Sidney Sheldon - Ponoćne uspomene

101 uloge. Peri Bresler je raširio karte, trijumfalna izgleda lica. -Tri kralja. Ja sam pobedio? Mislio je Vikts Korontis. - Nije dovoljno dobro - nasmešio se. - Čisti fleš. - Spustio je karte i brzo posegnuo za bankom. - Stani! - Sal Prici je polako spustio svoje karte. - Tučem vas s kraljevskim flešom. Desetka do asa pikova. Viktor Korontis je pobledeo. Odjednom je oseća slabost, a srce mu stade besno udarati. - Isuse - rekao je Toni Ricoli. - Dva prokleta ravna fleša? - Okrenuo se Korontisu. - Žao mi je, Viktore. Ja ne... ja ne znam šta da kažem. Oto Dalton je rekao: - Mislim da smo gotovi večeras, gospodo. - Pogledao je na papir, pa se okren Viktoru Korontisu. - Dugujete mi šezdeset pet hilja dolara. Viktor Korontis je pogledao u Tonia Ricolia, zapanjen. Ricoli je bespomoćno slegnuo ramenima. Korontis je izvukao maramicu i stao brisati obrve. - Kako to želite platiti? - upita ga Dalton. - Gotovina ili ček? - Ja ne uzimam čekove - na to će Prici. Gledao je u Viktora Korontisa. - Uzeću gotovinu. - Ja... ja... - reči nisu htele van. Bio je svestan da se trese. - Ja... ja nemam to... Lice Sala Pricia je potamnelo. - Vi šta? I zaštektao je. Toni Ricoli će brzo. - Čekaj trenutak. Viktor hoće reći, da taj novac nema kod sebe. Rekao sam da je njegova reč dobra. - To ne stavlja hleb na moj sto, Ricoli. Ja hoću videti njegov novac. - Videćeš - uverljivo će Ricoli. - Imaćete ga za idućih nekoliko dana. Sal Prici je skočio na noge. - Odjebimo to. Ja nisam dobrotvorno društvo. Ja sutra želim novac. - Ne uzrujavajte se. Imaćete ga. Viktor Korontis je bio uhvaćen usred košmara a nije bilo izlaza iz njega. Sedeo je, nesposoban da se makne, svestan činjenice da drugi odlaze. Toni i Korontis su bili sami. Korontis je bio omamljen. - Ja... ja nikad ne mogu podići toliko novca - stenjao je. - Nikad! Ricoli je stavio ruku na Korontisovo rame. - Ne znam šta da ti kažem, Viktor. Ne znam šta je pošlo krivo. Smatram da sam ja izgubio noćas isto toliko novca koliko i ti. Viktor Korontis je obrisao oči. - Ali... ti to možeš sebi priuštiti, Toni. Ja... ja ne mogu. Moraću im objasniti da im ne mogu platiti. Toni Ricoli je rekao: - Promislio bih o tome da sam na tvome mestu, Viktore. Sal Prici je šef Sindikata pomoraca Istočne obale. Čujem da ti momci igraju prilično grubo. - Ne mogu sebi pomoći. Ako nemam novac, nemam novac. Šta mi može učiniti? - Dopusti mi da ti objasnim šta ti može učiniti - ozbiljno će Ricoli. - Može učiniti da ti njegovi momci nastrele ili odstrele kolena. Više nikad nećeš hodati. Može učiniti da ti bace kiselinu u oči. Više nikad nećeš videti. A onda, kad budeš doživeo sve moguće boli koje možeš izdržati, on će odlučiti hoće li te ostaviti da tako živiš ili će te ubiti. Viktor Korontis je piljio u njega, pepeljasta lica. -Ti... ti se šališ. - Voleo bih da je tako. To je moja greška, Viktore. Nije trebalo da ti dopustim igrati s

102 čovekom kakav je Sal Prici. On je ubica. - O, moj Bože. Šta ću učiniti? - Postoji li ikakav način da sakupiš taj novac? Korontis se stade histerično smejati. - Toni... jedva izdržavam porodicu od onoga što zarađujem. - Dakle, ako je tako, jedino šta ti mogu predložiti je da napustiš grad, Viktore. Možda da napustiš i zemlju. Pođi negde gde te Prici neće naći. - Ja to ne mogu učiniti - kukao je Viktor Korontis. - Imam ženu i četvoro dece. - Optužujući je gledao u Tonia Ricolia. - Rekao si da će to biti nameštaljka, da ne možemo izgubiti. Rekao si mi. - Znam i zaista mi je žao. To je uvek pre bilo kako treba. Jedino na šta mogu misliti jeste da je Prici varao. Korontisovo se lice ispunilo nadom. - Dakle, onda, ako je varao ne moram mu platiti. - I tu ima problem, Viktore - strpljivo će Ricoli. - Ako ga optužiš da je varao, ubiće te, a ako mu ne platiš, opet će te ubiti. - O, moj Bože - zastenjao je Korontis. - Ja sam mrtav čovek. - Zaista mi je strašno zbog svega ovog šta se dogodilo. Jesi li siguran da ne postoji način da sakupiš novac. - Trebalo bi mi da sto puta živim. Hiljadu puta. Sve što imam je pod hipotekom. Gde bih ja dobio... I u tom je trenutku Toni Ricoli odjednom osetio nadahnuće. - Čekaj malo, Viktore! Zar nisi rekao da eksponati u muzeju vrede mnogo novaca? - Jesam, ali kakve to ima veze s... - Dopusti mi da završim. Rekao si da su kopije dobre poput originala. - Naravno da nisu. Stručnjak bi rekao... - Ma! Stani. Šta ako jedan od tih eksponata nedostaje a na njegovo se mesto stavi kopija? Hoću reći, kad sam ja bio u muzeju bilo je i mnogo turista. Zar bi oni mogli razlikovati? - Ne, ali... ja... ja znam na šta ti ciljaš. Ne, ja to nikad ne bih mogao učiniti. Ricoli mu je rekao smirujuće: - Razumem, Viktore. Samo sam pomislio da bi muzej mogao pregoreti jedan mali eksponat. Imaju ih toliko. Viktor Korontis je zatresao glavom. - Ja sam dvadeset godina kustos u tom muzeju. Nikad ne bih mogao pomisliti na tako nešto. - Žao mi je. Nije ni trebalo da ti to predložim. Jedini razlog zašto sam pomislio na to bila je želja da ti tako spasem život. - Ricoli je ustao i protegnuo se - Dakle, kasno je. Držim da će ti se žena pitati gde si. Viktor Korontis je zurio u njega. - To bi mi moglo spasiti život? Kako? - To je jednostavno. Ako uzmeš jedan od tih antiknih... - Antikviteta. - ...antikviteta... i daš ih meni, ja bi ih mogao izneti iz zemlje i prodati ih za tebe, pa Priciu dati novac koji mu duguješ. Mislim da bih ga mogao privoleti da toliko pričeka. I tako bi se ti lišio brige. Ne mora ti ni reći da bih se izložio velikom riziku zbog teb jer bih - kad bi me

103 uhvatili - bio u gadnom sosu. Ali ti nudim da tako postupim jer osećam da ti to dugujem. To je moja greška, a sada si ti u ovom sosu. - Ti si dobar prijatelj - rekao je Viktor Korontn - Ali te ja ne mogu okriviti. Nije trebalo da ulazim u tu igru. Ti si mi nastojao učiniti uslugu. - Znam. Ali sam se nadao da će poći drugačije. Dobro, hajde da malo odspavamo. Sutra ću razgovarati sa tobom. Laku noć, Viktore. - Laku noć, Toni. Telefonski poziv u muzej usledio je idućeg jutra. - Korontis? - Da? - Ovde Sal Prici. - Dobro jutro, gospodine Prici. - Ja zovem zbog one sitnice od šezdeset pet hiljada dolara. Kad to mogu podići? Viktor Korontis stade teško disati. - Ja... ja nemam novca baš sada, gospodine Prici. S druge strane žice nasta zlokobna šutnja. - Kavu vi vrstu igre igrate sa mnom? - Verujte mi, ja ne igram nikakvu igru. Ja... - Onda ja hoću svoj jebeni novac. Je li to jasno? - Da, gospodine. - U koje se vreme muzej zatvara? - Šest... šest sati. - Biću tamo. Donesite moj novac ili ću vam razbitlj lice. A posle toga, posle ću vas uistinu udesiti. Linija je zamrla. Viktor Korontis je sedeo u panici. Hteo se sakriti. Ali gde? Obuze ga osećaj potpunog očajanja, uhvaćen u igru "ako",odnosno "samo da nisam". Samo da te večerš nisam pošao u kasino, samo da nisam nikad upoznao Tonia Ricolia, samo da sam poslušao obećanje koje sam dao svojoj ženi da se više nikad neću kockati. Zatresao je glavom da razabere misli. Moram nešto učiniti - odmah. U tom je trenutku u njegovu kancelariju ušao Toni Ricoli. - Dobro jutro, Viktore. Bilo je šest i trideset. Osoblje je otišlo svojim kućama, a muzej je već pola sata bio zatvoren. Viktor Korontis i Toni Ricoli su gledali u prednja vrata zgrade. Korontis je bio sve nervozniji. - Šta ako kaže ne? Šta ako svoj novac hoće večeras? - Ja ću s njim razgovarati - rekao je Toni Ricoli. - Samo pusti da ja govorim. - Šta ako se ne pojavi? Šta ako samo... znaš... nekoga pošalje da me ubije? Misliš li da bi to mogao učiniti? - Ne dok postoji mogućnost da dobije svoj novac - poverljivo će mu Ricoli. U sedam sati, Sal Prici se najzad pojavio. Korontis je požurio prema vratima i otvorio ih. - Dobro veče - rekao je. Prici je gledao u Ricolia. - Koja jebena stvar drži tebe ovde? - Okrenuo se Viktoru Korontisu. - Ovoje samo između nas. - Polako - rekao je Ricoli. - Ja sam ovde da pomognem. - Ne treba mi tvoja pomoć. - Prici se okrenuo Korontisu. - Gde je moj novac?

104 - Ja... ja ga nemam. Ali... Prici ga je zgrabio za vrat. - Slušaj ti, kurčiću. Ili ćeš mi večeras dati taj novac, ili ću s tobom nahraniti ribe. Da li me razumeš? Toni Ricoli je opet uzeo reč: - Hej, oladi. Dobićeš svoj novac. Prici se sad okrenuo Ricoliu: - Rekao sam ti da ostaneš izvan ovoga. To nije tvoj posao. - Ja hoću da to bude moj posao. Ja sam Viktorov prijatelj. Viktor nema gotovine baš sada, ali ima način kako da ti je nabavi. - Ima li on novac, ili nema? - Ima, i nema - odgovorio je Ricoli. - Kakav je to dovraga odgovor? Ruka Tonia Ricolia je okružila sobu. - Novac je tu. Sal Prici je pogledom pretraživao prostoriju. - Gde? - U tim ormarima. Oni su puni antika... - Antikviteta - automatski će Korontis. - ...koje vrede bogatstvo. Ja govorim o milionima. - Daa? - Prici se okrenuo da pogleda u ormare. - Kakva korist od njih dok su zaključane u ormarima? Ja hoću gotovinu. - Dobićeš gotovinu - smirujuće će Ricoli. - Dvostruko od onoga šta ti duguje naš prijatelj. Moraš biti samo malo strpljiv, to je sve. Viktor nije prevarant u igri. Samo mu je potrebno malo više vremena. Reći ću ti njegov plan. Viktor će uzeti jednu od onih antika... antikviteta... i pobrinuti se da se to proda. Čim dobije novac, platiće ti. Sal Prici je zatresao glavom. - Meni se to ne sviđa. Ja ništa ne znam o ovoj antiknoj robi. - I ne moraš znati. Viktor je jedan od najvećih eksperata na svetu. - Toni Ricoli je otišao do jednog ormara i pokazao na mermernu glavu u vitrini. - Šta bi rekao koliko ovo vredi, Viktore? Viktor Korontis je progutao: - To je boginja Higeja, četrnaesto stoleće pre naše ere. Svaki sakupljač bi sa zadovoljstvom platio dva ili tri miliona dolara za ovo. Ricoli se okrenuo Sal Priciu: - Tu smo. Shvataš na šta mislim? Prici se namrštio: - Ja ne znam. Koliko ću dugo morati čekati? - Za mesec dana ćeš imati svoj novac udvostručen! Prici je razmislio na trenutak, a onda klimnuo. - Okej, ali ako moram čekati mesec dana, ja hoću više. - Recimo još dve stotine velikih. Toni Ricoli je pogledao na Viktora Korontisa. I Korontis je klimao glavom. - Okej - rekao je Ricoli. - To je dogovor. Sal Prici je prišao kustosu. - Dajem ti trideset dana. Ako do tada ne budem imao taj novac, ti si hrana za pse. Jesam li bio jasan? Korontis je progutao. - Da, gospodine. Na Tonia Ricolia je bacio dug, oštar pogled: -Ti mi se ne sviđaš. Gledali su dok se Sal Prici okrenuo i izašaoj kroz vrata. Korontis je utonuo na stolicu i stao brisati obrve. - O, moj Bože - rekao je. - Mislio sam da će me ubiti. Misliš li da bismo mogli dobiti njegov novac za trideset dana?

105 - Svakako - obećao je Toni Ricoli. - Sve šta moraš učiniti je da jednu od tih stvari izvučeš iz vitrine i na njeno mesto staviš kopiju. - Kako ćeš je izneti iz zemlje? Ako te ulove ići ćešu zatvor. - Znam - odvažno će Toni Ricoli. - Ali je to prilika koju moram iskoristiti. Toliko ti dugujem Viktore. Jedan sat kasnije, Toni Ricoli, Sal Prici, Oto Dalton, Peri Bresler i Marvin Sejmur su pili u apartmanu hotela Dalton. - Glatko kao svila - hvalio se Ricoli. - Kopile se popišalo u gaće. Sal Prici se nacerio: - Uplašio sam ga, ha? - Uplašio si mene - na to će Ricoli. - Treba da si jebeni glumac. - Kako sada stoji stvar? - upita Marvin Sejmur. Ricoli je odgovorio: - Dogovor je da mi on da jednu od tih antika. Ja ću naći načina da je prokrijumčarim iz zemlje i prodam je. Onda ću svakom od vas dati njegov deo. - Lepi - javio se Peri Bresler. -To mi se sviđa. To je kao da imaš zlatni rudnik, pomislio je Ricoli. Kad Korontis jednom uđe u ovo, on je skuvan, nema načina da nas se otarasi. Nateraću ga da očisti celi taj prokleti muzej. Marvin Sejmur je upitao: - Kako ćeš tu stvar izneti iz zemlje. - Naći ću načina - rekao je Toni Ricoli. Naći ću načina. Morao je. I to brzo. Alfredo Mankuso i Đino Laveri su čekali.

106 13. U sedištu policije u Ulici Stadio sazvan je hita sastanak. U sobi za sastanke bili su šef policije Dmitri, inspektor Tinou, inspektor Nicolino, Valt Keldž agent američkog ministarstva za finansije, i još nekoliko detektiva. Atmosfera je bila sasvim drugačija nego na prethodnom sastanku. Inspektor Nicolino je govorio: - Sada imamo razloga za verovanje da je vaša informacija bila tačna, gospodine Keldž. - Naši nam izvori kažu da Toni Ricoli pokušava pronaći način kako da iz Atine prokrijumčari veliku isporuku heroina. Već smo počeli tražiti moguće skladište u kojem je mogao pohranita svoju robu. - Jeste li stavili "rep" na Ricolia. - Jutros smo povećali broj ljudi. - rekao je šef Dmitri. Valt Keldž je udahnuo: - Nadam se da nije prekasno. Inspektor Nikolino je odredio dva tima detektiva koji će pratiti Tonia Ricolia, ali je potcenjivao svoj subjekt. Posle podne je Ricoli postao svestan da ima društvo. Kada bi napustio mali hotel u kojem je boravio, imao je pratnju, a kad bi se vratio neko bi neusiljeno dangubio u pozadini. To su bili pravi profesinalci. Ricoliu se to sviđalo. To je bio znak uvažavanja prema njemu. Sada ne samo da je trebao naći način kako da heroin iznese iz Atine, već je morao prokrijumčariti i neprocenjivi antikvitet. Alfredo Mankuso i Đino Laveri su mi za leđima, a policija je sva na meni popu mokrog čaršava. Moram brzo uspostaviti kontak. Jedino ime koje mu je neposredno palo na pamet bilo je Ivo Brugi, beznačajni brodovlasnik u Rimu. Ricoli je već u prošlosti obavljao poslove s Brugiem. To baš nije velika mogućnost za uspeh, ali je bolje nego ništa. Ricoli je bio siguran da ima prisluškivač na telefnu u svojoj hotelskoj sobi. Ja moram smisliti nameštaljku - način kako ću primati telefonske pozive u hotelu. Sedeo je i dugo razmišljao. Najzad je ustao i pošao prema sobi preko hodnika. Pokucao je i vrata. Vrata je otvorio stariji muškarac, zlovoljna izraza lica. - Daa? Ricoli je sve bacio na šarm. - Oprostite mi - reka je. - Žao mi je što vas uznemiravam. Ja sam vaš sused. Pitam se da li bih mogao ući i razgovarati s vama jednu minutu? Čovek ga je sumnjičavo posmatrao: - Otvorite vrata u svojoj sobi. Toni Ricoli se nasmešio: - Svakako. - Pošao hodnikom, izvukao ključ iz džepa i otvorio vrata. Čovek je klimnuo: - U redu. Uđite. Toni Ricoli je zatvorio vrata i ušao u sobu. - Šta hoćete?

