Sidney Sheldon - Ponoćne uspomene

151 21. Delegacija rukovodilaca iz Atine držala je Katarinu zaposlenom. Dogovarala im je sastanke s drugim rukovodiocima kompanije i vodila ih je kroz londonsku operaciju. Čudili su se njenoj efikasnosti. Poznavala je svaku fazu posla, čime su bili impresionirani. Katarinini su dani bili ispunjeni, a zahvaljujući raznovrsnosti posla svest joj je bila lišena pritisnosti ličnih problema. Svakog je člana delegacije upoznala malo bolje. Džeri Halej je bio crna ovca svoje porodice. Otac mu je bio bogati naftaš, a deda uvaženi sudija. Do dvadeset i prve godine života, on je odslužio tri godine u omladinskom zatvoreničkom centru zbog krađe automobila, provale, i silovanja. Njegova porodica ga je napokon poslala u Evropu da ga se otarasi. - Ali sam se ja popravio. - rekao je Halej Katarini, s ponosom. - Okrenu sam sasvim novi list. Ivs Renard je bio ogorčen čovek. Katarina je znala da su ga roditelji dali od sebe, pa su ga odgajali daleki rođaci koji su ga zlostavljali. - Imali su farmu blizu Vičia i terali me da radim kao konj od jutra do sutra. Odande sam pobegao kad sam imao petnaest godina, pa sam otišao da radim u Pariz. Veseli Talijan, Dino Matusi, rodio se na Siciliji, roditelji su mu pripadali srednjoj klasi. - Kad sam imao šesnaest, izazvao sam veliki skandal pobegavši s udatom ženom koja je bila deset godina starija od mene. A, bila je belisima. - Šta se dalje dogodilo? - upitala ga je Katarina. Uzdahnuo je. - Doveli su me kući i poslali u Rim da izbegnem gnev njenog muža. Katarina se nasmejala. - Tako. Kad ste počeli radi ti za kompaniju gospodina Demirisa? Odgovorio je okolišajući: - Posle. U početku sam radio mnogo toga. Znate - razne poslove. Bilo šta od čega se moglo živeti. - I onda ste upoznali svoju ženu? Pogledao je u Katarinine oči i rekao: - Moja žena nije ovde. Gledao ju je, razgovarao je s njom, slušao je zvuk njenog glasa, mirisao njen parfem. Hteo je znati sve o njo. Sviđao mu se način kako je hodala i pitao se kakvo joj je telo ispod odeće. To će uskoro znati. Vrlo brzo, jedva da to može dočekati. Džeri Halej je ušao u Katarininu kancelariju. - Volite li pozorište, Katarina? - Zašto? Da. Ja... - Počelo je prikazivanje novog mjuzikla. Finš Reinbou. Voleo bih to večeras videti. - Sa zadovoljstvom ću se pobrinuti za vašu kartu. - Ne bi mi baš bilo veliko zadovoljstvo da pođe sam, zar ne? Jeste li slobodni? Katarina je oklevala. - Da. - Shvatila je da gleda u njegove ogromne, nemirne ruke. - Sjajno! Dođite po mene u hotel u sedam sati. - To je bila naredba. Okrenuo se i izašao iz kancelarije. To je čudno, pomisli Katarina. Izgledao je tako prijateljski i otvoreno, a ipak... Nije mogla istisnuti iz svesti sliku tih velikih ruku.

152 Džeri Halej je čekao u predvorju Hotela Savoj na Katarinu, pa su se u limuzini odvezli do pozorišta. - London je veliki grad - rekao je Džeri Halej. -Uvek se volim vratiti u London. Jeste li već dugo ovde? - Nekoliko meseci. - Poreklom ste iz Sjedinjenih Država? - Da. Čikago. - Dakle, to je divan grad. Onde sam se jako lepo provodio. Silujući. Stigli su do pozorišta i pridružili se vrevi. Predstava je bila divna a glumci izvanredni, ali se Katarnna nije mogla koncentrisati. Džeri Halej je stalno bubnjao prstima po rubu stolice i kolenima. Nije mogao smiriti svoje velike ruke. Kad se predstava završila, Halej se okrenuo Katarinn i rekao: - Tako je lepa noć. Zašto da ne odemo prošetati se u Hajd Park? - Moram doći u kancelariju rano ujutro - rekla je Katarina. - Možda drugom prilikom. Halej ju je pomno gledao, a na licu mu se pojavio zagonetni osmeh. - Svakako - rekao je. - Ima mnogo vremena. Ivs Renard je bio zainteresovan za muzeje. - Naravno - Francuz je rekao Katarini - u Parizu imamo najveći muzej na svetu. Jeste li bili u Luvru? - Ne - odgovorila je Katarina. - Nikad nisam bila u Parizu. - Šteta. Trebalo bi da dođete jednog dana. - Ali, dok je još govorio, pomislio je - ja znam da neće. - Hteo bih videti muzeje u Londonu. Možda bismo u subotu mogli posetiti neke muzeje. Katarina je planirala da u subotu radi u kancelariji i dovrši neke poslove koji je čekaju. Ali je Konstantin Demiris bio jasan kad ju je zamolio da povede brigu o gostima. - U redu - rekla je. - Subota je dobar dan. - Katarina se nije radovala šta će taj dan provesti s Francuzom. On je tako ogorčen. Ponaša se kao da ga još zlostavljaju. Počeli su prilično ugodno. Najpre su pošli u British Museum, gde su lutali galerijama ispunjenim divnim primercima iz prošlosti. Videli su primerak Magne Carte, proklamaciju koju je potpisala Elizabeta I, i dokumente o bitkama koje su vođene u prijašnjim vekovima. Nešto oko Ivsa Renarda je smetalo Katarini, ali sve dok u muzeju nisu proveli ceo sat, nije shvatila šta je to. Gledali su u ormarić u kojem je bio dokument kojeg je napisao admiral Nelson. - Mislim da je ovo jedan od najzanimljivijih eksponata ovde - rekla je Katarina. - Ovo je napisano pre nego je admiral Nelson stupio u borbu. Vidite, nije bio siguran ima li vlast... - Odjednom je postala svesna činjenice da je Ivs Renard ne sluša. I još je nešto shvatila: on nije posvećivao gotovo nikakvu pažnju bilo kojem eksponatu u muzeju. Nije ga zanimalo. Onda, zašto mi je rekao da bi hteo posetiti muzeje? Pitala se Katarina. Nakon toga su pošli u Viktoria and Albert Museum, gde se isto iskustvo ponovilo. Sad ga je Katarina pažljivo gledala. Ivs Renard je išao iz prostorije u prostoriju i samo je usnama komentarisao ono što vidi, ali su mu misli očigledno bile na drugom mestu.

153 Kad su završili, Katarina ga je upitala: - Da li biste hteli videti Vestminster? Ivs Renard je klimnuo. - Da, naravno. Hodali su kroz veliku opatiju, zaustavljajući se uz nadgrobne ploče znamenitih imena koji su tu bila sahranjena - pesnici, državnici, kraljevi. - Pogledajte - rekla je Katarina - tu je sahranjen Robert Brovning. Renard je bacio pogled. - A, Brovning. - I krenuo je dalje. Katarina je stajala i gledala ga. Šta on traži? Zašto on traći dan? Kad su bili na putu prema hotelu, Ivs Renard je rekao: - Hvala vam, gospođice Aleksander. Bilo mi je veliko zadovoljstvo. Laže, pomisli Katarina. Ali zašto? - Postoji mesto za koje sam čuo da je vrlo zanimljivo. Stonehendž. Verujem da je na Salisberijskoj ravni. - Da - rekla je Katarina. - Zašto ga ne bismo posetili, možda iduće subote? Katarina se pitala hoće li mu Stonehendž biti išta zanimljiviji od muzeja. - To bi bilo lepo - rekla je Katarina. Dino Matusi je bio gurman. Ušao je u Katarininu kancelariju s vodičem u rukama. - Imam popis najboljih restorana u Londonu. Zainteresovani? - Dakle, ja... - Dobro! Večeras vas vodim na večeru u Konejt. Katarina je rekla: - Večeras ja moram... - Nema izgovora. Doći ću po vas u osam sati. Katarina je oklevala. - Vrlo dobro. Matusi je sjao od zadovoljstva. - Bene! - Nagnuo se napred. - Nije zadovoljstvo kad je čovek sam u raznim prilikama, je li tako? - Značenje njegovih reči bilo je nepogrešivo. - Ali on je tako simpatičan, pomisli Katarina, da je zapravo sasvim bezopasan. Večera u Konejt bila je odlična. Večerali su dimljeni škotski losos, pečenu govedinu i jorkširski puding. Preko salate, Dino Matusi je rekao: - Ja mislim da ste vi očaravajuća, Katarina. Ja volim Amerikanke. - O. Je li vaša žena Amerikanka? - nevino ga upita Katarina. Matusi je stresao ramenima. - Ne, ona je Talijanka. Ali je ona puna razumevanja. - To je dobro za vas - na to će Katarina. Nasmešio se. - Jest. Vrlo je lepa. Tek kad im je poslužen desert, Dino Matusi je rekao: - Da li volite pokrajinu? Imam prijatelja koji ima kola. Mislio sam da bismo se u nedelju mogli malo provozati. Katarina je gotovo izustila ne, ali se odjednom setila Vima. Doimao se tako usamljen. Možda bi se on rado provozao izvan Londona. - Zvuči zabavno - rekla je Katarina. - Obećavam vam da će biti zanimljivo. - Pitam se da li bih mogla povesti Vima? Zatresao je glavom. - To su mala kola. Ja ću pobrinuti za njih.

154 Posetioci iz Atine su bili zahtevni, pa je Katarina ustanovila da ima vrlo malo vremena za sebe. Halej, Renard i Matusi su imali nekoliko sastanaka s Vimom Vandinom, a Katarinu je zabavljala činjenica da se njihov stav prem njemu sasvim izmenio. - On to sve radi bez računara? - čudio se Halej. - Tako je. - Nikad nisam video tako nešto. Atanas Stavić je ostavio jak utisak na Katarinu. Dečak je bio najteži radnik kojeg je ikad videla. Bio je u kancelariji kad je Katarina dolazila ujutro, a ostajao je i kad su već svi otišli. Uvek je bio nasmešen i želeo je da bude zadovoljna. Katarinu je podsećao na drhtavog psića. Negde u njegovoj prošlosti, neko je loše postupao s njim. Katarina je odlučila da će s Alanom Hamiltonom razgovara o Atanasu. Mora da postoji neki način izgradnje njegova samopouzdanja, mislila je Katarina. Uverena sam da bi mu Alan mogao pomoći. - Znaš li da je to dete zaljubljeno u tebe, da li znaš to? - jednog dana joj je rekla Evelin. - O čemu to govoriš? - Govorim o Atanasu. Zar nisi videla njegov verni pogled u očima? Sledi te kao izgubljena ovca. Katarina se nasmejala. - Ti uobražavaš. Katarina je Atanasa pozvala na ručak. - U... u restoranu? Katarina se nasmešila. - Da, svakako. Zacrveneo se. - Ja... ja ne znam, gospođice Aleksander. - Spustio je pogled na svoju odeću koja mu je loše pristajala. - Da li biste se stideli zbog ljudi koji bi me videli s vama. - Ja ne cenim ljude po njihovoj odeći - odlučno će Katarina. Ja ću rezervisati mesta. Povela je Atanasa na ručak u Lions Korner Haus. Sedeo je nasuprot njoj, sa strahopoštovanjem prema okolini. - Ja... ja nikad nisam bio na ovakvom mestu. Tako je lepo. Katarina je bila dirnuta: - Želim da naručim ono šta želiš. Razgledao je jelovnik, pa zatresao glavom. - Sve je previše skupo. Katarina se nasmešila. - Ne brini oko toga. Ti i ja radimo za vrlo bogatog čoveka. Uverena sam da bi on hteo da dobro ručamo. - Nije mu rekla da ona plaća ručak. Atanas je naručio koktel od račića i salatu, pečenu piletinu s prženim krompirima, a ručak je završio s čokoladnim kolačem i sladoledom. Katarina je s čuđenjem gledala kako jede. On je tako male građe. - Gde ti to sve stavljaš? Atanas je odgovorio stidljivo: - Ja se nikad ne debljam. - Sviđa li ti se London, Atanase? Klimnuo je: - Ono što sam video veoma mi se sviđa. - Radio si kao uredski momak u Atini. Klimnuo je. - Za gospodina Demirisa. - U glasu mu se osetio ton gorčine. - Zar nije bilo ugodno? - Oprostite mi - nije moje mesto da to kažem, ali ja ne mislim da je gospodin Demiris dobar čovek. Ja... ja ga ne volim. - Dečak se naglo osvrne oko sebe kao da se bojao da je neko mogao čuti njegove reči. - Ma nije važno.

155 Katarina je mislila da je bolje da tu temu ne nastavlja dalje. - Šta te navelo da si odlučio da dođeš u London, Atanase? Atanas je rekao nešto ali tako tiho da ga Katarina nije mogla čuti. - Oprosti? - Jer želim biti doktor. Pogledala ga je, znatiželjno. - Doktor? - Da, ma'am. Ja znam da to zvuči glupo. - Oklevao je a onda nastavio. - Moja je porodica iz Makedonije, čitavog sam života slušao priče o Turcima koji su dolazili u naše selo, ubijali i mučili naše ljude. Nije bilo lekara da pomognu ranjenima. Sada sela više nema, a porodica mi je ubijena. Ali na svetu još ima mnogo ranjenih ljudi. Ja im želim pomoći. - Spustio je oči, zbunjen. - Vi mora da mislite da sam lud. - Ne - Katarina će tiho. - Mislim da je to divno Tako si došao u London da studiraš medicinu? - Da, ma'am. Danju ću raditi, a školu pohađati u večer. Ja ću postati lekar. - Glas mu je zvučao odlučno. Katarina je klimnula. - Verujem da hoćeš. Ti i ja ćemo više razgovarati o tome. Imam prijatelja koji bi ti možda mogao pomoći. I znam divan restoran u kojem možemo ručati iduće nedelje. U pola noći je bomba eksplodirala u vili Spiroa Lambroua. Eksplozija je odnela prednji deo kuće i ubila dvoje služinčadi. Uništena je spavaća soba Spiroa Lambroua, a jedini razlog što je preživeo bio je taj što su on i njegova žena u poslednjem trenutku promenili plan, pa su odlučili da prisustvuju večeri kojoj je bio domaćin gradonačelnik Atine. Sledećeg je jutra upućeno pisamce u njegovu kancelariju, u kojem je pisalo: "Smrt kapitalistima". Dole je bio potpis: "Helenska revolucionarna stranka". - Zašto bi tebi učinili tako nešto? - upitala ga je užasnuta Melina. - Oni nisu - jasno će Spiros. - To je bio Kosta. - Ti... ti nemaš dokaza za to. - Ne treba mi nikakav dokaz. Zar ti još ne shvataš za koga si se udala? - Ja...ja ne znam šta da mislim. - Melina, dok je god taj čovek živ, oboje smo u opasnosti. Pred ničim se neće zaustaviti. - Zar ne možeš otići u policiju? - Sama si to rekla. Ja nemam dokaza. Smejali bi mi se. - Uzeo joj je ruke u svoje. - Ja želim da odeš odavde. Molim te. Pođi što dalje. Dugo je stajala i ćutala. Kad je napokon progovorila, činilo se kao da je donela odluku od velike važnosti. - U redu, Spiros. Učiniću šta moram. Zagrlio ju je. - Dobro. I ne brini. Naći ćemo neki način da ga zaustavimo. Melina je sedela u svojoj spavaćoj sebi za vreme dugog poslepodneva, nastojeći upiti i shvatiti ono šta se dogodilo. Dakle, njezin je muž zaista to mislio kad je zapretio da će uništiti nju i njenog brata. Ne može mu dopustiti da to ostvari. A ako su njihovi životi u opasnosti, u opasnosti je i život Katarine Daglas. Ona će raditi za Kostu u Londonu. Ja ću je upozoriti, mislila je Melina. Ali ja moram učiniti više od toga. Ja moram uništiti Kostu. Moram ga zaustaviti,

156 sprečiti da povredi bilo koga drugog. Ali kako? A onda joj je došao odgovor. Svakako! Pomislila je. To je jedini način, zašto o tome nisam ranije mislila?

