Kapetan Kajman - Karl Maj

101 »A! More nečim svakako privlači i dame; ipak, ono što se obično podrazumeva kao pomorstvo, tako je suvoparno i — opasno da od jedne ledi ne bih nikad ozbiljno zahtevao, da —« »Ah«, prekinu ga ona, »svaka dama ne plaši su opasnosti, kao što svaki gospodin nije Herkul. Moja domovina je otok optočen sa svih strana vodom, imani mnogobrojne rođake preko na kopnu, putovala sam mnogo tamo-amo, bila sam često gore u Njujorku I Bostonu, posetila sam jedanput čak i rt Dobre Nado i na tom putu se zainteresovala za more, tako da me sve privlači što je u vezi sa njime. Tim sam više I naukama o moreplovstvu, koje su ipak za laika tako zamršene i kako kažete suvoparne, posvećivala i svesno interesovanje. Ako želite da uđete u moju radnu sobu, ovu tvrdnju mogu sasvim sigurno da vam dokažem«. »Moja noga je možda isuviše nečista za takvo svetište«. »Mislite! Ovde živimo tako slobodno i neovisno od uobičajenih društvenih pravila, da se zacelo neću ogrešiti o svoje goste ako vas zamolim da mi pružite svoju ruku!« Stavila je svoju ruku u njegovu i prošla s njime kroz nekoliko soba do jedne prostorija koja je doduše oznaku »radna soba« jedva zasluživala ili čak nije uopšte. Bila je malena i intimna, nameštena u probranoj raskoši. Tu ona priđe skupocenom pisaćem stolu, otvori ormar i izvadi iz njega kompletnu zbirku najvernijih i najvrednijih nautičkih karata. Drugi ormari su sadržavali različite instrumente koji su potrebni za upravljanje brodom. Jener nije mogao da savlada svoje iznenađenje pred ovim neočekivanim blagom. Iskreno prizna: »Moram da kažem, gospođo, da u svojoj kabini !' nemam boljih karata i instrumenata!« »Možda, nije mi običaj da poželim nešto što je beskorisno«. »Ali čovek ovim instrumentima može da se koristi ii samo posle temeljitih studija i samo u praksi!« »A vi ne verujete da je jedna dama sposobna da tako proučava?« »Nisam još naišao ni na jednu koja bi u meni potakla drugo ubeđenje«.

102 »Molim vas, ispitajte me!« i Njeno oko se zadržavalo na njegovom iskrenom, otvorenom licu u čijem pogledu bi pažljiv posmatrač neizbežno primetio nešto kao podsmevanje ili prezir. »Ispitivati?« nasmeja se on. »Ko bi uspeo da ovde pored vas sačuva mir koji je potreban za takvu nameru. Ne bih bio toliko zbunjen na palubi svoje lađe«. »Ovaj „l’Oribl“ je divan brod, sire, najlepši koji poznajem, a ipak, znate li da bih vas zbog ovoga broda morala da mrzim?« »Da mrzite? Zašto?« »Zato što sam na njemu prepatila i proživljavala čemerne časove svoga života«. »Vi ste bili na „l’Oriblu“?« »Da. Je li vam poznata istorija ovog slavnog, bolje rečeno omraženog broda?« »Prilično«. »Onda ste čuli i o jednoj dami koja se nalazila na brodu kad je bio zarobljen?« »Svakako«. »Doplovila je sa rta na trgovačkom brodu i pala u ruke kapetana Kajmana?« »Tako je!« »E pa, ta žena bila sam ja!« »Vi? Kakav susret, gospođo! Moraćete mi kasnije pričati o ovoj silnoj pustolovini!« »Smem li da izrazim jednu želju, sire?« »Recite!« »Htela bih da vidim „l’Oribl“, ako smem da se još jedanput popnem na njega da — da — sa svojim prisustvom očistim od greha mesto na kome sam toliko izgubila?« »Vi to možete!« odvrati on radostan što će moći da joj pokaže svoje malo uređeno carstvo. »A kada?« »Kadgod naredite!« »Sutra dakle, gospodine, sutra pre podne!«

103 »Rado, veoma rado, gospođo. Neka vaša noga posveti mesto koje je sada moja domovina!« »Imaću tada priliku da se podvrgnem ispitu«, smeškala se ona vragoljasto. »Ali poručniče, želim da vas moja poseta uopšte ne uznemiri. Nisam ni admiral ni kapetan i nemam nikakvog prava da zahtevam počasti koje ukazuju moreplovcima«. »Ne brinite, gospođo! Kada bih čak i hteo i uopšte imao mogućnosti da zapovedim da vas „l’Oribl“ dočeka svečano ukrašen, morao bih da se borim sa nekim malim poteškoćama. Sutra ujutro će upravo neki moji ljudi napustiti brod i da bih popunio posadu moram da se brinem o zameni«. »A! Mogu li da vam pomognem u tome, gospodine?« »Takvu ljubaznost zahvalno bih cenio!« »O, ne, molim, mene bi samo zahvalnost obavezivala; vaša primedba podseća me na neke čestite ljude koji su bili u mojoj službi i žele sad da se zaposle na dobrom brodu. Svi su iskusni moreplovci koje mogu najlepše da pohvalim. Mogu li da ih preporučim?« »Vaša preporuka me lišava brige da tražim podesne ljude. Mogu li da se pobliže obavestim o njima?« »Komšije su. Pozvaću ih u predsoblje i tu možete da ih ispitate«. »Vaša dobrota me formalno zapanjuje, gospođo. Ubeđen sam da nijedan vaš štićenik neće biti odbijen«. »Hvala! Dozvolite mi da izdam ovo naređenje!« Vratila se u sobe u kojima se nalazilo društvo. Jener je bio očaran ljubaznošću ove žene koja mu je nudila takvu prijateljsku uslugu. Jener, jednostavan, u društvenom pogledu skroman i u odnosu na žene još potpuno neiskusan moreplovac, nije mogao niušta da posumnja. Kad mu je saopšteno da ga ti ljudi očekuju u predsoblju, on izađe ruku pod ruku sa domaćicom; Tomu je (po njega je naime gospođa zajedno sa njegovim drugovima poslala u krčmu) postavio nekoliko jednostavnih pitanja, dao im uobičajenu kaparu i naredio im da se već sutra ujutro ukrcaju na brod ; „l’Oribl“. »Dakle, poručniče«, upita ga kapetan oklopnjače, kada su kasnije pošli zajedno kući. »Kako vam se sviđa gospođa?« »Vanredno!« odgovori Jener. »Želi da poseti moj „l'Oribl“. »A! Kada?«

104 »Već sutra pre podne«. »Hm, neka vam je srećno, poručniče! Doček će biti dostojanstven!« »Uljudan, ništa više!« »Da i sebe pozovem?« »Mogu li da vas to zamolim, kapetane?« »Ne, ne«, nasmeja se on, »želim da budem drug pun obzira i da vas ne uznemiravam u vašem uživanju, ali samo pod jednim uslovom«. »On je?« »Da vašu posetu dovedete k meni na četvrt sata!« »Pristajem!« »Usvaja se?« »Usvaja se!« Oba oficira uđoše u čamac koji ih je čekao kako bi se uputili svojim brodovima. Sutradan je na palubi „l’Oribla“ bilo življe nego obično. Posada je bila obaveštena da neka gospođa iz visokog društva želi da razgleda brod. Ma kako da su izvesne pripreme izgledale suvišne s obzirom na savesni red i čistoću koja obično vlada na ratnom brodu, Jener i pored toga brižno pregleda brod i naredi da se ovde-onde ponešto popravi ili da se preduzmu izvesne skromne mere kako bi njegov stan što se ljuljao izgledao što privlačniji. Samo što je završio poslove, na palubi se pojaviše novi mornari i predstaviše mu se. Primi od njih zakletvu, naredi da se upute u njihovu prostoriju i da Kada se kasnije pojavila gospođa de Vuletr, dočeka se više ne brinu o njima. Nadziranje ljudi nije bila njegova dužnost, nego kormilara. je naročito uljudno. »Predivan brod«, izjavi ona; pošto je sve razmotrila, vratila se sa Jenerom pod krov kao kod šatora, koji je bio podignut na palubi i gde ih dočeka kuvar sa najprobranijim slatkišima. »Moram da priznam, sire, da se brod mnogo izmenio nabolje. Užad i jedra su mu danas odlični, tako da mislim da je znatno postao brži otkad je dospeo u vlast mornarice Sjedinjenih Država«. »Iako mi broj čvorova koje je ranije prevalila nije poznat, mogu ipak da se pridružim vašem mišljenju, mada ne iz razloga da pripišem

105 sebi neku zaslugu. Uprava mornarice Sjedinjenih Država ima ipak veća finansijska sredstva potrebna za opremu broda nego privatnik«. »Izgleda mi baš kao da bi „l’Oribl“ mirno mogao da se uporedi sa svakim drugim brodom«. »I u tome se slažem s vama, mada poznajem jedan izuzetak, istina samo jedan«. »A taj bi bio?« »„Svolou” poručnika Volpola«. »„Svolou“? Čini mi se da sam o njemu čula. Kakav je to brod?« »Jedrilica sa ivragom šonera«. »Gde se sada nalazi?« »Sa telegramima na putu ovamo. Naiđoh na nju nekoliko stepeni južnije odavde i primih od Volpola neka uputstva. Skrenuo je na japansku liniju, ali će se uskoro usidriti u ovoj luci«. »Htela bih da vidim taj odlični brod!« »Možda će se vrlo brzo ispuniti vaša želja. Ali poslužite se, molim vas, slatkišima, možda ne odgovaraju potpuno vašem ukusu. Kuvar ratnog broda samo se retko priprema da kuva za gospođe«. »Ali je gospođa zato spremna za jela za čestite ljude na brodu. Dopuštate li da vam uputim jedan poziv, poručniče?« »Pokoravaću se rado vašim naređenjima«. »Želim, dakle, da vas večeras vidim u svojoj kući, i mogu li da očekujem da ćete povesti sa sobom i ostale oficire?« »Ukoliko im to dozvoljava služba, svakako«. »Hvala. Biće to večera entre nous na kojoj ću nastojati da vam se, koliko mognem, odužim za vaš blagonakloni doček«. »Ovaj doček je svuda osiguran gospođi de Vuletr, Tako na primer imam naređenje da vas, mada samo na nekoliko minuta, pozovem preko na oklopnu fregatu. Zbog te pažnje kapetan bi osećao prema vama veliku obavezu«. »Obećavam, ali samo pod jednim uslovom«. »Pod kojim?« »Vaše pratnje, gospodine poručniče«. »Pristajem, vrlo rado!«

106 Posle doručka odvezao se s njom na oklopnjaču. Prostodušni oficir nije imao ni pojma o skrivenoj nameri koja je bila osnov te posete. Na isti način nije mu bilo uopšte poznato da mornari, koji su se pojavili da nas na njegovoj palubi na osnovu gospođine preporuke, vrebaju njegov brod. Učinilo bi im se svakako sasvim neverovatno da im je neko rekao, da je gospođa de Vuletr onaj čovek sa velikim pečatom od opekotine, koji ih je vrbovao juče u krčmi.

107 7. SKLONIŠTE zburkani vetrovi što hujeći šibaju nad ravnicom, burom valjaju po firmamentu gore-dole kao divlje čete hvataju se za stenovite zidove gora i — smiruju se. Oblaci, koji plove ili veličanstveno lagano ili se šibani nemirnih aveti, oni svoju krv bez toplote izlivaju na zemlju i — smiruju se. Potok, reka, šum bujice koju uznemireno i neumorno goni napred neumoljivi zakon teže između njenih obala, uliva se najzad u more i — smiruje se. Kretanje i mir, to je sadržaj celog, pojedinačnog kao i opšteg života, pa tako i ljudskog. Divlja prerija ne zna za domovinu, za kućno ognjište na kome može da uživa porodica u svojoj sreći i da je slavi. Kao i divljač, oprezno, plašljivo i skriveno tako i lovac juri ili se šunja prostranim savanama i prati ga opasnost spreda, odotraga, pored i oko njega kao i smrt koja neprestano vreba. Ipak to ne može večno da traje, pošto bi njegova gigantska telesna snaga, njegova hrabra istrajnost, njegova nesalomiva energija najzad ipak podlegla. I on treba da obnovi svoje snage, da se oporavi i odmori. To mu je omogućeno na brižno izabranim mestima koja uobičava da uredi delom u pomenutu svrhu, delom da tamo spremi svoj lovački plen: u takozvanim hajdspotima ili hildinggholesima.45 Nekoliko dana kasnije pošto je Dedli-Gan stigao u svoj hajdspot, tri čoveka su jahala prerijom vodeći nekoliko mazgi na povocu. Jedan je bio malen i krupan, drugi beskonačno dug i mršav a treći je visio na svom konju kao da svakog trenutka očekuje strašan napad kolere. »Zounds«, progovori ovaj poslednji pokušavajući da se namesti kako treba, »žao mi što nisam ostao u našoj rupi i što sam dopustio da me đavo natera da se s vama vrtim ovde po tužnoj livadi kao brod koji je izgubio busolu i kormilo. Đavolski momci me nasamariše da tu bivoli trčkaraju tamo-amo kao mravi! Sada smo već dva dana na putu 45 Hildinggholes — sklonište, skriveno skladište zaplenjenih krzna U