107 - Zapravo je to jedan lični problem i mrzi me zbog toga vas uznemiravam, ali... Dakle, evo istine, ja sam na sredini postupka dobivanja razvoda, a moja se žena pobrinula da me prati. - Zatresao je glavom, gadeći se. - Ona je čak stavila bubu na moj telefon u sobi. - Žene! - zagraktao je njegov sused. - Neka ih Bog kazni. Prošle sam se godine razveo sa svojom ženom. Trebalo je da to učinim pre deset godina. - Doista? No, bez obzira na to, pitao sam se da li biste bili tako dobri da mi dopustite da nekolicini svojih prijatelja dam vaš telefonski broj kako bi mi mogli ovde telefonirati. Obećavam vam da neće biti mnogo telefonskih poziva. Čovek strese glavom: - Ja ne mogu biti uznemi... Ricoli je izvukao novčanicu od sto dolara iz džepa i rekao: - Ovo je za vaš trud. Čovek je oblizao usne. - O. Dakle, svakako - rekao je. - Mislim da će biti u redu. Prijatelju sapatniku ću sa zadovoljstvom učiniti uslugu. - To je zacelo ljubazno od vas. Kada god bude poziv za mene, samo mi pokucajte na vrata. Biću ovde ceo dan. - U redu. Rano idućeg jutra, Ricoli je došao u javnu telefonsku govornicu da telefonira Ivu Brugiu. Nazvao je centralu i zatražio vezu s brojem u Rimu. - Molim vas, da li je tu gospodin Brugi. - Ne, nije kući. - Kada će doći? - Neznam. - Kažite mu, molim vas, da se javi gospodinu Ricoliju. Ricoli je ostavio telefonski broj centrali u svom hotelu i broj sobe svoga suseda. Vratio se u svoju sobu. Mrzeo je tu sobu. Neko mu je rekao da je grčka reč za hotel xenodochion, šta znači spremište za strance. To je više poput jebena zatvora, mislio je Ricoli. Nameštaj je bio ružana stara zelena sofa, dva izbrazdana stočića sa svetiljkama, mali pisaći sto sa svetiljkom i stolicom, i krevet koji mora da je projektovao Torljuemada. Iduća je dva dana Toni Ricoli proveo u svojoj sobi čekajući kucanje na vrata, upućujući hotelskog momk da mu donese hranu. Nije bilo poziva. Tako mu jebeno svega, gde je Ivo Brugi? Tim za praćenje izveštavao je inspektora Nicolino i Valta Keldža. - Ricoli se zatvorio u svoj hotel. Nije se pomakao četrdeset osam časova. - Jeste li sigurni da je u sobi? - Da, gospodine. Sobarice ga vide ujutro i navečer kad spremaju njegovu sobu. - Šta je s telefonskim pozivima? - Niti jedan. Šta želite da radimo? - Sedite pažljivo. Nekako će se pokrenuti pre ili posle. I uverite se da prisluškivač na njegovom telefonu funkcioniše. Idućeg je dana zazvonio telefon u Ricolievoj sobi. Sranje! Nije trebalo da ga Brugi zove u ovu sobu. Idiotu je ostavio poruku da ga zove u susedovu sobu. Mora biti oprezan. Ricoli je uzeo slušalicu.

108 - Da? Glas je rekao: - Je li to Toni Ricoli? To nije bio Brugiev glas. - Ko je to? - Pre neki dan ste me posetili s poslovnim predlogom, gospodine Ricoli. Ja nisam pristao na vaš predlog. Mislim da bismo vi i ja mogli opet porazgovarati otome. Toni Ricoli je odjednom osetio naglo uzbuđenje. Spiros Lambrou! Tako se kopile okrenulo unazad. Nije mogao poverovati svojoj sreći. Svi su moji problemi rešeni. U isto vreme mogu poslati i heroin i antiku. - Daa. Svakako. Sa zadovoljstvom ću porazgovarat o tome. Kad biste hteli razgovarati? - Da li bi to moglo biti danas posle podne? Tako, on je gladan za poslom. Jebeni bogataši su isti. Nikad nemaju dovoljno. - Lepo. Gde? - Zašto ne dođete u moju kancelariju? - Biću tamo. - Toni Ricoli je spustio slušalicu oduševljen. U hodniku hotela, nazočaran detektiv je javljao svojoj bazi. - Ricoli je upravo primio telefonski poziv. On će se s nekim susresti u njegovoj kancelariji, ali čovek nije rekao ime, a mi ne možemo ući u trag pozivu. - U redu. Pokrivajte ga kad napusti hotel. Javite mi kamo je otišao. - Da, gospodine. Deset minuta posle toga, Toni Ricoli se provukao kroz prozor podruma i izašao na prolaz iza hotela. Dvaput je promenio taksi da se uveri da ga niko ne sledi, pa se zaputio u kancelariju Spirosa Lambroua. Od onog dana kad je Spiros Lambrou posetio Melinu u bolnici zakleo se da će osvetiti svoju sestru. Ali nije bio u stanju smisliti dovoljno strašnu kaznu za Konstantina Demirisa. A onda, s posetom Georgiosa Latoa i iznenađujućom vesti koju mu je saopštila madame Paris, u ruci je imao oružje koje će uništiti njegovog šuraka. Njegov je sekretar objavio: - Ovde je g. Entoni Ricoli koji želi razgovarati s vama. On nema ugovoren sastanak i ja sam mu rekao da vi ne biste mogli... - Pošalji ga unutra. Spiros Lambrou je gledao Ricolia kako ulazi, nasmešen i samouveren. - Hvala vam što ste došli, gospodine Ricoli. Toni Ricoli se nacerio: - Moje zadovoljstvo. Dakle, zaključili ste da vi i ja uđemo u zajednički posao, ha? - Ne. Osmeh je iščezao s lica Tonia Ricolia. - Šta ste rekli? - Rekao sam ne. Nije mi namera da s vama ulazim u posao. Toni Ricoli ga je gledao, zatečen i zbunjen. - Onda, zašto ste me dođavola pozvali? Rekli ste da imate predlog za mene i... - Imam. Kako bi vam se svidelo da upotrebite flotu Konstantina Demirisa?

109 Toni Ricoli je utonuo na stolicu. - Konstantin Demiris? O čemu vi govorite? On ne bi nikad... - Da, on bi. Mogu vam obećati da će vam g. Demiris sa zadovoljstvom dati sve šta želite. - Zašto? Šta on dobiva od toga? - Ništa. - To nema nikakvog smisla. Zašto bi Demiris pristao na takav posao? - Drago mi je da ste to upitali. - Lambrou je pritisnuo dugme interfona. - Donesi malo kafe, molim te. - Pogledao je u Tonia Ricolia. - Kakvu želite kafu? - Crnu, bez šećera. - Crnu, bez šećera, za gospodina Ricolia. Kad je kafa bila poslužena i kad je sekretar otišao iz sobe, Spiros Lambrou je rekao: - Ispričat ću vam pričicu, gospodine Ricoli. Toni Ricoli ga je pažljivo gledao. - Pucajte. - Konstantin Demiris je oženjen mojom sestrom. Pre više godina imao je ljubavnicu. Njeno ime je Noel Pejdž. - Glumica, tačno? - Da. Ona ga je varala s čovekom koji se zvao Lari Daglas. Noel i Daglas odoše na sud, gde im je suđeno zbog ubistva Daglasove žene jer mu ona nije htela dati razvod. Konstantin Demiris je uzeo advokata koji se zove Napoleon Cotas da brani Noel. - Sećam se da sam nešto čitao o tom suđenju. - Postoji i ono što nije bilo u novinama. Vidite, moj dragi šurak nije imao nameru da spasi život svoj neverne ljubavnice. Hteo je osvetu. Unajmio je namerno Cotasa kako bi bio siguran da će Noel biti osuđena. Pred kraj suđenja, Napoleon Cotas je rekao optuženima da se dogovorio sa sudijama - ako oni priznaju krivicu da neće biti smaknuti. To je bila laž. Izjavili su da su krivi i bili smaknuti. - Možda je taj Cotas uistinu mislio da... - Dopustite mi da završim, molim vas. Telo Katarine Daglas nikad nije bilo pronađeno. Razlog zašto nije pronađeno, gospodine Ricoli, je u tome što je ona živa. Konstantin Demiris ju je sakrio na sigurno mesto. Toni Ricoli je zurio u njega. - Pričekajte trenutak, Demiris je znao da je ona živa, ali je pustio da njegova ljubavnica i njen dragi odu u smrt zbog toga što su je ubili? - Tačno. Ja ne znam tačno kako to stoji u zakonu, ali sam uveren da bi moj šurak, kad bi činjenice izbile na površinu, proveo dobar deo vremena u zatvoru. Najmanje što se može reći, zacelo bi bio uništen. Toni Ricoli je sedeo i razmišljao o onome što je čuo. Tu je bila neka zagonetka. - Gospodine Lambrou, zašto mi sve to govorite? Usne Spirosa Lambroua su se pokrenule u blaženi osmeh. - Zato što svom šuraku dugujem uslugu. Želim da ga posetite. Imam osećaj da će biti vrlo srećan da vam omogući da upotrebite njegove brodove.

110 14. U njemu su ludovale oluje koje nije mogao svladati, teške uspomene duboko u njemu bez toplih uspomena da ih rastvore. Počele su pre godinu dana s njegovim činom osvete prema Noeli. Mislio je da je s tim svršio, da je prošlost, zakopana. Nikad mu nije palo na pamet da bi moglo biti obrnuto, sve dok, se neočekivano, Katarina Aleksander nije vratila u njegov život. To je zahtevalo uklanjanje Frederika Stavrosa i Napoleona Cotasa. Igrali su smrtonosnu igru protiv njega, ali on je pobedio. Ali ono što je Konstantina Demirisa iznenadilo bilo je koliko je uživao u riziku, sečivnoj oštrici uzbuđenja. Posao je očaravajući, ali bledi u poređenju s igrom života i smrti. Ja sam ubica, mislio je Demiris. Ne - ne ubica. Krvnik. I umesto da se zgrozi zbog toga, to ga je ushićivalo. Konstantin Demiris je primio nedeljni izveštaj aktivnosti Katarine Aleksander. Do sada je sve teklo savršeno. Njena je društvena aktivnost bila ograničena na ljude s kojima je radila. Prema Evelini, Katarina je katkad izlazila s Kirkom Rejnoldsom. Ali, budući da je Rejnolds radio za Demirisa, to nije bio nikakav problem. Jadna devojka mora da je očajna, mislio je Demiris. Rejnolds je dosadan. Nije mogao govoriti o bilo čemu drugome osim o pravu. Ali sve je to dobro. Što Katarina bude očajnije želela društvo biće mu jednostavnije. Rejnoldsu dugujem zahvalnost. Katarina se redovno viđala s Kirkom Rejnoldsom, verovala je da je on sve više i više privlači. Nije bio zgodan, ali je zacelo bio privlačan. Svoju lekciju o zgodnima naučila sam sa Lariem, pomisli Katarina iskrivivši usta. Stara je poslovica tačna: zgodan je koliko zgodan može biti. Kirk Rejnolds je bio pažljiv i pouzdan. On je neko na koga mogu računati, mislila je Katarina. Ne osećam nikakvu veliku zažarenu iskru ali verovatno više i neću. Lari se pobrinuo za to. Dovoljno sam zrela da se opredelim za muškarca kojeg ja poštujem, koji mene poštuje kao saputnicu, za nekoga sa kime mogu deliti lep, zdrav život a da se ne brinem oko toga hoće li me baciti s vrha brda, ili će me zakopati u mračnoj pećini. Pošli su u pozorište da gledaju predstavu Lady's Not for Burning od Kristofera Fria, i, druge večeri, September Tide s Gertrudom Laurence. Bili su u noćnim lokalima. Činilo se da svi orkestri sviraju "Temu Trećeg čoveka" i "La Vie En Rose". - Iduće nedelje idem u St. Moric - Kirk Rejnolds je rekao Katerini. - Jesi li razmišljala o tome? Katarina je o tome mnogo razmišljala. Bila je sigurna da je Kirk Rejnolds zaljubljen u nju. I ja njega volim, mislila je Katarina. Ali su voleti i biti zaljubljen dva različita ocećaja, zar ne? Ili sam ja samo glupa romantičarka? Šta je tražim, drugog Laria? Nekoga tko će me podići u vazduh, zaljubiti se u drugu ženu, i pokušati da me ubije? Kirk Rejnols bi bio divan suprug. Zašto oklevam? Te su večeri Katarina i Kirk večerali u Mirabeli, za vreme deserta Kirk joj je rekao: - Katarina, u slučaju da to ne znaš, ja te volim. Želim se oženiti sa tobom.

111 Osetila je naglo uzbuđenje. - Kirk ... - I nije bila sigurna šta namerava reći. Moje će sledeće reči, mislila je Katarina, izmeniti moj život. Bilo bi jednostavno reći da. Šta me zadržava? Je li to strah od prošlosti? Hoću li celi život proživeti u strah. Ne smem dopustiti da se to dogodi. - Keti... - Kirk - zašto ne odemo zajedno u St. Moric? Kirkovo lice je sinulo. - Znači li to... - Videćemo. Kad jednom vidiš kako skijam, verovatno više nećeš poželeti da se oženiš sa mnom. Kirk se smejao: - Ništa me na svetu ne bi moglo sprečiti da se oženim tobom. Učinila si me vrlo srećnim. Otići ćemo 5. novembra, na Dan Gija Fejkesa. - Šta je Dan Gija Fejkesa? - To je očaravajuća priča. Kralj Džejms je provodio strogu antikatoličku politiku, pa je grupa istaknutih rimokatolika stvorila zaveru da sruše vladu. Vojnik koji se zvao Gij Fejkes doveden je iz Španije da vodi urotu. Pobrinuo se da tonu baruta u trideset šest bačvi bude sakriveno u podrumu Kuće lordova. Ali onog jutra kad su te bačve trebale dignuti u vazduh taj gornji dom parlamenta, jedan od urotnika je izvestio vlasti o njima, pa su svi bili uhvaćeni. Gija Fejkesa su mučili, ali nije hteo govoriti. Sve su urotnike smaknuli. A sada, svake godine u Engleskoj, dan otkrića urote slave kresovima i vatrometom, a dečačići prave likove "Gija". Katarina je zatresla glavom: - To je priličnoj mračan praznik. Nasmešio se i tiho joj rekao: - Ja obećavam da naš neće biti mračan. Noć pre nego što će otputovati, Katarina je oprala kosu, dvaput se spakovala i raspakovala, osećajući se bolesnom od uzbuđenja. U životu je telesno poznavala sam dvojicu muškaraca, Viliama Frejzera i svoga muža. Je li još upotrebljavaju reči kao što je "telesno"? Pitala se Katarina. Moj Bože, nadam se da se sećam kako se to radi. Kažu da je to poput vožnje biciklom, kad se jednom nauči, više se nikad ne zaboravlja Možda će se razočarti sa mnom u krevetu. Možda ću se u krevetu ja razočarti sa samom sobom. Možda bi bilo najbolje da prestanem brinuti oko toga, te da pođem na spavanje. - Gospodine Demiris? - Da. - Katarina Aleksander je jutros otputovala u St. Moric. Nasta tišina. - St. Moric? - Da, gospodine. - Je li otišla sama? - Ne, gospodine. Otišla je s Kirkom Rejnoldsom. Ovog je puta šutnja duže potrajala. - Hvala vam Evelin. Kirk Rejnolds! To je nemoguće. Šta je mogla videti na njemu? Predugo sam čekao. Trebalo je da se brže pokrenem. Moraću nešto preduzeti oko ovoga. Ne smem je pustiti... Začu se telefonski signal njegove sektetarice. - Gospodine Demiris, ovde je gospodin Entoni Ricoli i želi vas videti. On nema dogovoreni sastanak i...

112 - Onda zašto me uznemiravaš? - upita Demiris. Ljutito je pritisnuo dugme i prekinuo vezu. Šum internog telefona opet se čuo. - Žao mi je što vas uznemiravam. Gospodin Ricoli kaže da ima poruku za vas od gospodina Lambroua. Kaže da je vrlo važno. Poruka? Čudno. Zašto je njegov šurak ne bi sam dostavito? - Neka uđe. - Da, gospodine. Tonia Ricolia su uveli u kancelariju Konstantina Demirisa. Gledao je oko sebe sa uvažavanjem. Bilo je još luksuznije nego u kancelariji Spirosa Lambroua. - Lepo je od vas što ste me primili gospodine Demiris. - Imate dve minute. - Spiros me poslao vama. Mislio je da vi i ja trebamo porazgovarati. - Doista? A o čemu to imamo razgovarati? - Da li bih mogao sesti? - Ne mislim da ćete tako dugo ostati. Toni Ricoli se smestio na stolicu nasuprot Demirisu. - Ja imam fabriku, gospodine Demiris. Šaljem stvari u razne delove sveta. - Shvatam. I želite čartirati jedan od mojih brodova. - Tačno. - Zašto vas je Spiros poslao k meni? Zašto ne čartirate jedan od njegovih brodova? U ovom momentu ima dva broda u stanju mirovanja? Toni Ricoli je slegnuo ramenima. - Mislim da mu se ne sviđa roba koju želim da prevozim na brodu. - Ne razumem. Koja je to vaša roba koju šaljete? - Droga - tiho će Toni Ricoli. - Heroin. Konstantin Demiris je zurio u njega u neverici. - I vi očekujete od mene...? Gubite se odavde pre nego pozovem policiju. Ricoli je klimnuo prema telefonu: - Učinite to odmah. Gledao je Demirisa kako poseže za slušalicom: - I ja bih hteo s njima razgovarati. Hteo bih im reći sve o suđenju Noeli Page i Lariju Daglasu. Konstantin Demiris se zamrznuo: - O čemu to govorite? - Govorim o dvema osobama koje su smaknute zbog ubistva žene koja je još živa. Lice Konstantina Demirisa sasvim je pobelelo. - Mislite li da bi možda policija bila zainteresovana za taj slučaj, gospodine Demiris? Ako oni nisu, možda bi to štampu zanimalo, ha? Ja već mogu videti novinske naslove, a vi? Mogu li vas zvati Kosta? Spiro mi je rekao da vas svi vaši prijatelji zovu Kosta a ja mislim da ćemo vi i ja postati dobri prijatelji. Znate zašto? Zato što dobri prijatelji ne izdaju jedan drugog. Taj majstorluk koji ste izveli čuvaćemo kao našu tajnu, hoćemo li? Konstantin Demiris je ukočeno sedeo na stolici. Kad je progovorio, glas mu je bio hrapav. - Šta hoćete?

