Kapetan Kajman - Karl Maj

51 »Sa tuđim naglaskom, istina, ali biće da mi se samo tako čini; to ne mogu više da ocenim, jer su prošle tolike godine otkako sam napustio Nemačku«. »Da li ste je napustili, ili ne, svejedno; kažem vam, stvar mi se ne dopada. Mi vas kao svoga vođu zovemo kolonel, mada nemate ovaj vojnički čin. Zašto se ovaj Mertens naziva kapetan? Vodi li on neke ljude? Ko su ti ljudi i šta? Teško da su pošteni ljudi! Čuvajte se, kolonelu, i ne zamerite mi na dobronamernoj opomeni!« »Ne pada mi na pamet da vam zamerim, mada znam da se varate. I pored toga, otvoriću oči i uši; to vam obećavam«. »Well! Želeo bih da se varam, ali kako svoga nećaka ne poznajete lično i kako je reč o velikoj svoti, opreznost će dobro doći«. s »Meni se predstavio kao nećak«. »Vašim pismom koje je pokazao?« »Da. I sutra želi da mi da druga pisma«. »To još nije nikakav dokaz, jer pisma su mogla da i nezakonitim putem zalutaju u njegove ruke«. »Zar čovek mora odmah da misli na najgore?« »Mislio ili ne, svejedno; ne verujem ovoj dvojici ljudi, a ako im vi verujete, tim budnije ću paziti na njih«. Prekinuše ovaj razgovor pošto se Mertens ponovo pridruži DedliGanu. Hamerdul se udaljio od njih i sada je jahao sa dugonjom Pitom Holbersom u čijem se društvu stalno osećao najprijatnije. Dva časa otprilike pošto su napustili voz, stigli su na jedno mesto koje je za konak bilo vrlo podesno. Tu je bilo trave za konje, vode za ljude i životinje i prilično gustog žbunja koje je odlično služilo kao zaštita. Sjahali su. Mogli su tu da osete sigurnost mada i nije bio potpun mrak, ali nije bilo ni preterano svetlo da omogući jednom ili nekolicini Ogelalaha da prate belce dovde. Mertens nije mogao danas popodne da razgovara nasamo sa Volfom. Sad kada je došao čas da se spava, leže on sa ovim nešto podalje od ostalih što, kako je verovao, nije nikome bilo sumnjivo. Kad su opazili da su njihovi drugovi zaspali, Mertens šapnu svome prijatelju:

52 »Dosad je sve bilo uredu. Dedli-Gan me smatra svojim nećakom. A tek kad dobijemo zlato! Onda napred u San Francisko gde se sad navodno nalazi „l’Oribl“! Odvešćemo lepi brod i izvršiti mnoge gusarske poduhvate. Ha, kada bi taj kolonel znao kako mi je divno uspelo da kao vikont de Bretinji lišim bogatstva njegovog brata! I kako mi u Njujorku pade laka njegov nećak baš u pravom trenutku kada nam je Kleron, ova đavolja baba, pobegla sa parama. Nek mi samo još jednom padne šaka! Eh, izgleda da ni stari traper nije rđav. On mora ponovo da nadoknadi ono što je Mis Admiral otela. Nadam se da će toga da bude I više«. »Sigurno! Koju je količinu zlata sakupio Dedli-Gan I njegovo društvo u Stenovitim planinama, to vam je i sam saopštio kao svom milom „nećaku”. Kakva ogromna sreća da ste se sastali sa prvim kolonelovim nećakom. Nešto ste dakako mnogo pogrešili, kapetane!« »Šta?« »Da ga niste ubili«. »To je svakako bila moja slabost; ali bio je tako iskren i pun poverenja. Odgovarao je na sva, sva moja pitanja i uputio me tako rado u svoje porodične odnose, kuje sam neophodno morao da upoznam ako sam želeo da zauzmem njegovo mesto. Tada sam osetio slabost I uputio sam se sa njegovim novcem i papirima ne oduzevši mu život«. »Ja bih ga na vašem mestu učinio neškodljivim«. »To ionako ne može«. »Sigurno se uputio za vama!« »Nije. On je u zemlji novodošlica, tu ga niko uopšte poznaje i što je najvažnije —nema novaca, ni jednog centa više. Bespomoćniji je dakle i napušteniji nego neko siroče i ne može ni da me sledi niti da nam na bilo koji drugi način naškodi. Bilo je najvažnije da sam istih godina kao i on i da me Dedli-Gan nije nikad video. On veruje doista... ali pazi! Mora da je neko za nama u žbunju«. Prisluškivali su i začuli posle nekog' vremena tihi šušanj koji se udaljavao od njih. »Sto mu gromova! Neko nas je slušao!« šapnu Mertens svome drugu. »Izgleda tako«, odvrati ovaj isto tako tiho. »Ali ko?« »Ili sam Dedli-Gan, ili neko drugi. Odmah ću doznati ko je to bio«.