108 a nismo ugledali ni vola ni kravu, pa čak ni jedno bedno tele. A moj me parip neprestano trese kao što tresemo medicinsku bocu gore dole, tako da ću sigurno da se raspadnem i najzad neću znati ni kako se zovem. Pobrinite se da se što pre usidrimo! Ko želi mesa, neka ga traži, meni uopšte nije potrebno«. »Treba li ti mesa ili ne, svejedno, Petre«, odgovori debeljko, »ali što ćeš da pojedeš ako ne nađemo nikakvo?« »Koga drugog no tebe, masnog Hamerdula, e! Ili misliš da ću se prihvatiti Pita Holbersa, na kome ima još samo kostiju i neuštavljene kožurine?« »Šta kažeš na to, Pite Holbersu, stari medvede?« nasmeja se Dik Hamerdul. »Ako misliš da se stara morska riba mora da brine za samu sebe, Diku, sasvim je tako. Ne osećam uopšte apetita da bih zagrizao u nju«. »Ne bih to nikako dopustio! Ko hoće zubima da uhvati kormilara Petra Poltera iz Langendorfa, mora biti sasvim drugačiji momak nego... grom i pakao, pogledajte časak ovamo na zemlju. Onuda je neko protrčao; čovek ili životinja, to ne znam, ali ako hoćete da pogledate travu, otkriće se sigurno kakva je to bila životinja«. »Hajd’, Pite Holbersu«, odvrati Hamerdul, »to je istina; na ovom mestu je zgažena trava«. Oba lovca ostaviše svoje konje i pregledaše zemlju lako brižno kao da je od toga zavisio njihov život. »Hm, stari Pite, što ti misliš?« upita Hamerdul. »Šta mislim? Ako misliš da su to bili crvenokošci, to je sigurno, Dik«. i: »Da li su bili ili ne, svejedno, ali sigurno je da to nije bio niko drugi. Petre Polteru, sjaši da se ne vidiš Sia daljinu«. »Hvala bogu, ljudi, da smo nabasali na crvenokošce, jer ću na taj način sjahati sa svoje zveri«, odvrati ovaj i klateći se siđe sa svoga paripa kreveljeći se kao da je umakao strašnoj opasnosti. »Koliko ih beše?« »Petoro, to je sigurno. I da pripadaju Ogelalasima, ni u to nema nikakve sumnje«. »Jer četvorica njih imaju konje koje su tek pohvatali. Životinja petoga nam izmače kad smo ih napali; spremajte se za borbu. Moramo za njima da vidimo šta nameravaju!«

109 Tri čoveka pogledaše svoje puške, pripremiše oružje i proslediše zatim tragove, čiji pravac međutim nije nagoveštavao bliži cilj do koga bi jahali. Tragovi su konačno usmeravali pravo ka uskom, ali dubokom potočiću koga su Indijanci verovatno preplivali, jer se na drugoj obali mogao da prepozna njihov trag. Zaustaviše se oprezno među žbunjem. Hamerdul je motrio brežuljkasti kraj koji se preko prostirao. »Moramo ih slediti i tamo. Ne spremaju ništa dobro i ako pomislim da smo im pre...« Nije mogao da nastavi; vazduhom zazuja laso, ovi se oko njegovog vrata i potegnu ga na zemlju. Zadesi isto i dvojicu ostalih; pre no što su mogli da pomisle na protivnapad, steže ih strašan kaiš, padoše svezani na zemlju medu neprijatelje, koji im preoteše oružje. Bilo je pet Indijanaca. Kormilar se opirao stezanju lasa pravim gigantskim naporima; ne pomože mu ništa; kaiši od bivoljače bili su isuviše kruti; ne postiže ništa osim prezrivog gunđanja Indijanaca. Dik Hamerdul i Pit Holbers su naprotiv podneli udarac mirnije. Ćutali su i bez ijednog pokreta se prepustili svojoj sudbini. Najmlađi divljak stade pred njih. Tri orlova pera krasilo je njegovu kosu začešljanu uvis a sa ramena mu je visilo jaguarovo krzno. Osmotri ih pretećim pogledom i onda poče uz prezriv pokret ruke: »Beli ljudi su slabi kao kot prerijskog psa; ne mogu da razbiju svoje okove!« »Šta kaže lupež?« upita oba svoja sapatnika Petar Polter, koji nije razumeo divljakov govor. Niko mu ne odgovori. »Beli ljudi nisu nikakvi lovci. Ne vide, ne čuju i nemaju nikakvu pamet. Crveni čovek ih je video kako idu za njim. Pregazio je vodu da ih zavara i vratio se. Nisu naučili nikakav trik i sada leže na zemlji kao krastave žabe koje se ubijaju batinom«. »Mille tonnerre, hoćete li mi najzad reći šta brblja ovaj klipan, a?« vikao je kormilar podižući se uzalud ispod svojih lanaca. Upitani su i sada ćutali. »Beli ljudi su plašljivi kao miševi. Ne usuđuju se da razgovaraju sa crvenim čovekom; stide se što leže pred njim kao... «

110 »Sto mu gromova, pitam vas, šta govori, vi lopovi!« zaurla Petar koga njihovo ćutanje još više razbesni nego položaj u koji su dospeli zbog svoje neopreznosti. »Kaže li što, ili ne, to je svejedno«, izjavi Hamerdul, »grdi te da si glupa, strašljiva krastava žaba pošto si bio tako neoprezan i dopustio im da te uhvate«. »Glup — strašljiv — krastava žaba — mene grdi — zar samo mene? Zar i vi niste dopustili da i vas uhvati? Čekajte, vi obešenjaci, upoznaće on Petra Poltera iz Langendorfa a i vi s njime! Mene je samo grdio, samo mene, ha-ha-ha! Ej pričekaj, dokazaću mu tako da ga se jedino ja ne moram da bojim!« f Polako je stezao svoje jake ruke i noge. Indijanci se povukoše da se tiho posavetuju i ne primetiše ovu kretnju. »Jedan, dva — tri — zbogom, Dik Hamerdule — zbogom, Pite Holbersu — dojedrite što pre za mnom!« Uverenost u svoju džinovsku snagu ne napusti ga u tome gotovo nadljudskom naporu. Kaiševi popucaše; on trže uvis, baci se na konja, pojaha ga i odjuri. Divljaci su smatrali da nijedan od zarobljenika ne može uteći a kormilar se kretao tako munjevitom brzinom, da je već prevalio poduži deo puta, pre no što su se dohvatili pušaka. Meci ga ne pogodiše; dva Indijanca uzjahaše svoje konje da ga progone. Drugi su ostali kod dvojice zarobljenika. Dok se to dešavalo nije se čula nijedna reč, nijedan poklič; mladi divljak koji je ranije govorio priđe ponovo lovcima i upita ih: T »Poznajete li Dedli-Gana, belog lovca?« Upitani ga ne udostojiše nikakvog odgovora. »Vi ga poznajete, jer je vaš poglavica. Ali poznavali ste i Mat-Siha, medveđu šapu, čija krv je tekla sa vaših ruku. On boravi u večnim lovištima i sad stoji pred vama njegov sin da njegovu smrt osveti na belim ljudima. Krenuo je sa mladićima za starim borcima koji su hteli da uhvate ognjenog konja i naišao dvaput na leševe svoje braće. Uhvatio je nove konje onih koji su utekli i sada će izručiti ubice da ih privežu za ognjeni stub«. Zakorači nazad. Oba lovca koji se nisu opirali, bili su privezani za njihove konje; zatim su krenuli s njima preko rečice u pravcu šume

111 koja se prostirala duž brežuljkastog horizonta. Tri divljaka su znali da ne treba da brinu o dvojici ostalih koji su odjahali za kormilarom. Kad su stigli do šume, bila je već večer. Jahali su njenom ivicom i zatim kratak deo puta prema unutrašnjosti dok ne naiđoše na četu mladih Indijanaca koji su sedeli u krugu oko prigušene vatrice. Iako nisu bili nikakvi odrasli borci, spremali su se pod vođstvom sina svoga poglavice da posle napada na voz pojašu u susret svojim starijim zemljacima i tom prilikom uočili njihov poraz. Goreli su od želje da smrt svojih osvete I bili su ushićeni kad su ugledali zarobljenike. Pažljivo su saslušali izveštaj svoga mladog vođe koji im, stojeći visoko uspravljen među njima, ispriča kako su beli zarobljeni i onda doda svoje daljnje predloge. Čini se da su njegove reči nailazile na odobravanje, kako je to odavao »uf« sa kojim su ga slušači često prekidali. Zatim istupi jedini belac koji se među njima nalazio i poče: »Neka veliki duh otvori uši moje crvene braće da bi razumeli ono što ću sada reći!« Pošto se nekoliko puta nakašljao, produži: »Dedli-Gan je veliki lovac; snažan je kao gorski medved i razborit kao mačka iza debla sikomore; ali on je neprijatelj crvenog čoveka kome je odrao više od stotinu koža. Ubio je Mat-Siha, slavnog poglavicu Ogelalaha, pobio polovinu plemena i oslobodio se ponovo kad je pao u naše ruke. Dedli-Gan je u svom vigvamu nagomilao zlato gora i niko ne sme da zna gde stanuje. On je moj neprijatelj i zato sam poveo svoje ljude da pronađem njegov vigvam i da otmem njegovo zlato Tada smo naišli na našu crvenu braću, s njima se sjedinili i složili: njima krv a nama zlato neprijatelja Ali za nas na nebu nije sjala nikakva srećna zvezda, beli ljudi bili su svi poubijani izuzev mene, a od crvene braće samo nekolicina ostade na životu. Bili smo bez konja i oružja i snašla bi nas nevolja, da nismo naišli na mlade borce plemena, koji su krenuli da pokažu da su dostojni da se bore u redovima najhrabrijih. Oni će osvetiti ubijene i neprijatelju odrati kožu, ali drugačije nego što želi mlađi poglavica«. U krugu slušalaca zaori se poklič žive radoznalosti. Govornik produži:

112 »Pronašao sam prilaz u vigvam našeg neprijatelja. Stanuje u jednoj jami u koju vodi voda koja briše trag njegove noge i njegovih konja. Moja braća nameravaju da provale tamo u noćnoj tami i da ga ubiju u snu. Ali neka crveni ljudi promisle da nije bez straža i da je sada pobegao jedan od njegovih ljudi koji će im odati njihovo prisustvo. Poznajem bolji put od njega«. »Neka govori beli čovek!« odjekivalo je. »Voda koja utiče u vigvam, sigurno se ne zaustavlja u njemu, nego ponovo otiče. Pronašao sam mesto i sada hoću da odvedem tamo mladog poglavicu kako bih otkrio može li se proći kroz zemlju. Nek neko upita ona dva zarobljenika da li im je to poznato!« I Predlog je bio prihvaćen sa opštim odobravanjem; krug se podeli i vođa priđe Pitu Holbersu i Diku Hamerdulu, koji su ležali nedaleko vezani lancem i sa zapušenim ustima. Razumeli su svaku reč. Ideja neprijatelja trapera imala je svakako svoje opravdanje, a ipak o nekom drugom ulazu u hajdspot nisu uopšte ništa znali. Dedli-Ganovo skrovište, dakako, sastojalo se od jedne jame, koju je priroda izdubila u unutrašnjosti gore-krečnjaka. Prilaz je bio isprekidan vodom potoka koji se šumeći u pozadini jame rušio u tamnu dubinu unutrašnjosti gore gde se, kako su lovci mislili, gubio. Dedli-Gan je otkrio sam tu jamu, udesio kao skrovište i o njenoj prirodi govorio uvek samo tako kao da je moguće u nju ući jedino do ivice planinskog potoka Zarobljenicima izvadiše iz usta čepove; zatim ili odvedoše u krug gde beli traper poče saslušanje: »Vi ste Dedli-Ganovi ljudi?« Hamerdul ga ne udostoji nijednog pogleda, nego se obrati svome prijatelju. »Pite Holbersu, stari medvede, šta misliš da odgovorimo lupežu izdajniku?« »Hm, ako misliš, Diku, da se ne moramo ni stidetl ni bojati, utrpaj mu u uho nekoliko reči!« »Utrpao mu ili ne, svejedno je, ali bi mogao stvarno da pomisli da smo od straha pred njim i indsmenima zanemeli; neka dakle čuje nešto od nas!«

113 Traper osta miran kod reči »lupež«. Ponovi svoji' pitanje: »Vi pripadate Dedli-Ganu?« »Da, a vi ne, jer kolonel želi pored sebe samo iskrene ljude«. »Psujte koliko vam je drago ako mislite da će vam to koristiti; nemam zasada ništa protiv toga. Kako se zovete?« »Da ste pre dvadeset godina prešli Misisipi i da ste četrdeset godina tražili, možda biste se namerili na nekoga koji bi mogao da vam kaže moje ime. Sada je prekasno, ipak«. »I meni je svejedno. Imate li u hajdspotu zlata? « »Mnogo, veoma mnogo, ali svakako više no što ćete moći da odnesete«. »Gde je zakopano?« »Gde je zakopano, to je svejedno, vi smete samo da ga nađete!« »Koliko je jako vaše društvo?« »Tako je jako da će vas svaki pojedinac poslati na hladnu vodu«. »Ko je bio taj indsmen koji je vašeg kolonela oslobodio okova?« »To mogu da vam kažem, zove se slučajno Vinetu? « »Apač?« »Apač ili ne, to je svejedno, ali svakako biće da je on«. »Koliko izlaza ima vaše skrovište?« »Toliko upravo koliko ima i ljudi«. „To jest?« »Za svakoga jedan te isti, zar ne Pite Holbersu, stari medvede?« »Ako misliš, Diku, nemam ništa protiv toga!« »Opiši mi jamu!« »Pogledajte je sami, to će vam biti prijatnije«. »Dobro, kako hoćete! Mogli ste svoj položaj da olakšate, ali vi nećete drugačije nego da vas nabijemo na stup i spalimo. Povešćemo vas sa sobom u sela Ogelalaha, a šta se događa tamo, možete sebi da predstavite!« »Uh! Nabijeni na stub ili spaljeni, svejedno; zasada smo ovde i čuvajte se da vas ja malo ne istuckam da se kasnije bolje pečete i pržite kad vas ova sreća snađe umesto nas!« Traper se okrenu.