113 - Rekao sam vam. Želim čartirati jedan od vaših brodova. Budući, da smo vi i ja tako dobri prijatelji mislim da mi vi nećete naplatiti taj čarter, zar ne? Recimo da je to usluga za uslugu. Demiris je duboko uzdahnuo: - Ja vam to ne mogu dopustiti. Ako ikad izbije na videlo da sam dopustio krijumčarnje droge na nekom od mojih brodova mogao bih izgubiti svoju flotu. - Ali ovo neće izaći u javnost, je li tako? U mom poslu, nema oglašavanja. Mi ćemo to obaviti vrlo tiho. Izraz lica Konstantina Demirisa postao je tvrd. - Vi uveliko grešite. Vi me ne možete uceniti. Znate li vi ko sam ja? - Daa. Vi ste moj novi partner. Vi i ja ćemo zajednički raditi dugo vremena. Kosta dušo, ako kažeš ne, ja idem ravno na policiju i pred štampu. Prosuću sve što znam, celu priču. A onda ode sve dolje, sav tvoj ugled i tvoje jebeno carstvo. Nastade duga, bolna tišina. - Kako, kako je to moj šurak doznao? Ricoli se naceri. - To nije važno. Ono što je važno je da imam tvoja jaja u šaci. Ako ih samo malo stegnem, ti si eunuh. Važno je i to da ćeš pevati soprano ostatak svog života, ili ćeš se baviti pevanjem u zatvorskoj ćeliji. - Toni Ricoli pogleda na sat.- Moj bože, moje dve minute su istekle. - Ustao je na noge. - Kada izađem odavde dajem ti šezdeset sekundi da odlučiš da li sam tvoj partner ili ne. Konstantin Demiris je odjednom izgledao deset godina stariji. Iz lica mu je nestala sva boja. Nije imao nikakvih iluzija o tome što bi se dogodilo ako bi detalji suđenja izašli na videlo. Štampa bi ga živog pojela. Portretirali bi ga kao čudovište i ubicu. Mogli bi čak otvoriti istragu o smrti Stavrosa i Cotasa. -Tvojih šezdeset sekundi je isteklo. Konstantin Demiris je polako klimnuo - U redu - prošaptao je. - U redu. Toni Ricoli mu se nasmešio. - Ti si jedan vrlo pametan čovek. Konstantin Demiris je polako ustao. - Dopustite da vam nešto kažem, - rekao je on. - Ne želim znati kako ćete vi to učiniti, ili kada. Ja ću staviti jedanog od vaših ljudi na jedan od mojih brodova. To je najdalje koliko ću ja ići. - Posao je sklopljen. - rekao je Toni Ricoli. Ali je mislio, možda i nisi toliko pametan. Kada prokrijumčariši jedan teret heroina, ti si na udici, Kosta dušo. Nema šanse da ću te ikad pustiti. Ali je ponovio. - Svakako, posao je sklopljen. Na putu prema hotelu, Toni Ricoli je u sebi klicao od sreće. Jackpot. Narkotici neće ni u snu pomislit da dirnu u flotu Konstantina Demirisa. Isuse, od sada pa nadalje ja mogu natovariti svaki brod koji plovi odavde. Novac će se kotrljati. Heroin i antika - oprosti, Viktore, glasno se smejao - antikviteti. Ricoli je pošao u javnu telefonsku govornicu na Ogadiou i obavio dva razgovora. Najpre je pozvao Petea Luku u Palermu. - Možeš svoju dvojicu gorila odmaći odavde, Pete, i staviti ih natrag u zoološki vrt kamo pripadaju. Roba je spremna za pokret. Ide brodom. - Jesi li siguran da je pošiljka sigurna?

114 Ricoli se smejao: - Sigurnija je od Bank of England. Sve ću ti reći kada se vidmo i imam još dobrih vesti. Od sada će isporuka ići svake nedelje. - To je divno Toni. Uvek sam znao da mogu računati na tebe. Đavola si računao, ti kopile. Drugi je poziv bio Spiorosu Lambrou. - Sve je prošlo kako treba vaš šurak i ja ulazimo u zajednički posao. - Čestitam. Oduševljen sam što to čujem, gospodine Ricoli. - Kad je Spiros Lambrou spustio slušalicu, nasmešio se. A biće zadovoljni i policajci iz odreda za borbu protiv narkotika. Konstantin Demiris je ostao u kancelariji još iza ponoći. Sedeo je za stolom i razmišljao o svom novom problemu. Osvetio se Noeli Pejdž, a ona se sada vraća iz groba da ga progoni. Iz ladice stola izvukao je uokvirenu fotografiju Noel. Zdravo, kujo. Bože, kako je lepa! I tako ti misliš da ćeš me uništiti. Dobro, videćemo. Videćemo.

115 15. St. Moric je bio čarolija. Kilometri skijaških staza, pešačkih puteva, terena za sankanje i bob, za turnir u polou, i za mnoge druge aktivnosti. Smešteno u blizini svetlucavog jezera u dolini Engandine, dve hiljade metara visoko na južnoj strani Alpa, između Celerine i Piz Naira, malo je selo učinilo da Katarini ponestane dah od zadovoljstva. Katarina i Kirk Rejnolds su imali rezervaciju u proslavljenom Hotelu Palace. Predvorje je bilo ispunjeno turistima iz raznih zemalja. Kirk Rejnolds je rekao na recepciji: - Rezervacija za gospodina i gospođu Rejnolds. - Katarina je gledala u stranu. Trebala sam staviti venčani prsten. Bila je sigurna da svi bulje u nju, znajući šta radi. - Da, gospodine Rejnolds. Apartman dva-petnaest. - Recepcioner je hotelskom momku dao ključ, a ovaj ih je odveo u lepu sobu, jednostavno nameštenu, s divnim pogledom na planine sa svakog prozora. Kad je momak otišao, Kirk Rejnolds je zagrlio Katarinu. - Ne mogu ti reći koliko si me učinila srećnim, draga. - Nadam se da hoću - odgovorila mu je Katarina. - Ja... Već je dugo prošlo, Kirk. - Ne brini se. Ja te neću požurivati. On je tako drag, pomisli Katarina, ali kako bi se osećao ako mu kažem o svojoj prošlosti? Nikad nije spomenula Laria, ili suđenje zbog ubistva, niti ijedan od strašnih događaja koji su je pratili. Htela je biti bliska, poveriti mu se, ali se nekako ustručavala. - Biće najbolje da raspremim stvari - rekla je Katarina. Raspremala je polako - suviše polako - i odjednom shvatila da odugovlači. Bojala se završiti zato što se bojala onoga šta će uslediti. Iz druge sobe je čula Kirka kako je zove. - Katrina... O, moj Bože, sada će joj reći da se svuku i pođu u krevet. Katarina je progutala i javila se slabim glasom. - Da? - Zašto ne bismo otišli napolje i pogledali uokolo? Katarina je osetila slabost od olakšanja. - To je divna ideja - rekla je oduševljeno. Šta je sa mnom? Ja sam na jednom od najromantičnijih mesta, s privlačnim muškarcem koji me voli, a uspaničena sam. Rejnolds ju je čudno gledao. - Osećaš li se dobro? - Divno - živo će Katarina. - Baš fino. - Izgledaš kao da si zabrinuta. - Ne. Ja... ja sam mislila o skijanju. To je navodno opasno. Rejnolds se nasmejao. - Ne brini se. S tobom će početi na blagoj padini. Sutra. Hajdemo. Obukli su džempere i tople jakne, pa zatim izašli na oštar, čist vazduh. Katarina je duboko disala. - O, ovde je divno, Kirk, Uživam. - Još nisi ništa videla - zacerekao se. - Leti je dvaput lepše.

116 Hoće li me još hteti videti u leto? Pitala se Katarina. Ili ću mu biti veliko razočaranje? Zašt se ne prestanem toliko brinuti. Selo St. Moric je bilo dražesno, srednjevekovna lepota, ispunjena starinskim trgovinama i restoranima, s planinskim kućicama u veličanstvenim Alpima. Lutali su po trgovinama, a Katarina je kupila poklone za Evelinu i Vima. Zaustavili su se u malom kafeu i naručili fondi. Posle podne je Kirk Rejnolds unajmio sanke koje je vukao konj, pa su se vozili na brežuljke, dok je sneg škripao ispod metalnih šina. - Uživaš? - upitao ju je Rejnolds. - O, da - Katarina je gledala u njega i mislila: ja ću te učiniti tako srećnim. Večeras. Da, večeras. Večeras ću te učiniti srećnim. Te su večeri večerali u hotelu, u Stubliu, restoranu s atmosferom starog pokrajinskog prenoćišta. - Ova prostorija datira još iz 1480. godine - rekao je Kirk. - Onda je bolje da ne naručimo hleb. - Šta? - Mala šala. Žao mi je. - Lari je razumevao moje šale, zašto mislim o njemu? Zato što ne želim misliti o večeras. Osećam se poput Marie Antonete kad je išla na svoje smaknuće. Ja neću uzeti kolač za desert. Hrana je bila vrhunska, ali je Katarina bila suviše nervozna da bi uživala u njoj. Kad su završili, Rejnolds joj je rekao: - Hoćemo li gore? Za tebe sam dogovorio časove iz skijanja rano ujutro. - Svakako. Fino. Svakako. Uputili su se gore, a Katarina je osećala kako joj srce udara. On će joj reći: hajdemo odmah u krevet? A zašto joj to ne bi rekao? Pa zbog toga sam i došli ovamo, zar ne? Ne mogu se pretvarati da sam ovde došla zbog skijanja. Stigli su do svog apartmana, Rejnolds je otvoris vrata i upalio svetlo. Ušli su u spavaću sobu i Katarina je zurila u veliki krevet. Činilo se kao da zauzima celu sobu. Kirk ju je gledao. - Katarina... da li se ti brineš oko nečega. - Šta? - Mali smeh. - Svakako ne. Ja... ja samo... - Samo šta? Veselo mu se nasmešila. - Ništa. Meni je lepo. - Dobro. Svucimo se i pođimo u krevet. Tačno ono što sam znala da će reći. Ali da li je to morao reći? Mogao je jednostavno krenuti napred i učiniti to. Izgovarati to je tako... tako... neotesano, grubo. - Šta si rekla? Katarina nije shvatila da je govorila glasno. - Ništa. Katarina je prišla krevetu. Bio je najveći koji je ikad videla. Bio je to krevet izrađen isključivo za ljubavnike. To nije bio krevet za spavanje. To je bio krevet za... - Zar se nećeš svući, draga?

117 Hoću li? Koliko je prošlo da nisam spavala muškarcem? Više od godinu dana. A on je bio moj muž. - Keti... - Da. - Ja ću se svući i leći na krevet, ali ću te razočarati. Ja nisam u zaljubljena u tebe, Kirk. Ne mogu spavati s tobom. - Kirk... Okrenuo se prema njoj, napola svučen. - Da? - Kirk, ja... Oprosti mi. Ti ćeš me mrzeti, ali ja... ja ne mogu. Strašno mi je žao. Moraš misliti da sam ja... Ugledala je pogled nezadovoljstva na njegovom licu. Prisilio se na smešak. - Keti, rekao sam ti da ću biti strpljiv. Ako ti još nisi spremna, ja... ja shvatam. Mi se ipak možemo ovde divno provesti. Zahvalno ga je poljubila u obraz. - O, Kirk. Hvala ti. Osećam se tako smešno. Ne znam šta je sa mnom. - Ništa nije s tobom - uveravao ju je. - Shvatam. Zagrlila ga je. - Hvala ti. Ti si anđeo. - U međuvremenu - uzdahnuo je - ja ću spavati na kauču u dnevnom boravku. - Ne, nećeš - objavila je Katarina. - Budući da sam samo ja odgovorna za ovaj glupi problem, najmanje što mogu učiniti jest da se pobrinem da ti bude ugodno. Ja ću spavati na kauču. Ti uzmi krevet. - Apsolutno ne. Katarina je ležala na krevetu široko otvorenih očiju, razmišljajući o Kirku Rejnoldsu. Hoću li ikada moći voditi ljubav s drugim muškarcem? Ili je to Lari uništio u meni. Možda me, na neki način, ipak uspeo ubiti. Napokon je Katarina zaspala. Kirka Rejnoldsa su krici probudili usred noći. Seo je uspravno na kauču, a kad su krici postali učestali, požurio je u spavaću sobu. Katarina je mlatila po krevetu, čvrsto zatvorenih očiju. - Ne - vriskala je. - Nemoj! Nemoj! Ostavi me na miru! - Rejnolds je kleknuo i obavio je rukama, privukavši je k sebi. - Ššš... Sve je u redu. Sve je u redu. Katarinino je telo drhtalo od jecaja, a on ju je držao uza se sve dok jecaji nisu utihnuli. - Oni – oni - su me nastojali utopiti. - To je bio samo san - umirivao ju je. - Loše si sanjala. Katarina je otvorila oči i sela. Telo joj je drhtalo. -Ne, to nije bio san. Bilo je stvarno. Pokušali su me ubiti. Kirk ju je gledao s iznenađenjem. - Tko te pokušao ubiti? - Moj... moj muž i njegova ljubavnica. Zatresao je glavom. - Katarina, bila si u košmaru i... - Govorim ti istinu. Pokušali su me ubiti, i zbog toga su ih pogubili. Kirkovo se lice ispunilo nevericom. - Katarina... - Ja ti to ranije nisam rekla, jer je to... jer mi je bolno govoriti o tome. Odjednom je shvatio da ona govori ozbiljno. - Što ti se odogodilo?

118 - Nisam Lariju htela dati razvod, a on ... on je bio s drugom ženom, pa su odlučili da me ubiju. Kirk je sada netremice slušao. - Kad je to bilo? - Pre godinu dana. - Šta se s njima dogodilo? - Njih su osudili na smrt - država ih je pogubila. Podigao je ruku. - Čekaj trenutak. Njih su pogubili zato što su te pokušali ubiti? - Da. Rejnolds je rekao: - Ja nisam stručnjak za grčko pravo, ali bih se opkladio da nema smrtne kazne za pokušaj ubistva. Mora da je neka greška. Ja poznajem advokata u Atini. Zapravo, on radi za državu. Telefoniraću mu ujutro i to raščistiti. Zove se Peter Demonides. Katarina je još spavala kad se Kirk Rejnolds probudio. Tiho se obukao i ušao u spavaću sobu. Stajao je trenutak, gledajući u Katarinu. Toliko je volim. Morram saznati šta se zapravo dogodilo i ukloniti sve sumnje sa nje. Kirk Rejnolds je otišao u predvorje hotela i telefonirao u Atinu. - Želim da to bude direktan razgovor. Želim razgovarati s Peterom Demonidesom. - Telefonirao je, ali je morao čekati da se veza uspostavi. Pola sata kasnije čuo je žamor u slušalici. - Gospodin Demonides? Ovde Kirk Rejnolds. Ne znam da li me se sećate, ali... - Svakako da vas se sećam. Vi radite za Konstantina Demirisa. -Da. - Šta mogu učiniti za vas, gospodine Rejnolds? - Oprostite mi što smetam. Nikako ne mogu razjasniti neku informaciju na koju sam naišao. Tiče se grčkog zakonodavstva. - Ja nešto znam o grčkom pravu - gotovo će veselo Demonides. - Biću srećan ako vam mogu pomoći. - Ima li išta u vašem zakonodavstvu što dozvoljava da neko bude pogubljen zbog pokušaja ubistva? S druge strane žice nasta duga šutnja. - Mogu li pitati zašto vas to zanima? - Ja sam sa ženom koja se zove Katarina Aleksander. Čini mi se da ona misli kako je država pogubila njenog muža i njegovu ljubavnicu jer su je pokušali ubiti. To ne zvuči logično. Shvatate li na šta mislim? - Da. - Demonidesov glas je zvučao zamišljeno. - Razumem na šta mislite. Gde ste vi, gospodine Rejnolds? - Ja sam u Hotelu Palace u St. Moricu. - Dopustite mi da ovo proverim, pa ću vam se javiti. - To bih jako cenio. Istina je u ovome - ja mislim da gospođica Aleksander uobražava neke stvari, ali bih ja to hteo razjasniti i olakšati joj savest. - Razumem. Javiću vam se. Obećavam. Vazduh je bio svetao i oštar, a lepota Katarinine okoline odagnala je strah prošle noći. Doručkovali su u selu, a kad su završili, Rejnolds je rekao: - Hajdemo na stazu za skijanje da te pretvorimo u snežnog kunića.

