Sidney Sheldon - Ponoćne uspomene

51 Toni Ricoli je sedeo i zurio u njega, hladna pogleda. Konačio je klimnuo. - Okej. - Izvadio je posetnicu iz džepa i bacio je na sto. - Ako promenite mišljenje, ovdje me možete naći. - Ustao je i trenutak kasnije izišao bez pozdrava. Spiros Lambrou je uzeo posetnicu. Na njoj je pisal "Entoni Ricoli-Import-Eksport". Na posetnici je bila odštampana i adresa atenskog hotela i telefonski broj. Nikos Veritos je sedeo široko otvorenih očij slušajući razgovor. Kad je Toni Ricoli izašao kroz vrata, rekao je: - Je li on zaista...? - Da. G. Ricoli radi s heroinom. Ako mu ikad dopustimo da upotrebi jedan od naših brodova, vlada bi mogla usidriti celu flotu. Toni Ricoli je besno izašao iz Lambrouove kancelarije. Taj jebeni Grk se ponaša sa mnom kao da sam seljak s ulice! I kako je mogao znati o drogama? Isporukaje bila neobično velika, s tržišnom cenom od najmanje deset miliona dolara Ali je problem u tome kako su robu isporučiti u Nju Jork. Prokleti anti-narkotički inspektori su u buljucima u Atini. Moram telefonirati na Siliciju i zadržati robu. Toni Ricoli nije nikad izgubio isporuku, pa ne nameravam izgubiti ni ovu. O sebi je mislio kao o rođenu pobedniku. Odrastao je u Hels Kičenu u Nju Jorku. Geografski to je smešteno usred Zapadne strane Menhetna, između Osme avenije i Reke Hadson, a severne i južne granice teku od Dvadeset treće do Pedeset devete ulice. Ali je Hels Kičen bio grad unutar grada, naoružana enklava, Ulicama su vladale bande. Bili su to Goperi, Parlor Mob, Gorile, banda Rodes. Ugovori za ubistvo prodavali su se za stotinu dolara, a izazivanje pakla stajalo je nešta manje. Žitelji Hels živeli su u iznajmljenim prostorijama punim vaški, štakora i buba-švaba. Nije bilo kupatila, a mladi su taj nedostatak rešavali na svoj način, goli su uranjali u vodu pored dokova uz reku Hadson, gde se kanalizacija iz Kitčensa praznila u reku. Dokovi su smrdeli od ustajale mase mrtvih, nadutih mačaka i pasa. Ulična je pozornica osiguravala beskrajnu raznolikost događanja. Vatrogasna kola koja odgovaraju na neku uzbunu... banda se bije na nekom od stambenih krovova... procesija uz venčanje... igra na trotoaru... potera za odbeglim konjem... pucnjava. Jedina igrališta koja su imala deca bila su ulice, krovovi kuća, prazna zemljišta puna smeća, i - za vreme leta - bučne vode reke. A iznad svega oštar vonj siromaštva. To je bila atmosfera u kojoj je odrastao Toni Ricoli. Najranije sećanje Tonia Ricolia vezano je za događaj kad su ga srušili i oteli mu mleko. Imao je sedam godina. Stariji i veći dečaci bili su stalna pretnja. Put prema školi bio je ničija zemlja, a i sama je škola bila ratište. Ricoli je do svoje petnaeste godine stekao snažno telo i popriličnu veštinu kao borac. Uživao je u borbi, a kako je u njoj bio dobar, to mu je davalo osećaj nadmoćnosti. On i njegovi prijatelji organizovali su boks-mečeve u Stilmans Gamu, lokalnoj vežbaonici. S vremena na vreme bi navratio poneki gangster da baci pogled na borce koje su posedovali. Frank Kostelo se pojavljivao jednom ili dvaput mesečno, zajedno s Džoom Adonisom i Lakijem Lućianom. Zabavljali su ih boks-mečevi mladića, pa su se za razbibrigu kladili na pojedine borce. Toni Ricoli je uvek bio pobednik, pa je ubrzo postao favorit gangstera.

52 Jednog dana, dok se Ricoli presvlačio u svlačionici, dečak je slučajno čuo razgovor između Frenka Kostela i Lakija Lućiana. - Taj je dečak zlatni rudnik - rekao je Lućiano. - Prošle sam nedelje, kladeći se na njega, zaradio pet velikih. - Hoćeš li se kladiti na njega u njegovoj borbi s Lujom Domenikom? - Svakako. Kladim se u deset velikih. - Kakvi su izgledi da pobedi? - Deset na prema jedan. Ali, šta, dovraga? Ricoli je pobednik. Toni Ricoli nije bio siguran šta znači taj razgovor. Otišao je svome starijem bratu, Ginou, i rekao mu o tome. - Bože! - uzviknu brat. - Ti se tipovi klade na tebe. - Ali zašto? Ja nisam profesionalac. Gino je razmišljao na trenutak. - Ti nisi nikad izgubio borbu, Toni? - Nisam. - Verovatno se dogodilo da su se kladili u male iznose iz zabave, a onda, kad su videli šta možeš učiniti, počeli su da se klade ozbiljno. Mladić je slegnuo ramenima. - To meni ništa ne znači. Gino mu je uzeo ruku i rekao mu ozbiljno: - To bi ti moglo mnogo značiti. Nama obojici. Slušaj me, dete... Borba s Lujom Domenikom održana je u Stilmanovom Gamu u petak posle podne, a tamo su bili svi veliki momci - Frenk Kostelo, Džo Adonis, Albert Anastazia, Laki Lućiano i Majer Lanski. Uživali su gledajući borbu mladića, ali su još više uživali u činjenici da su našli načina kako da zarade na dečacima. Luj Domenik je imao sedamnaest godina, bio je godinu dana stariji od Tonia, i dva i po kilograma teži. Ali nije bio dorastao boksačkoj veštini i ubilačkom instinktu Tonia Ricolia. Borba je imala pet rundi. Mladi Toni je lako pobedio u prvoj rundi. Pripala mu je i druga runda. I treća, Gangsteri su već brojali svoj novac. - Taj će dečak izrasta u svetskog šampiona - trijumfovao je Laki Lućiano. - Koliko si se kladio na njega? - Deset velikih - odgovori mu Frank Kostelo. Šanse su petnaest prema jedan. Taj dečak već ima ugled. Ali se odjednom dogodilo neočekivano. U sredini pete runde je Luj Domenik nokautirao Tonia Ricolia aperkatom. Sudija je stao brojati... vrlo polako, gledajući zabrinuto u publiku okamenjenih lica. - Ustani na noge, ti malo kopile - viknuo je Džo Adonis. - Ustani i bori se! Brojanje je nastavljeno, pa je čak u toj sporosti dostiglo deset. Toni Ricoli je još ležao, van sebe. - Kurvin sin. Jedan srećni udarac! Ljudi stadoše sabirati svoje gubitke. Bili su veliki. Gino je Tonia Ricolia odneo u jednu od svlačionica. Toni je držao čvrsto zatvorene oči, u strahu da će oni oko njega utvrditi da je pri svesti i učiniti mu nešta strašno. Tek kada se vratio u sigurnost svog doma, Toni se počeo opuštati.

53 - Uspeli smo! - uzbućeno je vikao njegov brat. - Znaš li koliko smo jebenog novca zaradili? Gotovo hiljadu dolara. - Ja ne razumem. Ja... - Ja sam posudio novac od njihovih vlasnika da bih se kladio na Domenica, a rekli su mi da je stanje petnaest naprama jedan za tebe. Bogati smo. - Hoće li poludeti? - upita ga Toni. Gino se nasmejao. - Nikad to neće saznati. Sledećeg dana, kad je Toni Ricoli izašao iz škole, uz trotoar je čekala velika dugačka limuzina. Laki Lućiano je sedeo na zadnjem sedištu. Mahnuo je dečaku da dođe. - Uđi u kola. Srce Tonia Ricolia stade lupati. - Ne mogu, gospodine Lućiano, kasnim za... - Uđi. Toni Ricoli je ušao u limuzinu. Laki Lućiano je rekao vozaču: - Vozi oko bloka. Hvala Bogu da ga nisu odlučili namagarčiti! Lućiano se okrenuo dečaku. - Pretvarao si se da si nokautiran - rekao mu je jednoličnim glasom. Ricoli se zacrveneo. - Ne, gospodine. Ja... - Nemoj meni govnariti. Koliko si zaradio od te borbe? - Ništa, gospodine Lućiano. Ja... - Upitaću te još jedanput. Koliko si zaradio praveći se da si nokautiran? Dečak je oklevao. - Hiljadu dolara. Laki Lućiano se nasmejao. - To je hrana za kokoši. Ali ja mislim o.. koliko imaš godina? - Gotovo šesnaest. - Smatram da to nije loše za šesnaestogodišnjeg dečaka. Znaš da ti mene i moje prijatelje koštaš mnogo novaca. - Žao mi je. Ja... - Zaboravi to. Ti si bistar momak. Imaš budućnost. - Hvala vam. - Ja ću ćutati o ovome, Toni, ili će ti moji prijatelji izrezuckati jaja i time te nahraniti. Ali ja želim da u ponedeljak dođeš kod mene. Ti i ja ćemo raditi zajedno. Nedelju dana kasnije, Toni Ricoli je radio za Lakia Lućiana. Najpre je bio potrčko, a onda poslušnik. Bio je bistar i brz i s vremenom je napredovao i postao Lućianov pomoćnik. Kad je Laki Lućiano bio uhapšen, osuđen i upućen u zatvor, Toni Ricoli je ostao s Lućianovom organizacijom. Porodice su se bavile kockom, zelenaštvom, prostitucijom, i svime drugim gde se mogao ostvariti nezakoniti profit. Na trgovinu drogom se mrko gledalo, ali su neki članovi insistirali da se uključe u taj posao, pa su im Porodice nevoljno odobrile da se na svoj račun upuste u trgovinu drogama. Ta je ideja postala prava opsednutost za Tonia Ricolia. Na temelju onoga šta je video, ljudi koji su bili u trgovini drogama bili su sasvim dezorganizovani. Svaki okreće svoj točak. Uz pravi mozak i mišiće uza nj... Stvorio je odluku. Toni Ricoli nije bio čovek koji bi se u nešta upuštao naslepo. Stao je čitati sve šta je mogao naći o heroinu.

54 Heroin je brzo zauzimao mesto kralja među narkoticima. Marihuana i kokain su osiguravali "high", ali je heroin stvarao stanje potpune euforije, bez bolova, bez problema, bez briga. Oni koje je podjarmio heroin bili su spremni prodati sve šta su posedovali, ukrasti sve čega su se mogli domoći, izvršiti bilo kakav zločin. Heroin im je postao religijom, razlogom postojanja. Turska je bila jedan od vodećih proizvođaća maka od koga se dobija heroin. Porodica je imala kontakte u Turskoj, pa je Ricoli razgovarao s Peteom Lukom, jednim od kapoa. - Ja ću se uključiti - rekao je Ricoli. - Ali sve šta budem radio biće za Familiju. Želim da to znaš. - Ti si dobar dečak, Toni. - Hteo bih otići u Tursku i pogledati kakvo je onde stanje. Možeš li to organizovati? Starac je oklevao. - Uputiću im reč. Ali oni nisu poput nas, Toni. Oni nemaju morala. Oni su životinje. Ako ti ne veruju, ubiju te. - Biću oprezan. - Budi. Dve nedelje posle tog razgovora, Toni Ricoli je bio na putu u Tursku. Putovao je u Izmir, Afion i Eskisehir, područja gde se uzgaja mak, a ispočetka su Ricolia dočekali s velikom sumnjičavošću. Bio je stranac, a stranci nisu dobro došli. Sleganje ramena. - Ja ništa ne znam o nekakvim poljima maka. Gubite vreme. Vratite se kući. Ali je Ricoli bio odlučan. Učinio je mnogo telefonskih poziva i razmenio šifrovane telegrame. Najizad, u Kilisu, na tursko-sirijskoj granici, dopušteno mu je da gleda žetvu opijuma na farmi Carele, jednog od najvećih zemljoposednika. - Ja to ne razumem - rekao je Toni. - Kako možete dobiti heroin od jebenog cveta? Objasnio mu je naučnik u belom ogrtaču: - Ima nekoliko koraka, gospodine Ricoli. Heroin se sintetizira od opijuma, koji se dobija obradom morfina s octenom kiselinom. Heroin se dobija od naročite vrste maka koja se zove Papaver somniferum, cvet sna. Reč opijum potiče od grčke reči opos, šta znači sok. - Shvatio. U vreme žetve Toni je pozvan da poseti Carelovo glavno imanje. Svaki je član Carelove porodice bio opremljen sa cizgi bicak, nožem u obliku skalpela, kojim su precizno zarezivali biljku. Carela je objasnio: - Mak treba obrati u razdoblju od dvadeset četiri časa ili je prinos propao. U porodici je bilo devet članova i svaki je grozničavo radio brineći se da prinos bude pripremljen na vreme. Vazduh je bio ispunjen mirisima koji su izazivali obamrlost. Ricoli se osećao kao da je pripit. - Budi oprezan - upozorio ga je Carela. - Ostani budan. Ako legneš u polju, više nikad nećeš ustati. Za vreme razdoblja od dvadeset četiri sata žetve, vrata i prozori seoske kuće bili su čvrsto zatvoreni.

55 Kad su makove pokupili, Ricoli je posmatrao kako se lepljiva smolasta izlučina pretvara iz morfinske baze u heroin, u "laboratoriji" u brdima. - Dakle, to je to, ha? Carela je zatresao glavom. - Ne, moj prijatelju, to je samo početak. Stvaranje heroina je najlakši deo posla. Stvar je u tome kako ga transportovati a ne biti uhvaćen. Toni Ricoli je osetio sve jače uzbuđenje. To je trenutak kad će njegova stručnost preuzeti inicijativu. Sve dosad je posao bio u rukama šeprtlja. Sada će im on pokazati kako se profesionalno deluje. - Kako prevozite ovu materiju? - Ima mnogo načina. Kamion, autobus, voz, automobil, mula, deva... - Deva? - Običavali smo krijumčariti heroin u limenkama u devinom trbuhu - sve dok se stražari nisu počeli služiti metalnim detektorima. Onda smo se prebacili na kožnate torbe. Na kraju putovanja ubijamo te deve Problem je u tome da pokatkad kese prsnu u devama, te se životinje gegaju do granice kao pijanice. Tako su nam stražari opet ušli u trag. - Kojim putem idete? - Ponekad heroin putuje iz Alepa, Bejruta i Istanbula, pa do Marselja. Ponekad droge idu od Istanbulg u Grčku, a onda na Siciliju kroz Korziku i Maroko, pa preko Antlantika. - Cenim vašu saradnju - rekao je Ricoli. - Reći ću momcima. Molio bih vas za još jednu uslugu. - Da? - Ja bih hteo poći sa sledećom isporukom. Nasta pauza. - To bi moglo biti opasno. - Pokušaću sreću. Idućeg poslepodneva, Tonia Ricolia su predstavili velikom, krupnom banditu s grandioznim, ustalasanim brkom i telom kao u tenka. - Ovo je Mustafa iz Afiona. Na turskom afdžon znači opijum. Mustafa je jedan od naših najveštijih krijumčara. - Čovek mora biti vešt - skromno će Mustafa. - Postoje mnoge opasnosti. Toni Ricoli se nacerio. - Ali je vredno rizika, a? Mustafa mu je dostojanstveno odgovorio: - Vi govorite o novcu. Nama je opijum više od novca. Postoji mistika oko njega. To je jedini prinos koji je više od hrane. Beli sok je biljni eliksir koji je dao Bog, jer je to prirodna medicina ako se uzima u malim količinama. Može se jesti ili primeniti direktno na kožu, pa ćete tako izlečiti većinu uobičajenih bolesti - bolove u stomaku, prehlade, groznicu, bolove, boljke, iščašenja. Ali moraš biti oprezan. Ako ga uzimašu velikim količinama, ne samo da će ti zamutiti osećaje, već će te lišiti i seksualne sposobnosti, a u Turskoj ništa ne može više uništiti čovekovo dostojanstvo od impotencije. - Svakako. Šta god kažete. Putovanje iz Afiona počelo je u ponoć. Grupa seljaka koji su jedan za drugim hodali noću susrela se s Mustafom. Sedam mula je bilo natovareno opijumom, 350 kilograma. Slatki, oštri miris opijuma, poput mokre slame lebdeo je u zraku oko ljudi. Seljaci su došli da čuvaju opijum s Mustafom. Svaki je farmer bio naoružan puškom.

56 - Vreme je da budemo oprezni - Mustafa je rekao Ricoliu. - Interpol i mnoge policije su nam za petama. U starim vremenima je bilo zabavnije. Opijum smo običavali prenositi kroz selo ili grad u sanduku omotanom u crno. Razgalilo bi nam srce kad bismo na ulicama gledali ljude i policajce kako skidaju kape i pozdravljaju s poštavanjem opijum koji prolazi pored njih. Provincija Afion leži u sredini zapadne Turske, na podnožju planina Sultan, na visokoj ravni, udaljena i gotovo izolovana od glavnih gradova zemlje. - Ovaj je teren vrlo dobar za naš rad - rekao je Mustafa. - Nije nas lako naći. Mule su išle polako kroz pusta brda, a u pola noći posle tri dana stigli su na turskosirijsku granicu. Onde ih je dočekala žena odevena u crno. Vodila je konja na čijim je leđima bila nevina vreća brašna. Sa njenoga sedla visio je konopac od konoplje, koji se vukao iza konja, ali nikad ne bi dodirnuo tlo. Bio je to konopac dužine šezdeset metara. Drugi je kraj bio u rukama Mustafe i njegovih petnaest unajmljenih pomagača. Hodali su pognuti, svaki presavijen što bliže zemlji, u jednoj su ruci držali konopac a u drugoj jutenu vreću opijuma. Svaka je vreća težila 17,5 kilograma. Žena i konj hodali su područjem miniranim protiv ljudi, ali je bila staza koju je očistilo malo stado ovaca koje su pre bile sprovedene tim putem. Ako konopac padne na zemlju, njegova olabavljenost je znak Mustafi i drugima da su ispred policajci. Ako ženu povedu na ispitivanje, tada se krijumčari mogu sigurno prebaciti preko granice. Granicu su prešli kod Kilisa, granične zone koja je bila jako minirana. Čim pređu područje kojim patroliraju policijske patrole, krijumčari ulaze u tampon-zonu široku nešto više od pet i po kilometara, sve dok ne stignu na dogovoreno sastajalište, gde ih čekaju sirijski krijumčari. Vreće s opijumom polažu na zemlju, a dočekuje ih boca rakije koja ide od usta do usta. Ricoli je posmatrao kako opijum vežu, pakiraju, pričvršćuju na leđa prljavih sirijskih magaraca. Posao je obavljen. U redu, mislio je Ricoli. A sada da vidimo kako to rade momci u Tajlandu. Sledeća Ricolijeva stanica bio je Bangkok. Kad je utvrđena njegova bona fide, dopustili su mu da se ukrca na tajlandski ribarski brodić, koji je drogu umotanu u polietilenske omotače prenosio u praznim benzinskim bačvama, s prstenovima na vrhu. Kad su se brodice približavale Hong Kongu, posada bi u ravnoj liniji pobacala bačve u plitku vodu oko Lime i Ostrva Ladrone, gde bi ih ribarski brod iz Hong Konga s lakoćom izvadio običnom kukom. - Nije loše - rekao je Ricoli. Ali mora postojati bolji način. Uzgajivači su heroin spominjali kao "X" i "horse", ali je Toniju Ricoliu heroin bio zlato. Od zarade se vrtela glava. Seljacima koji su uzgajali sirovi opijum plaćalo se 350 dolara za deset kilograma, ali kad bi opijum bio obrađen i prodavao se na ulicama Nju Jorka, vrednost bi mu porasta do 250.000 dolara. To je tako jednostavno, mislio je Ricoli. Carela je bio u pravu. Trik je u tome da te ne ulove. To je bilo na početku, pre deset godina. Ali je sada bilo teže. Interpol, međunarodna policija, nedavno je krijumčare drogama stavila na vrh svog popisa. Svi brodovi koji su napuštali ključne krijumčarske luke, a izgledali su iole sumnjivo, dobijali su policijsku posetu i bili pretraženi. Zbog toga je Ricoli otišao Spirosu Lambrou. Njegova je flota bila izvan sumnje.