114 »Neka moja crvena braća okuju još teže ove bele ljude nego dosad, oni zaslužuju smrt na stubu za mučenje«. Hamerdul i Holbers bili su jače okovani i ponovo bačeni na zemlju. Vatra je gorela, ali je bila tako slaba i sporo poticana da se miris dima mogao da oseti samo na nekoliko koraka. Nestade večernjeg sjaja koji se još malopre lelujao i titrao nad svodom krošnji prašumskog drveća, sve se više smrkavalo a i pod samim pokrovom lišća carovala je tako gusta tama, da je samo izvežbano oko Indijanca ili ljudi sa zapada moglo da raspozna najbliže predmete. Tada krenu traper sa mladim vođom Indijanaca da mu pokaže Dedli-Ganovu jamu. Ostali ostadoše na svom mestu. Mladi poglavica koračao je tiho za belcem. Put koji traper uprkos guste tame nije izgubio, vodio je pravo kroz šumu, među džinovskim stablima stoletnih hrastova i bukvi, dok ne stigoše do toka neke vode koji su sledili sa dvostrukom opreznošću uzvodno. Posle izvesnog vremena, stigoše na mesto gde su talasi izvirali iz podnožja brda. Mesto beše obraslo gustim žbunjem. Traper ispruži ruku u grmlje, razmaknu ga i nestade u njemu. Indijanac ga sledi. Nađoše se u niskom, prirodnom potkopu, čije dno je sačinjavalo korito potoka i u čijoj su vodi polako puzali napred. Put koji su prevalili bio je strahovito tegoban. I traper ga je danas sledio prvi put. Možda su puzali tako pola sata duž vode koja se probijala u mnogobrojnim zavijucima i malim brzacima kroz unutrašnjost gore, kad začuše tih šum koji se od časa do časa pojačavao i konačno pretvorio u buku u kojoj nije mogao da se čuje ni najglasniji zvuk ljudskog glasa. Nalazili su se pred vertikalnim padom potoka. Gore iznad njihovih glava bio je smešten Dedli-Ganov hajdspot a pred njima se prostirala jama koju je voda zacelo veoma duboko izdubila i iz koje su talasi oticali pored njihovih nogu. Ako je vodeni tok doista služio kao tajni izlaz, morala je da postoji i nekakva naprava koja je omogućavala silaženje u dubinu pored potoka koji se rušio. Traper je tražio pipajući rukama. Nije se prevario u iščekivanju; dohvati se podvostručenog užeta, koje je bilo sastavljeno, snažno i čvrsto, od vlakana biljki puzavica i vezano u mnogobrojne čvorove,

115 tako da nije bio potreban velik napor da bi čovek uzlazio i silazio po njemu. Pošto na tom mestu nije bilo moguće da se govori, obavesti svoga pratioca upadljivim znacima prstom o svojem pronalasku kao i onom što je trebalo sada preduzeti. Pošto je ispitao da li je uže gore dovoljno pričvršćeno počeo je polako da se penje u visinu. Indijanac ga je sledio. Penjanje uvis pored vodopada čija ih je sitna kiša prokvasila i buka ih u uskom prostoru umalo nije ogluvila bilo je za neupućene opasan, mučan poduhvat; pod njima je zjapila neznana dubina a nad njima je vrebao možda isuviše budan neprijatelj. Nije ih plašio, jedno zbog pohlepe za zlatom o čijoj količini su se pronosile najčudnije vesti, drugo zbog mladićke volje za smelim delima. Srećno prevališe put i učvrstiše se u gornjem koritu vode. Buka vodopada onemogućavala im je da čuju pred sobom bilo koji šum, dok zvuk nije oslabio u tihi žubor. Tad traper zastade; kao da je čuo ljudske glasove. Trže nož, olabavi revolver koji je dosad zbog vode bio brižno sakriven, i prišunja se polako i nečujno napred sa Indijancem, koji se isto tako spremao za borbu. Glasovi su postajali razgovetniji. Obojica su puzali dalje, legli na zemlju, osluškivali pažljivo i čuli gde neko tiho govori: »Dođavola, kaiševi zasecaju u moje meso kao da su sastavljeni od oštrica noževa. Neka đavo nosi ovog Dedli-Gana i svo njegovo društvo!« »Nemoj da kukaš, kažem ti, to neće ništa popraviti. Sami smo krivi zbog toga položaja. Da smo bolje čuvali stražu, ne bismo tako sramno bili napadnuti. Ovaj Vinetu je pravi đavo, kolonel je Herkul a ostali su ljudi koji su već na svom mesu osetili mnoge poštene ubode nožem. Ali nešto može da nas teši: neće nas ubiti; to potiče nadu. Još malo i moje ruke će biti slobodne i onda, sacrebleu, onda ću da se obračunam s njima, jer ćemo... « »Mertens — masteru Mertens, jeste li vi?« začu se u tom trenutku kako neko tiho upita iz pozadine prostora u kome su ležali okovani Mertens i Letrije. »Ko je?« odgovori upitani sasvim iznenađen. »Recite najpre, ko ste vi!«

116 »Hajnrih Mertens i Petar Volf, niko drugi. Ležimo ovde zarobljeni i okovani. Naši neprijatelji nalaze se mnogo napred i ne mogu da nas čuju. Ali ko ste vi?« »To ćete odmah saznati. Dajte nam vaše kaiše, smesta ćemo ih odvezati!« Nekoliko zahvata rukom bilo je dovoljno da se zarobljenici oslobode svojih okova. Posle nekoliko reči četvorica se prepoznaše i sporazumeše. »Kako ste dospeli u jamu?« upita Mertens. »Ona seže samo do vodopada!« »Slaboumniku koji ne ume da razmisli, svakako, ali ja sam stvar tako divno promislio, da sam brzo dokučio namere staroga DedliGana. Ne može nikako biti da voda ovde u gori nestane«. »A!« »Mora negde da izlazi, otiče«. »Pronašao sam taj izlaz kao i sve ostalo«. »Dalje, dalje!« požurivao je Mertens. »Ispred vodopada visi uže. Pomoću njega može čovek ponovo da stigne u mirni potok i otuda napolje. Hoćete li sa nama? Razume se!« Mertens je nekoliko minuta razmišljao. »Veoma rado; ali ne može«. »Zašto ne? Bojite se beznačajnog penjanja?« »Uh! Imali smo sa takvim užetima i užadima možda više posla nego vi. Ali ako vas sledimo, pokvarićemo i čitav pothvat i vama i nama«. »Kako to?« »Bolje je svakako, vi nas ponovo okujte i ostavite ovako dok se ne vratite sa svojim indsmenima«. »Ne mislim ipak da vam je ovde tako prijatno«. »Ako bih ikad bio sposoban da se nekoga bojim, čuvao bih se da ne ostanem ovde. Razmislite, kolika je količina zlata tu nagomilana. Za nas je propalo ako se naš beg otkrije pre vremena, a da ga kasnije kada se vratimo preotimamo, priredili bismo sebi doček koji bi nam oduzeo poslednji dah«.

117 „Dođavola, tako je, mogao sam to da pretpostavim ranije! Da bismo se ponovo vratili ovamo, potrebno nam je vreme od nekoliko časova i u tom roku bi sve propalo«. »Usuđujete li se doista da dotada ostanete tu gde se nalazite?« »Besmisleno pitanje! Pretpostavljam samo da nas nećete ostaviti na cedilu«. »Ne pada nam uopšte na pamet! Crveni džentlmeni moraju sa ovim društvom da izmene jednu nužnu reč, a ni ja nisam tako glup da ostavim ovde plemenitu kovinu!« »Dobro, vežite nas onda ponovo«. »Dođite ovamo! Neću vas vezati čvrsto; evo vam takođe i nož u slučaju potrebe da vam zatreba. Tako, uredu, a sada napolje!« Nečujnim koracima se izgubiše oba hrabra čoveka. Zarobljenici se ponovo smestiše kao pre; osećali su je daleko sigurnije i lagodnije no pre nekoliko trenutaka... Dok se to odigravalo u unutrašnjosti hajdspota, mali Ben Kaning stajao je izvan logora nedaleko glavnog ulaza naslonjen o deblo i osluškivao pažljivo svaki šum koji je u noćnoj tišini dopirao do njegovog uha. Preuzeo je ovu dužnost da društvu obezbedi sigurnost. U tom času začuo je zapljuskivanje kao da se brzi koraci udaljuju niz potok. Baci se na zemlju da bolje prepozna onoga koji se približavao, a da sam ostane neprimećen. Ovaj zastade u njegovoj blizini i pokuša da prodre kroz gustu tamu. »Have-care-attention-pozor! Zar ovde nema nijednog stražara na palubi?« upita. »Petre Polteru, zar si to ti?« »E pa, ko bi drugi i bio ako ne Petar Polter iz Langendorfa, a? Koga je kolonel ustvari namestio ovde da stražari? Čovek ne može da prepozna ni svoju vlastitu bradu!« »Ko sam? Zar Petar Polter ne pozna Ben Kaninga a ipak stoji daleko od njega samo dve cipele tako dugačak kao stablo! Gde su ostali?« »Koji ostali, stari svokeru?« »E pa, Holbers i Hamerdul! I kako je sa mesom po koje morate da odete?«

118 »Idite lepo sami po meso zajedno sa krupnim i sa tankim. Naći ćete sve napolju na reci kod indsmena, ako nisu za to vreme dalje odjahali deo puta«. »Indsmeni — na reci? Šta to znači?« »To znači da nemam vremena da pričam duge priče sa tobom«, odgovori Petar Polter malom Ben Kaningu. »Moram kolonelu, kasnije možeš od njega sve saznati«. Okrenu se prema ulazu jame. Tamo su pored vatre sedeli lovci. Dedli-Gan prepozna onoga koji s bližio. »Zar ste se već vratili, kormilaru?« upita ga. »Drugi su zacelo još na putu s mesom?« »Da, s crvenim mesom, sire! Zarobljeni su i sada će ih povešati, ili će ih postreljati ili požderati — meni je sasvim svejedno«. Ljudi skočiše. »Zarobljeni? Od koga? Pričaj!« vikali su. »To će biti. Ali mi najpre dajte jedan gutljaj i nekoliko zalogaja od tog jela tamo. Jedrio sam kao obaveštajni kuter i pucam u svim zglobovima kao stara krntija koja je izgubila šuper. Nek me đavo odnese ako još kad odem u ovu nesrećnu preriju i privežem se za leđa takve zveri koja sa mnom hvata maglu, tako da gubim pravi kurs i više ga ne mogu nikako da pronađem. Da životinja sama od sebe nije nanjušila hajdspot, leteo bih još deset godina napolju po travi tamoamo!« Pružiše mu što je tražio i on poče svoj izveštaj, koji je izazvao prilično uzbuđenje, što se doduše kod lovaca koji su navikli da ćute i da se savladavaju, nije ispoljavalo na nagao i bučan način. »Hamerdul i Holbers zarobljeni?« upita kolonel. »Moramo ih osloboditi i to što pre, pošto će crveni začas svršiti s njima«. »Krenućemo odmah«, izjavi Treskov koji je zavoleo dvojicu originalnih trapera i zbog toga želeo da im se najhitnije pritekne u pomoć. »Da«, odobravao mu je Time, »moramo smesta krenuti, pošto će nas indsmeni prestići; tako da nećemo moći da ih preduhitrimo!« Dedli-Gan se nasmeši. »Moraćete ipak sačekati jutro, pošto se u mraku ne može otkriti neki trag. Ne verujem da bi nas kormilar mogao sada da odvede na vodu, pošto su ga iznenada napali«.