119 Odveo je Katarinu do staze za početnike i unajmio joj učitelja skijanja. Katarina je stavila skije i ustala sasvim uspravna. Pogledala je u svoje noge. - Ovo je smešno. Da je Bog hteo da ovako izgledamo, naši bi očevi bili stabla. - Šta? - Ništa, Kirk. Učitelj se nasmešio. - Nemojte se brinuti. Neće proći dugo a vi ćete se skijati kao profesionalac, gospođice Aleksander. Počećemo kod Corviglia Sass Ronsola. To je staza za početnike. - Bićeš iznenađena kako ćeš brzo sve to savladati - Rejnolds je uveravao Katarinu. Pogledao je na skijalište u daljini, pa se obratv instruktoru. - Mislim da ću danas probati Fori Griša. - Zvuči privlačno. Ja bih svoju porciju na žaru. - rekla je Katarina. Ni osmeha. - To je staza za skijanje, draga. - O. - Katarina se osećala zbunjeno tako da mu se nije usudila reći da je to bila šala. Ne smem tako postpati s njim, pomisli Katarina. Instruktor je rekao: - Griša je prilično ošta spust. Mogli biste početi na Korviglia StandaI Marguns da se zagrejete, gospodine Rejnolds. - Dobra ideja. Tako ću učiniti. Katarina, naćićemo se u hotelu za ručak. - Fino. Rejnolds je odmahnuo rukom i otišao. - Dobro se provedi - pozva ga Katarina. - Nemoj zaboraviti da mi pišeš. - Dakle - rekao je učitelj skijanja. - Hajdemo na posao. Na Katarinino iznenađenje, obuka je bila pravo zadovoljstvo. U početku je bila nervozna. Osećala se sretno i tako je i savladavala blagi spust. - Nagnite se malo napred. Neka vam skije budu prema napred. - Kažite njima. One imaju svoju glavu - rekla je Katarina. - Vi to lepo radite. Sada ćemo se spustiti niz stazu. Savijte kolena. Uspostavite ravnotežu. A sada dole! Pala je. - Još jednom. Lepo radite. Opet je pala. I opet. A onda je odjednom pronašla osećaj ravnoteže. I učinilo joj se da ima krila. Uživala je u škripanju snega ispod skija i u vetru koji joj je udarao u lice. - Volim ovo! - rekla je Katarina. - Nije nikakvo čudo da su ljudi kao upecani kad nauče skijati. Kada ćemo na veliku stazu? Instruktor se smejao. - S ovim ćemo stati za danas. Sutra, olimpijada. Sve u svemu, bilo je divno jutro. Čekala je Kirka Rejnoldsa u Gril Rumu kad se vratio sa skijanja. Obrazi su mu bili crveni i izgledao je uzbuđeno. Došao je do Katarininog stola i seo. - Dakle - upita je - kako je bilo? - Divno. Nisam ništa slomila. Samo sam pala šest puta. I znaš li nešto? - upita ga ponosno. - Pred kraj sam bila prilično dobra. Mislim da je odlučio da me prijavi za olimpijadu.

120 Rejnolds se nasmešio. - Dobro. - Nameravao joj je spomenuti telefonski razgovor s Peterom Demonidesom, ali je odustao. Nije hteo da Katarina bude opet uznemirena. Posle ručka su otišli na dugu šetnju, a zatim su se zaustavili u nekim trgovinama. Katarina je počela osećati umor. - Najradije bih se vratila u sobu -rekla je. - Možda bih malo odspavala. - Dobra ideja. - Ovde je vazduh prilično redak, i ako mu nisi prilagođen, lako se umoriš. - Šta ćeš ti, Kirk? Gledao je u udaljenu stazu. - Mislim da bih se mogao spustiti niz Grišu. To još nisam uradio. To je izazov. - Hoćeš reći - "zato jer je tu". - Šta? - Ništa. Izgleda tako opasno. Rejnolds je klimnuo. - Zbog toga je takav izazov. Katarina mu je uzela ruku. - Kirk, govorim o prošloj noći. Žao mi je. Ja... pokušaću biti bolja. - Ne uzbuđuj se zato. Vrati se u hotel i malo odspavaj. - Hoću. Katarina ga je gledala kako odlazi i mislila: On je divan čovek. Pitam se šta vidi u idiotu poput mene? Katarina je spavala posle podne, ali ovog puta nije bilo snova. Kad se probudila bilo je gotovo šest sati, Kirk će se uskoro vratiti. Katarina se okupala i obukla, misleći o večeri koja je pred njom. Ne, ne večeri, priznala je sama sebi, već o noći. Ja ću mu pokazati da mogu biti drugačijom. Otišla je do prozora i pogledala napolje. Počeoj se spuštati mrak. Kirk zaista uživa u skijanju, pomisli Katarina. Pogledala je na veliku stazu. Je li to Griša? Pitam se hoću li se ja ikad moći spuštati tom stazom. U sedam sati se Kirk Rejnolds još nije vratio. Sumrak se pretvorio u duboku noć. Ne može se skijati u mraku, pomisli Katarina. Kladim se da je dole u baru i da je uzeo piće. Uputi se prema vratima baš kad je zazvonio telefon. Katarina se nasmešila. Bila sam u pravu. Zove me da mi kaže da mu se dole pridružim. Podigla je slušalicu i veselo rekla: - Dakle, jesi li naišao na nekog Šerpu? Čudan glas je rekao: - Gospođa Rejnolds? Htede reći ne, ali se seti kako ih je Kirk uveo u hotelsku knjigu. - Da. Ovde je gospođa Rejnolds. - Bojim se da imam loše vesti za vas. Vaš je suprug doživeo nesreću. - O, ne! Je li to... je li to ozbiljno? - Bojim se da jest. - Odmah dolazim. Gde...? - Žao mi je što vam moram reći da je on ... da je on mrtav, gospođo Rejnolds. Skijao se u Lagalpu i slomio vrat.

121 16. Toni Ricoli ju je gledao kako gola izlazi iz kupatila, pa pomislio: Zašto Grkinje imaju tako velike stražnjice? Ušla je u krevet pored njega, obuhvatila ga rukama, i prošaptala: - Tako mi je drago da si mene odabrao, poulaki. Htela sam te od prvog trenutka kad sam te ugledala. Toni Ricoli se jedva suzdržao od glasnog smeha. Kurva je verovatno gledala previše Bfilmova. - Svakako - rekao je. - Ja isto tako osećam, bejbi. Pokupio ju je u Nju Džorkeru, ozloglašenom noćnom lokalu u Ulici Kalari, gde je radila kao pevačica. Bila je ono što Grci uvredljivo nazivaju Gaveze skilo, pas koji laje. Nijedna od devojaka koja je radila u tomj noćnom klubu nije imala talenta - svakako ne u glasu- ali, uz određenu cenu, bile su na raspolaganju da ih se povede kući. Ova, Helena, bila je umereno privlačna, tamnih očiju, senzualna lica, i punog zrelog tela. Imala je dvadeset četiri godine, bila je malo prestara za Ricoliev ukus, ali on u Atini nije poznavao druge žene, a nije sebi mogao priuštiti da bude suviše izbirljiv. - Da li ti se sviđam? - plaho ga upita Helena. - Daa. Ja sam paco zbog tebe. Stade joj milovati grudi, oseti kako joj se bradavice ukočiše, pa ih stegnu. - Joj! - Spusti glavu niže, bejbi. Zatresla je glavom. - Ja to ne radim. Ricoli je zurio u nju. - Zaista? - Idućeg trenutka ju je zgrabio za kosu i povukao je. Helena je vrisnula. - Parakalo! Ricoli je ošamario. - Još jedan tvoj glas i slomiću ti vrat -Tu - Ricoli joj je povukao lice između svojih nogu. - je on, bejbi. Učini ga srećnim. - Pusti me da odem - zacvilela je. - Boli me. Ricoli joj je još jače stegnuo kosu. - Hej, ti si luda za mnom, sećaš li se? - Pustio joj je kosu, a ona ga je pogledala očima koje su gorile. - Možeš ići... Pogled na njegovu licu ju je zaustavio. S tim čovekom nešto nije u redu. Kako to nije pre zapazila. - Nema razloga da se nas dvoje bijemo - rekla mu je pomirljivo. - Ti i ja ... Zario je prste u njen vrat. - Ja te ne plaćam zbog razgovora. - Šakom ju je udario u obraz. - Zaveži i kreni na posao. - Svakako, mili - zacmizdrila je Helena. - Svakako. Ricoli je bio nezasit, i dok se on zadovoljio Helena je bila iscrpljena. Ležala je pored njega sve dok nije bila sigurna da je zaspao, a onda se tiho izvukla iz kreveta i obukla. Sve ju je bolelo. Ricoli joj još nije platio, pa bi Helena, uobičajeno, izvukla novac iz novčanika, dodajući sebi i lep bakšiš. Ali joj je instinkt govrio da ode a da ne uzme novac.

122 Jedan sat kasnije, Tonia Ricolia je probudilo kucanje na vratima. Seo je u krevet i bacio pogled na sat. Bila su četiri sata izjutra. Pogledao je oko sebe. Devojka je otišla. - Ko je to? - upita. -Vaš sused. - Glas je bio ljutit. -Telefonski poziv za vas. Ricoli je rukom protrljao čelo: - Dolazim. Obukao je sobni mantil i prešao preko sobe do mesta gde su mu pantalone bile prebačene preko naslona stolice. Proverio je novčanik. Sav je novac bio na mestu. Dakle, kuja nije bila glupa. Izvukao je novčancu od sto dolara, prišao vratima i otvorio ih. Njegov je sused stajao u hodniku u ogrtaču i u papučama. - Znate li koliko je sati? - upita ga ljutito. - Rekli ste mi... Ricoli mu je dao novčanicu od sto dolara i rekao je izvinjavajući se. - Strašno mi je žao neće dugo potrajati. Čovek se smiri, njegova srdžba nestade. - U redu je sve. Mora biti jako važno ako ljude bude u četri sata ujutro. Ricoli je otišao u susedovu sobu i podigao slušalicu. - Ricoli. Glas je rekao: - Imate problem gospodine Ricoli. - Ko je to? - Spiros Lambrou mi je rekao da vam telefoniram. - O. - Naglo je osetao uzbuđenje. - U čemu je problem? - Tiče se Konstantina Demirisa. - Šta je s njim? - Jedan od njegovih tankera Tele je sada u Marseju. Vezan je za dok u Bazen Grande Žoliet. - Pa? - Saznali smo da je gospodin Demiris naredio da brod preusmere u Atenu. Pristajanje će biti u nedjelju ujutro, a otploviće u nedelju navečer. Konstantin Demiris planira da bude na njemu kad otplovi. - Šta? - On beži. - Ali on i ja imamo... - Gospodin Lambrou je rekao da vam kažem da se Demiris planira sakriti u Sjedinjenim Državama sve dok ne nađe načina kako da vas se otarasi. - Puzavi kurvin sin! Shvatam. Zahvalite gospodinu Lambrou u moje ime. Recite da mu zahvaljujem. - To je njegovo zadovoljstvo. Ricoli je spustio slušalicu. - Je li sve u redu, gospodine Ricoli? - Šta? Daa. Sve je sjajno. - I bilo je. Što je Ricoli više mislio o tom telefonskom razgovoru, to je bio zadovoljniji. Naterao je Konstantana Demirisa da preplašeno beži. Tako će mu biti mnogo lakše da upravlja njime. Ima

123 dva dan za ostvarivanje plana. Ricoli je znao da mora biti oprezan. Slede ga kamo god da krene. Jebeno Kejspšn Kops, pomisli Ricoli prezrivo. Kad dođe vreme, ja ću ih odbaciti. Idućeg jutra, Ricoli je pošao do javne telefonske govornice u ulici Kifissias, pa je pozvao broj atinskog Državnog muzeja. U odrazu stakla Ricoli je mogao videti čoveka koji gleda u izlog a preko ulice drugog čoveka koji je razgovarao s prodavačem cveća. Ta su dvojica pripadala timu koji ga je pratio. Srećno vam, pomislio je Ricoli. - Muzej. Mogu li vam pomoći? - Viktore? Ovde je Toni. - Zar nešto nije u redu ? - Odjednom je izbila panika u Korontisovu glasu. - Ne - smirujuće će Ricoli. - Sve je u redu. Viktore znaš li onu lepu vazu s crvenim likovima na njoj? - Amfora Ka. - Daa. Ja ću je večeras uzeti. Nasta duga pauza. - Večeras? Ja... ja ne znam, Toni, - Korontisov glas je drhtao. - Ako nešto pođe krivo... - Okej, prijatelju, zaboravi to. Nastojao sam ti učinn uslugu. Jednostavno reci Salu Priciu da nemaš novca a on neka učini što... - Ne, Toni. Čekaj. Ja... ja... - Nasta nova pauza - U redu. - Jesi li siguran da je sve u redu, Viktore? Jer ako ti to ne želiš učiniti, samo reci, a ja ću se vratiti u Sjedinjene Države gde nemam takvih problema. Meni nije potrebno sve ovo, znaš. Ja mogu... - Ne, ne. Ja cenim sve što radiš za mene, Doista cenim. Večeras će biti u redu. - Okej, onda. Kad se muzej zatvori, sve što moraš učiniti je zameniti original, pravu vazu, s kopijom. - Čuvari proveravaju sve omote koji izlaze odavde! - Pa šta onda? Jesu li stražari nekakvi stručnjaci? - Ne. Naravno da nisu, ali... - U redu, Viktore. Slušaj me. Napravi priznanicu o prodaji jedne od kopija i stavi je s originalom u papirnatu kesicu. Da li me razumeš. - Da. Ja... ja razumem. Gde ćemo se naći? - Nećemo se naći, niti susresti. Napusti muzej u šest sati. Ispred će čekati taksi. Ponesi paket. Kaži vozaču da te odveze u Hotel Grand Bretanj. Kaži mu da te čeka. Ostavi paket u kolima. Pođi u hotel i popij piće. Posle toga, pođi kući. - Ali paket... - Ne brini. Viktor Korontis se znojio. - Nikad nisam učinio nešto slično, Toni. Nikad ništa nisam ukrao. Celi svoj život... - Znam - smirujuće će Ricoli. - Nisam ni ja. Upamti, Viktore. Ja preuzimam sve rizike a ne dobivam ništa od toga.

124 Korontis će slomljenim glasom: - Ti si dobar prijatelj, Toni. Najbolji prijatelj kojeg sam ikad imao. - Mlatarao je rukama. - Imaš li ikakvu predstavu o tome kad ću dobiti svoj novac? - Vrlo brzo - uveravao ga je Ricoli. - Kad ovo jednom sredimo, više nećeš imati nikakvih briga. A neću ni ja, oduševljeno pomisli Ricoli. Više nikad. Tog su poslepodneva doplovila dva turistička broda u Pirej, pa je, dakako, muzej bio pun turista. Obično je Viktor Korontis uživao posmatrajući ih, nastojeći pogoditi kako žive. Bili su to Amerikanci i Britanci, i posetioci iz drugih zemalja. A sada se Koronta osećao suviše uspaničeno da bi razmišljao o njima. Gdedao je na dva štanda gde su se prodavale kopije antikviteta. Oko njih je bila gomila posetilaca, a dve su prodavačice svim silama nastojale zadovoljiti zahtevima kupaca. Možda će sve rasprodati, Korontis se ponadao, pa neću moći ispuniti Ricoliev plan. Ali je znao da to nije tako. U podrumu muzeja pohranjene su stotine kopija. Vaza koju je Toni zahtevao da je on ukrade bila je iznimno vredan muzejski primerak. Bila je iz petnaestog stoleća pre naše ere, amfora s crvenim mitološkim likovima naslikanim na crnoj podlozi. Viktor Korontis ju je poslednji put dodirnuo pre petnaest godina, kad ju je s poštovanjem stavio u vitrinu gde će biti zauvek zaključana. A sada je ja kradem, bedno je razmišljao Korontis. Neka mi Bog pomogne. Kao omamljen, Korontis je provodio poslepodne užasavajući se trenutka kad će postati lopov. Vratio se u svoju kancelariju, zatvorio vrata, seo za svoj sto, ispunjen očajanjem. Ja to ne mogu učiniti, mislio je. Možda postojati neki drugi izlaz. Ali koji? Nije mogao smisliti nikakav drugi način da sakupi toliko novaca. Još je mogao čuti Priciev glas. Ili ćeš mi večeras dati taj novac ili ću s tobom nahraniti ribe. Shvataš li? Taj je čovek ubica. Ne, nema izbora. Nekoliko minuta pre šest, Korontis je izašao iz svoje kancelarije. Dve žene koje su prodavale kopije eksponata stale su zaključavati. - Sinjori - pozvao je Korontis - Moj prijatelj ima rođendan. Mislio sam da mu nabavim nešto iz muzeja. - Prišao je ormaru i pravio se da proučava šta je u njemu. Tu su bile vaze i poprsja, pehari, knjige, mape. Gledao ih je kao da nastoji odlučiti šta da odabere. Naposletku je pokazao na kopiju crvene amfore. - Mislim da bi mu se to svidelo. - Uverena sam da hoće - rekla je žena. Izvukla ju je iz vitrine i predala Korontisu. - Mogu li dobiti priznanicu, molim vas? - Svakako, gospodine Korontis. Hoćete li da vam je umotam? - Ne, ne - brzo će Korontis. - Možete je samo staviti u kesu. Gledao je kako kopiju stavlja u papirnatu kesu, zatim i priznanicu. - Hvala vam. - Nadam se da će se vašem prijatelju svideti. Zaključao je vrata, pa imitaciju vaze izvukao iz kese i stavio je na sto. Nije prekasno, mislio je Korontis. Još nisam izvršio nikakav zločin. Bio je u agonij neodlučnosti. Kroz glavu mu je prolazio niz zastrašujućih misli. Mogao bih pobeći u drugu zemlju, napustiti ženu i decu. Ili bih mogao izvršiti samoubistvo. Mogao bih otići na policiju i reći im čime mi prete. Ali kad činjenice izađu na videlo, biću uništen. Ne, nema izlaza iz te situacije. Ako ne plati novac koji duguje, znao je da će ga Prici ubiti. Bog hvala, pomislio je, zbog mog prijatelja Tonia. Bez njega bih bio mrtav čovek.

