlji oko nalazišta. Dogodilo se da je to jedno od najvećih nalazišta nafte na svetu.

30 Melina je pažljivo slušala svaku njegovu reč. Bila je očarana. - To je bio početak. Trebali su mi tankeri da isporučujem svoju naftu, pa sam s vremenom nabavio flotu. Onda rafineriju. Zatim vazduhoplovnu kompaniju. - Stresao je ramenima. - Počelo je tako. Prošlo je dugo nakon njihovog venčanja kad je Melina saznala da je priča o odresku bila čista izmišljotina. Melina Lambrou se nije nameravala ponovo sastati s Demirisom. Ali, zahvaljujući nizu pažljivo utanačenih slučajnosti, Demiris bi se redovno pojavljivao na istim primanjima, ili u pozorištu, ili na nekom dobrotvornom događaju, kojemu je bila prisutna i Melina. I svakog puta bi osetila njegov prevladavajući magnetizam. Pored njega bi se Vasilis Manos - mrzilo je da to prizna - činio dosadan. Melina Lambrou je volela flamanske slikare. Kad su se na tržištu pojavili Bruegelovi "Lovci na snegu", pre nego ih je mogla kupiti, Konstantin Demiris ih je njoj poslao na poklon. Melina je bila očarana njegovim tajnovitim poznavanjem njezina ukusa. - Ja od vas ne mogu prihvatiti tako vredan poklon - protestvovala je. - Ah, ali to nije poklon. Morate to platiti. Večera sa mnom. I ona je napokon pristala. Taj je čovek bio neodoljiv. Nedelju dana kasnije, Melina je prekinula zaruke s grofom Manosom. Kad je Melina rekla tu vest svome bratu, on je bio iznenađen. - Zašto, u ime nebesa? - upitao ju je Spiros. - Zašto? - Zato što ću se venčati za Konstantina Demirisa. Bio je prestravljen. - Mora da si luda. Ne možeš se udati za Demirisa. On je čudovište. On ćete uništiti. Ako... - Varaš se o njemu, Spiros. On je divan. I volimo se. To je... - Vi se volite - odbrusio je. - Ja ne znam za čim on teži, ali to nije u nikakvoj vezi s ljubavlju. Znaš li ti kakav ga glas prati u pogledu žena? On... - To je sve deo prošlosti, Spiros. Ja ću biti njegova , žena. Nije postojao način kojim bi svoju sestru mogao odgovoriti od tog venčanja. Mesec dana kasnije, Melina Lambrou i Konstantin Demiris bili su venčani. Ispočetka se činilo da će to biti savršen brak. Konstantin je bio zabavan i pažljiv. Bio je uzbudljiv i strastven ljubavnik, a Melinu je stalno iznenađivao bogatim darovima i putovanjima na egzotična mesta. Prve noći medenog meseca rekao joj je: - Moja prva žena mi nije mogla dati dete. Sada ćemo imati mnogo sinova. - Ne kćerke? - peckala ga je Melina. - Ako želiš. Ali najpre sina. Onog dana kada je Meliia saznala da je trudna, Konstantin je bio pomahnitao. - On će preuzeti moje carstvo - srećno je izjavio. U trećem mesecu trudnoće, Melina je pobacila. Konstantin Demiris nije bio kod kuće kad se to dogodilo. Kad se vratio i čuo vest, poneo se kao ludak. - Šta si učinila? - vrištao je. - Kako se to moglo dogoditi? - Kosta, ja...

31 - Bila si nepažljiva! - Ne, kunem se... Duboko je uzdahnuo. - U redu. Šta je učinjeno, to je učinjeno. Imat ćemo drugog sina. - Ja... ja ne mogu. - Nije se mogla susresti s njegovim pogledom. - Šta govoriš? - Morali su izvršiti operaciju. Ne mogu imati drugo dete. Stajao je pred njom, ukočen, a onda se okrenuo i izašao bez reči. Od tog trenutka nadalje Melinin je život postao pakao. Konstantin Demiris se ponašao kao da je njegova žena namerno ubila njihovog sina. Ignorisao ju je i počeo viđati druge žene. Melina bi to mogla podneti, ali ono što joj je toj poniženje činilo tako bolnim bila je činjenica da se on javno razmetao svojim vezama. Imao je javne avanture i s filmskim zvezdama, operskim pevačicama, i ženama nekih svojih prijatelja. Svoje ljubavnice je vodio na Psaru, na krstarenja svojom jahtom, i na javna primanja. Štampa je sa zadovoljstvom beležila romantične avanture Konstantina Demirisa. Bili su na večeri u kući istaknutog bankara. - Morate doći ti i Melina - rekao je bankar. - Imam novog orjentalnog šefa kuhinje koji priprema najbolju kinesku hranu na svetu. Popis gostiju obuhvatao je vrlo ugledne osobe. Za vreme večere, za stolom je sedelo očaravajuće društvo j umetnika, političara i industrijalaca. Hrana je uistinu bila divna. Kuvar je pripremio supu od peraje morskog psa, rolate od morskih račića, svinjetinu mu shu, pekinšku patku, svinjska rebra, kantonske knedle, i mnoga druga jela. Melina je sedela pored domaćina na jednom kraju stola, a njen suprug pored domaćice na drugom kraju. S Demirisove desne strane bila je zgodna, mlada filmska zvezda. Demiris se usredotočio na nju, zanemarujući sve ostale za stolom. Melina je mogla čuti odlomke njihovog razgovora. - Kad završite film, morate doći na moju jahtu. To će vam biti divan odmor. Krstarićemo uz dalmatinsku obalu... Melina je pokušavala da ne sluša, ali je to bilo nemoguće. Demiris se nije trudio da govori tiše. - Niste nikad bili na Psari, zar ne? To je lepo ostrvce, potpuno izolovano. Svideće vam se. - Melina se htel sakriti ispod stola. Ali je najgore tek sledilo. Upravo su završili sa svinjskim rebrima, pa su po služitelji donosili srebrne zdele za pranje prstiju. Kad je zdela bila postavljena ispred mlade zvezde Demiris joj je rekao: - Vama to neće trebati. - I cerekajući se, njene je ruke podigao svojima i stao joj polako lizati umak s prstiju, jedan po jedan. Drugi su gosti skrenuli pogled. Melina je ustala i obratila se domaćinu. - Molim vas da mi oprostite, ja.. ja imam glavobolju. Gosti su gledali kad je pobegla iz sobe. Demiris se te noći nije vratio kući, ni iduće. Kad je Spiros čuo za taj incident, probledeo je. - Reci mi samo jednu reč - ljutio se Melinin brat - pa ću ubiti toga kurvina sina. - On sebi ne može pomoći - branila ga je Melina. -To je njegova narav.

32 - Njegova narav? On je životinja! Njega bi trebalo odstraniti. Zašto se ne razvedeš od njega? Bilo je to pitanje koje je Melina Demiris sebi često postavljala u pustim dugim, usamljenim noćima. A sve se uvek svodilo na isti odgovor: ja ga volim. U pet i trideset ujutro, Katarinu je probudila sobarica koja se izvinjavala. - Dobro jutro,gospođice. Katarina je otvorila oči i smeteno pogledala oko sebe. Umesto da je u maloj ćeliji u samostanu, bila je u lepoj spavaćoj sobi u... Uspomene su joj navirale. Putovanje u Atinu... Vi ste Katarina Daglas... Pogubila ih je država. - Gospođice. - Da? - Gospodin Demiris je upitao da li biste mu se pridružili kod doručka na terasi. Katarina ju je pospano gledala. Bila je budna u četiri sata, uzbuđena. - Hvala vam. Kažite gospodinu Demirisu da ću biti tamo. Dvadeset minuta posle, glavni sluga je otpratio Katarinu do ogromne terase nasuprot moru. Tu je bio niski kameni zid iznad vrtova, šest metara ispod. Konstantin Demiris je sedeo za stolom, čekajući. Gledao je pomno u Katarinu dok mu se približavala. Izražavala je uzbudljivu nevinost. On će to uzeti, posedovati, učiniti svojim. Zamišljao ju je golu u krevetu, pomažući mu da još jednom kazni Noel i Laria. Demiris je ustao. - Dobro jutro. Izvinite što sam vas tako rano probudio, ali za nekoliko minuta moram poći u svoju kancelariju, pa sam hteo iskoristiti ovu mogućnost da malo proćaskamo. - Da, svakako - rekla je Katarina. Sela je za veliki mermerni sto nasuprot njemu, prema moru. Sunce se tek dizalo, prosipajući po moru hiljade iskara. - Šta biste hteli za doručak? Zatresla je glavom. - Nisam gladna. - Možda malo kafe? - Hvala vam. Sluga je natočio crnu kafu u Belek šoljicu. - Dakle, Katarina - započe Demiris. - Jeste li razmišljali o našem razgovoru? Katarina nije celu noć mislila o ničem drugom. U Atini nije ostalo ništa za nju, a nije imala nigde da ode. Neću se vratiti u samostan, zaklela se. Poziv da u Londonu radi za Konstantina Demirisa činio joj se izazovnim. Zapravo, Katarina je priznala sebi, zvuči uzbudljivo. To bi mogao biti početak novog života. - Da - rekla je Katarina. - Jesam. - I? - Ja - ja mislim da bih volela pokušati. Konstantin Demiris je uspeo sakriti olakšanje. - Oduševljen sam. Jeste li ikad bili u Londonu? - Ne. Zapravo - ne znam. - Zašto nisam sigurna u to? U njenom je sećanju još bilo toliko zastrašujućeg jaza. Koliko će me još iznenađenja dočekati?