119 »Ja —? Na vodu —?« uskliknu Petar Polter ljutito. »Šta me se tiče bedna voda pošto smo pretrpeli takav brodolom? Pretesterajte me odozgo do dole ako mogu da kažem da li se lokva nalazi desno ili levo otuda. Nisam imao ni busolu, ni konopac loga i zakačio sam svoju lađu za onu dugonje i debelog, tako da se uopšte nisam trudio da pazim u kome pravcu krmanimo. Docnije đavolja zver pobeže sa mnom tako da mi mrče svest. Šta bih znao o vašoj vodi? Pustite me na miru!« »Hi-hi-hi«, nasmeja se na svoj uobičajeni način mali Ben Kaning koji je prišao, »jaše veliki čovek napolju prerijom a ne zna gde se nalazi! Moraćemo sada najpre da sledimo njegov trag pre nego što otkrijemo tragove redmena. Nije li to zgodno, a?« »Jezik za zube, hoćeš li ili ne, ti sićušni stvore?« obrecnu se gromko kormilar na njega koga to ruganje raspali. »Ako se nalazim na palubi dobrog broda, onda mi je poznat i pravac u kome krećemo; ovde, međutim, u savani, i to još na leđima takve šugave rage, čovek se oseća tako strahovito loše, da se od bola ne može da seti ni svoje vlastite pameti. Ako hoćeš da nađeš svoje redmene, lopove, sam ih traži!« »Moje je mišljenje«, progovori Dedli-Gan »da ne treba da sledimo ni kormilarov trag ni stope Indijanaca. Mladi Ogelalasi su jahali žedni ratne slave u susret iskusnim ljudima, otkrili njihove leševe i sada su žedni osvete. Sasvim je sigurno da su potražili neki skriveni logor gde su odvukli oba zarobljenika. Tu će ih ispitivati o našem hajdspotu, ali Holbers i Hamerdul će više voleti da umru nego da nas izdaju. Zato će indsmeni teško pronaći hajdspot; verujem ipak da su im se vratili njihovi drugovi koji su pobegli i kako im je prilično poznat kraj u kome se nalazi naše sklonište odlučiće da nas napadnu i to uskoro, kako kormilar koji im je pobegao ne bi blagovremeno mogao da nas obavesti. Oni se upravo iz toga razloga nalaze na putu i ne samo da moramo da tragamo za njima, nego moramo da ih očekujemo. Straža zato neka se ponovo uputi na svoje mesto, neka se podvostruči. Mi ostali bićemo spremni za borbu. Vatru, dakle, pred jamom, deco, ugasite. Buktinje u jami neka i dalje gore. Pogledaću samo šta rade naša dva zarobljenika«. »Poći ću, striče, s tobom«, javi se Time, »imam najviše povoda da se ubedim u to da smo ih pohvatali«.

120 Uzeo je jedni upaljenu luč i svetleo kolonelu koji je koračao napred. Kad je stigao do zarobljenika, kolonel baci na njih ispitivački pogled. Njegovo oko osmotri vlažno i zato pomalo meko krečno tle jame. Njegovim licem zadrhta odbljesak iznenađenja, brz poput misli, a koji se dakako teško primećivao pošto ga je mračni, crveni plamen obasjavao samo sa strane. »Sve je u redu; hajde«, reče on mirno i napusti mesto sa svojim pratiocem. Ali samo što se vratio svojima, jedan poluglasan poklič bio je dovoljan da ih odmah okupi oko sebe. »Čujte, ljudi, moj savet je bio opravdan. Ne samo da su indsmeni na putu, oni su već bili u hajdspotu. Otkrili su ga!« Na licima ljudi koji su se odmah mašili svojih revolvera pojavi se iznenađenje slično strahu. Kolonel nastavi: »Moram da vam saopštim jednu tajnu, koju sam do sada prećutkivao s obzirom na opštu sigurnost. Jama, naime, ima tajni izlaz«. »A!« odzvoni tiho unaokolo. »Otkrio sam ga tog istog dana kada sam otkrio i jamu. Voda potoka ruši se pozadi u udubinu u kojoj je izdubila jamu iz koje izlazi gore kroz unutrašnjost. Tada sam pored vodopada dobro pričvrstio dvostruko uže, spustio se pomoću njega u dubinu i otkrio da postoji prolaz napolje duž vode. Uže visi još i danas i dobro je sačuvano. Kada sam bio sad kod svojih zarobljenika primetio sam u zemlji otiske tuđih nogu; brz pogled na oba čoveka ubedio me je da su njihovi okovi olabavljeni«. »Kako je to mogućno?« upita Treskov. »Sam sam ih vezao i to tako da jedino tuđom pomoći mogu da budu oslobođeni«. »Indijanci su poslali neke izviđače koji su uspeli da pronađu izlaz. Prodrli su unutra, uspeli su pomoću užeta, pronašli zarobljenike, popustili njihove okove i, dakako, snabdeli ih i nekim oružjem. Zatim su se vratili da pozovu svoje«. »Zašto nisu odmah poveli sa sobom i kapetana i Mark Letrijea?« upita Time. »U tom slučaju bi se sve odalo kada bismo njihovo odsustvo otkrili pre vremena. Moramo pre svega da učinimo da ova dva opasna

121 momka postanu bezopasni tako što ćemo ih ponovo okovati. Napred, nećače, mi ćemo poći napred! Ostali će tiho da slede za nama, da ih čim počnu da pružaju otpor, smesta napadnu. Moramo izbeći svako prolivanje krvi!« Za vreme dogovaranja i u jami se vodio tih razgovor. »Mark, jesi li primetio pogled?« upita šapatom Mertens kada se Dedli-Gan i Time udaljiše. »Kakav pogled?« »Onaj koji je kolonel uputio na zemlju«. »Nisam, nisam ni pogledao bitangu«. »On je sve otkrio«. »Ne može biti! Ta otišao je sasvim smiren«. »Samo se lukavo pretvarao! Opazio je stope lovca i Indijanca; primetio sam to na njemu odmah uprkos polusvetlu. Njegovo se lice trglo duboko i podozrivo. Zatim je brzo ali oštro poput noža pogledao naše okove i prizvuk njegovog „Sve je uredu“ samo je upotpunio moj zaključak da je sve prozreo«. »Dođavola! Ako je sad otišao po ljude koji će nas ! ponovo okovati. Bilo bi to da čovek poludi!« »Dovešće ih sigurno«. »Onda ću se braniti do poslednje kapi krvi. Ako nas ponovo vežu sve je propalo. Utrpaće nas u neku i drugu prostoriju i dočekati indsmene na našem mestu«. »Sigurno! Protivodbrana ipak nije uopšte potrebna«. »Kako to?« »Najjednostavniji i ujedno jedini put za naše spasenje je da odmah bežimo«. »Ali ako ste se prevarili, kapetane, ako stari nije ništa opazio?« »To bi bilo svejedno. Sigurno se neće vratiti ovamo pre dolaska Indijanaca, tako da bi naš beg otkrio i , izdao plan prepada. Pobeći ću, ta čuli smo koji put j treba izabrati. Brzo, pre no što bude prekasno!« Oslobodili su se kaiša i digli se; zatim su sledili šum I vodopada i naišli, pošto su istina duže i užurbano tražili i uže po kome su se spustili. Kada su stigli na površinu bazena koja je uzavirala i šumela, Mertens koji se penjao prvi proveravao je nogama pridržavajući se

122 čvrsto užeta, uske litice i otkrio niski otvor sa strane i na koji su otičući navirali valovi. Jedan skok i nađe se u njima i čvrsto priteže uže prema sebi da svome pratiocu označi pravac. Beše to opasan trenutak za oba begunca koji usled bučnog vodopada nisu mogli da izmene razumljiva saopštenja; junački pothvat je ipak uspeo pa su sasvim pogeti gazeći po vodi izašli posle izvesnog vremena doduše mokri do kože, ali živi i zdravi. Ovde su se protegli i dahćući zaustavili da trenutak otpočnu od napora. »Ovde moramo da sačekamo dok ne dođu indsmeni«, reče Letrije. »To ne može. Kolonel će narediti da nas progone čim otkrije naš beg. Moramo dalje«. »Ali mi ne poznajemo logor Indijanaca!« »Ne smeta. Ne moramo se mnogo udaljiti, nego ćemo u blizini potražiti skrovište i sačekati šta će se desiti«. »To je, kapetane, najbolje, jer ako sad naiđemo na crvene, moraćemo ponovo da se vratimo, a to dođavola uopšte ne želim. Biće svakako pametnije da dobre ljude pošaljemo u vatru mesto nas i zatim da se pobrinemo kako ćemo praktički izvući kestenje iz vatre«. »Sasvim sam istog mišljenja! Dođi!« Prodreše nekoliko koraka napred u žbunove i sakriše se u gustom šipražju. Tu se gotovo nisu micali, osluškivali su u noć s napetom pažnjom. Tada tihi šum, sličan šušnju malog insekta, dopre do njihovih ušiju. »Indijanci!« prošapta Mertens. Nije se prevario. Sa belim lovcem i sinom poglavice Mat-Siha na čelu približavali su se jedan za drugim u dugom nizu koji se veoma oprezno kretao napred. Zaustavili su se na tajnom ulazu, provećali kratko, a zatim jedan za drugim iščezoše u malom otvoru vodenog toka. Samo su dvojica ostali da čuvaju stražu. Prošlo je dugo, dugo vremena. Nebo koje se ranije u tami nije moglo da raspozna zbog šumskog krova od lišće počelo je sada da odudara od njega; najpre su se raspoznavala pojedina stabla, zatim grane i grančice; s vremena na vreme odjekivao je i sanjivi jutarnji

123 pozdrav ptice koja se budila — noć je počela da izmiče pred danom, svitalo je. Oba Indijanca što su čuvali stražu nepomično su stajali na obali potoka, tamo gde izvire iz brda. Bili su, dakako, prilično nestrpljivi zato što su se njihovi neočekivano dugo zadržali, ali ovo nije odavala nijedna crta njihovih mladićkih, bronzanih lica. Izgledali su potpuno kao dva kipa oslonjena na cev svojih pušaka i opremljena sa svim indijanskim oružjem. Toga časa odjeknuše praskom, u isto vreme, dva hica, tako da su zvučala samo kao jedan i oba stražara padoše na zemlju prostreljenih glava. Idućeg trenutka pojaviše se pored njih dve pojave koje su, a da ih oni nisu primetili, izašle na uski otvor potoka. Bili su to Dedli-Gan i Ben Kaning. »Hi-hi-hi!« smejao se ovaj, »prerano su dobili krila mali momčići, nisu još naučili da otvore oči i uši. Vidite li, kolonelu, da sam bio u pravu? Zaboravili su da utru trag i sad možemo da potražimo logor u kome leže okovani debeli i tanki«. »Smeš li Ben da se sam popneš ponovo do jame?« »Zašto ne? Možda mislite da Ben Kaning strepi od one dve kapljice vode koje će morati da proguta?« »Onda se vrati, i dovedi ostale, oko gore, ovamo na ovo mesto, a za to ću vreme ja da sledim one tragove. Treba samo da se zadrži obična straža, pošto je mesto sasvim očišćeno. Poći ću napred, a vi dođite za mnom. Ali, požurite, kako bi me skoro stigli!« Mali traper iščeze u otvoru kad mu Dedli-Gan uputi pokret pristanka; kolonel poče da sledi trag. Bio je tako jasan da bar u početku nije trebalo na njega obraćati preteranu pažnju, pa on njega i njegovu oko linu osmotri samo površno. Njemu, inače tako oštroumnom, izbegoše tragovi koje su zbog pomrčine oba belca neophodno ostavili za sobom; iščeznu ubrzo među šumskim drvećem prateći stope Indijanaca. Prođe opet duže vremena dok kapetan ne prošapta: »To je baksuz, strašan baksuz! Ovi dobri, mali Indijanci su uz opasno uže srećno stigli gore u jamu, a svi su odmah bili poubijani. Grdne li štete! Sada smo opet sami protiv Dedli-Gana i njegovih ljudi!«

124 »Ne bi li bilo bolje, kapetane, kada bismo ga neprimetno sledili?« upita Mark Letrije. »Ako hoćemo srećno da umaknemo, moramo bezuslovno imati konje i možemo jedino da sledimo životinje crvenih«. »To je nemoguće. Lovci će doći za nama i smesta će otkriti naše tragove«. „Šta nas ometa da učinimo da stari bude zauvek bezopasan? Imamo noževe«. »Mark, omogućili smo da se ostvari mnogošta neostvarivo, ali ljudi zapada ipak nismo. Kolonelov sluh je istančan i po oružju je jači od nas. Kada bi nam čak i uspelo da izvedemo dobar ubod nožem, sva besna rulja bi bila za nama, za nepunih nekoliko minuta - »Čim stari ode, ostalih se uopšte ne moramo bojati Glupi kormilar, Time, bezazleni policijski špijun, šta oni znaju o preriji i...« »A Vinetu, apač?« prekinu ga Mertens. »Dođavola, na njega nisam ni pomislio. Dragi bože, sam on mogao bi da nas sustigne i da nas smrska svojom prokletom tomahavkom. Ali šta da radimo? Ta ni možemo tu večno ležati«. »Ti si idiot, Mark. U hajdspotu je nagomilano celo bogatstvo zlata. Čekaćemo dok lovci odu...« »Pa onda?« »Onda«, prošapta kapetan mada u blizini nije bilo nikog ko bi ih čuo, »onda ćemo se vratiti nazad istim putem kojim smo i došli«. »Dođavola! U jamu?« »Da nas tamo pokolju!« »Ili ne. Ta čuo si da je kao straža ostao samo jedan jedini lovac. Stajaće na potoku udaljen od jame dobar deo puta, neće nas ni primetiti«. »A — tačno! Kolonel je učinio veliku pogrešku što ovde pored vode nije postavio nikakvu stražu«. »Naravno. Vratićemo se, dakle, nazad u jamu«. »Nazad u jamu!« ponovi marljivo drugi kome se sve više sviđala nova pustolovina. »Tragaćemo za zlatom —« »Za zlatom —?«