53 »Kako?« »Odšunjaću se do Dedli-Gana. Ako ne leži na svom mestu, bio je on«. »A ako je bio neko drugi?« »Otići će Dedli-Ganu da mu kaže šta je čuo. I u jednom i u drugom slučaju saznaću ono što treba da znam. Sto mu gromova! Ako su ove bitange posumnjale! Ostani mirno da ležiš i čekaj dok se ne vratim! Dužinom se ispružio i vijao nečujno i okretno kroz travu prema mestu gde je ležao kolonel. Još je tamo ležao, ali u tom trenutku tihim korakom stiže sa druge strane Dik Hamerdul, saže se prema njemu, probudi ga i reče: »Probudite se, kolonelu; ali mirno, sasvim mirno«. Ma kako govorio tiho, Mertens nije ležao daleko i bio je tako oštrog sluha da mu ne promače nijedna reč. »Šta je? Šta se dogodilo?« upita Dedli-Gan. »Tiho, tiho, da oni tamo preko ne čuju! Rekao sam vam da ću paziti, sire. Začudilo me što su Hajnrih Mertens i Petar Volf — gadnog li i prljavog imena u nemačkog džentlmena! — začudilo me, dakle, da ono dvoje leže tako daleko od nas. Posumnjao sam i odšunjao se tamo. Uspelo mi je da im se potpuno približim, tako da je moja glava ležala gotovo među njihovim glavama i tada sam čuo kako šapću«. »Jesi li razumeo šta su govorili?« »Razumeo ili ne, svejedno, ali sam čuo da ovaj Mertens nije hteo i nije trebalo da čuje više; znao je dovoljno i hitro otpuza nazad svome drugu. vašeg pravog nećaka i sve mu oduzeo šta je...« Mertens nije hteo i trebalo da čuje više; znao je dovoljno i hitro otpuzao nazad svome drugu. »Izdani smo!« šapnu mu. »Uzmi svoju pušku i pođi sa mnom brzo do naših konja! Ali tiho, sasvim tiho!« šmugnuše kroz žbunje na mali, otvoreni prostor na kome su bili konji privezani za kočeve. Odvezaše svoje i odvukoše ih lagano, sasvim polako da se ne čuje udaranje kopita. Kada su se udaljili toliko da su le osećali sigurni, uzjahali su i hteli da otkasaju. U tom trenutku odjeknu za njima glasan topot. Mertens podbode svoga konja tako da ovaj poskoči od bola, trže ga i jurnu u Volfovoj pratnji velikim kasom napred. Ubrzo raspozna dva jahača koji su ih

54 progonili. Približavali su se sve više. Podbode svoga konja da potrči što brže; a sada samo nekoliko koraka iza njega iskrsnu pojava apača koji se napred naginjao. On sad podiže ruku sa opasnim lasom — zazuja kratak, tanak zvuk kao kad se kaiš klati po vazduhu —strahovit trzaj — i konj i jahač se stropoštaše na zemlju. Iza njih se začu vrisak. Hamerdulova stara kobila izvršila ,« svoju dužnost; debeli se saginjao iznad Petra Volfa koji je ležao na zemlji i vezao mu ruke. Dedli-Gan i Pit Holbers su se pouzdali u veštinu oba progonitelja I pojahali lagano za njima. Kad su stigli na mesto, pohvatani su već bili vezani. »Pite Holbersu, stari medvede, pogledaj ovamo«, reče Hamerdul, »hoće li žutokljunac ponovo da utekne? Je li kaiš dovoljno čvrst, he?« »Ako misliš, Diku, da je dovoljno čvrst, nemam ništa protiv toga. Izvuci samo glavu njegovog konja iz užeta da se ne zaguši!« »Ugušio se ili ne, svejedno, ali kako nam je mrcina još potrebna, oslobodićemo je«. Apač je takođe već odvezao Mertensovog konja. Mertensa oboriše i vezaše pre nego što je uopšte mogao da miče ruke i noge da bi se branio. Sada je stajao pred Dedli-Ganom kao osuđeni zločinac. »Gospodine vikonte i kapetane, vi ste slab jahač, Nemojte opet pokušavati, jer će umesto lasa progovori{i puška! Svojim bekstvom priznali ste svoju krivicu. Iskusićete kako traper ume da kazni! Dik Hamerdule i Pite Holbersu, predajem vama ove ljude. Oduzmite im najpre sve papire i isprave moga nećaka! Noćas ćemo ih čuvati naizmence. Sutra u osvit krećemo, privežite ih dobro na konju i brinite se da ih dobro uputimo u hajdspot! Laku noć, put je još dalek a indsmeni mogu da nam zadaju još mnogo glavobolje. Sada nam je potreban san!«...