57 Bilo bi sasvim neverovatno da policija pretraži jedan od njegovih trgovačkih brodova. Ali ga je kopile odbilo. Naći ću ja drugi put, mislio je Ricoli. Ali, biće bolje da to uradim što pre. - Katarina - da li vas uznemiravam? Bilo je pola noći. - Ne, Kosta. Lepo je čuti vaš glas. - Je li sve u redu? - Da - zahvaljujući vama. Ja zaista uživam u svom poslu. - Dobro. Doći ću u London za nekoliko nedelja. Biće mi drago da vas vidim. Oprezno. Ne guraj suviše brzo. - Želim razgovarati o nekim ljudima iz kompanije. - Lepo. - Onda, laku noć. - Laku noć. Ovog puta mu je ona telefonirala. - Kosta, ja ne znam šta da kažem. Broš je divan. Nije trebalo da... - To je samo poklon, Katarina. Evelin mi je rekla kako ste joj od velike koristi i pomoći. Samo sam hteo izraziti koliko to cenim. To je tako lako, pomisli Demiris. Poklončići i laskanje. Kasnije: moja žena i ja se rastajemo. Onda sledi faza "tako sam usamljen". Nejasan razgovor o braku i poziv na njegovu jahtu do njegovog ostrva. To je uvek uspevalo. Ovo će biti posebno uzbudljivo, pomisli Demiris, zato jer će imaši drugačiji završetak. Ona će umreti. Telefonirao je Napoleonu Cotasu. Advokat je bio oduševljen šta mu čuje glas: - Već je prošlo dosta vremena, Kosta. Je li sve kako treba? - Da, hvala ti. Treba mi usluga. - Svakako. - Noel Pejdž je posedovala malu vilu u Rafini. Želim da je kupiš za mene, ali pod nečijim drugim imenom. - Zacelo. Jedan od advokata u mojoj kancelariji... - Želim da ti to lično središ. Nasta pauza. - Vrlo dobro. Ja ću se pobrinuti oko toga. - Hvala ti. Napoleon Cotas je stajao na mestu i zurio u telefon. Ta je vila bila ljubavno gnezdo koje su savili Noel Pejdž i Lari Daglas, uživajući u svojoj ljubavi. Šta bi Konstantin Demiris mogao učiniti s tom vilom?

58 7. Zgrada Suda Arsakion u centru Atine bila je velika siva kamena zgrada koja je zauzimala celi četvorni blok na Univerzitetskoj ulici i Stradi. Od trideset sudnica u zgradi samo su tri sobe bile rezervisane za krivična suđenja: sobe 21, 30 i 31. Zbog velikog interesa koje je izazvalo suđenje Anastaziji Savalas, optuženoj zbog ubistva, održavano je u sobi 33. Sudnica je bila trinaest metara široka a stotinu metara duga, sedišta su bila podeljena u tri skupine, dva metra udaljene, s devet drvenih klupa u svakom redu. U prednjem delu sudnice bio je podignut podijum iza dva metra visoke pregrade od mahagonija, sa stolicama visokog naslona za trojicu predsedavajućih sudija. Ispred podija bilo je mesto za svedoka, mala podignuta platforma, s pričvršćenim stalkom za čitanje, a uza zid je bio ograđen prostor za porotu, u kojem je sada sedelo deset porotnika. Ispred posebnog prostora za optuženog bio je sto za advokate. Suđenje za ubistvo bilo je samo po sebi spektakularno, ali je piece de resistance bila činjenica da je obranu vodio Napoleon Cotas, jedan od najpoznatijih krivičnih advokata u svetu. Cotas je sudelovao samo u predmetima ubistava i imao izuzetan uspeh. Govorkalo se da njegovi honorari iznose na milione dolara. Napoleon Cotas je bio mršav muškarac ispijena pogleda, s velikim tužnim očima lovačkog psa, i naborana lica. Loše se odevao, a njegova fizička pojava nije ništa učinila da odiše poverenjem. Ali se iza te nejasno zbunjujuće manire skrivao sjajan, prodoran um. Štampa je besno nagađala zašta je Napoleon Cotas pristao da brani ženu kojoj se sudi. Nije bilo nikakve mogućnosti da dobije taj spor. Mnogi su se kladili u to da će to biti prvi Cotasov poraz. Peter Demonides, tužilac, već se i ranije suprotstavljao Cotasu. Premda on to ne bi nikad priznao, pa čak ni sebi, osećao je strahopoštovanje prema Cotasovoj veštini. Ovog je puta, međutim, Demonides smatrao da nema razloga da se uzrujava. Ako je ikad postojao klasičan slučaj ubistva, onda je to bilo suđenje Anastasiji Savalas. Činjenice su bile očigledne: Anastasia Savalasje bila lepa mlada žena udata za bogatog čoveka koji se zvao George Savalas, i bio je trideset godina stariji od nje. Anastasia je imala ljubavnu vezu s njihovim mladim šoferom, Josefom Papasom, i prema, svedocima, muž je Anastasiji zapretio razvodom i izbacivanjem iz testamenta. U noći kad se dogodilo ubistvo, otpustila je poslugu i pripremila večeru za svog muža. George Savalas je bio prehlađen. Za vreme večere, uhvatio ga je napad kašlja. Njegova je žena donela bočicu s lekom protiv kašlja. Savalas je uzeo jedan gutljaj i pao mrtav. Slučaj otvori-i-zatvori. Toga ranog jutra soba 33 bila je prepuna posetitelja. Anastasia Savalas je sedela za stolom za optužene, odevena u jednostavnu crnu suknju i bluzu, bez nakita i s vrlo malo šminke. Bila je iznenađujuće lepa. Tužilac, Peter Demonides, obratio se poroti. - Dame i gospodo. Pokatkad, u slučajevima ubistva, suđenje može potrajati do tri ili četiri meseca. Ali mislim da se niko od vas ne mora brinuti oko toga da će ovde provesti toliko vremena. Kad

59 čujete činjenice u ovom predmetu, uveren sam da ćete se bez pitanja saglasiti da je jedina presuda - ubistvo s predumišljajem. Tužba će dokazati da je optužena svesno ubila svog muža jer joj je zapretio da će se razvesti od nje kad je ustanovio da održava ljubavnu vezu s porodičnim šoferom. Mi ćemo dokazati da je optužena imala motiv, mogućnost i sredstva da izvede svoju hladnokrvnu nameru. Hvala vam. - Vratio se na svoje mesto. Glavni sudac se okrenuo Cotasu: - Je li branitelj spreman za svoju uvodnu izjavu? Napoleon Cotas je polako ustao. - Da, vaša časti. - Prema pregradi za porotu pošao je nesigurnim, mučnim korakom. Stajao je pred porotom i žmirkao, a kad je progovorio učinilo se kao da govori sebi. - Živim već dugo i naučio sam da ni jedan muškarac ili žena ne mogu sakriti svoju zlu narav. Ona uvek izbija. Jedan je pesnik jednom rekao da su oči prozori duše. Ja verujem da je to istina. Želeo bih, dame i gospodo, da pogledate u oči optužene. Ne stoji nikakva mogućnost da bi ona u svom srcu mogla naći želju da bilo koga ubije. - Napoleon Cotas je stajao kao da pokušava smisliti šta će još reći, a onda se odvukao na svoje mesto. Peter Demonides je bio ispunjen naglim osećajem trijumfa. Isuse Hriste. To je najslabije otvaranje koje je ikad čuo u svom životu! Starac je izgubio. - Je li tužilac spreman pozvati svog prvog svedoka? - Da, vaša časti. Hteo bih pozvati Rosu Likorgos. Sredovečna krupna žena ustala je s klupe za gledaoce i odlučno otplovila prema prednjem delu sudnice. Zaklela se. - Gospođo Likorgos, koje je vaše zanimanje? - Ja sam kućna pomoćnica... - Glas joj se gušio. - Bila sam kućna pomoćnica gospodinu Savalasu. - Gospodinu Georgeu Savalasu? - Da, gospodine. - I da li biste nam rekli koliko ste dugo radili kod gospodina Savalasa. - Dvadeset i pet godina. - Bože, to je dugo vremena. Jeste li voleli svog poslodavca? - On je bio svetac. - Jeste li radili kod gospodina Savalasa i za vreme njegovog prvog braka? - Da, gospodine. Bila sam s njim kod groba kad su mu sahranjivali ženu. - Da li bi bilo tačno reći da su imali dobar odnos? - Bili su ludo zaljubljeni jedno u drugo. Peter Demonides je pogledao u Napoleona Cotasa, očekujuću njegov prigovor takvoj liniji ispitivanja. Ali je Cotas ostao da sedi, a izgledao je kad da se izgubio u mislima. Peter Demonides je nastavio. - I jeste li bili zaposleni kod gospodina Savalasa za vreme njegovog drugog braka, s Anastasijom Savalas? - O, da gospodine. Zacelo jesam. - Ispljuvala je te reči. - Da li biste rekli da je to bio srećan brak? - Opet je pogledao u Napoleona Cotasa, ali nije bilo nikakvog reagovanja. - Srećan? Ne, gospodine. Borili su se poput mačke i psa.

60 - Jeste li ikad bili svedokom neke od tih borbi? - Nisam mogla da ne budem. Mogli ste ih čuti u celoj kući - a to je velika kuća. - Pretpostavljam da su to bile borbe rečima, a ne fizičke, zar ne? To jest, da gospodin Savalas nije nikad udario svoju ženu. - O, bile su to fizičke borbe. Ali je to bilo obratno, jer je madam udarila njega. Gospodin Savalas je ušao u godine i jadan čovek je oslabio. - Vi ste zaista videli kako je gospođa Savalas udarila svoga muža? - Više puta. - Svedokinja je pogledala na Anastasiju Savalas, a u njenu je glasu bilo mračno zadovoljstvo. - Gospođo Likorgos, one noći kad je g. Savalas umro, koji članovi posluge su radili u kući? - Niko od nas. Peter Demonides je pustio svom glasu da registruje iznenađenje. - Želite li reći da u kući za koju kažete da je tako velika, niko od posluge tada nije bio u njoj? Zar gospodin Savalas nije imao kuvara, ili sobaricu... upravnika kuće...? - O, da, gospodine. Imali smo sve njih. Ali je madam svima rekla da su te noći slobodni. Rekla je da želi sama skuvati večeru za svog muža. To će biti drugi medeni mesec. - Poslednju je primedbu izrekla prezirno otpuhujući. - I tako ih se gospođa Savalas otarasila? Sada je glavni sudija pogledao u Napoleona Cotasa, čekajući da se usprotivi. Ali je advokat samo sedeo, zabrinut. Glavni se sudija obratio Demonidesu. - Tužilac će prestati voditi svedoka. - Izvinjavam se, vaša časti. Ja ću promeniti pitanje. Demonides je prišao bliže gospođi Likorgos. - Kažete da je one večeri kad bi članovi posluge bili normalna u kući, gospođa Savalas naredila svima da odu kako bi ona mogla biti sama sa svojim mužem? - Da, gospodine. A jadni je čovek patio od strašne prehlade. - Je li gospođa Savalas često kuvala večeru za svoga muža? Gospođa Likorgos je otfrknula. - Ona? Ne, gospodine. Ne ona. Ona u kući nije nikad podigla ni prst. A Napoleon Cotas je sedeo, slušajući kao da je običan gledalac. - Hvala vam, gospođo Likorgos. Bili ste od velike pomoći. Peter Demonides se okrenuo Cotasu, nastojeći sakriti zadovoljstvo. Svedočenje gospođe Likorgos je primetno delovalo na porotu. Na optuženu su bacali nezadovoljne poglede. A sada da vidimo starca kako će oko toga. - Svedok je vaš. Napoleon Cotas je podigao pogled. - Šta? O, nema pitanja. Glavni sudija ga je iznenađeno pogledao. - Gospodine Cotas... vi ne želite unakrsno ispitivati ovog svedoka? Napoleon Cotas je ustao. - Ne, vaša časti. Ona mi se čini kao potpuno poštena žena. - Opet je seo.

61 Peter Demonides nije mogao poverovati u svoju dobru sreću. Moj Bože, mislio je, on čak ne želi započeti borbu. Starac je gotov. Demonides je uživao u svojoj pobedi. Glavni sudija se okrenuo tužiocu. - Možete pozvati sledećeg svedoka. - Optužba bi htela pozvati Josefa Papasa. Visoki, tamnokosi mladi čovek dobra izgleda, ustao je s klupe za gledaoce i pošao prema mestu za svedoke. Zakleo se da će govoriti istinu. Peter Demonides je počeo. - Gospodine Papas hoćete li reći sudu svoje zanimanje? - Ja sam šofer. - Jeste li u ovom trenutku zaposleni? - Nisam. - Ali ste bili donedavno. To jest, bili ste sve do smrti Georgea Savalasa. - Tako je. - Koliko dugo ste bili zaposleni kod porodice Savalas? - Nešto duže od godinu dana. - Je li to bio ugodan posao? Josef Papas je imao jedno oko na Cotasu, čekajuć da ga izbavi. Bila je samo tišina. - Je li to bio ugodan posao, gospodine Papas. - Bilo je u redu, smatram. - Jeste li dobijali dobru platu? - Da. - Da li biste onda rekli da je posao bio više nego dobar? Hoću reći, je li bilo još nešto ekstra šta je išlo s tim? Jeste li išli redovno u krevet s gospođom Savalas? Jozef Papas je gledao prema Napoleonu Cotasu čekajući pomoć. Nije je bilo. - Ja... Da, gospodine, smatram da jesam. Peter Demonides je planuo od prezira. - Vi smatrate da jeste? Nemojte zaboraviti da ste pod zakletvom. Ili ste imali ljubavnu vezu sa njom ili niste. Šta je od toga dvoga? Papas se migoljio na stolici. - Imali smo ljubavnu vezu. - Iako ste radili za njenog supruga, dok vas je on velikodušno plaćao, i dok ste živeli pod njegovim krovom? - Da, gospodine. - Nije vas nimalo smetalo što ste nedeljama uzimali novac gospodina Savalasa dok ste održavali ljubavnu vezu s njegovom ženom? - To nije bila samo ljubavna veza. Peter Demonides je oprezno zagrizao udicu. - To nije bila samo ljubavna veza? Šta time hoćete reći? Bojim se da vas ne razumem. - Hoću reći - ja i Anastasia smo se nameravali oženiti. U sudnici se začu iznenađeno mrmljanje. Porotnici su zurili u optuženu. - Je li brak bio vaša ideja, ili gospođe Savalas? - Dakle, oboje smo to želeli. - Tko je to predložio?

62 - Mislim da je ona. - Pogledao je prema mestu gde je sedela Anastasia Savalas. Uzvratila mu je pogled ne libeći se. - Iskreno, gospodine Papas, ja sam zbunjen. Kako ste očekivali da ćete se venčati? Gospođa Savalas je već imala muža, zar ne? Jeste li nameravali čekati dok on ne umre od starosti? Ili da doživi kobnu nesreću neke vrste? Šta ste tačno imali na pameti? Pitanja su bila tako zapaljiva da su tužilac i trojica sudija gledali prema Napoleonu Cotasu, čekajući da zagrmi protivljenjem. Ali je branitelj bio zabavljen besmislenim crtanjem po papiru, ne obraćajući pažnju. Anastasia Savalas stade pokazivati znake zabrinutosti. Peter Demonides je iskorištavao svoju prednost. - Vi niste odgovorili na moje pitanje, gospodine Papas. Josef Papas se s neugodnošću pomicao na stolici. - Ja ne znam tačno. Glas Petera Demonidesa bio je udarac bičem. - Onda mi dozvolite da vam ja kažem, tačno. Gospođa Savalas je planirala ubiti svog muža kako bi ga skrenula s puta. Znala je da se njen muž namerava razvesti od nje i izbaciti je iz testamenta, i da bi ostala bez ičega. Ona... - Protivljenje! - To nije došlo od Napoleona Cotasa već od glavnog sudije. - Vi tražite od svedoka da špekuliše. - Pogledao je u Napoleona Cotasa, iznenađen advokatovim ćutanjem. Starac je sedeo naslonjen na naslon klupe, poluzatvorenih očiju. - Žao mi je, vaša časti. - Ali je znao je da je isterao svoje. Peter Demonides se okrenuo Cotasu. - Vaš svedok. Napoleon Cotas je ustao. - Hvala vam, gospodine Demonides. Nema pitanja. Trojica sudija su se zagledala, zbunjeni i iznenađeni. Jedan od njih je progovorio: - Gospodine Cotas, vi ste svesni da će ovo biti jedina vaša mogućnost da ovog svedoka unakrsno ispitujete? Napoleon Cotas je žmirnuo. - Da, vaša časti. - S obzirom na njegovo svedočenje, vi mu ne želite postavljati nikakva pitanja? Napoleon Cotas je rukom mahnuo po vazduhu i odsutno rekao: - Ne, vaša časti. Sudija je uzdahnuo. -Vrlo dobro. Tužilac može pozvati svog sledećeg svedoka. Sledeći je svedok bio Mihalis Haritonides, zdepasti muškarac šezdesetih godina. Kad se Haritonides zakleo, tužilac ga je upitao: -Hoćete li reći sudu koje je vaše zanimanje? - Da, gospodine. Ja upravljam hotelom. - Hoćete li nam reći ime hotela? - Argos. - A taj je hotel smešten - gde? - Na Krfu. - Nameravam vas upitati, gospodine Haritonides, je li iko od ljudi u ovoj sobi boravio u vašem hotelu. Haritonides je pogledao unaokolo, pa rekao: - Da, gospodine. On i ona. - Neka bude zapisano da je svedok pokazao na Josefa Papasa i Anastaziju Savalas. - Vratio se svedoku. - Jesu li u vašem hotelu bili više nego jednom? - O, da, gospodine. Bili su mnogo puta.