125 »Otećemo ga i —« „I?« »Naoružaćemo se, jer u hajdspotu ima svakojakih pušaka i noževa«. »To je istina, pun arsenal«. »Zatim ćemo pobiti stražu«. »To je svakako potrebno«. »Uhvatićemo svaki dobrog konja«. »Gde su životinje, kapetane?« »To, istina, ne znam, ali negde ćemo ih već naći. Lovci se u potoku stalno propinju na konjima; mora da je negde u njegovoj blizini mesto gde su privezali konje. Ako pažljivo pretražimo obale, naći ćemo ga sasvim sigurno«. »A onda?« upita Mark Letrije. »Onda idemo dalje. Kuda, videćemo, svakako prema zapadu. Ako steknemo zlato ili novac, nastojaćemo da u San Francisku---« Naglo prekinu govor. Šušanj koji je sa strane puckajući dopirao do njihovog uha ućutka ga. Začuli su se tihi koraci. Ben Kaning se probijao kroz žbunove a iza njega svi stanovnici hajdspota osim straže koja je ostala na svome mestu. S njima je bio i Vinetu. Ne zadržavajući se sledili su jedva jasne tragove koje je Dedli-Gan ostavio za sobom. Dvojica sakrivenih zaustaviše dah; jedan jedini pogled iz apačevog oštrog, izvežbanog oka mogao je da otkrije otiske koji su ostali za njima, mada su se sada već teško primećivali. Opasnost srećno prođe, pošto se Vinetu oslanjao na trapera koji je išao napred i nije više vodio računa o zemlji. »Grace a dieu!« odahne Letrije kad odjeknu u daljini pucketanje. »Sad je sve doista bilo neizvesno: i mada i sam mokar do kože, znojio sam se kao da sam u kupatilu«. »Sada je trenutak; moramo samo biti oprezni i da iza sebe uništimo svaki trag«. To je njihovim neizvežbanim rakama zadavalo toliko muke, da je prošlo prilično vremena dok nisu nestali u koritu potoka. Put koji su već jedanput prešli bio im je poznat i tako su, i pored toga što su bili umorni, srećno prodrli na površinu. Letrije koji se penjao iza svoga gospodara baš se rešio užeta i učvrstio na tlu kad oseti da ga Mertens

126 zadržava. Pred njima je ležala čitava gomila razasutih ljudskih tela Pipajući uveriše se da su to ubijeni mladi Indijanci Pređoše preko leševa i prispeše tako do jame u kojoj su ležali ranije vezani užetima. Tu su ponovo mogli da razgovaraju. Letrije se tresao. »Br, kapetane, pohvatali su bedne momke jednog po jednog i poubijali ih čim su stigli u pećinu. Sreća što smo se sakrili, u protivnom slučaju morali bismo da učestvujemo i doživeli bismo istu sudbinu kao i oni' »Nemamo sada vremena da razmišljamo o tome. Napred, na oružje!« Vratiše se ponovo u hajdspot koji su traperi napustili. Na drugoj strani stajao je jedan jedini čovek i čuvao stražu. Sa glavnom prostorijom pećine vezivalo se nekoliko malih odeljenja. Na zidovima jednoga bilo je povešano svakovrsno oružje potrebno ti životu prerije. Nalazile su se tu i velike količine baruta, olova i me-I taka. U sporednoj prostoriji bilo je živežnih namirnica I mada manja zaliha. U glavnoj špilji gorela je lojanica koja je služila kao osvetljenje. Oba čoveka su se najpre snabdeli sa svim što I je bilo potrebno; zatim su počeli da tragaju za tajnim blagom. Ali su svi njihovi napori bili uzaludni. Dragoceno vreme je odmicalo i njihovo traganje je bilo užurbanije iz minute u minutu ništa ne nalazeći. »Sve je brižno sakriveno, Mark«, izjavi konačno Mertens kada su stigli pred poslednje odeljenje koje lim je još preostalo. »Ako ga čak i pronađemo, kako ćemo ga otpremiti? Zlato je teško i ne znam šta ćemo«. »Otpremićemo ga na rezervnim konjima«. »Bio bi to jedini izlaz, ali koji bi naše bekstvo znatno razvukao i dobro usporio naš marš. Ali pogledaj, biće da je to kolonelov stan!« Zidovi prostorije bili su prekriveni neuštavljenim kožama koje su štitile stene od vlage; u njoj se nalazilo I nekoliko prosto izrađenih stolica i ormana na koje su istraživači odmah navalili. Ali ni u njima se nije nalazilo zlato koje su tražili, nego samo rezervna odela i kojekakvi predmeti. U svojoj užurbanosti porazbacali su stvari po podu. U tom

127 času kapetan poluglasno vrisnu od radosti. Naišao je na staru, otrcanu lisnicu koja se kao poslednji predmet brižno uvijen nalazila na dnu jednog od ormara. »Nikakvo zlato, ali ipak možda nešto vredno!« reče. Vrati se u glavnu pećinu u kojoj je bilo svetlije i otvori lisnicu. »Šta ima u njoj, kapetane?« upita Letrije napeto »Ništa, baš ništa; prevario sam se i u tome«, odgovori on mirno; ali u njegovoj unutrašnjosti poče silno da previre. Sadržaj lisnice sastojao se od neobično vrednih založnica. Dedli-Gan je značajnu količinu zlata deponovao u raznim bankama na Istoku i sve priznanice su mu ispostavili sa srazmernim sumama. Njih je dotični vlasnik mogao da promeni za novac u svakoj banci. O tome Letrije ipak nije trebalo da zna. Svote na koje su glasile priznanice nisu pripadale samo kolonelu, nego celom društvu; zato su i bile tako visoke. Svakako, postojala je i velika količina zlatnog praha i negeta46, ali nisu mogli da je pronađu. Upravo u času kada su zbog! toga izmenili ozlovoljene primedbe, čuli su neki šušanj. Bio je to stražar koji je silazio u jamu. Mertens, koji je napunio jedan od nađenih revolvera, obori ga metkom. »Ali sad bežimo odavde!« reče zatim. »Moramo da nabavimo konje. Nadam se da ćemo ih naći!« Uzeše sve sa sobom što su probrali i pođoše prema prednjem jednostavnom ulazu u pećinu. Napolju su sledili potok i stigli uskoro na usku stazu koja je vodila na čistinu obraslu travom na kojoj su se nalazili konji društva. Osedlali su brzo dve životinje, pošto su sedla i uzde visile na drveću, uzjahali i otkasali. Za to vreme su svi lovci, izuzev straže koju su na njenu propast ostavili samu, sledili tragove mladih Indijanaca da oslobode Dik Hamerdula i Pit Holbersa. Dedli-Gana, koji je pošao napred, brzo stigoše. Poveo je sa sobom sve pošto se nije moglo pretpostaviti sa koliko crvenih će da se sukobi. Koračao je napred sa Vinetuom 46 Neget — komadić zlata ili plemenitog metala.

128 otkrivajući trag. Trag je bio sasvim primetno utrt, pošto su crveni preduzeli marš noću i nisu uopšte trebali da se plaše da ga ne izgube. I pored toga šumu su ugledali tek posle mnogih sati, u kojoj su se crveni utaborili i gde je juče sin njihovog poglavice otpremio Hamerdula i Holbersa. Bojali su se da pravo pođu u šumu, pošto bi ih inače primetili, zato su se sada odvojili od traga i držali su se više postrani, tako da su se dohvatili šume na mestu koje je bilo udaljeno četvrt sata od onog gde su tragovi smerali u šumu. Kada su stigli pod drveće, oštro su zaokrenuli pravcem kojim su nameravali, tako da se sada nisu približavali taboru sa prednje strane, nego iz prikrajka. Odsada su svakim korakom koga bi učinili morali da budu oprezniji. Ljudi šmugnuše tražeći sigurnu zaštitnicu od žbuna do žbuna, od drveta do drveta, dok se Vinetu nije zaustavio i dao znak svojim ljudima. Čuo je glasove i sam se sa Dedli-Ganom odšunjao dalje. Uskoro se ukaza pred njima mesto koje su tražili. Istog časa kolonel primeti da je bio isuviše oprezan kada je poveo sa sobom sve svoje ljude, pošto su pored dvojice zarobljenika koji su vezani ležali na zemlji nalazila samo tri lica, tojest dva Indijanca i belac koji je juče podstakao crvene da izvrše prepad na hajdspot. Trebalo je samo nekoliko minuta i mesto je bilo opkoljeno. Tri čoveka bi se predala bez ikakve protivodbrane, ali ih, dakako, nisu dokrajčili mecima protiv Vinetuove i kolonelove volje, te su i zarobljenicima zatim odrešili kaiše. »Al’ ste bili neoprezni, Dik Hamerdule, što ste dopustili da vas takvi dečaci uhvate«, reče Dedli-Gan »Oprezan ili neoprezan, svejedno«, odgovori debeljko protežući se, »ukebali su nas, eto. Protiv toga ništi nije moglo da se učini. Šta misliš ti o tome Pitu Holbersu, stari medvede?« »Hm«, odgovori dugonja. »Ako misliš, Diku, da se protiv toga ništa nije moglo da učini, onda je tako, jer protiv toga mi nismo ništa učinili«. »S njima je bio jedan belac!« čudio se kolonel. »Da«, klimnu Hamerdul, »i baš je ta bitanga otkrili naš hajdspot. Odveo je tamo mladog poglavicu da mu pokaže, ali kasnije kada je trebalo izvršiti prepad na hajdspot, nije pošao sa njima nego je ostao ovde. Kako je tamo? Crveni se nisu vratili«.

129 »Svi su zbrisani, a na koji način, dozvolite da vam to ispričam putem. Sad ćemo odmah poći, pošto smo ostavili kod kuće samo jednog čoveka«. Koliko je pogrešio uvideo je isuviše jasno kada su ponovo stigli u hajdspot. Našli su stražarev leš i primetili da je neko pretražio sva odeljenja pećine, a ko, u to nije bilo nikakve sumnje. Da se umiri, kolonel se uveri kao prvo da neobično dragocena zaliha zlatnog praha i negeta nije otkrivena; ali se tim više prestravi kad ugleda da je nestala lisnica sa založnicama. Bes koji ga zbog toga obuze, prenese se na sve ostale i sad se začu samo jedan jedini glas, naime da treba smesta poći u poteru za Mertensom i njegovim drugom. Novac je morao da im olakša beg samo da se domognu nekog naseljenog mesta. Zato je smesta trebalo poći u poteru; traperi su ipak morali da se opreme potrebnim sredstvima, da ne ostanu bez novaca u slučaju da bi se moralo brzo napredovati. Pored sve nesreće bilo je, dakle, i sreće što begunci nisu otkrili negete!...

130 8. JEDAN GUSARSKI PODVIG o na konju stigne sa istoka u San Francisko, mora najpre da se zaustavi u Oklendu, jer mu tu preprečuje put zaliv San Francisko širok jedanaest kilometara. To ipak nije nikakva prepreka, pošto postoji i više od stalne brige o mogućnostima da se pređe, pa čak i sa konjima. Jahači su u ono vreme prelazili zaliv na širokim oklendskim čamcima. Iz jednog ovakvog čamca iskrcala su se dva čoveka sa svojim konjima, koje nisu sjahali ni dok su prelazili. Izgleda da su im konji bili vanredne pasmine, mada su izgledali veoma premoreni. Spoljašnjost jahača podsećala je na ljude koji duže vremena nisu imali veze sa blagodetima civilizacije. Brade su im se neuredno spuštale do prsiju; sa lovačkih šešira širokih ivica, koji su izgubili svoj oblik i bili preširoki, obodi su se spuštali duboko nad njihovo lice; kožna odela kao da su bila sačinjena od suhe, raspucale kore drveća, a sva ostala oprema upućivala je na strahovite napore koje su ti ljudi možda preživeli. »Konačno — grace a dieu!« odahnu jedan duboko. »Evo nas, Mark, i, verujem da će nas beda odsada pustiti na miru«. Drugi gotovo tužno zatrese glavom. »Oprostite mi, kapetane, što nisam takav optimista. Osećaću se potpuno siguran tek kada se nađem na nekom čvrstom brodu koji će ploviti napolju na pučini udaljen nekoliko milja. Neka me đavo odnese ako nam kolonel sa svojim ljudima nije već sad za petama!« »Može biti, ali nije sigurno. Zaveli smo ga tako na stranputicu, da mora poverovati da smo pobegli gore u planine na prelazu u Britansku Kolumbiju. Nismo, dakako, uzalud prevalili ovaj ogroman zaobilazni put«. »Želeo bih da je tako; ne verujem ipak ovom prokletom narodu trapera ni na deset koraka i smatram da je najbolje da se što pre K

131 uputimo na palubu nekog broda koji o toj nesrećnoj zemlji ne želi ništa da čuje«. »Potrebno je pre svega da se pobrinemo da opet izgledamo kao ljudi«. »Zato je potreban novac«. »Dakako. Pogledaj tamo na onu stranu!« Pokaza desnom rukom prema barci nad čijim je niskim krovom bila pričvršćena daska sa natpisom »Jonatan Livingstone, Horsehaggler«. »Trgovac konjima?« upita Mark. »Neće nam mnogo ponuditi za naše gotovo izgladnele konje!« »Moramo se ipak pobrinuti!« Upraviše konje u pravcu označenog mesta. Čim su sišli na zemlju na vratima se pojavi čovek koji je već na odstojanju od hiljadu koraka izgledao kao čovek koji trguje konjima. »Kuda ćete, džentlmeni?« upita. »Poštovanom masteru Livingstonu, sire«. »Ja sam to lično«. »Kupujete li konje?« »Hm — kupujem — ali ne takve«, odgovorio je i odmerio ponuđenu robu sa prezrivim, ali ipak pažljivim pogledom. »Well, onda good bye, gospodine!« Tog trenutka Mertens ponovo uzjaha i pripremi se da pođe. »Slouli47, masteru, polako, polako; dozvolićete mi ipak da životinje malo pogledam!« »Ako „takve” ne kupujete, onda je svršeno. Nije nikakav žutokljunac pred vama«. »Gle, gle! Sjašite samo jedared! Hm, bedni su, strašno bedni! Dolazite svakako iz savane?« »Da!« »Teško šta mogu da ponudim; moram računati s time da će mi još crknuti«, reče motreći oprezno životinje. »Koliko vam je potrebno?« »Šta nudite?« 47 Slowly (slouli) — polako, lagano.