125 Pogledao je na sat. Vreme za pokret. Korontis je ustao, nesiguran na nogama. Stajao je, duboko udišući nastojao se smiriti. Ruke su mu bile mokre od znoja. Obrisao ih je o košulju. Stavio je kopiju natrag u papirnu kesu i krenuo prema vratima. Čuvar koji je stajao ispred prednjih vrata otišao je u šest sati, pošto je muzej bio zatvoren, a drugi je obilazio, ali nije mogao pokrivati veliki broj prostorija. Sada je verovatno na kraju muzeja. Korontis je izišao iz svoje kancelarije i natrapao na stražara. Poneo se kao da je kriv. - Oprostite mi, gospodine Korontis. Nisam znao da ste još uvek ovde. - Da. Ja... ja sam se baš spremao da odem. - Znate - rekao mu je čuvar, diveći se - ja vam zavdim. Kad bi on samo znao. - Doista? Zašto? - Vi toliko znate o ovim divnim predmetima. Ja ovde šetam, gledam u njih i sve su to delovi istorije, zar ne. Ne znam mnogo o njima. Možda biste mi jednog dana to mogli objasniti. Ja doista... Prokleta budala nije hteo da prestane govoriti. - Da, svakako. Jednog dana. Sa zadovoljstvom ću to učiniti. - Na drugom delu sobe Korontis je mogao videti kabinet u kojem je dragocena vaza. Mora se otarasiti čuvara. - Tamo... čini se da ima neki problem s alarmnim krugom, u podrumu. Da li biste to proverili? - Svakako. Ja znam da neke stvari ovde datiraju još od... - Da li biste to sada proverili? Ne želim otići pre nego što ustanovim da je sve u redu. - Zacelo, gospodine Korontis. Odmah ću se vratiti. Viktor Korontis je stajao na mestu i gledao kako čuvar prolazi prostorijom, na putu prema podrumu. Čim ga više nije video, Korontis je požurio do vitrine u kojoj je bila crvena amfora. Uzeo je ključ i pomislio, ja ću to zaista učiniti. Sad ću ukrasti. Ključ mu je iskliznuo iz prstiju i pao na pod. Je li ovo znači da mi Bog nešto govori? Iz njega je izbijao znoj. Sagnuo se, podigao ključ i zagledao se u vazu. Bila je tako divna. Sa zaljubljenom pažnjom su je načinili njegovi preci pre hiljadu godina. Čuvar je bio u pravu, to je bio komad istorije, nešto što se nikad ne bi moglo zameniti. Korontis je na trenutak zatvorio oči i zadrhtao. Pogledao je oko sebe da se uveri da ga niko ne promatra, a onda je otključao vitrinu i pažljivo podigao vazu. Izvukao je kopiju iz papirnate kese i stavio je na mesto gde je stajao original. Korontis je stajao, proučavajući je na trenutak. Bila je to verna reprodukcija, ali je njemu vrištala "krivotvorina". To je bilo tako očito. Ali samo meni, mislio je Korontis, i nekolicini drugih stručnjaka. Niko drugi ne bi mogao utvrditi razliku. A neće biti ni razloga da to neko ispituje iz blizine. Korontis je zatvorio vitrinu, pa originalnu vazu stavio u papirnu kesu s priznanicom. Izvukao je maramicu i obrisao lice i ruke. Učinjeno je. Pogledao je na sat, 6:10. Mora žuriti. Krenuo je prema vratima i ugledao čuvara kako mu se približava. - Nisam mogao naći nikakav kvar u alarmnom sistemu, gospodine Korontise, i... - Dobro - rekao je Korontis. - Nikad ne možemo biti previše oprezni. Čuvar se nasmešio. - Oko toga ste u pravu. Odlazite sada?

126 - Da. Laku noć. - Laku noć. Drugi je čuvar bio kod ulaznih vrata, spreman da ode. Opazio je papirnatu kesu i zacerekao se. - Ja to moram pogledati. Vaša pravila. - Svakako - brzo će Korontis. Predao je kesu čuvaru. Čuvar je pogledao u kesu, izvukao vazu i ugledao priznanicu. - To je poklon za prijatelja - objasnio je Korontis - On je inženjer. Zašto sam to morao reći? To se njega ne tiče! Moram se ponašati prirodno. - Lepo. - Čuvar je vazu opet ubacio u kesu, a za celo to vreme Korontis je mislio kako će se vaza razbiti. Korontis je privukao kesu na grudi. - Kalispehra. Čuvar mu je otvorio vrata. - Kalispehra. Korontis je izašao na hladni noćni vazduh, teško dišući i boreći se protiv mučnine. U rukama ima nešto što vredi milione dolara, ali Korontis nije o tome mislio na taj način. Mislio je kako izdaje svoju zemlju, krade komad istorije svoje voljene Grčke i daje je nepoznatom strancu. Stade se spuštati stepeništem. Kao što je Ricoli obećao, ispred muzeja ga je čekao taksi. Korontis je krenuo prema kolima i ušao u njih. - Hotel Grand Bretanj - rekao je. Skljokao se na sedište. Osećao se umorno i iscrpljeno, kao da je prošao kroz neku strašnu borbu. Ali da li je pobedio ili izgubio? Kad se taksi zaustavio ispred Hotela Grand Bretanj Korontis je rekao vozaču: - Pričekajte ovde, mola vas. - Bacio je poslednji pogled na dragoceni paketi na stražnjem sedištu, a onda je izašao i brzo ušao u predvorje hotela. Okrenuo se i pogledao. Neki je čovek ulazio u taksi. Trenutak kasnije, taksi je odjurio. Tako. Učinjeno je. Više nikad u životu neću morati učiniti nešto slično, pomisli Korontis. Dok god živim. Košmar je prošao. U tri sata u nedelju posle podne, Toni Ricoli je izišao iz hotela i prošetao prema Platia Omonia. Na sebi je imao jarko-crvenu kockastu vetrovku, zelene pantalone i crvenu beretku. Dvojica detektiva su ga pratila. Jedan od njih je rekao: - Mora da je tu odeću kupio u cirkusu. U Ulici Metaksa Ricoli je zaustavio taksi. Detektiv je govorio u svoj toki-voki: - Subjekt ulazi u taksi koji kreće prema zapadu. Glas je odgovorio: - Vidimo ga. Sledimo. Vratite se u hotel. - U redu. Neoznačena siva kola pojavila su se iza taksija, održavajući diskretnu udaljenost. Taksi je krenuo prema jugu, pored Monastirakisa. U putničkim je kolima detektiv sedeo pored vozača. Podigao je mikrofon. - Centrala. Ovde jedinica četiri. Subjekt je u taksiju. Vozi se niz ulicu Philhelinon... Čekajte. Sad su skrenuli u Ulicu Peta. Čini se kao da ide prema Plaki. Tako bismo ga mogli izgubiti. Možete li odrediti ljude da ga slede pešice?

127 - Samo trenutak jedinico četiri. - Posle nekoliko sekundi se opet začu krckanje i radio je oživeo. - Jedinica četiri. Imamo pomoć na raspolaganju. Ako izađe kod Plake, biće pod prismotrom. - Kala. Subjekt ima kockastu crvenu vetrovku, zelene pantalone i crvenu beretku. Teško ga je izbeći. Čekajte trenutak. Taksi se zaustavlja. Izlazi kod Plake. - Prenećemo informaciju. Pokriven je. Vi ste slobodni. Aut. U Plaki su dvojica detektiva gledala "svog" čoveka dok je izlazio iz taksija. - Gde je dovraga kupio takvu odeću? - glasno se pitao jedan od detektiva. Nisu bili daleko iza njega i stadoše ga slediti kroz napučeni labirint starog dela grada. Idućeg je sata besciljno lutao ulicama, tumarajući pored taverni, barova, trgovina sa suvenirima, i malim umetničkim galerijama. Hodao je duž Anaphtiotike, pa se zaustavljao da gleda po buvljoj pijaci punoj mačeva, bodeža, mušketa, lonaca za kuvanje, sveća, svetiljki na špirit, dvogleda. - Šta on to dovraga namerava? - Čini se kao da je u poslepodnevnoj šetnji. Stani. Ide tamo. Sledili su ga dok je skrenuo u Aghiou Gerondu, pa usmerio prema restoranu Ksinos. Dvojica detektiva, stajala na određenoj udaljenosti, gledala ga kako naručuje. Detektivima je postalo dosadno. - Nadam se da će uskoro krenuti. Hteo bih poći kući. Rado bih malo odspavao. - Ostani budan. Ako ga izgubimo, Nicolino će nam stisnuti dupe. - Kako ga možemo izgubiti. Ističe se kao da je svetionik. Drugi je detektiv zurio u njega. - Šta? Šta si rekao? - Rekao sam... - Nije važno. - U glasu mu se odjednom očitavala panika. - Jesi li bacio pogled na njegovo lice? - Nisam. - Nisam ni ja. Tiflo! Pođimo. Dvojica su detektiva požurila u restoran i pošla do stola čoveka kojeg su pratili. Gledali su u lice stranca. Inspektor Nicolino bio je besan. - Imao sam tri tima za pratnju Ricolia. Kako ste ga mogli izgubiti? - Zavarao nas je, inspektore. Prvi ga je tim videoj kako ulazi u taksi i... - I izgubili su taksi? - Ne, gospodine. Mi smo ga gledali kako izlazi. Ili smo barem mislili da je to on. Imao je na sebi neku divlju odeću. Ricoli je imao još jednog putnika skrivenog u taksiju, pa su njih dvojica zamenila odeću. Sledili smo krivog čoveka. - A Ricoli se odvezao u taksiju. - Da, gospodine. - Jeste li zabeležili registracijski broj? - Ne, gospodine. To... to se nije činilo važnim. - Šta je s čovekom kojeg ste pratili?

128 - To je hotelski momak u Ricolijevu hotelu. Ricoli mu je rekao da je sve to šala, igrica koju igra s nekim. Dao mu je stotinu dolara. To je sve što dečak zna. Inspektor Nicolino je duboko udanuo. - I smatram da niko ne zna gde je g. Ricoli u ovom trenutku? - Ne, gospodine. Bojim se da je tako. Grčka ima sedam glavnih luka - Solun, Patras, Volos, Igumenica, Kavala, Iraklion i Pirej. Pirej leži sedam milja jugozapadno od središta Atine, a ne služi samo kao glavna grčka luka već i kao jedna od najvećih evropskih luka. Lučki se kompleks sastoji od četiri luke, a tri su od njih za turističke i okeanske brodove. Četvrta luka, Herakles, rezervisana je za teretne brodove s grotlima koja se otvaraju direktno na dok. Tele je bila na pristaništu u Heraklesu. Bio je to veliki tanker, a dok je mirno ležao u mračnoj luci podsećao je na gigantskog behemota spremnog da navali. U pratnji četvorice ljudi, Toni Ricoli se odvezao na molo. Ricoli je gledao u veliki brod i mislio. Dakle tu je. Sada pogledajmo da li je na brodu naš prijatelj Demiris. Okrenuo se ljudima uz njega. - Želim da vas dvojica ovde čekate. Ostali će poći sa mnom. Pazite da niko ne siđe s broda. - U redu. Ricoli i dvojica stadoše se uspinjati mostićem. Kad su se uspeli do vrha, pristupio im je mornar s palube. - Mogu li vam pomoći? - Gde možemo naći gospodina Demirisa? - Gospodin Demiris je u svojoj kabini. Očekuje li vas? Znači da je informacija da će biti na brodu tačna. Ricoli se nasmešio. - Da. Čeka nas. Kad će brod isploviti? - U pola noći. Pokazaću vam put. - Hvala vam. Sledili su mornara po palubi sve dok nisu došli do lestava koje su vodile dole. Zatim su ga pratili niz stepenište, pa duž uskog prolaza, prešavši usput nekoliko kabina. Kad su stigli do poslednje kabine, mornar htede pokucati, ali ga je Ricoli odgurnuo - Sami ćemo se najaviti. - Otvorio je vrata i ušao. Kabina je bila veća nego je Ricoli očekivao. Od nameštaja je imala krevet, tapacirani trosed, stol i dve lagane stolice. Iza stola je sedeo Konstantin Demiris. Kad je podigao pogled i ugledao Ricolia, Demiris je nespretno ustao. Lice mu je pobledelo. - Šta... šta vi radite ovde? - Glas mu je bio tih. - Kosta, moji prijatelji i ja smo odlučili da te posetimo i zaželimo bon voajaž. - Kako ste znali da ja... Hoću reći... nisam vas očekivao. - Uveren sam da nisi - rekao je Ricoli. Okrenu se prema mornaru. - Hvala, prijatelju. Mornar je otišao. Ricoli se opet vratio Demirisu. - Jesi li planirao da odeš na put a da ne kažeš ni doviđenja svom partneru? Demiris će brzo: - Ne. Svakako ne. Ja sam samo... samo sam hteo proveriti neke stvari na brodu. Pre nego što otploviti sutra ujutro. - Prsti su mu drhtali.

129 Ricoli mu je prišao bliže. Kad je progovorio, glas mu je bio mekan. - Kosta dušo, pogrešio si. Nema nikakve svrhe pobeći, jer nema mesta gde se možeš sakriti. Ti i ja imamo posao, dogovor, sećaš li se? Znaš li šta se događa ljudima koji ne plaćaju dugove? Umir, jako ružno umiru. Demiris je progutao. - Ja... ja bih hteo govoriti s vama ali nasamo. Ricoli se okrenuo ljudima. - Čekajte vani. - Kad su otišli, Ricoli je utonuo u naslonjač. - Ja ne mogu ući u ovaj posao - rekao je Demiris - Daću vam novac, više novca nego što ste ikada mogli sanjati. - U zamenu za šta? - Da odete s ovog broda i ostavite me na miru. - Demirisovu se glasu čitalo očajanje. - Vi mi ovo i ne možete učiniti. Vlada će mi uzeti flotu. Biću upropašten. Molim vas. Daću vam sve što želite. Toni Ricoli se nasmešio. - Ja imam sve šta želim. Koliko tankera imaš? Dvadeset? Trideset? Mi ćemo ih stalno držati zaposlene, ti i ja. Sve što moraš učiniti jest da dodaš još jednu ili dve sporedne luke. - Vi... vi nemate ni predstavu o tome šta mi radite. - Mislim da je trebalo da o tome porazmisliš pre nego si izveo onu malu varku. - Toni Ricoli je ustao.- Porazgovaraćeš s kapetanom. Kaži mu da ćemo se zaustaviti na još jednom mestu, nedaleko od Floride. Demiris je oklevao. - U redu. Kad se vratiš ujutro.... Ricoli se smejao. - Ja nigde ne idem. S igrama je gotovo. Isplanirao si da se iz luke izvučeš u pola noći. Dobro. I ja ću se izvući sa tobom. Mi donosimo tovar s heroinom na brod, i Kosta, da bismo zasladili posao, uzimamo jedno od bogatstava iz Državnog muzeja. Ti ćeš to prokrijumčariti u Sjedinjene Države. To ti je kazna zato što si me pokušao prevariti. U Demirisovim se očima pojavio zaprepašteni pogled. - Ja... ima li nešto, bilo šta - molio je - bilo šta što ja mogu učiniti da... Ricoli ga je pogladio po ramenu. - Oraspoloži se. Obećavam ti da ćeš uživati kao moj partner. Ricoli je otišao do vrata i otvorio ih. - Sve u redu natovarimo robu na brod - rekao je. - Gde ćemo je staviti? Na svakom brodu postoje stotine skrivenih mesta ali Ricoli nije smatrao potrebnim da bude osobito oprezan. Flota Konstantina Demirisa je izvan svake sumnje. - Stavite to u vreću s krompirima - rekao je. -Označite vreću i stavite je u stražnji deo brodske kuhinje. Vazu donesite gospodinu Demirisu. On će o tome lično povesti računa. - Ricoli se okrenuo Demirisu s očima punim prezira. - Imate li kakav problem s tim? Demiris je pokušao progovoriti, ali mu reči nisu izlazile na usta. - U redu, dečaci - rekao je Ricoli. - Pokrenimo se. Ricoli se opet naslonio na naslonjač. - Lepa kabina. Ostaviću je tebi na upotrebu, Kosta. Moji dečaci i ja ćemo naći naše odaje. - Hvala ti - Demiris će glasom bednika. - Hvala ti.

130 U pola noći je veliki tanker otplovio s priveza, dok su ga dva remorkera vodila na otvoreno more. Heroin je bio sakriven na brodu, a amfora je ostavljena u kabini Konstantina Demirisa. Toni Ricoli je jednog svog čoveka pozvao na stranu. - Želim da odeš u sobu s radio vezom i iščupaš radio. Ne želim da Demiris šalje bilo kakve poruke. - Shvatio, Toni. Konstantin Demiris je bio slomljen čovek, ali se Ricoli nije hteo izlagati nikakvim rizicima. Sve do trenutka isplovljavanja Ricoli se bojao da nešto ne pođe kako ne treba, jer je ono šta se događalo bilo izvan njegovih najdivnijih snova. Konstantin Demiris, jedan od najbogatijih, najmoćnijih ljudi na svetu, bio je njegov parnter. Partner, pakla mu, mislio je Ricoli. Ja posedujem to kopile. Njegova čitava bogom prokleta flota pripada meni. Ja mogu ukrcavati na brod onoliko robe koliko mi momci mogu isporučiti. Neka druga mazgovi polome kičmu pokušavajući iznaći način kako da robu prokrijumčare u Države. Ja sam svoje sredio. A onda su sva ta bogatstva iz muzeja. To je drugi zlatni rudnik. Jedino - ceo taj rudnik pripadg meni. Šta dečaci ne znaju, neće ih ni povrediti. Toni Ricoli je zaspao sanjajući o floti zlatnih brodova, o palatama i pomamnim uslužnim devojkama. Kad se Ricoli probudio ujutro, on i njegovi ljud otišli su u trpezariju na doručak. Onde su bili već mnogi članovi posade. Konobar je prišao njihovom stolu. - Dobro jutro. - Gde je gospodin Demiris? - upita Ricoli. - Zar on ne doručkuje? - On ostaje u svojoj kabini, gospodine Ricoli. Reka nam je da vama i vašim prijateljima damo šta god želite. - To je vrlo lepo od njega - nasmešio se Ricoli. - Ja ću narandžin sok, slaninu i jaja. Šta ćete vi, dečaci. - Zvuči dobro. Kad su naručili, Ricoli je rekao: - Momci, ja želim da igrate hladno. Držite se izvan vidika. Budite ljubazni i uljudni. Upamtite, mi smo gosti gospodina Demirisa. Demiris se nije pojavio ni za vreme ručka. Nije se pojavio ni za večeru. Ricoli je otišao da porazgovara s njim. Demiris je bio u kabini i zurio kroz prozorčić kabine. Izgledao je bled i izmučen. Ricoli je rekao: - Moraš jesti da zadržiš snagu, partneru. Ne bih hteo da oboliš. Moramo mnogo toga obaviti. Rekao sam konobaru da ovamo donese večeru. Demiris je duboko udahnuo: - Ja ne mogu... u redu. Izađi, molim te. Ricoli se nacerio. - Svakako. Posle večere, odspavaj malo. Strašno izgledaš. Ujutro je Ricoli otišao posetiti kapetana. - Ja sam Toni Ricoli - rekao je. - Ja sam gost gospodina Demirisa. - A, da. Gospodin Demiris mi je rekao da ćete me posetiti. Spomenuo je da će možda biti promene kursa plovidbe. - Tako je. Ja ću vam reći. Kad ćemo doći nedaleko obale Floride? - Približno za tri nedelje, gospodine Ricoli.

