Kapetan Kajman - Karl Maj

1

2

3 Naslov originala: Karl May — KAPITÄN KAIMAN Karl May — Verlag, Radenbeul bei Dresden 1921 Preveo sa nemačkog KONSTANTIN PETROVIĆ Sken i obrada: solicitor www.BalkanDownload.org _________________________________ I z d a n j e: Izdavačko preduzeće »Džepna knjiga«, Sarajevo, Maršala Tita 25 Z a i z d a v a č a: Abdulah Jasenković

4 SADRŽAJ 1. MIS ADMIRAL ..................................................................................5 2. DRUŠTVO TRAPERA......................................................................13 3. DEDLI-GAN ...................................................................................33 4. PROGONITELJI..............................................................................55 5. BEN KANING..................................................................................67 6. ZAVERA.........................................................................................83 7. SKLONIŠTE..................................................................................107 8. JEDAN GUSARSKI PODVIG .......................................................130 9. POMORSKA BITKA.......................................................................148 10. U HOBEKENU ............................................................................. 171

5 1. MIS ADMIRAL eki čovek visoka rasta izađe laganim korakom iz kola koja su se zaustavila pred kućom zlatara Timea. Blesak izloga obasja muške, lepe i oštre crte lica; ako bi se sudilo prema tanano povijenom nosu i brižljivo doteranoj crnoj bradici, moglo je da se nasluti da je bio Francuz ili Talijan. Kada je preskočio prag radnje, on doviknu sluzi: »Mark, odvezi se nazad u hotel i sačekaj dok se ne vratim!« »Razumem, gospodine grofe!« odgovori Mark Letrije; onda se sa radosnim osmehom obrati kočijašu: »Upravo tako! Jedanput, l ;a da zauzmem mesto milostivog gospodara«. On skoknu u kola i hteo je upravo da se ugodno smesti u zadnje sedište kad primeti začuđeno da ga je već neko preduhitrio sa druge strane. »Vidi šta namerava?« obrecnu se on na nasilnika. »Da se smesta izgubite iz kola, inače zlo s vama!« »Ah!« Bio je to jedini zvuk koji je mogao da razabere umesto odgovora; zvučao je preterano oštro i frktao je kao da divlja mačka priprema svoje gipke udove da skoči. Izgleda da je Mark poznavao ovaj preteći ton, on ustuknu od kolskih vrata sav izbezumljen. »Oprostite milostivi gospođine, zauzet sam«. »Zauzet?« čudio se Bretinji. »Čoveče, pa tebe je pamet ostavila!« »To što me je pamet ostavila, gospodine vikonte, ja sam je dobro zajedrio, iako ne bi bilo čudo da je pala u more. Vaša večera me, milostivi gospodine, premorila. Ali i nekog drugog moram da poslužim!« »Drugog? Ti da poslužiš? Tvoja pamet me doista zabrinjava«. »Milostivi gospodaru, moja pamet je uredu. Ona me ne plaši, ali me vi plašite. Pošto onaj drugi ili bolje rečeno druga —« Zvuk zvona ga prekinu. »Eto vam, gospodine vikonte! Ona zvoni, treba da idem!« N

6 On dohvati poslužavnik i htede brzo da napusti sobu. Bretinji ga zadrža. »Pa šta to treba da znači? Ta neće valjda —« »Nego šta, a tako, nisam vam još rekao da je ona ovde! Ona«. Ponovo ga prekinu. »Mark!« odjeknuo je jasan, prodoran glas iza susednih vrata otvorenih prema hodniku. Kada je Bretinji čuo ovaj zvuk on zaprepašteno ustuknu nekoliko koraka. »Dođavola!« uskliknu prebledevši. »Ta to je... ili me vara pamet — niko drugi nego Kleron!« Nije mogao da produži. Strahovit udarac pesnicom baci ga ustranu. »Tako, to ti je za mis Admiral kad nećeš da zapamtiš vitez de Sakar!« povika neko besno. »Beži na svoj posao! Ili dok se ti udostojiš ja treba da čekam na večeru?« Sluga ostavi komade posuđa na podu i nestade preko vrata. Stranac je stajao pred vikontom dvolično se smešeći. »Može li vitez de Sakar da pozove na večeru gospodina de Bretinjia?« »Je li moguće, ti si ovde! Kleron! Bio sam na putu da... mislio sam... verovao, ti si na — da... da... « »Uredu, uredu, gospodine vikonte! Vidim da ste onemeli od radosti zbog toga što sam vas uspešno iznenadila. Dođite u moju sobu gde će vam se pružiti prilika da se ponovo priberete!« Ona zapovedničkim pokretom pokaza prema vratima. Bretinji posluša naređenje i uđe u susednu sobu u kojoj je Mark revnosno nastojao da nadoknadi ono što je propustio. Stranac pređe preko stola hitrim pogledom. »Možeš sada ići, Mark! Zvoniću ako mi zatrebaš«. »Jedite, vikonte«, reče vitez. »Vaši živci treba da se okrepe!« Teško se moglo odoleti sjaju koji blesnu iz tamnog oka. Ne odgovorivši ni reči, Bretinji se prihvati pribora za jelo; nastala je duga tišina u kojoj se jedino čulo udaranje tanjira i zveckanje noževa i viljuški. Izgledalo je kao da se vikontu potpuno oduzeo dar govora; nije pomakao pogleda sa tanjira i pazio je da ne sretne poglede svoga

7 suseda sa druge strane; vitez konačno odloži svoju salvetu i zavali se udobno u široke jastuke stolice. Bretinji podrža njegov primer, pribra se i upita: »Kleron, kakav cilj ima tvoje prisustvo?« »Ni veći ni manji od tvoga«. »Ti si glavni jedrilac broda »l’Oribl«. Tvoje mesto je na brodu!« »Ti si kapetan broda »l’Oribl« i tvoje mesto je na njegovim daskama!« »Prepustio sam ti komandu zbog posla koji me očekivao u Hamburgu, kako ti je poznato«. »Nije to uopšte bilo putovanje iz razonode, kažem ti; bio je to naprotiv đavolski težak posao naplatiti od osiguravajućeg društva spasarinu za brig1 koji smo — spasili. A ipak držim da mi je to najlepše delo u životu što smo najpre posekli sve te proklete hrišćanske moreplovce i onda zarobljen i opljačkan brod kao krntiju koju smo zatekli bez gospodara dopremili u Baju, a u Hamburgu sam primio za svoj trud čak i platu od oštećenih brodovlasnika!« »Šteta je samo što dobre pare koje si naplatio u Hamburgu za naš zajednički napor rasipaš u unutrašnjosti zemlje u društvu koje je sasvim jasno. Pridobili su te, dragi moj, znam to sasvim dobro. Tvoja brada koja je doista lepo potkresivana i brižno negovana pomagala ti je uspešno u tvojim skupim avanturama. Bilo je uostalom drsko što si svoju spoljašnost tako malo izmenio i kako su dok si putovao kopnom mogli lako da te prepoznaju kao „kapetana Kajmana”!« »Ne rugaj se! Nisam se jasno izložio opasnom putu u stari svet zato da bi otišao ili otpirio ponovo natrag iz Hamburga. Bilo mi je osim toga poznato da je „l’Oribl” u sigurnim rukama«. »Dobro, sada sam ovde da ti dokažem da se naš dobri brod ne nalazi u mojim sigurnim rukama«. »Kako to?« upita Bretinji podignuvši naglo glavu. »Pisao si mi iz Hamburga da uputim ček na tvoju sadašnju adresu?« »Dakako«. »Jedan ček si primio?« 1 Brig — brod sa dve katarke i povišenim stražnjim jarbolom.

8 Vikont potvrdi glavom. »Idući nije stigao?« »Tako je! Zato sam u velikoj neprilici«. »To je razumljivo kad živiš tako rasipnički«. »Kako želiš —?« Vitez de Sakar se nasmeja sa omalovažavanjem. »Da li si ikada nešto učinio a da me nisi obavestio? — Moraćeš odsada da me ograničavaš da ne bi umro od gladi!« »Kako to misliš?« »Tačno onako kako kažem. To dokazuje moja tvrdnja da je „l’Oribl” u lošim rukama«. »Govoriš zagonetno!« uzviknu Bretinji prebledevši. »Ženo! Šta se desilo?« »Zarobljeni smo«. Te reči je izgovorila tako mirno, tako ravnodušno, ali su one strahovito delovale na vikonta. On skoči sa stolice kao da ga pokrenuše opruge; krv se još jače povuče iz njegovih obraza, oči su pretile da ne iskoče iz svojih duplji i ponavljao je sporo bez ikakva zvuka samo u slogovima: »Zarobljeni smo?!« »Da, zarobljeni! I sve je propalo, sve! Nijedan ekser, nijedna trunka našeg divnog broda „l’Oribl“ nije spašena. I nije niko ostao da prenese tu vest osim mene jedine! Sad znaš zašto je zapelo sa novcem«. Bretinji se obeshrabren sruči na svoju stolicu i osta tako nekoliko trenutaka kao mrtav. Onda dohvati čašu drhtavom rukom, ispi je naglo, napuni je ponovo i ponovo isprazni naiskap. »Nije moguće to što si rekla, mora da je nemoguće«. »Misliš da bih se onda nalazila ovde? Misliš da bih ostavila naše samo da bih ti ovde smetala u tvojim lepim avanturama? Ha!« Bretinji kao da nije primetio prezriv pokret koji je sledio poslednju reč; on se nestrpljivo trudio. »Pričaj! Moram sve da znam, sve! Odmah!« »Rado, poštovani moj! Moja beskonačna ljubav prema tebi onemogućava me da ti bar samo i časak još skrivam srećnu vest. Slušaj dakle: kako smo se i dogovorili, u Riju sam se blagonaklono pobrinula za tebe jednim čekom. Brod je bio šuperen, prostor udešen za

9 materijal i otisnuli smo se na pučinu u pravcu Asensjona. Tamo smo naišli na „Kolomb“ i prihvatili na brod onih stotinu zarobljenika koje je „Kolomb“ zarobio na Zlatnoj Obali. Da smo uspeli da izmaknemo Englezima, na Antilima bih napravila sjajan posao«. »Da li si stalno dobijala robu na kredit?« »Ne. Španjolac se žalio da su teška vremena; govorio je da su Englezi tako oprezni da se može trgovati samo za robu u gotovom. Ako sam htela da mi i roba ne promakne, morala sam isprazniti kasu do poslednjeg dolara. To sam i učinila, jer su crnci sve do poslednjeg bili snažni, mlađi i dobrog raspoloženja«. »U kome pravcu si plovila?« »Plovila sam prema Kubi i srećno sam stigla do uzvišenja Baje.' Tamo nas je primetio jedan engleski ratni brod kome se uskoro pridružila i jedna fregata koju smo ocenili kao odličnu jedrilicu, tako da nismo mogli pomisliti da se spasemo bez borbe. Okovala sam crne luže lancima i naredila da se „l’Oribl“ spremi za borbu. Kasnije ćeš bolje saznati pojedinosti, želim sad da sam što sažetija. Ona dva Engleza su nas opkolili i tako udesili da nismo mogli da onemogućimo da ne zakače čakljom naš brod. Naši momci su se borili kao vragovi; nije im ništa pomoglo. Ili su ih sasekli ili zarobili i odmah zatim pribili na poprečnice. „L’Oribl“ je propao«. »Propao!« škrgutao je zubima de Bretinji. »Propao, zakačen čakljama moj dobri, moj divni „l’Oribl“; zarobili su ga engleski pacovi koji bi dosad drhtali samo kad bi čuli moje ime! Kapetan Kajman, ha! Da sam samo ja prisustvovao, ja bih ih naterao u beg kao i svaki put«. Trčao je praveći velike korake po sobi gore-dole i borio se sa jednim uzbuđenjem zbog koga mu krv umalo 'ne udari u oči. I vitez je skočio na noge; on je zgrabio nož za dršku i oštricom rasparao skupoceni stoljnjak koji je zastirao sto što se nalazio pred njim. Sećanje na poraz koji je doživeo unakazi njegovo lice ružnom grimasom a pod kožom belog čela nabrekle su mu debele modre žile. »Ako pretpostavljaš da se na palubi „l’Oribla“ nalazila i jedna jedina kukavica, polomiću ti rebra ovim hladnim gvožđem!« —besneo je i u oku mu je zatitrala iskričava munja. »I tvoja je pesnica dobra; znaš dobro da komanduješ brodom. Ali misliš li da ja ne znam isto toliko koliko i ti? Brod se nije mogao uopšte spasiti; i basta! Još jedna

10 uvredljiva reč, i jedno od troje koji su još ostali sa „l’Oribla“: ti, ja i Mark — jedno će otići dođavola!« »Ha, Kleron, nije se još videlo da li si ti moj majstor! Uostalom, nisam ti ništa uopšte prebacivao. — Svi su oni, dakle, morali da poveruju u to, moji hrabri momci?!« »Svi!« »A ti? Kako je tebi uspelo da —proklete li reči —umakneš užetu?« »Nije to bilo tako teško! Videla sam da se primičemo kraju, pohitala sam dole, preobukla se hitro u žensku odeću, zatvorila se i rešila ključa kroz spoljašnje okno. Kada su me otkrili, predstavila sam se kao zarobljenica i svojim pričanjem sam izazvala samilost kod Engleza u toj meri da su postupili prema meni veoma obazrivo i brižno, a onda su me prvom prilikom iskrcali. Kako mi je bilo poznato gde boraviš, prirodno, nisam mogla preduzeti ništa hitnije nego da te potražim i da ti saopštim šta se dogodilo. „L’Oribl“ je propao, a mi — mi smo prosjaci!« On je ćutao; a ni vikont dugo ne reče ni reči. Produžio je da šeta po sobi i očigledno je nastojao da ponovo uspostavi duševnu ravnotežu koju je bio izgubio. »Prosjaci?« promrmlja on konačno, »ne, nismo prosjaci. „L’Oribl“ je propao, tačno, ali samo za kratko vreme. Ja ću ga opet uzaptiti!« »Nisam od tebe drugo ni očekivala!« izjavi vitez. »Nas dvoje smo valjda dovoljno sposobni da ponovo uzaptimo dobru lađu. Jesi li već razmišljao o sredstvima?« »Nisam!« glasio je oprezni odgovor. »Ali ne sumnjam da će se uskoro pronaći jedno«. »I ja sam sigurna. Samo sa tom razlikom što mi je već i poznato to sredstvo!« »Ah, mogu li da ga doznam?« »Isto je kao i ono na što ti misliš!« »Varaš se; nisam još ništa određeno smislio. Najjednostavnije bi bilo dakako da „l’Oribl“, koji sada verovatno služi kao dobar lov u vladine svrhe, zatražimo kao mornari pod najam i da posadu vratimo na dobar put«. »Hm!« »Šta misliš?«