157 22. Poverljivi arhiv Prepis razgovora s Katarinom Daglas K: Žao mi je što kasnim, Alane. U kancelariji je u zadnji čas održan sastanak. A: Nema problema. Je li delegacija iz Atine još u Londonu? K: Da. Oni planiraju otići krajem iduće nedelje. A: Govoriš s olakšanjem. Je li s njima bilo teško? K: Ne baš teško, ja samo imam... čudne osećaje u vezi s njima. A: Čudne? K: Teško je objasniti. Ja znam da zvuči smešno, ali... ima nešto čudno u pogledu svih njih. A: Jesu li učinili nešto... K: Ne. Samo me čine nemirnom. Prošle sam noći opet imala onaj moj košmar. A: San u kome te neko nastoji utopiti? K: Da. Neko vreme nisam imala tog sna. A ovog je puta bio drugačiji. A: Na koji način? K: Bio je više... bio je realniji. I nije završio gde je ranije završavao. A: Prešla si tačku kod koje te neko - kao i uvek - pokušavao utopiti? K: Da. Da, pokušavali su me utopiti - kao i pre - ali sam se odjednom našla na sigurnom mestu. A: Samostan? K: Nisam sigurna.Moglo je biti. Bio je vrt. I jedan je čovek došao da me poseti, ili da me vidi. Mislim da sam nešto slično i ranije sanjala, ali sam mu sad mogla videti lice. A: Jesi li ga prepoznala? K: Da. To je bio Konstantin Demiris. A: Tako, u tvom snu... K: Alane, to nije bio samo san. Bilo je to pravo sećanje. Odjednom sam se setila da mi je Konstantin Demiris dao zlatnu iglu koju imam. A: Ti veruješ da ti je podsvest izvukla nešto šta se uistinu dogodilo? Uverena si da to nije... K: Alane znam. Konsta Demiris mi je tu iglu dao u samostanu. A: Kažeš da su te iz jezera spasile neke redovnice koje su te povele u samostan? K: Tako je. A: Katarina, je li neko znao da si u samostanu? K: Ne, mislim da nije. A: A kako je onda Konstantin Demiris mogao znati da si ti tamo? K: Ja... ja ne znam. Ja samo znam da se to dogodilo. Probudila sam se prestrašena. Kao da mi je taj san bio neka vrsta upozorenja. Osećam da će se nešto strašno dogoditi. A: Košmari mogu tako delovati na nas. Mora je jedan od čovekovih najstarijih neprijatelja. Reč se vraća do reči nitz, ili "noć" u Midl Ingliš, i mare, ili "zloduh". Prema starom praznoverju, zloduh se najradije pojavljuje posle četiri sata ujutro. K: Misliš li da košmari imaju nekog realnog značenja?

158 A: Ponekad imaju. Coleridge je napisao: "Snovi nisu sene, već suštinske materije i velike nevolje života." K: Ja verovatno sve to uzimam suviše ozbiljno. Osim mojih ludih snova, osećam se dobro. O. Ima neko o kome bih htela razgovarati s tobom, Alane. A: Da? K: Zove se Atanas Stavić. To je mlad momak, koji je došao u London da studira medicinu. Imao je težak život. Pomislila sam da bi se jednog dana mogao sastati s njime i dati mu neke savete. A: Bilo bi mi zadovoljstvo. Zašto si se namrštila? K: Upravo sam se nečega setila. A: Da? K: Zvuči ludo. A: Naša podsvest ne razlikuje između: ludo i zdravo. K: U mom snu, kad mi je gospodin Demiris uručio iglu, zlatnu iglu... A: Da? K: Čula sam glas koji je rekao: "On će te ubiti." To mora izgledati kao nesrećan slučaj. Ne želim da bilo tko uspe prepoznati njeno telo. Imam mnogo načina da je ubijem. On će morati početi s pripremama. Ležao je na krevetu razmišljajući o njima i ustanovio da dobiva erekciju. Smrt je konačni orgazam. Najzad, znao je kako će to učiniti. To je tako jednostavno. Neće biti tela za identifikaciju. Konstantin Demiris će biti zadovoljan.

159 23. Kuća na obali Konstantina Demirisa bila je oko pet kilometara severno od Pireja, na jugu njegova imanja uz obalu. Demiris je stigao u sedam sati uveče. Došaoje do kraja puta, otvorio je vrata automobila, pa se uputio prema kući na obali. Kad je došao do vrata kuće, otvorio ih je čovek kojeg nije prepoznao. - Dobra večer, gospodine Demiris. - Unutra je Demiris mogao videti policajce. - Šta se događa ovde? - oštro je upitao Demiris. - Ja sam policijski poručnik Teofilos. Ja... - Demiris ga je odgurnuo i ušao u sobu za dnevni boravak. Bila je u neredu. Očito je u sobi došlo do strašne borbe. Stolice i stolovi su bili preokrenuti, razbacani. Jedna od Melininih haljina je ležala na podu, rastrgana. Demiris ju je podigao i zurio u nju. - Gde je moja žena? Trebalo je da se ovde nađem s njom. Policijski poručnik mu je rekao: - Ona nije ovde. Pretražili smo kuću i razgledali obalu. Čini se kao da je provaljeno u kuću. - Dakle, gde je Melina? Je li bila ovde? - Da, mi mislimo da je bila ovde, gospodine. - U ruci je držao ženski sat. Staklo je bilo rasprsnuto a kazaljke su se zaustavile u tri sata. - Je li ovo sat vaše jsupruge? - Izgleda kao da jest. - Otpozadi je ugravirano "Melini s ljubavlju, Kosta". - Onda jeste. To je bio rođendanski poklon. Detektiv Teofilos je pokazao na neke mrlje na tepihu. -To su mrlje od krvi. - Podigao je nož s poda, ali pažljivo da ne dodirne ručku. Sečivo je bilo poprskano krvlju. - Jeste li ikad pre videli ovaj nož gospodine? Demiris je bacio kratak pogled. - Ne. Govorite li da je ona mrtva? - To je zacelo moguće, gospodine. Pronašli smo kapljice krvi na pesku prema vodi. - Moj Bože - rekao je Demiris. - Na svu sreću, na nožu ima nekoliko jasnih otisaka prstiju. Demiris je teško seo. - Onda ćete uhvatiti počinitelja. - Hoćemo, ako su mu otisci arhivirani. Po celoj kući ima otisaka. Moramo ih sortirati. Ako se ne ljutite, gospodine Demiris, mi bismo uzeli i vaše otiske kako bismo ih mogli odmah eliminisati. Demiris je oklevao. - Da, svakako. - Ovaj narednik će ih uzeti. Demiris je došao do uniformisanog policajca koji je imao pribor za uzimanje otisaka. - Molim vas da ovde postavite prste, gospodine. - Jedan trenutak i bilo je gotovo. - Vi shvatate da je to samo formalnost. - Da, naravno.

160 Poručnik Teofilos je dao Demirisu malu poslovnu posetnicu. - Da li znate išta o ovome, gospodine Demiris? Demiris je pogledao posetnicu. Na njoj je pisalo DETEKTIVSKA AGENCIJA KATELANOS - PRIVATNA ISTRAŽIVANJA. Vratio je posetnicu. - Ne. Ima li ovo neko značenje? - Ne znam. Proveravamo. - Naravno, ja želim da učinite sve da biste pronašli počinitelja. I obavestite me ako čujete bilo šta o mojoj ženi. Poručnik Teofilos ga je pogledao i klimnuo. - Ne brinite, gospodine. Hoćemo. Melina. Zlatna devojka, privlačna, bistra i zabavna. Bilo je tako lepo na početku. A onda je ubila njihovog sina, a zbog toga nije moglo biti praštanja... samo njena smrt. Poziv je došao u podne idućeg dana. Konstantin Demiris je bio na sastanku kad ga je sekretarica pozvala zujalicom. - Izvinite, gospodine Demiris... - Rekao sam vam da me ne uznemiravate. - Da, gospodine, ali s druge strane žice je inspektor Lavanos. Kaže da je hitno. Želite li da mu kažem da... - Ne. Preuzeću poziv. - Demiris se okrenuo ljudima koji su sedeli oko stola za sastanke. - Izvinite me na trenutak, gospodo. - Podigao je slušalicu. - Demiris. Glas je rekao. - Ovde glavni inspektor Lavanos, gospodine Demiris, u Centralnoj stanici. Imamo neke informacije za koje mislimo da bi vas mogle zanimati. Pitam se da li bi vam bilo zgodno da dođete u sedište policije. - Imate vesti o mojoj ženi? - Ja bih radije da o tome ne govorimo preko telefona, ako dopustite. Demiris je oklevao na trenutak. - Odmah ću sići. - Spustio je slušalicu i okrenuo se ostalima. - Pojavilo se nešto hitno. Kako bi bilo da odete u trpezariju i porazgovarate o mom predlogu, a ja ću se vratiti na vreme da vam se pridružim za ručak. Nasta opšti žamor u znak pristanka. Nakon pet minuta, Demiris je bio na putu do sedišta policije. U uredu policijskog komesara čekali su ga ljudi. Demiris je prepoznao policajce koje je već video u svojoj kući na obali. - ... a ovo je specijalni istražitelj Delma. Delma je bio nizak, krupan čovek, gustih obrva, okrugla lica i ciničnih očiju. - Šta se dogodilo? - upitao je Demiris. - Imate li kakve vesti o mojoj ženi? Glavni je inspektor rekao: - Da budemo potpuno iskreni, gospodine Demiris, naišli smo na nešto što nas iznenađuje i čudi. Nadali smo se da biste nam vi mogli pomoći. - Bojim se da vam ja mogu vrlo malo pomoći. Sve je ovo tako potresno... - Dogovorili ste se sa suprugom da ćete se sastati u kući na obali jučer oko tri sata posle podne? - Šta? Ne. Gospođa Demiris je telefonirala i rekla mi da se onde sastanemo u sedam sati. Istražitelj Delma je rekao glatko: - Dakle, to je jedno od onoga šta nas iznenađuje. Devojka u vašoj kući rekla nam je da ste svojoj ženi telefonirali oko dva sata i rekli joj da sama pođe u kuću na obali i pričeka vas.

161 Demiris se namrštio. - Ona je zbunjena. Moja žena mi je telefonirala i zatražila da se sastanemo sinoć u sedam sati. - Tako. Znači, devojka se prevarila. - Očito. - Znate li zbog čega bi vas vaša žena zamolila da dođete u kuću na obali? - Smatram da me htela nagovoriti da ne odem od nje. - Vi ste rekli svojoj ženi da ćete se razvesti od nje? - Da. - Devojka kaže da je slučajno čula telefonski razgovor za vreme kojeg vam je gospođa Demiris rekla da se ona razvodi od vas. - Ni najmanje me ne zanima šta je devojka rekla. Moraćete poverovati mojoj reči za ovo šta govorim. - Gospodine Demiris, držite li kupaće gaćice u kući na obali? - upitao ga je glavni inspektor. - U kući na obali? Ne. Ima već godina dana da sam prestao plivati u moru. Upotrebljavam bazen u kući. Glavni je inspektor otvorio ladicu od stola i izvukao par kupaćih gaćica u plastičnoj vrećici. Izvukao ih je i držao tako da ih Demiris vidi. - Jesu li ovo vaše kupaće gaćice, gospodine Demiris? - Mogle bi biti moje, pretpostavljam. - Na njima su vaši inicijali. - Da. Mislim da ih prepoznajem. Moje su. - Našli smo ih na dnu ormara u kući na obali. - Tako? Mora da su onde ostale. Zašto... - Jer su bile mokre od morske vode. Analiza pokazuje da je to ista voda kao ona ispred vaše kuće na obali. Pokrivene su krvlju. U sobi je postajalo vruće. - Onda mora da ih je neko drugi navukao - tvrdio je Demiris. Specijalni istražitelj je rekao: - Zašto bi to neko učinio? To je jedno od pitanja koja nas brinu, gospodine Demiris. Glavni je inspektor otvorio malu kovertu sa stola i izvukao zlatno dugme. - Jedan od mojih ljudi je ovo pronašao ispod tepiha u kući na obali. Prepoznajete li ovo? - Ne. - To je s vaše vetrovke. Odredili smo da jednog detektiva jutros uputimo u vašu kuću da proveri vašu garderobu. Na jednoj od vaših vetrovki nedostaje dugme. Konac je potpuno isti. A vetrovka se vratila s čišćenja pre nedelju dana. - Ja ne... - Gospodine Demiris, rekli ste da ste svojoj ženi saopštili da želite razvod a da vas je ona nastojala odgovoriti od toga? - To je tačno. Glavni je inspektor podigao posetnicu koju su Demirisu pokazali dan pre u kući na obali. - Jedan od naših ljudi je jutros posetio Detektivsku agenciju Katelanos.