131 - Dobro. Posetiću vas kasnije. Ricoli je otišao i šetao po brodu - njegovu brodu. Cela flota je njegova. Svet je njegov. Ricoli je bio ispunjen euforijom kakvu nikad nije upoznao. Plovidba je glatko tekla, a Ricoli bi s vremena na vreme upao u kabinu Konstantina Demirisa. - Trebalo bi da na brodu imate nekoliko kurvi - rekao je Ricoli. - Ali smatram da vama Grcima nisu potrebne kurve, zar ne. Demiris je odbio da zagrize mamac. Dani su polagano prolazili, ali je svaki sat vodio Ricolia bliže njegovim snovima. Bio je u groznici nestrpljivosti. Prošla je nedelja dana, pa još jedna, te su se približavali severnoameričkom kontinentu. U subotu uveče je Ricoli stajao uz ogradu broda gledajući u okean, kad se pojavio bljesak munje. Prišao mu je prvi oficir. - Možda ćemo doživeti donekle loše vreme, gospodine Ricoli. Nadam se da ste dobar mornar. Ricoli je slegnuo ramenima. - Ništa me ne plaši. More se stalo napinjati, uza sve veće valove. Brod bi se zaronio pa opet isplovio pramcem gore, orući kroz talase. Ricoli stade osećati mučninu. Dakle, ja nisam dobar mornar, mislio je. U čemu je razlika? On poseduje svet. Vratio se u kabinu i pošao u krevet. Sanjao je. Ovog puta nije bilo zlatnih brodova ili lepih golih devojaka. Behu to mračni snovi. Bio je rat i čuo je grmljavinu topova. Jedna eksplozija ga je probudila. Ricoli je seo u krevetu. Kabina se tresla. Brod je bio usred žestoke oluje. Čuo je korake što trče hodnikom. Šta se dovraga, zbiva? Toni Ricoli je brzo izišao iz kreveta i pošao u hodnik. Pod se odjednom okrenuo na stranu i on je gotovo izgubio ravnotežu. - Šta se događa? - upita jednog od ljudi koji su trčali pored njega. - Eksplozija. Brod je u vatri. Tonemo. Biće bolje da se popnete na palubu. - Tonemo... - Ricoli to nije mogao poverovati. Sve je glatko išlo. Ali nije važno, mislio je Ricoli. Mogu sebi priuštiti da izgubim ovu isporuku. Biće ih mnogo više. Moram spasiti Demirisa. On je ključ uspeha. Poslaćemo poziv u pomoć. A onda se setio da je naredio da radio bude uništen. Boreći se da održi ravnotežu, Toni Ricoli je pošao do stepeništa, pa se uspeo na palubu. Na svoje iznenađenje, video je da se oluja raščistila. More se smirilo i izašao je puni mesec. Začu se još jedna glasna eksplozija, pa još jedna. Brod se stao sve više naginjati. Krma je bila u vodi i brzo tonula. Mornari su pokušavali spustiti čamce za spasavanje, ali je bilo prekasno. Voda oko broda bila je masa zapaljene nafte. Gde je Konstantin Demiris? A onda je Ricoli čuo neki zvuk. Bilo je to neko zujanje, zvuk mnogo višeg tona od praska na brodu, podigao je pogled. Bio je to helikopter koji je stajao nekoliko metra iznad broda. Spašeni smo, ushićeno je pomisli Ricoli. Grozničavo je mahao helikopteru.

132 Na prozoru helikoptera se pojavilo lice. Prošao je trenutak pre nego je Ricoli uspeo shvatiti da je to Konstantin Demiris. Smešio se, a u podignutoj ruci je držao amforu neprocenjive vrednosti. Ricoli je zurio, dok mu je mozak nastojao sabrati sve šta se događa. Kako je Konstantin Demiris našao helikopter usred... A onda je Ricoli osetio mučninu u stomaku, Konstantin Demiris nikad nije ni pomislio da s njim vodi posao. Kurvin sin je sve to isplanirao od početka, telefonski poziv kojim je saznao da Demiris beži - taj telefonski poziv nije došao od Spirosa Lambroua - došao je od Demirisa! On mu je postavio zamku da ga namami na brod, a Ricoli je uskočio u nju. Tanker je tonuo sve dublje, brže, a Ricoli je osetio kako mu ledeni okean hladi gležnjeve, pa mu zahvata kolena. Kopile ih namerava sve ostaviti ovde da umru, usred ničega, gde neće biti ni traga brodu. Ricoli je pogledao u helikopter i grozničavo vikao - Vrati se. Daću ti sve! - Vetar je progtao njegove reči. Poslednje šta je Toni Ricoli video pre nego se brod preokrenuo i oči mu bile ispunjene gorućom slanom vodom bio je helikopter koji se uzdizao prema mesecu.

133 17. St. Moric Katarina je bila u stanju šoka. Sedela je na kauču u svojoj hotelskoj sobi i slušala poručnika Hansa Bergmana, vođu skijaške patrole, kako joj govori da je Rejnolds mrtav. Zvuk Bergmanova glasa lebdeo je nad Katarinom u momentima, ali ona nije slušala reči. Bila je previše otupela od užasa. Svi ljudi oko mene umiru očajnički je mislila. Lari je mrtav, a sada Kirk. A bili su i drugi: Noel, Napoleon Cotas, Frederik Stavros. Bila je to neprekidna mora. Nejasno, kroz maglu očaja, čula je Bergmanov glas - Gospođo Rejnolds, gospođo Rejnolds. Podigla je glavu. - Ja nisam gospođa Rejnolds - rekla je umorno. - Ja sam Katarina Aleksander. Kirk i ja smo bili smo prijatelji. - Shvatam. Katarina je duboko udahnula. - Kako... kako se to dogodilo. Kirk je bio tako dobar skijaš? - Znam. Ovde je mnogo puta skijao. - Zatresao je glavom. - Da vam kažem istinu, gospođice Aleksander i ja sam zapanjen onim šta se dogodilo. Njegovo smo telo našli na Lagalpu, kosini koja je bila zatvorena zbog lavine od prošle nedelje. Mora da je vetar odneo znak upozorenja. Strašno mi je žao. Žao. Kako slabašna reč, glupa reč. - Kako biste hteli da sve utvrdimo oko sahrane, gospođice Aleksander? Tako smrt nije kraj. Ne, postoje još utanačenja. Lesovi, mesta sahrane, cveće, obaveštavanje rodbine. Katarina je poželela da vrisne. - Gospođice Aleksander? Katarina je podigla pogled. - Ja ću izvestiti Kirkovu porodicu. - Hvala vam. Putovanje u London bilo je tužno. S Kirkom je došla u planine ispunjena žudnjom nadom, misleći da je to, možda, novi početak, put novom životu. Kirk je bio tako ljubazan i tako strpljiv. Trebala sam voditi ljubav s njim, mislila je Katarina. Ali, na kraju, zar bi to zaista bilo važno? Šta je uopšte važno? Ja sam pod nekom vrstom prokletstva. Uništavam svakog ko mi se približi. Kad se Katarina vratila u London, bila je suviše utučena da bi se vratila na posao. Ostala je u stanu, odbijajući da bilo koga vidi ili s bilo kime razgovara. Ana, kućna pomoćnica, pripremala joj je jelo i odnosila ga u Katarininu sobu, ali su se poslužavnici vraćali netaknuti. - Morate jesti, gospođice Aleksander. Katarini bi bilo mučno od same pomisli na hranu.

134 Idućeg se dana Katarina osećala gore. Osećala se kao da su joj prsa ispunjena železom. Teško je disala. Nemogu ovako nastaviti, mislila je Katarina. Moram nešto učiniti O tome je razgovarala s Evelin Kej. - Stalno sebe optužujem zbog onoga što se dogodilo. - To nema nikakvoga smisla, Katarina. - Znam da nema, ali sebi ne mogu pomoći. Osećam se odgovornom zbog onoga šta se dogodilo. Treba mi neko s kim ću razgovarati. Možda ako posetim psihijatra.. - Znam jednoga koji je jako dobar - rekla je Evelin. - Zapravo, on s vremena na vreme prima Vima. Zove se Alan Hamilton. Imala sam prijateljicu koja je patila od samoubilačkih poriva, ali kad je dr. Hamilton završio njeno lečenje bila je u izvrsnom stanju. Da li bi se htela videti s njim? Šta ako mi kaže da sam luda? Šta ako jesam? - U redu - oklevajući će Katarina. - Pokušaću dogovoriti vaš susret. Prilično je zauzet. - Hvala, Evelin. Cenim to. Katarina je pošla u Vimovu sobu. On bi hteo znati o Kirku, mislila je. - Vim, sećaš li se Kirka Rejnoldsa? Pre nekoliko dana je izgubio život u skijaškoj nesreći. - Da? Vestiminster-nula-četiri-sedam-jedan. Katarina je žmirnula. - Šta? - I odjednom je shvatila da Vim recituje Kirkov telefonski broj. Je li to sve o ljudima šta Vimu nešto znači? Niz brojeva? Zar nema nikakva osećaja prema njima? Zar zaista nije sposoban voleti ili mrzeti, ili osećati sažaljenje? Možda je on bolji u tome nego ja, pomisli Katarina. Barem je pošteđen strašne boli koju mi ostali možemo osećati. Evelin je s doktorom Hamiltonom dogovorila Katarininu posetu idućeg petka. Evelin je mislila da telefonira Konstantinu Demirisu da mu kaže šta je učinila ali je zaključila da je to previše nevažno da bi ga uznemiravala. Ordinacija Alana Hamiltona bila je u Ulici Vimpole. Katarina je tamo otišla na prvi sastanak, zabrinuta i ljuta. Zabrinuta jer se bojala onoga šta bi mogao reći o njoj, a ljuta na sebe jer se mora osloniti na stranca da joj pomogne u problemima za koje je osećala da ih nije u stanju sama rešiti. Recepcionerka iza šaltera joj je rekla: - Dr. Hamilton je spreman za vas, gospođice Aleksander. Ali, jesam li ja spremna za njega? Pitala se Katarina. Odjednom je obuzelo naglo uzbuđenje. Šta ja radim ovde? Ne želim doći u ruke nekog šarlatana koji verovatno misli da je Bog. Katarina je rekla: - Ja... ja sam promenila mišljenje. Ja zapravo ne želim videti doktora. Sa zadovoljstvom ću platiti za posetu. - O? Samo trenutak, molim. - Ali... Recepcionarka je iščezla u doktorovoj sobi. Posle nekoliko trenutaka otvorila su se vrata ordinacije i izišao je Alan Hamilton. Bio je u ranim četrdesetim godinama, visok i plavokos, svetlo-plavih očiju i jednostavnog držanja.

135 Pogledao je na Katarinu i nasmešio se: - Učinili ste mi ovaj dan lepim - rekao je. Katarina se namrštila. - Šta...? - Nisam znao koliko sam dobar doktor. Vi ste samo ušli u moju čekaonicu i već se osećate bolje. To mora da je neka vrsta rekorda. Katarina mu je odvratila odbrambeno: - Žao mi je. Pogrešila sam. Ne treba mi nikakva pomoć. - Zadovoljstvo mi je da to čujem - rekao je Dr. Hamilton. - Hteo bih da se svi moji pacijenti tako osećaju. Dok ste ovde, gospođice Aleksander, zašto ne uđete na trenutak? Popićemo šoljicu kafe. - Hvala vam, ne. Ja ne... - Obećavam vam da je možete popiti sedeći. Katarina je oklevala. - U redu, samo na minut. Sledila ga je u njegovu ordinaciju. Bila je to vrlo jednostavna kancelarija, nameštena mirno i s dobrim ukusom, nameštena više poput dnevnog boravka. Smirujuće grafike su visele na zidovima, a na stoliću je bila fotografija lepe žene s dečakom. U redu, on ima lepu kancelariju i divnu porodicu. Šta to dokazuje? - Molim vas sedite - rekao je dr. Hamilton. - Kafa će biti gotova za minut. - Zaista ne bi trebalo da traćim vaše vreme, doktore, ja sam... - Ne brinite oko toga. - Seo je na stolicu proučavajući je. - Prošli ste kroz mnogo toga. - rekao je suosećajno. - Šta vi znate o tome? - odbrusi Katarina. Njezin ton bio je ljući nego što je nameravala. - Razgovarao sam s Evelinom. Rekla mi je šta se desilo u St. Moricu. Žao mi je. Opet ta prokleta reč. - Zaista? Ako ste tako dobar doktor možda može vratiti Kirka u život.- Sav jad i ljutnja skrivena u njoj izbila je napolje. Na svoj užas Katarina je histerično jecala. - Ostavi me na miru - vrisnula je - Ostavi me na miru. Alan Hamilton je sedeo i posmatrao je, ne govoreći ništa. Kad su joj se jecaji napokon smirili, rekla je izmučeno: - Žao mi je. Oprostite mi. Ja sada doista moram ići. - Ustala je i okrenula se prema vratima. - Gospođice Aleksander, ja ne znam mogu li vam pomoći, ali bih hteo pokušati. Jedino vam mogu obećati da vas neće povrediti ono što radim. Katarina je stajala pored vrata, neodlučna. Okrenula se da ga pogleda, očima ispunjenim suzama. - Ja ne znam šta je sa mnom - prošaptala je. - Osećam se tako izgubljeno. Alan Hamilton je ustao i prišao joj. - Onda,zašto da vas ne pokušamo pronaći? Radićemo zajedno oko toga. Sedite, Idem videti šta je sa kafom. Nije ga bilo pet minuta, a Katarina je sedela, pitaujući se kako ju je nagovorio da ostane. Delovao je smirujuće. U njegovu ponašanju bilo je nešto ohrabrujuće. Možda mi može pomoći, pomisli Katarina. Alan Hamilton se vratio u sobu noseći dve šoljice skafom. - Ima šlaga i šećera, ako želite. - Ne, hvala vam. Seo je nasuprot njoj. - Saznao sam da vam je prijatelj poginuo na skijanju.

136 Bilo je tako bolno govoriti o tome. - Da.Bio je na padini koja je bila zatvorena, ali je vetar oduvao upozorenje. - Je li ovo vaš prvi susret sa smrću nekoga ko vam je blizak? Kako da odgovori na to? O, ne. Moj muž i njegova ljubavnica su smaknuti jer su me pokušali ubiti. Svi oko mene umiru. To će ga uzdrmati. On je sedeo, čekajući odgovor. Samodopadan kučki sin.E pa neće mu pružiti to zadovoljstvo. Njem život je njena briga. Mrzim ga. Alan Hamilton je video ljutnju na njezinom licu. Namerno je promenio temu. - Kako je Vim? Pitanje je Katarini bilo sasvim neočekivano. - Vim? On.. on je dobro. Evelin mi je rekla da je on vaš pacijent. - Jeste. - Možete li objasniti kako je on... zašto je on...? - Vim mi je došao jer je gubio zaposlenja. On je vrlo redak čovek - istinski mizantrop. Ne mogu ulaziti u razloge zašto, ali u osnovi on mrzi ljude. Nije sposoban uspostaviti vezu s drugim ljudima. Katarina se setila Evelinih reči. On nema osećaje. On se nikad neće vezati ni za koga. - Ali je Vim sjajan u matematici - nastavio je Alan Hamilton. - Sada ima posao gde može primeniti svoje znanje. Katarina je klimnula. - Nikad nisam upoznala nekog sličnog njemu. Alan Hamilton se nagnuo napred na stolici. - Gospođice Aleksander - rekao je - to kroz šta vi prolazite je vrlo bolno, ali mislim da bih vam mogao pomoći. Hteo bih pokušati. - Ja.. ja ne znam - rekla je Katarina. - Sve se čini tako beznadno. - Dok se god tako osećate - nasmešio se Alan Hamilton - može biti samo gore, je li tako? - Osmeh mu je bio zarazan. - Zašto ne bismo dogovorili još jedan sastanak? Ako me na kraju tog susreta budete još mrzeli, dignućemo ruke. - Ja vas ne mrzim - Katarina će opravdavajući se. - Dobro, možda malo. Alan Hamilton je pošao do stola i gledao u kalendar. Njegovo je vreme bilo potpuno zauzeto. - Kako bi bilo u ponedeljak? - upita je. - Jedan sat? - U jedan sat on je redovno ručao, ali je bio spreman zaboraviti na to. Katarina Aleksander je žena koja nosi nepodnosivi teret, a on je odlučio da sve učini da joj pomogne. Katarina ga je gledala dugo. - U redu. - Lepo. Tada ćemo se videti. - Dao joj je posetnicu. - U međuvremenu, ako me trebate, ovde je broj moje kancelarije i kućni broj. Ja lako spavam, pa se ne morate ustezati da me probudite. - Hvala vam - rekla je Katarina. - Biću ovde u ponedeljak. Dr Alan Hamilton ju je gledao dok je izlazila i mislio: Ona je tako ranjiva i tako lepa. Moram biti oprezan. Pogledao je fotografiju na stoliću za kafu. Pitam se šta bi Angela mislila? Poziv je došao usred noći.