11 »Dovoljno si razborit da ostvarenje ovog predloga i sam smatraš kao suviše teško i nesigurno. Čovek postupa na taj način jedino onda kada mu ne preostaje nikakav drugi izlaz«. »Znaš li drugi, bolji?« »Da. Rekla sam već, sasvim je isti na koji i ti misliš«. »A ja ponavljam, ti se varaš. Tvoje obaveštenje me toliko iznenadilo i pogodilo, da prosto ne mogu mirno da razmišljam«. »Gospodine vikonte!« zazvuča oštro i prodorno. »Gospodine viteže!« odjeknu odgovor u tonu koji je trebao da učini utisak. De Sakar se nasmeja. »Doista misliš da preda mnom možeš sakriti neku misao?« »Doista misliš da si sveznajuća?« »Ponekad, da. Bar u odnosu prema tebi«. Misliš? E pa dobro, kad si doista tako razborita, otkri mi misao koju sam već čudesno začeo, a da to ne znam!« »Lepo!« De Sakar se oprezno smešio. »Kako ti je poznato, moje mišljenje o tebi nije laskavo; i pored toga smatram da si dovoljno pametan da bi znao, da...« on se primače vikontu i prošaputa: »... da nam skupoceni nakit za vojvotkinju od Erštata, koji se nalazi kod tvog ovdašnjeg poznanika zlatara Timea, pruža sredstvo da brže i lakše postignemo cilj...« »Ženo!« uskliknu Bretinji ustuknuvši. »Ti si sotona!« »Hvala ti na ovoj laskavoj reči sa kojom sam zadovoljna, jer je đavo za izvesne slučajeve ličnost koju itekako treba poštovati. Uostalom, to što si se zaprepastio najsigurniji je dokaz da sam pravo pogodila. Je li ovaj Time snažan čovek?« »On nije dorastao ljudima kao što smo mi«. »To se razume! U ponedeljak uveče, sutra dakle, oko devet sati, zlatar treba da isporuči nakit. Malo kasnije će da napusti kuću vojvotkinje od Erštata sa svotom novaca koja će biti dovoljna da nas izvuče iz čitave neprilike i da nam omogući da ponovo uzaptimo naš „l’Oribl”. Ali sada me ostavi, još jedanput podrobno razmotri stvar. Za sat te ponovo očekujem, donećemo tad konačno rešenje«.

12 Bretinji se poslušno udalji. Kad stiže u svoju sobu, baci se na divan uzdišući duboko. Ali ne izdrža dugo na jastuku. Skoči uvis i poče dugim, užurbanim koracima da meri prostoriju. »Ko bi to pomislio još pre jednog sata! „L’Oribl“ je nestao, a mis Admiral je ovde! Gospodinu vikontu je kraj! Bedni, ljubazni Time, da si slutio da je visoki plemić, gospodin de Bretinji, koga si ti uveo u svoju kuću i društvo, kapetan Kajman! Kako je samo Kleron saznala tako tačno sve te odnose? Nalazila se dakako već duže vremena u blizini i posmatrala je sve moje korake. A možda je većinu stvari sama pogodila. Ona me poznaje i obdarena je pronicljivošću koje čovek mora da se čuva«. Pošto je još jedno vreme produžio da šeta po sobi, malo-pomalo mu se povrati izgubljeni mir. A kad proteče jedan sat, on se uputi u susednu sobu sa sasvim drugim osećanjima od onih sa kojim ju je ranije napustio. Kad mu se pruži pogled, on se i nehotice zaustavi na vratima. Vitez de Sakar se izgubio a na njegovom mestu je na divanu ležala jedna dama ljupke lepote. »Kleron!« povika on. »Priđi bliže i sedi pored mene!« zamoli ona i pruži mu svoju malu, nežnu ruku. Njen glas je sada zvučao sasvim drugačije nego ranije. Bretinji joj pohita u susret i sede pored nje. Izgleda da su sada način njihove ranije konverzacije sasvim zaboravili. Dva dana kasnije malu varošicu uzbudi vest da su našli mrtvog zlatara Timea. Nisu mu samo opljačkali ogromnu svotu koja je iznosila vrednost nakita vojvotkinje od Erštata, nego i sve skupocene predmete koje je nosio sa sobom. Vikont de Bretinji bio je tek kasnije osumnjičen. On je, naime, sa svojim slugom i nekim vitezom de Sakarom nestao odmah posle ove noći u kojoj je izvršeno umorstvo. Njihovi tragovi su vodili u Hamburg. Tamo se troje osumnjičenih ukrcalo na prvi parobrod koji je plovio u Ameriku i, kad su progonitelji stigli, oni su već plovili Okeanom. Ali u ono vreme Amerika i Evropa nisu još bile povezane telegrafskim kablovima...

13 2. DRUŠTVO TRAPERA ne daleke prerije Severne Amerike što se prostiru od oca reka Misisipija zapadno do podnožja Stenovitih Planina i od njihove padine do obale Tihog Okeana ne podsećaju nas mnogo u fizičkom smislu jedino na beskrajne daljine koje ispunjavaju talasi okeana. Da uporedimo daljinu savane i mora nameću se tačke koje ne slede iz spoljašnjih okolnosti i među kojima je kao najznačajniju potrebno da uočimo onu o utisku okeana i prerije na čoveka koji se otrgao jedanput od rođene grude ili da duže vremena ore brazde mora ili da na leđima dobrog konja luta avanturističkim zemljama Sjedinjenih Država. Jedan stari »svoker«2 za čijeg se života jedan bogat brod na tri katarke opirao vetru svojim jedrima, neće riše ni da čuje o zemlji bez mora; kad jedanput ne mogne više da plovi, on podiže usku kolibicu što bliže vodi i nežnim pogledom punim čežnje zagleda u večno promenljive talase uvek nemirne sve dok ruka smrti ne sklopi njegove umorne kapke. Tako se dešava i onome koji se osmeli na junačko opiranje opasnostima »divljeg zapada«. Pa i ako se vrati u predele koje je civilizacija blagoslovila svojim blagoslovom i svojim prokletstvom, ipak ga neprestano privlače opasne avanture i beskrajna divljina u kojoj je potrebno upreti svim telesnim i duševnim snagama da čovek ne podlegne u borbi sa hiljadama uvek nepredviđenih opasnosti savane. Kad ostari on samo retko pronađe neko mesto da predahne, mesto slično onome koje je stari pomorac nalazio na sigurnoj obali; on ne može da se smiri, on mora da se okači o leđa svoga mustanga i da stalno jaše u daljinu u kojoj će jednom da iščezne bez traga. Lovac će možda nakon mnogih godina da otkrije na putu njegove izbledele kosti ili među stenama gora koje strše u nebo; ali on ih gazi dok jaše i ne pita za ime onoga koga je na ovome mestu možda snašla jeziva 2 Swalker — mornar, pomorac. O

14 smrt. Srce zapada je kruto, ne podnosi ni nežnosti ni obzira; nezaštićen, izložen fizičkim burama na milost i nemilost, on ne pozna drugog gospodara osim neumoljivog zakona prirode i zato omogućava mesto samo onim ljudima koji svoju jedinu podršku nalaze u svojoj snažnoj prirodi. Jedan ljudski soj, koga su uvek potiskivali iz njegovih sedišta i pored svih ugovora, koga je priroda bogato obdarila a ipak posvećen neizbežnoj propasti, bije na ovome mestu očajnu bitku sa jednim narodom koji raspolaže sa svim telesnim i duhovnim, sa svim veštačkim i prirodnim sredstvima da hrabrog protivnika i pored junačke odbrane silom slomi. To je stoletna borba giganta na umoru i sina »uljuđenosti« koji se iz trena u tren razvija sve snažnije i steže sve čvršće golemom pesnicom neprijateljevo grlo; borba koju istorija sigurno neće više ispisati ni na jednoj svojoj stranici, koju slede herojska dela koja mogu mirno i punopravno da se izjednače sa onim delima naših klasičnih heroja. I onaj ko se osmeli da zakorači na široka i prostrana bojna polja, mora da ima svako ono oružje sa kojim borci, beznačajne spoljašnosti a ipak dostojni divljenja, ratuju jedan protiv drugog na život i smrt. Putnik koji u Fort-Džipsonu na Arkanzasu obesi pušku o rame i putuje nekoliko dana uz vodu, stići će do malog naselja od nekoliko skromnih brvnara, zajedničkog pašnjaka i kuće koja se nalazi pomalo u strani i svojim prostim natpisom odaje već izdaleka da je stara i da je boardinghouse3. Gazda ove kuće nije navikao da ispunjava velike zahteve, pa zato i sam nije ništa zahtevao od onih koji su svraćali i saobraćali u njegovoj kući. Niko nije znao šta je ranije bio i otkuda je došao; zato ni on nikoga ne pita za ime, namere ili cilj putovanja. Kod njega se snabdevaju ljudi onim što im je potrebno, popiju nešto što požele, tuku se, bodu ili pucaju, a onda odlaze svaki svojim putem. Onome ko pita treba mnogo vremena a Amerikancu je vreme dragocenije od odgovora, on najbolje može da odgovori sam sebi. U krčmi je sedelo nekoliko ljudi a po njihovoj spoljašnosti se uopšte nije moglo da tvrdi da pristaje društvu. Ma koliko da je bila različita odeća koju su nosili, mnoga odela odavala su na prvi pogled 3 Boardinghouse — mesto gde se dobija stan i snabdevanje

15 pravog, istinskog trapera4 ili skvatera5 koji je jedva bilo kad čuo o važnosti dobrog krojača a ono što mu je bilo potrebno namirivao je bez izbora upravo ovako i na onome mestu gde mu se pružila prilika. Tamo gde nekoliko ljudi sa zapada sede zajedno, ima i dobre kapljice pa se uzgred dakako ispriča i poneka zanimljiva priča. Razlog što su prisutni upravo ovog trenutka šutke oborili pogled bio je zacelo u tome što je neko ispričao jednu od onih »mračnih i krvavih« priča koje pričaju u pograničnim zemljama, pa su sad svi tragali u svojim uspomenama za nekom drugom pričom. Tad se odjedanput javi jedan od njih koji je sedeo odmah pored malog prozora brvnare: »Na noge, ljudi, i pogledajte tamo prema vodi!« reče on. »Ako me ne varaju moje stare oči, stižu dva žutokljunca kao iz knjige. Pazite samo kako sede na konju, tako lepo i dražesno! Šta takvi ljudi rade ovde u našim dobrim šumama?« Svi osim jednog ustadoše da osmotre došljake; naprotiv govornik se sa raširenim laktovima ponovo svali na sto. Svoju dužnost je izvršio i nije imao više šta da se brine. Bio je neobična pojava. Priroda je izgleda nameravala da stvori od njega uže time što ga je beskrajno rastegla u dužinu; na njemu je sve, lice, vrat, prsa, donji stomak, ruke i noge bilo dugačko, beskonačno dugačko i usto naoko tako slabo i krhko, tako da se nametala bojazan da će čovek na prvom vetru rastrgan odleteti u kovitlacu. Čelo mu je bilo slobodno; ali na potiljku se klatilo nešto neizrecivo, što je možda pre mnogo godina bilo cilindar, a sada je prkosilo svakom opisu. Suvo lice predočavalo je bradu, da, ali ta brada se sastojala od jedva sto vlasi što su usamljeno i rasejano bujale po obrazima, podbratku i donjoj usni i otuda se, tanke i dugačke, spuštale gotovo do pojasa. Lovački kaput koji je nosio, poticao je verovatno još iz njegove najranije mladosti, jer jedva je pokrivao gornju polovinu tela, a rukavi su samo nekoliko palaca sezali preko lakata. Dve kožice u koje su bile uvučene noge, bile su nekada verovatno zaštitnice jednog para ogromnih brodarskih čizama, ali sada su izgledale kao stari čunci i u blizini gležanja su se doticali dvaju takozvanih nazuvaka koji se, naročito u Južnoj Americi, prave od još toplih koža konjskih nogu. 4 Trapper — lovac na krznaše zamkama. 5 Squatter — naseljenik na zemlji na koju nema prava.