55 4. PROGONITELJI ajka Dod u Hobokenu«, kako ovo ime divno zvuči za moreplovce svih nacija koji su se jednom usidrili u Njujorku! Dokle dopiru vetrovi i šume talasi, neće se naći druga majka Dod, i ko je samo jedanput svratio kod nje, može da priča o njenim svojstvima, da hvali njenu ljubaznost i da oseti čežnju da jedanput ponovo svrati u njenu kuću. Razume se, treba da je dobar pomorac, inače ona ne želi ni da čuje za njega i naći će se pred vratima brže nego što je ušao. Vrlo mnogo joj je stalo do pristojnog ponašanja i čuva glas svoje kuće sama i vrlo odlučno, tako da je već mnogi tvrdoglavi stari moreplovac upoznao na svojoj koži snagu njenih debelih pesnica i neodoljivost njenih gojaznih ruku. Koga u svojoj kući nerado gleda, pokretom ruke jednostavno izbaci napolje, a ako neće odmah da izađe, hvata ga za šiju i brzo kao lokomotiva izbacuje na ulicu. Naprotiv, kome je uspelo da stekne njeno poverenje, može u svakom pogledu da računa na njenu pomoć i zaštitu i sigurno ga neće napustiti ni u kakvoj bedi. Kuća »K majci Dod« je doduše jednospratnica, ali duboka i dugačka. Ulazi se kroz široki hodnik u veoma prostranu gostinsku salu čiju zadimljenu tavanicu podupiru drveni stubovi. Napred sa nalaze mesta određena za »svašta«, za stolovima koji se nalaze više u pozadini dopušteno je da sede samo oni koji su gazdarici naročito mili; kroz stražnji zid vode jedna vrata u sobu u koju odlaze i dolaze kapetani i kormilari koji u svojoj sredini moraju ponekad da podnose i običnog svokera koga majka Dod odlikuje sa posebnom naklonošću. One koji su privilegovani ona sama poslužuje, dok su ostali prepušteni posluzi. Danas se usidrilo nekoliko jedrilica i parobroda, tako da je niska kuća bila puna gostiju. Majka Dod ho naslanjala o šank, podbočila se rukama o široke bokove i upućivala tamo-amo svoju poslugu pogledima I znacima, a i ponekom oštrom, odsečnom reči poput vojskovođe. »M

56 Na jednom prednjem stolu sedelo je društvo koje bi stručnjak odmah obeležio kao runner, loafer ili raudi21. Razgovarali su tako glasno da su im glasovi nadvikivali svaki drugi razgovor i iznosili mišljenje o politici koje je u ono doba, upravo pre svršetka građanskog rata, moglo u Njujorku da izgleda pomalo smiono. »Tako je, Tomi«, vikao je jedan, »Crnci nisu pravi ljudi; oni su pola čovek, pola životinja i stvoreni su samo za bič. Dođavola sa Severom koji hoće od njih da stvori džentlmene!« »Džentlmene? Neće mu to tako lako uspeti! Jug ima svoja prava koja ne ustupa i kad bi trebalo ja da zapovedam, svi bi prijatelji crnaca završili na užetu. Majko Dod, stara veštice, još jednu čašu!« U prostoriji začas nastupi tišina, jer svaki koji je poznavao krčmaricu, znao je šta će sada da sledi. Napustila je polako mesto gde se dosad nalazila i progurala se kroz goste do govornika. »Willu, otškrini malo vrata!« zapovedila je kućnom momku koji je upravo podigao na stalak bure piva. Kad naređenje bi izvršeno, uhvatila je drekavca za ramena: »Čuj, momče, ovde na severu jedriš sa svojom vešticom protiv valova; otpremiću te na jug a račun ti poklanjam!« On poleti iz sobe i kroz hodnik na ulicu kao da ga bura ponese. Kada hrabra žena ponovo uđe, drugovi izbačenog podizaše se i napraviše oko nje opasan krug. Ali ona se sa nekoliko snažnih udaraca ruku prokrči kroz njih i doviknu onima koji su stajali naokolo: »Deco, ko će mi pomoći?« Poskočiše svi bez izuzetka i sledećeg trenutka soba bi ispražnjena. Majka Dod je dobro znala da se nikada ne obraća uzalud uslužnosti svojih gostiju. Već je odavno ponovo zauzela svoje uobičajeno mesto, kada se otvoriše vrata i ude jedan mlad čovek. Uprkos svome pomalo otrcanom odelu pružao je utisak kao da ne pripada ustvari društvu u kome se kreću mornari i slični ljudi. Izgledao je veoma iznuren, kao da je bio bolestan ili kao da se hrve sa teškim brigama. Hteo je da se smesti u blizini vrata kad odjeknu krčmaričin glas. 21 Runner, loafer, randi (raner, loufer) — skitnica.