33 - To je jedan od nekoliko civilizovanih gradova koji su još ostali na svetu. Uveren sam da će vam se tamo svideti. Katarina je oklevala. - Gospodine Demiris, zašto se zbog mene izlažete svim tim brigama? - Recimo da je to samo zato što imam osećaj odgovornosti. - Zastao je. - Ja sam vašeg muža predstavio Noel Pejdž. - Ah - polako će Katarina. Noel Pejdž. Ime joj je izazvalo blagu drhtavicu. Njih su dvoje umrli jedno za drugo. Mora da ju je Lari mnogo voleo. Katarina se prisnlila da postavi pitanje koje ju je mučilo cele noći: - Kako... kako su ih smaknuli? Nasta kratka stanka. - Streljao ih je streljački vod. - Oh. - Mogla je osetiti tanad koja para Larievo telo, raskida telo čoveka kojeg je nekada toliko volela. Bilo joj je žao što je to upitala. - Dopustite mi da vam dam neki savet. Nemojte misliti o prošlosti. To može boleti. Sve to morate ostaviti iza sebe. Katarina je progovorila polako: - U pravu ste. Nastojaću. - Dobro. Slučajno imam avion koji jutros leti u London, Katarina. Možete li se brzo spremiti? Katarina se setila svih putovanja koje je preduzimala s Lariem, uzbudljivih priprema, pakovanja, iščekivanja. Ovog puta neće imati s kim poći, malo ima za pakovanje, nema se za što pripremati. - Da. Mogu biti spremna. - Izvrsno. Usput - Demiris je to govorio neusiljeno - sada kad vam se vratilo sećanje, možda ima neko s kime biste hteli uspostaviti kontakt, neko iz vaše prošlosti, osoba za koju biste hteli da zna da je sa vama sve u redu. Ime koje joj je odjednom iskočilo u svesti bilo je Viliam Frejzer. On je bio jedini na svetu koji je ostao iz njene prošlosti. Ali je znala da još nije spremna da se pojavi pred njim. Kad se sredim, pomisli Katarina. Kad opet počnem raditi, uspostaviću kontakt s njim. Konstantin Demiris ju je posmatrao, čekajući na odgovor. - Ne - napokon će Katarina. - Nema nikoga. Nije znala da je upravo spasila život Viliamu Frejzeru. - Ja ću se pobrinuti za.vašu kartu. - Predao joj je kovertu. - Ovo je akontacija za vašu platu. Nećete se morati brinuti o mestu gde ćete živeti. Kompanija ima stan u Londonu. Bićete onde. To ju je svladalo. - Vi ste previše velikodušni. Uzeo joj je ruku u svoju. - Utvrdićete da sam ja ... - Izmenio je ono što je naumio reći. Pažljivo s njom, pomislio je. Polako. Neželiš je prestrašiti i udaljiti od sebe. - ... da ja mogu biti vrlo dobar prijatelj. Demiris se nasmešio. Čekaj. Dva sata posle. Konstantin Demiris je pomogao Katarini da se smesti na zadnje sedište "rols-rojsa" koji će je povesti na aerodrom.

34 - Uživajte u Londonu - rekao joj je. - Biću u vezi sa vama. Pet minuta pošto su kola otišla, Demiris je telefonirao u London. - Ona je na putu.

35 5. Avion je prema rasporedu trebalo da napusti aerodrom Helenikon u 9 sati ujutro. Bio je to "hawker siddeley", i na Katarinino iznenađenje, ona je bila jedini putnik. Pilot, Pantelis, Grk ugodna lica i srednjih godina, pobrinuo se da Katarina udobno sedi i da se veže. - Poći ćemo za nekoliko minuta - obavestio ju je. - Hvala vam. Katarina ga je gledala kako se vraća u pilotsku kabinu, da se pridruži kopilotu, i srce joj odjednom stade brže kucati. Ovo je avionu kome je leteo Lari. Da li je Noel Pejdž sedela na sedištu na kome ja sada sedim? Katarini se odjednom učini kao da će se onesvestiti, zidovi se stadoše rušiti na nju. Zatvorila je oči i duboko udahnula. S tim je gotovo, pomisli. Demiris je u pravu. To je prošlost i ništa je ne može izmeniti. Čula je grmljavinu motora i otvorila oči. Avion se odvojio od piste i uspinjao se prema severozapadu prema Loidoiu. Koliko je puta Lari leteo na ovoj liniji? Lari. Bila je potresena mešavinom osećaja koju je izazvalo to ime. I uspomena. Divnih, strašnih uspomena.... Bilo je leto 1940, godinu dana pre nego je Amerika ušla u rat. Tek je diplomirala na Univerzitetu Nortvestern, i pošla iz Čikaga u Vašington. D. C. na svoj prvi posao. Koleginica iz sobe joj je rekla: - Hej, čula sam za otvaranje radnog mesta koje bi te moglo zanimati. Jedna od devojaka na zabavi rekla mi je da napušta to mesto i vraća se u Teksas. Radi za Bila Frejzera. On vodi odnose s javnošću za Stejt Department. O tome sam sinoć čula, pa ako tamo sada odeš, bićeš prva od svih drugih devojaka. Katarina je pojurila, ali je već bilo mnoštvo kandidatkinja za to mesto. Ja nemam šanse, pomislila je Katarina. Otvorila su se vrata kancelarije i pojavio se Viliam Frejzer. Bio je visok, privlačan muškarac, prirodne plave kose koja je sedela na slepoočicama, svetlo-plavih očiju, i snažnih neprijatnih vilica. Rekao je sekretarici: - Treba mi primerak "Life". Broj koji je došao pre tri ili četiri nedelje. Staljinova slika je na naslovnoj strani. - Naručiću ga, gospodine Frejzer - rekla je sekretarica. - Seli, na liniji imam senatora Boraha. Želim mu pročitati poglavlje iz tog broja. Imaš dve minute da mi pronađeš taj broj. - Otišao je u kancelariju i zatvorio vrata za sobom. Kandidatkinje su gledale jedna u drugu i tresle ramenima. Katarina je tu stajala i grozničavo mislila. Okrenula se i progurala iz ureda. Čula je jednu od žena kako kaže: - Dobro. To je onaj primerak dole. Posle tri minuta, Katarina se vratila u prostoriju sa starim primerkom "Life" sa slikom Staljina na naslovnoj strani. Predala ga je sekretarici. Pet minuta posle, Katarina je sedela u kancelariji Viliama Frejzera. - Seli mi kaže da ste došli s časopisom "Life". - Da, gospodine. - Pretpostavljam da se nije dogodilo da broj star tri nedelje imate u svojoj torbici.