16 »Tako je, Pite Holbersu«, zaključio je jedan od onih koji su gledali kroz prozor, »to su žutokljunci koji nas neće napasti. Pustite ih neka rade šta hoće!« Znatiželjni se vratiše na svoja mesta. Napolju se začu topot konja; odjeknu kratak, grub glas koji je zvučao baš kao da je bio navikao da zapoveda; zatim se otvoriše vrata da bi mogli da uđu ono dvoje o kojima je bilo reči. Dok se o onome koji je poslednji ušao nije imalo mnogo reći, ličnost onoga koji je ušao prvi sigurno ne bi u drugim okolnostima izmakla utisku. Pa ako i nije bio naročito snažno građen, neobičan način njegovog držanja i pokreta podario mu je naročito snažan i zapovednički izgled. Njegovo pravilno lice lepih crta i dobro preplanulo od sunca oivičavala je gusta, tamna brada. Njegova odeća beše potpuno nova, a i njegovo oružje kao i ono njegovog pratioca, besumnje tek nedavno izneseno iz trgovčeve radnje, izgledalo je tako čisto i sjajno. Pravi traper ili skvater oseća nesavladivu odvratnost prema brizi koja se tiče spoljašnje pojave. Naročito mu je mrsko čišćenje oružja, čija je rđa za njega siguran znak da se nije nosilo kao ukras, nego da je čestito služilo u borbi i smrtnoj muci. Tamo gde se čovekova vrednost ocenjuje prema nečem sasvim drugom, a ne prema njegovoj odeći, kicoška spoljašnost deluje nekako gotovo izazivački, pa je i potreban samo beznačajan povod da bi se čule oštre reči. »Dobar dan, mešuri!« pozdravi došljak, skinuvši s ramena pušku sa dva metka da bi je odložio u uglu, što iskusnom čoveku sa zapada ne bi nikada palo na pamet. I obrativši se krčmaru, koji ga je motrio delom znatiželjnim, delom podrugljivim pogledom, upita: »Mogu li ovde naći poštovanog mastera Vinklija?« »Hm, to sam možda ja lično!« odvrati nemarno čovek koga je upitao. »Možda?« začu se pomalo uvređenim i zato peckavim tonom: »Šta to znači?« »To znači da sam ja doduše master Vinkli, ali da ponekad to nisam, već prema tome kako mi se svidi«. »Tako! A kako vam se sada sviđa?« »Ovisi to samo o tome šta vi, gospodine, očekujete od mastera!«

17 »Pre svega dobar gutljaj za mene i ovog čoveka, a onda obaveštenje o kome treba da vas pitam«. »Evo gutljaja; uzmite ga! A obaveštenje možete takođe dobiti ukoliko mogu da vam ga dam. Znam šta sam dužan jednom džentlmenu«. »Izostavi džentlmena, Vinkli; na ovom mestu neće mnogo vredeti!« zapovedi stranac odmaknuvši čašu od usta nezadovoljnim pokretom. »Moje pitanje se odnosi na Dedli-Gana«. »Dedli-Gan?« zapita krčmar iznenađeno. »Šta želite s njime?« »To će svakako biti moja stvar, ako dozvolite! Čuo sam, kod vas se može zateći s vremena na vreme?« »Hm, da i ne, sire. To što se vama sviđa, može i meni da se sviđa. Ako mi ne odgovorite na pitanje, nećete od mene moći mnogo da očekujete. Ovde sede ljudi koji će vam možda takođe dati obaveštenje. Postoje među njima dvojica koji onoga o kome tražite obaveštenje poznaju sasvim dobro«. Čovek se okrenu i nije više hteo da govori. Onaj koga su ukorili na pravi američki način, mirno se obrati ostalim: »Je li istina to što je rekao Vinkli?« Niko mu ne odgovori. On se malo razboritije obrati Pitu Holbersu: »Hoćete li biti dobri da mi odgovorite, masteru ćutljivko?« »Čujte, gospodine, moje ime glasi Holbers, Pit Holbers, ako možete da zapamtite; i, ako istog časa upitate trista ljudi, niko neće znati, da li je to baš on koji treba da odgovori. Šta želite od Dedli-Gana?« »Ništa što bi mu bilo neprijatno. Zovem se Hajnrih Mertens i došao sam ovamo sa istoka sa svojim prijateljem Petrom Volfom da malo razgledam šumu. Potreban mi je sada čovek koji može da pomogne. Za to je Dedli-Gan onaj pravi i zato želim da vas pitam gde čovek treba da se obrati, da bi ga sreo«. »Možda je on onaj pravi; ali da li i on to hoće, to je drugo pitanje. Ne izgledate mi baš kao da spadate gde i on!« »Mislite? Možda, a i ne mora. Recite, dakle, možete li da date obaveštenje i hoćete li!« Pozvani se okrenu polagano prema uglu u kome je sedeo onaj koji se ranije, kad je stranac došao, mirno zadržavao na svome mestu. „Šta misliš, Dik Hamerdule?«

18 Čovek je sve dosada držao glavu priklonjenu i ukazivao sadržini svoje čaše tako dugo pažnju da njegove oči uopšte ne potrefiše oba stranca. Sada se okrenuo i pomerio nazad pokrivač glave kao da svojoj pameti želi da da potrebnu slobodu za jedan razuman odgovor. »To što mislim nije važno. On treba da nađe kolonela!« reče. Okrenuo se ponovo da bi se opet zagledao u svoju čašu. Onaj sa crnom bradom, međutim, kao da nije bio zadovoljan ovim kratkim, oskudnim obaveštenjem, i priđe mu bliže. »Ko je kolonel, masteru Hamerdul?« upita ga. Čovek koga upita uzvinu oči polagano i začuđeno. »Ko je kolonel, nije važno. Kolonel znači pukovnik; Dedli-Gan je naš pukovnik, zovemo ga prema tome kolonel«. čovek koji je pitao nije mogao da se ne nasmeši zbog toga što je traper bio logičan. Spustio je ruku na njegovo rame; raspitivao se dalje: »Samo polako, masteru! Ako je čoveku upućeno pitanje, on će da odgovori; tako je svuda i ne vidim zašto ovde na Arkanzasu treba da bude drukčije. Gde se kolonel može naći?« »Gde se može naći, nije važno. Doći ćete kod njega i basta!« »Ho-ho, čoveče, to mi nije dovoljno. Moram ipak da znam gde i kako to treba da se desi!« Dik Hamerdul napravi još začuđenije lice nego pre. Zar njega, slobodnog čoveka savane, da neko tu prisili da govori? Nikako to nije podnosio. On diže čašu, ispi beskonačno dug gutljaj i diže se. Tek sad se mogao osmotriti, od glave do pete. Čini se da je bio prototip Pita Holbersa. Bio je. mali i neobično debeo čovek, kakav se retko sreće u Americi i o kome nije niko tačno znao da li treba da ga se boji ili da mu se raduje. Njegovo nabijeno, zaobljeno telo bilo je ugurano u vreću bivoljače, čija prvobitna tkanina, međutim, nije više bila prisutna, pošto je svaka rana starog odela bila isceljena tako što je bilo prikačeno kakvo-bilo neuštavljeno krzno ili bilo šta drugo čudno, tako da se s vremena obrela krpa do krpe i zakrpa do zakrpe i komadi za krpljenje redali su se jedan za drugim i jedan preko drugog kao crepovi na krovu. Noge su bile utaknute u dva zavoja, koji se nisu mogli nazivati čizme ili cipele, čarape i dokolenice, a na glavi je nosio neku bezobličnu stvar koja je nekada predstavljala možda krznenu kapu, a sada je bila potpuno bez

19 dlaka. Očvrslo lice iz koga su žmirkala dva sitna oka, nije uopšte ispoljavalo neki trag brade i bilo je izbrazdano mnogim brazgotinama i ožiljcima koji su u njegove lukave crte unosile ratobornu sklonost. Ruke su svedočile o surovoj raboti. Njegova oprema bila je sasvim obična sa zapada; nije ispoljavala ništa naročito; ali puška, koja je ležala pred njim na stolu, zaslužila je da je čovek osmotri pobliže. Imala je oblik stare batine usečene iz šipražja, kako bi koristila u prvoj tučnjavi. Drvo je izgubilo svoj prvobitni izgled i oblik, bilo je rasečeno, izreckano i ispucano, kao da su se sa njim igrali pacovi, a između njega i cevi slegla se tolika količina prljavštine i svega što ne valja, tako da je drvo, prljavština i gvožđe sačinjavalo potpunu celinu, da se nije moglo raspoznavati jedno od drugog. Ni najbolji evropski strelac ne bi se osmelio da ispali metak iz stare škljocare od straha da se stvar smesta ne rasprsne; a ipak i danas još čovek nailazi u preriji na takvo beznačajno oružje iz koga drugi neće nikad ispaliti dobar hitac, mada vlasnik dakako nikad ne promaši cilj. Stajao je sada uspravno pred strancem, izvinuo oči žmirkajući čudno prema njemu i rekao: »Svejedno gde i kako treba da se desi. Mislite li, gospodine, da je Dik Hamerdul jurio deset godina po koledžu da studira govore? Što kažem, kažem; ništa više, a kome to nije dovoljno, nek govor održi neko drugi. Ovde se nalazimo u zemlji savana gde je duh potreban za važnije stvari nego za brbljanja. Upamtite to!« »Dik Hamerdule, vi ste bili u koledžu jer umete da govorite kao najbolji besednik mormona. Ali ste ipak zaboravili da mi saopštite ono što želim da saznam. Pitam vas još jedanput: na koji bih način i kada mogao da nađem Dedli-Gana?« »Čoveče dođavola, sad mi je dosta! Čuli ste da ćete ga naći i to je sasvim dovoljno. Sednite pored svoje čaše i strpite se. Ne podnosim da jedan žutokljunac kopa po mome katehizisu«. »Žutokljunac? Želite li možda da se upoznate sa mojim nožem?« »Ah, gospodine! Šta se mene tiče vaš nož! Uzmite ga da bodete sa njime bube ili da brijete zelene žabe, kako želite! ali Dik Hamerdul nije čovek koji se plaši vaše nadevače«.

20 »Vaše ponašanje nije ponašanje čoveka sa zapada; kažem vam dakle još jedanput. Briga me sviđa li vam se ili ne: vi ste žutokljunac; nastojte da se to promeni!« »Dobro, neka se promeni i to smesta!« On zakorači unazad prema uglu u kome je bila naslonjena njegova puška, zgrabi je, zape i naredi: »Masteru Hamerdule, gde mogu da nađem vašeg kolonela? Imate samo minutu vremena; ako moje pitanje ne potakne odgovor, nećete više uopšte govoriti. Nalazimo se u zemlji savana u kojoj svako sam sebi mora da stvori zakon!« Čovek koga je oslovio gledao je najravnodušnijeg lica u svoju čašu; na njemu se nije uopšte moglo da primeti da je doista čuo poziv. Ostali su se radovali prepirci koja je iskrsnula i pružila im razonodu, pa su iščekujući gledali čas jednog protivnika, čas drugog. Jedino Pit Holbers kao da je unapred bio ubeđen u način na koji će se završiti, uvukao je mršave prste lagano između tela i pojasa i dobro ispružio svoje beskrajno duge noge koje kao da su mu bile na putu dok je posmatrao svoga prijatelja. Stranac produži: »Masteru, dakle, minut je prošao! Hoćete li da mi odgovorite ili ne? Ja brojim: Jedan... dva tri-«... Nije mogao da izgovori opasni broj »tri«. Hamerdul je sedeo nepomično i ravnodušno na svome mestu sve do »dva«, a onda dohvati staru pušku i uperi je tog istog trenutka tako munjevito kao što je misao, u što čovek koji ga nije poznavao ne bi dakako poverovao; pucanj sevnu i u uskoj prostoriji odjeknu trostrukom snagom a strancu razmrskana puška polete iz ruke na pod. U idućem trenutku stranac je već ležao na podu a Dik je sa istrgnutim nožem klečao na njegovim prsima. »Za to nisam ja kriv, veliki duh mi je dade«. »Od koga potiče, nije važno; odlazi, ja te ne volim«. »Eh, žutokljunče, reci „tri“ pa da ti odgovorim!« naredio mu je podrugljivo. »Dođavola masteru, pustite me da se dignem, nisam to tako ozbiljno mislio. Ne bih pucao!« »Posle je to lako reći. Ne bi pucao? Namagarčiti dakle starog trapera koga zovu Dik Hamerdul? Smešno! Ali svejedno da li bi pucali ili ne, dragi moj. Uperili ste pušku na jednog čoveka sa zapada i time

21 ste po pravu savane zaslužili oštricu. Sad ću ja da brojim: jedan... dva... « Čovek koga je savladao upinje snagu da se oslobodi, ali uzalud. Onda ga zamoli: »Masteru ne bodite, kolonel je moj stric!« Traper povuče nož ali ne pusti protivnika. »Kolonel...? Vaš stric... Recite to kome hoćete; ja ću da promislim pre nego što u to poverujem!« »To je istina. Ne znam da li bi vas pohvalio da čuje šta ste mi učinili!« »Tako! Hm! Ali svejedno je da li ste njegov nećak ili ne; i pored toga zagolicao bih vas da vam dam dobar primer. Moj nož ne ubija nekakvog žutokljunca, i suviše je dobar za to. Ustanite!« On se diže i priđe svome stolu na koji je pre bacio pušku. Kad je prihvati poče praznu cev ponovo da puni. Lice mu je sijalo od ljubavi i brige sa kojom je obavljao ovaj posao, a njegove sitne, sjajne oči uputile su staroj pušci pogled koji je jasno odavao koliko je oružje bilo drago njegovom srcu. »Da, puška kao ova ne nalazi se tako lako!« javi se krčmar koji je posmatrao događaj sa najvećim duševnim mirom i malo mario za dim koji je ispunio sobu. »Svakako, stari brandyrthiner«6, odvrati Hamerdul zadovoljno. »Dobra je i uvek je na dohvatu kada mi zatreba«. U tome trenutku tiho se otvoriše vrata i nečujnim korakom — a da njegov dolazak nisu uopšte primetili oni koji su sedeli pored prozora — uđe jedan čovek, koji se uprkos traperske odeće, mogao odmah da prepozna kao Indijanac. Njegova odeća bila je čista i očevidno čuvana, što je bila retkost kod pripadnika njegove rase. Njegov lovački kaput kao i leggins7 bili su vanredno brižljivo izrađeni od meko uštavljene kože bivola koju Indijanke majstorski pripremaju, i na šavovima kitnjasto isečeni na rese; mokasine su mu bile od losovine i nisu bile izrađene u obliku čvrste cipele nego od traka, što ovoj vrsti obuće, pored toga što duže 6 Brandythiner — razvodnjivač rakije. 7 Leggins (legins) — visoki nazuvci za konjanike.