63 - I tamo su proveli noć, zajedno, u istoj sobi? - Da, gospodine. Obično su dolazili za vikend. - Hvala vam, gospodine Haritonides. - Pogledao je u Napoleona Cotasa. - Vaš svedok. - Nema pitanja. Glavni sudija se okrenuo ostaloj dvojici, pa su na trenutak nešto mrmljali. Glavni sudija je pogledao prema Napoleonu Cotasu. - Vi nemate pitanja za ovog svedoka, gospodine Cotas? - Ne, vaša časti. Ja verujem njegovom svedočanstvu i svedočenju. To je lep hotel. I ja sam onde bio. Glavni sudija je dugo gledao u Napoleona Cotasa. Onda se okrenuo tužiocu. - Optužba može pozvati svog sledećeg svedoka. - Optužba bi htela pozvati doktora Vassilisa Frangescosa. Visok muškarac uglednog izgleda ustao je i pošao prema ograđenom prostoru za svedoka. Zakleo se. - Doktore Frangescos, hoćete li biti tako dobri pa reći sudu kojom se vrstom medicine bavite? - Ja sam lekar opšte prakse. - Je li to isto što i porodični lekar? - Može se tako reći. - Koliko ste u svojoj praksi, doktore? - Gotovo trideset godina. - I imate državnu dozvolu, svakako. - Svakako. - Doktore Frangescos, je li George Savalas bio vaš pacijent? - Da, bioje. - Koliko vremena? - Nešto više od deset godina. - I jeste li gospodina Savalasa lečili zbog nekog određenog problema? - Dakle, kad sam ga prvi put video, došao je k meni jer je imao visok krvni pritisak. - I lečili ste ga zbog toga. - Da. - Ali ste ga videli i nakon toga? - O, da. Posećivao bi me s vremena na vreme, kad je imao bronhitis ili ga je bolela jetra - ništa ozbiljno. - Kad ste poslednji put videli gospodina Savalasa? - U decembru prošle godine. - To je bilo pre nego što je umro. - Tako je. - Je li došao u vašu ordinaciju, doktore? - Ne. Ja sam ga posetio u njegovom domu. - Da li uobičajeno posećujete pacijente po kućama?

64 - Ne uobičajeno, gospodine. - Ali ste u ovom slučaju postupili izuzetno. - Da. - Zašto? Doktor je oklevao. - Dakle, nije bio u stanju da dođe u moju ordinaciju. - U kakvom je bio stanju? - Imao je laceracije, nekoliko nagnječenih rebara, i blagi potres mozga. - Je li to bila neka vrsta nesreće? Dr. Frangescos je oklevao. - Ne. Rekao mi je da ga je istukla njegova žena. U sudnici se začu žamor, i prigušeno čuđenje. Glavni sudija je ljutito rekao: - Gospodine Cotas, zar se nećete usprotiviti da se svedočenje rekla-kazala unese u zapisnik? Napoleon Cotas je podigao pogled i rekao blago: - O, hvala vam, vaša časti. Da, protivim se. Ali, svakako, šteta je već bila učinjena. Porotnici su sada gledali u optuženu otvorenim neprijateljstvom. - Hvala vam, doktore Frangescos. Više nemam pitanja. - Peter Demonides se okrenuo Cotasu i rekao mu samozadovoljno: - Vaš svedok. - Nema pitanja. Usledili su i drugi svedoci: sobarica koja je svedočila da je gospođu Savalas videla nekoliko puta kako odlazi u šoferove prostorije... upravnik kuće koji je svedočio da je čuo Georgea Savalasa kako je zapretio da će se razvesti od žene i isključiti je iz testamenta... susedi koji su čuli bučne svaće Savalasovih. A Napoleon Cotas i dalje nije imao pitanja za svedoke. Ni za jednog. Mreža se brzo spuštala na Anastasiju Savalas. Peter Demonides je već osećao sjaj pobede. Već je video naslove u novinama. Ovo će suđenje biti najbrže suđenje za ubistvo u istoriji. Ovo bi suđenje čak moglo danas završiti, mislio je. Veliki Napoleon Cotas je poražen čovek. - Hteo bih pozvati kao svedoka gospodina Nikoa Mentakisa. Mentakis je bio mršav, ozbiljan mladi čovek, sporog i opreznog načina govora. - Gospodine Mentakis, da li biste rekli sudu koje je vaše zanimanje, molim vas. - Da, gospodine. Ja radim u odgajalištu. - Brinete se o deci? - O ne, gospodine. Nije ta vrsta uzgajališta. Mi imamo stabla i cveće, i sve vrste biljaka. - O, tako. Dakle, vi ste stručnjak za ono što raste. - Trebalo bi da je tako. Već dugo se time bavim. - I pretpostavljam da je deo vašeg posla da se brinete o tome da biljke koje prodajete ostanu zdrave. - O, da, gospodine. Mi se veoma brinemo oko njih. Mi ne bismo nijednu bolesnu biljku prodali našim kupcima. Većina njih su redovni kupci. - Time hoćete reći da vam se isti kupci vraćaju. - Da, gospodine. - Glas mu je zvučao ponosno. - Mi pružamo dobru uslugu.

65 - Kažite mi, gospodine Mentakis, je li gospođa Savalas bila jedna od vaših redovnih mušterija? - O, da, gospodine. Gospođa Savalas voli biljke i cveće. Glavni sudija je nestrpljivo rekao: - Gospodine Demonides, sud nije mišljenja da je ovakav način ispitivanja primeran. Hoćete li preći na nešto drugo, ili... - Ako mi sud dopusti da završim, vaša časti, ovaj je svedok veoma važan za predmet. Glavni sudija je pogledao prema Napoleonu Cotasu. - Gospodine Cotas, imate li ikakvu primedbu na ovakav način ispitivanja? Napoleon Cotas je podigao pogled i žmirnuo. -Šta? Ne, vaša časti. Glavni ga je sudija gledao kao da je izigran, pa i okrenuo Peteru Demonidesu. - Vrlo dobro. Možeten staviti. - Gospodine Mentakis, je li gospođa Savalas doš jednog dana u decembru i rekla vam da ima problema sa nekima od svojih biljaka. - Da, gospodine. Bila je. - Zapravo, nije li vam rekla da neki napad insekat uništava njene biljke. - Da, gospodine. - I nije li vas zamolila za neko sredstvo da bi s otarasila najezde insekata? - Da, gospodine. - Da li bi ste rekli sudu šta je to bilo? - Prodao sam joj malo antimona. - Da li biste rekli sudu tačno šta je to? - To je otrov, poput arsena. Sudnica je zagraktala. Glavni je sudija udario čekićem. - Bude li još ovak vog izražavanja publike, naredit ću da se isprazni sudnica. - Okrenuo se Peteru Demonidesu. - Možete nastaviti s ispitivanjem. - I tako ste joj prodali jedn količinu antimona. - Da, gospodine. - I smatrate da je to smrtonosni otrov. Usporedili ste ga sa arsenom. - O, da, gospodine. Smrtonosan je, svakako. - I vi ste tu prodaju upisali u knjigu, kao što zakon zahteva kad prodajete bilo koji otrov? - Da, gospodine. - Da li ste tu ubeležbu doneli sa sobom, gospodin! Mentakis? - Jesam. - Predao je svoju knjigu službenih ubeležbi Peteru Demonidesu. Tužilac je prišao sudijama. -Vaša časti. Hteo bih da ovo bude označeno kao "izložak A". - Okrenuo se svedoku. - Ja više nemam pitanja. - Pogledao je Napoleona Cotasa. Napoleon Cotas je podigao pogled i zatresao gla vom. - Nema pitanja. Peter Demonides je duboko uzdahnuo. Sad je vreme za njegovu bombu. - Hteo bih uvesti "izložak B". - Okrenuo se prema stražnjem delu sobe, pa se obratio sudskom činovniku koji je stajao pored vrata: - Da li biste to sada doneli, molim vas?

66 Poslužitelj je brzo izašao i vratio se već za nekoliko trenutaka noseći bocu sirupa za kašalj na poslužavniku. Znatna količina je nedostajala. Gledaoci su bili, očarani, dok je sudski poslužitelj predao bocu tužiocu. Peter Demonides ju je stavio na stol ispre sudija. - Dame i gospodo, pred vama je sredstvo ubistva. Ovo je oružje koje je ubilo Georgea Savalasa. To je sirup protiv kašlja koji je gospođa Savalas dala svome muž one večeri kad je umro. Puno je antimona. Kao što možete videti, žrtva je progutala deo tečnosti - posle dvadeset minuta bila je mrtva. Napoleon Cotas je ustao i rekao blago: - Protivljenje. Nema nikakva načina na osnovu kojega bi tužilac mogao znati da je pokojnik dobio lek baš iz ove boce. A Peter Demonides je izbegao zamku. - Sa svi dužnim poštovanjem prema mom učenom kolegi, gospođa Savalas je priznala da je svom mužu dala ovaj sirup kad ga je uhvatio napad kašlja one večeri kad je umro. Policija je bocu držala pod ključem sve dok nije doneta na sud pre nekoliko minuta. Istražni sudija posvedočio je da je George Savalas umro od trovanja antimonom. Ovaj sirup protiv kašlja je pun antimona. - Izazovno je pogledao u Napoleona Cotasa. Napoleon Cotas je zatresao glavom u porazu. - Onda mislim da nema sumnje. Peter Demonides je trijumfalno rekao: - Ni najmanje. Hvala vam, gospodine Cotas. Optužba završava izvođenje svojih dokaza. Glavni sudija se okrenuo Napoleonu Cotasu. - Je li obrana spremna na zaključnu izjavu? Napoleon Cotas je ustao. - Da, vaša časti. - Stajao je neko vreme, a onda je polako krenuo napred. Stao je ispred ograđenog dela za porotu i češao glavu kao da nastoji smisliti šta će reći. Kad je napokon počeo, govorio je polako, tražeći reči. - Pretpostavljam da se neki od vas pitaju zašto nisam ispitivao svedoke. Dakle, govoreći vam istinu, mislio sam da je gospodin Demonides ovde dobro postupao, pa mi nije bilo potrebno postavljati svoja pitanja. Budala zastupa mene, veselo je pomislio Demonides. Napoleon Cotas se okrenuo da na trenutak pogleda u bocu sa sirupom protiv kašlja, pa se opet vratio poroti. - Svi su se svedoci činili vrlo pošteno. Ali oni zaista nisu ništa dokazali, jesu li? Ono što mislim jest... - Zatresao je glavom. - Dakle, kad zbrojite sve što su ti svedoci rekli, onda se sve to svodi na jedno: zgodna mlada devojka je u braku sa starim čovekom koji je verovatno ne može seksualno zadovoljiti. - Klimnuo je prema Josefu Papasu. - I tako je našla mladog čoveka koji je mogao. Ali smo toliko znali i iz novina, je li tako? Nema nikakve tajne o njihovoj ljubavnoj vezi. Za nju je znao ceo svet. O tome je pisano u svakom bezvrednom časopisu na svetu. A sada, vi i ja možda ne bismo odobravali njeno ponašanje, dame i gospodo, ali Anastasia Savalas nije ovde pred sudom zbog brakolomstva. Ona nije u ovoj sudnici zbog toga što ima normalne seksualne porive kao što ih valjda ima svaka mlada žena. Ne, njoj se ovde sudi zbog ubistva. Opet se okrenuo prema bočici, kao da je očaran. Neka starac samo bulazni, pomisli Peter Demonides. Pogledao je na sat u sudnici. Bilo je pet minuta do dvanaest. Sudije obično u podne prekinu raspravu na kraće vreme. Stara budala neće biti sposobna da završi svoju odbranu. Čak

67 nije bio dovoljno pametan da pričeka nastavak rasprave. Zašto sam se ikad bojao njega? Pitao se Peter Demonides. Napoleon Cotas je i dalje brbljao. - Ispitajmo dokaze zajedno, zar ne? Neke su biljke gospođe Savalas obolele a ona se toliko brinula za njih da ih je htela spasiti. Otišla je gospodinu Mentakisu, stručnjaku za biljke, koji joj je savetovao da upotrebi antimon. Dakle, sledio je njegov savet. Nazivate li to ubistvom? Ja zacelo ne. A onda je tu i svedočenje kućne pomoćnice, koja je rekla da je gospođa Savalas poslala poslugu iz kuće kako bi ona pripremila večeru za svoga muža i sebe. Dakle, ja mislim da je istina u tome što je kućna pomoćnica verovatno bila i sama napola zaljubljena u gospodina Savalasa. Ne radiš za nekog čoveka dvadeset i pet godina ukoliko nemaš za njega prilično dubokih osećaja. Ona je bila ljuta na Anastasiju Savalas. Zar to ne biste mogli reći na osnovu njenog tona? - Cotas je zakašljucao i pročistio grlo. - Prema tome, pretpostavimo da je optužena, duboko u srcu, zaista volela svoga muža i očajnički nastojala sve preduzeti da brak deluje i traje. Kako žena iskazuje ljubav prema muškarcu. Dakle, jedan je od osnovnih načina, smatram, da kuva za njega. Nije li to oblik ljubavi? Ja mislim da jeste. - Okrenuo se i opet pogledao na bocu. - A nije li drugi način da vodi brigu o njemu kad je bolestan - u bolesti i u zdravlju? Sat na zidu pokazivao je minutu do dvanaest. - Dame i gospodo, kad je ovo suđenje počelo rekao sam vam da pogledate u lice ove žene. To nije lice ubice, to nisu oči ubice. Peter Demonides je gledao u porotnike koji su zurili u optuženu. Nikad nije video tako otvorena neprijateljstva. On ima porotu u džepu. - Zakon je vrlo jasan, dame i gospodo. Kao što će vas izvestiati i upozoriti časne sudije, da biste doneli presudu krivice, ne smete ni najmanje sumnjati u krivicu optužene. Ni najmanje. Dok je Napoleon Cotas govorio opet se zakašljao, pa je izvukao maramicu iz džepa da pokrije usta. Približio se boci sa sirupom na stolu ispred porote. - Kad dobro promislimo o svemu, tužilac nije apsolutno ništa dokazao, je li tako? Osim da je ovo boca koju je gospođa Savalas dala svome suprugu. Istina je u tome da optužba nema nikakvih dokaza. - Dok je završavao rečenicu, opet ga je uhvatio nalet kašlja. Nesvesno je posegao za bočicom leka protiv kašlja, odvrnuo poklopac, prineo bocu usnama i uzeo veliki gutljaj iz boce. U sudnici su svi zurili, opčinjeni, a čuli su se i uzvici užasa. Sudnica je bila u metežu. Glavni sudija je rekao uzbuđeno - Gospodine Cotas... Napoleon Cotas je uzeo još jedan gutljaj. - Vaša časti, tužiteljev je predmet ruganje s pravdom. George Savalas nije umro od ruku ove žene. Odbrana je završila. Sat je otkucao dvanaest. Sudski je poslužitelj dotrčao do glavnog sudije i nešto mu šapnuo. Glavni sudija je udario čekićem: - Red! Red! Objavljujem prekid rasprave. Porota će se povući i nastojati doneti presudu. Suđenje se nastavlja u dva sata. Peter Demonides je stajao kao da je paralizovan. Neko je promenio boce! Ali ne, to je nemoguće. Dokaz je u svakom trenutku bio pod stražom. Zar se patolog mogao tako prevariti?

68 Demonides se okrenuo da razgovara sa svojim pomoćnikom, a kad se okrenuo i pogledom potražio Napoleona Cotasa, ovaj je već bio iščezao. U dva sata, kad je nastavljena rasprava, porota je polako ušla u sudnicu i zauzela svoja mesta. Napoleona Cotasa nije bilo. Kurvin sin je mrtav, mislio je Peter Demonides. I još dok je to mislio, Napoleon Cotas je ušao u sudnicu i izgledao savršeno zdrav. Svi su se u sudnici okrenuli da ga vide kako se upućuje na svoje mesto. Glavni sudija je rekao: - Dame i gospodo porotnici, jeste li doneli presudu? Predsednik porote je ustao. - Jesmo, vaša časti. Mi smo ubeđeni da optužena nije kriva. U publici je nastao spontani aplauz. Peter Demonides je osetio kako mu krv nestaje iz lica. Kopile mi je to opet učinilo, pomislio je. Bacio je pogled na Napoleona Cotasa i video da ga ovaj gleda, cerekajući se.