36 - Ne, gospodine. - Kako ste ga pronašli tako brzo? - Otišla sam kod berberina. U berbernici i u čekaonicama zubara uvek ima starih brojeva. - Jeste li u svemu tako bistri? - Ne, gospodine. - Ustanovićemo - rekao je Viliam Frejzer. Primljena je. Katarina je uživala u uzbudljivosti rada za Frejzera. Bio je neoženjen, bogat, društvena osoba, a činilo se da poznaje svakoga u Vašingtonu. Časopis Time ga je nazvao "najpoželjnijim neoženjenim čovekom godine". Šest meseci pošto je Katarina počela raditi za Viliama Frejzera, zaljubili su se. U njegovoj spavaćoj sobi, Katarina mu je rekla: - Moram ti nešto reći. Ja sam devica. Frejzer je u čuđenju zatresao glavom: - To je neverovatno. Kako se dogodilo da se nađem s jedinom devicom u Vašingtonu? Jednog je dana Viliam Frejzer rekao Katarini: - Zatražili su od naše redakcije da nadgledamo film o regrutaciji koji Vojni vazdušni korpus snima u holivudskom studiju MGMa. Voleo bih da se ti brineš o tom filmu dok sam u Londonu. - Ja? Bile, ja ne znam ni film uvući u aparat. Šta ja znam o stvaranju filma o regrutaciji. Frejzer se zacerekao. - Koliko i svi drugi. Ne moraš se brinuti. Imaju režisera. Ime mu je Alen Bendžamin. Vojska namerava upotrebiti glumce u filmu. - Zašto? - Pretpostavljam da smatraju da vojnici neće biti dovoljno uverljivi da igraju vojnike. - To zvuči poput vojske. Katarina je odletela u Holivud da nadgleda snimanje filma o vojnoj obuci. Pozornica snimanja bila je ispunjena pomoćnim glumcima, od kojih je većina bila u neprikladnim vojnim uniformama. - Oprostite - Katarina se obratila čoveku koji je prolazio. - Je li ovde g. Alen Bendžamin? - Mali kaplar? - Pokazao joj je. - Onaj tamo. Katarina se okrenula i ugledala oniskog čoveka slabašna izgleda, u uniformi s trakama kaplara. Vikao je na čoveka koji je imao generalske zvezdice. - Zajebi to što je rekao šef za kadrove. Do guzice sam u generalima. Trebaju mi obični vojnici. - Podigao je ruke u očajanju. - Svako želi biti šerif, niko ne želi biti Indijanac. - Izvinjavam se - rekla je Katarina. - Ja sam Katarina Aleksander. - Hvala Bogu! - rekao je mali muškarac. - Vi preuzimate. Ja ne znam šta ovde radim. U Derbornu imam posao za koji dobijam trideset pet stotina dolara godišnje, jer uređujem časopis o nameštaju, a onda su me zgrabili u Signalni korpus i poslali da pišem filmove o obuci. Šta ja znam o producentskom ili režiserskom poslu? Ovo je sve vaše. - Okrenuo se i požurio prema izlazu, ostavivši Katarinu da stoji. Prišao je visoki, sedokosi čovek u džemperu, sa veselim smeškom na licu. - Treba li vam neka pomoć?

37 - Treba mi čudo - odgovorila mu je Katarina. - Meni je ovo povereno, ali ne znam šta bi trebalo da radim. Nacerio se. - Dobro došli u Holivud. Ja sam Tom O'Brajan, pomoćnik režisera. - Mislite li da ćete ovo moći režirati. Videla je kako mu se iskrivio ugao usana. - Mogao bih pokušati. Načinio sam šest filmova s Viliem Vilerom. Situacija nije tako loša kako se čini. Potrebno je samo malo organizacije. Scenarij je gotov, a sve je spremno za snimanje. Katarina je pogledala oko sebe: - Neke od ovih uniformi strašno izgledaju. Pogledajmo možemo li bolje. O'Brajan je klimnuo odobravajući: - Tako je. Katarina i O'Brajan su prišli skupini pomoćnih glumaca. Buka od razgovora na ogromnoj pozornici bila je zaglušujuća. - Smirimo se, momci - viknuo je O'Brajan. - Ovo je gospođica Aleksander. Ona će ovde biti odgovorna. Katarina je rekla: - Stanite u red kako bismo vas mogli dobro videti, molim vas. O'Brajan je postrojio ljude u neravnu crtu. Katarina je u blizini čula smeh i glasove, pa se uznemireno okrenula. Jedan od ljudi u uniformi stajao je u uglu, ne obraćajući pažnju, razgovarajući s nekim devojkama koje su hihotale iza svake njegove reči. Čovekovo je ponašanje razljutilo Katarinu. - Oprostite. Da li biste se pridružili nama. Okrenuo se i lenjo progovorio. - Govorite li meni?! - Da. Hteli bismo početi sa radom. Bio je izuzetno zgodan, visok i jake građe, crne kose i olujnih crnih očiju. Uniforma mu je savršeno stajala. Na ramenima je imao trake kapetana, a preko njih niz jarko obojenih traka. Katarina je zurila u njega. - Te medalje...? - Jesu li dovoljno impresivne, šefe? - Glas mu je bio dubok i ispunjen obesnom veselošću. - Skinite ih. - Zašto? Mislio sam da će ovom filmu dati malo boje. - Postoji stvarčica koju ste zaboravili. Amerika još nije u ratu. Značilo bi da ste ih dobili na karnevalu. - U pravu ste - priznao je plaho. - Nisam mislio na to. Neke ću skinuti. - Skinite ih sve - odbrusi mu Katarina. Nakon jutarnjeg snimanja, dok je Katarina ručala u intendanturi, prišao je njenom stolu. - Hteo sam vas upitati kakav sam bio jutros. Jesam li bio uverljiv? Njegov način ju je naljutio. - Uživate u toj uniformi kao i u kočoperenju pred devojkama, ali jeste li razmišljali o tome da se prijavite u vojsku? Gledao ju je zapanjeno. - Pa da me gađaju? To je za budale. Katarina je bila spremna prasnuti. - Smatram da vi zaslužujete prezir. - Zašto? - Ako vi to ne znate, ja vam to ne bih mogla nikada objasniti. - Zašto ne pokušate? Večeras za večerom. U vašem stanu. Kuvate li?

38 - Ne trudite se više da dolazite na snimanje - odbrusi mu Katarina. - Reći ću gospodinu O'Brajanu da vam pošalje ček za vaš jutrašnji posao. Kako se zovete? - Daglas. Lari Daglas. Iskustvo s tim nabusitim mladim glumcem izjedalo je Katarinu, pa je čvrsto odlučila da to izbriše iz svoje glave. Zbog nekog razloga našla je da joj je teško da ga zaboravi. Kad se Katarina vratila u Vašington, Viliam Frejzer joj je rekao: - Nedostajala si mi. Mnogo sam mislio na tebe. Voliš li me? - Mnogo, Bile. - I ja tebe volim. Zašto večeras ne izađemo i proslavimo? Katarina je znala da je to veče kad će joj predložiti brak. Pošli su u ekskluzivni Džeferson Klub. Usred večere, ušao je Lari Daglas, još s uniformom Vojnog vazdušnog korpusa sa svim medaljama. Katarina je s nevericom gledala dok je on prilazio njihovom stolu ne da pozdravi nju već Frejzera. Bil Frejzer je ustao: - Keti, ovo je kapetan Laurens Daglas. Lari, ovo je gospođica Aleksander Katarina. Lari je leteo s RAF-om. Tamo je bio vođa Američke eskadrile. Nagovorili su ga da dođe u lovačku bazu u Virginiji kako bi neke naše momke pripremio za borbu. Kao da ponovo gleda neki stari film, Katarina se sećala kako mu je naredila da skine svoje trake i medalje, i kako ju je veselo poslušao. Bila je samodopadna, zapovedničkog ponašanja - i nazvala ga je kukavicom! Htela se sakriti ispod stola. Idućeg dana Lari Daglas je telefonirao Katarini u njenu kancelariju. Odbila je da preuzme njegove pozive. Kad je završila posao, on ju je već čekao napolju. Skinuo je svoje medalje i trake i imao oznake potporučnika. Nasmešio se i prišao joj: - Je li ovo bolje? Katarina je zurila u njega: - Nije li... nije nošenje krivih oznaka protiv propisa? - Ne znam. Mislio sam da ste vi nadležni za sve to. Pogledala ga je u oči i znala da je izgubljena. Imao je magnetsku silu kojoj nije mogla odoleti. - Šta hoćete od mene? - Sve. Želim vas. Otišli su u njegov stan i vodili ljubav. A to je bila izvanredna radost za koju Katarina uopšte nije mislila da je moguća, fantastično zajedničko svršavanje koje je streslo sobu i svemir - sve do eksplozije koja je postala deliričnom ekstazom, neverovatnim rasprskvajućim putovanjem, dolaženjem i odlaženjem, završetkom i početkom. I ležala je na krevetu, ugašena tupa, čvrsto ga držeći, ne želeći nikad da ga pusti, ne želeći da taj osećaj ikad prestane. Pet sati kasnije venčali su se u Marilendu. Sada, sedeći u avionu, na putu za London u kome će otpočeti novi život, Katarina je mislila: Bili sm tako srećni. Gde je sve to pošlo krivo? Romantični filmovi i ljubavne pesme zavaravali su nas da poverujemo u srećne završetke i vitezove u blistavim oklopima, i u ljubav koja nikad, nikad ne umire. Zaista je verovali da su Džems Stjuart i Dona Rid imali "Divan život", i znali smo da će Klerk Gebl i Klaudet Kobert zauvek ostati zajedno nakon "To se dogodilo jedne noći" i prosipali smo suze kad se Frederik Marč vratio Mirni Lou u "Najboljim godinama