137 Konstantin Demiris je slušao, a kad je progovorio glas mu je bio pun iznenađenja. - Tele je potonuo? Ja to ne mogu poverovati. - Istina je, gospodine Demiris. Obalska straža je pronašla nekoliko ostataka s broda. - Je li iko preživeo? - Nije, gospodine. Bojim se da nije. Svi su ljudi izgubljeni. - Kako je to strašno. Je li iko zna kako se to dogodilo? - Bojim se da to nećemo nikad saznati, gospodine. Svi su dokazi na dnu mora. - More - mrmljao je Demiris. - Okrutno more. - Hoćemo li ispuniti zahtev za isplatu osiguranja? - Teško se brinuti oko takvih stvari kad su svi ti hrabri ljudi izgubili život - ali da, nastavi, ispuni zahtev. - On će amforu zadržati u svojoj privatnoj zbirci. Sad je vreme da kazni svog šuraka.

138 18. Spiros Lambrou je bio u stanju pomahnitale nestrpljivosti, čekajući na vest o hapšenju Konstantina Demirisa. Stalno je držao radio u kancelariji , pregledavao svako izdanje dnevnih listova. Trebalo je da sam nešto čuo do sada, mislio je Lambrou. Policija je do sada trebala uhapsiti Demirisa. Od trenutka kad je Toni Ricoli informirao Spirosa da je Demiris na brodu Tele koji će ubrzo isploviti, Lambrou je izvestio američku carinu - anonimno, dakako - da će Tele prevoziti veliku količinu heroina. Mora da su ih dosad već uhvatili. Zašto u novinama nema ni retka o tome? Zazujao je interfon. - Gospodin Demiris je, za vas liniji dva. - Netko je zvao gospodina Demirisa? - Ne, gospodine Lambrou. Sam gospodin Demirisje na liniji. - Od tih reči ga je obuzela jeza. To je nemoguće! Nervozan, Lambrou je podigao slušalicu. - Kosta!? - Spiros. - Demirisov je glas bio veseo. - Kako je? - Dobro, dobro. Gde si ti? - U Atini. Lambrou je nervozno progutao. - Nismo razgovarali u poslednje vreme - rekao je. - Bio sam zauzet. Kako bi bilo da danas ručamo? Jesi li slobodan? Lambrou je imao važan sastanak za vreme ručka. - Da. To će biti lepo. - Dobro. Sastaćemo se u klubu. U dva sata. Lambrou je spustio slušalicu. Ponašao se suviše veselo, pa je Lambrou imao strašnu slutnju. Dakle, ubrzo će saznati šta se dogodilo. Konstantin Demiris je pustio Spirosa da čeka trideset minuta a kada je napokon došao rekao je samo: - Žao mi je što sam zakasnio. - U redu je. - Spiros je pažljivo gledao Demirisa, tražeći bilo koji znak nedavnog događaja koji mora da je iskusio. Ništa. - Gladan sam. - veselo će Demiris - Šta je s tobom? Pogledajmo šta imaju danas na jelovniku. - Pregledao je jelovnik - Ah, Stridia! Da li bi započeo s malo oštriga, Spiros? Kad su naručili, Demiris je rekao: - Želim ti zahvaliti, Spiros. Spiros ga je pažljivo gledao. - Zbog čega? - Zbog čega? Zbog toga što si mi poslao dobru mušteriju - gospodina Ricolia. Lambrou je ovlažio usne. - Ti - ti si se sastao s njim? - O, da. Uveravao me da ćemo u budućnosti imati mnogo zajedničkog posla. - Demiris je udahnuo. Premda, bojim se, gospodin Ricoli više nema mnogo od budućnosti. Spiros se nakljašao. - Na šta misliš?

139 Glas Konstantina Demirisa je promukao. - Ono što mislim jeste činjenica da je Toni Ricoli mrtav. - Kako je... Šta se dogodilo? - Doživeo je nesrećan slučaj, Spiros. - Gledao je šurakove oči. - Onako kako doživi nesrećan slučaj svako ko me pokuša namagarčiti. - Ja ne... ja ne razumem. Ti... - Ne razumeš? Pokušao si me uništiti. Nisi uspeo. Obećavam ti, bilo bi bolje za tebe da si uspeo. - Ja - ja ne znam o čemu ti govoriš. - Ne znaš, Spiros? - Konstantin Demiris se nasmešio. - Uskoro ćeš znati. Ali najpre, ću uništiti tvoju sestru. Stigle su ostrige. - Ah - Demiris je rekao - Izgledaju divno. Izgubio sam apetit. Uživaj u ručku. Posle je Konstantin Demiris s dubokim zadovoljstvom razmišljao o tom sastanku. Spiros Lambrou je bio potpuno demoralizovan čovek. Demiris je znao kako Lambrou obožava svoju sestru te ih je nameravao oboje kazniti. Ali ima nešto o čemu se najpre mora pobrinuti Katarina Aleksander. Telefonirala mu je nakon Kirkove smrti, blizu histerije. - To je.. to je tako strašno. - Veoma mi je žao, Katarina. Ja znam koliko vam je Kirk bio drag. To je strašan gubitak za nas oboje. Ja moram promeniti svoje planove, mislio je Demiris. Sada nemam vremena za Rafinu. Katarina je bila jedina preostala veza koja ga je povezivala s onim što se dogodilo Noeli Pejdž i Lariju Daglasu. Bila je greška što joj je dopustio da toliko dugo živi. Dok god ona bude živa, neko bi mogao dokazati šta je Demiris učinio. Ali s njom mrtvom, bio bi savršeno siguran. Podigao je slušalicu i nazvao jedan broj. Kad je glas odgovorio, Demiris je rekao: - Biću u Konlonu u ponedeljak. Budi tamo. - Spustio je slušalicu ne čekajući odgovor. Dvojica muškaraca su se sastala u napuštenoj zgradi koju je Demiris posedovao u određenom gradu. - To mora izgledati kao nesrećan slučaj. Možeš li se pobrinuti za to? - upita Konstantin Demiris. Bila je to uvreda. Osetio je kako ljutnja narasta u njemu. To je pitanje koje postavljaš nekom amateru kojeg pokupiš s ulice. Osetio je želju da mu odgovori sa sarkazmom: O, mislim da bih se mogao pobrinuti za to. Da li biste hteli nesrećan slučaj u kući? Mogu se pobrinuti da slomi vrat padajući niz stepenište. Plesačica u Marselju. Ili bi se mogla napiti i utopiti dok se kupa u kadi. Naslednica u Gstadu. Mogla bi uzeti preveliku dozu heroina. Tri je osobe likvidirao na taj način. Ili bi mogla zaspati u krevetu, s upaljenom cigaretom. Švedski detektiv u hotelu na levoj obali u Parizu. Ili biste možda hteli nešto izvan kuće? Mogu se pobrinuti za automobilsku nesreću, avionsku nesreću, ili nestanak na moru. Ali ništa od svega toga nije rekao jer se zapravo bojao čoveka koji mu je sedeo nasuprot. Čuo je toliko o njemu da se čovek sledi, a imao je razloga verovati u to šta je čuo.

140 I tako se sve šta je rekao svelo na: - Da, gospodinu, mogu se pobrinuti za nesrećan slučaj. Niko neće saznati. - Dok je to govorio, zastrašila ga misao: On zna da ćuja znati. Čekao je. Mogao je čuti ulične zvukove iza prozora, vrištavi i hrapavi jezik koji je pripadao žiteljima ozidana grada. Demiris ga je proučavao hladnim, opsidijanskim očima. Napokon je progovorio: - Vrlo dobro. Metod ostavljam vama. - Da, gospodine. Je li meta u Konlonu? - London. Zove se Katarina. Katarina Aleksander. Ona radi u mom londonskom uredu. - Pomoglo bi kad bih joj nekako bio predstavljen ali iznutra. Demiris je razmislio na trenutak. - Šaljem delegaciju direktora u London, iduće nedelje. Urediću da budete s njima. - Nagnuo se i rekao mirno: - Još jedno. - Da, gospodine? - Želim da niko ne bude sposoban prepoznati njeno telo.

141 19. Telefonirao je Konstantin Demiris. - Dobro jutro, Katarina. Kako se danas osećate? - Dobro, hvala vam, Kosta. - Osećate li se bolje? - Da. - Dobro. Veoma mi je drago da to čujem. Šaljem delegaciju izvršnih rukovodilaca naše kompanije u London da prouče naše delovanje. Veoma bih cenio ako biste ih preuzeli i brinuli se za njih. - Biću srećna. Kad će stići? - Sutra ujutro. - Učiniću sve šta mogu. - Znam da mogu računati na vas. Hvala vam, Katarina. - Nema na čemu. - Zbogom, Katarina. Veza je prekinuta. Dakle, to je učinjeno! Konstantin Demiris se naslonio na naslon stolice, razmišljajući. Kad Katarina Aleksander ode, više neće biti slabih tačaka. Sada može svu svoju pažnju okrenuti na svoju ženu i njenog brata. -Večeras imamo društvo. Neki rukovodioci iz ureda. Želim da budeš domaćica. Već je dugo prošlo otkad Melina nije bila domaćica svome suprugu. Melina se osetila srećna i uz buđena. Možda će ovo promeniti stanje. Ta večera nije ništa izmenila. Došla su trojica večerala, otišla. Večera je bila sramna. Melina je površno predstavljena tim ljudima a za stolom je sedela dok ih je njen muž šarmirao. Gotovo je zaboravila kako Kosta može biti karizmatičan. Pričao je vesele pričice i obdarivao ih komplimentima, a oni su uživali. Bili su društvu velikov čoveku, a svojim su ponašanjem pokazivali da su svesni toga. Melina nije imala nijednu priliku da govori. Kad god bi ona počela nešto govoriti, Kosta bi je prekidao. Naposletku je sedela ne govoreći ništa. Zašto je hteo da ja budem ovde, pitala se Melina. Na kraju večere, dok su se gosti spremali na odlazak Demiris je rekao: - Sutra ujutro ćete leteti za London. Uveren sam da ćete se pobrinuti za sve šta treba uraditi. I oni su otišli. Delegacija je idućeg jutra stigla u London. U njoj bila trojica, svi različitih nacionalnosti. Amerikanac, Džeri Halej, bio je visok, mišićav muškarac prijateljskog, otvorenog lica i očiju sivih poput škriljavca. Imao je najveće ruke koje je Katarina ikad videla. Bila je očarana njima. Činilo se kao da imaju svoj život, uvek u pokretu, stezale su se i okretale, kao da uvek žude za nekim poslom.

142 Francuz, Ivs Renard, bio je čista suprotnost. Nizak i krupan. Crte lica su mu bile izmučene, a imao je hladne, ispitivačke oči koje su izgledale kao da gledaju kroz Katarinu. Delovao je povučeno i suzdržano. Oprezan, bila je reč koja je Katarini pala na pamet. Ali oprezan na šta? Pitala se Katarina. Treći je član delegacije bio Dino Matusi. Bio je Talijan, ponašanja prijateljskog i umiljavajućeg, zračio je šarmom iz svake pore. - G. Demiris ima visoko mišljenje o vama - rekao je Matusi. - To je vrlo laskavo. - Rekao je da ćete se vi brinuti o nama u Londonu. Gledajte, doneo sam vam poklončić. Predao je Katarini paketić s oznakom Hermes. Unutra je bio lep svileni šal. - Hvala vam - rekla je Katarina. - To je vrlo pažljivo s vaše strane. - Pogledala je na druge. - Dopustite mi da vas odvedem do vaših kancelarija. Iza njih se začu glasni tresak. Svi su se okrenuli. Onde je stajao dečak i očajnički gledao u omot koji mu je ispao. Nosio je tri kofera. Dečak je izgledao kao da ima petnaest godina i bio je malen za svoju dob. Imao je kovrdžavu smeđu kosu i svetle zelene oči, izgledao je vrlo krhko. - Za ime Boga - odbrusio je Renard. - Budi pažljiv s tim stvarima! - Žao mi je - nervozno će dečak. - Oprostite mi. Gde ću staviti kofere? Renard mu je nestrpljivo rekao: - Stavi ih bilo gde. Posle ćemo ih uzeti. Katarina je ispitivački gledala dečaka. Evelin je objasnila: - Napustio je posao kao pomoćnik u Atini. Nama je ovde trebao pomoćnik. - Kako se zoveš? - upita ga Katarina. - Atanas Stavić, gospođo. - Bio je na ivici plača. - U redu, Atanase. Pozadi je prostorija u koju možeš staviti kofere. Ja ću se pobrinuti oko njih. Dečak joj je zahvalno rekao: - Hvala vam, madam. Katarina se okrenula ljudima. - Gospodin Demiris je rekao da ćete vi proučiti naše poslovanje ovde. Ja ću vam pomoći na svaki mogući način. Ako ima išta šta vam treba, ja ću vam to pokušati obezbediti ili urediti. A sada, gospodo, da li biste pošli sa mnom. Predstaviću vas Vimu i ostalim službenicima. - Dok su hodali hodnikom, Katarina bi se zaustavljala i predstavljala ih službenicima i obratno. Stigli su do Vimove sobe. - Vim, ovo je delegacija koju je uputio g. Demiris. Gospoda Ivs Renard, Dino Matusi i Džeri Halej. Upravo su stigli iz Grčke. Vim im je dobacio pogled. - Grčka ima samo sedam miliona šest stotina i trideset hiljada stanovnika. - Ljudi se zgledaše, iznenađeni i začuđeni. Katarina se smejala u sebi. Oni na Vima reaguju tačno na isti način kao što je ona reagovala kad ga je upoznala. - Vaše kancelarije su spremne - Da li biste pošli za mnom? Kad su se našli u hodniku, Ceri Halej je upitao: - Šta je to dovraga bilo? Neko je rekao da je on ovde važan. - I jeste - uveravala ih je Katarina. - Vim prati finansije svih odeljenja. - Ja mu ne bih dopustio da prati moju mačku - zafrktao je Halej. - Kad ga bolje upoznate..

143 - Ja ga ne želim bolje upoznati - promrmljao je Francuz. - Uredila sam za vaše hotele. Saznala sam da svaki od vas želi biti u drugom hotelu. - To je tačno - odgovorio je Matusi. Katarina je gotovo htela izustiti svoj komentar, ali je odlučila da to prećuti. Nje se ni najmanje ne tiče zašto su oni izabrali da budu u različitim hotelima. Posmatrao je Katarinu, razmišljajući. Mnogo je zgodnija nego što sam očekivao. To će sve učiniti mnogo zanimljivijim. A propatila je. To mogu čitati u njenim očima. Ja ću je naučiti kako bol može biti izvanredna. U tom ćemo zajednički uživati. A kad završim s njom, poslaću je tamo gde više nema boli. Otići će Makeru ili Bakeru. Uživaću u ovome. Ja ću veoma uživati u ovome. Katarina je odvela delegaciju u njihove pojedinačne kancelarije, a kad su se smestili, krenula je prema svojoj sobi. Katarina je iz hodnika čula Francuza kako viče na dečaka. - Ovo je krivi kofer, glupane. Moj je smeđi. Smeđ! Razumeš li engleski? - Da, gospodine. Žao mi je, gospodine. Ja ću morati nešto učiniti oko ovoga, pomisli Katarina. Evelin Kej je rekla: - Ako ti treba bilo kakva pomoć s ovom grupom, ja sam ovde. - Cenim to Evelin. Reći ću ti. Posle nekoliko minuta, Atanas Stavić je prolazio popred Katarinine sobe. Pozvala ga je: - Da li bi došao na trenutak, molim te? Dečak ju je gledao zastrašenim izrazom lica. - Da, ma'am. - Ušao je u sobu izgledajući kao da očekuje veliku kaznu. - Zatvori vrata, molim te. - Da, ma'am. - Sedi, Atanas. Ime ti je Atanas, zar ne? - Da, ma'am. Nastojala je da se momak opusti, ali nije uspevala! - Nemaš se čega bojati. - Ne, ma'am. Katarina je sedela i pažljivo ga gledala, pitajući se šta su mu učinili da deluje tako prestrašeno. Odlučila je da pokuša više saznati o njegovoj prošlosti. - Atanase, ako te neko ovde omalovažava, ili je loš prema tebi, želim da dođeš kod mene. Da li me razumeš? Progutao je. - Da, ma'am. Ali se pitala hoće li on imati dovoljno živaca da doće k njoj. Neko, nekad, slomio mu je duh. - Posle ćemo razgovarati - rekla je Katarina. Rezimei delegacije pokazivali su da su ti ljudi radili u raznim delatnostima veoma rasprostranjena carstva Konstantina Demirisa, pa su svi imali iskustva unutar organizacije. Dino Matusi, srdačni Talijan, bio je Katarini najzagonetniji. Bombardovao ju je pitanjima na koja je trebalo da on odgovori, a nije bio strašno zainteresovan da sazna o londonskoj operaciji. Zapravo, činilo se da ga manje zanima kompanija nego Katariniv privatni život. - Jeste li u braku? - upitao ju je Matusi.