162 - Rekao sam vam da nikad nisam čuo za njih. - Vaša ih je žena unajmila da se zaštiti. Vest je došla kao potres. - Melina? Da se zaštiti od čega? - Od vas. Prema rečima vlasnika agencije, vaša vam je žena zapretila da će se razvesti od vas, a vi ste joj rekli da ćete je ubiti ako nastavi u smislu onoga šta vam je rekla. Upitao ju je zašto se nije obratila policiji radi zaštite, a ona je rekla da želi da sve to ostane privatno. Nije htela publicitet. Demiris je ustao. - Ne želim ovde ostati i slušati te laži. Nema nikakvog... Glavni inspektor je posegao u ladicu i izvukao okrvavljeni nož koji je pronađen u kući na obali. - Policajcu ste rekli, u kući na obali, da ovo nikad pre niste videli? - To je tačno. - Vaši su otisci na ovom nožu. Demiris je zurio u nož. - Moji? Moji otisci? Tu je neka greška. To je nemoguće! Misli su mu jurile. Brzo je prolazio kroz dokaze koji su se gomilali protiv njega: devojka koja je rekla da je svojoj ženi telefonirao u dva sata i rekao joj da sama dođe u kuću na obali... kupaće gaćice s krvlju na njima... dugme koje je otrgnuto s njegove vetrovke... nož s otiscima prstiju. - Zar ne vidite, vi idioti? To je nameštaljka - vikao je. - Neko je odneo te gaćice u kuću na obali, prolio malo krvi na njih i nož, otrgao dugme s moje vetrovke, i ... Specijalni istražitelj ga je prekinuo. - Gospodine Demiris, možete li objasniti svoje otiske na tom nožu? - Ja... ja ne znam... Čekajte. Da. Sada se sećam. Melina me zamolila da joj otvorim paket. To mora da je nož koji mi je dala. Zbog toga su moji otisci na njemu. - Tako. Šta je bilo u paketu? - Ja... ja ne znam. - Vi ne znate šta je bilo u paketu? - Ne. Samo sam isekao konopac. Nije ga ni otvorila. - Možete li objasniti mrlje krvi na tepihu, ili na pesku na putu prema vodi, ili...? - To je očigledno.- Demiris je reči izrekao kao da puca. - Sve šta je Melina trebalo da učini to je da se malo poseče a onda odšeta prema vodi kako biste vi pomislili da sam je ja ubio. Pokušala mi se osvetiti jer sam joj ja rekao da se nameravam razvesti. A sada se negde sakriva, smejući se jer misli kako ćete me vi uhapsiti. Melina je živa kao što sam i ja. Specijalni je istražitelj ozbiljno rekao: - Hteo bih da je to istina, gospodine. Jutros smo njeno telo izvukli iz mora. Zadobila je udarce nožem a onda je utopljena. Gospodine Demiris, ja vas hapsim zbog ubistva vaše žene.

163 24. U početku, Melina nije imala nikakvu predstavu u tome kako će to izvesti. Samo je znala da njen suprug namerava uništiti njenog brata, a nije mogla dopustiti da se to dogodi. Kostu je nekako trebalo zaustaviti. Njen život joj više nije bio važan. Njeni su dani i noći biti ispunjeni poniženjem i boli. Sećala se kako ju je Spiros pokušao odvratiti od tog braka. Ne možeš se venčati za Demirisa. On je čudovište. On će te uništiti. Bio je u pravu. A ona je bila suviše zaljubljena da bi ga slušala. Sada treba uništiti svogr muža. Ali kako? Misli poput Koste. I tako je bilo, Melina je do jutra razradila sve pojedinosti. Nakon toga, ostatak je bio jednostavan. Konstantin Demiris je radio u svojoj radnoj sobi kao je ušla Melina. Nosila je paket zavezan jakim konopcem. U ruci je držala veliki mesarski nož. - Kosta, da li bi mi ovo otvorio? Čini mi se da ja to ne mogu sama. Pogledao ju je i nestrpljivo rekao: - Naravno da možeš. Zar ne znaš da se nož ne drži za sečivo? - Zgrabio je nož i stao rezati konopac. - Zar nisi mogla naći nekoga od posluge da ti ovo otvori? Melina mu nije odgovorila. Demiris je presekao konopac. - Evo! - Odložio je nož a Melina ga je oprezno uzela za sečivo. Pogledala ga je i rekla: - Kosta, mi ne možemo razvestu tek tako. Ja te još volim. Ti moraš nešto osećati za mene. Sećaš li se divnih dana koje smo zajedno proveli? Sećaš li se noći našeg medenog meseca kad... - Za ime Boga - odsekao je Demiris. - Zar ti ne razumeš? To je prošlo. Završio sam s tobom. Odlazi odavde, mučno mi je od tebe. Melina je stajala i zurila u njega. Naposletku mu je mirno rekla. - U redu. Neka bude kako hoćeš. - Okrenula se i izišla iz sobe noseći nož. - Zaboravila si svoj paket - viknuo je Demiris. Otišla je. Melina je otišla u sobu svog muža i otvorila vrata ormara. U ormaru je viselo stotinu odela, a u posebnom su odeljku bile sportske vetrovke. S jedne je otrgnula zlatno dugme i stavila ga u džep. Zatim je otvorila ladicu i izvukla njegove kupaće gaćice s inicijalima. Gotovo sam spremna, mislila je Melina. Detektivska agencija Katelanos nalazila se u Ulici Sofokleous u izbledeloj kući od cigli, na uglu. Melinu su uveli u kancelariju vlasnika agencije, gospodina Katelanosa, niskog ćelavog čoveka s tankim brkovima. - Dobro jutro, gospođo Demiris. Šta mogu učinili za vas? - Treba mi zaštita. - Koja vrsta zaštite? - Od svog muža.

164 Katelanos se namrštio. Osetio je opasnost. Ovo nikako nije bilo ono šta je očekivao. Ne bi bilo to malo mudro učiniti bilo šta što bi moglo povredita čoveka koji je tako moćan kao Konstantin Demiris. - Jeste li pomislili da odete na policiju? - upitaje. - Ne mogu. Ne želim nikakav publicitet. Ja želim da ovo ostane privatno. Rekla sam svome mužu da se nameravam razvesti od njega, a on mi je zapretio da će me ubiti ako tu želju pokušam ostvariti. Zato sam došla k vama. - Tako. Šta biste vi tačno hteli da ja uradim? - Želim da odredite nekoliko ljudi koji će me štititi. Katelanos je sedeo i pažljivo je gledao. Ona je lepa žena, mislio je. Očito neurotična. Nezamislivo je da bi je njen muž hteo povrediti. To je verovatno neko malo kućno rečkanje koje će ispariti za nekoliko dana, Ali, u međuvremenu, mogao bi joj uzeti lepu nagradu. Sve u svemu, Katelanos je zaključio da je predmet vredan rizika. - U redu - rekao je. - Imam pravog čoveka za to. Kad biste hteli da to nastupi? - Ponedeljak. Bio je u pravu. Nema žurbe. Melina Demiris je ustala. - Ja ću vam telefonirati. Imate li posetnicu? - Da, svakako. - Katelanos joj je dao posetnicu i ispratio je. Ona je tako dobar klijent, pomislio je, njeno će ime ostaviti utisak na druge klijente. Kad se Melina vratila kući, telefonirala je svom bratu. - Spiros, imam neke dobre vesti. - Glas joj je bio pun uzbuđenja. - Kosta hoće primirje. - Šta? Ja mu ne verujem. Melina. To mora da je neka vrsta varke. On... - Ne. On to misli. On shvata da je glupo da se vas dvojica stalno tučete. Želi imati mir u porodici. Nasta tišina. Ja ne znam. - Daj mu priliku. Želi da se sastanete u tvojoj kućici u Akrokorintu, danas u tri sata posle podne. - To znači vožnja od tri sata. Zašto se ne bismo mogli sastati u gradu? - Nije rekao - odgovorila mu je Melina - ali ako to znači mir... - U redu. Učiniću to. Ali to činim zbog tebe. - Za nas - rekla je Melina. - Doviđenja, Spiros. - Doviđenja. Melina je telefonirala Konstantinu u kancelariju. Glas mu je bio nagao. - Šta je? Zauzet sam. - Upravo mi je telefonirao Spiros. Želi mir s tobom. Začu se kratak podrugljiv smeh. - Kladio bih se da želi. Kad završim s njim, imaće mir koji želi. - Rekao je da se više neće s tobom takmičiti, Kosta. Želi ti prodati svoju flotu. - Prodati mi svoju... Jesi li sigurna? - Glas mu je odjednom bio ispunjen zanimanjem. - Da. Rekao je da mu je dosta. - U redu. Kaži mu da svoje računovođe pošalje u moju kancelariju, i ...

165 - Ne. On želi da se s tobom sastane danas posle podne u tri sata, u Akrokorintu. - Njegova vikend kućica? - Da. To je osamljeno mestr. Tamo ćete biti samo vas dvojica. On ne želi da ijedna reč o ovome izbije u javnost. Kladio bih se da ne želi, mislio je Demiris sa zadovoljstvom. Kad reč iziđe u javnost, s njim će se izrugivati. - U redu - rekao je Demiris. - Možeš mu preneti da ću biti tamo. Vožnja do Akrokorinta je dugo trajala preko krivudavih puteva koji su vijugali kroz bujnu pokrajinu šta je mirisala na grožđe, limun i slamu. Prolazeći pored drevnih ruševina, na udaljenosti je video srušene stubove Elefsisa, ruševne oltare nižih božanstava. Mislio je na Demirisa. Lambrou je prvi stigao do kućice. Parkirao je ispred kućice i sedeo nekoliko trenutaka u kolima, razmišljajući o sastanku koji sledi. Da li Konstantin doista želi primirje, ili je to jedan od njegovih trikova? Ako mu se išta dogodi, barem je Melina znala kamo je otišao. Spiros je izišao iz kola i pošao do napuštene kućice. To je bila lepa stara drvena građevina s pogledom na Korintu daljini. Kao dečak, Spiros Lambrou je ovde provodio vikende sa svojim ocem, loveći malu divljač u brdima. Sada sledi veća divljač. Petnaest minuta posle, stigao je Konstantin Demiris. Vidio je Spirosa unutra kako ga čeka, šta ga je navelo da zasja od zadovoljstva. Tako, nakon svih tih godina, taj je čovek konačno voljan priznati da je poražen. Izašao je iz kola i uputio se prema kućici. Stajali su i zurili jedan u drugoga. - Dakle, dragi moj šurače - rekao je Demiris - konačno smo stigli do kraja puta. - Ja želim da ova ludost prestane, Kosta. Otišla je predaleko. - Slažem se s tobom. Koliko brodova imaš, Spiros? Lambrou ga je gledao iznenađeno. - Šta? - Koliko imaš brodova? Ja ću ih sve kupiti. Uz znatan popust, svakako. Lambrou nije mogao poverovati u ono što čuje. - Kupiti moje brodove? - Voljan sam ih sve kupiti. Tako ću postati vlasnik najveće flote na svetu. - Jesi li ti lud? Šta te navodi na pomisao da bih ti ja prodao svoje brodove. Sad je bio red na Demirisu da reaguje. - Radi toga smo se ovde sastali, zar ne? - Mi smo se ovde sastali jer si zatražio primirje. Demirisovo se lice smračilo. - Ko ti je to rekao? - Melina. U istom trenutku je jednom i drugom sinula istina. - Ona ti je rekla da ja želim primirje? - Ona ti je rekla da želim prodati brodove? - Glupa kuja - uzviknuo je Demiris.- Smatram da je mislila kako ćemo se mi, ako nas spoji, nekako sporazumeti. Ona je veća budala od tebe, Lambrou. Celo sam poslepodne potrošio na tebe. Konstantin Demiris se okrenuo i poput oluje izišao iz kućice. Spiros Lamboru je gledao za njim, misleći: Nije trebalo da nam Melina obojici laže. Trebalo je da zna da nema načina kako bismo njen muž i ja krenuli zajedno. Ne sada. Prekasno je. Uvek je bilo prekasno.

166 Ranije tog posleiodneva, u 1:30, Melina je pozvonila devojci. - Andrea, da li bi mi donela malo čaja, molim te? - Svakako, gospođo. - Kućna pomoćnica je izišla iz sobe, a kad se vratila s poslužavnikom posle deset minuta, njena je gospodarica razgovarala preko telefona. Glas joj je bio ljutit. - Ne, Kosta, ja sam se odlučila. Nameravam se razvesti od tebe, a učiniću da to bude tako prljavo i tako javno koliko budem mogla. Zbunjena, Andrea je odložila poslužavnik i krenula prema vratima, ali joj je Melina dala rukom znak da ostane. Melina je govorila u mrtav telefon. - Možeš mi pretiti kako hoćeš. Ja ne nameravam da promenim svoje mišljenje... Nikada... Nije mi stalo do toga o čemu govoriš... Nemoj me zastrašivati, Kosta... Ne... Zbog čega? U redu. Sastaću se s tobom u kući na obali, ali od toga neće biti ništa. Da, doći ću sama. Za jedan sat? Vrlo dobro. Melina je polako spuštala slušalicu, zabrinuta izraza lica. - Idem u kuću na obali da se sretnem sa svojim mužem. Ako se ne vratim do šest sati, želim da obavestiš policiju. Andrea je nervozno progutala. - Da li biste hteli da vas šofer odveze? - Ne. Gospodin Demiris je rekao da dođem sama. - Da, gospođo. Trebalo je još nešto obaviti. U opasnosti je život Katarine Aleksander. Treba je upozoriti. To je netko iz delegacije koja je večerala u njenoj kući. Više je nećeš videti. Poslao sam nekoga da je se otarasi. Melina je telefonirala u kancelariju njenog muža u Londonu. - Radi li tu Katarina Aleksander? - Trenutno nije tu. Može li vam pomoći neko drugi? Melina je oklevala. Njena je poruka suviše važna i hitna da bi je poverila nekome drugom, ali neće imati vremena da ponovo telefonira. Setila se da je Kosta spominjao Vima Vandina, genija u uredu. - Mogu li razgovarati s gospodinom Vandinom, molim? - Samo trenutak. Preko linije se začuo muški glas. - Halo! - Jedva ga je mogla razumeti. - Imam poruku za Katarinu Aleksander. Vrlo je važno. Hoćete li se pobrinuti da je dobije, molim vas? - Katarina Aleksander. - Da. Recite joj... recite joj da joj je život u opasnosti. Neko će pokušati da je ubije. Mislim da bi to mogao biti jedan od ljudi koji su stigli iz Atine. - Atina... - Da. - Atina ima stanovništvo koje broji osam stotina šest hiljada... - Melini se učini kako tog čoveka nije mogla navesti da je razume. Spustila je slušalicu. Učinila je najbolje šta je mogla. Vim je sedeo za stolom, analizirajući telefonski razgovor. Neko će pokušati ubiti Katerinu. Sto četrnaest ubistava izvršeno je ove godine u Engleskoj, a Katarina će povisiti broj na sto i petnaest. Jedan od onih koji su došli iz Atine. Džeri Halej. Ivs Renard. Dino Matusi.

167 Jedan od njih će ubiti Katarinu. Vimov kompjuterski mozak odmah mu je dao sve podatke o toj trojici. Mislim da znam ko je to. Kad se Katarina vratila, Vim joj nije ništa rekao o telefonskom razgovoru. Bio je znatiželjan da vidi je li imao pravo. Katarina je svake večeri bila s drugim članom delegacije, a kad bi ujutro došpa na posao, Vim ih je čekao. Činilo se kao da je razočaran što je vidi. Kad će mu pustiti da to učini? Pitao se Vim, Možda bi trebalo da joj kaže o telefonskom pozivu, ali bi to značilo varanje. Ne bi bilo pravedno promeniti plan.