69 8. Firma Tritsis i Tritsis apsolutno je bila najcenjenija pravnička firma u Grčkoj. Osnivači su se već odavno povukli, pa je advokatska firma pripadala Napoleonu Cotasu. Bilo je više partnera, ali je Cotas bio vodeći genije. Kad bi god bogati ljudi bili okrivljeni zbog ubistva, oni bi se uvek obraćali Napoleonu Cotasu. Njegov je uspeh bio fenomenalan. Braneći ljude okrivljene i optužene zbog velikih zločina, Cotas je postizao uspeh za uspehom. Nedavno suđenje Anastasiji Savalas probilo se u novinske naslove širom sveta. Cotas je obranio klijenta u predmetu za koji su svi smatrali da je najjasniji slučaj ubistva, a postigao je sjajnu pobedu. U ovom se slučaju izložio velikom riziku, ali je znao da je to bio jedini način da spasi život svojoj klijentkinji. Smejao se u sebi podsećajući se na lica porotnika kad je progutao sirup u kome je bio antimon. Svoj je govor pažljivo vremenski pripremio, tako da ga je prekinuo tačno u dvanaest sati. To je bio ključ svega, da su sudije promenili svoj uobičajeni postupak i nastavili s radom i posle dvanaest sati... Zadrhtao je pomislivši što bi se tada dogodilo. Kao što je bilo, došlo je do neočekivanog događaja koji ga je zamalo stajao života. Nakon prekida, Cotas je žurio hodnikom kad mu je grupa reportera preprečila put. - Gospodine Cotas, kako ste znali da sirup protiv kašlja nije otrovan? - Možete li objasniti kako...? - Je li Anastasia Savalas imala... - Molim vas, gospodo, bojim se da moram zadovoljiti zov prirode. Biću srećan da vam kasnije odgovorim na pitanja. Požurio je u muški toalet na kraju hodnika. Na bravi je bio natpis na kome je pisalo "u kvaru je". Reporter mu je rekao - Bojim se da ćete morati pronaći drugi muški toalet. Napoleon Cotas se nacerio. - Bojim se da ne mogu čekati. - Gurnuo je vrata i otvorio ih, ušao i zaključao ih iza sebe. Unutra je bio tim koji ga je čekao. Doktor se požalio: - Već sam počeo da se brinem. Antimon brzo deluje. - Brzo će pomoćniku: - Pripremi sisaljku za želudac. - Da, doktore. Doktor se okrenuo Napoleonu Cotasu. - Legnite na pod. Bojim se da će ovo biti neugodno. - Kad razmotrim alternativu - nacerio se Napoleon Cotas - uveren sam da mi neće smetati. Honorar koji je Napoleon Cotas naplatio od Anastasije Savalas iznosio je milion dolara, koji su deponovani na račun u švajcarskoj banci. Cotas je imao raskošnu kuću u Kolonaraiu - lepom stambenom delu Atine gde su vile i kuće bogataša - i vilu na ostrvu Krfu, te apartman u Parizu na Avenue Foš.

70 Sve u svemu, Napoleon Cotas je imao izuzetan razlog da bude zadovoljan životom. Na njegovom je horizontu bio samo jedan oblak. Njegovo je ime Frederick Stavros, a bio je najnoviji član Tritsisa i Tritsisa. Ostali advokati stalno su se žalili na Stavrosa. - On je drugorazredan, Napoleone. On ne pripada firmi kao što je ova... - Stavros je zamalo upropastio moj predmet. Taj je čovek budala... - Jeste li čuli što je Stavros juče uradio na sudu? Sudija ga je zamalo izbacio... - Prokletstvo, zašto ne otpustiš toga Stavrosa? On je ovde peti točak. On nam ne treba, a šteti našem ugledu. Napoleon Cotas je toga itekako bio svestan. I gotovo je osetio iskušenje da izbrblja: Ja ga ne mogu otpustiti. Ali je sve što je rekao bilo: - Dajte mu priliku. Stavros će dobro raditi. I to je bilo sve što su njegovi partneri mogli izvući iz njega. Neki je filozof jednom rekao: "Budi pažljiv sa svojim željama, mogao bi ih ostvariti." Frederik Stavros, mlađi član advokatske firme Tritsis i Tritsis, ostvario je svoju želju, a to ga je učinilo jednim od najbednijih ljudi na svetu. Nije mogao ni spavati ni jesti, a težinu je gubio uzbunjujuće brzo. - Moraš otići doktoru, Frederick - insistirala je njegova žena. - Izgledaš strašno. - Ne, ja... od toga ne bi bilo nikakve koristi. Znao je da doktor ne može izlečiti ono što s njim nije u redu. Ubijala ga je savest. Frederik Stavros je bio napet, mlad čovek, revnostan, ambiciozan, idealističan. Godinama je radio u otrcanoj kancelariji u Monastirakiu, siromašnojčet vrti Atine, boreći se za uboge klijente, a često je radio bez honorara. Kad je upoznao Napoleona Cotasa njegov se život izmenio preko noći. Godinu dana pre, Stavros je branio Laria Daglasa kojemu se sudilo zajedno s Noelom Pejdž zbog ubistva Daglasove žene, Katarine. Napoleona Cotasa je uzeo za advokata moćni Konstantin Demiris da brani njegov ljubavnicu. Već od početka, Stavros je bio spreman prepustiti Cotasu brigu o obema odbranama. Sa strahopoštovanjem je gledao u sjajnog advokata. - Trebalo bi da vidiš Cotasa u akciji - govorio bi svojoj ženi. - Taj je čovek neverovatan. Jednog bih mu se dana rado pridružio. Kako se suđenje približavalo kraju, došlo je do neočekivanog preokreta. Nasmijani Napoleon Cotas je u privatnoj prostoriji okupio Noel Pejdž, Laria Daglasa i Frederika Stavrosa. Cotas je rekao Stavrosu: - Upravo sam imao sasta nak sa sudijama. Ako su optuženi voljni da priznaj krivicu, sudije su se saglasile da svakome odmere kazn od pet godina, od kojih će četiri godine biti uslovne. Zapravo, neće morati odslužiti više od šest meseci. Okrenuo se Lariju: - Budući da ste Amerikanac, gospsodine Daglas, vas će deportovati. Više nikad nećete moći doći u Grčku. Noel Pejdž i Lari Daglas su se zdušno saglasili da promene svoju odbranu. Petnaest minuta kasnije, dok su optuženi i njihovi branitelji stajali pred sudijama, glavni sudija je rekao: - Grčki sudovi nisu nikad izricali smrtnu kaznu u slučajevima kad nije bilo definitivno dokazano da je izvršeno ubistvo. Moje kolege i ja, zbog tog razloga, bili smo iskreno iznenađeni kad su optuženi izmenili svoju odbranu, proglasivši se krivima, još na sredini suđenja... Objavljujem da

71 će kazna nad optuženima, Noel Pejdž i Laurence Daglasom, biti izvršena streljanjem... u roku od devedeset dana od ovog datuma. I to je bio trenutak kad je Stavros shvatio kako ih je Napoleon Cotas sve izigrao. Nije bilo nikakva dogovora sa sudijama. Konstantnn Demiris nije unajmio Cotasa da brani Noel Pejdž već da se pobrine da bude osuđena. To je bila Demirisova osveta ženi koja ga je izdala. Stavros je bio nedužna strana u zaveri. Ne mogu pustiti da se to dogodi, mislio je Stavros. Otići ću glavnom sudiji i reću mu što je Cotas učinio, pa će osuda biti preokrenuta. A onda je Napoleon Cotas došao Stavrosu i rekao mu: - Ako ste sutra slobodni, zašto ne biste ručali sa mnom, Frederik? Hteo bih da se upoznate s mojim partnerima... Četiri nedelje kasnije, Frederik Stavros je bio punopravni partner u prestižnoj advokatskoj firmi Tritsis i Tritsis, s velikim uredom i velikodušnom platom. Svoju je dušu prodao vragu. Ali je postepeno shvatao da je to pogodba koju je strašno održavati. Ja ovako ne mogu nastaviti. Sa sebe nije mogao stresti duboki osećaj krivice. Ja sam ubica, mislio je. Frederik Stavros se dvoumio, pa se najzad odlučio. Jednog jutra ušao je u ured Napoleona Cotasa. - Leon... - Moj bože, čoveče, ti izgledaš strašno - rekao je Napoleon Cotas. - Zašto ne uzmeš nekoliko dana da se odmoriš, Frederik? Učiniće ti dobro. Ali je Stavros znao da to nije odgovor na njegov problem. - Leon, veoma sam ti zahvalan zbog onoga što si učinio za mene, ali ja... ja ne mogu ostati ovde. Cotas ga je iznenađeno gledao. - O čemu govoriš? Ti dobro radiš. - Ne. Ja - ja sam rastrzan. - Rastrzan? Ne razumem što te uznemiruje. Frederik Stavros je u neverici buljio u njega. - Ono.. ono što smo ti i ja učinili Noeli Pejdž i Lariju Daglasu. Zar ti... zar ti nemaš nikakvog osećaja krivice? Cotasove se oči suziše. Oprezno. - Frederik, pravdi se ponekad služi na krivudave načine. - Napoleon Cotas se smejao. - Veruj mi, nemamo razloga da sebi nešto zamerimo. Bili su krivi. - Mi smo ih osudili. Prešli smo ih. Ja s tim više ne mogu živeti. Žao mi je. Dajem otkaz. Ostaću ovde do kraja meseca. - Ja neću prihvatiti tvoj otkaz - čvrsto će Cotas. - Zašto ne učiniš kako ti predlažem, uzmi odmor i... - Ne. Ja ovde više ne bih mogao biti srećan, znajući što znam. Žao mi je. Napoleon Cotas ga je pažljivo gledao, oštra pogleda. - Imaš li ikakvu predstavu o tome šta radiš? Ti odbacuješ sjajnu karijeru... svoj život. - Ne. Ja spašavam svoj život. - Tako, dakle, definitivno si odlučio? - Da. Doista mi je žao, Leone. Ali se ti ne moraš brinuti. Ja nikad neću razgovarati o onome što se do godilo. - Okrenuo se i izašao iz kancelarije.

72 Napoleon Cotas je dugo sedeo za stolom, izgubljen u mislima. Konačno je doneo odluku. - Uzeo je slušalic i nazvao jedan broj. - Da li biste rekli gospodinu Demirisu da se posle podne moram s njim videti. Hitno je. U četiri sata posle podne, Napoleon Cotas je sedeo u kancelariji Konstantina Demirisa. - U čemu je problem, Leon? - upita ga Demiris. - Možda neće biti problema - oprezno mu je odgovorio Cotas - ali je potrebno da te obavestim da me jutros u mom uredu posetio Frederik Stavros. Odlučio je napustiti firmu. - Stavros? Branitelj Laria Daglasa? Tako? - Čini se da pati od grižnje savesti. Nasta teška tišina. - Tako. - Obećao je da neće govoriti o onome... onome što se tog dana dogodilo na sudu. - Veruješ li mu? - Da. Zapravo mu verujem, Kosta. Konstantin Demiris se nasmešio. - Dobro, onda. Nemamo se zbog čega uzrujavati, je li tako? Napoleon Cotas je ustao s olakšanjem. - Smatram da ne. Samo sam mislio da bi trebalo da znaš. - Bio si u pravu što si mi to rekao. Jesi li slobodan za večeru iduće nedelje? - Svakako. - Telefoniraću ti, pa ćemo nešto precizirati. - Hvala ti, Kosta. U petak, kasno posle podne, stara crkva Kapnikarea u centru Atine bila je ispunjena tišnnom. U uglu blizu oltara, Frederik Stavros je klečao pred ocem Konstantinouom. Sveštenik je stavio tkaninu preko Stavrosove glave. - Pogrešio sam, oče. Ja sam izvan spasa. - Čovekova je najveća greška, moj sinko, što veruje da je samo čovek. Koji su tvoji gresi? - Ja sam ubica. - Uzeo si živote? - Da, oče. Ja ne znam šta da radim da se izbavim. - Bog zna šta treba učiniti. Pitaćemo Boga. - Pustio sam da budem odvučen, iz taštine i pohlepe. To se dogodilo pre godinu dana. Branio sam čoveka optuženog zbog zločina. Suđenje je išlo dobro. Ali onda je Napoleon Cotas... Kad je Frederik Stavros napustio crkvu posle pola sata, osećao se kao drugi čovek. Kao da mu je s rameng skinut težak teret. Osećao se pročišćenim zahvaljujući vekovima starom obredu ispovesti. Svešteniku je sve rekao i po prvi put nakon tog strašnog dana opet se osećao kao da je celina. Počeću novi život. Preseliću se u drugi grad i početi iznovam. Nastojaću se nekako iskupiti zbo strašnog dela koje sam počinio. Hvala vam, oče, što ste mi dali novu priliku. Pao je mrak i sredina Trga Ermos bila je gotov napuštena. Kad je Frederik Stavros stigao do ugla ulice, svetlo je skrenulo na zeleno i on stade prelazti preko ulice. Kad je stigao do sredine raskršća, crna je limuzina punom brzinom krenula niz brežuljak ugašenih svetala, jureći

73 prema njemu poput ogromnog nerazumnog čudovišta. Stavros je zurio, ukočen. Bil je prekasno da skoči s puta. Čula se grmljavinska buk i Stavros je osetio kako mu je telo zgnječeno i rascoljeno. Trenutak neizdržive boli, a onda mrak. Napoleon Cotas je rano ustajao. Uživao je u trenucima samoće pre nego ga obuzmu dnevni poslovi. Uvek je doručkovao sam i uz jelo čitao jutarnje novine. Tog jutra bilo je nekoliko zanimljivih tema. Premijer Themistoclec Sophoulis formirao je novi kabinet od prdsetavnika pet partija. Moram mu poslati čestitku. Javlja se da su kineske komunističke snage doprle do severne obale Reke Džangze. Hari Truman i Alben Barkli su inaugurisani kao predsednik i potpredsednik Sjedinjenih Država. Napoleon Cotas je okrenuo drugu stranicu, i sledila mu se krv. Članak je prikovao njegov pogled: "G. Frederik Stavros, partner u čuvenoj advokatskoj firmi Tritsis i Tritsis prošle je noći smrtno stradao kad je izlazio iz crkve Kapnikarea. Vozač koji ga je srušio i ubio pobegao je s mesta nesreće. Svedoci kažu da je vozilo bila crna limuzina bez registarskih tablica. G. Stavros je bio značajno lice za vreme senzacionalnog suđenja zbog ubistva Noel Pejdž i Lariju Daglasu. Bio je branitelj Lariju Daglasu i..." Napoleon Cotas je prestao čitati. Sedeo je na stolici, ukočen, zaboravivši na doručak. Nesreća. Je li to bila nesreća. Konstantin Demiris mu je rekao da nema razloga za bilo kakvu uznemirenost. Ali je previše ljudi pogrešilo procenjujući Demirisa onakvim kakvim se predstavlja. Cotas je posegnuo za telefonom i telefonirao Konstantinu Demirisu. Sekretarica je uspostavila vezu. - Jesi li čitao jutarnje novine? - upita ga Cotas. - Ne, nisam. Zašto? - Frederik Stavros je mrtav. - Šta? - Bio je to uzvik iznenađenja. - O čemu to govoriš? - Prošle noći ga je usmrtio vozač koji je pobegao s mesta nesreće. - Moj Bože. Žao mi je, Leon. Jesu li uhvatili vozača? - Ne, još nisu. - Možda bih ja mogao izvršiti dodatni pritisak na policiju. Ovih dana više niko nije siguran. Usput, je li ti četvrtak prikladan dan za večeru? - Fino. - Dogovoreno. Napoleon Cotas je bio stručnjak za čitanje izmeđ redova. Konstantin Demiris je bio iskreno iznenađen. On nema ništa sa smrću Stavrosa, zaključio je Cotas. Idućeg jutra se Napoleon Cotas dovezao u privatnu garažu svoje upravne zgrade i parkirao kola. Kad je pošao prema liftu, iz senke mu se približio mlad čovek. - Imate li šibice? U Cotasovoj se svesti uključio alarm. Taj je čove stranac i nema nikakvog posla u garaži. - Svakako. - Bez razmišljanja, Cotas je torbom za spise udario mladića u lice.

74 Stranac je vrisnuo od boli. - Ti kurvin sine! - Posegao je u džep i izvukao pištolj s prigušivačem zvuka. - Hej! Što se tu događa? - upita glas. Prema njima je trčao uniformisani čuvar. Stranac je oklevao na trenutak, a onda je potrča prema otvorenim vratima. Čuvar je stigao do Cotasa. - Je li s vama sve u red gospodine Cotas? - A... da. - Napoleon Cotas se borio za dah. - U redu je. - Šta je taj pokušavao učiniti? Napoleon Cotas je polako odgovorio: - Ne znam. - To bi mogla biti podudarnost, - Cotas je rekao sam sebi sedeći za stolom. Moguće je da me taj čovek samo hteo opljačkati. Ali ne upotrebljava se pištolj s prigušivačem da bi se opljačkao neki čovek. Ne, on me nameravao ubiti. A Konstantin Demiris je tvrdio da je jednako šokiran tom vešću kao što se pretvarao da je bio potresen smrću Frederika Stavrosa. Trebalo je da to znam, pomisli Cotas. Demiris nije čovek koji preuzima rizike. On sebi ne može dopustiti da negde ostavlja labave tragove. Dakle, gospodin Demiris će doživeti iznenađenje. Preko internog telefona začu se glas Cotasove sekretarice. - Gospodine Cotas, za trideset minuta morate biti na sudu. Danas je bila njegova obrana u serijskom slučaju ubistva, ali je on bio suviše uzdrman da bi se pojavio u sudnici. - Nazovite sudiju i objasnite mu da sam bolestan. Neka me pokrije jedan od partnera. Bez poziva više. Uzeo je magnetofon iz ladice stola i sedeo, razmišljajući. Onda je počeo govoriti. Rano tog poslepodneva, Napoleon Cotas se pojavio u uredu javnog tužioca, Petera Demonidesa, noseći u ruci veliku čvrstu omotnicu. Recepcioner ga je odmah prepoznao. - Dobar dan, gospodine Cotas. Mogu li vam pomoći? - Želim videti gospodina Demonidesa. - On je na sastanku. Imate li dogovoren susret? - Ne. Da li biste bili ljubazni da mu kažete da sam ovde, i da je hitno. - Da, svakako. Posle petnaest minuta. Napoleon Cotas je bio u tužiteljevoj kancelariji. - Dakle - rekao je Demonides - Muhamed dolazi brdu. Šta mogu učiniti za vas? Hoćemo li se posle podne malo družiti? - Ne. Ovo je privatna stvar, Peter. - Sednite, Leon. Kad su obojica seli, Cotas je rekao: - Ovaj koverat želim ostaviti kod vas. Zapečaćen je i treba ga otvoriti jedino u slučaju moje slučajne smrti. Peter Demonides ga je proučavao, znatiželjan. - Očekujete li da će vam se nešto dogoditi? - Postoji mogućnost. - Tako. Jedan od vaših nezahvalnih klijenata? - Nije važno ko. Vi ste jedini u koga imam poverenja. Možete li ovo staviti u sef gde niko ne može do toga?