39 naših života" i bili smo uvereni da je Džon Fonten našla sreću rukama Lorens Olivijea u "Rebeki". A to su bile laži. Same laži. I pesme. Voleću te uvek. Kako ljudi uvek zamišljaju? Mere to tajmerom za kuvanje jaja? Koliko je dubok okean? Što je Irvin Berlin imao na pameti? Jednu stopu? Dve stope? I ... Zauvek i jedan dan. Odlazim. Želim razvod. Neka začarana veče. Uspećemo se na Maunt Tumerka... Ti i noć i muzika. Upravnik hotela mi je pričao o nekim ovdašnjim pećinama... (Ja te volim.) Zbog sentimentalnih razloga. Niko neće nikad... sada, dok ona spava. Budi moja ljubav. I slušali smo pesme i gledali filmove, i zaista smo mislili da je to život kakav će biti. Toliko sam verovala u svoga muža. Mogu li više ikad verovati u nekoga? Što sam učinila da me odlučio ubiti? - Gospođice Aleksander... Katarina podignu pogled, iznenađena. Pilot je stajao iznad nje. - Sleteli smo. Dobro došli u London. Na aerodromu je limuzina čekala na Katarinu. Vozač je rekao: - Ja ću se pobrinuti oko vašeg prtljaga, gospođice Aleksander. Moje je ime Alfred. Da li biste hteli poći direktno u svoj stan? Moj stan. - Da, to bi bilo fino. Katarina je uronila u sedište. Neverovatno. Konstantin Demiris je ugovorio za nju privatni avion i mesto u kome će živeti. Bio je ili najvelikodušniji čovek na svetu, ili... Jednostavno nije mogla pomisliti na neku alternativu. Ne. On je najvelikodušniji čovek na svetu. Moram naći prikladan način da pokažem koliko to cenim. Stan, u Ulici Elizabet nedaleko Trga Itn, bio je sasvim luksuzan. Sastojao se od velikog ulaznog predvorja, lepo nameštene dnevne sobe s kristalnim svećnjacima, biblioteke u drvenim pločama, kuhinje snabdevene hranom, tri lepo nameštene spavaće sobe, i prostorijama za poslugu. Katarinu je na vratima dočekala žena u četrdesetim godinama u crnoj haljini. - Dobar dan, gospođice Aleksander. Ja sam Ana. Ja sam vaša kućna pomoćnica. Svakako. Moja kućna pomoćnica. Katarina počne situaciju uzimati bez napora. - Kako ste? Vozač je doneo Katarinine kofere i stavio ih u spavaću sobu. - Limuzina vam je na raspolaganju - rekao joj je. - Samo recite Ani kad ste spremni da idete u kancelariju, i doći ću po vas. Limuzina je na mom raspolaganju. Prirodno. - Hvala vam. Ana je rekla: - Ja ću raspakovati vaše torbe. Ako bilo šta želite, pozovite me. - Ne mogu se ničega setiti - iskreno će Katarina. Katarina je lunjala po stanu sve dok Ana nije završila sa raspakivanjem. Otišla je u spavaću sobu i gledala u lepu novu odeću koju joj je kupio Demiris, pa pomislila: Ovoje sve kao u divnom snu. Oko svega se nametao osećaj potpune nestvarnosti. Pre četrdeset osam sati je zalivala grmove ruža u samostanu. Sada živi životom vojvotkinje. Pitala se kakav će posao raditi. Radiću svojski. Ne želim ga razočarati. Bio je tako divan. Odjednom se osetila umornom. Legla je na mekani, ugodni krevet. Odmoriću se samo minut, pomislila je. Zatvorila je oči.

40 Utapala se i vikala upomoć. Lari je plivao prema njoj: kad je stigao do nje gurnuo ju je ispod vode. I bila je u tamnoj pećini, šišmiši su je napadali, razvlačili joj kosu, udarali su svojim vlažnim i hladnim krilima po njenom licu. Katarina se drhteći probudila, naglo, pa je sedela u krevetu i dalje drhteći. Duboko je uzdisala da bi se povratila. Dosta je pomisli. S tim je svršeno. To je bilo juče. Ovo je danas. Niko te neće ozlediti. Niko. Ne više. Ana, kućna pomoćnica, stajala je pored Katarinine spavaće sobe i slušala vrisku. Čekala je na trenutak, a kad je zavladala tišina, otišla je hodnikom i podigla telefonsku slušalicu da izvesti Konstantina Demirisa. Helenik Trejd Korporejšn imao je prostorije u Ulici Bond 217, nedaleko Pikadilia. Bila je to stara vladina zgrada koju su pre nekoliko godina pretvorili u poslovnu zgradu. Eksterijer zgrade bio je majstorsko delo arhitekture, elegantno i graciozno. Kad je Katarina stigla, osoblje kancelarije je čekalo. Pored vrata je bilo pola tuceta ljudi spremnih da je pozdrave. - Dobro došli, gospođice Aleksander. Ja sam Evelin Kej. Ovo je Karl... Taker... Metju... Dženi... Imena i lica su se rasplinula. - Kako ste? - Vaša je kancelarija spremna za vas. Pokazaću vam put. - Hvala vam. Soba za primanje bila je ukusno nameštena, s velikom Česterfild sofom, a pored nje su bile dve Čipendal stolice i tapiserija. Hodali su dugim hodnikom prekrivenim tepihom, prošli pored sobe za sastanke obložene teškim pločama od borovine i s kožnatim stolicama duž visoko poliranog stola. Katarinu su uveli u privlačan ured s ugodnim nameštajem i kožnatom foteljom. - Sve je vaše. - Lepo je - promrmljala je. Na stolu je bilo sveže cveće. - Od gospodina Demirisa. On je tako pažljiv. Evelin Kej, žena koja ju je uvela u njenu kancelariju bila je krupna žena srednjih godina, ugodna lica i ponašanja. - Trebaće vam nekoliko dana da se priviknet na ovo mesto, ali je posao zaista sasvim jednostavan. Mi smo jedno od važnih središta Demirisovog carstva. Mi koordiniramo izveštaje iz prekomorskih odeljnja, pa ih šaljemo sedištu u Atini. Ja sam upravnica ureda. Vi ćete mi biti pomoćnica. - O. - I tako sam pomoćnica upravnice ureda. Ktarina nije imala predstavu o tome šta se očekuje od nje. Ubačena je u svet fantazije. Privatni avioni, limuzine, lep stan s poslugom... - Vim Vandin je naš ovdašnji matematički genije. On komnjuterski obrađuje sve izveštaje i stavlja ih u glavnu kartu finansijske analize. Njegov mozak radi brže od većine mašina za računanje. Dođite u njegov ured i upoznajte se s njim. Pošli su do kancelarije na kraju hodnika. Eveli je otvorila vrata bez kucanja. - Vim, ovo je moja nova pomoćnica.