168 25. Vožnja do kuće na obali trajala je sat vremena i dvadeset godina uspomena. Melina je imala toliko toga za razmišljanje, toliko sećanja. Kosta, mlad i zgodan, kako govori: Zacelo su vas poslali s nebesa da nas smrtnike naučite šta je lepota. Vi ste izvan laskanja. Šta god vam kažem ne bi bilo dostojno vašeg imena... Divna krstarenja na njihovoj jahti i idilični odmori na Psari... Dani lepih iznenađujućih darova i noći divlje ljubavi. A onda pobačaj, pa ljubavnice, i avantura s Noelom Pejdž. I batine i javna ponižavanja. Monaremu! Ti nemaš više razloga za život, rekao je. Zašto se ne ubiješ? I, na kraju, pretnja da će uništiti Spirosa. A to, na kraju, Melina više nije mogla podneti. Kad je Melina stigla u kuću na obali, bila je prazna. Nebo je bilo oblačno, a s mora je duvao hladan vetar. Predskazanje, mislila je. Ušla je u ugodnu kuću, i razgledala je poslednji put. Onda je počela prevrtati nameštaj i razbijati svetiljke. Rastrgala je haljinu i bacila je na pod. Izvukla je posetnicu detektivske agencije i stavila je na sto. Podigla je tepih i ispod njega stavila zlatno dugme. Zatim je skinula zlatni sat koji joj je dao Kosta i tresnula njime o sto. Uzela je kupaće gaćice svoga muža i odnela ih na plažu. Smočila ih je u vodi i vratila se u kuću. Preostalo je samo još nešto šta je trebalo uraditi. Vreme je, mislila je. Duboko je udahnula i izvukla mesarski nož, pa ga odmotala ali vrlo pažljivo da ne poremeti papirnati ubrus koji je pokrivao ručicu. Melina je držala nož u ruci, gledajući ga. Sad je na redu bio najbitniji deo posla. Mora se ubosti nožem dovoljno jako da sve izgleda kao ubistvo, a istovremeno mora imata dovoljno snage da izvrši ostatak svog plana. Zatvorila je oči i zaronila nožem duboko u bedro. Bol je bila neizdrživa. Krv je potekla. Melina je stavila kupaće gaćice na ranu, a kad su bile pokrivene sa dovoljno krvi otišla je do ormara i bacila ih unutra, otraga. Osećala je nesvesticu, sa vrtoglavicom. Pogledala je oko sebe da se uveri da ništa nije propustila, a onda je posrćući krenula prema vratima što su vodila na plažu, dok joj je krv kapala na tepih svetlogrimizne boje. Išla je prema okeanu. Sada joj je krv brže isticala, Pomislila je: Neću uspeti. Kosta će pobediti. Ne smem mu to dopustiti. Hod do okeana učinio joj se kao večnost. Još jedan korak, mislila je, još jedan korak. Nastavila je da hoda, boreći se protiv vrtoglavice koja ju je obuzimala. Vid joj se počeo mutiti. Pala je na kolena. Ne smem sada prestati. Ustala je i nastavila da hoda sve dok nije osetila kako joj hladna voda zaliva stopala. Kad joj je slana voda udarila u ranu, vrisnulaje od neizdrživog bola. Ja to radim za Spirosa, mislila je, dragi Spiros. Na udaljenosti je videla niski oblak kako lebdi nad horizontom. Zapliva prema njemu, vukući za sobom potočić krvi. I dogodilo se čudo. Oblak je došao k njoj, a ona je osetila kako je

169 obavija njegova bela mekoća, kupajući je, milujući je. Kad je bol minula, prožme je divan osećaj mira. Ja idem kući, srećno je mislila Melina. Konačno idem kući.

170 26. Hapsim vas zbog ubistva vaše žene. Nakon toga, činilo se da se sve događa usporeno. Uzeli su mu podatke i opet otiske prstiju. Fotografisali su ga i stavili u zatvorsku ćeliju. Bilo je neverovatno da su se usudili to njemu učiniti. - Dajte mi Petera Demonidesa. Kažite mu da ga želim odmah videti. - Gospodin Demonides je oslobođen svojih dužnosti. On je pod istragom. I tako nije bilo nikog kome se mogao obratiti. Moram se izvući iz ovoga, mislio je. Ja sam Konstantin Demiris. Zatražio je da mu pošalju specijalnog istražitelja. Delma je došao u zatvor sat kasnije. - Zatražili ste da dođem? - Da - rekao je Demiris. - Saznajem da ste zaključili kako je smrt nastupila u tri sata. - To je tačno. - Ako je tako, pre nego dovedete sebe i policiju u neugodnu situaciju, ja vam mogu dokazati da juče u to vreme nisam bio ni blizu kuće na obali. - Vi to možete dokazati? - Svakako. Imam svedoka. Sedeli su u kancelariji policijskog komesara kad se pojavio Spiros Lambrou. Kad ga je ugledao, Demirisu se osvetlilo lice. - Spiros, hvala Bogu da si ovde! Ovi idioti misle da sam ubio Melinu. Ti znaš da to nisam mogao učiniti. Reci im. Spiros Lambrou se namrštio. - Šta da im kažem? - Melina je ubijena juče posle podne u tri sata. Ti i ja smo bili u Akrokorintu u tri sata. Pre sedam sati nisam se mogao dovesti do kuće na moru. Kaži im za naš sastanak. Spiros Lambrou ga je gledao. - Koji sastanak? Iz Demirisovog lica je nestala krv. - Sas... sastanak koji smo ti i ja juče imali. U vikend kućici u Akrokorintu. - Ti mora da si smeten, Kosta. Juče posle podne sam se sam vozio. Ne nameravam lagati za tebe. Lice Konstantina Demirisa se ispunilo besom. - Ne možeš ovo učiniti! - Zgrabio je kragnu Lambrouove vetrovke. - Kaži im istinu. Spiros Lambrou ga je odgurnuo. - Istina je da je moja sestra mrtva i da si je ti ubio. - Lažov! - vrisnuo je Demiris. - Lažov! - Opet se uputio prema Lambrou, pa je trebalo da ga dvojica policajaca zadrže. - Ti kurvin sine. Ti znaš da sam nevin! - To će zaključiti sud. Mislim da ti je potreban dobar advokat. I Konstantin Demiris je shvatio da postoji samo jedan čovek koji bi ga mogao spasiti. Napoleon Cotas.

172 27. Poverljivi arhiv Prepis sesije s Katarinom Daglas K: Veruješ li u predskazanje, Alane? A: To nije naučno prihvaćeno, ali, zapravo, verujem. Jesi li imala nekih predskazanja? K: Da. Imam osećaj da će mi se nešto strašno dogoditi. A: Je li to deo tvog starog sna? K: Ne. Rekla sam ti da je gospodin Demiris poslao neke ljude iz Atine... A: Da. K: Rekao mi je da vodim brigu o njima, pa ih prilično često viđam. A: Osećaš li da ti oni prete! K: Ne. Ne baš. To je teško objasniti. Oni još nisu ništa učinili, a ipak ja - ja očekujem da se nešto dogodi. Nešto strašno. Ima li to tebi nekog smisla? A: Kaži mi nešto o tim ljudima. K: Tu je Francuz, Ivs Renard. On insistira da obilazimo muzeje, ali kad tamo dođemo, vidim da ga to ne zanima. Rekao mi je da ga povedem u Stonehendž, ove subote. Zatim je tu Džeri Halej. On je Amerikanac. Doima se prilično ugodno, ali ima nešto uznemiravajuće oko njega. Onda je tu još Dino Matusi. Trebalo bi da je jedan od rukovodilaca u kompaniji gospodina Demirisa, ali postavlja mnogo pitanja na koja bi trebalo da ima odgovore. Pozvao me na vožnju kolima. Mislila sam da povedemo i Vima... A tu je i nešto drugo? A: Da? K: Viđm se čudno ponaša. A: Nakoji način? K: Kad ujutro dođem u kancelariju, Vim me uvek čeka. Tako se nikad nije ponašao. A kad me ugleda kao da je ljut što sam došla. Sve to nema nikakvog smisla, zar ne? A: Sve ima smisla kad jednom imaš ključ, Katarina. Jesi li još sanjala? K: Sanjala sam o Konstantinu Demirisu. Vrlo nejasan san. A: Kaži mi čega se sećaš. K: Upitala sam ga zašto je tako ljubazan prema meni, zašto mi je dao posao. I zašto mi je dao zlatnu iglu. A: A šta je on rekao? K: Ne znam. Probudila sam se vrišteći. Dr Alan Hamilton je pažljivo proučavao prepis, tražeći neoznačene tragove podsvesnog, tražeći ključ koji bi objasnio šta uznemirava Katarinu. Bio je prilično siguran da je njena zabrinutost povezana s činjenicom da su stranci doputovali iz Atine, a Atina je scena njene traumatične prošlosti. Deo o Vimu bio je Alanu zagonetkom. Da li Katarina uobražava? Ili se Vim ponaša na atipičan način? Sastanak s Vimom je dogovorio za nekoliko nedelja, mislio je Alan. Možda bih ga mogao pomeriti ranije.

173 Alan je sedeo i razmišljao o Katarini. Iako je bilo pravilo da se nikad emotivno ne veže sa svojim pacijentima, Katarina je nešto posebno. Bila je lepa i ranjiva i... Šta ja to radim? Ne smem dopustiti sebi da razmišljam na ovaj način. Ja ću se koncentrisati na nešto drugo. Ali su mu se misli vraćale na nju. Katarina nije mogla izblti Alana Hamiltona iz glave. Ne budi budala, Katarina je rekla sebi. On je oženjen čovek. Svi pacijenti se ovako osećaju prema svojim analitičarima. Ali nije pomagalo što je ona sebi tako govorila. Možda bi trebalo da posetim još jednog analitičara zbog svog analitičara Susreće se s Alanom za dva dana. Možda bi trebam da odjavim sastanak, pomisli Katarina, pre nego pođem dalje. Prekasno. Onog jutra kad je imala sastanak s Alanom, Katarina se vrlo pažljivo obukla i otišla je kod frizera. Budući da ga nakon današnjeg dana više neću posećivati, pomišljala je Katarina, neće biti na odmet ako izgledam lepo. Čim je ušla u njegov ured, njena se odlučnost istopila. Zašto on mora biti tako prokleto privlačan? Zašto se nismo sastali pre nego se oženio? Zašto me nije poznavao kad sam bila normalno, zdravo ljudsko biće? Ali, s druge strane, da sam ja zdravo, normalno ljudsko biće, ne bih ga uopšte ni upoznala, zar ne? - Oprosti! Katarina je shvatila da je govorila glasno. Sad je vreme da mu kaže da je ovo njena poslednja poseta. Duboko je uzdahnula. - Alane... - I njena se odlučnost slomila. Pogledala je fotografiju na stoliću za kafu. - Koliko si dugo u braku? - U braku? - Sledio je Katarinin pogled. - O, to su mi sestra i njen sin. Katarina je osetila kako ju je obuzela radost. - O, to je divno! Hoću reći, ona... ona izgleda divno. - Je li s tobom sve u redu, Katarina? Kirk Rejnolds ju je to pitao više puta. Tada nisam bila u redu, mislila je Katarina, ali sada jesam. - Ja sam dobro - rekla je Katarina. - Ti nisi oženjen? - Nisam. Hoćeš li večerati sa mnom? Hoćeš li me povesti u krevet? Hoćeš li se oženiti sa mnom? Da je išta od toga izrekla glasno, on bi pomislio da je luda. Možda i jesam. Gledao ju je, namršteno. - Katarina, bojim se da više nećemo nastavljati s našim sedeljkama. Danas je naš poslednji dan. Katarinino je srce prestalo da kuca. - Zašto? Jesam li nešto učinila što... - Ne, to... nije do tebe. U profesionalnom odnosu ove vrste, nije preporučljivo da doktor postane emotivno povezan s pacijentom. Zurila je u njega dok su joj se oči žarile. - Kažeš li da postaješ emotivno povezan sa mnom? - Da. A zbog toga bojim se... - Ti si potpuno u pravu - srećno će Katarina. - Porazgovarajmo o tome večeras za vreme večere.

174 Večerali su u malom talijanskom restoranu u srcu Sohoa. Hrana je mogla biti dobra ili loša, to nije bilo važno. Bili su potpuno obuzeti jedno drugim. - To nije pravedno, Alane - rekla je Katarina. -Ti znaš sve o meni. Kaži mi o sebi. Zar nisi bio oženjen? - Nisam. Bio sam veren. - Šta se dogodilo? - Bilo je to za vreme rata. Živeli smo u malon stanu. To je bilo za vreme nemačkih napada. Radio sam u bolnici, a kad sam se jedne večeri vratio kući... Katarina je mogla čuti bol u njegovom glasu. -... kuće više nije bilo. Ništa nije ostalo. Stavila je ruku na njegovu. - Žao mi je. - Trebalo mi je dugo da pređem preko toga. Nisam susreo nijednu drugu ženu s kojom bih se hteo oženiti. - A njegove su oči govorile: sve do sada. Sedeli su četiri sata, razgovarajući o svačemu - o pozorištu, medicini, svetu, ali do pravog razgovora nije došlo. Bio je to fluid koji se razvijao između njih. Oboje su ga osetili. Među njima je zavladala seksualna napetost koja je bila prevladavajuća. Na kraju je Alan izišao s predlogom. - Katarina, kad sam ti jutros rekao o odnosu doktor-pacijent... - Kaži mi to u svom stanu. Skinuli su se zajedno, brzo i žudno, a kad se Katarin svukla, setila se kako se osećala kad je bila s Kirkom Rejnoldsom i kako je sada drugačije. Razlika je u ljubavi, mislila je Katarina. Ja volim ovog čoveka. Ležala je u krevetu čekajući ga, a kad joj je priša i zagrlio je, iščeznule su sve brige, svi strahovi da s više nikad neše moći približiti muškarcu. Milovali su se, istražujući se najpre nežno, a zatim pomamno, sve dok im potreba nije postala divlja i očajnička. Kad su se spojili, Katarina je vriskala od sreće. Opet sam cela, mislila je. Hvala ti. Ležali su, istrošeni. Katarina je držala Alana u rukuma, a ne želeći da ga ikad više ispusti. Kad je opet mogla govoriti, rekla je drhtavim glasom: - Ti zaista znaš kako treba postupati s pacijentom, doktore.