144 - Nisam. - Ali ste bili u braku? - Jesam. - Razvedena? Htela je završiti taj razgovor. - Ja sam udovica. Matusi joj se nacerio. - Kladio bih se da imate prijatelja. Znate na šta mislim? - Znam na šta mislite - ukočeno će ona. A to se vas uopšte ne tiče. - Jeste li vi u braku? - Si, si. Imam ženu i četvoro lepih bambini. Toliko im nedostajem kad sam daleko od kuće. - Putujete li mnogo, gospodine Matusi? Izgledao je kao da je povređen. - Dino, Dino. Gospodin Matusi je moj otac. Da, mnogo putujem. - Nasmejao se Katarini i spustio glas. - Ali ponekad putovanje može doneti poneko posebno zadovoljstvo. Znate na šta mislim? Katarina mu je uzvratila smešak. - Ne znam. Tog poslepodneva, u 12:35, Katarina je otišla u dogovorenu posetu doktoru Hamiltonu. Iznenadila se uvidevši da rado očekuje tu posetu. Sećala se kako je bila uznemirena kad ga je poslednji put posetila. Sad je ušla u njegovu ordinaciju s osećajem iščekivanja. Sestra je otišla na ručak, pa su vrata doktorove ordinacije bila otvorena. Alan Hamilton ju je čekao. - Uđite - pozdravio ju je. Katarina je ušla u sobu a doktor joj je pokazao stolicu. - Dobro. Jeste li imali dobru nedelju? Je li to bila dobra nedelja? Ne baš. Nije mogla iz svesti isterati smrt Kirka Rejnoldsa. - Bilo je u redu. Ja.. ja se predajem radu. - To je vrlo korisno, Koliko dugo radite za Konstantina Demirisa? - Četiri meseca. - Volite li svoj posao? - To mi drži misli daleko.. daleko od događaja. Mnogo dugujem gospodinu Demirisu. Ne mogu vam reći koliko je učinio za mene. - Katarine se pokajnički nasmešila. - Ali mislim da hoću, zar ne? Alan Hamilton je zatresao glavom. - Reći ćete mi samo ono što mi želite reći. Nasta tišina. Ona ju je konačno prekinula. - Moj je muž radio za gospodina Demirisa. Bio je njegov pilot. Ja sam, ja sam doživela nesreću za vreme vožnje u čamci i izgubila sam sećanje. Kad sam ga povratila, gospodin Demiris mi je ponudio ovaj posao koji radim. Ja izostavljam bol i strah. Stidim li se reći da me moj muž pokušao ubiti? Je li to stoga što ae bojim da će pomisliti kako manje vredim? - Nikome od nas nije lako da govori o prošlosti. Katarina ga je gledala, ćuteći. Rekli ste da ste izgubili pamćenje. - Da. - Doživeli ste nesreću dok ste bili na čamcu.

145 - Da. - Katarinine su usne bile ukočene, kao da je odlučila da mu kaže šta je manje moguće. Bila je nervoznai u konfliktu sa samom sobom. Htela mu je sve reći i dobiti njegovu pomoć. I nije mu htela išta reći, htela je da je ostavi na miru. Alan Hamilton ju je zamišljeno posmatrao. - Jeste li razvedeni. Da. Streljačkim strojem. - On je.. Moj je muž umro. - Gospođice Aleksander.. - oklevao je. - Hoće li smetati ako vas zovem Katarina? - Neće. - Ja sam Alan. Katarina, čega se bojite? Ukočila se. - Šta vas navodi na pomisao da se bojim? - Zar me ne navodite? - Ne. - Sada je šutnja bila duža. Bojala se to izraziti rečima, bojala se istinu dovesti na otvoreno. - Ljudi oko mene... čini se da umiru. Ako je bio iznenađen, nije to pokazivao. - A vi verujete da ste razlog njihove smrti? - Da. Ne. Ja ne znam. Ja sam... smetena. - Često se okrivljujemo zbog onoga što se događa drugima. Ako se muž i žena rastave, deca misle da su ona odgovorna. Ako neko prokune neku osobu a ova umre, on misli da je bio uzrok te smrti. Takvo verovanje nije uopšte neuobičajeno. Vi... - Ima više od toga. - Ima? - Gledao ju je, spreman da je sluša. Reči su tekle. - Moj je muž ubijen, i njegova... njegova ljubavnica. Dvojica branitelja koji su ih branili - i oni su umrli. A sada.. - Glas joj se slomio. - Kirk. - A vi mislite da ste odgovorni za sve te smrti. To je strašan teret za nošenje, zar nije? - Ja... čini mi se kao da sam neka vrst uroka, amajlija loše sreće. Bojim se imati odnos s drugim muškarcem Mislim da to ne bih mogla izdržati ako bi išta... - Katarina, znate li za čiji ste život odgovorni? Za svoj. Ničiji drugi. Vama je nemoguće imati vlast nad životom ili smrti drugih ljudi. Vi ste nevini. Vi nemate nikakve veze s bilo kojom od tih smrti. Vi to morate shvatiti. Vi ste nevini, vi nemate nikakve veze s bilo kojom od tih smrti. Katarina je sedela i razmišljala o tim rečima. Očajnički im je htela poverovati. Ti su ljudi umrli zbog svojih postupaka, ne zbog njenih. A šta se tiče Kirka, to je bio nesrećan slučaj. Zar ne? Alan Hamilton ju je mirno gledao. Katarina mu je dobacila pogled i pomislila: On je pristojan čovek. U svesti joj se neočekivano pojavila druga misao: Volela bih da sam ga ranije upoznala. Sa osećajem krivnje, Katarina je dobacila pogled na uokvirenu fotografij Alanove žene i deteta na stočiću za kafu. - Hvala vam - rekla je Katarina. - Ja... ja ću, pokušaću poverovati u to. Moraću se priviknuti na tu pomisao. Alan Hamilton se nasmešio. - Moraćemo se zajednu priviknuti. Hoćete li se vratiti? - Šta? - Ovo je probna trka, sećate li se? Trebalo je odlučite želite li da nastavimo s ovim. Katarina nije oklevala. - Da, vratiću se, Alan.

146 Kad je otišla, Alan Hamilton je sedeo i mislio njoj. Dugo vremena lečio je mnoge privlačne pacijentkinje, a neke su od njih iskazivale i seksualno zanimanje za njega. Ali je bio previše dobar psihijatar da bi sebi dopustio da ga muči iskušenje. Lični odnos s pacijentom je jedan od prvih tabua njegove profesije. To bi bila izdaja. Dr. Alan Hamilton je bio iz lekarske porodice Njegov je otac bio hirurg koji se oženio svojom medicinskom sestrom, a Alanov je deda bio čuveni kardiolog. Još dok je bio dečačić, Alan je znao da želi biti doktor. Hirurg poput svoga oca. Pohađao je medicinsku školu u King's Koledžu, a nakon diplome je nastavio studira hirurgiju. Imao je prirodan dar za hirurgiju, umetnost koja ne može biti samo naučena. A onda, 1. septembar 1935 vojska Trećeg Rajha marširala je preko granice Poljske, a dva dana kasnije Britanija i Francuska su objavile rat. Drugi svetski rat je počeo. Alan Hamilton se prijavio u vojsku kao hirurg. 22. juna 1940, pošto su sile osovine osvojile Poljsku, Čehoslovačku, Norvešku, Holandiju i Belgiju, pala je Francuska, pa je teret rata pao na britanska ostrva. U početku je stotinu aviona dnevno bacalo bombe na britanske gradove. Uskoro su bile dve stotine, zatim hiljadu. Pokolj je bio neverovatan. Ranjeni i mrtvi bili su svuda. Gradovi su bili u plamenu. Ali je Hitler loše ocenio Britance. Napadi su samo poslužili da ojačaju njihovu odlučnost. Bili su spremni umreti za svoju slobodu. Nije bilo odmora ni danju ni noću, pa je Alan Hamilton ponekad bio bez sna čak i šezdeset sati. Kad je bila bombardovana bolnica za hitne slučajeve u kojoj je radio, on je svoje pacijente preselio u neko skladište. Spasio je mnoge živote, radeći pod najtežim mogućim uslovima. U oktobru, kad je bombardovanje dostiglo vrhunac, zaurlikale su sirene i ljudi su pošli u skloništa ispod zemlje. Alan je upravo operisao i odbio je ostaviti pacijenta. Bombe su padale sve bliže. Doktor koji je radio s Alanom rekao je: - Pakla mu, hajdemo odavde. - Za minut. - Pacijentove su grudi bile otvorene i iz njih je vadio okrvavljene komade šrapnela. - Alane! Ali on nije mogao otići. Skoncentrisao se na ono šta je radio, nesvestan zvuka bombi koje su padale svuda oko njega. Nije čuo zvuk bombe koja je pala na zgradu. Šest dana je bio u komi, a kad se probudio, saznao je da su mu, osim ostalih rana, zgnječene i kosti desne ruke. Namestili su ih i ruka je delovala normalno, ali on više nikad neće moći operisati. Trebalo je da prođe gotovo godinu dana pa da savlada traumu zbog svoje uništene budućnosti. Bio je pod paskom psihijatra, doktora koji mu je u oči rekao: - Već je vreme da se prestaneš sažalevati i da nastaviš živeti. - Radeći šta? - upita ga Alan s gorčinom u glasu. - Ono šta radiš - ali na drugačiji način. - Ja ne razumem.

147 - Ti si iscelitelj, Alane, Ti isceljuješ ljudska tela. Dobro, to više ne možeš. Međutim, isto je toliko važno isceljivati duh ljudi. Ti bi bio dobar psihija tar. Pametan si i osećajan. Razmisli o tome. Ispalo je da je to bila jedna od boljih odluka koje je ikad doneo. Neobično je uživao u onome šta radi. Na neki način, našao je da mu je veće zadovoljstvo vraćati u normalu pacijente koji žive u očajanju, nego se brinuti o njihovom fizičkom zdravlju. Njegov je ugled brzo rastao, pa je poslednje tri godine bio prisiljen odbijati pacijente. Pristao je da dođe Katarina ali samo kako bi joj mogao preporučiti drugog doktora za njene brige. Ali ga je nešto oko nje dirnulo. Ja joj moram pomoći. Kad se Katarina vratila u kancelariju nakon sedeljke s Alanom Hamiltonom, posetila je Vima. - Danas sam videla doktora Hamiltona - rekla je Katarina. - Daa? U psihijatrijskom društvenom poboljšanju bolesnika, rejting merila smrti bračnog druga je stotinu, za razvod sedamdeset tri, odvajanje od bračnog kreveta šezdeset pet, kazna zatvora šezdeset tri, smrt bliskog člana porodice šezdeset tri, lična rana ili bolest pedeset tri, brak pedeset, otkaz s posla četrdeset sedam... Katarina je stajala i slušala. Kako to mora biti, pitala se, kad neko o stvarima i pojavama misli samo u matematičkom smislu? Nikad ne upoznati drugu osobu kao ljudsko biće, nikad nemati pravog prijatelja. Ja se osećam kao da sam pronašla novog prijatelja, mislila je Katarina. Pitam se koliko je dugo u braku.

148 20. Atina Pokušao si me uništiti. Nisi uspeo. Uveravam te, bilo bi bolje za tebe da si uspeo. Ali, najpre ću uništiti tvoju sestru. Reči Konstantina Demirisa još su zvonile u Lambrouovim ušima. Nije sumnjao da će Demiris pokušati ostvariti svoju pretnju. Šta se, u ime Boga, moglo dogoditi s Ricoliem? Sve je bilo tako pažljivo planirano. Ali nema vremena za nagađanje oko onoga šta se dogodilo. Sad je važno da upozori svoju sestru. Lambrouov je sekretar ušao u sobu. - Vaša ugovorena obaveza u deset sati čeka. Hoću li poslati... - Ne. Otkaži sve moje obaveze. Ovog se jutra više neću vratiti. Podigao je slušalicu, a pet minuta posle toga bio je na putu da se sastane s Melinom. Čekala je na njega u vrtu vile. - Spiros. Preko telefona si zvučao tako zabrinuto! Šta nije u redu? - Moramo razgovarati. - Odvela ga je do klupe u letnjoj kućici prekrivenoj puzavicama. Sedeo je gledajući u nju i mislio. Kako je ovo lepa žena. Koga bi god dodirnula donela bi mu sreću u životu. Nije ništa učinila da bi ovo zaslužila. - Zar mi ne nameravaš reći šta nije u redu? Lambrou je duboko udahnuo. - Ovo će biti vrlo bolno, draga. - Počinješ me zbunjivati. - I nameravam, tvoj je život u opasnosti. - Šta? U opasnosti od koga? Pažljivo je odmeravao svoje reči. - Mislim da će Kosta pokušati da te ubije. Melina je zurila u njega, otvorenih usta. - Ti se šališ. - Ne, ja to mislim, Melina. - Dragi, Kosta je svašta ali nije ubica. On nebi mogao... - Varaš se. On je već ubijao. - Pobledela je. - Šta to govoriš? - On to ne čini golim rukama. On unajmljuje ljude koji to čine u njegovo ime, ali... - Ja ti ne verujem. - Sećaš li se Katarine Daglas? - Žena koja je bila ubijena... - Ona nije ubijena. Ona je živa. Melina je zatresla glavom. - Ona... to ne može biti. Hoću reći da su smaknuli ljude koji su je ubili.

149 Lambrou je uzeo sestrinu ruku u svoju. - Melina, Lari Daglas i Noel Pejdž nisu ubili Katarinu. Za celo vreme suđenja, Demiris ju je držao sakrivenu. Melina je sedela zabezeknuto, bez reči, sećajući žene koju je nakratko videla u svojoj kući. Ko je žena koju sam videla u predvorju? Ona je žena poslovnog partnera. Radiće za mene u Londonu. Videla sam je samo na brzinu. Podseća me na nekoga. Podseća me na ženu pilota koji je radio kod tebe. Ali je to nemoguće, svakako. Oni su je ubili. Povratio joj se glas. - Ja sam je videla ovde u kući, Spiros. Kosta mi je lagao o njoj. - On je umobolan. Želim da se spakuješ i odeš iz ove kuće. Ona ga je pogledala i polako rekla. - Ne, ovo je moj dom. - Melina, ja ne bih mogao podneti da ti se bilo šta dogodi. U njenom je glasu bilo odlučnosti. - Nemoj da brineš. Ništa mi se neće dogoditi. Kosta nije budala. On zna da će skupo platiti kad bi išta učinio protiv mene. - On je tvoj muž, ali ga ti ne znaš. Bojim se za tebe. - Ja mogu s njim izaći na kraj, Spiros. Pogledao ju je i znao da nema načina da je uveri da promeni mišljenje. - Ako ne želiš otići, učini mi uslugu. Obećaj mi da nećeš biti sama s njim. Ona je pomilovala bratov obraz. - Obećavam. Melina nije imala nameru održati to obećanje. Kad je Konstantin Demiris došao kući te večeri, Melina ga je čekala. Klimnuo joj je i prošao pored nje u svoju spavaću sobu. Melina ga je sledila. - Mislim da je vreme da porazgovaramo - rekla je Melina. Demiris je pogledao na sat. - Imam samo nekoliko minuta. Imam obavezu. - Imaš? Imašli nameru ubiti još nekoga večeras? Okrenuo joj se. - O čemu to bulazniš? - Jutros me Spiros posetio. - Ja ću morati upozoriti tvoga brata da se drži podalje od ove kuće. - Ovo je i moja kuća - prkosno će Melina. - Vrlo smo zanimljivo ćaskali. - Doista? O čemu? - O tebi, Katarini Daglas i Noel Pejdž. Sada je osigurala svu njegovu pažnju. - To je crapi priča. - Je li? Spiros kaže da si dvoje nevinih ljudi poslao u smrt, Kosta. - Spiros je budala. - Videla sam tu devojku ovde, u ovoj kući. - Niko ti to neće poverovati. Više je nećeš videti. Poslao sam nekoga da je se otarasi. I Melina se odjednom setila trojice ljudi koji su došli na večeru. Vi letite u London rano ujutro. Uveren sam da ćete se pobrinuti za sve što mora biti učinjeno. Prišao je bliže Melini i tiho joj rekao. - Znaš, ja zaista postajem sasvim sit tebe i tvog brata. - Uzeo joj je ruku i jako je stegnuo. - Spiros me pokušao uništiti. Umesto toga, trebalo je da me ubije. - Stegnuo je još jače. - Oboje ćete zaželeti da je to učinio. - Prestani, boli me.

150 - Moja draga ženo, ti još ne znaš šta je bol. Ali ćeš znati. - Pustio joj je ruku. - Ja spremam razvod. Ja hoću pravu ženu. Ali ja neću izići iz tvog života. O, ne. Imam nekih divnih planova za tebe i tvog dragog brata. Dakle, obavili smo naš mali razgovor. Ako ćeš me izvinuti, ja bih otišao u sobu i promenio odeću. Nije uljudno ostaviti damu da čeka. Okrenuo se i pošao u sobu za odevanje. Melina je stajala dok joj je srce jako udaralo. Spiros je imao parvo. On je umobolnik. Osećala se sasvim bespomoćno, ali se nije bojala za svoj život. Zbog čega živeti? Gorko je mislila Melina. Njen ju je muž lišio svakog dostojanstva i spustio je na svoj nivo, duboko dole. Setila se svih prilika kad ju je ponižavao, kad ju je zlostavljao u javnosti. Znala je da je predmet sažaljevanja među svojim prijateljima. Ne, više joj nije stalo do nje same. Ja sam spremna umreti, mislila je, ali ne mogu dopustiti da povredi Spirosa. Ali, ipak, šta bi mogla učiniti da ga zaustavi? Spiros je bio moćan, ali je njen muž bio moćniji. Melina je strašnom sigurnošću znala da će, ako mu to dopusti, njen muž ostvariti svoju pretnju. Moram ga nekako zaustaviti. Ali kako? Kako?