22 traje, pruža i bolju udobnost. Glavu nije pokrivao; umesto šešira bujna, tamna kosa bila je isprepletena u čvor koji se u obliku turbana svijao na gordo uzdignutoj glavi. Sin divljine prezirao je zastiranje svoga junačkog čela. Pošto je njegovo tamno, pronicljivo oko hitro orlovskim pogledom osmotrilo društvo, prikoračio je stolu za kojim se smestio Dik. Namerio se upravo na najnezgodnijega, jer on se ljutito obrecnu na njega. »Šta hoćeš tu kod mene, crvenokošcu? Ovo je moje mesto. Idi, traži sebi drugo!« »Crveni čovek je umoran; njegov beli brat dopustiće da se odmori!« odgovorio je Indijanac blagim glasom. »Umoran ili ne, nije važno. Ne mogu da podnesem tvoju crvenu kožu!« »Za to nisam ja kriv, veliki duh mi je dade«. »Od kog? potiče, nije važno; odlazi, ja te ne volim«. »Eh, žutokljunče, reci „tri“ pa da ti odgovorim!« naredio mu je podrugljivo. »Dođavola masteru, pustite me da se dignem, nisam to tako ozbiljno mislio. Ne bih pucao!« »Posle je to lako reći. Ne bi pucao? Namagarčiti dakle starog trapera koga zovu Dik Hamerdul? Smešno! Ali svejedno da li bi pucali ili ne, dragi moj. Uperili ste pušku na jednog čoveka sa zapada i time ste po pravu savane zaslužili oštricu. Sad ću ja da brojim: jedan... dva...« Čovek koga je savladao upinje snagu da se oslobodi, ali uzalud. Onda ga zamoli: »Masteru ne bodite, kolonel je moj stric!« Traper povuče nož ali ne pusti protivnika. »Kolonel...? Vaš stric... Recite to kome hoćete; ja ću da promislim pre nego što u to poverujem!« »To je istina. Ne znam da li bi vas pohvalio da čuje šta ste mi učinili!« »Tako! Hm! Ali svejedno je da li ste njegov nećak ili ne; i pored toga zagolicao bih vas da vam dam dobar primer. Moj nož ne ubija nekakvog žutokljunca, i suviše je dobar za to. Ustanite!«

23 On se diže i priđe svome stolu na koji je pre bacio pušku. Kad je prihvati poče praznu cev ponovo da puni. Lice mu je sijalo od ljubavi i brige sa kojom je obavljao ovaj posao, a njegove sitne, sjajne oči uputile su staroj pušci pogled koji je jasno odavao koliko je oružje bilo drago njegovom srcu. »Da, puška kao ova ne nalazi se tako lako!« javi se krčmar koji je posmatrao događaj sa najvećim duševnim mirom i malo mario za dim koji je ispunio sobu. »Šta hoćeš još?« »Imaš li magazin... gde čovek može da kupuje?« »Da«. »Daj mi dakle duvana, baruta, metaka i drva za ogrev«. »Duvana ćeš dobiti; ali barut i metke ne prođajem nijednom Indsmenu«. »Zašto?« »Jer vama ne pripadaju«. »A tvojoj beloj braći pripadaju?« »To se razume«. »Mi smo svi braća; mi svi moramo da umremo ako ne možemo da ustrelimo meso; nama svima je potreban barut i meci. Daj mi to što sam te molio!« »Ti ih nećeš dobiti!« »Je li to tvoja čvrsta volja?« »Čvrsta«. Indijanac ga u tren oka zgrabi levicom za grkljan i trže desnicom blistavi boi nož8. »Neka tako više ni svojoj beloj braći ne daš baruta i metaka. Veliki duh ti daje vremena još samo trenutak. Hoćeš li mi isporučiti što želim, ili ne?« Lovci naglo skočiše i htedoše da se bace na crvenog čoveka, pod čijom se železnom rukom krčmar uvijao jecajući. Ali on je držao slobodna leđa i uskliknu gromkim glasom uznoseći ponosno glavu: »Ko se usuđuje da dirne Vinetua, apača?« 8 Boi nož — lovački nož sa povijenim šiljkom na jugu Severne Amerike.

24 Delovanje reči bilo je nepredviđeno. Tek što je bila izgovorena, oni koji su bili pripravni za napad ustuknuše sa svim znacima poštovanja i obazrivosti. Vinetu je bilo ime koje je i u najsmionijem lovcu i nameštaču zamke moralo da uliva poštovanje. Indijanac je bio sin Inču Čuna, slavnog apačkog poglavice. Malodušnost i podvale su davno među njegovim neprijateljima stvorile za njegovo pleme pogrdan nadimak »Pimo«; ali otkada je starešina postao Inču Čuna, kukavice su se postepeno pretvorile u vrlo vešte lovce i najodvažnije ratnike; njihovo ime ulivalo je strah daleko preko planinskog bila, a njihove junačke pothvate pratili su stalno najveći uspesi, iako se njihovo krstarenje protezalo samo sa neznatnim brojem ljudi i kroz neprijateljsko područje, sve do dalekog istoka. Tim junačkim delima je Vinetu, sin Inču Čune stekao ime; I pored njegove mladosti — bilo mu je tada jedva dvadesetpet godina — postao je već predmet razgovora pored svih logorskih vatri. »Mani«, povikao je krčmar. »Ako si Vinetu, dobićeš sve što tražiš!« »Howgh!«9 odjeknu zadovoljnim grlenim tonom. »Veliki duh prima ove reči na znanje, ti čoveče crvene kose; u protivnom slučaju bih te pridružio tvojim očevima i usto svakoga koji bi hteo da to spreči!« On ga napusti i, dok je Vinkli izašao da potraži u ostavi ono što je zahtevao, prišao je Hamerdulu i upitao ga: »Zašto beli čovek sedi ovde i odmara se dok crveni neprijatelj ugrožava njegov vigvam?« Dik podiže pogled sa čaše i odgovori zlovoljno: »Sedim li ovde ili gde drugo, svejedno je. Poznaje li me apač?« »Vinetu te nije još video, ali on je ugledao na tvome prsluku znak svoga hrabrog prijatelja i sada zna da si jedan od njegovih ljudi. Zar da se Dedli-Gan, veliki lovac, sam bori za skalpove Ogelalaha, koji tragaju za njime?« »Ogelalah?« Dik Hamerdul naglo skoči kao da je pod stolom ugledao zvečarku, a i Pit Holbers iskrsnu jednim jedinim korakom svojih dugih nogu pred Indijancem: „Šta crveni čovek zna o Ogelalasima?« 9 Howgh! (Hauf!) — uzvik.

25 »Požuri svome starešini, on će ti reći!« On se okrenuo krčmaru koji je ponovo ušao, odvezao na pojasu kesice za barut, metke i zalihu, napunio ih i onda uvukao ruku pod belosivu lovačku košulju. »Vinetu će crvenokosom čoveku dati i crvenog metala!« Vinkli uze novac i osmotri teški komad sa očiglednim oduševljenjem. »Zlato, čisto, sjajno zlato, vredi brat bratu četrdeset dolara! Indsmenu, otkuda ti to?« »Pshaw! 10« Izgovorio je reč sležući prezrivo ramenom i odmah zatim se izgubio iz sobe. Krčmar zinuvši pogleda. »Čujte, džentlmeni, crveni lupež ima izgleda više zlata nego svi mi zajedno. Nikada mi niko bolje od njega nije platio moj barut. Vredelo bi truda da ga jednom sledimo, jer da on još više te vrste nosi sa sobom i da tu negde ima svoga konja, to je tako sigurno kao oštrica na dršci!« »Ne bih vam to savetovao, čoveče!« odgovori Dik Hamerdul spremajući se da ode. »Vinetu, apač, je čovek koji ne podnosi da mu se oduzme i najmanje saće. Da li ima zlata ili ne, to je svejedno, niko ga neće prisvojiti«. I Pit Holbers prebaci svoju rajflu11 preko ramena i primeti: »Moramo da pođemo, Dik, da pođemo što pre. Indsmen je sveznajući i vest o Ogelalasima, neka idu dođavola, sigurno je tačna. Ali šta će se sada desiti tamo sa ljudima, šta?« Izgovarajući poslednje reči, on pokaza na strance. »Rekao sam da će poći s nama i tako će biti!« odgovori krupni i okrenu se crnobradom: »Ako želite da vidite Dedli-Gana, sada je vreme da se krene, masteru Mertensu«. Čovek koga je pitao diže se sa svojim pratiocem i pridruži obojici trapera. 10 Pshaw (Pšo) — koješta. 11 Rifle - puška

26 Četvorica ljudi izađoše. Hamerdul napolju uvuče prste u usta i zazvižda oštro; na njegov zvižduk dokasaše iza ograde dva zauzdana konja. »Evo životinja. Sada gore i otuda, masteru Mertensu — da, kako se ono zvaste?« upitao je drugoga. »Zovem se Petar Volf«, odgovori on. »Petar Volf? Gadnog li imena! Istina, sasvim je svejedno zovete li se Džon ili Tim ili ako baš hoćete Bil, ali Petar Volf, tu čovek mora da slomi i jezik i zube. Pa dobro, uzjašite, samo da stignemo u šumu i zatim u preriju!« »Gde je nestao Indijanac?« upita Mertens. »Apač? Gde je nestao, to je svejedno. On najbolje zna kuda treba da se uputi i kladim se za svoju kobilu na jednog jarca da ćemo naići na njega upravo tamo gde on to smatra da je potrebno i gde će nam biti najneophodniji«. Opklada je zaista bila šaljiva, pošto bi se dakako teško našao neko ko bi bio pripravan da da dobrog jarca u zamenu za staru kobilu ukočenih nogu, koja je svakako očigledan niz godina nosila na leđima oštrim poput noža i pre sličila na meleza koze i magarca nego na valjanog konja. Glava joj je bila nesrazmerno velika i krupna; repa više nije imala uopšte pošto je tamo gde je nekad možda visio čvrst dlakavi rep, štrčao sada uvis kratak, šiljat badrljak na kome se ni pomoću mikroskopa ne bi mogao da otkrije ni najmanji trag dlake. A nije imala ni grive. Na njenom mestu razabirala se pruga čupavog, prljavog paperja, koja je sa obe strane vrata prelazila u dugu rutavu vunu što je pokrivala telo suho kao kost i koža. Gubice koje je sa naporom držala sastavljene odavale su da dobra životinja ne poseduje više ni jednog jedinog zuba, a sitne oči koje su podmuklo razroko gledale, nisu baš nagoveštavale ljubazan karakter. Ovoj staroj rosinanti ipak bi se na zapadu smešio samo (onaj ko je bio) stranac. Ta vrsta životinja služila je jahaču u bedi i opasnosti obično tokom pola veka, bila uz njega verno i hrabro u buri i snegu, žezi i kiši; zato bi mu omilela, pa je još i u dubokoj starosti posedovala osobine dostojne poštovanja zbog kojih se on teško odlučuje da je zameni. Tako je i Diku Hamerdulu bilo dakako jasno zašto i dalje drži svoju kobilu i što umesto nje ne uzjaše mladog, krepkog mustanga.

27 Ni Pit Holbers nije baš bio snabdeven divnim konjem. Sedeo je na malom, kratkom i debelom pastuhu, koji je bio tako nizak da su se duge, beskrajne noge jahačeve gotovo vukle po zemlji. A ipak i uprkos priličnog tereta kretnje životinje bile su tako lagane i nežne, da je čovek mogao da se pouzda u nju. Obzirom na konje dvojice ostalih, poticali su očigledno sa neke mirne farme s istoka i prema tome njihov se zadatak sastojao da svoju vrednost tek potvrde tokom vremena. Oštro jahanje kroz gustu šumu produžavalo se sve do večeri. Zatim stigoše na otvorenu preriju koja se, prekrivena žutim cvetovima suncokreta prostirala na sve strane kao prekrasan ćilim i gubila u dalekoj beskrajnoj ravnici prema sivom horizontu. Konji su se danas odmorili i tako su mogli da jašu još dobar deo puta u savanu pre nego što su pripremili noćište. Tek kada su se zvezde već pojavile na nebu i poslednji trak sunca davno iščezao, Hamerdul zaustavi svoga konja. »Stop«, reče, »tu se završava i možemo da se zavučemo pod našu ćebad. Je li to i tvoje mišljenje, Pite Holbersu, stari coounu?« Coon je uobičajena kratica za racoon, što znači medved, i lovci je rado upotrebljavaju u različitom značenju prilikom oslovljavanja. »Ako misliš, Diku«, odgovori upitani gunđajući i gledajući napadačkim pogledom u daljinu. »Ali, ne bi li bilo bolje da prevalimo još milju ili tri ili pet? Kod kolonela će svakako biti potrebnije četiri snažne ruke i dve dobre puške nego ovde na livadi gde bube zuje i lepršaju noćni leptiri oko nosa, kao da na čitavom svetu nema crvenokožaca koje treba istrebiti!« »Kukci i crvenokošci, to je svejedno. Ovde su dva čoveka koji još nisu okusili savanu i moram da im omogućim da predahnu. Pogledaj samo kako dorat Petra Volfa — gadno teško ime — dahće kao da su mu u grlu slapovi Nijagare! A riđanu na kome visi Mertens cedi se voda niz bradu. Na zemlju, dakle; u osvit krećemo dalje!« Oba Nemca nisu navikli na dugo jahanje i zato su doista bili umorni. Zato se odmah odazvaše pozivu. Privezaše konje dugim lasima za kolce i pošto su se okrepili skromnom večerom i postavili straže, legli su na mekanu travu. Ujutro su produžili put. Oba trapera su bili mučaljivi ljudi i nerado bi izgovorili neku suvišnu reč koja nije bila neophodno potrebna;