175 28. Katarina je iz novinskih naslova saznala o hapšenju Konstantina Demirisa zbog ubistva svoje žene. Vest ju je sasvim potresla. Kad je došla u kancelariju, raspoloženje je bilo mrtvačko. - Jesi li čula vesti? - zastenjala je Evelin. - Šta ćemo učiniti? - Obavljaćemo svoje poslove tačno onako kako bi on hteo. Uverena sam da je to velika pogreška. Pokušaću mu telefonirati. Ali se do Konstantina Demirisa nije moglo doći. Konstantin Demiris je bio najvažniji zatvorenik kojeg je ikad imao atenski Centralni zatvor. Istražitelj je naredio da s Demirisom ne postupaju na poseban način. Demiris je zahtevao niz stvari: pristup telefonu, telegraf, kurirsku službu. Njegovim zahtevima nije udovoljeno. Većinu svojih budnih sati, a i onih u snovima, Demiris je proveo pokušavajući pronaći ko je ubio Melinu. Na početku je Demiris mislio da je Melina zatekla provalnika dok je pretresao kuću, pa ju je ubio. Ali od trenutka kad ga je policija suočila s dokazima protiv njega, Demiris je shvatio da je to smišljeno. Ko je to učinio? Logična osoba je Spiros Lambrou, ali je slabost te teorije u činjenici šta je Lambrou voleo svoju sestru više nego ikoga na svetu. On je nikad ne bi ozledio. Demirisove su sumnje prešle na bandu s kojom je bio upetljan Toni Ricoli. Možda su saznali šta je učinio Ricoliu, a to je bio njihov način osvete. No, Konstantin Demiris je gotovo odmah odbacio tu teoriju. Da mu se mafija htela osvetiti, jednostavno bi naručila njegovo ubistvo. I tako, sedeći u ćeliji, Demiris je išao od pretpostavke do pretpostavke, nastojeći rešiti šta se dogodilo. Na kraju, kad je iscrpio sve mogućnosti, preostao mu je jedan jedini zaključak: Melina je izvršila samoubistvo. Sama se ubila, skovavši plan kako će njega optužiti zbog njene smrti. Demiris je pomislio na ono šta je učinio Noeli Pejdž i Lariju Daglasu, a sada je bila gorka ironija u činjenici šta je on sada tačno u istom položaju u kome su oni bili. Njemu će suditi zbog ubistva koje nije počinio. Čuvar je bio pred vratima ćelije. - Ovde je vaš branioc koji vas je došao posetiti. Demiris je ustao i sledio čuvara do male sobe za sastanke. Advokat ga je čekao. Zvao se Vasiliki. Bio je srednjih pedesetih godina, guste sede kose i profila filmske zvezde. Imao je ugled prvorazrednog advokata. Hoće li to biti dovoljno? Čuvar je rekao: - Imate petnaest minuta. - Ostavio ih je nasamo. - Dakle - zahtevao je Demiris. - Kad ćete me izbaviti odavde? Zašto vas ja plaćam? - Gospodine Demiris, bojim se da to nije tako jednostavno. Glavni istražitelj odbija... - Glavni istražitelj je budala. Ne mogu me držati na ovom mestu. Šta je s garancijom? Daću bilo koji iznos koji traže. Vasilis je nervozno oblizivao usne. - Garancija je odbijena. Pregledao sam dokaze koje policija ima protiv vas, gospodine Demiris. To je, to je prilično štetno. - Štetno ili ne - ja nisam ubio Melinu. Ja sam nevin!

176 Branitelj je progutao. - Da, svakako, svakako. Imate li ikakvu predstavu o tome ko je mogao ubiti vašu ženu? - Nikakvu. Moja je žena izvršila samoubistvo. Advokat je zurio u njega. - Oprostite mi, gospodine Demiris, ali mislim da to neće biti dobra odbrana. Morate smisliti nešto bolje od toga. I, dok mu je srce udarilo, Demiris je znao da je čovek u pravu. Nema porote na svetu koja bi poverovala njegovoj priči. Drugo jutro branilac je opet posetio Demirisa. - Bojim se da imam neke prilično loše vesti. Demiris se zamalo glasno nasmejao. Sedio je u zatvoru suočen sa smrtnom kaznom, a ova mu budala govori da ima loše vesti. Šta bi moglo biti gore od situacije u kojoj je sada? - Da? - Tiče se vašeg šuraka. - Spiros? Šta je s njim? - Imam informaciju da je otišao u policiju i rekao im da je žena koja se zove Katarina Daglas još živa. Ja baš nisam upoznat sa suđenjem Noeli Pejdž i Lariju Daglasu, ali... Konstantin Demiris ga više nije slušao. U celom tom pritisku koji je navalio na njega sasvim je zaboravio na Katarinu. Ako je pronađu, a ona progovori, mogli bi ga uplesi u smrt Noele i Laria. Već je poslao nekoga u London da se pobrine za nju, ali je to sad odjednom postalo hitno. Nagnuo se i zgrabio advokatovu ruku. - Želim da odmah pošaljete telegram u London. Dvaput je pročitao poruku i osećao početke seksualnih poriva šta mu se uvek događalo pre nego se pobrinuo za ispunjenje ugovora. Bilo je kao da se igra Boga. On je odlučivao tko živi o tko umire. Bio je prestravljen moći koju ima. Ali ima problem. Ako ovo mora odmah obaviti, neće biti vremena da razradi svoj drugi plan. Moraće nešto improvizirati. Učiniti da izgleda kao nesreća. Večeras.

177 29. Poverljivi arhiv Prepis sesije s Vimom Vandinom A: Kako se danas osećate? V: Okej. Došao sam taksijem. Vozač se zove Ronald Kristi. Licencna tablica tri-nula-dva-sedamjedan. Taksi dozvola broj tri-nula-sedam-nula. Na tu prema ovamo prošli smo pored trideset sedam "rovera", jednog "bentleja", deset "jaguara", šest "ostina", jednog "rols-rojsa", dvadeset sedam motocikla i šest bicikla. A: Kako je u kancelariji, Vime? V: Vi znate. A: Kažite mi. V: Ja mrzim ljude. A: Šta je s Katarinom Aleksander? ... Vime, šta je s Katarinom Aleksander?... Vime? V: O, ona. Ona onde više neće raditi. A: Kako to mislite? V: Ona će biti ubijena. A: Šta? Zašto to kažete? V: Ona mi je rekla. A: Katarina vam je rekla da će biti ubijena? V: Druga. A:Koja druga? V: Njegova žena. A: Čija žena, Vime? V: Konstantina Demirisa. A: On vam je rekao da će Katarina Aleksander biti ubijena? V: Gospođa Demiris. Njegova žena. Telefonirala je iz Grčke. A: Ko će ubiti Katarinu? V: Jedan od ljudi. A: Hoćete reći jedan od ljudi koji su doleteli iz Atine? V: Da. A: Vime, sad ćemo završiti ovu sedeljku. Ja moram otići. V: Okej.

178 30. Kancelarije Helenik Trejd Korporejšn zatvarale su se u šest sati. Nekoliko minuta pre šest, Evelin i drugi službenici pripremali su se za odlazak. Evelin je ušla u Katarininu sobu. - U Kriterionu igra Čudo u 34. ulici. Ima izvrsne kritike. Da li bi pošla večeras da pogledamo? - Ne mogu - rekla je Katarina. - Hvala ti, Evele, Obećala sam Džeriju Haleju da ću večeras poći s njimu pozorište. - Oni su te zaista zaposlili, zar ne? Uredu. Dobro se provedi. Katarina je čula zvukove ostalih koji su odlazili. Konačno je zavladala tišina. Bacila je poslednji pogled na svoj sto, kada se uverila da je sve u redu, obukla je kaput, uzela torbu i uputila se niz hodnik. Gotovo je stigla do ulaznih vrata, kad je zazvonio telefon. Katarina je oklevala, pitajući se da li da odgovori ili ne. Pogledala je na sat, zakasniće. Telefon je i dalje zvonio. Požurila je do svoje sobe i podigla slušalicu. - Halo? - Katarina. - Bio je to Alan Hamilton. Zvučao je kao da je bez daha. - Hvala Bogu što sam te našao. - Nešto nije u redu? - Ti si u velikoj opasnosti. Uveren sam da će te neko pokušati ubiti. Zastenjala je. Njeni najgori košmari pretvaraju se u istinu. Odjednom je osetila vrtoglavicu. - Ko? - Ja ne znam. Ali želim da ostaneš gde jesi. Ne napuštaj ured. Ne razgovaraj ni sa kim. Ja dolazim po tebe. - Alane, ja... - Ne brini se, već sam na putu. Zaključaj se. Sve će biti u redu. - Linija je zamrla. Katarina je polako spustila slušalicu. - O, Bože! Na vratima se pojavio Atanas. Pogledao je na Katarinino bledo lice i požurio k njoj. - Da li nešto nije u redu, gospođice Aleksander? Okrenula se prema njemu. - Neko... neko me pokušava ubiti. Rastvorio je usta. - Zašto? Ko... ko bi vas hteo ubiti. - Nisam sigurna. Čuli su kucanje na prednjim vratima. Atanas je pogledao u Katarinu. - Hoću li...? - Ne - brzo će Katarina. - Ne puštaj nikoga unutra. Dr. Hamilton je na putu ovamo. Kucanje na vratima je bilo ponovljeno, glasnije. - Mogli biste se sakriti u podrumu - prošaptao Atanas. - Onde ćete biti sigurni. Nervozno je klimnula. - U redu. Krenuli su prema kraju hodnika, do vrata koja su vodili u podrum. - Kad dođe dr Hamilton, reci mu gde sam. - Nećete se dole bojati?

179 - Ne - odgovorila je Katarina. Atanas je upalio svetlo i prošao prvi niz stepenice. - Ovde vas niko neće pronaći - uveravao ju je Atanas. -Imate li neku predstavu o tome ko bi vas želeo ubiti? Pomislila je na Konstantina Demirisa i svoje snove. On će te ubiti. Ali to je bio samo san. - Nisam sigurna. Atanas ju je pogledao i prošaptao: - Ja mislim da znam. Katarina je zurila u njega. - Ko? - Ja. - Odjednom mu se u ruci pojavio nož s automatskim sečivom, koji joj je stavio na vrat. - Atanas, ovo nije vreme za igru. Na vratu je osećala sve dublji pritisak noža. - Jeste li ikad pročitali Sastanak u Samari, Katarina? Niste? Dakle, sad je prekasno, zar ne? To je o nekome ko je pokušao izbeći smrt. Otišao je u Samaru i tamo ga je čekala smrt. Ovo je tvoja Samara, Katarina. To je bilo bestidno - slušati te zastrašujuće reči koje izlaze iz usta ovog dečaka nevinog izgleda. - Atanas, molim te. Ti ne možeš... Oštro ju je ošamario. - Ja to ne mogu učiniti jer sam dečak? Jesam li te iznenadio? To je zato što sam sjajan glumac. Ja imam trideset godina, Katarina. Znaš li zašto izgledam kao mladić? Zato što kad sam rastao nikad nisam imao dovoljno hrane. Živeo sam od otpadaka i smeća koje sam krao iz kanti za smeće noću. - Držao joj je nož na vratu, gurajući je prema zidu. - Kad sam bio dečak gledao sam kako vojnici siluju moju majku i oca, a onda ih seku do smrti. Onda su mene silovali i ostavili me kao mrtva. I dalje je gurao još dublje u podrum. - Atanas, ja - ja ti nisam nikad učinila nešto nažao. Nasmešio se svojim dečačkim osmehom. - Ovo nije ništa lično. Ovo je posao. Ti mi vrediš pedeset hiljada dolara, mrtva. Kao da je zavesa pala ispred njenih očiju, pa sad sve gleda kroz crvenu izmaglicu. Deo nje je bio vani, gledajući na ono šta se događa. - Razradio sam divan plan za tebe. Ali se sada gazdi žuri, pa ćemo moramo improvizirati, zar ne? Katarina je osećala kako vrh noža oštro kopa po njenom vratu. Podigao je nož i iscepao joj prednji deo haljine. - Zgodno - rekao je. - Vrlo zgodno. Ispočetka sam isplanirao zabavu za nas, ali budući da dolazi tvoj prijatelj doktor, nećemo imati vremena, zar ne? Šteta za tebe. Ja sam veliki ljubavnik. Katarina je stajala prigušena, jedva sposobna da diše. Atanas je posegao u džep i izvukao politrenu bocu. U njoj je bila bleda, ružičasto obojena tečnost. - Jesi li ikad pila šljivovicu? To ćemo popiti za tvoj nesrećni slučaj, ha? - Uklonio je nož da otvori bocu i Katarina je u trenutku bila u iskušenju da pobegne... - Uzmi - tiho će Atanas. - Probaj. Molim te. Katarina je oblizala usne. - Gledaj, ja... ja ću ti platiti. Ja ću...

180 - Zaustavi dah. - Atanas je popio dugi gutljaj iz boce, pa ju je dao njoj. - Pij - rekao je. - Ne. Ja ne... - Pij! Katarina je uzela bocu i popila nekoliko kapi. Žestoki ugriz rakije zažario joj je grlo. Atanas je opet uzeo bocu i ispio drugi dugi gutljaj. - Ko je otkucao tvom prijatelju doktoru da će te neko ubiti? - Ja, ja ne znam. - Ionako nije važno. - Atanas je pokazao na jedan od debelih drvenih stubova koji su držali plafon. - Pođi tamo. Katarinin brzi pogled je dopro do vrata. Osećala je pritisak čeličnog sečiva na vratu. - Nemoj da ti to moram još jednom reći. Katarina je pošla do drvenog stuba. - Ti si dobra devojka - rekao je Atanas. Sedi. - Okrenuo se na trenutak i Katarina je odlučila pobeći. Pojurila je prema stepenicama, dok joj je srce udaralo. Bežala je da spasi život. Stigla je do prve stepenice, pa do druge, i kad je nameravala doseći i treću, osetila je ruku koja ju je zgrabila za nogu. Bio je neverovatno snažan. - Kujo! Zgrabio ju je za kosu i povukao joj lice do svoga. - Pokušaj to još jednom pa ću ti slomiti obe noge. Osetila je nož između lopatica. - Kreni! - Atanas ju je gurao do drvenog stuba i bacio je na tlo. - Ostani tu. Katarina je gledala dok je Atanas išao do hrpe kartonskih kutija vezanih jakim konopcem. Odrezao je dve dužine konopca i doneo ih do nje. - Stavi ruke iza stuba. - Ne, Atanas, ja... Pesnicom ju je udario u obraz i prostorija joj se zamaglila. Atanas se sagnuo do nje i prošaptao - Nikad mi ne kaži ne. Uradi šta ti kažem pre nego ti odsečem tvoju jebenu glavu. Katarina je stavila ruke iza stuba i trenutak kasnije je osetila kako joj useče članke dok ih je Atana spajao, vezujući ih. Osetila je kako joj ponestaje cirkulacije. - Molim te - rekla je. - Previše je stegnuto. - Dobro - nacerio se. Uzeo je drugi konopac i sada joj je stisnuo noge i vezao ih oko zglobova. Onda je ustao. - Evo nas - rekao je. - Sve je lepo i ugodno. - Popio je još jedan gutljaj iz boce. - Da li bi htela još malo pića? Katarina je zatresla glavom. Slegnuo je ramenima. - U redu. Gledala ga je kako bocu opet prinosi usnamg Možda će se napiti i zaspati, očajnički je razmišljala Katarina. - Pio sam više od četvrt litre dnevno - hvalio se Atanas. Praznu bocu je stavio na betonski pod. Dakle, vreme je za posao. - Šta, šta nameravaš učiniti.