132 »Za oba?« »Za oba!« »Hm, trideset dolara, ni više ni manje«. Mertens u tren oka ponovo uzjaha i pođe bez ikakvog odgovora. »Stop, gospodine, kuda ćete? Mislim, želite da prodate konje!« »Da, ali ne vama«. »Ta vratite se! Daću četrdeset«. »Šezdeset!« »Nikako! Pedeset i pet i nijedan cent više!« »Šezdeset i nijedan cent manje. Zbogom!« »Šezdeset? Ne, ne pada mi ni na pamet — ali stoj, ta čekajte malo, a i ostanite ovde; daću vam šezdeset mada životinje ni izdaleka ne vrede toliko!« Smešeći se Mertens se vrati i ponovo sjaha. »Evo vam ih sa uzdama i čitavom opremom!« »Uđite, masteru; neka ih taj drugi drži za to vreme«. Trgovac ga odvede u sobicu koju je stara zavesa od katuna delila na dva dela. Izgubi se iza zavese i onda se ponovo pojavi sa novcem. »Evo vam šezdeset dolara. Nečasno ste ih stekli!« »Uh, što pravite od sebe budalu! Ali — hm — poznaju li vas u sitiju?« »Bolje no mnogog drugog«. »Moći ćete prema tome, besumnje, da mi date jedno obaveštenje?« »O boardinghousu, dakako?« »Ne, nego o nekoj banci za usluge ili zalagaonici«. »Zalagaonici — hm, šta ćete tamo ponuditi?« »To je sporedno!« »To je osnovno, gospodine, ako želite tačno obaveštenje«. »Hoću da prodam vrednosne papire«. »Na što?« »Na zlatni prah i negete«. »Sto mu gromova! Pokažite!« »Nema nikakvog smisla!«

133 »Zašto ne? Ako papiri vrede, otkupiću ih sam. Ponekad se bavim i takvom vrstom posla, notabene, ako može nešto da se zaradi«. »Može se!« Izvukao je lisnicu koju je našao u hajdspotu, izabrao jedan papir i pružio ga trgovcu. On napravi začuđeno lice i uputi pogled pun neprikosnovenog poštovanja poderanom i dronjavom čoveku koji je bio vlasnik takvog bogatstva. »Dvadeset hiljada dolara, glase na vlasnika, deponovano kod Šarla Brokmana, Omaha! Papir vredi. Šta tražite?« »Koliko nudite?« »Polovinu«. Mertens mu oduze papir iz ruke i zakorači prema izlazu. »Zbogom, masteru Livingstone!« »Stoj! Koliko želite?« »Osamnaest hiljada će mi platiti svaki bankar odmah i u gotovom; ali sada sam kod vas i žurim se Dajte šesnaest i dobićete papir«. »Nikako. Ne znam da li ste zakoniti...« »Well, gospodine, pa dobro!« čovek ga uhvati za ruku i zadrža ga; nudio je sve više i više i najzad izneo iza zastora zatraženu svotu. Pripadao je onom soju trgovaca za sve, koji, i pored beznačajne spoljašnjosti i površnog sirotinjskog dekora nikada ne oskudevaju potrebnim sredstvima u gotovom. »Evo vam novac; danas baš imam slab dan. Prodajete li i druge papire?« »Ne. Zbogom!« Ode. Livingstone ga otprati i preuze konje. Oba stranca su se udaljavali. Pomoćnik priđe da oslobodi životinje sedla i uzda. »Napravio sam dobar posao«, gunđao je trgovac konjima Livingstone, »krasna pasmina, lepo su građeni; izdržali su mnogo i sa dobrom negom će se uskoro oporaviti«. Zanimao se još konjima koje je pazario kad uskom ulicom odjeknu glasan topot. Dva jahača koji su prispeli sa prvim skelama, pojaviše se u galopu. Jedan je bio Indijanac, drugi belac čija se kosa lepršala duboko nad šijom. I na njima se primećivao neobičan napor, ali njihovo držanje i njihovi prekrasni konji nisu ipak odavali ni najmanji umor.

134 Kasajući napred u galopu, Indijanac baci nehotice pogled na drugu stranu na trgovca i istog trena trže svoga konja. »Neka moj beli brat pogleda ove konje!« reče. Drugi je sledio za njim do barake isto tako brzo. Brz pogled bio je dovoljan, opazio je natpis, odjahao je pravo do trgovca i pozdravio ga. »Gud daj, gospodine! Upravo ste kupili ove konje?« »Da, masteru«, odgovori trgovac. »Od dva čoveka, koji su ovako izgledali?« Opisa veoma tačno Mertensa alias Bretinjia i alias Letrija Volfa. »To je tačno, masteru«. »Jesu li ljudi još ovde?« »Ne znam; ne tiče me se, uostalom!« »Mora ipak da vam je poznat pravac u kome su otišli?« »Zašli su za ćošak, tamo. To je sve što mogu da kažem«. Ispitivač se trenutak zamisli, uputi trgovcu brz, podozriv pogled i onda produži: »Vi kupujete samo konje?« »Konje i koješta drugo«. »I negete?« »I negete. Imate li ih?« »Ovde ne; stižu za nama. Mogu li da vam ponudim?« »Slobodno, ali ne sada odmah. Izdao sam upravo sav svoj novac«. »Onoj dvojici ljudi?« »Jednom«. »Je li vam prodao možda jedno vrednosno pismo? »Da«. »Na koju svotu?« »Na dvadeset hiljada dolara«. »Hoćete li biti tako dobri, gospodine, da mi po kažete papir?« »Zašto?« »Da vidim da li je to bio džentlmen sa kojim želimo da se sastanemo«. »Tako, hm! Papir ću vam pokazati; ali ga ne dam iz ruke«. Uđe u baraku i vrati se posle kratkog vremena sa papirom. Stranac ga tačno osmotri i klimnu glavom.

135 »Jeste li primili od njega samo ovaj papir?« »Samo ovaj«. »Hvala, gospodine! Ljudi se više neće vratiti; ali u slučaju da se to dogodi nemojte ipak ništa od njih kupiti, nego ih predajte vlastima. Uputnice su moje i oni su mi ih ukrali. Navratiću kod vas možda ponovo!« i On i Indijanac trgoše svoje konje i onda obojica kao i ranije odjuriše u galopu ulicom. Nisu izmenjali ni reči dok nisu stigli na lučki kej. Tamo belac upita: »Moj crveni brat me pratio tragom razbojnika kroz daleke predele savane. Hoće li ostati sa mnom i kad sam prisiljen da se ukrcam na brod?« »Vinetu će obići sa Dedli-Ganom celu zemlju a i Veliki okean. Howgh!« »Razbojnici će verovatno hteti da pobegnu preko mora; obaveštavaće se o brodovima koji odlaze. To ćemo da učinimo i mi i pazićemo na brodove; tu ćemo ih ukebati«. »Neka moj brat tako učini i neka se zadržava neprestano ovde pored vode da ga mogu opet naći. A Vinetu će se vratiti pred kuće velikog grada tamo preko da sačeka i dovede ovamo lovce koji su izostali, jer su se njihovi konji izmorili«. Dedli-Gan saže glavu u znak pristanka: »Razborit je moj brat; neka učini kako je rekao!« Sjaha i preda konja kućnom momku susedne gostionice. Apač se međutim vrati sam putem kojim su zajedno došli. Za vreme tog događaja, Bretinji i Mark Letrije su produžili svoj put. Švrljajući polako napred primetili su nekog čoveka koji je izašao iz uske pobočne uličice i poprečio ulicu u izvesnoj razdaljini ne osvrćući se na njih. Jedva osrednje visine i vitko građen nosio je odeću diggera koji dolazi iz rudokopa da otpočine malo od napornog rada i malo razgleda grad. Slamni šešir sa širokim obodom i prilično zgužvan spustio se sve do u lice; nije ipak uspeo da sakrije veliki, ružan pečat od opekotine, koji se odužio od jednog uha ukoso preko nosa i čitavog obraza. Bretinji zasta iznenađeno i uhvati svoga pratioca za ruku. »Mark, poznaješ li ovoga?« upita naglo. »Ovog? Ne, kapetane«. »Doista ne?«

136 »Ne«. »Pitao sam pogrešno. Trebalo je da kažem: poznaješ li ovu?« »Ovu? Sto mu gromova, pojava, držanje, hod, kapetane, gotovo nije moguće!« »Ona je, kažem ti, to je ona i nijedna druga! Poživinčili smo potpuno; neće nas na tom odstojanju prepoznati. Srećna okolnost je dovodi pred naše oči; moramo poći za njom!« Sledili su čoveka koji posle kratkog vremena uđe u daščaru nad čijim vratima je bio pričvršćen natpis napisan prostom kredom: »Taverne of fine brandy«. Ispred i iza tih slova bila je naslikana takođe kredom na raspuklom drvetu po jedna boca za rakiju. »Šta radi u ovoj krčmi? Ima dosta novaca i stanuje dakako ugodno. Izmenila je sada svoju spoljašnjost i hod joj ima sada nekakav tajanstveni cilj«. »Moramo ići za njom, kapetane«. »To ne može, Mark. Prepoznala bi nas i pored toga što smo poživinčili. Soba se sastoji od prostih dasaka; ne smemo joj se približiti spreda; možda ću na njenoj stražnjoj strani pronaći neku rupu od čvora u drvetu ili pukotinu kroz koju ću moći da zavirim i nadgledam unutrašnjost prostorije. Ostaćeš ovde i motriti na ulaz U slučaju da napusti sobu, pre no što se vratim, dođi smesta i obavesti me«. Okrenu se ustranu. Prilika beše povoljna. Koliba nije imala nikakav izlaz otraga i bila je tu odvojena međuprostorom širokim jedva tri stope od druge vrlo slične zgrade. Bretinji se ugura i brzo pronađe rupu od čvora u drvetu, kroz koju je mogao da nadgleda veliki deo prostorije u kojoj se pilo i gde su sedeli mnogi gosti. Čovek sa pečatom od opekotine se smestio u blizini široke peći, a zatim se iznenadno izgubio u pozadini. Bretinji zaključi da se na ovoj strani možda nalazila neka odvojena prostorija koja je služila možda u privatne svrhe. Proturi se tiho napred u ovom pravcu, dok ne začu odmah iza tankog zida o koji se oslanjao zvuke nekoliko glasova. Prislonio je uho na dasku i osluškivao. »Gde ćemo se sastati, gospodine?« čuo je kako neko upita. »Ovde ne, bilo bi to neoprezno, a ni na keju, nego u malom zalivu iznad poslednje ribarske kolibe«. »Kada?«