57 »Good evening, masteru Time! Nećete ući u sobu?« Ona pođe napred a on je išao za njom kroz redove gostiju do stražnje sobe u kojoj nije bilo još nikoga. »Boca portera, zar ne, sire?« Da je zatražio i nešto drugo, jeftinije, bilo bi prekasno, već je otišla i donela mu pomenuto piće. »Danas izgledate već bolje, sire. Još malo i moći ćete besumnje poći na svoj put!« »Morao sam da radim, da krvavo radim, majko Dod, i nisam hteo da se vratim pre nego što mognem da platim svoj dug!« Mašio se za džep, ali ona zadrža njegovu ruku. »Hoćete li biti iskreni, masteru Time? Zar ste u tih nekoliko dana toliko zaradili da vas novac tišti?« »Hm, to baš nisam, ali hteo bih... « »Znam, znam! Vi ste mi sigurni i platićete mi, ali sad ne želim da mi date novac, sada ne, docnije; podsetiću vas na to i sama. Ali zar sad nećete da otputujete na zapad?« »Dakako... ali...« »Ali?« »Da, majko Dod, kada bi mi uspelo da pronađem svoga strica tamo na dalekom zapadu, bio bi to kraj čitavoj bedi. Ali ja to ne mogu... !« »Zašto ne možete, a?« »Zbog skupog puta«. »Koliko će vam sve u svemu zatrebati?« »Pedeset dolara«. »Masteru Time, osećate li se opet dovoljno snažni da krenete na put? To je, naime, glavno«. »Osećam se«. »Well, gospodine, u tom slučaju dobićete novac, tojest daću vam ga i to još večeras!« »Majko Dod! — Nisam vam to ispričao, da... « »Znam, znam, gospodine! Ta poznajem vrlo dobro vašu prošlost i vas. Pijte sad i dopustite mi da pogledam malo napred!«

58 Vratila se u veliku gostinsku sobu i došla upravo u pravi čas da primeti kako dolazi jedan čovek zbog čije pojave se ozari radošću čitavo njeno lice. Visok, širok i neobično mišićav, nosio je šešir na glavi ošišanoj do kože čiji je golemi obod padao daleko preko šije, dok je prednji deo bio prosto odsečen. Telo je obavijao ogrtač bez struka, čiji su rukavi jedva sezali preko lakata i ispod kojih su provirivali delovi rukava tek oprane košulje, pa pocrnele podlaktice i najzad dve ruke koje kao da su pripadale pretpotopnoj životinji-grdosiji. Noge su mu bile u isto tako širokim pantalonama od lakog materijala; ispod njih su se pojavile dve čizme, čija je koža verovatno bila isečena od slonovih leđa. Čovek je sa starim šeširom, u ogrtaču zelenom kao mahovina i žutim pantalonama sličio liku sa maskenbala koji je izgubio dvoranu za igranku. Raširenih nogu prošao je između stolova i stolica, kao da se nalazi u čamcu koga talasi podižu i spuštaju. »Majko Dod!« klicao je pružajući ruke prema krčmarici. »Halte-la — heigh-day — heda, vi ljudi, ta pustite me da prođem! Good evening, majko Dod, evo me opet kod vas! Kako je, mon bijou?« »Petre! Doista, to je Petar Polter, koji mi je...« »Razume se, Petar Polter iz Langendorfa, ranije glavni vođa palube na ratnom brodu njegovog engleskog veličanstva „Nelzonu“, zatim kormilar na američkoj jedrilici „Svolou“ 22 a sada — halo, majko Dod, primakni se mojim grudima i dopusti da te poljubim!« On je uhvati, privuče, utisnu joj na usne poljubac koji cmoknu i koji ona mirno podnese. »Još uvek si onaj stari, Petre! Uvek odolevaš vetru i...« »I žedniš pred čašom! Donesi nekoliko gutljaja moje vrste, jer pre no što mognem da ti pričam, moram da saperem brodski otrov«. Ušao je u stražnju sobu i krčmarica tek tada primeti da nije došao sam. Sledio ga je jedan mladi čovek, koji je na hiljadu koraka odavao džentlmena i bilo je ustvari čudno kako se stari mornar mogao naći u tako otmenom društvu. 22 Swalau (svolou) — lastavica.