181 - Učiniću mali nesrećan slučaj. Ovo će biti majstorsko delo. Morao bih Demirisu dvostruko naplatiti. Demiris! Dakle, to nije bio samo san. On je iz ovoga. Ali zašto? Katarina je gledala Atanasa kako ide prostorijom do velikog kotla. Skinuo je spoljašnju ploču proverio pilotsko svetlo i osam kontrolnih ploča koje su kontrolisale toplotu u poslovnom prostoru. Sigurnosni ventil je bio postavljen u čelični okviru koji ga je štitio. Atanas je uzeo komadi drveta i ugurao ga u okvir tako da sigurnosni venti nije mogao delovati. Kazaljka je bila postavljena n 65 stepena. Dok je Katarina gledala, Atanas je okrnuo kazaljku do maksimuma. Zadovoljan, vratio se Katarini. - Sećaš li se koliko smo neugodnosti imali s ovom peći? - upita je Atanas. - Dakle, bojim se da će peć, na kraju, ipak prsnuti. - Prišao je bliže Katarini. - Kad ta kazaljka dosegne preko dvesta stepeni, kotao će eksplodirati. Znaš li šta će se onda dogoditi? Otvoriće se plinovodi a ploče plamenika će ih zapaliti. Cela će zgrada eksplodirati kao bomba. - Ti si lud! Tu su nevini ljudi koji... - Nema nevinih ljudi. Vi Amerikanci verujete u srećne završetke, zar ne. Vi ste budale. Nema srećnih završetaka. - Sagnuo se i isprobao konopac koji je Katarinine ruke držao iza stuba. Gležnjevi su joj krvarili. Uže joj je zasecalo meso, a čvorovi su baš čvrsto stegnuti. Atanas je polako spuštao ruke preko Katarininih grudi, milujući ih, a onda se sagnuo i poljubio ih. - Velika je šteta što nemamo više vremena. Nikad nećeš znati šta si propustila. - Zgrabio ju je za kosu i poljubio joj usne. Dah mu je mirisao na rakiju. - Zbogom, Katarina. Ustao je. - Nemoj me ostaviti - molila ga je Katarina. - Da porazgovaramo i... - Moram uhvatiti avion. Vraćam se u Atinu. Gledala ga je kako se uputio prema stepeništu. - Ostaviću ti svetlo tako da možeš gledati kad se to dogodi. -Trenutak kasnije, Katarina je čula zatvaranje teških podrumskih vrata i škljocaj spoljnje brave, a onda je zavladala tišina. Bila je sama. Pogledala je na kazaljku kotla. Brzo se uspinjala. Dok je gledala, kazaljka je sa 70 prešla na 80 stepeni, i dalje se uspinjala. Očajnički se borila da oslobodi ruke, ali što je više natezala, to je vez bio čvršći. Opet je pogledala. Sad je kazaljka već stigla do 80 stepeni i uspinjala se. Nije bilo izlaza. Nikakvog. Alan Hamilton se kao ludak vozio Ulicom Vimpul upadajući i ispadajući iz saobraćaja, zanemarujući vike i trubljenje besnih vozača. Put je bio blokiran. Skrenuo je levo na Portland Plac, pa se zaputio prema Oksford Cirkusu. Promet je ovde bio gušći, usporavajući ga. U podrumu Ulice Bond broj 217, kazaljka na kotlu popela se do 95 stepeni. U podrumu je bilo sve toplije. Saobraćaj je gotovo stajao na istom mestu. Ljudi s vozili kućima, na večeru, u pozorište. Alan Hamilton je sedeo za upravljačem svojih kola, uznemiren. Je li trebalo da pozovem policiju? Ali kakvo bi dobro proisteklo iz toga? Moja neurotična pacijentkinja misli da će je ubiti? Policija bi se smejala. Ne, ja moram do nje. Promet je opet krenuo. U podrumu se igla popela do 150 stepeni. Prostorija je bila neizdrživo vruća. Opet je pokušavala osloboditi ruke, gležnjevi su joj bili sasvim zasečeni, konop je čvrsto držao.

182 Okrenuo se u Oksford Strit, jureći preko prelaza za pešake dok su prelazile dve stare žene. Iza se čuo oštar zvižduk policajca. Na trenutak je bio iskušenju da se zaustavi i potraži pomoć. Ali, nije bilo vremena za objašnjavanje. Nastavio je da vozi. Na raskršću se pojavio ogromni kamion i preprečio mu put. Alan Hamilton je nestrpljivo trubio. Nagnuo je glavu kroz prozor. - Kreni! Vozač kamiona se okrenuo da ga pogleda. - U čemu je stvar, drugar, voziš zbog vatre? Saobraćaj se pretvorio u režanje automobila. Kad se konačno raščistiolo, Alan Hamilton je nastavio voziti, jureći prema Bond Stritu. Put koji bi mu uzeo deset minuta potrajao je gotovo pola sata. U podrumu se igla popela na više od 200 stepeni. Konačno, blagoslovljeno, zgrada je bila na vidiku. Alan Hamilton je parkirao na trotoar preko puta zgrade. Otvorio je vrata i istrčao iz kola. Kad je potrčao prema zgradi, zaustavio se užasnut. Potreslo se tlo i cela je zgrada eksplodirala kao gigantska bomba, ispunjavajući vazduh plamenom i krhotinama. I smrću.

183 31. Atanas Syavić se osećao jako uzbuđeno. Izvršavanje ugovora uvek ga je dovodilo u takvo stanje. Uzeo je kao pravilo da ima polni odnos sa svojim žrtvama, muškim ili ženskim, pre nego ih ubije, i to mu je uvek bilo uzbudljivo. Sad se oseća nezadovoljenim jer nije bilo vremena da muči Katarinu ili da s njom vodi ljubav. Atanas je pogledao na sat. Još je bilo rano. Njegov avion poleće naveče u jedanaest sati. Uzeo je taksi do Šepard Marketa, platio vozaču, pa počeo lutati lavirintom ulica. Na uglovima ulica stajale su devojke koje su pozivale muškarce što su prolazili. - Halo, ljubavi, da li bi večeras hteo francusku lekciju? - Kako bi bilo da se malo zabavimo? - Jesi li zainteresovan za grčki? Ni jedna od žena nije se približila Atanasu. Prišao je visokoj plavojki koja je imala kratku kožnu suknju i bluzu, i cipele s visokim potpeticama. - Dobro veče - učtivo će Atanas. Pogledala ga je, raspoložena. - Hej, dečačiću, zna li tvoja mama da si vani? Atanas se stidljivo nasmešio. - Da, gospođo. Mislio sam ako niste zauzeti... Prostitutka se smejala. -Tako, doista? A šta bi ti učinio da nisam zauzeta? Jesi li ikad pre vodio ljubav s devojkom? - Jednom - potiho će Atanas. - Svidelo mi se. - Ti si veličine klena - smejala se devojka. - Ja obično male klenove bacam natrag, ali je bedna noć. Imaš li deset šilinga? - Da, ma'am. - U redu, ljubavi. Hajdemo gore. Povela je Atanasa kroz vrata, pa preko dva reda stepenica do jednosobnog stana. Atanas joj je dao novac. - Dobro, da vidimo da li znaš šta ćeš s tim, ljubavi. Razodenula se i gledala Atanasa kako se svlači. Gledala ga je iznenađeno. - Moj Bože! Ti si ogroman. - Jesam li? Ušla je u krevet i rekla. - Budi pažljiv. Nemoj me ozlediti. Atanas je pošao prema krevetu. Obično bi uživao tući kurve. To mu je povećavalo seksualno uzbuđenje. Ali je znao da sad nije vreme da učini nešto sumnjivo ili da ostavi trag koji bi policija mogla slediti. Pa se Atanas samo nasmešio i rekao joj: - Ovo je tvoja srećna noć. - Šta? - Ništa. - uspeo se na nju, zatvorio oči i uronio u nju, povredivši je, a to je bila Katarina koja je vriskala moleći milost, moleći ga da prestane. A on je udarao u nju divljački, sve jače i jače, njeni su ga krici uzbuđivali sve dok konačno nije sve prasnulo, a on utonuo na krevet, zadovoljan.

184 - Moj Bože - rekla je žena. - Ti si neverovatan. Atanas je otvorio oči i nije bio s Katarinom. Bio je s ružnom kurvom u groznoj sobi. Odenuo se i uzeo taksi do svog hotela. U sobi je spakovao stvari i odjavio se iz hotela. Kad se uputio prema aerodromu bilo je devet i trideset. Imao je dosta vremena da uhvati svoj avion. Pred šalterom Olimpik Ervajza bio je mali red. Kad je Atanas došao do vrha reda, dao je službeniku svoju kartu. - Je li let na vreme? - Da. - Službenik je pogledao ime na karti. Atanas Stavić. Opet je pogledao u Atanasa, a onda kradomice bacio pogled na čoveka koji je stajao u blizini, pa mu klimnuo. Čovek je prišao šalteru. - Mogu li videti vašu kartu? Atans mu je predao kartu. - Da li nešto nije u redu? - upita. Čovek je rekao: - Bojim se da je ovaj let prebukiran. Ako biste hteli poći sa mnom u ured, pa ću pokušati da sve to ispravim. Atanas je slegnuo ramenima. - U redu. - Sledio je čoveka do kancelarije, ispunjen osećajem euforije. Demiris je dosad verovatno izašao iz zatvora. Bio je previše važan čovek da bi ga pravda dohvatila. Sve je prošlo onako kako je trebalo, savršeno. Uzeće pedeset hiljada dolara i staviti ih na švajcarski račun s numerisanom šifrom. A onda mali odmor. Možda Rivijera, ili Rio. Voleo je muške prostitutke u Riju. Atanas je ušao u kancelariju i zaustavio se, zureći. Prebledeo je. - Ti si mrtva! Ti si mrtva! Ja sam te ubio! - Bio je to krik. Atanas je još vrištao dok su ga iz kancelarije odvodili u policijska kola. Gledali su ga kako odlazi, a onda se Alan Hamilton okrenuo Katarini. - Završilo je, draga, konačno je završilo.

185 32. U podrumu, nekoliko sati pre, Katarina je očajnički pokušavala osloboditi ruke. Što se više borila, to je konopac bio napetiji. Prsti su joj se ukočili. Stalno je pogledavala na kazaljku kotla. Igla se uspela do 120 stepeni. Kad ta kazaljka dosegne preko 200 stepeni, kotao će eksplodirati. Mora postojati neki izlaz iz ovoga, mislila je Katarina. Mora postojati! Oči su joj se zadržale na boci od rakije koju je Atanas bacio na pod. Buljila je u nju i srce joj je stalo divlje tući. Postoji šansa! Kad bi ona samo mogla... Katarina se skljokala niz stup i ispružila nogu prema boci. Bila je izvan dosega. Još se klizala, a iveri drvenog stupa zasecali su joj leđa. Boca je bila udaljena još samo dva i po santimetra. Katarinine se oči ispuniše suzama. Još jedan pokušaj, mislila je. Samo još jedan. Još se spustila, a leđa su joj bila izbodena treskama. Opet se pomerila svom snagom. Nogom je dotakla bocu. Pažljivo. Nemoj je odgurnuti. Polako, polako, zahvatila je vrat boce s užetom kojim su joj bili vezani gležnjevi. Vrlo oprezno je privlačila nogu, potežući bocu sve bliže. Konačno je boca bila pored nje. Pogledala je na kazaljku. Uspela se do 140 stepeni, borila se protiv panike. Polako je pomicala bocu iza sebe. Prsti su je pronašli, ali su bili suviše ukočeni da je stegnu, a bili su u lokvi krvi sa članaka, čije je meso izjelo uže. U podrumu je bilo sve više vruće. Opet je pokušala. Boca se malo odklizla. Katarina je bacila pogled na kazaljku kotla. Sada je pokazivala 150 stepeni a činilo se da kazaljka upravo juri gore. Para je počela izlaziti iz kotla. Opet je nastojala dohvatiti bocu. Uspela je! Držala je bocu u vezanim rukama. Držeći je čvrsto, podigla je ruke i naglo ih spustila niz stup udarivši staklenom bocom po betonu. Ništa se nije dogodilo. Kriknula je od razočarenja. Opet je pokušala. Ništa. Kazaljka se neumoljivo penjala. 180! Katarina je duboko uzdahnula i udarila bocom svom snagom. Čula je kako je boca prsnula. Hvala Bogu. Pokrećući se šta je brže mogla, Katarina je stegnula razbijeni grlić boce u jednoj ruci, pa počela seći uže drugom rukom. Staklo joj je rezalo zglavke, ali je zanemarila bol. Osetila je kako je jedan konopac pukao a zatim se prekinuo i drugi. I odjednom je ruka bila slobodna. Brzo je olabavila konopac na drugoj ruci, pa odvezala konopce koji su joj stezali gležnjeve. Kazaljka je stigla do 193 stepeni. Iz peći su prodirali jaki mlazevi pare. Katarina je istegla gležnjeve. Atanas je zabravio vrata podruma. Nema vremena za beg iz zgrade pre eksplozije. Katarina je potrčala do peći i stala trzati komad drva koji je odsekao sigurnosni vetnil. Bio je čvrsto utisnut. Preko 200! Odluku je morala doneti u deliću sekunde. Potrčala je prema dalekim vratima koja su vodila u sklonište protiv bombi, otvorila ih i brzo ušla. Skupila se na betonskom podu velikog bunkera, teško dišući, a posle pet sekundi čula se strašna eksplozija i činilo se da se cela prostorija trese. Ležala je u mraku, boreći se za dah, slušajući grmljavinu plamena. Bila je sigurna. To je prošlo. Ne, još ne, pomisli Katarina. Još ima nešto što moram učiniti. Kad su je sat posle pronašli vatrogasci i izveli je, Alan Hamilton je bio tamo. Katarina je potrčala u njegov zagrljaj. Čvrsto ju je stegao.

186 - Katarina, draga. Tako sam se uplašio! Kako si... - Kasnije - rekla je Katarina. - Moramo zaustaviti Atanasa Stavića.