28 uostalom, sada se nisu više nalazili u sigurnoj stori gde je čovek mogao bezbrižno da ispriča ovu ili onu pripovetku, nego u savani u kojoj nijedan trenutak nije smeo proći bez opreznosti i bez brižnog osvrtanja naokolo, a vest koju je doneo Vinetu, bila je dovoljno podesna da obuzda i govorljivije jezike. Tako se desilo da je Mertens obaveštenja koja su mu čitav dan bila na jeziku prećutao i kad je hteo uveče u noćištu da ih saopšti, naišao je na tako tvrde uši, da se nezadovoljno zavukao pod svoje ćebe i pokušao da zaspi. Tako su nekoliko dana gotovo ćutke jahali put prerije, ali stalno sa istom užurbanošću, dok petog dana pred veče Hamerdul, koji je jahao na čelu, ne zaustavi naglo konja i smesta se ne šćućuri u travi da sa dubokom pažnjom promotri zemlju. A onda povika: »Have, care,12 Pite Holbersu, slobodno me izbatinaj ako ovuda pre kratkog vremena nije neko projahao. Sjaši i dođi ovamo!« Holbers zakorači levom nogom na zemlju, prevuče zatim desnu preko leđa svoga krupnog pastuha i saže se da proveri trag. »Ako misliš, Diku«, gunđao je odobravajući, »smatram da je to bio Indijanac«. »Da li je bio crvenokožac ili nije, svejedno je, ali konj belca ostavlja sasvim drugi trag. Uzjaši ponovo i ostalo prepusti meni!« Stao je peške da sledi otiske kopita, dok je njegova iskusna i pametna kobila sama od sebe kasala za njim sitnim, laganim koracima. Posle nekoliko stotina koraka zaustavio se i povikao: »Sjaši ponovo, stari medvede i reci mi ko je taj koji je pred nama!« Pokazao je kažiprstom na zemlju. Holbers se sagao, detaljno razgledao mesto i onda rekao: »Ako misliš, Diku, da je to apač, biće da je tako. Nosio je tada u krčmi na mokasinkama iste izreckane rese poput onih koje vise na ovom kaktusu. Nisam nikad na taj način primetio nekog crvenokošca, pošto su rese obično samo pravo izreckane. On je tu sjahao da nešto pogleda i tom su mu prilikom kaktusove bodljike otkinule resu. Mislim, behold13, Dik, pogledaj ovamo desno! Kakve su to noge?« 12 Stani, pripazi. 13 Behold (bihauld) — pazi, vidi.

29 »Tako mi tvoje brade, Pite, to je scaundrel14, takav lupež indsmen, koji je stigao otuda iz prikrajaka i tu krenuo ustranu, šta ti misliš?« »Hm! Apač ima silno oštro oko; njemu je doista prvi trag tog čoveka odmah pao u oči, i, ko zna koliko smo već dugo njuškali za njegovim tragom a da ga nismo primetili«. »Primetili ga ili ne, to je svejedno. Otkrili smo ga i to je dovoljno. Ipak samo jedan crvenokožac neće tako sam tumarati usred savane. Raga će mu biti u blizini i nedaleko od nje sigurno čitava četa strelaca i pripremaće neku đavolju stvar. Pogledajmo najpre oko sebe, ne bi li opazili ovo ili ono što nam može da bude oslonac!« Osmotrio je pažljivo horizont i onda nezadovoljno zatresao glavom. »Pazite, Mertensu, tu je nekakva kutija, koja vam visi sa strane. Zašto je ne otvorite? Možda je u njoj neka ptica koja ne sme da odleti?« Mertens otvori korice, izvuče durbin i sa konja ga pruži traperu. On ga pripremi, prinese oku i poče ponovo da posmatra. Odmah zatim namršti obrve i izjavi žmirkajući lukavo: »Evo i tebi durbin, Pite Holbersu. Pogledaj tamo gore i reci mi, kakva je to duga, prava linija koja se sa istoka duž severnog horizonta proteže ovamo sve do zapada!« Holbers posluša naređenje. Zatim odmaknu cev sa oka i poče oprezno da trlja svoj oštri, šiljati nos. »Ako misliš, Diku, da je to železnica, koju premeštaju tamo u Kaliforniju, onda nisi takav glupan kako bi čovek pretpostavljao«. »Glupan... ? Dik Hamerdul i glupan! Čoveče, zagolicaću te svojom oštricom među rebrima, tako da će ti se dugi dah oteti s velike gubice poput trulog brodskog užeta! Dik Hamerdul i glupan. Jesi li ikad čuo nešto slično? Uostalom, da li je glup ili nije, to je svejedno; ali ko želi da ga kupi jeftinije nego što vredi, neka dobro pazi da se ne prevari u računu. Ali, Pite Holbersu, kakve veze ima ustvari železnica sa crvenokošcem, koji se otuda prikradao tamo preko, ti najmudriji od svih mudraca, he?« »Hm, kad stiže sledeći voz, Diku?« »Ne znam tačno, ali verujem da će još danas proći«. 14 Scaundrel (skaundrel) — hulja, lupež.

30 »U tom slučaju crvenokošci sigurno njega očekuju«. »Biće da je tako, stari medvede. Ali sa koje strane da prispe — sa ove ili sa one?« »Treba zato da odeš u Omahu ili Čejni gde ćeš dobiti obaveštenje; na mome kaputu nije prikačen red vožnje!« »To mi ne tražimo od stare krpe. Ipak, došao on sa istoka ili zapada, to je svejedno; samo ako dođe, biće njihov. Ali je nešto drugo po sredi, da li ćemo mirno dopustiti da ga zaustave i da putnicima oduzmu život i skalp. Šta kažeš na to?« »Smatram da je naša dužnost da im pokvarimo račune«. »To je i moje mišljenje. Sjašimo dakle i napred! Njuškala će pre opaziti čoveka na konju nego nekoga koji ponizno gazi put vlastitim nogama. Videćemo ipak u kojoj se rupi kriju. Samo budite pripravni da pucate, vi ljudi, jer ako nas primete trebaće nam, kao prvo, puška«. Prikradali su se najpre lagano i vrlo oprezno. Tragovi, koje su sledili i kojima su se pridružili i apačevi, vodili su najpre do železničkog nasipa, zatim duž njega, dok izdaleka ne opaziše na zemlji talasastu uzvišicu, Sad se Dik Hamerdul ponovo zaustavi. »Gde se lupeži nalaze, razume se, to je svejedno, ali ću pustiti da me dotle peku dok ne otvrdnem i ne sasušim se kao master Holbers, ako se nisu povukli tamo iza Patuljastog Gorja. Ne možemo dalje, jer...« Reč mu zape u grlu, i već je istog trenutka prinosio svoju staru pušku obrazu, ali je ponovo odmah spusti. Na nagibu sa one strane železničkog nasipa iskrsla je neka pojava, preskočila sa mačjom gipkošću prugu i sledećeg trenutka našla se pred četvoricom ljudi. Bio je to apač. »Vinetu je primetio dolazak belaca«, reče. »Otkrili su trag Ogelalaha, spasiće ognjenog konja od propasti«. »Heigh-day«15, odvrati Hamerdul, »sva sreća da to nije bio neko drugi, jer bi okusio moje tane i pucanj bi nas odao; ali gde apač drži svoga konja? Ili se bez životinje nalazi u divljoj zemlji?« »Apačev konj je kao pas koji se poslušno ispruži i čeka dok se ne vrati njegov gospodar. On je video Ogelalahe mnogo pre sunca i 15 Heigh — day — (haj dej) — sjajno.

31 krenuo na reku, koju njegova bela braća zovu Arkanzas. Mislio je da će tamo videti svoga prijatelja Dedli-Gana, koji nije bio u vigvamu. Zatim je ponovo sledio crvene ljude i sada će da upozori ognjenog konja da ne padne na stazi koju žele da mu unište«. »Lacka-day!16« Pit Holbers će razvučenim glasom. »Gle, gle, kako lupeži postaju pametni! Kada bismo samo znali sa koje strane stiže sledeći voz!« »Ognjeni konj će doći sa istoka, jer je konj sa zapada prošao kada je sunce stajalo nad glavom poglavice apača«. »Znamo prema tome u kojem pravcu treba da se okrenemo. Ali kad će voz proći kroz ovaj predeo? Pite Holbersu, kako je s time?« »Hm, ako misliš da ipak imam red vožnje, Diku, reci mi pre svega gde se stvarno nalazi!« »U tvojoj glavi, sigurno ne, stari medvede, jer tamo je izgleda kao u Ljanu Estekadu, kako nazivaju tamo dole kraj u kome nema ništa osim prašine i kamenja i to najviše samo kamenja i prašine. Ali pazite, ljudi, tamo sunce zalazi; za četvrt sata će se spustiti mrak i moći ćemo da posmatramo crvene mangupe, šta...« »Vinetu im je bio za leđima«, prekinu ga apač, »i video kako su stazu otrgli od zemlje i položili je poprečke preko puta ognjenog konja, kako bi pao«. »Računaj ih deset puta deset i nećeš dobiti ni polovinu boraca koji leže na zemlji i čekaju da belci stignu. A konja je još više, jer svo blago koje se nalazi u plamenim kolima treba da se pretovari na životinje i odveze«. »Prevarili su se u svojim računima! Šta misli Vinetu da učini?« »Ostaće ovde i čuvaće crvene ljude. Neka moja bela braća jašu u susret ognjenom konju i neka njegov kas spreče u daljini da Ogelalasi ne vide kasnije kako zatvara svoje plameno oko i zaustavlja se«. Savet beše dobar i odmah je bio izvršen. Ljudi nisu znali u koje vreme je voz trebalo da stigne; to se moglo desiti svakog trenutka i kako je bilo potrebno da opomena dobije značajnu prednost, da Ogelalasi ništa ne smeju da primete, odlaganje je bilo opasno. Vinetu 16 Lacka — day (lak dej) — srećnog li dana!

32 je ostao dakle na mestu a ostala četvorica uzjahaše ponovo i krenuše oštrim kasom duž železničke pruge prema istoku. Jahali su gotovo četvrt sata, tada Dik Hamerdul zaustavi svoju kobilu i pogleda ustranu: »Good lack«,17 reče, »ne leži li tamo nešto u travi, baš kao jelen, ili..., ah, reci, Pite Holbersu, kakva je to životinja!« »Hm, ako misliš, Dik, da je to apačev konj koji ostaje ovde da leži kao prikovan dok ga njegov gospodar ne odvede, saglasiću se sa tvojim mišljenjem!« »Pogodio si, stari medvede! Pa dođite, nećemo da preplašimo mustanga, pošto imamo pametnijeg posla. Da li ćemo stići voz ili ne, to je svejedno; ali moramo da ga upozorimo, i što se to desi dalje na pruzi biće bolje. Crveni lupeži ne znaju da razaberu po svetlu da se voz zaustavio i da je njihova namera otkrivena!« 17 Good lack — (gud lak) — živeo!, srećno!.

33 3. DEDLI-GAN ponovo krenuše napred. Svetlost dana brzo iščeznu i ne prođe ni pola sata a tamna večer se spusti na prostranu preriju, a zvezde počeše da bacaju na zemlju svoje blede zrake. Slaba mesečina sada dobro dođe jahačima; ali kako bi ona docnije otežavala da se približe Indijancima, sasvim im je dobro odgovaralo što se ovog časa skrila zemljina noćna svetiljka i nije pružala ni zrake svoga magičnog sjaja. U prodornom svetlu koje sledi američke lokomotive, moglo se iz velike daljine uočiti kako se voz približava u ravnom predelu; trebalo je, dakle, da se prevali izvestan deo pruge, koji prevazilazi domet svetlosti; zato je Dik Hamerdul poterao trkom svoju kobilu, a ostali su se bez ijedne reči prepustili njegovom vođstvu. Konačno se zaustavi i skoči sa konja; trojica pratilaca učiniše kao i on. »Tako!« reče, »mislim da smo sada u dovoljnoj prednosti. Privežite konje i potražite malo suhe trave da možemo dati znak!« Poslušaše naređenje i začas sabraše gomilu suvih travki, koja je mogla lako da se zapali pomoću malo baruta, koga bi nasuli. Ispruženi na svojim ćebadima ljudi su u tihoj noći osluškivali i nisu odvraćali gotovo nijednog pogleda od pravca odakle je mogao da se očekuje voz. Oba Nemca su dakako mogli da naslute što je trebalo da se dogodi, ali što se ticalo života divljeg zapada, nisu imali gotovo nikakvog iskustva tako da nisu mogli ni pomisliti da poremete tišinu koja je vladala. Zato su mirno podnosili da oba lovca rade ono što žele. Osim šuma koji su izazivali konji što su pasli, unaokolo se nije čuo nijedan zvuk, osim jedino tihog pucketanja tvrdokrilca koji traga za plenom, a minuti su se otezali u sve mučniju beskonačnost. Onda, najzad, blesnu svetlo daleko napolju, najpre slabo, a zatim se brzo pojačavalo. I