59 Majka Dod je bila začas ponovo slobodna. Donela je što je zahtevao i stavila je na sto tri čaše zajedno. »Jedna za mene!« reče. »Jer, samo se po sebi razume da ću da ispijem dobrodošlicu sa svojim najmilijim gostom«. »Naravno, ti stara, draga fregato! Ali pazi, kao prvo moram da budem, džentlmenlajk i da ti predstavim mastera Treskova koji mi je daleko najbolji prijatelj«. Ona se pokloni što je mogla lepše; Petar produži: »Sreli smo se tamo preko kod moga brata koji je bio usidren kod nekog zlatara Timea. Međutim...« »Time? Zlatar? Je li mogućno?« »Šta mogućno?« upade tu Treskov prvi put u razgovor. »E pa, gospodine, vidite li mladog čoveka tamo?« Majka Dod se naže prema Treskovu i produži tiše: »To je veoma pošten dečko, ali ga je zadesila nesreća. Njegov otac je tamo preko imao veliku radnju ali ga ubiše i opljačkaše. Malo ranije poslao je svoga sina preko velike bare; jedan brat staroga živi na zapadu kao traper i tamo je otkrio veliko zlato. Pošto on ni sam ne zna šta bi s njime uradio, hteo je da ga pokloni svome bratu koga je već ranije često pomagao. To mi je sve Time lično ispričao«. »Je li potražio strica?« »Ne, još nije. Nije dugo boravio ovde u Americi, kada mu preneše vest o prepadu dva zemljaka koji su stigli ovamo pravo iz Đermeni. Pun uverenja ispriča im svoju istoriju, a oni ga iz zahvalnosti svališe i utekoše sa njegovim papirima i poslednjim zlatom. Sada je ponovo ozdravio i najbolje, mešuri, upoznajte se sa njim lično, čini se da niste nepoznati u njegovoj domovini!« Treskov odmah ustade i priđe stolu za kojim je sedeo mladi Time. »Oprostićete, gospodine«, rekao mu je na nemačkom, »što sam tako slobodan da vas oslovim!« »Vi želite?« upita Time dižući se takođe sa svoje stolice. »Ni više ni manje do vaše društvo. Budite tako dobri i sedite ovde pored nas!« »Kojoj okolnosti treba da zahvalim radost što primam ovaj poziv?«

60 »Okolnosti koja vas, izgleda, mnogo zaokuplja. Moje ime glasi Treskov, ja sam detektiv i... ali molim, kao prvo, hoćemo da se premestimo!« Time ga sledi pun napetog iščekivanja. »Gospodine Time, zar vam je već poznato o razbojničkom umorstvu vašeg gospodina oca? — Još nikakve pojedinosti? E pa, upravo se zbog te stvari nalazim ovde kao policajac. Pazite!« Time je napregnuto osluškivao činovnikov izveštaj; sad je prvi put o pojedinostima ovog zločina čuo iz Sigurnog vrela. U ono vreme Petar Polter je posle mnogo godina' jedanput ponovo posetio svoga brata, koji je radio kod zlatara. Čovek koji je oplovio svet odmah se pridružio Treskovu, kada je postalo izvesno da su zločinci pobegli u Ameriku. Kada je na kraju detektiv opisao verovatne zločince, mladi Time uzbuđeno skoči na zemlju i povika: »Još jedanput, gospodine, opišite mi ih još jedan- put! »Rado, mogu štaviše da vam pokažem sliku vikonta de Bretinjia«, odvrati Treskov. On izvuče torbu i izvadi iz nje jednu sliku koju Time naglo zgrabi. »To je on, da, on je to! Slika je odlična«. Izvadio je maramicu da otare znoj sa čela. »Da sam to naslutio! Majko Dod, zar ga prepoznajete i vi?« »Da, on je to, gospodine!« Sada skoči i detektiv: »Vi ga poznajete? Zar je bio ovde kod vas?« »Da, ovde kod mene, gospodine!« potvrdila je gazdarica. »Pričajte, misteru Time, pričajte!« »E pa dobro, nalazio sam se nekoliko nedelja u Njujorku, čuo o majci Dod i svraćao mnogo kod nje. Hteo sam upravo da otputujem na zapad da potražim strica, kada ovde upoznah dva zemljaka, koji su se zvali Hajnrih Mertens i Petar Volf. Došli su upravo iz Evrope i znali svakojake novosti iz stare domovine. Kada su čuli moje ime, odmah su me obavestili o umorstvu moga oca. Da sam samo znao što sad znam! Mertens ne beše niko drugi no onaj vikont de Bretinji, a Petar Volf biće da je bio vitez Sakar ili njegov sluga... niste mi još pomenuli njegovo ime?!« »Mark Letrije«.