41 Katarina je ušla u kancelariju i stajala kao prikovana. Činilo se da je Vim Vandin čovek koji je tek ušao u tridesete godine svog života, bio je mršav čovek obešenih usta i tupog, praznog izražaja. Zurio je kroz prozor. - Vim, Vim! Ovo je Katarina Aleksander. Okrenuo se. - Pravo ime Katarine bilo je Marta Skovronka, bila je služavka rođena 1684. Nakon što su je zarobili Rusi, udala se za Petra I i bila carica Rusije od 1725. do 1727., Katarina Velika bila je kćerka njemačkog princa rođenog 1729. i udala se za Petra, kojije postao car Petar III u 1762; nasledila je njegovo prestolje te iste godine nakon što ga je ubila. Pod njenom vladavinom bile tri divizije iz Poljske, a vodila je dva rata protiv Turske... - Informacija je tekla poput izvora, monotonim glasom. Katarina ga je slušala, zapanjena. - To je... to je vrlo zanimljivo - uspela je progovoriti. Vim Vandin je odvratio pogled. Evelin je rekla: - Vim je stidljiv kad upoznaje ljude. Stidljiv? Pomisli Katarina. Čovek je čudan. I genije? Koja vrsta posla će ovo biti? U Atini, u svojoj kancelariji u Ulici Aghiou Geronda, Konstantin Demiris je slušao Alfredov telefonsi izveštaj iz Londona. - Gospođicu Aleksander sam direktno s aerodrome odvezao do stana, gospodine Demiris. Upitao sam je da li želi da je povezem negde drugde, kao što ste predložili, ali je rekla da ne želi. - Nije uopšte imala nikakvih spoljašnjih kontakata? - Ne, gospodine. Ukoliko nije nekome telefonirala iz stana, gospodine. Konstantin Demiris nije brinuo oko toga. Ana bi ga izvestila o tome. Spustio je slušalicu, zadovoljan. Ona mu ne predstavlja nikakvu neposrednu opasnost a on će se pobrinuti da je drže na oku. Bila je sama na svetu. Nije se imala kome okrenuti osim svome dobročinitelju, Konstantiiu Demirisu. Moraću utanačiti da uskoro otputujem u London, zadovoljno je mislio Demiris. Vrlo brzo. Katarina Aleksander je svoj novi posao smatrala zanimljivim. Iz Demirisova široko rasprostranjenog carstva su stizali dnevni izveštaji. Stizali su tovarni listovi iz čeličane u Indiani, obračuni iz fabrike automobila u Italiji, računi novinskog lanca u Australiji, rudnika zlata, osiguravajućeg društva. Katarina je svrstavala izveštaje i brinula se o tome da informacija ide direktno Vimu Vandinu. Vim bi jednom bacio pogled na izveštaje, stavio ih u neverovatni kompjuter koji je bio njegov mozak, i gotovo u istom trenutku izračunavao procente zarade ili gubitak za kompaniju. Katarina je sa zadovoljstvom upoznala svoje nove kolege, a bila je zadivljena lepotom stare zgrade u kojoj je radila. Jednom je to spomenula Evelin Kej pred Vimom, a Vim je rekao: - Ovo je vladina carinarnica koju je projektovao sir Kristofer Vren u 1721. Nakon velikog londonskog požara, Kristofer Vren je preprojektovao pedeset crkava, uključujući Sv. Pavla, Sv. Mihaela i Sv. Brida. Projektovao je i Rojal Eksang i Bakingam Haus. Umro je 1723. i sahranjen u Katadrali sv. Pavla. Ova je kuća pretvorena u poslovnu zgradu 1907, a u Drugom svetskom ratu za vreme "blitza", vlada ju je proglasila službenim protivvazdušnim skloništem.

42 Protivvazdušno sklonište je bila velika prostorija osigurana protiv bombi, a u nju se, u prizemlje ulazilo kroz teška gvozdena vrata. Katarina je gledala u teško utvrđenu prostoriju i mislila o hrabrim britanskim muškarcima, ženama i deci, koji su tu našli sklonište za vreme strašnog bombardovanja Hitlerovog Luftwaffe. Samo je prizemlje - spušteno ispod podruma - bilo je veliko, zahvatajući celu dužinu zgrade. U njemu je bio veliki kotao za grejanje zgrade, a bilo je ispunjeno telefonskom i elektronskom opremom. Kotao je bio problem. Katarina je nekoliko puta otpratila majstore kotlova u podrum da ga ispitja. Svaki bi nešto petljao oko njega, proglasio ga ispravnim i otišao. - To izgleda tako opasno - rekla je Katarina. - Pstoji li neka mogućnost da eksplodira? - Tako vam blagoslova, gospođice, nikako. Vidite ovde ovaj sigurnosni ventil? Dakle, kad bi se kotao ikad suviše ugrejao, sigurnosni ventil bi ispustio svu suvišnu paru, verujte mi. Nema problema. Nakon dnevnog posla - London. London... rog izobilja divnih pozorišta, baleta i koncerata. Bilo je zanimljivih starih knjižara kao što su Hadžards i Foils - i mnoštva muzeja, malih trgovina antiknih stvari, restorana. Katarina je posetila trgovine litografija u Sesil Kurt, i kupovala u Hardsu, Fortnumu i Masonu, u Marks i Spenceru, i pila nedeljni čaj u Savoju. S vremena na vreme, Katarini su u svest prodirale nepozvane misli. Bilo je toliko toga što ju je podsećalo na Laria. Glas... rečenica... kolonjska voda... pesma. Ne. S prošlošću je svršeno. Budućnost je ono što je važno. A svakog je dana postajala jača. Katarina i Evelin Kej su se sprijateljile i pokatkad bi zajednički izlazile. Jedne su nedelje posetile umetničku izložbu pod otvorenim nebom, na obali Temze. Onde je bilo mnoštvo umetnika, mladih i starih, izlagali su svoje radove, a jedno im je svima bilo zajedničko: to su bili neuspeli umetnici koji svoje radove nisu mogli izložiti ni u jednoj galeriji. Slike su bile strašne. Katarina je jednu kupila iz sažaljenja. - Gde ćeš je staviti? - upita je Evelin. - U kotlarnicu - odgovori joj Katarina. Dok su šetale londonskim ulicama, naišle su na umetnike na trotoarima, one koji su na trotoarima crtali obojenim kredama. Neka od njihovih dela bila su iznenađujuća. Prolaznici bi se zaustavljali, gledali te radove, onda bi umetnicima bacali po koji novčić. Jednog poslepodneva, na povratku s ručka, Katarina se zaustavi da posmatra starijeg čoveka kako kredom izrađuje pejzaž. Dok je završavao svoje delo, počela je kiša, starac je stajao i gledao kako kiša ispire njegov rad. To je poput mog prošlog života, pomisli Katarina. Evelin je povela Katarinu na Šepard Market. - Ovo je zanimljivo mesto - obećala je Evelin. Svakako je bilo puno boja. Restoran Tidi Dols tri stotine godina star, štand za časopise, pijaca, salon lepote, pekara, trgovine antikvitetima, i dvospratne i trospratne stambene zgrade. Čudne su bile pločice s imenima na poštansk sandučićima. Na jednoj je pisalo "Helen", a ispod imena je stajalo "poduka iz francuskog". Na drugo pisalo "Rosie", a ispod "ovde se podučava grčki". - Ovo je mesto, obrazovanja? - upita je Katarina

43 Evelin se glasno nasmejala. - Na neki način o recimo da je tako. No časovi koje nude ove devojke ne mogu se držati u školama. Evelin se još glasnije nasmejala kad se Katarina zacrvenela. Katarina je najveći deo vremena bila sama, ali je usamljenost savladavala velikom zaposlenošću. Uranjala je u dane kao da želi nadoknaditi dragocene trenutke svog života koji su joj bili ukradeni. I odbijala je da brine o prošlosti ili budućnosti. Psetila je Dvorac Vindzor, Kenterburšku katedralu i Hamptom Kurt. Za vreme vikenda bi zalazila u pokrajinu, boravila u malim starinskim prenoćištima, te dugo šetala. Živeti sam, pomisli. Niko nije rođen srećan. Svako se mora pobrinuti za svoju sreću. Ja sam preživela. Mlada sam, zdrava, i divne stvari će se dogoditi. U ponedeljak bi se vraćala na posao. Natrag Evelini, devojkama i Vimu Vandinu. Vim Vandin je bio zagonetan. Katarina nije nikad upoznala nekog sličnog njemu. U kancelariji je bilo dvadeset službenika, a Vin Vandin je, ne služeći se računarom, znao iznos plate svakog službenika, broj njegovog nacionalnog osiguranja, i odbitke. Iako su svi ti podaci bili sačuvani u arhivi, on je sve kompanijske podatke držao u glavi. Znao je mesečni priliv gotovine svakog odeljenja i kako se uspoređuje s prethodnim mesecima, čak pet godina unatrag, kad je počeo raditi za kompaniju. Vim Vandin se sećao svega što je ikad video, čuo ili čitao. Doseg njegovog znanja bio je neverovatan. Najjednostavnije pitanje o bilo kojoj temi izazvalo bi potok informacija, a ipak je bio nedruštven. Katarina je s Evelinom razgovarala o njemu. - Ja uopšte ne mogu shvatiti Vima. - Vim je ekscentrik - rekla je Evelin. - Jednostavno ga moraš uzeti onakvim kakav jest. Brojke su sve šta ga zanima. Mislim da mu uopšte nije stalo do ljudi. - Ima li prijatelja? - Nema. - Ide li ikad na sastanke - izlazi li s devojkama? - Ne. Katarini se učinilo da je Vim izolovan i usamljen, pa je osećala srodnost s njim. Područje Vimova znanja zapanjivalo je Katarinu. Jednog je jutra osećala bol u uhu. Vim će joj oporo: - Ovo vreme neće ni najmanje pomoći. Trebalo bi da posetiš lekara za uši. - Hvala, Vime, Ja... - Delovi uha su ušna školjka i spoljašnji hodnik, bubnjić, tri slušne koštice -čekić, nakovanj i stremen - membranska šupljina, polukružni kanal, ovalni prozorčić, eustahijeva truba, slušne osetne stanice i vestibularni aparat. - I nakon toga je otišao. Jednog su dana Katarina i Evelin povele Vima na ručak u Rams Head, lokalni pub. U stražnjoj su prostoriji gosti stalno nabacivali strelice. - Jesi li zainteresovan za sport, Vime? - upita ga Katarina. - Jesi li ikad prisustvovao utakmici u bejzbolu? - Bejzbol - rekao je Vim. - Bejzbol ima devet i četvrt inča u prečniku. Napravljen je od prediva namotanog oko tvrdog gumenog konusa i pokriven je belom kožom. Štap je obično