34 »Pite Holbersu, šta misliš o ovoj kresnici tamo napred, a?« upita Hamerdul. »Hm, isto što si već i ti pomislio, Dik Hamerdule!« »Doista, to je najpametnije mišljenje u tvom celom životu, stari medvede! Da li je to lokomotiva ili nije, svejedno, ali je sigurno da se trenutak akcije približava, Hajnrihu Mertense, kad voz počne da se približava, I zaviknite što možete glasnije, a i vi, Petre Volfu — I gadnog li imena, da čovek izvali usta! — zavičite i proderite se po miloj volji. Ostalo ćemo sami posvršavati!« On uze trave u ruku koju je savio u dugačak i jak fitilj i nasu na nju barut. Zatim izvadi revolver iz pojasa. Onda se začu kotrljanje i približavanje vagona koje je postajalo sve jasnije i postepeno narastalo u buku sličnu tutnjavi daleke grmljavine. »Ispruži svoje besmrtne ruke, Pite Holbersu, rastvori svoje usne i poviči što možeš glasnije, stari medvede! Evo voza!« uskliknu Hamerdul uputivši istog časa zabrinut pogled prema konjima koji su uoči ove neobične pojave dahćući i tapkajući nogama po zemlji trzali kaiše koji su ih privezivali za zemlju. »Petre Volfu — dođavola sa ovim rogobatnim imenom! — pazite da nam životinje ne pobegnu; možete i pored toga da vičete!« Za trenutak osvanu. Bučeći i bacajući ispred sebe svetlosni slap voz se približi. Hamerdul prinese revolver fitilju i pritisnu. Barut u tren oka planu i zapali suhu, sprženu travu. On zgrabi fitilj, zamahnu njime snažno dok se ne razbukta i potrča vozu u susret jarko obasjan njegovim titravim sjajem. Mašinovođa je verovatno opazio znak kroz staklenu ploču branika, pošto se odmah posle prvog vijanja plamena koji je žarko buktao začu zvižduk što se brzo i oštro ponavljao i gotovo istog trenutka kočnice se zategnuše, točkovi zaškripaše i zagrmeše u kočenju; pored četiri čoveka uz gromku tutnjavu proleti dugački niz vagona. Oni poskočiše za vozom koji je svoju brzinu znatno smanjio. Sad se zaustavio. Debeli Hamerdul, ne osvrćući se najpre uopšte na činovnike koji su se saginjali sa svojih uzvišenih mesta, pohita napred pored vagona sve do lokomotive, prebaci ćebe preko reflektora, koje je prethodno dohvatio sa zemlje, i glasno povika: »Ugasite svetla — zamračite voz!«

35 U tren oka se pogasiše svi fenjeri. Nameštenici Pacifik železnice su ljudi prisutna duha. Mogli su da pretpostave da je poklič imao svoj opravdan razlog I trenutno su odgovorili na njega. »’S’death!«18 povika neki glas iz lokomotive. »Zašto zastirete svoje svetlo, čoveče? Ko ste i šta znači vaš znak?« »Ko sam ili ko nisam, to je svejedno, gospodine«, odgovori promišljeni traper, »pred nama su indsmeni i čvrsto sam uveren da su rastavili prugu!« »Dovraga, ta opet! Čoveče, kako da vam se zahvalimo?« Neko je skočio na zemlju, stao da može Diku ruku i zapovedio da se otvore vagoni. Lovce za tren oka opkoli gomila znatiželjnih ljudi i gotovo su morali da se čude velikom broju ljudi koji su izlazili iz kupea da se raspitaju o uzroku što se zadržavaju. Hamerdul ispriča sve ukratko; time izazva prilično uzbuđenje. »To je treći put u poslednje vreme , reče inženjer, »što su se osmelili da baš na ovoj pruzi napadnu vozove i opljačkaju, i svaki put su to prokleti Ogelalasi, ovo najđavolskije pleme Sijuksa, čija se krvoločnost i neprijateljstvo može dotamaniti samo poštenim metkom. Ali, danas su se prevarili i svoju nagradu naplatiće ! odmah u čitavoj sumi! Mislili su dakako da ovaj voz I kao obično vozi mnogo robe i samo pet ili šest ljudi. j Ali srećom smo ukrcali nekoliko stotina radnika koji su određeni da grade mostove i tunele gore u Mauntajusima i kako gotovo svi ovi dobri ljudi nose sa sobom oružje, stvar nam neće biti uopšte teška; malo će nas pozabaviti!« Popeo se najpre ponovo u lokomotivu da ispusti suvišnu paru koja je pišteći glasno kuljala iz ventila i obavijala brzo okolinu belim oblakom. Zatim skoči na zemlju da osmotri raspoložive snage i upita: »Recite mi, kao prvo, čoveče, kako se zovete! Moram ipak da znam kome treba da zahvalim na srećnoj opomeni!« »Moje ime je Hamerdul, Dik Hamerdul, dok živim!« »Lepo, a ovaj drugi?« 18 ’s'death (sdet) — sto mu gromova.

36 »Kako se on zove, svejedno je, ali pošto i on slučajno ima ime, nijednom čoveku neće škoditi ako ga sazna. Zove se Pit Holbers, gospodine, i momak je u koga se možete pouzdati«. »A drugo dvoje — ovaj ovde i onaj tamo pored konja?« »To su dva čoveka iz Đermeni, tamo preko, ovamo, sire, i zovu se Hajnrih Mertens — Hari bi zvučalo mnogo bolje i — gadno ime — Petar Volf. Nemojte gospodine, nipošto da izgovorite ove dve reči, slomićete šiju!« »Well!« nasmeja se činovnik. »Nije svaki jezik tako osetljiv kao vaš, masteru Hamerdul!« »Hamerdul? Dik Hamerdul?« uskliknu sad neki duboki, snažan glas i jedan čovek se probi između onih koji su naokolo stajali. »Welcome, stari medvede! Mislio sam da ću vas sresti tek u hajdspot19, sad moram da se ovde spotaknem o vas! Kakav vas je razlog naterao iz hajdspota?« »Šta me nateralo, kolonelu, svejedno je, ali nabavio sam malo baruta, olova i duvana. Dugi Pit je pošao sa mnom, vi već znate, kolonelu, k masteru Vinkliju, irišmenu i doveli smo i dvojicu iz Đermeni koji žele da vide Dedli-Gana, to jest vas«. »Dedli-Gan!« povika mašinovođa pristupivši strancu. »Jesti li vi, gospodine, doista?« »Tako me zovu!« glasio je odgovor kratko i jednostavno. Govornik beše čovek osrednje veličine, upadljivo širok, nosio je obično trapersko odelo. Oni koji su stajali uokolo samo se malo povukoše kad se pomenu njegovo ime. »Good-lack, gospodine, onda je u našoj sredini upravo onakav čovek kome možemo da poverimo komandu. Hoćete li je preuzeti?« »Ako su džentlmeni zadovoljni time, zašto ne?« Naokolo se zaori sveopšti poklič odobravanja. Ovom poznatom lovcu, koga je retko ko video, izuzev odabrane čete koju je okupio oko sebe i koji se ovde tako neočekivano našao među ljudima, mogla je s puno poverenja da se poveri vrhovna komanda. 19 Hide — spot (Hajd spot) — skrovište, tajno logorište.

37 »Razume se da su zadovoljni. Preduzmite dakle mere što brže možete! Ne smemo gubiti vreme i dozvoliti da crveni Mešuri dugo čekaju na nas«, reče inženjer. »Well, gospodine, dopustite mi samo da sa ovim čovekom progovorim nekoliko reči! Dik Hamerdul, ko je s vama dvojicom još iz hajdspota?« »Niko, kolonelu! Ostali su kod kuće ili u gorama«. »A ipak, mora da je još jedan sa vama, Diku, jer koliko vas poznam, niste pobegli od crvenih a da im niste postavili stražara«. »Kako sam pobegao, to je svejedno, ali da ste smatrali da je Dik Hamerdul tako glup da nije mislio na vočmena, vraški bi se prevarili, kolonelu! Stražu čuva čovek i nema boljeg; naime, Vinetu, apač. Našao nas je tamo dole kod irišmena i upozorio nas. Zatim je sledio trag Ogelalaha i malopre nam se ponovo pridružio«. »Vinetu, apač?« upita mašinovođa a u gomili se začu zadovoljno mrmljanje. »Heighday, kakav susret. Ta ovaj čovek sam vredi koliko i jedno pleme lovaca i ako je on uz nas, proteraćemo crvene lopove, da će nas se sećati? Gde on stoji? »Da li stoji ili ne, to je, gospodine, svejedno, ali on leži odmah pored indsmena na levoj strani pruge. Mora da je tamo još sve u redu, inače bi bio ovde da nas opomene«. »Dobro«, izjavi Dedli-Gan, »hoću sada da vam kažem svoje mišljenje: sastavićemo dva odreda koji će se primicati Indijancima sa obe strane pruge. Jedan ću voditi ja, a drugi —: hm, sire, idete li vi sa nama?« »To se razume!« odgovori inženjer. »Ne bih smeo doduše da napustim svoje mesto, ali ne volim da imam uzalud dve zdrave šake, a ložača ima dovoljno da za neko vreme popune moje mesto. Ne bih mogao da izdržim na staroj krntiji kada bih začuo prasak vaših pušaka i zato idem s vama!« I obrativši se svojoj posadi, on produži: »Vi ćete ostati kod vagona, i dobro ćete motriti; ponekad ne znamo šta se može desiti — Time!« »Gospodine«, odvrati ložač. »Ti umeš da upravljaš mašinom. Da ne bismo morali da se vraćamo, doći ćeš za nama vozom čim ugledaš znak koji ćemo dati vatrom. Ali vozi lagano, što sporije i opreznije, jer će pruga svakako

38 biti oštećena!— A što se tiče drugog vođe, masteru Dedli-Gane, nadam se da nećete baš mene predložiti. Želim od srca rado da učestvujem ali nisam čovek sa zapada. Nađite dakle nekog drugog kome možete da poverite ovu dužnost!« »Dobro, gospodine«, klimnu glavom Dedli-Gan, »nisam hteo da vas zapostavim; ja poznajem ovde nekog ko će svoju dužnost obaviti isto tako dobro kao ja svoju I možete zato mirno da mu poverite svoje ljude. Dik Hamerdule, šta vi mislite?« »Šta mislim, to je svejedno, kolonelu; ali mislim da nećete narediti ništa pogrešno!« »To i ja mislim! Hoćete li vi drugu polovinu da predvodite?« »Hm, ako ljudi hoće da trče za mnom, rado ću puzati pred njima! Moja puška je napunjena novim barutom i olovom i progovoriće vrlo pametno tamo sa Indsmenima. Ali konji, kolonelu, moraju da ostanu ovde i čovek iz Đermeni, Mertens, može da ih čuva«. »Ne pada mi na pamet«, odvrati ovaj kratko, »idem s vama!« »Šta vam pada na pamet, ili ne, to je svejedno; uli ako nećete, može to da izvrši i ovaj drugi, Petar Volf —dođavola sa ovim krutim imenom — !« I on se ustručavao i tako narediše jednom od malo nenaoružanih radnika da za izvesno vreme nadzire konje. Borbene snage bile su raspoređene. Dedli-Gan i Dik Hamerdul se postaviše na čelo oba odreda; voz se zadržao na svom mestu; ljudi su se kretali napred. Posle nekoliko trenutaka kraj utonu u duboku tišinu i ni najsitniji šum ne oda da je mir koji je tobože počivao nad prostranom ravnicom sakrivao u sebi krvavu borbu što se pripremala. Najpre su prevalili veći deo pruge držeći se uspravno, ali pošto su prispeli na mesto junačke borbe, polegoše na zemlju i otpuzaše na rukama i nogama s obe strane duž nagiba jedan za drugim. »Uf«, zazvuča tada tiho pored Dedli-Ganovog uha. »Neka jahači ognjenog konja ostanu ovde na zemlji i sačekaju dok Vinetu ne ode i dok se ne vrati!« »Vinetu?« upita Dedli-Gan i napola se uspravi. »Zar je moj brat zaboravio pojavu njegovog belog prijatelja«.

39 Vinetu ga osmotri, prepozna ga uprkos tami i prošapta radosnim glasom: »Dedli-Gan! Hvala velikom duhu koji danas apaču otkriva tvoje lice, neka blagoslovi tvoju ruku da se danas obori na glave neprijatelja i uništi ih! Je li moj brat jahao na ognjenom konju?« »Da; zlato što ga duguje apačevom prijateljstvu otpremio je na istok i sada se vraća da nađe još više. Zašto je hteo moj oprezni brat da ode i da se ponovo vrati?« »Duša noći je crna a duh večeri je taman i mračan; Vinetu nije mogao da prepozna svoga brata koji je ležao na zemlji. Ali je zato primetio čoveka koji stoji tamo na brežuljku, da se ogleda za ognjenim konjem. Apač će otići da zaklopi Ogelalahovo oko; zatim će se ponovo vratiti!« Već sledećeg trenutka nestade. Uprkos noćnoj tmini na talasastoj uzvišici tla koja je ležala u strani razabirala se jedna pojava koja je i za najoštrije oko čoveka sa zapada odudarala samo nejasno od ozvezdanog horizonta. Ogelalasi su postavili dakle stražu da motri na svetlo voza koji se približavao. Belac bi dakako teško uspeo, ili ne bi uopšte da joj se približi; no Dedli-Gan je poznavao apačku veštinu u prikradanju i znao je da će Ogelalah ubrzo nestati. Ležeći odmah pored železničkog nasipa, držao ga je oštro na oku i doista — prođe samo nekoliko minuta i pored onoga koji je čuvao stražu iskrsnu munjevitom brzinom jedna pojava i tog časa su obojica ležali na zemlji! — apačev nož izvrši svoju dužnost. On se vrati tek posle dužeg vremena; obišao je Indijance i uočio njihovu poziciju. Sada je obaveštavao o tome Dedli-Gana. Ogelalasi su iščupali nekoliko tračnica i položili ih zajedno sa pragovima preko železničke pruge. Da je voz naišao na to mesto, njih i putnike bi snašla strašna sudbina. Crveni su ležali malo po strani od onog mesta na zemlji u nemoj tišini, dok su njihovi konji bili privezani za kolce stražnjeg dela pruge. Prisutnost tih životinja gotovo je onemogućavala čoveku da se prikrade Indijancima sa strane, pošto prerijski konj svojom budnošću gotovo nadmašuje psa i brektanjem najavljuje gospodaru približavanje svakog živog bića. »Ko ih vodi?« upita Dedli-Gan.