75 - Svakako. - Nagnuo se napred. - Delujete preplašeno. - Jesam. - Da li biste hteli da vam moj ured pruži neku zaštitu. Mogao bih poslati policajca sa vama. Cotas je prstom kucao po omotnici. - Ovo je jedina zaštita koja mi je potrebna. - U redu. Ako ste sigurni. - Siguran sam. - Cotas je ustao i ispružio ruku. -Efharisto. Ne mogu vam reći koliko ovo cenim. Peter Demonides se nasmešio. - Parakalo. Dugujete mi. Jedan sat kasnije, uniformisani kurir se pojavio u uredu Helenik Trejd Korporejšn. Prišao je jednoj od sekretarica. - Imam paket za gospodina Demirisa. - Ja ću potpisati za njega. - Imam naređenje da ga lično isporučnm gospodinu Demirisu. - Žao mi je, ne mogu ga prekidati u poslu. Od koga je taj paket? - Napoleon Cotas. - Jeste li sigurni da ga ne možete ostaviti. - Da, ma'am. - Videću hoće li ga gospodin Demiris primiti. - Pritisnula je dugme interfona. - Oprostite mi, gospodine Demiris. Kurir ima za vas paket od gospodina Cotasa. Preko interfona je došao glas: - Donesite ga, Irena. - Kaže da ima naređenje da vam ga lično preda. Nasta stanka. - Dođite s njim. Irene i kurir su ušli u sobu. - Jeste li vi Konstantin Demiris? - Da. - Hoćete li za ovo potpisati, molim vas. - Demiris je potpisao papir. Kurir je odložio koverat na Demirisov sto. - Hvala vam. Konstantin Demiris je gledao kako njegova sekretarica i kurir odlaze. Na trenutak je pregledao koverat, zamišljena lica, a onda ga je otvorio. Unutra je bio plejer s trakom. Znatiželjan, pritisnuo je dugme i traka se počela vrteti. U njegovom se uredu pojavio glas Napoleona Cotasa. "Moj dragi Kosta: sve bi bilo mnogo jednostavnije da si poverovao kako Frederik Stavros ne namerava otkriti našu malu tajnu. Još više žalim što nisi verovao da ja nemam nameru raspravljati o tom nesretnom slučaju. Imam svaki razlog za verovanje da si ti iza smrti jadnog Stavrosa, i da ti je sada namera da mene ubiješ. Budući da je meni moj život jednako dragocen kao što je tvoj tebi, s dužnim poštovanjem odbijam da budem tvoja sledeća žrtva... Preduzeo sam mere opreza, pa sam napisao sve pojedinosti vezane za ulogu koju smo ti i ja odigrali za vreme suđenja Noeli Pejdž i Lariju Daglasu, stavio sam ih u zapečaćenu kovertu i predao tužitelju da je otvori u slučaju moje slučajne smrti. I tako je, moj prijatelju, sada itekako u tvom interesu da se pobrineš da ostanem živ i zdrav." Traka je završila. Konstantin Demiris je sedeo, zureći u prostor.

76 Kad se Napoleon Cotas vratio u svoj ured toga poslepodneva, strah ga je minuo. Konstantin Demiris je opasan čovek, ali je on daleko od toga da je budala. On neće nikoga ozlediti uz rizik da sebe dovede u opasnost. On je pomakao potez, mislio je Cotas, a ja sam ga matirao. Smejao se u sebi. Biće bolje da se za četvrtak uveče pobrinem za druge planove. Tokom idućih nekoliko dana, Napoleon Cotas je bio zaposlen pripremajući se za novo suđenje zbog ubistva, a sad je u raspravi slučaj žene koja je ubila dve ljubavnice svoga muža. Cotas je ustajao rano svakog jutra i radio do kasno u noć, pripremajući unakrsno ispitivanje. Njegovi su mu instinkti govorili - nasuprot svim očekivanjima - da ima drugog pobednika. U sredu uveče radio je u uredu sve do ponoći, a onda se odvezao kući. U svoju vilu je stigao u jedan sat posle ponoći. Upravnik kuće ga je dočekao na vratima. - Hoćete li što jesti, gospodine Cotas? Mogu pripremiti malo mezedesa ako ste gladni, ili... - Ne, hvala ti. Ja sam u redu. Idi na spavanje. Napoleon Cotas je otišao u svoju spavaću sobu. Sledeći sat je proveo prelazeći suđenje u mislima, a onda je, konačno, zaspao u dva sata. Sanjao je. Bio je u sudnici i unakrsno ispitivao svedoka, kad je svedok odjednom stao kidati svoju odeću. - Zašto to radite? - zahtevao je Cotas. - Ja gorim. Cotas je krenuo pogledom po dvorani i opazio da se svi u publici svlače. Okrenuo se sudiji. - Vaša časti, ja se moram usprotiviti... Sudija se svlačio. - Ovde je previše vruće - objasnio je svoje ponašanje. Ovde je prevruće. I bučno. Napoleon Cotas je otvorio oči. Plamenovi su lizali vrata spavaće sobe a dim je prodirao u sobu. Napoleon je seo, odmah budan. Kuća gori. Zašto se nije čuo alarm? Vrata su se počela savijati od velike vrućine. Cotas je požurio do prozora, gušeći se u dimu. Pokušao je silom otvoriti prozor, ali je prozor bio tako zatvoren da ga se nije moglo otvoriti. Dim je bio sve gušći i bilo je sve teže disati. Nije bilo mogućnosti za beg. Goruće žeravice stadoše padati sa tavanice. Srušio se zid i plamenovi su ga obavili sa svih strana. Vrištao je. Vatra mu je uhvatila kosu i pidžamu. Naslepo se bacio na zatvoreni prozor i izleteo kroz njega, s telom u plamenu, šest metara niže. Rano idućeg jutra, domaćica je otpratila javnog tužioca Petera Demonidesa u radnu sobu Konstantina Demirisa. - Kalimehra, Peter - rekao je Demiris. - Hvala vam što ste došli. Jeste li to doneli? - Da, gospodine. - Demirisu je uručio zapečaćenu kovertu koju mu je dao Napoleon Cotas. - Mislio sam da biste vi ovo hteli ovde da držite. - To je pažljivo s vaše strane, Peter. - Da li biste nešto doručkovali? - Efharisto. To je vrlo ljubazno s vaše strane, gospodine Demiris.

77 - Kosta. Zovi me Kosta. Već sam neko vreme imao oko na tebi. Peter. Mislim da imaš veliku budućnost. Hteo bih naći prikladno mesto za tebe u mojoj organizaciji. Da li bi bio zainteresovan? Peter Demonides se nasmešio. - Da, Kosta, veoma bih bio zainteresovan. - Dobro. Za vreme doručka ćemo o tome lepo porazgovarati.

78 9. London Katarina je razgovarala s Konstantinom Demirisom barem jednom nedeljno i to je postao običaj. I dalje joj je slao poklone, a kad bi ona protestvovala, uveravao ju je da su to samo mali znaci pažnje. "Evelin mi je rekla kako ste se dobro poneli u onoj situaciji s Baksterom." Ili: "Čuo sam od Eveline da nam vaša ideja ušteđuje mnogo novca u troškovima brodarine." Zapravo se Katarina ponosila načinom kako radi. U kancelariji je našla mnoštvo stvari koje su mogle biti poboljšane. Vratila joj se stara veština, a znala je da se delotvornost kancelarije povisila zahvaljujući njoj. - Veoma se ponosim sa vama - rekao joj je Konstantin Demiris. A Katarina se osećala ponosna. On je tako divan, pažljiv čovek. Gotovo je vreme da učinim svoj korak, zaključio je Demiris. Sad kad su Stavros i Cotas sigurno van njegova puta, Katarina je jedina osoba koja bi ga mogla povezati s onim što se dogodilo. Opasnost je bila mala, ali kao što je Napoleon Cotas zaključio. Demiris nije čovek sklon rizicima. To je šteta, pomisli Demiris, što ona mora otići. Tako je lepa Ali, prvo vila u Rafini. Kupio je vilu. Tamo će povesti Katarinu i voditi s njom ljubav baš onako kako je Lari Daglas vodio ljubav s Noelom. Nakon toga... S vremena na vreme bi se Katarina podsetila prošlosti. U londonskom je Timesu pročitala vest o smrti Frederika Stavrosa i Napoleona Cotasa, a ta joj imena ne bi ništa značila da u novinama nije bilo spomenuto da su bili branitelji Lari Daglasa i Noel Pejdž. Te je noći opet sanjala. Jednog je jutra Katarina ugledala vest u novinama koja ju je prodrmala: Viliam Frejzer, pomoćnik predsednika SAD Harija Trumana, stigao je u London radi izrade novog trgovačkog ugovora s britanskim premijerom. Spustila je novine, osećajući se glupo ranjivom. Viliam Frejzer. On je bio tako važan deo njenog života. Šta bi se dogodilo da ga nisam ostavila? Katarina je sedela za stolom i smeškala se, zureći u vest u novinama. Viliam Frejzer je bio jedan od najdražih ljudi koje je upoznala. Sama uspomena na njega činila je da se oseća toplo i voljeno. A on je sada u Londonu. Moram ga videti, pomisli. Prema vesti iz novina, odseo je u Klaridgejdž. Katarina je birala broj hotela, a prsti su joj drhtali. Osećala je kao da će se prošlost pretvoriti u sadašnjost. Bila je uzbuđena pri pomisli da će videti Frejzera. Šta će reći kad mi čuje glas? Kad me opeš vidi? S telefonske centrale hotela, javio se glas: - Dobro jutro, Klaridgejdž. Katarina je duboko uzdahnula. - Gospodina Viliama Frejzera, molim vas. - Žao mi je, madam. Jeste li rekli gospodin ili gospođa Viliam Frejzer?

79 Katarina se osećala kao da je udarena. Kakva sam ja budala. Zašto nisam mislila na to? Svakako da se dosad mogao oženiti. - Madam... - Ja... nije važno. Hvala vam. - Polako je spustila slušalicu. Previše kasnim. To je gotovo. Kosta je bio u pravu. Neka prošlost ostane prošlost. Usamljenost može biti korozivna, može izjedati duh. Svako ima potrebu da deli radost, ponos, bol. Katarina je živela u svetu punom stranaca, gledala je sreću drugih parova, slušala je odjek smeha ljubavnika. Ali je odbijala osećanje sažaljenja prema sebi. Ja nisam jedina žena na svetu koja je sama. Ja sam živa! Ja sam živa! U Londonu nikad nije manjkalo onoga što se može učiniti. Londonski su bioskopi bili puni američkih filmova, a Katarina ih je s užitkom gledala. Gledala je The Razor's Edge, i Anna and the King of Stam. Gentleman's Agreement je bio uzbudljiv film, a Keri Grant je bio divan u The Bachelor and the Bobby-Soxer. Katarina je posećivala koncerte u Albert Holu i prisustvovala baletu u Sadlers Velsu. Otišla je u Stratford-apon-Avon da vidi Entoni Kualea u Ukroćenoj goropadnici, i da vidi sir Lorensa Olivijea u Ričardu III. Ali nije bilo zabavno ići sam. A onda se pojavio Kirk Rejnolds. Bila je u kancelariji kad se pojavio visok, privlačan muškarac, koji je prišao Katarini i rekao: - Ja sam Kirk Rejnolds. Gde ste bili? - Oprostite? - Čekao sam vas. Tako je to počelo. Kirk Rejnolds je bio američki pravnik koji je radio za Konstantina Demirisa u međunarodnim vezama. Bio je četrdesetih godina, ozbiljan, inteligentan, i pažljiv. Kad je s Evelin razgovarala o Kirku Rejnoldsu, Katarina je rekla: - Znaš što mi se najviše sviđa kod njega? Čini me da se osećam kao žena. Već dugo se nisam tako osećala. - Ja ne znam - oklevala je Evelin. - Bila bih oprezna da sam na tvom mestu. Nemoj se žuriti. - Neću - obećala je Katarina. Kirk Rejnolds je poveo Katarinu na pravničko putovanje po Londonu. Otišli su u Old Bailei, gde već vekovima sude kriminalcima, lutali su kroz glavne hodnike sudova, pored advokata ozbiljnog lica, u haljinama i s perikama. Posetili su i mesto gde je bio zatvor Nju Gejt, izgrađen u osamnaestom veku. Baš ispred mesta gde je bio zatvor, ulica se širi, pa onda opet neočekivano sužava. - To je čudno - rekla je Katarina. - Pitam se zašto su zagradili takvu ulicu? - Radi smeštaja gomile. Ovo je mesto gde su održavali javna smaknuća. Katarina je zadrhtala. Te su je reči pogodile suviše. Jedne večeri je Kirk Rejnolds poveo Katarinu do East India Dock Road, duž dokova. - Nije prošlo dugo kad su ovim mestom policajci išli u parovima. - To je bilo prebivalište kriminalaca. Taj je deo grada bio mračan i odbojan, a Katarini se još činio opasnim.

80 Večerali su u Prospect of Whitby, jednoj od najstarijih engleskih gostionica, sjedili su na balkonu izgrađenom iznad Temze, gledajući tegljače na reci kako prolaze pored velikih brodova na putu za more. Katarina je volela neobična imena tih pabova, engleskih gostionica. Ye Olde Cheshire Cheese, Falstaff, Goat in Boots. Druge su večeri posetili slikovitu gostionicu u Siti Road, nazvanu Igl. - Kladim se da si pevala o ovom mestu kad si bila dete - rekao joj je Kirk. Katarina je zurila u njega. - Pevala o ovom mestu? Nikad nisam ni čula za njega. - Da, jesi. Eagle je vezan za jednu staru uspavanku. - Koja uspavanka? - Pre mnogo godina, Siti Road je bilo srce krojačkog zanata, a pred kraj nedelje bi krojačima zafalio novac, pa su svoje pegle - ili - lasice - donosili u zalagaonicu do dana isplate. Tako je neko napisao uspavanku o tome: "Gore i dole niz gradsku ulicu, Unutar i izvan Eagla, Tim putem novac ide Prasnu lasica." Katarina se smejala. - Kako znaš za to? - Pretpostavlja se da pravnici sve znaju. Ali im nešto što ne znam. Da li skijaš? - Bojim se da ne. Zašto? Odjednom je bio ozbiljan. - Idem u St. Moric. Tamo imaju divne učitelje skijanja. Hoćeš li poći sa mnom Katarina? Pitanje ju je sasvim zateklo nespremnu. Kirk je čekao odgovor. - Ja... ja ne znam, Kirk. - Hoćeš li razmisliti o tome? - Da. - Telo joj je drhtalo. Sećala se kako je bilo uzbudljivo voditi ljubav s Lariem, pa se pitala da li bi opet mogla osećati nešto slično. - Razmisliću o tome. Katarina je odlučila Kirka predstaviti Vimu. Došli su po Vima u njegov stan, pa ga poveli u Ivi na večeru. Za vreme cele večeri, Vim nije nijednom direktno pogledao u Kirka Rejnoldsa. Izgledao je sasvim povučen. Kirk je gledao sa strane u Katarinu. Ona mu je ustim dala znak. Razgovaraj s njim. Kirk je klimnuo i okrenu se Vimu. - Volite li London, Vim? - U redu je. - Koji je vaš najdraži grad? - Nemam ga. - Volite li svoj posao? - U redu je. Kirk je gledao u Katarinu, zatresao glavom, slegnu ramenima. Katarinine su usne preklinjale: Molim te. Kirk je uzdahnuo i opet se okrenuo Vimu. - U nedelj igram golf, Vime. Igrate li i vi? Vim je rekao: - U golfu se igra zavrnutim palicama raznih oblika gvozdenih glava, i lopaticama. Metalne su glave palica označene od broja 2 do 10 prema kosini lica, midiron je palica, gvožđe br. 2, koja se upotrebljava za udarce približavanja, dok je niblick palica broj 9,

81 koja omogućuje dobro podizanje loptice, a brassie je palica, drvo, broj 2, koja je nekad imala mjedenu bazu a ima veće lice od udarača kako bi omogućila udarac veće visine. Kirk Rejnolds je zažmurio. - Mora da ste vrlo dobri u igri. - On to nije nikad igrao - objasnila je Katarina. - Vim jednostavno zna... o svemu. On može bilo što na području matematike. Kirku Rejnoldsu je bilo dosta. Nadao se da će veče provesti sam s Katarinom, a ona mu je dovela tog dosadnjakovića. Kirk se na silu nasmešio. - Zaista? - Okrenuo se Vimu i nevino ga upitao. - Znate li pedeset devetu potenciju od dva? Vim je sedeo u tišini oko trideset sekundi proučavajući stolnjak, a kad je Kirk hteo progovoriti, Vim je rekao: - 576, 460, 752, 303, 423, 488. - Bože! - uzvikne Kirk. - Je li uistinu tako? - Da - zarežao je Vim. - Zaista je tako. Katarina se okrenula Vimu. - Vim, možeš li izvući šesti koren od... - Odabrala je slučajni broj. - 24.137.585. Oboje su gledali u Vima koji je sedeo bezizražajna lica. Posle dvadeset pet sekundi je rekao: - Sedamnaest, ostatak je šesnaest. - Ja to ne mogu poverovati - uzviknuo je Kirk. - Veruj - rekla mu je Katarina. Kirk je gledao u Vima. - Kako to postižete? Vim je stresao ramenima. Katarina je rekla: - Vim može pomnožiti dva četverocifrena broja za trideset sekundi, a upamtiti pedeset telefonskih brojeva za pet minuta. Kad ih jednom nauči, više ih nikad ne zaboravi. Kirk Rejnolds je zapanjeno gledao u Vima Vandina. - U mom bi uredu itekako bilo mesta za nekoga poput vas - rekao je. - Ja imam posao - odseče Vim. Kad je Kirk Rejnolds krajem večeri doveo Katarinu kući, rekao je: - Nećeš zaboraviti na St. Moric, zar ne? - Ne, neću zaboraviti. - Zašto ne mogu samo reći da? Konstantin Demiris je telefonirao kasno uveče, Katarina je bila u iskušenju da mu kaže o Kirku Rejnoldsu, ali je u poslednjem trenutku odlučila da to ne učini.

82 10. Atina Otac Konstantinou je bio uznemiren. Od trenutka kad je u novinama pročitao novinski izveštaj o smrti i načinu smrti Frederika Stavrosa, taj ga je događaj stalno progonio. Sveštenik je čuo hiljade ispovesti od dana kad je zaređen, ali je dramatično priznanje Frederika Stavrosa, iza kojeg je usledila njegova smrt, ostavila neizbrisiv utisak. - Hej, šta te to uznemiruje? Otac Konstantinou se okrenuo i pogledao na lepoga mladića koji je ležao gol u krevetu pored njega. - Ništa, ljubavi. - Zar te ne činim srećnim? - Ti znaš da sam srećan uz tebe, Georgios. - Onda, u čemu je problem. Ponašaš se kao da ja nisam ovde, za ime božje. - Nemoj se prosto izražavati. - Ne volim da budem zanemaren. - Žao mi je, dragi. Reč je samo o tome da je... jedan od mojih župljanina ubijen u automobilskoj nesreći. - Svi jednom moramo otići, je li tako? - Da, svakako. Ali to je bio vrlo uznemiren čovek. - Hoćeš reći da je bio bolestan u glavi? - Ne. Imao je strašnu tajnu, koja je bila preveliko breme za njega. - Koja vrsta tajne? Sveštenik je gladio mladićevo bedro. - Ti znaš da o tome ne mogu govoriti. To mi je rečeno u ispovedaonici. - Mislio sam da između nas nema tajni. - Nema, Georgios, ali... - Gšoto! Ili ih imamo ili ih nemamo. Bilo kako, rekao si da je momak mrtav. U čemu bi sad bila razlika? - U ničemu, pretpostavljam, ali... Georgios Lato je obuhvatio rukama svog partnera iz kreveta, pa mu prošaptao na uvo: - Znatiželjan sam. - Škakljaš mi uvo. Lato stade gladiti telo oca Konstantinoua. - O... nemoj prestani... - Onda mi reci. - Vrlo dobro. Pretpostavljam da sad od toga nema nikakve štete....