44 napravljen od pepela, nema više od dva i tri četvrt inča u najvećem prečniku, nije duži od četrdeset i dva inča. On zna svu statistiku, pomisli Katarina, ali je li ikad osetio uzbuđenje sudelovanja. - Jesi li se ikad bavio nekim sportom? Košarkom, na primer. - Košarka se igra na drvenom ili betonskom podlozi. Lopta ima sferični kožni pokrov, opsega od tridese jednog inča, a naduvana je gumenim mehom do pritiska od trinaest funti. Teži od dvadeset do dvadeset dve unce. Košarku je izmislio Džems Naismit 1891. godine Katarina je dobila odgovor. Ponekad bi Vim znao zbunjivati u javnosti. Jedne su nedelje Katarina i Evelin povele Vima do Medenheda, na Temzi. Zaustaviln su se da ručaju u Compleat Angleru. Konobar je prišao njihovom stolu. - Danas imamo sveže morske školjke. Katarina se okrenula Vimu. - Voliš li školjke? Vim je odgovorio: - Postoje duge školjke, ljuskasta ili okrugla školjka, školjke s dugom tubularnom ljušturom, površnnske školjke, pojedinačne školjke, školjke s posebno otpornim oklopom, često su iznutra obložene sedefom. Konobar je zurio u njega. - Da li biste hteli naručiti školjke, gospodine? - Ne volim školjke - odsekao je Vim. Katarini su se sviđale osobe s kojima je radila, ali joj je Vim postao posebno draga osoba. Bio je sjajan, izvan njenog razumevanja, a istovremeno je izgledao povučen i usamljen. Katarina je jednog dana rekla Eveliii: - Postoji li neka mogućnost da Vim vodi normalan život? Da se zaljubi i oženi? Evelin je uzdahnula. - Rekla sam ti. On nema emocija. On neće nikad biti privržen nekome. Ali Katarina nije u to verovala. Jednom ili dvaput je u Vimovim očima ulovila blesak zanimanja - privrženosti - smeha - pa je poželela da ga izvuče, da mu pomogne. Ili je to bila njena mašta? Jednog su dana dobili poziv da prisustvuju balu u dobrotvorne svrhe u Savoji. Katarina je ušla u Vimovu sobu. - Vime, da li plešeš? Buljio je u nju. - Fokstrot je u četvorodobnoj meri sa sinkopiranim ritmom, što oblikuje jednu ritmičku jedinicu. Muškarac počinje osnovni korak levom nogom i kreće dva koraka napred. Žena počinje desnom nogom i vraća se dva koraka unazad. Slede dva polagana koraka pa brzi korak u desnim uglovima do sporih koraka. Da bi se spustio, muškarac korača napred levom nogom i nagiba se - polako - zatim kreće napred desnom nogom - polako. Zatim levom nogom kreće nalevo - brzo. Zatim zatvara desnom nogom prema levoj nozi - brzo. Katarina je stajala, ne znajući šta da kaže. On poznaje sve svetove, ali ne razume njihovo značenje. Konstantin Demiris je telefonirao. Bilo je kasno uveče i Katarina se spremala na spavanje. - Nadam se da vas nisam uznemirio. Ovde je Kosta.

45 - Ne, svakako da niste. - Bilo joj je drago što mu čuje glas. Nedostajao joj je razgovor s njim, trebao joj je njegov savet. Nakon svega, on je bio jedina osoba na svetu koja je zaista znala o njenoj prošlosti. Osećala se kao da razgovara sa starim prijateljem. - Mislio sam o vama, Katarina. Brinulo me nećete li London smatrati usamljenim mestom. Napokon, vi tu nikoga ne poznajete. - Katkad se osećam donekle usamljenom - priznala je Katarina. - Ali savladavam. Podsećam se na ono što ste mi rekli. Zaboraviti na prošlost, živeti za budućnost. - Tako je. Govoreći o budućnosti, ja ću sutra doći u London. Rado bih vas poveo na večeru. - Bilo bi mi veoma drago - toplo će Katarina. Želela je to. Imala bi priliku da mu kaže koliko mu je zahvalna. Kad je Konstantin Demiris spustio slušalicu, nasmejao se u sebi. Hajka je počela. Večerali su u Ricu. Trpezarija je bila elegantna, a hrana je bila prvoklasna, ali je Katarina bila suviše uzbuđena da bi pažnju posvetila bilo čemu osim čoveku koji je sedeo nasuprot njoj. Bilo je toliko toga što mu je htela reći. - Imate divne službenike - rekla je Katarina. - Vim je zapanjujuća osoba. Nikad nisam upoznala nekoga ko može. . . Ali Demiris nije slušao njene reči. Proučavao ju je, mislio je o tome kako je lepa, i kako je ranjiva. Ali je ne smem požurivajmi, zaključio je Demiris. Ne, igru ću igrati polako i uživati u pobedi. Ova će biti za tebe, Noel, i tvoga ljubavnika. - Hoćete li dugo boraviti u Londonu? - upita ra Katarina. - Samo dan ili dva. Imao sam neki posao za koji sam se morao pobrinuti. - To je bila istina. Ali je znao da je to mogao srediti i preko telefona. Ne, morao je doći u London da započne svoju kampanju kako bi Katarinu privukao bliže sebi, kako bi je učinio osećajno zavisnom o sebi. Nagnuo se napred. - Katarina, jesam li vam ikad govorio o vremenu kad sam radio na naftnim poljima u Saudijskoj Arabiji? Demiris je iduće večeri poveo Katarinu na večeru. - Evelin mi je rekla kako divno radite u preduzeću, nameravam vam dati povišicu. - Već ste bili toliko velikodušni - protestvovala je Katarina. - Ja... Demiris joj je pogledao u oči. - Vi ne znate kako ja mogu biti velikodušan. Katarina je bila zbunjena. On je samo ljubazan, mislila je. Ne trebam uobražavati ono što nije. Idućeg je dana Demiris bio spreman za odlazak. - Da biste hteli poći sa mnom do aerodroma, Katarina? - Da. - Bio je očaravajuća osoba koja gotovo oduzima dah. Bio je zabavan i sjajan, a laskala joj je njegova pažnja. Na aerodromu je Demiris blago poljubio Katarinj u obraz. - Drago mi je, Katarina, što smo neko vreme proveli zajedno. - I meni. Hvala vam, Kosta. Stajala je i gledala kako njegov avion poleće. On je prezauzetna osoba, pomisli Katarina. Nedostajaće mi.