137 »Kad ću da dođem, nije još utvrđeno, ali u jedanaest morate biti na okupu, ali ne smete ništa preduzeti dok ne dođem«. »Lepo. Biće ljute borbe dok brod ne osvojimo«. »Neće biti tako strašno kako mislite. Oficiri i potčinjeni pozvani su večeras na kopno, a na samom brodu biće priređen banket, koji će nam sigurno dobro doći«. »Ispravno. Zar na brodu nemamo nekog prijatelja?« »Tamo je dugi Tom sa još nekoliko koji će nas dočekati«. »Dođavola, vi ste divno udesili stvar! Dakle, kapetan Kajman će doista učestvovati?« »Sigurno. Kotve će biti odmah dignute; vetar je dobar, oseka povoljno pada i ako se ne pojavi nepredviđena prepreka, uskoro će se pronositi o „l’Oriblu“ iste priče kao ranije«. »Na nas možete računati, gospodine. Biće nas oko tridesetak ljudi i sa dobrim oficirima, pa se sa takvim jedriocem čovek ne mora da boji sve mornarice sveta. To je i moje mišljenje. Evo vam vaša kapara i malo više za piće. Ali se nemojte napiti da bi podvig uspeo!« Jedna stolica se pomače; poslednji besednik se udaljio. Bretinji ga prepozna i po glasu, mada se promenio, spustio u dublje tonske visine. To što je čuo bilo je tako neobično, da je neko vreme stajao sasvim nepomičan i u tom bi položaju besumnje ostao još duže da ga nije tihi »pst!« trgnuo iz njegove polu-ukočenosti. Ispred međuprostora stajao je Mark Letrije i mahao. »Vrati se nazad; brzo, brzo!« Kapetan se proturi kroz uski međuprostor i to u pravi čas kako bi još video kako predmet njegovog posmatranja zamače za prvi ugao. Obojica pohitaše za njim sledeći ga kroz prljave uličice predgrađa i široke bulevare boljih gradskih kvartova do rešetki nekog parka koji se usamljen nalazio u prikrajku. Tu se ispitivački osvrtao na sve strane, i, pošto ne primeti ništa sumnjivo, preskoči rešetke kao mačka. Prisluškivači su besumnje stražarili čitav sat, ali uzalud; nije se više vratio. »Verovatno tu stanuje, Mark. Hajde da potražimo kuću kojoj ta bašta pripada«. Da to ostvare morali su da prođu pobočnom ulicom. Izlazeći iz nje opaziše divna kola koja su se zaustavila pred vratima kuće koja je

138 mogla da bude samo ona koju su tražili. Uđe upravo neka dama koja kočijašu dade znak. Obojica se povukoše nazad u ulicu; otmena kola prođoše pored njih tako da su crte lica vlasnici mogli da raspoznaju. »To je ona!« uskliknu Mark. »Da, ona je; nema više mesta nikakvoj zabuni. Ostaću ovde; a ti otiđi u kuću i nastoj da saznaš njeno sadašnje ime«. Letrije posluša naređenje i vrati se gotovo odmah sa obaveštenjem koje su želeli. »Dakle?« »Gospođa de Vuletr«. »A! Gde stanuje?« »Čitav prvi sprat je njen«. »Hajde u luku; dobićeš tamo ostala saopštenja!« Krenuli su u pravcu pomenutog kraja i svratiše usput u jednu trgovinu odećom koju su napustili sasvim drugačiji s obzirom na rublje, odeću i ostalu opremu. Koračali su lagano kejom u ljudskoj vrevi. Odjedanput nešto zatitra na Letrijevom licu poput užasne strave; on zgrabi kapetana i odvuče ga iza velike hrpe nagomilanih bala robe. »Šta je?« upita ovaj. »Pogledajte pravo, kapetane, i vidite da li poznajete čoveka koji stoji ispod velike dizalice!« »Ah — dođavola, kolonel, Dedli-Gan! Nisu, dakle, dozvolili da ih zavaramo i sledili su nas u stopu. Gde su se denuli ostali?« »Njih je prokleti policajac rasporedio sigurno po gradu da nas vrebaju i da izvide naše boravište«. »Svakako. Da li nas je stari već opazio?« »Ne verujem, Kad sam ga primetio lice mu je bilo okrenuto nastranu i teško da bi nas prepoznao u našim sadašnjim odelima, osim ako mu se preterano ne približimo«. »Tačno. A sada baci pogled tamo u sidrište! Poznaješ li brod koji se nalazi u blizini oklopnjače?« »Hm — da to je — sto mu gromova, to nije nijedan drugi nego naš „l’Oribl“, njega smesta prepoznam ma kako modelisali njegova jedra i jarbole!«

139 »Hajde!« Krenuli su kroz najgušći metež i potražili krčmu koja se nalazila podalje i u kojoj su najmili posebnu sobu. Tu su mogli nesmetano da raspravljaju. »Prepoznao si, dakle, naš „l’Oribl“?« upita Bretinji-Mertens. »Odmah, kapetane«. »Znaš li ko sad njime komanduje?« »Ne«. »A znaš li ko će da komanduje njime sutra u ovo vreme?« »Svakako isti kao i danas«. »Ne!« »Nastaće, dakle, izmena u službi?« »Svakako. Današnji komandant mora da „pije iz velike šolje”48 i njegovo mesto zauzeće neki izvesni Kamen, ili, ako ti je milije, kapetan Kajman«. Mark Letrije se nasmeši.. »Tada će mis Admiral postati besumnje opet jedriličar?« odgovori prihvatajući šalu koja je mogla i da se ostvari. »Sigurno«. »I čistiti palubu kao u stara vremena mačkom sa devet repova?« »Ili možda i neće. Ovu panteru ćemo ukrotiti; u to možeš biti siguran!« »A verni Mark Letrije: kakvo mesto će on dobiti?« »Naći će se već nešto podesno«. »Šteta za lepu kuću od karata!« »A kad ne bude više kuća od karata, nego čvrsta, sigurna i neoboriva zgrada?« Letrijea je doista zapanjio njegov ozbiljan, pouzdan ton. Pogleda ispitivački kapetanovo lice i progunđa: »Hm, u svetu je mnogošta nemoguće što je moguće, bar za ljude kao što smo mi«. »Dakako. — Pazi, Mark, šta ću da ti kažem!« 48 Tj. biće potopljen.

140 Ispriča mu šta je čuo prisluškujući pored dasaka rakidžinice i doda slutnje i zaključke na koje ga je potakao razgovor koji je saslušao. Mark se čudio. »Dođavola! Takva ženetina je doista u stanju da učini tako nešto«. »Ona će to i učiniti, možeš u to biti siguran«. »A mi?« »Zar ti nisam rekao da ću večeras komandovati sa „l’Oribl“«. »Uredu! Ona će se braniti«. »Ah! Ranije sam bio njen pretpostavljeni i biću to i sada. Nije se promenila. Ukrasti brod! Iz same luke San Franciska! Nečuveno! Ali za nas je to odlično. Kakva sreća što smo je videli i prepoznali i pored toga što se preobukla!« Dok su sedeli zajedno zadubljeni u marljiv razgovor, u stanu gospođe de Vuletr počele su pripreme za večerašnje raskošno selo. Bili su tu zastupljeni slatkiši iz svih zemalja kao i vina iz čitavog sveta, a njima je gazdarica kuće, koja se već davno vratila iz svoje šetnje u kočiji, lično posvećivala mnogo pažnje. Otvori velik broj boca, nasu u svaku fini beli prah i zatim ih brižno ponovo zapečati. Večer se približavala; spusti se mrak i iza prozora njenog stana zablista slap svetla koji je daleko nadsijavao sjaj uličnih svetiljki. Stigli su gosti, među njima i komandant oklopnjače pored oficira zvanica sa drugih brodova i uživali u zadovoljstvima koja su im se pružala. Ulaz je opsedala gomila besposličara i prostih ljudi da baci pogled u ukrašenu unutrašnjost kuće ili da naslade njuh miomirisima što su strujali napolje. Među njima su se nalazila dva čoveka u odeći mornara. Ćutke su stajali jedan pored drugog i upućivali dugima ravnodušne poglede. Izgledalo je kao da su uzeli na oko prvenstveno jedan od osvetljenih prozora. Čekali su dugo, dugo. Tada se najzad spusti zavesa, senke uzdignute ruke kliznuše nekoliko puta iza nje gore-dole i onda se svetla pogasiše. »To je znak«, prošapta prvi. »Hajde!« odgovori drugi. Pođoše i zađoše iza ugla. Na vratima bašte nalazio se jedan kofer i pored njega jedna muška pojava. Na tom mestu bilo je tako tamno da se nisu mogle razabrati pojedinosti, a ipak se primećivalo toliko da je

141 čovek bio jedva osrednje visine i da je imao tamnu punu bradu. Bila je to gospođa de Vuletr koja se opet preobukla. Kofer je sadržavao njene nautičke instrumente. »Jesu li pozvali kola?« upita čovek sa punom tamnom bradom. »Da«, glasio je odgovor. »Napred!« Njegov glas je zvučao zapovednički kao da je od mladosti navikao da komanduje. Ljudi zgrabiše kofer i pođoše napred. On ih je sledio. Na uglu jedne ulice čekala su kola. Digoše kofer na kočijaševo sedište; ono troje uđe i kola trkom pojuriše iz grada. Kada su stigli napolje, zaustaviše se. Putnici iziđoše, uzeše ponovo kofer i krenuše dok se kola vratiše opet prema obali. Nisu još ni stigli do nje kad iza žbuna odjeknu glas. »Stoj, ko ide?« »Kapetan Kajman«. »Dobro došao!« Četa mračnih momaka dojuri i s puno poštovana i opkoli bradatog čoveka. »Čamci su u redu?« upita on. »Da«. »Oružje?« »Sve je u redu«. »Je li neko odsutan?« »Nije«. »Onda produžimo; uzeću prvi čamac!« Uneše u njega kofer, smestiše u njemu vesla brižno uvijena u krpe i čamci nečujno šmugnuše kroz talase. Veslali su najpre pravo na pučinu, zatim su oštro promenili pravac prema desnoj strani broda i približavali se tako sa pučine vanredno oprezno prema „l’Oriblu“ koji je ležao uvijen u dubokoj tami i na čijem pramcu i zvezdi je sijala samo po jedna usamljena brodska svetiljka. Sada su se približili brodu tako da ih je svako sa običnom pažnjom mogao sasvim sigurno da primeti. Onaj koji se nazvao kapetan stajao je uspravno na krmi i svoje oštro oko uperio ispitivački u tamnu

142 pojavu broda. Bio je to onaj presudni trenutak koji je iziskivao svu kapetanovu pažnju. Odjeknu tad poluglasan promukao krik galeba. Ljudi u čamcima odahnuše, bio je to ugovoreni znak sa dugim Tomom da je na palubi sve uredu. Na stražnjem delu broda visilo je nekoliko užeta. »Pristanite i onda gore!« zazvuča tiho naređenje. Nekoliko trenutaka kasnije na palubi se pojavi mnogo ljudi. Tom ih dočeka. »Kako je?« upita bradati. »Dobro. Ja i naši čuvamo stražu. Ostali brekću dole u korpi na jarbolu ili već leže pijani na podu«. »Dole! Ali ih ipak poštedite! Vežite ih i zatvorite u prostoriju; kasnije će morati da nam se zakunu. Što više dobijemo ruku, tim bolje za nas«. To naređenje bilo je brzo izvršeno i bez ikakve buke. Posada koja ni o čemu nije imala pojma i koja je bila opijena grogom, savladana je bez po muke, vezana i sakrivena u najdonjem delu broda. Zatim su izvukli kofer, poslali ga u kapetanovu kabinu i odrešili užeta čamaca koje su poveli sa sobom. Sada su mogli da zaplove — brod se nalazio u vlasti gusara. Crnobradi okupi sad svoje ljude i odredi svakome njegovo mesto. »Hvataćemo odmah pučinu. Namažite kotvina vitla i ivrag da iščezne nepotreban šum. Ne smem da komandujem, jer će me čuti tamo preko na oklopnjači; nadam se ipak da je svakome jasno šta treba da radi!« Posada se raspoređivala. Komandant je žurio od mesta do mesta da tiho izda svoja naređenja; kotva se podiže, jedra se vinuše uvis i povoljan vetar poče da ih širi. Brod se pokori kormilu; okrenu se lagano, razdvoji talase koji su se opirali i poleti na pučinu. Tek sada s palube oklopnjače odjeknu jedan pucanj — drugi — treći. Onim tamo bilo je poznato da su se oficiri sa „l’Oribla“ iskrcali, primetili su doduše prekasno kretanje broda, ali su dakako odmah naslutili nešto neobično ili čak protivzakonito, i sada su sa tri hica kao poziv na uzbunu dali znak za opštu opreznost. Novi komandant „l’Oribla“ uputio se na uzvišenje na fari. Dugonja Tom stajao je pored njega.

143 »Pazi, Tome, primetili su da bežimo!« reče mu. Čovek uputi ispitivački pogled platnima jedara koji su odudarali od neba. »Neće im ništa pomoći. Prekasno su otvorili oči. Ali — znate li moje ime, gospodine?« »Mislim, kapetanu Kajmanu mora ipak da bude poznato, ta jedrio si dosta sa mnom«. » S vama? Ne zamerite, gospodine, vi ste odličan oficir, to sam već za kratko vreme primetio, ali Kajman ipak niste, njega poznajem«. »Ah, biće da sam ipak on«. »Neće biti dobro. Ljudi žele da služe samo njemu, i onaj sa crvenim znakom od opekotine, agent, mislim, koji nas je vrbovao, uveravao nas je da je još živ i da će večeras biti na brodu«. »Onaj sa crvenim znakom? Zar ga doista nisi prepoznao?« »Prepoznao —? njega —? U celom svom životu nisam video momka!« »Već hiljadu puta, Time; kažem ti, hiljadu puta si ga video, ili bolje rečeno nju si video. Seti se!« »Njega —? Nju —? Sto mu gromova, ona, ona —?« »Zar je to — zar je to bila mis Admiral?« »Ona je to bila. I zar ne veruješ da je potpuno sposobna da se predstavlja kao kapetan Kajman?« Dugonja ustuknu iznenađeno nekoliko koraka. »Sto mu gromova, gospodine — gospođo, hteo sam da kažem, ta to je sasvim neobična priča. Mislio sam da su vas obesili kada su stričevi lepljivci oteli „l’Oribl”!« »Nisu dokraja. Ali pazi, na brodu si ti jedini koji doista poznaje kapetana; prećutaćeš da smo ja i agent jedno isto lice i pustićeš ih da veruju da sam ja Kajman. Razumeš?« »Potpuno«. »E pa neće ti biti rđavo!« »Hm, sasvim mi je svejedno da li brodom upravlja gospodin ili gospođa, samo ako je dobra zarada. Možete računati na mene«. »Dobro. Ali gle, oživeše svetla u luci i u sidrištu. Spremaju se da nas progone. Uh, izgubiće nas iz vida za dva sata i na svetlom danu«.