83 Georgios Lato se podigao u svom svetu. Rodio se u najsiromašnijem delu Atine, a kad je imao dvanaest godina postao je muška prostitutka. Ispočetka je Lato obilazio ulicama, pobirući pokoji dolar za usluživanje pijanaca u uličicama i prolazima, i turista u njihovim hotelskim sobama. Bio je obdaren tamnim zgodnim izgledom i snažnim, čvrstim telom. Kad je imao šesnaest, jedan svodnik mu je rekao: - Ti si poulaki, Georgios. Ti to odaješ. Ja mogu srediti da zarađuješ mnogo novca. I održao je obećanje. Od tog trenutka pa nadalje, Georgios Lato je usluživao samo važne, bogate ljude, i za to bio lepo nagrađivan. Kad se Lato susreo s Nikosom Veritosom, ličnim pomoćnikom velikog bogataša i moćnika Spirosa Lambroua, Latov se život izmenio. - Zaljubio sam se u tebe - rekao je Nikos Veritos mladiću. - Ja želim da se prestaneš kurvati unaokolo. Ti sada pripadaš meni. - Svakako, Niki. I ja tebe volim. Veritos je dečaka stalno obasipao darovima. Kupio mu je odeću, plaćao mu mali stan, i davao mu novac za trošenje. Ali se izjedao oko toga što Lato radi kad nije s njim. Veritos je jednog dana rešio taj problem, objavivši: - Našao sam ti posao u firmi Spirosa Lamborua, u kojoj ja radim. - Kako bi svoje jebeno oko mogao držati na meni? Ja neću... - Svakako da nije to, mili. Ja te samo želim imati blizu sebe. Georgios Lato je ispočetka protestvovao, ali je napokon pristao. Ustanovio je da mu je zapravo zadovoljstvo raditi za kompaniju. Radio je u sobi za poštanske otpreme kao dostavljač, a to mu je dalo slobodu da vani zaradi još novaca, od klijenata koji cene njegove usluge poput oca Konstantinoua. Kad je Georgios Lato napustio krevet oca Konstantinous tog poslepodneva, u mozgu mu se uskovitlalo. Tajna koju mu je sveštenik poverio bila je zapanjujuća vest, a svest Georgiosa Latoa stade odmah planirati kako da unovči tu informaciju. Mogao bi je poveriti Nikosu Veritosu, ali je imao većih planova. Ja s ovim idem ravno velikom Gazdi, Lato će u sebi. Onde će pasti prava lova. Sledećeg jutra je Lato ušao u kancelariju Spirosa Lambroua. Sekretarica iza stola podignu pogled. - O. Danas je rano pošta, Georgios. Georgios Lato je stresao glavom. - Ne, gospođo. Moram videti gospodina Lambroua. Nasmešila se. - Zaista? Zbog čega ga želiš videti? Imaš li poslovnih predloga za njega? - peckala ga je. Lato će na to ozbiljnim glasom: - Ne, ništa slično. Samo sam čuo glas da mi majka umire, pa ja... ja se moram vratiti kući. Samo sam hteo zahvaliti gospodinu Lambrou što mi je dao posao ovde. To bi uzelo samo minutu, ali ako je on suviše zaposlen... - Hteo se okrenuti i otići. - Čekaj. Sigurna sam da mu nećeš smetati. Deset minuta kasnije, Georgios Lato je stajao u uredu Spirosa Lambroua. Nikad pre nije bio u toj prostoriji, pa ga je njeno bogatstvo fasciniralo. - Dakle, mladi čoveče. Žao mi je što sam čuo da ti majka umire. Možda bi mala nagrada mogla...

84 - Hvala vam, gospodine. Ali to nije razlog zbog kojeg sam tu. Lambrou se namrštio. - Ja ne razumem. - Gospodine Lambrou, ja imam neku važnu informaciju za koju mislim da bi vam mogla koristiti. Mogao je ugledati sumnju na Lambrouovu licu. - O, zaista? Bojim se da sam prilično zauzet, pa ako ćeš... - Radi se o Konstantinu Demirisu. - Reči su mu izletele. - Ja imam dobrog prijatelja koji je sveštenik. Čuo je ispovest čoveka koji je odmah nakon toga poginuo u automobilskoj nesreći, a ono što mu je taj čovek govorio odnosilo se na Konstantina Demirisa. Gospodin Demiris je učinio strašnu stvar. Zaista strašnu. Mogao bi ići u zatvor zbog toga. Ali, ako vi niste zainteresovani... Spiros Lambrou se odjednom našao veoma zainteresovan. - Sedi... Kako se zoveš? - Lato, gospodine. Georgios Lato. - U redu, Lato. Recimo da počneš od početka... Brak između Konstantina Demirisa i Meline se raspadao već godinama, ali sve donedavno nije bilo nikakvog fizičkog nasilja. Počelo je usred vruće rasprave oko ljubavne avanture koju Konstantin Demiris ima s Melininom najbližom prijateljicom. - Ti svaku ženu pretvaraš u kurvu - vrištala je. - Što god ti takneš pretvara se u prljavštinu. - Skaseh! Zatvori svoju jebenu gubicu. - Mene ne možeš u to pretvoriti - izazovno će Melina. - Ja ću reći celom svetu kakav si ti pousti. Moj je brat u pravu. Ti si čudovište. Demiris je podigao ruku i Melinu snažno ošamario. Pobegla je iz sobe. Iduće nedelje imali su novu svađu, a Konstantin ju je opet udario. Melina je spakovala svoje stvari i uzela avion za Atikos, privatno ostrvo u vlasništvu njenog brata. Proboravila je tamo nedelju dana, osećajući se bedno i usamljeno. Nedostajao joj je muž i već je smišljala izgovore za ono što je učinio. To je bila moja greška, mislila je Melina. Nije trebalo da se Kosti tako suprotstavljam, on me nije nameravao udariti. Jednostavno je izgubio živce i nije znao što radi. Da Kosti nije toliko stalo do mene, ne bi me udario, zar ne? Ali je Melina na kraju znala da su to samo jednostavni izgovori jer nije mogla podneti raspad njihova braka. Iduće nedelje se vratila kući. Demiris je bio u biblioteci. Pogledao je u Melinu kad je ušla u sobu. - I tako, odlučila si se vratiti. - Ovo je moj dom, Kosta. Ti si moj muž i ja te volim. Ali ti želim nešto reći. Ako me još jednom dotakneš, ja ću te ubiti. Pogledao je u njene oči i znao da to ona zaista misli. Na neki čudan način, njihov brak kao da se poboljšao nakon te epizode. Dugo nakon toga, Konstantin je vodio računa da se ne razljuti kad je s Melinom. Nastavio je svoje ljubavne

85 avanture, a Melina je bila suviše ponosna da bi ga zamolila da prestane. Jednog će se dana umoriti od svih svojih kurvi, mislila je Melina, pa će shvatiti da treba samo mene. U subotu veče, Konstantin Demiris je oblačio večernje odelo, spremajući se da izađe. Melina je ušla u sobu. - Kamo ideš? - Imam sastanak. - Jesi li zaboravio? Večeras imamo večeru kod Spirosa. - Nisam zaboravio. Iskrslo je nešto važnije. Melina je stajala i gledala ga, besna. - A ja znam šta je to - ti poulaki! Ti ideš kod jedne od svojih kurvi da se zadovoljiš. - Trebalo bi da paziš na jezik. Postaješ prava gruba ženetina, Melina. - Demiris je gledao u ogledalu. - Neću ti dopustiti da ovo učiniš! - Ono što je činio bilo je dovoljno loše, ali namerno vređanje njenog brata povrh svega što se pre dogodilo, to je bilo previše. Mora naći načina kako da ga ozledi, a postojao je samo jedan način koji je znala. - Trebalo bi da večeras oboje ostanemo kod kuće - rekla je. - O, zaista? - upita je ravnodušno. - Zbog čega? - Zar ne znaš šta je danas? - strašila ga je. - Ne. - Danas je godišnjica kako sam ubila tvoga sina, Kosta. Imala sam pobačaj. Stajao je ukočeno poput vrata. Videla je kako mu se smračuju zenice u očima. - Rekla sam doktorima da to urade kako više nikad ne bih mogla nositi tvoje dete - slagala je. Potpuno je izgubio vlast nad sobom - Skaseh! - Udario ju je u lice i nastavio udarati. Melina je vrištala, okrenula se i potrčala niz veliki hodnik, ali je Konstantin bio odmah za njom. Uhvatio ju je na vrhu stepeništa. - Ubiću te zbog toga - grmio je. Kad ju je ponovo udario, Melina je izgubila ravnotežu i pala niz dugo stepenište. Ležala je na dnu, cvileći od bola. - O, Bože. Pomozi mi. Nešto sam slomila. Demiris je stajao na istom mestu, buljeći u nju, hladnih očiju. - Reći ću jednoj od devojaka da pozove doktora. Ne želim da kasnim na svoju obavezu. Telefonski poziv je došao kratko pre početka večere. - Gospodine Lambrou? Ovde je doktor Metanis. Vaša mi je sestra rekla da vam telefoniram. Ona je u mojoj privatnoj bolnici. Bojim se da je doživela nesreću. Kad je Spiros Lambrou ušao u Melininu bolničku sobu, uputio se njenom krevetu i zagledao u nju, preneražen. Melina je imala slomljenu ruku, potres, a i lice joj je bilo jako natečeno. Spiros Lambrou je rekao jednu reč: - Konstantin. - Glas mu je drhtao od besa. Melinine su oči bile ispunjene suzama. - On to nije hteo - prošaptala je. - Ja ću ga uništiti. Kunem se svojim životom. - Spiros Lambrou nije nikad osetio takav bes.

86 Nije mogao podnositi ni pomisao o onome što Konstantin Demiris radi Melini. Mora postojati neki način da ga zaustavi u tome, ali koji? Mora biti neki način. Bio je u gubitku. Trebao mu je savet. Kao i u prošlosti, Spiros Lambrou je odlučio da se posavetuje s madame Piris. Možda postoji neki način da mu ona pomogne. Na putu prema njoj, Lambrou pomisli iskrivljena lica: Moji prijatelji bi mi se smejali da pomisle kako posećujem gataru. Ali je činjenica u tome, da mu je madame Piris u prošlosti rekla neke izuzetne stvari koje su se i dogodile. Ona mi mora sada pomoći. Sedeli su za stolom u tamnom uglu prigušeno osvetljenog kafea. Izgledala je starijom nego kad ju je prošli put video. Sedela je i prikovala oči za njega. - Treba mi mala pomoć, madame Piris - rekao je Lambrou. Kimnula je. Gde početi? - Pre godinu i po dana bilo je suđenje zbog ubistva. Žena koja se zvala Katarina Dagla bila je .... Promenio se izraz na licu madam Piris. - Ne - zastenjala je. Spiros Lambrou ju je zbunjeno gledao. - Ubili su je. Madame Piris je ustala. - Ne! Duhovi su mi rekli da će ona umreti. Spiros Lamboru je bio zbunjen. - Ona jeste umrla - rekao je. Ubili su je... - Ona je živa! Bio je potpuno zbunjen. - Ne može biti. - Bila je ovde. Došla me posetiti pre tri meseca. Držali su je u samostanu. Zurio je u nju ukočen kao greda. I odjednom su svi delovi pali na svoja mesta. Držali su je u samostanu. Jedan od Demirisovih najdražih dobrotvornih dela bilo je davanje novca samostanu u Joni, gradu u kome je Katarina Daglas navodno bila ubijena. Informacija koju je Spiros primio od Georgiosa Latoa savršeno se podudarala. Demiris je dvoje nevinih ljudi poslao u smrt zbog ubistva Katarine, dok je ona bila itekako živa, skrivena kod redovnica. A Lambrou je znao kako će uništiti Konstantina Demirisa. Toni Ricoli.

87 11. Problemi Tonia Ricolia su se namnožili. Što je god moglo poći loše, pošlo je loše, ali je znao da će ga Familija smatrati odgovornim. Nisu trpeli izvinjenja. Ono što ga je posebno mučilo bila je činjenica da je prvi deo operacije s drogama protekao savršeno. Isporuku je prokrijumčario u Atinu bez problema, i privremeno je smestio u skladište. Potkupio je jednog stjuarda da je prokrijumčari u letu iz Atine u Nju Jork. A onda, samo dvadeset četiri sata pre leta, idiota su uhapsili jer je bio pijan za volanom, pa ga je vazduhoplovna kompanija otpustila. Toni Ricoli se okrenuo alternativnom planu. Uredio je da mula - u ovom slučaju, sedamdesetogodišnja turistkinja koja se zvala Sara Murison - uzme kovčeg i odnese ga u Nju Jork. Nije imala pojma šta će nositi - To su neki suveniri koje sam obećao svojoj majci - objasnio je Toni Ricoli - a kako ste vi ljubazni i želite mi pomoći, ja ću vam platiti avionsku kartu. - O, to nije potrebno - protestvovala je Sara Murison. - Ja ću vam to obaviti sa zadovoljstvom. Ne stanujem daleko od stana vaše majke. Rado ću se sastati sa njom. - Uveren sam da bi vas ona rado upoznala - okretno će Toni Ricoli. - Ali je problem u tome što je ona bolesna. Međutim, neko drugi će doći po kovčeg. Bila je savršena za taj posao - draga, prava američka baka. Jedino bi joj igle za pletenje mogle stvoriti problema na carini. Sara Murison je idućeg jutra trebala da otputuje u Nju Jork. - Doćiću po vas i odvesti vas na aerodrom. - Zašto? Hvala vam. Kako ste vi brižljiv mladi čovek. Mora da se vaša majka ponosi sa vama. - Da. Vrlo smo bliski. - Njegova je majka bila mrtva već deset godina. Idućeg jutra, kad se Ricoli spremao da napusti hotel i ode do skladišta po paket, zazvonio je telefon. - Gospodin Ricoli? - Bio je to glas stranca. - Ovde je dr Patsaka iz odela za hitne slučajeve Atinske bolnice. Ovde imamo gospođu Saru Murison. Sinoć se spotakla i pala, pa je slomila kuk. Svim je silama htela da vam se javi, pa me toplo zamolila da to ja učinim... Toni Ricoli je lupio slušalicom. - Merda! - To su dve u nizu. Gde će naći treću mulu? Ricoli je znao da mora biti pažljiv. Govorkalo se da je u Atini jedan nepomirljivi američki agent za borbu protiv rasturača droge, i da radi s grčkim vlastima. Oni paze sve izlaze iz Atine, a avione i brodove rutinski pretražuju. I kao da to nije bilo dovoljno, tu je bio još jedan problem. Jedan od njegovih "ganstera" - lopov koji je i ovisnik - izvestio ga je da policija počinje pretraživati skladišta, tražeći pohranjenu drogu. Pritisak je rastao. Bilo je vreme da Familiji objasni situaciju.

88 Toni Ricoli je izišao iz hotela i pošao pešice ulicom Patision prema gradskom telefonu. Nije bio siguran da li su mu stavili bubu na telefon, pa se nije hteo izlagati rizicima. Patision broj 85 bila je velika zgrada od crveno-smeđeg peščenjaka, s nizom stupova ispred nje i natpisom na kome je pisalo: O.T.E. Ricoli je ušao i ogledas se oko sebe. Telefonske kabine bile su duž zidova, na svakoj je bio broj. Police su bile pune telefonskih imenika iz celog sveta. Na sredini sobe bio je pult za kojim su četiri službenice preuzimale naredbe za pozive. Ljudi su čekali u redu da ih pozovu. Toni Ricoli se približio jednoj od žena iza pulta. - Dobro jutro - rekao je. - Mogu li vam pomoći? - Hteo bih vas zamoliti za prekomorsku vezu. - Bojim se da ćete morati pričekati trideset minuta. - Nema problema. - Hoćete li mi dati zemlju i broj, molim vas? Toni Ricoli je oklevao. - Svakako. - Ženi je predao ceduljicu. - Želeo bih pozvati na njihov račun. - Vaše ime? - Braun. Tom Braun. - Vrlo dobro, gospodine Braun. Pozvaću vas kad dobijemo vezu. - Hvala vam. Pošao je do klupe i seo. Mogao bih pokušati sakriti paket u nekom automobilu, i platiti nekome da ga preveze preko granice. Ali je to rizično: automobile pretražuju. Možda bih mogao naći neko drugo... - Gospodin Braun... g. Tom Braun... - Ime je dvaput ponovljeno pre nego je Ricoli svatio da njega zovu. Ustao je i brzo prišao pultu. - Vaša stranka prihvata poziv. Kabina sedam, molim. - Hvala vam. Usput, da li bih mogao dobiti natrag papir koji sam vam dao? Broj će mi opet trebati. - Svakako. - Vratila mu je ceduljicu. Toni Ricoli je otišao u kabinu sedam i zatvorio vrata. - Halo. - Toni? Jesi li to ti? - Da, kako si, Pete? - Da ti kažem istinu, malo smo zabrinuti, Toni. Momci su očekivali da će paket već biti na putu. - Imao sam nekih problema. - Je li paket poslat? - Ne. Još je ovde. Nasta tišina. - Mi ne bismo hteli da mu se išta dogodi, Toni. - Ništa mu se neće dogoditi. Samo moram naći drugi način kako da ga pošaljem odavde. Prokleti narkovi su posvuda. - Mi uzimamo deset miliona dolara, Toni. - Znam. Ne brinite, nekako ću se snaći. - Učini to, Toni. Iznađi neki put.