40 »Mat-Sih, „medveđa šapa“. Vinetu je bio iza njegovih leđa, mogao je da ga s tomahavkom obori«. »Mat-Sih? To je najhrabriji Sijuks; ne boji se nijednog borca i zadaće nam svakako muke! Jak je kao medved i prepreden kao lisica; sigurno ne vodi sa sobom sve svoje ljude, nego je ostale ostavio u preriji. Razborit ratnik neće postupiti drugačije«. »Uf!« prizna Vinetu dubokim grlenim glasom. »Neka moj crveni brat uzme polovinu mojih ljudi i neka s njima zaobiđe Mat-Sihovu rezervu«. Vinetu posluša ovo uputstvo a Dedli-Gan se došunja preko podloge pruge do Dika Hamerdula i reče mu: »Još trista telesnih dužina napred, Dik, i bićete prekoputa indsmena. Svoje ljude sam preko podelio na dva dela i poslaću polovinu sa Vinetuom napolje u preriju, da... « »Da li ste ih poslali ili ne, to je svejedno«, upade mu Dik šapatom u reč, »ali šta će oni tamo napolju, kolonelu?« »Ogelalahe predvodi Mat-Sih«. »Medveđa šapa? Zounds!20 Onda su najhrabriji iz plemena naši protivnici i verujem da on napolju, na staroj livadi, ima i rezervu«. »To je i moje mišljenje. Ovu rezervu ću dakle saseći Vinetuovom pomoću, a sa ostalima ću pravo nasrnuti na konje. Uspe li nam da ih potčinimo svojoj vlasti ili da ih rasteramo, crveni su propali«. »Well, well, kolonelu, a Dik Hamerdul i njegova puška će doprineti svoje da voz mognemo da natovarimo sa skalpovima!« »Čekajte dakle sa svojima dok na drugoj strani ne odjekne prvi hitac; indsmenima će tada biti jasno da se nalazimo iza njihovih leđa i spremaće se da pođu k vama, gde ćete ih dočekati. Ali sačekaj strpljivo, Dik, dok se ne približe toliko da možete da vidite svakog čoveka. Tek onda opalite; nijedan metak neće promašiti!« »Ne brinite, kolonelu! Dik Hamerdul zna tačno šta treba da uradi. Samo čuvajte se konja, takav indijanski mustang nanjuši belca deset milja daleko!« Dedli-Gan se otšunja, a debeli traper otpuza duž reda onih koji su ležali iza njega da im saopšti uputstvo. 20 Zounds (zaundz) — dođavola, oh.

41 Kada se vratio smestio se pored Pita Holbersa koji je poslednji čas proveo ćuteći. On mu šapnu: »Pite Holbersu, stari medvede, još malo i nastaće džumbus!« »Hm, misliš li, Diku! Zar te to ne raduje, ha?« Hamerdul je upravo hteo da odgovori, kad u tome trenutku zasija ukoso, na drugoj strani, trenutan sjaj posle koga je sledio glasan pucanj; biće da je neki od radnika koji ga je pratio počeo u zabuni da puca pre nego što je Dedli-Ganov plan bio izveden. Ogelalasi su u tren oka bili na nogama i hitali su svojim konjima. Ali Dedli-Gan koji je bio prisutna duha, tek što je začuo iza sebe izdajnički pucanj, požuri da preduhitri posledice ovog propusta. »Napred ljudi, na konje!« vikao je. Jurio je velikim koracima prema životinjama i sustigao ih još pre Indijanaca. Životinje su neverovatnom brzinom bile oslobođene kolaca i jurišale su ržući i brekćući u prostranu, tamnu savanu. Hici, što su zapraštali pred Indijancima koji su sada stigli na mesto, zbunili su ih. Njihovi konji iščezoše; u tmini nisu mogli da razaberu beskrajan broj neprijatelja i nekoliko trenutaka zastadoše predajući se oružju belaca. Ali smesta odjeknu glasan poklič njihovog vođe; okrenuše se i pojuriše nazad da potraže zaštitu s onu stranu nasipa i da se posavetuju o merama koje treba da preduzmu. Ali tek što prispeše do železničkog nasipa, pred njima samo na nekoliko stopa iskrsnu kao iz zemlje neka tamna linija i za trenutak rasvetli noć blesak iz više od pedeset pušaka, a zapomaganje pogođenih odade da je odred Dika Hamerdula dobro nišanio. t »Ispali sve metke i napred!« povika hrabri Dik, ispali iz druge cevi svoje puške, odbaci pušku koja mu nije više mogla ništa pomoći, istrže tomahavk, tu strašnu ratnu sekiru zapada ispod duge lovačke košulje, i u pratnji Pita Holbersa i najhrabrijih radnika nasrnu na crvenokošce koji se ukočiše od zaprepaštenja. Iznenađeni neočekivanim napadom izgubiše prisebnost; opkoljeni neprijateljima, za njih je postojao spas samo u bekstvu. Ponovo se zaori glasan poklič Mat-Siha i odmah zatim se nije više video nijedan divljak. Bacili su se na zemlju između napadača i pokušali puzajući među njima da se dohvate čistine.

42 »Na zemlju, ljudi, i noževe u ruku!« uskliknu Dedli-Gan gromkim glasom i potrča prema prebivalištu koje su Indijanci napustili. Pretpostavljao je da su oni zacelo sakupili dovoljnu količinu svakovrsnog goriva kako bi u slučaju da im zamisao uspe, održavali potrebno osvetljenje. Nije se prevario. Naslagali su nekoliko velikih hrpa suvog granja. On zapali vatru pomoću baruta; noć se rasvetli i u sjaju plamenova opazio je mnoga napuštena koplja i pokrivače koji su ležali na zemlji. Oni ih prinesoše vatri kao neophodnu hranu. Brigu oko podržavanja vatre prepusti radnicima koji su pritrčali i vrati se na mesto na kome se noćni napad sveo na užasne borbe između pojedinaca. Četa železničkih radnika se, jasno, sastojala najviše od ljudi koji su izvežbali svoje snage u životnim burama; ipak, nijedan nije mogao da pruži čvrst otpor Indijancima koji su sada u sjaju vatre uspeli da sagledaju svoj položaj i da primete da su brojčano sasvim jednaki protivnicima. Tamo gde se pojedinom indsmenu nije odupiralo više ljudi, on je bio svakako jači i zemlja se sve više pokrivala onima koji su pali pod snažnim udarcima tomahavki. Ovim oružjem bila su snabdevena samo tri belca: Dedli-Gan, Dik Hamerdul i Pit Holbers; tu se ispoljavalo da je sa istim oružjem žilaviji i duševno razvijeniji belac imao prednost. Dedli-Gan se zaustavi usred same gomile divljaka; na njegovom licu obasjanom titravom svetlošću odražavao se osećaj srećne borbenosti koju istančan sud poriče, a koja je često i pored toga neosporna istina. Munjevitim udarcima sekire odbijao je crvenokošce koji su neprestano jurišali na njega. Mnogi neprijatelj je već ležao pred njegovim nogama smrskane lobanje. Po strani se junački borio jedan par koji je mogao da se nazove gotovo komičnim, okrenuti leđima jedan nasuprot drugome i pored toga što su njihove pojave bile oprečne; taj postupak je štitio ove neobične ali iskusne lovce od napada s leđa; bili su to Dik Hamerdul i Pit Holbers. Mali Dik, koji je u svome odelu morao na svakog stranca da ostavi utisak bespomoćnosti, ispoljavao je ovde zaista mačju okretnost. Vitlajući u levici oštrim, dvoseklim boi nožem a u desnici teškom sekirom, odupirao se hrabro svakom neprijatelju. Od njegovog dugačkog kaputa, na kome se nizala krpa za krpom i zakrpa

43 za zakrpom, odbijali su se bezazleno ubodi noža koji su mu bili namenjeni. Dugonja Pit stajao je iza njega i vitlao rukama po vazduhu kao polip koji pruža opasne krakove da privuče plen. Njegovo telo, koje su naoko sačinjavale samo kosti i tetive, razvijalo je izvanrednu snagu i izdržljivost, njegova sekira se obarala iz dvostruke visine; zamahivao je dalje od sviju, ali se njegove velike noge nisu pomicale ni stopu sa mesta i ko bi mu se približio toliko da bi mogao da ga uhvati, bio je beznadežno izgubljen. Zbog ovog načina borbe na koji štite jedan drugom leđa, nazivalo se i ono dvoje »preokrenuti tostovi«. Tostovi su, kako znamo, prženi komadi hleba sa buterom sastavljeni na stranama premazanim buterom. Holbers i Hamerdul okrenuše u borbi jedan drugom leđa, dakle, obrnute strane i otuda potiče njihovo ime. Među belim borcima isticali su se još dvojica, zgrabili su tomahavke palih Indijanaca i rukovali su sa njima tako lako i sigurno kao da su posebnom vežbom naučili da se bore na ovaj način. A i među radnicima se nalazilo prilično mnogo hrabrih koji su Indijancima, koji ne vole uopšte da se bore prsa u prsa, zadali mnogo muke. Pobeda je već u mnogom naginjala na stranu belaca i divljaci su sve uže saterivani u gomilu. Ali tada se praskajući približi nešto iz mračne prerije i provali među njih. Dedli-Gan je imao pravo: Mat-Sih, razboriti vođa Ogelalaha, ostavio je u savani priličan broj svojih ljudi, koji su sada dojahali kao nove snage i borba u tren oka poprimi drugi izgled. Indijanci koji su već pobegli, opazivši promenu dotrčaše ponovo ohrabreni i tako se napad lovaca i radnika pretvori u odbranu, koja je iz trenutka u trenutak sve manje obećavala uspeh. »Nazad iza nasipa!« zapovedi Dedli-Gan, probi se snažnim udarcima kroz gomilu i vlastitim primerom ispuni svoje naređenje. Pitu Holbersu je trebalo samo nekoliko koraka da se nađe pored njega. Dik Hamerdul, kako bi sebi dao oduška, poteže najpre revolver, ispali nekoliko hitaca i zatim pojuri prema nasipu. I već ga gotovo preskoči, kada se spotače, sruči naglavce na zemlju i otkotrlja s onu stranu nasipa dole i pravo pred noge Dedli-Gana. Tu se diže i osmotri predmet koji je držao u ruci. Sručio se preko njega, zgrabio ga nehotice i zadržao u ruci. Izgledao je kao stara batina.

44 »Moja puška, doista, to je moja puška, koju sam tu ranije bacio! Šta kažeš na to, Pite Holbersu, stari medvede?« uskliknuo je radosno. »Ako misliš, Diku, da je dobro, što...« Nije mogao da nastavi, jer su Ogelalasi sledili za njima i borba ponovo poče. Vatre su sijale ovamo preko nasipa i obasjavale scenu koja će se, izgleda, završiti propašću belaca. Njihov vođa je hteo upravo da savetuje svojima da beže u mrak, kada iza leđa divljaka odjeknuše hici i četa ljudi mašući daleko svojim oružjem skoči među njih. Bio je to Vinetu sa svojim odredom. Pošto ga je tama sprečavala da pronađe neke tragove, njegovo traganje za zamkom, koju je naslućivao, nije vodilo ni do kakvog uspeha i pošto je primetio vatru i zaključio da je njegovo prisustvo neophodno na bojnom polju, pohitao je ovamo upravo u poslednjem trenutku i pružio odlučnu pomoć. Ogelalah Mat-Sih je stajao u najgušćem klupku boraca. Njegovo široko, dežmekasto telo bilo je odeveno u prostu, belo štavljenu lovačku košulju, koja je sada bila odozgo do dole poprskana prolivenom krvlju; preko njegovih leđa visila je koža od prerijskog vuka čija je razmrskana lobanja pokrivala njegovu glavu. U levici je držao izbočeni štit od bivolice, njegova desnica je upravljala tomahavkom i onaj koga je ošinuo plamen njegovog velikog, tamnog, prodornog oka, pogodio bi ga smrtonosni udarac, pao bi mrtav na zemlju. I već je poverovao da će izvojevati pobedu i da će tvojim vlastitim glasom dati znak za slavlje, kada se na razbojištu pojavi Vinetu. MatSih se o krenu i opazi ga. »Vinetu, pseto plemena Pimo!« uskliknuo je. Iz njegovog oka zračio je sjaj plamene, smrtonosne mržnje, ali njegova noga, koju je već podigao, oklevala je i ruka koja je već zamahnula bojnom sekirom, klonu ne zamahnuvši do kraja. Bilo je kao da je pojava ovog neprijatelja paralizovala njegovu hrabrost i oduzela mu tako potrebnu promišljenost i prisustvo duha. A i Vinetu ga primeti i odgovori: »Mat-Sih, rospijo Ogelalaha!«