46 6. Svi su uvek bili iznenađeni bliskim prijateljstvom između Konstaitina Demirisa i njegova šuraka, Spirosa Lambroua. Spiros Lambrou je bio gotovo isto tako bogat i moćan kao Demiris. Demiris je posedovao najveću flotu trgovačkih brodova na svetu, Spiros Lambrou je posedovao drugu po redu. Konstantin Demiris je imao vlast nad lancem novina i vazduhoplovnih kompanija, naftonosnih polja, čeličana i rudnika zlata, Spiros Lambrou je imao osiguravajuće kompanije, banke, ogromne količine nekretnina i hemijsku fabriku. Činilo se kao da su prijateljski suparnici, još bolje, drugari. - Nije li to divno - govorili su ljudi - da su dvojica od najmoćnijih ljudi na svetu tako veliki prijatelji? U stvarnosti, bili su nepomirljivi suparnici koji su se međusobno prezirali. Kad je Spiros Lambrou kupio jahtu dugu više od trideset metara, Konstantin Demiris je odmah naručio jahtu dugačku pedeset metara sa četiri G. M. dizel-motora, s posadom od trinaest ljudi, s dva brza motorna čamca, te bazenom za plivanje napunjenim svežom vodom. Kad je flota Spirosa Lambroua dostigla ukupno dvanaest tankera, nosivosti 200.000 tona, Konstantin Demiris je povećao svoju flotu na dvadeset tri tankera nosivosti 650.000 tona. Spiros Lambrou je nabavio nekoliko trkaćih konja, a Demiris je kupio veću štalu, i stalno je povećivao. Njih su se dvojica često viđali jer su zajedno bili u dobrotvornim odborima, sedeli su u upravnim odborima raznih korporacija, a katkad bi prisustvovali porodičnim okupljanjima. Po temperamentu su bili sasvim suprotni. Dok je Konstantin Demiris došao iz kanala, kako se to kaže, i borio se na putu sve do vrha, Spiros Lambrou je rođen kao aristokrata. Bio je vitak i elegantan muškarac, uvek besprekorno odeven, s uljudnim manirima starog sveta. Svoje je porodično stablo mogao pratiti sve do Ota Bavarskog, koji je svojevremeno vladao i Grčkom. Za vreme prvih političkih ustanaka u Grčkoj, mala manjina je nakupila bogatstvo u trgovini, brodarstvu i u zemljoposedu. Otac Spirosa Lambroua bio je jedan od njih, a Spiros je nasledio njegovo carstvo. Tokom godina, Spiros Lambrou i Konstantin Demiris su provodili svoju igru prijateljstva. Ali je svaki bio odlučan da na kraju uništi onog drugog, Demiris zbog svog instinkta preživljavanja, Lambrou zbog šurakova ponašanja prema Melini. Spiros Lambrou je bio praznoveran. Cenio je svoju dobru sreću u životu, i brinuo se oko toga da se ne suprotstavi bogovima. S vremena na vreme savetovao bi se s osobama osetljivim na sile koje ne priznaju fizički zakoni, s vidovnjacima i onima sklonim proročanstvima, oslanjajući se na njih da ga vode. Bio je dovoljno pametan da shvati prevare, ali je bila jedna takva osoba za koju je mislio da je neobična, strahovita. Ona je predvidela pobačaj njegove sestre Meline i ono što će se dogoditi tom braku, a i mnoge druge događaje koji su došli i prošli. Živela je u Atini. Zvala se Madam Piris.

47 Konstantan Demiris je navikao da u svoju kancelariju u Ulici Aghiou Geronda stiže svakog jutra tačno u šest sati. Do vremena kad su njegovi suparnici odlazili na posao, Demiris je već proveo nekoliko poslovnih sati sa svojim agentima iz mnogih zemalja. Demirisova privatna kancelarija je bila spektakularna. Pogled je bio veličanstven, s prozorima kojisu mu grad Atanu stavljali pod noge. Pod je bio od crnog granita. Nameštaj je bio od čelika i kože. Na zidovima je bila kubistačka umetnička zbirka slika Legera, Blakua i Pikasoa. Tu je bio i ogromni sto od stakla i čelika, uz kožnatu prestolnu stolicu. Na stolu je bila posmrtna maska Aleksandra Velikog, izrađena u kristalu. Ispod nje je bio natpis: "Aleksandros. Branitelj čoveka." Jednog jutra je privatni telefon Konstantina Demirisa zvonio kad je ušao u svoju kancelariju. Samo je pet-šest ljudi znalo za taj telefonski broj. Demiris je podigao slušalicu. - Kalimehra. - Kalimehra. - Glas s druge strane žice pripadao je Nikosu Veritosu, privatnom sekretaru Spirosa Lambroua. Zvučao je nervozno. - Oprostite mi što vas uznemiravam, gospodine Demiris. Rekli ste mi da vam telefoniram kad imam neku informaciju koja bi vas mogla... - Da. O čemu se radi? - Gospodin Lambrou namerava kupiti firmu koja se zove Aurora Internacional. Firma je upisana na njujorškoj berzi. Gospodin Lambrou ima prijatelja u upravnon odboru direktora, koji mu je rekao da će kompanija dobiti veliku vladinu narudžbu za izgradnju bombardera. Ovo je, svakako, vrlo poverljivo. Kad se to objavi, vrednost deonica će skočiti. - Nisam zainteresovan za tržište deonicama - odbrusio je Demiris. - Nemoj me više uznemiravati ukoliko mi nemaš nešto važno reći. - Žao mi je, gospodine Demiris. Mislio sam... Ali je Demiris spustio slušalicu. U osam sati, kad je u sobu ušao Demirisov pomoćnik Gianis Taros, Konstantin Demiris je podigao pogled - Na njujorškoj berzi se vodi i citira firma koja se zove Aurora Internacional. Obavesti sve novine da je firma pod istragom zbog prevara. Upotrebi anonimni izvor, ali razglasi o tome što više. Želim da lupaju po toj temi sve dok deonice ne padnu. A onda, počni kupovati sve dok ja ne steknem nadzor nad firmom. - Da, sir. Je li to sve? - Ne. Pošto steknem nadzor, objavi da su ta govorkanja bila bez osnove. O, da. Pobrini se da njujorškg berza, Nju Jork Stok Eksandž, bude izveštena da je Spiros Lambrou kupio svoje deonice zahvaljujući nedozvoljenoj i poverljivoj informaciji iznutra. Gianis Taros je rekao delikatnim glasom: - Gospodine Demiris, to je u Sjedinjenim Državama krivično delo. Konstantin Demiris se nasmešio. - Znam. Milju dalje, na Trgu Sintagma, Spiros Lambrou je radio u svojoj kancelariji. Njegovo je radno mesto odražavalo eklektički stil. Nameštaj se sastojao od retkih antiknih predmeta, mešavine francuskih i italijanskih. Tri su zida bila prekrivena radovim francuskih impresionista. Četvrti zid je bio posvećen belgijskim umetnicima, od Van Riselberga do De

48 Smeta. Na natpisu sa spoljašnje strane kancelarije pisalo je: Lambrou i kompanjoni. Ali, nikad nije bilo nikakvih kompanjona. Spiros Lambrou je nasledio uspešan posao od svoga oca, a tokom godina ga je izgradio u svetski konglomerat. Spiros Lambrou bi trebalo da bude srećan čovek. Bio je bogat i uspešan, a uživao je u izvrsnom zdravlju. Ali mu je bilo nemoguće biti istinski srećnim sve dok je Konstantin Demiris živ. Njegov šurak mu je bio anatema. Lambrou ga je prezirao. Demiris je bio polimicanos, čovek plodan u trikovima, nitkov bez morala. Lambrou je uvek mrzeo Konstantina zbog njegova ponašanja prema Melini, ali je divljačko suparništvo među njima imalo svoju strašnu vezu. To je počelo pre deset godina, za vreme ručka koji je Spiros Lambrou imao sa sestrom. Nikad ga nije videla tako uzbuđena. - Melina, jesi li znala da svakog pojedinačnog dana svet troši fosilno gorivo koje je bilo stvarano hiljadama godina? - Ne, Spiros. - U budućnosti će biti strahovita potražnja za gorivom, ali neće biti dovoljno tankera za tu svrhu. - Nameravaš izgraditi nekoliko tankera? Kimnuo je. - Ali ne običnih tankera. Ja ću izgraditi prvu flotu velikih tankera. Biće dvaput veći od sadašnjih. - Glas mu je bio ispunjen oduševljenjem. - Potrošio sam mesece proučavajući brojke. Slušaj ovo. Galon, nešto više od tri litre sirove nafte izvučene iz Perzijskog zaliva prevozi se za sedam centi do istočnih luka Sjedinjenih Država. Ali velikim tankerom prevoz bi pao na tri centa po galonu. Imaš li neku predstavu o tome šta bi to značilo? - Spiros - gde ćeš nabaviti novac za izgradnju takve flote? Nasmešio se. - To je lep deo moga plana. To me neće stajati ni jedne cente. - Šta? Nagnuo se napred. - Idućeg meseca idem u Ameriku radi razgovora s glavama velikih naftnih kompanija. S takvim tankerima mogu im prevoziti naftu za pola cene koju plaćaju. - Ali... ti nemaš velikih tankera. Njegov se osmeh pretvorio u cerekanje. - Nemam, ali ako dobijem dugoročne ugovore o čarteru za velike naftne kompanije, banke će mi posuditi novac koji mi je potreban da ih izgradim. Šta misliš o tome? - Mislim da si genije. To je sjajan plan. Melina je bila tako uzbuđena oko bratove ideje da ju je te večeri, za večerom, spomenula Demirisu. Kad je završila objašnjavanje, Melina ga upita: - Nije li to divna ideja? Konstantin Demiris je ćutao za trenutak. - Tvoj je brat sanjar. To se ne može ostvariti. Melina ga je iznenađeno pogledala. - Zašto ne, Kosta? - Zato jer je to ideja bez mozga. Na prvom mestu, neće biti tako velike potražnje za naftom, pa će ti mitski tankeri plovita prazni. Drugo, naftne kompanije neće svoju dragocenu naftu data fantomskoj floti koja i ne postoji. I treće, ti bankari kojima će otići - oni će ga smehom ispratiti iz svojih kancelarija.