187 33. Venčali su se u crkvi blizu farme Alanove sestre u Suseksi, u privatnom ambijentu. Alanova sestra je bila ugodna žena koja je izgledala tačno kao na fotografiji koju je Katarina videla u njegovoj ordinaciji. Njen je sin bio u školi. Katarina i Alan su proveli miran vikend na farmi i odleteli u Veneciju na medeni mesec. Venecija je bila jarko obojena stranica iz knjige srednjovekovne povesti, očaravajući plutajući grad kanala i 120 ostrva, koji spajaju četiri stotine mostova. Alan i Katarina su sleteli na venecijski aerodrom Marco Polo, blizu Mestra, pa su uzeli motorni čamac do terminala na Piaci San Marko. Smjestili su se u Rojal Danieli, lepom starom hotelu blizu Duždeve palate. Apartman je bio odličan, ispunjen lepim antičkim nameštajem, a gledao je na Kanal Grande. - Šta bi htela najpre uraditi? - upita je Alan. Katarina mu je prišla i obavila ga rukama. - Pogodi. Posle su se rasprakovali. Venecija je bila zaceljenje, balzam koji je učinio da Katarina zaboravi strašne košmare i užase prošlosti. Ona i Alan su krenuli u istraživanje. Piaca San Marko bila je nekoliko stotina metara od hotela, a stolećima udaljena u vremenu. Crkva sv. Marka bila je umetnička galerija i katedrala, sa zidovima i plafonima oslikanim mozaicima i freskama koji su oduzimali dah. Posetili su Duždevu palatu, ispunjenu bogatim odajama, i stajali na Mostu uzdaha, koji su, pre stoleća, prelazili zatvorenici na putu prema smrti. Obišli su muzeje i crkve, i neka ostrva. Zaustavš su se u Muranu da gledaju duvanje stakla, i u Buranu da vide žene koje pletu čipke. Pošli su motornim čamcem do Torcela i večerali u Locandi Cipriani, u lepom vrtu ispunjenom cvećem. A Katarina se setila vrta u samostanu, sećajući se kako je tada bila izgubljena. Pogledala je preko stola u svog ljubljenog Alana i mislila: Hvala ti, Bože. Mercerie su bile glavne trgovačka ulica, u kojoj su pronašli divne trgovine: Rubeli za tkanine, Caseluza cipele, Giocondo Casini za antičke predmete. Večerali su u Guadri, Al Graspo de Ua, i u Haris Baru. Vozili su se u gondolama i u manjim sandolinama. U petak, pri kraju njihovog boravka, odjednom se spustio prolom oblaka i jaka oluja. Katarina i Alan su trčali do utočišta svog hotela. Kroz prozor su gledali oluju. - Žao mi je zbog kiše, gospođo Hamilton - rekao je Alan. - Brošure su obećavale sunce. Katarina se nasmešila. - Koja kiša? Ja sam tako srećna, dragi. Munje su bljeskale nebom a onda se začu prasak grmljavine, drugi je zvuk bljesnuo u Katarininoj svesti: eksplozija kotla. Okrenula se Alanu. - Nije li ovo dan kad porota donosi odluku. Oklevao je. - Da. Nisam o tome govorio jer... - Ja sam sasvim u redu. Hoću znati.

188 Pogledao ju je na trenutak, a onda klimnu. - Tako je. Katarina je gledala Alana kako odlazi u ćošak sobe do radio-aparata. Uključio ga je. Okretao je kazaljku sve dok nije došao do stanice BBC-a koja je prenosila vesti. "... i premijer je danas podneo ostavku. Premijer će pokušati sastaviti novu vladu" Radio je pucketao a glas se pojavljivao i nestajao. - To je prokleta električna oluja - rekao je Alan. Opet se začuo zvuk. " ... u Atini se suđenje Konstantinu Demirisu napokon primaklo kraju, a porota je pre nekoliko minuta donela svoju odluku. Na veliko iznenađenje, odluka... " Radio je zamro. Katarina se okrenula Alanu. - Šta misliš kakva je bila odluka? Uzeo ju je među ruke. - Zavisi o toga da li veruješ u srećne završetke.

189 EPILOG Pet dana pre početka suđenja Konstantinu Demirisu, čuvar je otvorio vrata njegove ćelije. - Imate posetioca. Konstantin Demiris je podigao pogled. Osim odvetnika, do tada mu nisu puštali druge posetioce. Odbio je da pokaže bilo kakvu znatiželju. Kopilad je postupala prema njemu kao prema običnom kriminalcu. Ali im on neće dati zadovoljštinu pokazujući bilo kakve osećaje. Sledio je čuvara, hodnikom do male sobe za sastanke. - Unutra. Demiris je ušao i zaustavio se. Obogaljeni se starac skvrčio u invalidskim kolicima. Kosa mu je bila snežno bela. Lice mu je bilo avetinjska krparija crvenog i belog isprečenog tkiva. Usne su mu bile stegnute. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati ko je njegov posetilac. Lice mu je postalo pepeljaste boje. - Moj Bože! - Ja nisam duh - rekao je Napoleon Cotas. - Glas mu je bio hrapavo struganje. - Dođi, Kosta. Demiris je jedva progovorio. - Vatra... - Skočio sam kroz prozor i slomio kičmu. Moj me majordomus uklonio pre dolaska vatrogasaca. Nisam hteo da znaš da sam još živ. Bio sam preumoran da bi se dalje borio s tobom. - Ali... našli su telo. - Moj domar. Demiris je utonuo na stolicu. - Ja... ja sam srećan što si živ - rekao je slabašnim glasom. - Trebalo bi da budeš. Ja ću ti spasiti život. Demiris ga je pažljivo gledao. - Hoćeš? - Da. Ja ću te braniti. Demiris se glasno nasmejao. - Zaista, Leone. Nakon svih tih godina ti me smatraš za budalu? Šta te navodi na pomisao da bih svoj život stavio u tvoje ruke? - Zato jer sam ja jedini koji te može spasiti, Kosta. Konstantin Demiris je ustao. - Ne, hvala. - Uputio se prema vratima. - Razgovarao sam sa Spirosom Lambrouom. Privolio sam ga da posvedoči da je bio s tobom kad je njegova sestra bila ubijena. Demiris se zaustavio i okrenuo. - Zašto bi on to učinio? Cotas se nagnuo na stolici. - Zato jer sam ga uverio da bi uzimanje tvog bogatstva bilo slađom osvetom od uzimanja tvog života. - Ja ne razumem. - Uverio sam Lambroua da ćeš mu, bude li svedočio u tvoju korist, predati svoje bogatstvo. Svoje brodove, svoje kompanije - sve šta poseduješ. - Ti si lud!

190 - Jesam li? Razmisli o tome, Kosta. Njegovo svedočenje ti može spasiti život. Je li ti bogatstvo važnije od života? Nasta duga šutnja. Demiris je opet seo. Pomno je gledao u Cotasa. - Lambrou je voljan posvedočiti da sam ja bio s njim kad je Melina ubijena? - Tako je. - I za uzvrat hoće... - Sve što imaš. Demiris je zatresao glavom. - Morao bih zadržati svoj... - Sve. Želi te sasvim ogoliti. Vidiš, to je njegova osveta. Demirisu je tu bilo nešto zagonetno. - A šta ti dobivaš od svega ovoga, Leone? Cotasove su se usne razvukle u ciničan osmeh. - Ja dobijam sve to. - Ja... ja ne razumem. - Pre nego predaš Helenik Trejd Korporejšn Lambrou, ti ćeš svu svoju imovinu preneti na novu kompaniju. Ta kompanija pripada meni. Demiris je zurio u njega. - Tako Lambrou ništa ne dobiva. Cotas je slegnuo ramenima. - Postoje pobednici i pobeđeni. - Hoće li Lambrou posumnjati? - Ne na način kako ja budem postupio. Demiris je rekao: - Kad si mogao prevariti Lambroua, kako mogu znati da nećeš mene? - To je vrlo jednostavno, moj dragi Kosta. Ti si zaštićen. Ti imaš potpisan sporazum da će nova kompanija pripasti meni samo pod uslovom da budeš oslobođen. Ako te proglase krivim, ja ništa ne dobivam. Po prvi put je Konstantin Demiris osetio da je zainteresovan. Sedeo je i buljio u obogaljena odvetnika. Da li bi on vodio odbranu na moju štetu i izgubio stotine miliona dolara samo da mi se osveti? Ne. On nije tako velika budala. - U redu. - Demiris je to izgovorio polako. - Saglasan sam. Cotas je rekao: - Dobro. Sad si spasio sebi život, Kosta. Spasio sam više od toga, trijumfalno je razmišljao Demiris. Ja imam skrivenih sto miliona dolara gde ih niko ne može pronaći. Cotasov je sastanak s Lambrouom teško protekao. Zamalo je Cotasa izbacio iz svoje kancelarije. - Vi želite da svedočim i čudovištu spasim život? Nestanite odavde. - Vi želite osvetu, zar ne? - upita ga Cotas. - Da. I dobivam je. - Zaista? Vi znate Kostu. Njemu bogatstvo više znači od života. Ako ga pogube, bol će mu potrajati samo nekoliko minuta, ali ako ga slomite i sve mu oduzmete, ako ga prisilite da kroz život prolazi bez novca, odredićete mu mnogo veću kaznu, Bilo je istine u tome šta je rekao odvetnik. Demiris je bio najpohlepniji čovek kojeg je ikad upoznao. - Kažete da pristaje potpisati da sve što ima predaje meni? - Sve. Svoju flotu, svoje poslove, svaku kompaniju koju ima. Bio je to veliki izazov. - Pustite me da razmislim o tome. - Lambrou je gledao kako odvetnik gura kotače i izlazi iz kancelarije. Jadno kopile, pomislio je. Zbog čega ima živeti?

191 U pola noći je Spiros Lambrou telefonirao Napoleonu Cotasu. - Odlučio sam se. Imamo sporazum. Štampa se pomamila. Ne samo da Konstantinu Demirisu sude zbog ubistva svoje žene, već ga brani čovek koji je došao iz mrtvih, sjajan kriminalistički advokat za koga se verovalo da je poginuo u požaru. Suđenje je održano u istoj sudnici u kojoj su sudili Noeli Pejdž i Lariju Daglasu. Konstantin Demiris je sedeo na klupi za optužene, ogrnut fluidom nevidljivosti. Napoleon Cotas je sedeo pored njega u invalidskim kolicima. Optužbu je predstavljao specijalni tužilac Delma. Delma se obratio poroti. - Konstantin Demiris je jedan od najmoćnijih ljudi na svetu. Njegovo mu ogromno bogatstvo daje mnoge privilegije. Ali ima jedna privilegija koju mu ne daje. A to je pravo na hladnokrvno ubistvo. Niko nema to pravo. - Okrenuo se Demirisu. - Optužba će bez ikakve sumnje dokazati da je Konstantin Demiris kriv zbog okrutnog ubistva žene koja ga je volela. Kad završite slušanje dokaznog postupka, uveren sam da postoji samo jedna odluka koju možete doneti. Kriv zbog ubistva s predumišljajem. - Vratio se na svoje mesto. Glavni sudija se okrenuo Napoleonu Cotasu. - Da li obrana spremna za uvodnu izjavu? - Jesmo, vaša časti. - Cotas se dovezao ispred porote. Na njihovim je licima mogao ugledati izraz sažaljenja, dok su pokušavali da ne gledaju na njegovo groteskno lice i obogaljeno telo. - Konstantin Demiris nije ovde na suđenju zato jer je bogat ili moćan. Ili je možda zbog toga dovučen u ovu sudnicu. Slabi uvek žele srušiti snažne, je li tako? Gospodin Demiris može biti kriv što je bogat i moćan, ali ima nešto što ću dokazati s apsolutnom sigurnošću - on nije kriv za ubistvo svoje žene. Suđenje je počelo. Tužilac Delma je ispitivao policijskog poručnika Teofilosa, koji je stajao na mestu za svedoke. - Da li biste opisali šta ste videli kad ste ušli u Demirisovu kuću na obali, poručniče? - Stolice i stolovi su bili prevrnuti. Sve je bilo razbacano. - Izgledalo je kao da se tu vodila strašna borba? - Da, gospodine. Izgledalo je kao da je kuća bila poharana. - Na mestu zločina ste pronašli krvav nož, je li tako? - Da, gospodine. - A na nožu su bili otisci prstiju? - To je tačno. - Kome su pripadali? - Konstantinu Demirisu. Oči članova porote pogledaše prema Demirisu. - Kad ste pretraživali kuću, šta ste još našli? - U stražnjem delu ormara pronašli smo okrvavljene kupaće gaćice na kojima su bili Demirisovi inicijali. - Nije li moguće da su te kupaće gaćice već dugo bile u kući?

192 - Ne, gospodine. Bile su mokre od morske vode. - Hvala vam. Bio je red na Napoleonu Cotasu. - Istražitelju Teofilosu, imali ste priliku da lično razgovarate s optuženim, je li tako? - Da, gospodine. - Kako biste ga fizički opisali? - Dakle... - Istražitelj je pogledao u pravcu gde je sedeo Demiris. - Rekao bih da je veliki muškarac. - Je li delovao snažno? Mislim na fizičku snagu. - Da. - Ne kao čovek koji bi razbucao i uneredio sobu kako bi ubio svoju ženu. Delma je bio na nogama. - Prigovor. - Podržan. Odbrana će se uzdržati od vođenja svedoka. - Izvinjavam vam se, vaša časti. - Cotas se okrenuo istražitelju. Nakon vašeg razgovora s gospodinom Demirisom, da li biste ga ocenili kao pametnoga čoveka? - Da, gospodine. Mislim da se ne može postati tako bogat ukoliko nisi prilično mudar. - Ne mogu a da se ne saglasim s vama, poručniče. A to nas dovodi do zanimljivoga pitanja. Kako bi čovek poput Konstantina Demirisa mogao biti tako glup da počini ubistvo i na mestu događaja, zločina, ostavi nož sa svojim otiscima i okrvavljene kupaće gaćice? Ne biste li rekli da to nije mnogo pametno? -U košmaru zločina ljudi ponekad rade čudne stvari. - Policija je pronašla zlatno dugme s jakne koju je Demiris navodno nosio. Je li to tačno? - Da, gospodine. - A to je važan deo dokaza protiv gospodina Demirisa. Policijska je pretpostavka da mu je žena otrgla dugme u borbi kad ju je pokušao ubiti. Je li tako? - Tako je. - I tako, imamo jednog čoveka koji se redovno i vrlo pažljivo odevao. Dugme mu je otkinuto s prednjeg dela vetrovke ali on to ne opaža. Onda on svlači vetrovku i veša je u orman i to još ne primećuje. To optuženog ne bi samo predstavilo glupim, već i slepim. Gospodin Katelanos je stajao na mestu za svedoke. Vlasnik detektivske agencije je svim silama nastojao iskoristiti te svoje trenutke. Delma ga je ispitivao. - Vi ste vlasnik privatne detektivske agencije? - Da, gospodine. - A nekoliko dana pre nego je gospođa Demiris bila ubijena, došla vam je u posetu? - Tako je. - Šta je htela? - Zaštitu. Rekla je da se namerava razvesti od svoga muža a on joj je zapretio da će je ubiti. U publici se začu žagor. - Tako, gospođa Demiris je bila jako uznemirena? - O, da, gospodine. Zacelo je bila.