89 Linija je bila prekinuta. Čovek u sivom odelu posmatrao je Tonia dok je išao prema izlazu. Približio se ženi iza pulta. - Signomi. Vidite li muškarca koji upravo izlazi? - Žena je pogledala. - Želim znati broj sa kojim je razgovarao. - Žao mi je. Nama nije dopušteno davati takve informacije. Čovek je posegao u stražnji džep i izvukao novčanik. Na njoj je bio zlatni štit. - Policija. Ja sam inspektor Tinou. Njen se izraz izmenio. - O. On mi je dao papirić s brojem, a onda ga je uzeo. - Ali vi imate kopiju broja radi ubeležbe, zar ne? - O, da. Uvek tako radimo. - Da li biste mi dali taj broj, molim vas? - Svakako. Napisala je broj na komadiću papira i predala ga inspektoru. Gledao ga je nekoliko trenutaka. Kod zemlje bio je 39, a pozivni u zemlji 01. Italija. Palermo. - Hvala vam. Da li se slučajno sećate imena koje vam je dao. - Da. Bilo je Braun. Tom Braun. Telefonski razgovor je Tonia Ricolia unervozio. Morao je otići u toalet. Prokleti Pete Luka! Naprd na uglu Trga Kolonaki, Ricoli je ugledao natpis: Aphoritirion, W.C. Muškarci i žene su prolazili kroz ista vrata i koristili iste pogodnosti. A Grci se nazivaju civiliziranima, pomisli Ricoli. Gadljivo. Četvorica ljudi su sedela za stolom za razgovore u brdima iznad Palerma. - Roba je već trebala da bude upućena, Pete - jedan od njih se požalio. - U čemu je problem? - Nisam siguran. Problem je možda Toni Ricoli, - Nikad pre nismo imali teškoća s Tonijem. - Ja to znam - ali ponekad ljudi postanu pohlepni. Mislim da će biti najbolje da nekoga pošaljemo u Atinu da proveri stvari. - Zaista loše. Toni mi se uvek sviđao. U Ulici Stadiu broj 10, policijskom sedištu u centru Atine trajao je sastanak. U sobi su bili šef policije Livreri Dmitri, inspektor Tinou, i jedan Amerikanac, poručnik Valt Keldž, agent u Carinskom odseku Ministarstva finansija SAD. - Imamo vest - govorio je Keldž - da se sprema veliki posao s drogama. Isporuka odlazi iz Atine. U to je uključen Toni Ricoli. Inspektor Tinou je ćutio. Grčka policija nije volela uplitanje drugih zemalja u svoje poslove. Naročito Amerikanaca. Oni su uvek too-sou, tako sigurni u sebe. Progovorio je šef policije: - Mi već radimo na tome, poručniče. Toni Ricoli je pre kratkog vremena telefonirao u Palermo. Sada ulazimo u trag tom broju. Kad ga budemo imali, imaćemo i njegov izvor. Zazvonio je telefon na njegovom stolu. Dmitri i inspektor Tinou pogledaše jedan drugog.

90 Inspektor Tinou je podigao slušalicu. - Jesi li ga dobio? - Slušao je na trenutak, bezizražajna lica, a onda je spustio slušalicu. - Dakle? - Ušli su u trag broju. - I? - Bio je to poziv u javnu telefonsku govornicu na gradskom trgu. - Gsšoto! - Naš je gospodin Ricoli vrlo incheskipnos. Valt Keldž je nestrpljivo sedeo: - Ja ne govori grčki. - Oprostite, poručniče. To znači da je on vrlo prepreden. Keldž je rekao: - Hteo bih da pojačate praćenje tog čoveka. Čovekova nabusitost. Šef Dmitri se okrenuo inspektoru Tinou: - Mi zaista nemamo dovoljno dokaza da učinimo više, je li tako? - Nemamo, gospodine. Samo jake sumnje. Šef Dmitri se okrenuo Valtu Keldžu. - Bojim se da nemam dovoljno ljudi koji bi sledili svakoga na koga sumnjamo da je uključen u narkotike. - Ali Ricoli... - Uveravam vas, mi imamo svoje izvore, gospodine Keldž. Ako dobijemo neku dodatnu informaciju, mi znamo gde ćemo vas pronaći. Valt Keldž ga je gledao prekornim pogledom. - Nemojte predugo čekati - rekao je. - Isporuka će otići. Vila u Rafini je bila spremna. Posrednik za prodaju nekretnina je rekao Konstantinu Demirisu: - Znam da ste vilu kupili nameštenu, ali bih mogao preporučiti novi nameštaj... - Ne, želim da sve bude onako kako je sada. Onako kako je bilo kad su ga njegova neverna Noel i njen ljubavnik, Lari, izdali. Prošao je kroz dnevni boravak. Jesu li vodili ljubav ovde nasred poda? U nekoj sobici? U kuhinji? Demiris je ušao u spavaću sobu. U uglu je bio veliki krevet. Njihov krevet. U kome je Daglas milovao Noelino golo telo, gde je ukrao ono što je pripadalo Demirisu. Daglas je platio svoju izdaju a sad će opet platiti. Demiris je pogledao na krevet. Najpre ću ovde voditi ljubav s Katarinom pomisli Demiris. A onda u drugim sobama. Katarini je telefonirao iz vile. - Halo. - Mislio sam na vas. Toni Ricoli je imao dvojicu neočekivanih posetilaca sa Sicilije. U njegovu hotelsku sobu su ušli nenajavljeni, i Ricoli je odmah namirisao neugodnost. Alfredo Mankuso je bio velik, a Đino Laveri još veći. Mankuso je odmah prešao na stvar. - Poslao nas je Pete Luka. Ricoli je nastojao zvučati neusiljeno. - To je fino. Dobro došli u Atinu. Što mogu učiniti za vas? - Možeš prekinuti s tim govnima, Ricoli - rekao je Mankuso. - Pete želi znati kakvu vrstu igre igraš? - Igre? O čemu vi govorite? Objasnio sam mu da imam mali problem.

91 - Zbog toga smo ovde. Da ga pomognemo rešiti. - Čekajte na trenutak, prijatelji - protestvovao je Ricoli. - Ja imam pohranjenu pošiljku, i na sigurnom je. Kad... - Pete je ne želi pohranjenu. On je mnogo novca uložio u nju. - Laveri je stavio šaku na Ricolieva prsa i gurnuo ga na stolicu. - Da ti objasnim, Ricoli. Da je ta stvar bila sad već na ulicama Nju Jorka, kao što je trebalo biti, Pete je mogao uzeti novac, oprati ga i staviti ga da radi na ulici. Znaš na što mislim? Ja bih verovatno mogao svladati ovu dvojicu gorila, mislio je Ricoli. Ali je znao da se ne bi borio protiv njih, tukao bi se protiv Luke. - Svakako, ja tačno razumem što kažeš - umirujuće je rekao Ricoli. - Ali više nije onako lako kako je bilo. Grčka policija je posvuda, i imaju i narka iz Vašingtona. Ja imam plan.... - Ima ga i Pete - prekinu ga Laveri. - Znaš li koji je njegov plan? On kaže da ti prenesemo da ćeš, ako roba ne bude na putu iduće nedelje, morati ti sam doći s gotovinom. - Hej! - protestvovao je Ricoli. - Ja nemam taj novac. Ja... - Pete je mislio da ga možda nemaš. I zato nam je rekao da nađemo drugi način kako da platiš. Toni Ricoli je duboko uzdahnuo. - Okej. Samo mu recite da je sve pod kontrolom. - Svakako. U međuvremenu, mi ćemo se muvati u blizini. Imaš nedelju dana. Toni Ricoli je smatrao pitanjem časti da nikad ne pije prepodne, ali kad su ta dvojica otišli, izvukao je bocu skoča i popio dva duga gutljaja. Osećao je kako toplina skoča prolazi kroz njegovo telo, ali mu to nije pomoglo. Ništa mi neće pomoći, mislio je. Kako se starac mogao tako okrenuti protiv mene? Bio sam mu poput sina a on mi sada daje samo nedelju dana da se izvučem iz ovoga. Treba mi mula, brzo. Kasino, odlučio je. Tamo ću naći mulu. U deset sati iste večeri, Ricoli se odvezao do Lutrakia, popularnog kasina pedeset milja zapadno od Atine. Lunjao je velikom, prostorijom za igru, promatrajući što se događa. Uvek je bilo mnogo gubitnika, spremnih da učine bilo šta da bi dobili još novaca za kockanje. Što je osoba očajnija, to je lakši plen. Ricoli je opazio svoju metu gotovo odmah, za ruletom. Bio je to mali muškarac, ptičjeg izgleda, sede kose, pedesetih godina, a maramicom je stalno brisao znoj sa čela. Što je više gubio, to se više znojio. Ricoli ga je posmatrao sa zanimanjem. Već je pre video te simptome. Ovo je bio klasičan slučaj kompulzivnog gubitnika koji je gubio više nego što je sebi mogao priuštiti. Kad su čipovi ispred čoveka nestali, obratio se krupijeu: - Ja... ja bih hteo potpisati za drugu hrpu čipova. Krupije se okrenuo i pogledao u šefa. - Daj mu. To će biti poslednje. Toni Ricoli se pitao koliko je ptica već uhvaćena, seo je pored čoveka i uključio se u igru. Rulet je igra u kojoj lako ostaješ bez para, ali je Ricoli znao kako treba igrati, pa je njegova hrpa čipova rasla dok se ona ispred čoveka pored njega smanjivala. Gubitnik je očajnički širio čipove po celom stolu, igrajući brojke, boje, igrajući čudno. On nema ni pojma šta zapravo radi, pomisli Ricoli.

92 Poslednje čipove je povukao krupije. Stranac je sedeo, ukočen. Pun nade je pogledao u krupijea. - Da li bih ja...? Krupije je zatresao glavom: - Žao mi je. Čovek je uzdahnuo i ustao. Ricoli je ustao u isto vreme. - Loše je išlo - rekao mu je sa simpatijama. - Ja sam imao malo sreće. Dopustite mi da vam platim piće. Čovek je žmirkao. Glas mu je bio nesiguran: - To je lepo od vas, gospodine. Našao sam mulu, pomisli Ricoli. Čoveku je očito trebalo novaca. On će verovatno skočiti od zadovoljstva na ponudu da u Nju Jork ponese nevini paket za sto ili nešto više dolara, i za besplatan put do Sjedinjenih Država. - Moje je ime Toni Ricoli. - Viktor Korontis. Ricoli je poveo Korontisa do bara. - Šta ćete popiti? - Ja... ja se bojim da mi više nije preostalo novaca. Toni Ricoli je široko mahnuo rukom. - Ne brinite oko toga. - Onda bih retsinu, hvala vam. Ricoli se okrenuo konobaru. I chivas regal s kockama leda. - Jeste li ovde kao turist? - uljudno ga upita Korontis. - Da - odgovorio je Ricoli. - Na odmoru sam. Zemlja je divna. Korontis je slegnuo ramenima. - Mislim da je tako. - Vama se ovde ne sviđa? - O, lepo je, u redu. Samo je stvar u tome što je postalo tako skupo. Hoću reći - sve cene idu gore. Ukoliko niste milioner, teško je staviti hranu na stol, osobito kad imate ženu i četvoro dece. - Reči su mu bile gorke. Sve bolje i bolje. - Čime se bavite, Victore? - neusiljeno će Ricoli. - Ja sam kustos u Atinskom državnom muzeju. - Da? Šta je posao kustosa? U Korontisovu se glasu osetila nota ponosa. - Ja vodim brigu o svim antikvitetima koji se iskopaju u Grčkoj. - Otpio je gutljaj. - Dobro, ne baš nad svima, svakako. Imamo druge muzeje. Acropolis i Nacionalni arheološki muzej. Ali naš muzej ima najvrednije eksponate. Toni Ricoli se zainteresovao: - Koliko vrede? Viktor Korontis je slegnuo ramenima: - Većina njih je neprocenjiva. Postoji zakon koji zabranjuje odnošenje antikviteta iz zemlje, dakako. Ali u našem muzeju imamo malu trgovinu koja prodaje kopije. Ricoliev je mozak stao ubrzano raditi: - To je tako? Koliko su dobre te kopije? - O, one su izvrsne. Jedino stručnjak može vidjeti razliku između falsifikata i originala. - Dopustite mi da vam ponudim još jedno piće - rekao je Ricoli. - Hvala vam. Vrlo ste ljubazni. Bojim se da nisam u mogućnosti da vam uzvratim. Ricoli se nasmešio. - Ne brinite oko toga. Zapravo, ima nešto što biste mogli učiniti za mene. Hteo bih videti vaš muzej. Zvuči očaravajuće.

93 - O, i jeste - oduševljeno ga je uveravao Korontis. - To je jedan od najzanimljivijih muzeja na svetu. Bio bih srećan da vam ga pokažem kad god zaželite. Kad ćete biti slobodni? - Kako bi bilo sutra ujutro? Toni Ricoli je osećao da je natrapao na nešto što je mnogo probitačnije nego mula. Atinski državni muzej je smešten na Platia Sintagma, u srcu Atine. Sam muzej je lepa zgrada izgrađena u stilu drevnog hrama, sa četiri jonska stupa napred, s grčkom zastavom na vrhu, i sa četiri izrezbarene figure na visokom krovu. U unutrašnjosti su velike mermerne hale sadržavale antikvitete iz raznih razdoblja grčke istorije, a sobe su bile ispunjene drevnim predmetima i eksponatima. Imamo zlatne kupe i zlatne krune, optočene mačeve i posude za napitke u čast bogova. U jednom su ormaru četiri zlatne pokopne maske, a u drugom fragmenti vekovima starih kipova. Viktor Korontis je lično pokazivao muzej Toniu Ricoliu. Korontis se zaustavio ispred ormara u kojem je bila figurina boginje s krunom opijumskog maka. -To je boginja maka - objasnio je prigušenim glasom. Kruna je simbol njene funkcije kao donositeljke snova, otkrivenja i smrti. - Koliko bi to moglo vredeti? Korontis se nasmijao. - Kad bi bila na prodajz Mnogo miliona. - Zaista? Mali je kustos bio očito ispunjen ponosom dok je hodao i pokazivao svoje neprocenjive dragocenosti. - Ovo je glava kurosa, 530 godina pre n.e. ... ovo je glava Atine s korinćanskom kacigom, otprilike 1450. pr. n. a, ovde je fabulozni primerak, Zlatna maska Ahejca i kraljevske grobnice mikenske akropole, iz šesnaests veka pr. n.e. Veruje se da je to Agamemnon. - Ma šta kažete? Odveo je Tonia Ricolia do drugog ormara. U njemu bila divna amfora. - Ovo je jedna od mojih favorita - priznao je Korontis, smešeći se od zadovoljstva. - Ja znam da roditelj ne bi smeo imati najdraže dete, ali si ne mogu pomoći. Ova amfora... - Meni izgleda kao vaza. - A - da. Ova je vaza otkrivena u prestolnoj sobi za vreme iskopavanja u Knososu. Možete videti deo koji prikazuju hvatanje bika mrežom. U stara vremen, naravno, bikove su hvatali mrežama kako bi se izbeglo prerano prosipanje njihove svete krvi, tako da... - Koliko je to vredno? - prekinu ga Ricoli. - Pretpostavljam oko deset miliona dolara. Toni Ricoli se namrštio. - Za to? - Svakako! Morate se podsetiti da ovo potiče iz kasnog minojskog razdoblja, odmah nakon 1500. godin pr. n. e. Toni je gledao i video desetine ormara ispunjenih eksponatima. - Je li sve ovo tako vredno? - O, ne, nije. Samo pravi antikviteti. Oni su nezamenjivi, dakako, i daju nam ključ za razumevanje kako su živele drevne civilizacije. Dopustite mi da vam pokažem nešto ovde. Toni je sledio Korontisa u drugu sobu. Zaustavili su se ispred ormana u uglu. Victor Korontis je pokazao jednu vazu: - Ovo je jedan od naših najvrednijih primeraka. Ovo je jedan od

94 najranijih primera simbolizma fonetskih znakova. Krug s krstom koji vidite - to je figura Ka. Krug s krstom je jedan od najranijih oblika koji su nacrtala ljudska bića da bi izrazila kosmos. Postoji samo... Koga briga? - Koliko to vredi? - upitao je Toni. Korontis je uzdahnuo. - Kraljevsku cenu. Kad je Toni Ricoli tog jutra napustio muzej, zbrajao je bogatstvo izvan svojih najdivnijih snova. Zahvaljujući fantastičnom zamahu sreće, natrapao je na zlatni rudnik. Tražio je mulu, a umesto nje je pronašao ključ kuće s blagom. Profiti od posla s heroinom bili bi podeljeni na šest delova. Niko nije bio toliko glup da bi prevario Familiju, ali je pljačka antikviteta opet nešto drugo. Ako prokrijumčari artifakte iz Grčke, to će biti posao sa strane koji pripada samo njemu, banda ne bi mogla ništa očekivati od toga. Ricoli je imao jak razlog da se oseća zaneseno. A sada, sve što moram učiniti, mislio je Ricoli, to je smisliti način kako da zakačim ribu. Kasnije ću se brinuti oko mule. Te je večeri Ricoli poveo svog novog prijatelja u Mostrov Athenu, noćni klub gde je zabava bila raskalašena a ljubazne domaćice su bile na raspolaganju nakon predstave. - Pokupimo dve kurve pa se malo zabavimo - predložio je Ricoli. - Trebalo bi da se vratim svojoj porodici - protestvovao je Korontis. - Osim toga, bojim se da ja sebi ne bih mogao priuštiti tako nešto. - Hej, vi ste moj gost. Ja imam slobodne trošks reprezentacije. Mene to ništa ne košta. Ricoli je sredio s jednom od devojaka da Viktora Korontisa povede u svoj hotel. - Zar vi nećete doći? - upita ga Korontis. - Imam malo posla koji moram obaviti - rekao je Toni. - Pođite samo napred. Sve je već sređeno. Idućeg je jutra Toni Ricoli opet navratio u muzej. Velika grupa turista prolazila je kroz razne prostorije, diveći se drevnom blagu. Korontis je poveo Ricolia u svoju kancelariju. Pravo je crveneo. - Ja... ja ne znam kako da ti zahva za prošlu noć, Toni. Ona... bilo je divno... Ricoli se nasmešio. - Zašto služe prijatelji? - Ali nema ničega čime bih ti mogao uzvratiti. - To i ne očekujem - ozbiljno će Ricoli. - Sviđaš mi se. Lepo mi je biti u tvom društvu. Usput, večeras će se u jednom od hotela igrati poker, malo pokera. Ja ću ići. Jesi li zainteresovan? - Hvala. Voleo bih, ali... - Slegnuo je ramenima. - Mislim da bi bilo bolje da ne idem. - Ma, hajde. Ako je novac to što te brine, ne uzrujavaj se oko toga. Ja ću ti dati novac. Korontis je stresao glavom. - Već si bio previše ljubazan. Kad bih izgubio, ne bih ti mogao vratiti. Toni Ricoli se nacerio. - Ko je rekao da ćeš izgubiti. To je nameštaljka. - Nameštaljka? Ja... ja ne razumem. Ricoli je rekao mirno: - Moj prijatelj Oto Dalton vodi igru. U gradu ima američkih turista s mnogo novca koji se vole kockati, pa ćemo ih Oto i ja - uzeti.