144 Bradati naredi da se razapnu sva jedra, tako da je brod koji se naginjao nastranu zasekao valove pojačanom brzinom, pa se uhvati rukom o prečnice puta da bogato uživa u zadovoljstvu koje već davno nije osetio, da mu se pod nogama nalazi divna jedrilica. Tek kada je počelo da osviće i njegovo prisustvo na palubi nije više bilo potrebno, siđe i ode u kabinu. Tamo se nalazio njegov kofer. Jedna svetiljka je gorela. »Hm«, smešio se sa očiglednim zadovoljstvom dok je bacao pogled po udobnoj prostoriji, »ovaj Jener nije tako rđav kao što sam mislio; smestio se ovde sasvim lepo. Ali, pre svega, moram da vidim da li još postoji moj tajni pretinac o kome ni sam Kajman nije ništa znao«. Pomeri ustranu ogledalo i pritisnu na sitno dugme koje se nalazilo iza ogledala i koje se jedva primećivalo. Mala dvostruka vrata se otškrinuše i iza njih se ukaza udubina gde su bili naslagani kojekakvi papiri. Posegnu za njima. »Doista, nedirnuto! Sklonište je dobro; koristiću ga i dalje!« Izvadi ključ i otvori kofer. Jedan pretinac u njemu sadržavao je samo svitke novca i pakete banknota. Sakri ih u skrovište, zaključa ga i pred njega ponovo gurnu ogledalo. Zatim izvadi iz kofera kojekakvo rublje i odela, što je bilo smešteno u ormaru kabine, pa izvadi one iste nautičke instrumente koje je poručnik Jener video kod gospođe de Vuletr. »Da je ovaj poručnik znao zašto su njegovu lepu damu zanimale ove „dosadne“ stvari! Sto mu gromova, podvig koji sam danas izveo najuspeliji je u momi: životu i hteo bih samo da znam šta bi na to rekao kapetan kad bi se nalazio ovde i...« »On kaže bravo Kleron!« odjeknu iza nje i jedna ruka se spusti na njeno rame. Uplašena, ona se okrenu i široko razrogačenih očiju ukočeno se zagleda u lice onoga čije ime je upravo pomenula. »Kaj — Kaj — Kajman!« mucala je skoro vriskajući. »Kapetan Kajman!« potvrdi on glavom smešeći se mirno, promišljeno. »Nije mogućno! Njegov duh — njegov — njegov... « »Koješta! Pa zar jedriličar „l’Oribla“ veruje u duhove?«

145 »Ta kako — gde — kada — kako si došao u Frisko i onda ovamo na brod?« »„Kako“, objasniću ti kasnije; ali „zašto“, to ti je, dakako, poznato?« »Ne znam ništa!« »Ne znaš ništa ni o mojoj kasi koja je nestala, kad ti je bilo milije da me pustiš da ležim u Njujorku kao otrcana krntija?« »Ništa!« »Tako! Nalazim se nažalost u srećnom položaju da stojim pred tobom sa neoborivim dokazima! Ali kao prvo da se osvrnemo na trenutak. Ti si otela „l’Oribl“!« Ćutala je. »I za to pridobila i ljude —« Ćutala je i na to. »Obećala si im da će kapetan Kajman preuzeti vođstvo«. Bilo je očevidno da se još uvek borila sa strahom koji je izazvala u njoj njegova pojava. »Da bih ti pružio priliku da održiš svoju reč, otplivao sam na brod pre vas i sakrio se iza palamara i zaklona dok nisam smatrao da je vreme da ti se predstavim. Ti si zaista demon ženetina i pošto si svoj podvig tako dobro izvela, zadržaću te, jasno, samo privremeno, i to dok se ne obračunamo, na tvojoj prijašnjoj dužnosti jedriličara. Skini, dakle, bradu! Ona ti smeta a »Kajmana« pored toga ne možeš oponašati«. Govorio je mirnim promišljenim tonom od koga joj krv šiknu u lice a oči su joj svetlucale kao u mačke. »Ja jedriličar, a? A ako te sada više ne poznam?« siktala je. »Onda će me poznati dugi Tom i Mark Letrije. Oba su privrženiji meni nego okrutnoj panteri koja se zvala mis Admiral«. »Mark Letrije? Gde je on?« »Tu na brodu. Došao je sa mnom i gore razgovara sa dugim Tomom da mu saopšti da sam doista prisutan«. »Ni tebi ni njemu neće ništa pomoći!« mrmljala je besno. Trže revolver i nanišani na njega. Munjevit udarac miške izbaci oružje iz njene ruke; zatim je zgrabi za ramena i pritisnu njeno vitko, gipko telo o zid kao da ga prikova za njega.

146 »Mis Admiral, pazi što ću ti reći jednom zauvek! Želela si moju smrt i moj život je bio u opasnosti sve dok sam se uzdao u tebe. Ja sam kapetan svoga broda a ti — ti nećeš više biti opasna!« Udar njegove stisnute pesnice pogodi je u glavu, tako da se ona skljoka bez svesti. On je sveza užetima kojima je bio zavezan njen kofer i pope se zatim na palubu. Sad je već bio dan i situacija se mogla uočiti jednim pogledom. Svi ljudi su se bili okupili na palubi i obrazovali su krug oko dugog Toma i Letrija koji im je, izgleda, pričao. Tada se Letrijev pogled zaustavi na kapetanu. On poskoči napred, mahnu mornarskim šeširom i povika. »Evo ga, ljudi. Živeo kapetan Kajman!« Šeširi poleteše u vazduh, poklič se ponavljao iz svakog grla. Gusar im mahnu milostivo i ponosnim korakom stupi među njih. Ubrzo su svi položili zakletvu i svaki je primio visoku mornarsku platu. Oružje i straže rasporediše, red na brodu je bio privremeno usmeno utvrđen, pa kada se sve to sredi, kapetan se ponovo vrati sa Letrijem u svoju kabinu da vidi šta je sa mis Admiral. Osvestila se, ali je oči odmah zaklopila čim ga je ugledala na vratima. On se nadnese nad nju i upita: »Gde je novac koji si mi otela?« Njeni kapci se podigoše; odbljesak pun mržnje sevnu među njima. On ponovi pitanje. »Pitaj koliko hoćeš; nećeš dobiti odgovor«, reče ona. »Kako hoćeš«, smešio se on. »Razume se, veliki deo je propao; gospođa de Vuletr je, dakako, imala velike zahteve; ali ostatak se nalazi ovde na brodu, ja te poznajem«. »Traži«. »To ću i da učinim. A ako ne nađem ništa, ima i sredstava da te prisilim da govoriš! Mark!« »Kapetane?« »Ženetina će i dalje biti vezana kao dosad i njeno mesto će biti u mojoj vlastitoj kabini. Njen čuvar sam jedino ja, niko drugi ne sme da joj prilazi, pa ni ti. A ko i izdaleka pokuša da joj se približi, dobiće kuršum u glavu. Uostalom, niko osim tebe ne sme da zna gde se nalazi. — Dovedi sada ostalu posadu sa „l’Oribla“, jednog po jednog na palubu! Videću šta se može postići kod ljudi«.

147 Mark ode. Kapetan odvuče svoju zarobljenicu u sporednu kabinu i tu udvostruči njene okove. Znao je da je rekao istinu: nije nad njim imala više nikakve moći...

148 9. POMORSKA BITKA pustilo se veče; bilo je deset časova ili nešto više. Dedli-Gan je još uvek šetao kejom gore-dole da mu ne umakne nijedan čamac koji je odlazio. Taj zadatak je bio težak ako ne i nemoguć za neke osobe i mnogi čamci su se doista udaljavali od kopna a da pažljivi traper nije našao vremena da osmotri njega i njegove putnike. Naokolo je bio gust mrak a ulične svetiljke, pa i svetla brodova, mogli su jedva da zasvetle; Dedli-Gan je stajao na obali da odahne malo od neprekidnog obilaska kad upravo do njegovih nogu prista uz lučke stepenice vođa jednog praznog čamca. »Good evening, čoveče, odakle vi?« upita ga. »S pučine«. »Od koga broda?« »Ni od koga«. »Ni od koga? Sami ste pošli u šetnju?« »Ne pada mi na pamet!« odgovori brodar zaustavivši se pored njega i opruživši ruke iznurene veslanjem. Traper posta pažljiv. »Vozili ste, znači, nekoga?« »Biće tako besumnje, masteru«. »A niste pristali ni uz kakav brod i vraćate se prazni. Utopili ste ga?« Brodar se nasmeja. »Tako nešto. — Ali odgodite još nekoliko časova svoja pitanja, onda ću vam odgovoriti na njih!« »Zašto ne pre?« »Zato što ne smem«. »A zašto ne smete?« »Zato što sam obećao«. S

149 Izgledalo je kao da je čovek nalazio zadovoljstvo da dopušta nekome da ga pita i dalje o onom što nije bio pripravan da odgovori. Lovca naprotiv neko neođređeno čuvstvo natera da pita dalje. »A zašto ste to obećali?« »Zato što — što, čujte, čoveče, pitate đavolski uporno — zato što svako voli da primi napojnicu«. »A da! Dakle zbog napojnice ne smete da kažete koga ste vozili?« »Tako je«. »A ipak ćete reći ako vam dam bolju napojnicu?« Brodar baci podozriv pogled na čovekovo dronjavo kožno odelo. »Bolju? Biće vam teško!« »Koliko ste primili?« »Svoju platu i uz to jedan dolar«. »Samo?« „Šta samo? Padaju li vama dolari u džep kroz poderani lovački kaput?« »Dolari? Ne. Nemam novaca, samo zlato!« »Stvarno? To je još bolje!« Ribar je iz iskustva znao da poneki otrcani miner nosi sa sobom više nego što sto kicoša imaju zajedno. »Mislite? Bacite pogled na ovaj neget!« Dedli-Gan stade pod svetiljku i pokaza ribaru parče rečnog zlata koje je izvukao iz džepa. »Do sto đavola, masteru, parče vredi brat bratu pet dolara!« »Tačno! I biće vaše ako mi odate ono što treba da prećutite«. »Istina?« »Sigurno. Dakle, koga ste vozili?« »Dva čoveka«. »A! Kako su bili odeveni? Lovci?« »Ne. Bliže moreplovcima, sasvim novo odelo«. »Može i to biti. Kako su izgledali?« Brodarev opis je sasvim odgovarao Kamenu i Letrijeu u slučaju da su obojica doterali svoju spoljašnjost. »Gde su hteli?« »Tamo napolje, u blizinu „l’Oribla“ koji jaši tamo na kotvama«.

150 »„L’Oribl“?« Dedli-Gan posta pažljiviji. „Šta su razgovarali između sebe?« »Nisam mogao da shvatim!« »Zašto?« »Pitali su me da li sam učio da govorim francuski i kad odgovorih da nisam, govorili su nekim smušenim jezikom, tako da mi je zujalo u ušima«. »Oni su! Gde su se iskrcali?« »Napolju u more«. »Ne može biti«. »Baš tako i nikako drukče. Rekoše da pripadaju brodu i da su časak pobegli da se na kopnu zabave. Nisu hteli da se primeti njihov povratak pa su zato plivali do broda«. »A pre toga ste im morali obećati —«. »Da nekoliko sati ne pričam ništa o tome«. Pre no što je Dedli-Gan uspeo da postavi drugo pitanje, oseti na ramenu nečiju ruku. »Neka moj brat pođe za mnom!« Bio je to Vinetu. Odvede ga nekoliko koraka ustranu i zatim upita: »Kako se zove veliki kanoe što leži tamo na moru?« »L’Oribl«. »A kako se zove kanoe na kome je belac koji se nazvao Mertens bio poglavica?« »„L’Oribl“. To je jedan te isti«. »Beli neće da odvesla na more da ponovo osvoji svoj kanoe?« Dedli-Gan zanemi od čuđenja i upita: »Kako moj crveni brat dolazi na ovu misao?« »Vinetu je ostavio jedared svoje mesto da pogleda šta radiš. Došao je ovamo sa čamcima na kojim su bili beli ljudi, a oni su razgovarali o kanou. Kad su čamac napustili, čekali su neko vreme i ukrcali se u nekoliko čamaca sa drugim ljudima i jednim koferom«. »Je li čuo moj brat sve što su govorili?« »Hteli su na veliki kanoe i da ubiju njegove ljude, pošto će doći kapetan Kajman«. »I otišli su na pučinu?« »Da. Nosili su u pojasu noževe i sekire«.