45 Kao u bujicu, tako njegova vitka, gipka i usto neobično snažna pojava zaroni u gomilu boraca da posle nepune minute izroni upravo pred Mat-Sihom. Oba zamahnuše da zadaju smrtonosni udar; sekire se praskajući sudariše, a Ogelalahova pade razmrskana iz njegove ruke. Munjevito se okrenu i poče silnim nogama da krči put da pobegne. »Mat-Sih!« poviče Vinetu ne maknuvši se sa svoga mesta. »Zar je pas Ogelalah postao plašljiva kuja da beži pred Vinetuom, apačem? Nek zemlje piju njegovu krv a orlova kandža neka raskine njegovo srce i telo!« Neprijatelj je ovom izazivanju morao da se odupre. »Vinetu, robe belaca! E evo Mat-Siha, poglavice Ogelalaha! Ubija medveda i obara bivola; goni losa i gazi zmijinu glavu; niko mu nije još odoleo i on će sada da traži život Vinetua, kukavice plemena Pimo!« Istrgnuvši jednom od svojih ljudi sekiru, baci se na apača koji ga dočeka stojeći. Oči obojice snažnih ljudi unosile su se ljuta pogleda jedne u druge; Ogelalahova sekira zavitla oko njegove glave, zatim se u strahovitom besu spusti na nju. Vinetu vešto odbi udarac. Zamahnuvši sada i svojim oružjem htede da odvrati udarac, ali ga neko zgrabi odostraga i spreči u tome. Dva Ogelalaha se baciše na njega. On se munjevito okrenu, neprijatelji popadaše pod njegovim udarcima, ali sad ponovo zakruži Mat-Sihova sekira i nad njegovom glavom. Dedli-Gan primeti da mu je prijatelj u opasnosti. Rasturajući Indijance kao strukove trave skoči između njih i sa obe šake zgrabi njihovog vođu za šiju i bokove, podiže ga visoko u vazduh i obori ga na zemlju, luko da je sve pucalo. U tren oka klečao je pored onesvešćenog i zari mu nož u grudi. Kada su Ogelalasi primetili da je njihov starešina umro, potresno počeše da zavijaju i nagrnuše u beg. Dik Hamerdul je ponovo stajao pored Pita Holbersa; ono dvoje nerazdruživih pokuša sada da zadrži begunce. »Pite Holbersu, stari medvede, vidiš li kako beže, n?« povika Hamerdul. »Hm, ako tako misliš, Diku, onda ih vidim!«

46 »Misliš li ili ne misliš, svejedno je, ali bih hteo... Zounds, Pite, pogledaj ovog momka koji hoće da se provuče između one dvojice iz Đermeni! Halo, čovek će biti zbrisan!« Kotrljajući se više nego bežeći, on odhita tamo gde je više Indijanaca sa mukom pokušavalo da prođu pored dvojice Nemaca koji su hteli da ih zaustave. Holbers pođe za njim; baciše se na crvene i oboriše ih. Pobeda je bila začas potpuno izvojevana i gde neprijatelj nije mrtav ili ranjen ležao na zemlji, bežeći je hvatao čistinu. Sada se na istočnom horizontu pojavi i oštro svetlo lokomotive koja se približavala. Ložač je primetio odbljesak vatre, smatrao je da je to dogovoreni znak I polagano pokrenuo voz. Inženjer koji je pripadao Vinetuovom obredu, priđe apaču i upita ga: »Vi ste master Vinetu?« Potvrđujući Indijanac saže glavu. »Mi vam dugujemo svoje današnje spasenje. Napisaću izveštaj koji će dospeti gore do predsednika; nagrada će onda biti sigurna!« »Apaču ne treba nagrade, njemu su svi dobri ljudi dragi i pruža im svoju ruku u borbi; ali on je snažan i bogat, bogatiji od velikog oca belaca. Njemu ne treba ni zlata, ni srebra, ni imetka, on neće da uzima nego daje. Howgh!« Voz se upravo zaustavi pred razrovanim šinama. »Sto mu gromova, sire«, uskliknu ložač i iskoči iz lokomotive u susret pretpostavljenom koji je prilazio, »bilo je tu posla. To je, bogami, pravo klanje!« »Tako je, čoveče, — bilo je gusto večeras, a i ja sam zaradio malu rupicu, kako to možeš da vidiš. Ali sada kao prvo: prinesi alat da popravimo tračnice kako bismo što pre dalje! Brini se o tome; hteo bih sada sa ostalima da pregledam one koji su pali!« Upravo je hteo da se vrati kada iskoči iz duboke trave nasutog nagiba mračna pojava i othita pored njega. Bio je to jedan od Ogelalaha koji nije imao prilike da pobegne i tu se sakrio da sačeka podesan trenutak. Radnik kome su bili povereni konji, pošao je dakako za vozom i sada je stajao s njima u blizini vagona koji su čekali. Indijanac kome je

47 pogled na životinje ulio nadu u spas, pohita k njemu, istrže mu iz ruke uzdu od konja, zajaha i htede da otkasa. Hamerdul je smesta primetio trenutnu pojavu crvenog. Doviknu svom nerazdvojnom drugu: »Pite Holbersu, stari medvede, vidiš li crvenoga kako skače? Dođavola, ide prema konjima!« »Ako misliš, Diku, da će pritegnuti jednog, nemam ništa protiv toga, pošto mi čovek koji ih drži izgleda prilično raspoložen za to!« »Izgleda li raspoložen ili ne, svejedno je, jer... gle, Pite Holbersu — trže mu iz prstiju uzde i zajaha... Good lack, to je moja kobila na koju je seo! Ej, momče, to je najpametnije što si mogao da izmisliš u čitavom svom životu, jer ćeš sada biti toliko srećan da porazgovaraš sa mojom puškom!« Indijanac se doista bacio na staru kobilu i podbo Je sa strane da se što brže dohvati čistine. Ali se prevari u računu, jer Dik Hamerdul uvuče u usta povijeni kažiprst i zazvižda oštro i glasno. Poslušna životinja !)(; smesta okrenu i uprkos svim naporima divljaka zakasa prema gospodaru. Indijanac ne vide drugog spasa nego da se u tom času strmoglavi na zemlju. Ali debeli traper podiže tada prema obrazu pušku; hitac odjeknu i indsmen se, prostreljene glave, sruči na zemlju. »Jesi li video, Pite Holbersu, kako je moja kobila dobra životinja? Hteo bih samo da znam da li će on I bez nje stići srećno u svoja večna lovišta! Šta misliš, a?« »Nemam ništa protiv toga, Diku, ako misliš da je pronašao pravi put. Zar nećeš uzeti njegovu kožu?« »Uzeo je ili ne, svejedno, ali dole mora, to je sigurno!« Da bi dospeo do onoga koji je pao, morao Je da prođe pored dvojice Nemaca koji su stajali jedan pored drugog odmarajući se od napete borbe. »To je toliko istina kao što se i ja zovem Mark Letrije, kapetanu; bio je to pokolj kakav se samo može da doživi na divljem zapadu!« čuo je na francuskom jeziku. Ali je isuviše bio zaokupljen svojom namerom da bi ovim rečima u tom trenutku dao važnost. Kada je odrao kožu sa mrtvaca i ponovo se vratio U blizinu voza koji je stajao, opazio je Dedli-Gana nadaleko od ove dvojice ljudi. »Dik Hamerdule«, upita ga on, »niste li na ova dva nemačka džentlmena naišli kod mastera Vinklija?'

48 »Well, kolonelu, tako je«. »Dobro su se držali i služe vam na čast. Ali otkud to da ih povedete sa sobom? Ta vi znate: nije mi drago kad među nama vidim nova lica«. »All right, sire, ali je ovaj jedan, koji se zovo I Hajnrih Mertens, tvrdio da ste vi njegov stric«. »Njegov stric? Jeste li poludeli?« »Poludeo ili ne, svejedno, ali nešto se posvadismo i šiljak moga noža već se dotače njegovog grkljana, kada mi reče da biste mi se rđavo zahvalili kada bi I mu oštrica preduboko ušla u vunu. Raščistite s njim I sami, kolonelu!« Slavni traper priđe Nemcima i zapita ih: »Dođoste ovamo preko iz Đermeni, kako mi je I rečeno?« »Da«, odgovori Mertens. »Šta tražite u preriji?« »Striče, još nešto hoćeš da pitaš?« odjeknu prema njemu na nemačkom jeziku. Dedli-Gan ustuknu korak. »Stric? Ne poznajem nikakvog rođaka po imenu Mertens!« izjavio je začuđeno. »To je tačno! Tako sam se ipak zvao, jer nisam znao da li će ti ime Time biti milo. Reč je o novcu, o mnogo novaca, kako si pisao. U takvom slučaju čovek mora biti oprezan i zato sam promenio ime«. »Time... Zar je mogućno da si to ti, Hajnrihu?!« »Ne samo da je mogućno, nego je stvarno tako, striče. Evo tvoga pisma u kome si pisao da dođem. Ostale papire možeš i sutra čitati!« On se maši rukom pod lovački kaput i izvadi brižljivo sačuvao papir i predade mu ga. U sjaju vatre, koji je bio još uvek jak, stari lovac baci pogled na retke, povuče ga zatim na svoje grudi i uskliknu: »Istina je! Blagoslovio bog moje oči kojim je još dopustio da vide nekog od svojih. Zašto mi nije pisao? Ta dao sam mu adresu za Omahu!« »Da, ali u ovom pismu si ujedno opisao i čitav put na Arkanzasu gore prema Fort Gibsonu, prema kući Irca Vinklija i dalje zapadno uzvodno, gde si se četom svojih ljudi sa zapada ulogorio duže vreme. Pošto smo mislili da bi ovo mesto mogao da napustiš, smatrali srno

49 kao najpametnije da sam krenem na put I da ti uručim očevo pismo. Sutra ujutro, kada bude svetlo, daću ti ga. Otkako si u Americi, nisi me video I prema tome nećeš me više ni prepoznati; ali je meni tim bolje poznata tvoja dobrota kojom si ranije podržavao roditelje i najzad čak i mene pozvao da dođem preko Okeana«. »Well! Drago mi je što si se tako brzo odazvao ovom pozivu. U Stenovitim planinama sam otkrio zlato koje sam hteo da vam dam, jer mi ne treba. Slati, to je vrlo nesigurno, a i tako sam želeo da dođeš lično. To Alo želim da ti dam, biće za vas bogatstvo i nadam se da će vas usrećiti. Ali ne dolaziš sam. Ko je tvoj pratilac?« »I on je Nemac. Zove se Petar Volf i poželeo je da putuje na zapad. Pridružih mu se«. »Lepo! Razgovaraćemo još o našoj stvari, dragi Hajnrihu! Sada nemam vremena za to. Vidiš, potreban sam na drugom mestu«. Čuo se, naime, glas mašinovođe koji je opominjao na odlazak, pošto se ovde zbog nepredviđenog zadržavanja izgubilo mnogo vremena koje je ponovo trebalo nadoknaditi. Odnesoše, dakle, mrtve i ranjene belce u vagone i pokupiše oružje koje se nalazilo svuda naokolo. Putnici se srdačno zahvališe svojim spasiocima i, pošto je sad pruga bila popravljena, voz je mogao da produži put. Oni koji su ostali gledali su za njim dok njegova svetla ne iščezoše u daljini. Postavi se sad pitanje da li da prenoće na ovom mestu ili ne. Moglo se poverovati da će se Ogelalasi, koji su bežali, odmah ponovo sakupiti i došunjati na mesto borbe. Opasnost je pretila i zato odlučiše da odu odavde i da prenoće u nekom udaljenom mestu gde se nije mogao očekivati nikakav prepad od Indijanaca. Dedli-Gan uzjaha jednog od zarobljenih indijanskih konja i zatim se dohvatiše puta. Dok je kolonel razgovarao sa svojim »nećakom« Hamerdul je stajao ublizu i čuo je gotovo sav razgovor. I sada, kad se mesto prepada nalazilo već daleko iza leđa jahača, on primeti trenutak kad nećak nije više jahao pored strica; usmeri svoju kobilu pravo na Dedli-Ganovog konja i reče pritajivši oprezno glas: »Ako mi nećete zameriti, hteo bih da vam nešto kažem, sire«. »Zameriti? Ne govori gluposti! Šta je?«

50 »Nešto što ćete svakako smatrati glupošću, sire. Tiče se ta dva čoveka koji tvrde da su preko iz stare Đermeni«. »Ta to oni i jesu!« »Da li su ili nisu, svejedno; ali ja mislim da nisu«. »Gluposti! Moj nećak je Nemac; to bar moram znati!« »Da, ako je on doista vaš nećak, sire!« »Ti u to sumnjaš?« »Hm! Poznajete li svoga nećaka?« »Nisam mogao da ga prepoznam, jer je bio dečak I kad sam ga poslednji put video«. »Mislim, niste ga još uopšte videli. Vaše nemačko ime glasi Time. Zašto nije zadržao to ime nego se nazvao drukčije?« »Iz opreza, jer... « »Znam, znam!« prekinu ga debeli. »Čuo sam kakav je razlog za to naveo; ipak, čini mi se da je taj razlog pomalo otrcan. Recite mi, je li on kapetan?« »Ne«, »Ali drugi ga je oslovio tako!« »Doista! Šta kažeš!« »Da, nazvao ga je kapetan; čuo sam sasvim jasno, čak sa oba uha. Govorili su, naime, francuski«. »Francuski?« upita kolonel začuđeno. »To bi dakako bilo upadljivo!« »Upadljivo ili ne, svejedno; meni najpre nije bilo upadljivo. Ali kasnije kada sam čuo da je reč o vašem zlatu, zamislio sam se. Zašto se ovaj drugi zove pred nama Petar Volf — gadnog li imena, da čovek slomi jezik — a Hajnrih je rekao da se zove Mark Letrije?« »Zar se tim imenom predstavio?« »Da. Prolazio sam upravo pored njih i čuo, a i razumeo sam, mada je govorio francuski. Najpre se na to nisam obazirao, pošto sam se upravo žurio da jednom I crvenom oderem kožu; ali kasnije mi ovo ponovo pade na pamet i izazva u meni sumnju. Govori li taj Mertens nemački jezik dobro i čisto?«