95 Korontis ga je gledao raširenih očiju. - Uzeti ih? Hoćeš reći, vi... vi ćete varati? - Korontis je oblizao usne. - Ja... ja nikad nisam učinio nešto slično tome. Ricoli je klimnuo sa simpatijom. - Ja razumem. Ako ti to smeta, ne bi trebalo da ulaziš. Samo sam pomislio kako bi ti to bio jednostavan način da pokupiš dve ili tri hiljade dolara. Korontisove se oči raširiše. - Dve ili tri hiljade dolara? - O, da. Najmanje. Korontis je opet oblizao usne. - Ja... ja... nije li to opasno? Toni Ricoli se nasmejao. - Kad bi to bilo opasno, ja to ne bih činio, zar bih? To je komad kolača. Oto je mehaničar... diler. On može deliti s vrha, s dna, iz sredine. On to već radi godinama i nikad ga nisu ulovili. Korontis je sedeo i zurio u Ricolia. - Koliko... koliko bi mi trebalo da uđem u igru? - Oko pet stotina dolara. Ali ću ti nešto reći. Ta će igra biti sigurna stvar, pa ću ti ja posuditi pet stotina dolara, a ako izgubiš ne moraš ih vratiti. - To je zaista velikodušno s tvoje strane, Toni. Zašto... zašto si takav prema meni? - Reći ću ti zašto - Tonijev glas je bio ispunjen gnevom. - Kad ja vidim poštena čoveka koji toliko radi kao ti, s odgovornim položajem kao što je kustos jednog od najvećih muzeja na svetu, a država te ne ceni dovoljno da ti da pristojnu platu - i ti muku mučiš da bi ishranio svoju porodicu - dakle, da ti kažem istinu Viktore, ja sav gorim. Koliko je prošlo od tvoje povišice. - Oni... oni ne daju povišice. - Dakle, tu smo. Slušaj. Imaš izbor, Viktore. Možeš mi dopustiti da ti večeras učinim malu uslugu kako bi mogao pokupiti nekoliko hiljada dolara i počeo živeti kao što bi trebalo, ili nastaviti do kraja života živeti od ruke do usta. - Ja... ja ne znam, Toni. Ne bi trebalo da ja... Toni Ricoli je ustao. - Razumem. Možda ću se vratiti u Atinu za godinu ili dve, i možda ćemo se ope malo družiti. Bilo mi je zadovoljstvo upoznati te Viktore. - Ricoli se uputio prema vratima. Korontis je doneo odluku. - Čekaj. Ja... ja bih hteo poći večeras s tobom. Zagrizao je udicu. - Hej, to je sjajno - rekao je Ton Ricoli. - Doista mi je drago što ću ti moći pomoći da izađeš iz te situacije. Korontis je oklevao. - Oprosti mi, ali želim biti siguran jesam li te tačno shvatio. Rekao si da ako izgubim pet stotina dolara da ih ne moram vratiti? - Tako je - odgovori mu Ricoli. - Zato jer ne može izgubiti. Igra je fiksirana. - Gde će se igrati? - Soba četri-dvadeset u Hotelu Metropol. Deset sati. Kaži svojoj ženi da ćeš do kasno da radiš.

96 12. Osim Tonia Ricolia i Viktora Korontisa u sobi su bila još četvorica. - Želim da se upoznaš s mojim prijateljem Otom Daltonom - rekao je Ricoli. - Viktor Korontis. Pozdravili su se. Ricoli je upitno pogledao ostalu dvojicu. - Ne verujem da sam već upoznao ostalu gospodu. Ogo Dalton ih je predstavio. - Peri Bresler iz Detroita ... Marvin Sejmur iz Hjustona... Sal Prici iz Nju Jorka. Viktor Korontis je klimiuo gospodi, ne verujući svom glasu. Oto Dalton je bio u šezdesetim godinama, sedokos, ljubazan. Peri Bresler je bio mlađi, ali mu je lice bilo otegnuto i izmučeno. Marvin Sejmur je bio mršav čovek mladalačkog izgleda. Sal Prici je bio krupan čovek, građen poput hrastova stabla, sa snažnim rukama, imao je male, podle oči, a lice mu je bilo puno ružnih brazgotina od noža. Ricoli je pre igre kratko izvestio Korontisa. - Ovi prijani imaju mnogo novaca. Mogu sebi priuštiti da mnogo izgube. Sejmur je vlasnik osiguravajućeg društva, Bresler ima zastupničku prodaju automobile duž Sjedinjenih Država, a Sal Prici je šef velikog sindikata u Nju Jorku. Govorio je Oto Dalton: - U redu, gospodo. Hoćemo li početi? Beli su čipovi pet dolara, plavi deset, crveni dvadeset pet, a crni pedeset. Da vidimo boju vašeg novca. Korontis je izvukao pet stotina dolara koje mu je posudio Toni Ricoli. Ne, pomislio je, nije posudio već dao. Pogledao je u Ricolia i nasmešio se. Kako je Ricoli divan prijatelj. Ostali su izvlačili velike svežnjeve novčanica. On je stresao ramenima. Njegov prijatelj Ricoli će o tome povesti računa. Ali ako on pobedi. Korontisa je preplavio nagli osećaj euforije. Igra je počela. Bio je deliteljev izbor. Ulozi su ispočetka bili mali. Najpre se igralo s pet karata, pa sa sedam karata, zatim vučeni pa visoko-niski poker. Ispočetka su dobici i gubici bili ravnomerno raspodeljeni, a onda se sreća stala okretati. Činilo se da Viktor Korontis i Toni Ricoli ne mogu pogrešiti. Ako su oni imali dobre karte, ostali su imali gore. Ako su drugi imali dobre ruke, Korontis i Ricoli su imali bolje. Viktor Korontis nije mogao verovati svojoj sreći. Na kraju večeri dobio je gotovo dve hiljade dolara. To je bilo poput čuda. - Vas, momci, zacelo prati sreća - mrmljao je Marvin Sejmur. - I ja bih rekao - saglasio se Bresler. - Kako bi bilo da sutra pružite još jednu mogućnost? - Javiću vam - rekao je Ricoli. Kad su otišli, Korontis je uzviknuo: - Ja to ne mogu poverovati. Dve hiljade dolara! Ricoli se smejao. - To su sitnice. Rekao sam ti. Oto je jedan od najspretnijih mehaničara u svom poslu. Ti momci umiru od želje da se opet okušaju s nama. Jesi li zainteresovan?

97 - Možeš se kladiti. - Na Korontisovu se licu pojavio široki osmeh. - Mislim da sam se upravo našalio. Sledeće je večeri Viktor Korontis dobio u pokeru tri hiljade dolara. - To je fantastično! - rekao je Ricoliu. - Zar ne sumnjaju u nešto? - Svakako da ne sumnjaju. Kladim se u to da će sutra zatražiti od nas da povisimo uloge. Misle da će tako povratiti svoj novac. Jesi li u igri? - Svakako, Toni. Jesam. Kad su seli da igraju, Sal Prici je rekao: - Znate, dosad smo mi uveliko gubili. Kako bi bilo da povisimo uloge? Toni Ricoli je pogledao u Korontisa i namignuo mu. - Što se mene tiče, u redu je, - rekao je Ricoli. - Što kažete vi, momci? Svi su klimnuli, pristajući na predlog. Oto Dalton je postavio hrpu čipova. - Beli su pedeset dolara, plavi stotinu, crveni pet stotina, crni hiljadu. Viktor Korontis je nemirno pogledao u Ricolia. Nije mislio da će ulozi biti tako visoki. Ricoli mu je klimnuo, uveravajući ga da je sve u redu. Igra je počela. Ništa se nije izmenilo. Ruke Viktora Korontisa bile su magične. S bilo kojim kartama koje je imao tukao je ostale. I Toni Ricoli je dobijao, ali ne toliko. - Jebene karte! -gunđao je Prici. - Promenimo špilove. Oto Dalton je izvukao novi špil. Korontis je pogledao na Tonia Ricolia i smešio se. Znao je da ništa neće izmeniti njihovu sreću u igri. U pola noći su naručili sendviče. Igrači su imali pauzu od petnaest minuta. Toni Ricoli je poveo Korontisa u stranu. - Rekas sam Otu da ih malo pridobije - šapnuo mu je. - Ja ne razumem. - Neka pobede nekoliko ruku. Budu li stalno gubili, obeshrabriće se i napustiti igru. - O, tako. To je vrlo lukavo. - Kad pomisle da je vreme da se razgale, mi ćemo opet povisiti uloge i dobro ih stisnuti uza zid. Viktor Korontis je oklevao. - Ja sam već zaradis toliko novca, Toni. Zar ne misliš da bi bilo najboljs da se povučemo iz igre dok smo... Toni Ricoli ga je pogledao u oči i rekao: - Viktore kako bi ti se svidelo da večeras pođeš odavde s pedeset hiljada dolara u džepu? U nastavku igre, Bresler, Prici i Sejmur stadoše dobijati. Korontisove su ruke još bile dobre, ali su drugi bili bolji. Oto Dalton je genije, pomislio je Korontis. Gledao ga je kako deli i nije mogao primetiti nijedan krivi potez. Kako se igra nastavljala, tako je Viktor Korontis gubio. Nije se brinuo. Za nekoliko minuta, kad su već - koja je ono bila reč? - pridobili ostale, on, Ricoli i Dalton će krenuti prema

98 cilju. Sal Prici je likovao. - Dakle - rekao je - čini se da ste se vi momci malo ohladili. Toni Ricoli je žalosno zatresao glavom. - Da, čini se da je tako, zar ne? - Korontisu je uputio pogled razumevanja. - Sreća vas nije mogla stalno pratiti - rekao je Marvin Sejmur. Progovorio je Peri Bresler. - Šta kažete na to da opet povisimo uloge, pa da vas prasnemo kako valja? Toni Ricoli se pretvarao kao da razmišlja o tom predlogu. - Ne znam - zamišljeno će. Okrenuo se Viktoru Korontisu. - Šta ti misliš, Viktore? - upita ga. Kako bi ti se svidelo da večeras pođeš odavde sa pedeset hiljada dolara u džepu? Mogao bih kupiti kuću i nova kola. Mogu povesti porodicu na odmor... Korontis je gotovo drhtao od uzbuđenja. Nasmešio se. - Zašto ne? - rekao je. - U redu - na to će Sal Prici. - Igraćemo stolne uloge. Nebo je granica. Igrali su poker od pet karata u vučenju. Karte su podeljene. - Ovo je moj ulog - rekao je Bresler. - Otvorimo za pet hiljada dolara. Svaki je igrač stavio svoj ulog. Viktor Korontis je dobio dve kraljice. Izvukao je tri karte, a jedna od njih je također bila kraljica. Ricoli je pogledao svoje karte i rekao. - Hiljadu gore. Marvin Sejmur je gledao svoje karte, pa rekao: - Ja ću zvati i podižem ti dve hiljade. Oto Dalton je bacio svoje karte. - Previše za mene. Sal Prici je rekao: - Ja ću zvati. Novac je otišao igri Marvina Sejmura. U idućem je deljenju Viktor Korontis dobio osmicu, devetku, desetku i dečka-srce. Jedna karta od pravog fleša! - Ja tražim da se otvori za hiljadu dolara - rekao je Dalton. - Ja tražim da se otvori i podižem ti hiljadu. Sal Prici je rekao: - Bacimo još hiljadu. Bio je red na Korontisu. Bio je siguran da će njegov fleš potući ono što god drugi imaju. Bio je udaljen samo jednu kartu. - Tražim. - Izvukao je kartu i stavio je licem prma dole, ne usuđujući se da je pogleda. Bresler je spustio ruku. - Par četvorki i par desetki. Prici je spustio svoju ruku. - Tri sedmice. Okrenuli su se Viktoru Korontisu. Duboko je uzdahnuo i podigao kartu koja je bila s licem nadole. Bil je crna. - Bankrot - rekao je. Bacio je kartu. Uložena svota je bila sve veća. Hrpa čipova ispre Viktora Korontisa spala je gotovo na ništa. Zabrinuto je pogledao u Tonia Ricolia. Ricoli se smešio uveravajući ga, s osmehom koji je govorio nema razloga za zabrinutost. Ricoli je otvorio sledeći novac. Karte su podeljene. - Mi ćemo s hiljadu dolara. Peri Bresler je rekao: - Podižem vam hiljadu.

99 Marvin Sejmur: - Ja vam bacam dve. Sal Prici: - Znate šta, momci? Ja mislim da blefirate. Podignimo još pet. Viktor Korontis još nije pogledao svoje karte. Kada će prestati prokleto pridobijanje? -Viktore? Korontis je polako podigao karte i raširio ih. As, drugi as, treći as, kralj, desetka. Krv mu je počela brzo kolati. - Jesi li unutra? Nasmejao se sebi. Pridobijanje je prestalo. Znao je da će dobiti još jednog kralja za "punu kuću", tri karte iste vrednosti i drugi par. Odbacio je desetku i nastojao da mu glas ne zvuči usiljeno. -Pozvaću. Jednu kartu, molim. Oto Dalton je rekao: - Ja ću uzeti dve. - Pogledaoje svoje karte. - Podižem hiljadu. Toni Ricoli je zatresao glavom. - Prebogato za mene. - Odbacio je karte. - U nutra sam - sada će Prici - i podižem pet hiljada. Marvin Sejmur je odbacio karte. - Ja izlazim. Nasta dvoboj između Viktora Korontisa i Sala Pricia. - Zovete li? - upita ga Prici. - To će vas koštati još pet hiljada. Viktor Korontis je pogledao na svoju hrpu čipova. Pet hiljada je sve što mu je ostalo. Ali kad ovo pobedim, mislio je. Opet je pogledao na svoje karte. Nije ih se moglo pobediti. Hrpu čipova je stavio nasred stola, pa povukao kartu. Bila je petica. Ali je još imao tri asa. Spustio je karte. - Tri asa. Prici je raširio svoje karte. - Četiri dvojke. Korontis je sedeo ošinut i gledao kako Prici uzima ulog. Nekako se osećao kao da je izneverio svog prijatelja Tonia. Da sam samo mogao izdržaši dok ne počnemo dobijati. Bio je red na Priciu. - Igra sa sedam karata - objavio je. - Stavimo po hiljadu uloga. Ostali igrači su stavili svoje uloge. Viktor Korontis je bespomoćno gledao u Tonia Ricolia. - Ja nemam... - U redu je - rekao je Ricoli. Okrenuo se drugima. - Gledajte, momci, Viktor danas nije imao prilike doneti toliko gotovine, ali vas uveravam da će sve biti u redu. Dajmo mu kredit, pa će to rešiti na kraju večeri. Prici je rekao: - Stani. Šta je ovo - jebeno kreditno društvo? Ja ne razlikujem Viktora Korontisa od Adamova dupeta. Kako znamo da će platiti? - Za to imate moju reč - uveravo ga je Toni Ricoli. - Ovde će Oto garantovati za mene. Progovorio je Oto Dalton. - Ako Toni kaže da je Korontis u redu, onda je u redu. Sal Prici je slegnuo ramenima. - Dobro, smatram da je u redu. - Za mene je u redu - javio se Peri Brasler. Oto Dalton se okrenuo Viktoru Korontisu. - Koliko biste hteli? - Daj mu deset hiljada - na to će Toni Ricoli. Korontis ga je iznenađeno pogledao. Deset hiljada dolara je više novca nego je zaradio u dve godine. A Ricoli mora da zna šta radi. Viktor Korontis je progutao. - Tako... to će biti u redu.

100 Hrpa čipova stavljena je ispred Korontisa. Karte su te večeri bile neprijatelj Viktora Korontisa. Kako su ulozi povisivani, tako se njegova nova hrpa čipova smanjivala. I Toni Ricoli je gubio. U dva sata ujutro imali su pauzu. Korontis je imao Tonia u ćošku. - Šta se događa? - panično je prošaptao Korontis. - Moj Bože, znaš li koliko sam novca izgubio? - Ne brini se, Viktore. I ja sam. Otu sam dao znak, kad bude njegov red da deli, igra će se preokrenuti. Mi ćemo ih uveliko udariti. Opet su seli na svoja mesta. - Dajte mom prijatelju još dvadeset pet hiljada dolara. - rekao je Ricoli. Marvin Sejmur se namrštio. - Jesi li siguran da on želi nastaviti s igrom? Ricoli se okrenuo Viktoru Korontisu. - Na tebi je da odlučiš. Korontis je oklevao. Dao sam Otu znak igra će se preokrenuti. - U igri sam. - Okej. Ispred Korontisa stavljeno je čipova u vrednosti od dvadeset pet hiljada dolara. Pogledao je u čipove i odjednom se osetio vrlo sretnim. Delio je Oto Dalton. - U redu, gospodo. Igra je u pet karata. Početni je ulog hiljada dolara. Igrači su stavili svoje čipove na sredinu stola. Dalton je podelio pet karata svakom igraču. Korontis nije gledao u svoje karte. Pričekaću, mislio je, Tako će biti sreća. - Stavite svoje opklade. Marvin Sejmur, koji je sedeo zdesne strane Daltonu, na trenutak je gleda svoje karte. - Ja izlazim. - Odbacio je karte. Sal Prici je bio sledeći. - Ja zovem i podižem hiljadu. - Stavio je svoje čipove nasred stola. Toni Ricoli je gledao u svoje karte i nacerio se. -Ja hoću povisiti i povisujem za još pet hiljada. Viktora Korontisa će stajati šest hiljada dolara da ostane u igri. Polako je podigao ruku i raširio karte. Nije mogao poverovati ono šta je video. Držao je, bez novih karata, čisti fleš - peticu, šesticu, sedmicu, osmicu i devetku srca. Savršene karte! Dakle, Toni je bio u pravu. Hvala Bogu! Korontis je nastojao sakriti uzbuđenje. - Ja hoću povisiti i povisujem vam za pet hiljada. - To su karte koje će ga učinit bogatim. Dalton je odbacio svoje karte. - Ne za mene. Ne ostajem. - Za mene je - rekao je Sal Prici. - Ja mislim da vi blefirate, drugar. Ja ću zvati i podižem vam još pet hiljada. Viktor Korontis je osetio val uzbuđenja koji ga je zahvatio. Dobio je karte života. Ovo će biti najveć dobitak u igri. Peri Bresler je proučavao svoje karte. - Dakle, mislim da ću zvati i podići za još pet, momci. Opet je bio red na Viktoru Korontisu. Duboko uzdahnuo. - Za vama sam i podižem još pet. - Gotovo je drhtao od uzbuđenja. Nije se mogao zadržati da ne ispruži ruku i ne pokupi