193 - A vašu je agenciju angažovala da je čuva od njenog muža? - Da, gospodine. - To je sve, hvala vam. - Delma se okrenuo Cotasu. - Vaš svedok. Cotas je dogurao invalidska kolica do mesta za svedoke. - Gospodine Katelanos, koliko dugo ste u detektivskom poslu? - Gotovo petnaest godina. Cotas je bio impresioniran. - Dakle, to je dugo vremena. Vi mora da ste doista dobri u svom poslu. - Pretpostavljam da jesam - skromno će Katelanos. - Dakle, vi imate mnogo iskustva s ljudima koji su nevolji. - Zbog toga dolaze k meni - samodopadno će Katelanos. - A kad je gospođa Demiris došla k vama, da li vam se ona učinila malo zabrinuta, ili... - O, ne. Bila je vrlo zabrinuta. Mogli bismo reći da je bila uspaničena. - Tako. Zato jer se bojala da će je njen muž ubiti. - Tako je. - I onda, kad je napustila vašu kancelariju, kolik ste operativaca poslali za njom? Jednog? Dvojicu? - Nikoga nisam poslao za njom. Cotas se namrgodio. - Ja ne razumem. Zašto? - Rekla je da ne želi da počnemo pre ponedeljka. Cotas ga je gledao, iznenađen. - Bojim se da me zbunjujete gospodine Katelanos. Žena koja je u vaš ured došla preplašena jer je muž namerava ubiti jednostavno je otišla od vas rekavši vam da joj zaštita nije potrebna pre ponedeljka? - Da, da. To je tačno. Napoleon Cotas je rekao gotovo samom sebi: - Čovek se pita koliko je gospođa Demiris zapravo bila prestrašena, zar ne? Kao svedokinja se pojavila Demirisova kućna pomoćnica. - Vi ste baš čuli razgovor između gospođe Demiri i njenog supruga, telefonski razgovor? - Da, gospodine. - Da li biste nam ispričali taj razgovor? - Gospođa Demiris je rekla svome mužu da želi razvod a on je rekao da joj ga neće dati. Delma je pogledao na porotu. - Tako. - Opet se okrenuo svedokinji. - Šta ste još čuli? - Rekao joj je da se s njim sastane u kući na obali u tri sata, i da dođe sama. - Rekao joj je da dođe sama? - Da, gospodine. I rekla je da pozovem ako se ne vrati do šest, policiju. Porota je vidljivo reagovala. Uperili su pogled u Demirisa. - Nema više pitanja. - Delma se okrenuo Cotasu. - Vaš svedok. Napoleon Cotas se dovezao blizu mesta za svedoke. - Vaše je ime Andrea, zar ne? - Da, gospodine. - Nastojala je da ne gleda unakaženo lice.

194 - Andrea, rekli ste da ste čuli gospođu Demiris kako kaže svom mužu da hoće razvod i da ste čuli gospođu Demiris kako kaže da joj ga neće dati, te da joj je rekao da dođe u kuću na obali u tri sata, i to sama. Je li tako? - Da, gospodine. - Vi ste pod zakletvom, Andrea. To vi uopšte niste čuli. - O, da, jesam, gospodine. - Koliko telefona ima u sobi u kojoj je bio taj razgovor? - Zašto, samo jedan. Napoleon Cotas se dogurao još bliže svedokinji. - Vi niste slušali razgovor preko drugog telefona? - Ne, gospodine. Ja to nikad ne bih učinila. - Istina je da ste čuli samo šta je govorila gospođa Demiris. Bilo je nemoguće da čujete šta govori njen suprug. - O. Ja pretpostavljam... - Drugim rečima, vi niste čuli gospodina Demirisa kako preti svojoj ženi ili da dođe u kuću na obali, i bilo šta drugo. Vi ste uobrazili sve to zbog onoga šta je govorila gospođa Demiris. Andrea je bila zbunjena. - Pretpostavljam da biste mogli tako reći. - Ja to tako kažem. Zašto ste bili u sobi dok je gospođa Demiris telefonirala? - Rekla mi je da joj donesem čaj. - I doneli ste ga. - Da, gospodine. - Odložili ste ga na sto. - Da, gospodine. - Zašto onda niste otišli? - Gospođa Demiris mi je rukom mahnula da ostanem. - Ona je htela da čujete razgovor ili ono šta bi trebalo da je bio razgovor? - Ja... ja pretpostavljam tako. Glas mu je bio poput biča. - Dakle, vi ne znate je li ona preko telefona razgovarala sa svojim mužem ili, zapravo, nije ni sa kim razgovarala? - Cotas je kolica dovukao još bliže. - Ne nalazite li da je čudno da je gospođa Demiris usred ličnog razgovora zatražila od vas da ostanete u sobi i slušate? U mojoj kući je običaj da lične razgovore ne sluša osoblje. Ne. Ja smatram da razgovora uopšte nije bilo. Gospođa Demiris nije ni sa kim razgovarala. Ona je pravila nameštaljku svom mužu kako bi mu u ovoj sudnici bilo suđeno za zločin koji nije učinio. Ali Konstantin Demiris nije ubio svoju ženu. Dokazi protiv njega su vrlo pažljivo postavljeni. Ni jedan pametan čovek ne bi iza sebe ostavio toliko očitih znakova koji bi upućivali na njega. A Konstantin Demiris je uza sve ostalo i pametan čovek. Suđenje se nastavilo još deset dana s optužbama i protuoptužbama, i stručnim svedočenjem policije i istražnog suca. Prevladavalo je mišljenje da je Konstantin Demiris verovatno kriv.

195 Napoleon Cotas je sačuvao svoju bombu sve do kraja. Doveo je Spirosa Lambroua na mesto za svedoke. Pre nego je počelo suđenje, Demiris je potpisao biležnički ugovor koji je Helenik Trejd Korporejšn i svu njegovu imovinu preneo na Spirosa Lambroua. Dan ranije je ta imovina bila tajno prenesena na Napoleona Cotasa uz uslov da će ugovor stupiti na snagu samo ako Konstantin Demiris bude oslobođen na suđenju. - Gospodine Lambrou, vi i vaš šurak, Konstantin Demiris, niste se dobro slagali, zar ne? - Ne, nismo. - Zapravo, bi li bilo pravedno reći da ste mrzili jedan drugog? Labrou je pogledao Konstantina Demirisa. - To bi čak moglo biti preblago rečeno. - Onog dana kad je vaša sestra iščezla, Demiris je rekao policiji da on nije bio ni blizu kuće na obali, da je zapravo, u tri sata, u vreme koje su odredili kao vreme smrti vaše sestre, imao sastanak s vama na Akrokorintu. Kad vas je policija upitala za taj sastanak, vi ste ga porekli. - Da, tako je. - Zašto? Lambrou je bez reči sedeo izvesno vreme. Glas muje bio ispunjen ljutnjom. - Demiris se sramotno odnosio prema mojoj sestri. Stalno ju je zlostavljao i ponižavao. Hteo sam da bude kažnjen. Ja sam mu bio potreban za alibi. Nisam mu ga hteo dati. - A sada? - Više ne mogu živeti s tom laži. Osećam da mora reći istinu. - Jeste li se vi i Konstantin Demiris sastali n Akrokorintu toga poslepodneva? - Da, istina je, jesmo. U sudnici je nastala graja. Delma je ustao, bleda lica. - Vaša časti. Ja se protivim... - Protivljenje uskraćeno. Delma je potonuo na stolici. Konstantin Demiris se nagnuo napred, sjajnih očiju. - Kažite nam o tom sastanku. Je li to bila vaš ideja? - Ne. To je bila Melinina ideja. Obojicu nas je zavarala. - Zavarala vas, kako? - Melina mi je telefonirala i rekla mi da njen muž želi sastanak sa mnom u vikend kućici, da bismo razgovarali o jednom poslovnom sporazumu. Onda je telefonirala Demirisu i rekla mu da sam ja zatražio da održimo taj sastanak. Kad smo stigli, ustanovili sm da jedan drugome nemamo šta reći. - A sastanak je održan usred poslepodneva, u ustanovljeno vreme smrti gospođe Demiris? - To je tačno. - Od Akrokorinta do kuće na obali ima četiri sata vožnje. Ja sam to izmerio. - Napoleon Cotas je gleda na porotu. - Dakle, ne postoji nikakav način da je Konstantin Demiris mogao biti u tri sati na Akrokornatu, pa se vratiti u Atinu pre sedam. - Cotas se okrenu Spirosu Lambrou. - Vi ste pod zakletvom, gospodin Lambrou. Je li istina ono što ste sada ispričali sudu. - Jeste. Tako mi Bog pomogao.

196 Napoleon Cotas se odvezao prema poroti. - Dame i gospodo - zastrugao je - postoji samo jedna odluka koju možete doneti. - Svi su ga napeto slušali. - Konstantin Demiris nije kriv. Da je optužba tvrdila da je optuženi nekoga unajmio da mu ubije ženu, onda bi mogla postojati izvesna sumnja. Ali, nasuprot tome, njihov se čitav predmet zasniva na takozvanim dokazima da je optuženi bio u toj sobi, i da je sam ubio svoju ženu. Učene sudije će vas poučiti da u ovom suđenju moraju biti dokazana dva bitna elementa: motiv i mogućnost. Ne motiv ili mogućnost, već motiv i mogućnost. U pravnoj nauci su to sijamski blizanci - nepodeljivi. Dame i gospodo, optuženi je mogao ili nije mogao imati motiva, ali je ovaj svedok bez sumnje dokazao da optuženi nije bio ni blizu mesta zločina u vreme kad se dogodio. Porota je izbivala četiri sata. Konstantin Demirns ih je gledao kako ulaze u sudnicu. Izgledao je bledo i teskobno. Cotas nije gledao u porotu. Gledao je u lice Konstantina Demirisa. Demirisovo samopouzdanje i nabusitost su iščezli. Bio je čovek suočen sa smrću. Glavni sudija je zapitao: - Je li porota donela odluku o krivici? - Da, vaša časti. - Predsednik porote je držao komad papira. - Neka podvornik donese odluku, molim. Podvornik je prišao porotniku, uzeo list papira, pa ga predao sudiji. On je otvorio papir i pogledao ga. - Porota nalazi da optuženi nije kriv. U sudnici je nastao urnebes. Ljudi su ustajali, neki su aplaudirali, drugi su siktali. Izraz Demirisova lica bio je ekstatičan. Duboko je udahnuo, ustao i prišao Napoleonu Cotasu. - Uspeo si - rekao je. - Mnogo ti dugujem. Cotas ga je pogledao u oči. - Ne više. Ja sam vrlo bogat, a ti vrlo siromašan. Hajdemo. Moramo proslaviti. Konstantin Demiris je gurao Cotasova invalidsk kolica kroz gomilu koja je milila oko njih, pa pored reportera, do parkirališta. Cotas je je pokazao na kola parkirana pored ulaza. - Moja kola su ovde. Demiris ga je odgurao do vrata. - Zar nemaš vozača. - Ne treba mi. Ja sam ova kola specijalno prepravi tako da ih mogu sam voziti. Pomozi mi da uđem. Demiris je otvorio vrata i podigao Cotasa na sedište. Sklopio je kolica i stavio ih na stražnje sedište. Demiris je ušao u kola i seo pored Cotasa. - Ti si i dalje najveći advokat na svetu - nasmeši se Konstantin Demiris. - Da. - Napoleon Cotas je stavio kola u brzinu stao voziti. - Šta ćeš ti sada, Kosta? Demiris će oprezno: - O, nekako ću se snaći. - Sa sto miliona dolara mogu opet izgraditi svoje carstvo. Demiris se zahihotao. - Spiros će biti priličn uzbuđen kad nađe kako si ga nasamario. - Ništa ne može učinita oko toga - uveravao ga je Cotas. - Ugovor koji je potpisao daje mu kompaniju koja je bezvredna. Uputili su se u brda. Demiris je gledao kako Cotas rukuje ručicama koje su upravljale papučicom za gas kočnicom. - Ti sa tim vrlo dobro rukuješ. - Naučiš ono šta moraš naučiti - rekao je Cotas. Uspinjali su se uskim planinskim putem. - Kamo idemo?

197 - Na vrhu imam malu kuću. Popićemo čašu šampanjca, a zatim ću pozvati taksi koji će te vratiti u grad. Znaš, Kosta, razmišljao sam. Sve što se dogodilo... Noelina smrt i smrt Larija Daglasa. I jadni Stavros. Ni jedna od tih smrti nije bila zbog novca, je li tako? - Okrenuo se da pogleda Demirisa. - To je sve bilo zbog mržnje. Mržnje i ljubavi. Voleo si Noelu. - Da - rekao je Demiris. - Voleo sam Noel. - I ja sam je voleo - na to će Cotas. - To nisi znao, zar ne? Demiris ga je iznenađeno pogledao. - Ne. - A ipak sam ti pomogao da je ubiješ. Zbog toga sebi nikada nisam oprostio. Jesi li ti sebi oprostio, Kosta? - Zaslužila je šta je dobila. - Na kraju svi zaslužimo šta dobijemo. Ima nešto što ti nisam rekao, Kosta. Ta vatra - od te noći ja stalno osećam neizdržive muke. Lekari su me pokušavali opet sastaviti, ali to zapravo nije uspelo. Ja sam gadno obogaljen. - Pritisnuo je ručicu koja je ubrzala kola. Stadoše se brzo voziti duž oštrih krivina, uspinjući se sve više i više. Egejsko je more bilo daleko ispod njih. - Zapravo - Cotas će hrapavo - ja patim od takvih bolova da moj život više nije vredan daljeg življenja. - Opet je pritisnuo ručicu i kola pojuriše još brže. - Uspori - rekao je Demiris. - Ti voziš previše... - Zbog tebe sam ostao dosad živ. Odlučio sam da ti i ja zajedno umremo. Demiris se okrenuo zureći u Cotasa, užasnut. - O čemu to govoriš? Uspori, čoveče. Obojicu ćeš nas ubiti. - To je tačno - rekao je Cotas. Opet je pokrenuo ručicu. Kola su poskočila napred. - Ti si lud! - sada će Demiris. - Ti si bogat. Ne želiš umreti. Cotasove nagrđene usne pretvorile su se u užasnu imitaciju osmeha. - Ne, ja nisam bogat. Znaš li ko je bogat? Tvoja prijateljica, sestra Tereza. Sav tvoj novac dao sam samostanu u Joni. Jurili su prema slepoj krivini na strmom planinskom putu. - Zaustavi kola! - vrisnuo je Demiris. Pokušao je preuzeti volan od Cotasa, ali je to bilo nemoguće. - Daću ti sve šta želiš! - vikao je Demiris. - Stani! Cotas mu je rekao: - Ja imam ono šta želim. Idućeg su trenutka preleteli preko litice, pa niz strmo brdo, a kola su se okretala i prevrtala u grotesknoj pirueti smrti, sve dok najzad na dnu nisu pala u more. Nastala je strašna eksplozija, a onda duboka tišina večnosti.