49 Melinino se lice naoblačilo razočarenjem: - Spiros je bio tako oduševljen. Da li bi hteo porazgovarati s njim? Demiris je zatresao glavom. - Neka sanja taj svoj san, Melina. Bilo bi bolje kad ne bi znao za naš razgovor. - U redu, Kosta. Šta god ti kažeš. Već rano idućeg jutra, Konstantin Demiris je bio na putu prema Sjedinjenim Državama da razgovara o velikim tankerima. Znao je da svetskim naftnim rezervama izvan Sovjetskog Saveza i zemalja njegova bloka nadziru sedam sestara: Standard Oil Kompani iz Nju Džersija, Standard Oil Kompani iz Kalifornije, Gulf Oil, Teksas Kompani, Sokoni-Vakum, Rodžan DačŠel, i Anglo-Iran. Znao je da će ga ostale slediti - ako se on sporazume samo s jednom. Konstantin Demiris je prvo posetio upravne zgrade Standard Oila iz Nju Džersija. Imao je ugovoreni sastanak s Ovenom Kurtisom, četvrtim potpredsednikom. - Šta mogu učiniti za vas, gospodine Demiris? - Imam ideju za koju mislim da bi mogla biti od velike finansijske koristi za vašu kompaniju. - Da, spomenuli ste to preko telefona. - Kurtis je bacio pogled na svoj ručni sat. - Imam sastanak za nekoliko minuta. Ako biste mogli to reći ukrako... - Biću vrlo kratak. Prevoz galona sirove nafte iz Persijskog zaliva do istočne obale Sjedinjenih Država košta vas sedam centi. - To je tačno. - Šta biste rekli ako vam kažem da vam mogu garantovati prevoz vaše nafte za tri cente po galonu? Kurtis se nasmešio pokroviteljski. - A kako biste mogli izvesti to čudo? Demiris mu je tiho rekao: - S flotom tankera koji će imati dvostruki prenosni kapacitet od sadašnjeg. Ja mogu transportovati vašu naftu jednakom brzinom kojom je ispumpate iz zemljišta. Kurtis ga je pažljivo gledao, sada zamišljenog lica. - Gde ćete dobiti flotu velikih tankera? - Nameravam je izgraditi. - Žao mi je. Mi ne bismo bili zainteresovani da ulažemo u... Demiris mu je upao u reč. - Neće vas to koštati ni peni. Ja od vas tražim samo dugoročni ugovor za prevoz vaše nafte uz polovinu cene koju sada plaćate. Finansiranje ću osigurati od banaka. Nasta duga, teška pauza. Oven Kurtis je pročistio grlo. - Mislim da će biti najbolje da vas povedem gore, da se sastanete s predsednikom. To je bio početak. I druge su naftne kompanije htele potpisati ugovore za prevoz svoje nafte novim tankerima Konstantina Demirisa. Kad je Spiros Lambrou saznao šta se događa, bilo je prekasno. Odleteo je u Sjedinjene Države i uspeo potpisati nekoliko ugovora za prevoz velikim tankerima s nekim nezavisnim kompanijama, ali je Demiris ubrao kajmak s tržišta. - On je tvoj muž - besneo je Lambrou - ali ti se kunem, Melina, jednog ću ga dana naterati da plati zbog toga šta je učinio.

50 Melina se osećala bedno zbog toga šta se dogodilo Osećala je da je izdala svog brata. Ali kad se suočila sa svojim mužem, on je slegnuo ramenima. - Ja nisam išao k njima, Melina. Oni su došli kod mene. Kako sam ih mogao odbiti? I to je bio kraj razgovora. Ali su poslovna razmatranja bila nevažna u poređenju s Lambrouovim osećajima oko Demirisovog ponašanja prema Melini. Mogao je zanemariti činjenicu da je Konstantin Demiris bio ozloglašeni ljubavnik - na kraju, svaki čovek mora imati svoja zadovoljstva. Ali je Demiri bio tako otvoren u tom svom ponašanju da to nije bila samo uvreda Melini već i celoj porodici Lambrou. Demirisova avantura s glumicom Noel Pejdž bila je najprekomernijim primerom. To se pojavilo u novinskim naslovima celog sveta. Jednog dana, mislio je Spiros Lambrou. Jednog dana... Nikos Veritos, Lambrouov pomoćnik, ušao je u njegovu kancelariju. Veritos već petnaest godina radi za Spirosa Lambroua. Bio je kompetentan, ali nemaštovit čovek bez budućnosti, siv i bezličan. Rivalsto između dvojice šuraka dala je Veritosu, kako je smatrao, zlatnu mogućnost. Kladio se na Konstantina Demirisa da će pobediti, pa mu je s vremena na vreme prenosio poverljivu informaciju, nadajući se prikladnoj nagradi. Veritos je prišao Lambrou. - Oprostite. Ovde je g. Antoni Ricoli koji vas želi videti. Lambrou je udahnuo. - Završimo s tim - rekao je. - Uvedi ga. Antoni Ricoli je bio srednjih četrdesetih godina. Imao je crnu kosu, tanak orlovski nos, duboke smeđe oči. Hodao je kao bokser. Na sebi je imao skupo odelo žuto-sive boje, izrađeno po meri, zatim žutu svilenu košulju i cipele od mekane kože. Govorio je tiho i uljudno, ali je ipak delovao nekako čudno preteće. - Zadovoljstvo mi je da vas vidim, gosnodine Lambrou. - Sedite, gospodine Ricoli. - Ricoli je seo. - Šta mogu učiniti za vas? - Dakle, kao šta sam objasnio gospodinu Veritosu ovde, hteo bih uzeti u čarter jedan od vanšh teretnih brodova. Ja imam fabriku u Marselju, a želim isporučiti neke teške mašine u Sjedinjene Države. Ako se vi i ja možemo dogovoriti, ja bih vam u budućnosti mogao dati mnogo posla. Spiros Lambrou je proučavao čoveka koji je sedeo ispred njega, oslonivši se na naslonjač fotelje. Neprijatanan. - Je li to sve šta nameravate prevesti brodom gospodine Ricoli? - upita ga. Toni Ricoli se namrgodio. - Šta? Ja ne razumem. - Ja mislim da razumete - rekao je Lambrou. - Moj vam brodovi nisu na raspolaganju. - Zašta ne? O čemu vi govorite? - Droge, gospodine Ricoli. Vi ste diler droga. Ricolijeve se oči suziše. - Vi ste ludi! Slušate previše ogovaranja. Ali je to bilo više od ogovaranja. Spiros Lambrs je pažljivo proverio tog čoveka. Toni Ricoli je bi jedan od vrhunskih krijumčara droga u Evropi. On bio Mafija, deo organizacije, a pročuo se glas da su Ricolijevi transportni izvori presušili. Zbog toga je toliko želeo da se sporazume oko transporta. - Bojim se da ćete se morati obratiti na drugo mesto.