61 »Mark Letrije!« uskliknu sad krčmarica. »Otrovni Mark koji je plovio sa kapetanom Kajmanom, kako pričaju mornari između sebe koji svraćaju kod mene?« »Grmljavina, majko Dod, stara sireno!« planu sada i Petar Polter. »To je toliko istina kao što sam i ja bio mornar na ratnom brodu njegovog engleskog veličanstva „Nelzonu” i posle na američkoj jedrilici „Svolou“, na to nisam uopšte mislio, ali on je to!« »Ko?« upitaše Treskov i Time jednoglasno. »Da li ste ikad čuli za kapetana Kajmana?« odvrati krčmarica. »I o njegovom jedriličaru Mis Admiral? Mark Letrije, „otrovni Mark“ bio je kapetanov poverenik. Prošlo je već dosta vremena otkako im je uspelo da čakljom privuku gusarov brod i da ga osvoje posle oštre borbe. Ali od one trojice nisu nikoga uhvatili, nestali su otada bez traga. Želite li da čujete što sam saznala od svojih mornara o kapetanu Kajmanu?« Svi klimnuše glavom. »E pa pazite onda! On je Francuz i treba ustvari da se navodno zove Camain, odakle je premeštanjem slova nastalo ime Caiman23. Kapetan Kajman — tako su ga najpre zvali njegovi ljudi — ubrzo je postao svuda poznat i svuda je ulivao strah. Mora da je već u mladosti bio odličan moreplovac; nema više od trideset godina, a već je odavno najprivlačnije plovidbe pretvorio u nesigurne. Bio je trgovac robljem kakvog nije bilo, dopremao je ovamo crnačku robu iz Afrike I tu je uvek srećno proturao. Sa njime se nijedan drugi kapetan nije hvatao u koštac, čemu je dakako pridoneo mnogo i njegov odlični brod „l’Oribl“. To je navodno bio šoner sa tri katarke i tri košna jedra. Kapetan Kajman se nije bojao ni parobroda, samo kud su njegova jedra bila puna vetra. Njegov jedriličar bila je Mis Admiral, žena, ali đavo u ljudskom obliku. Bila je jedinica nekog starog moreplovca koji je imao tu bubu u glavi da nije hteo da se odvaja od nje. Obuče Je u dečačko odelo i vodi je sa sobom na sve svoje plovidbe. Tu je upoznala ovu službu tačno i potpuno; vremenom je napredovala stepen po stepen, od mornara početnika do oficira; nije bila samo obdarena, nego je imala i dara za more, pa je tokom prakse i očeve nastave napredovala dotle da je u oluji i buri umela da upravlja brodom. Ali to nije nikako radovalo posadu koja je putovala s njenim ocem. Već kao dete bila je 23 Krokodil na franc. jeziku.

62 divlja mačka i što je više rasla i starila, sve HO više razvijala u đavola. Možete pretpostaviti sebi kako „batina vitla“ kada se nađu zajedno dva lica kao Sto su mis Admiral i kapetan Kajman. Njih dvoje, naime, nisu samo gonili Crnce i prodavali ih, nego su svaki brod koji bi sreli smatrali dobrim plenom ako bi mogli da ga savladaju. Neće se dakako nikada saznati' koliko su brodova opljačkali i potopili s čitavom posadom. Htela bih samo da saznam na koji način su Bo njih dvoje sreli«. »Mogu to da ti ispričam, majko Dod, ti znatiželjni brodski fenjeru!« reče Petar Polter. »Kada sam bio kormilar na „Svolou“ pričali su o tom stari svokeri. Da je hteo mogao je dobrim pravcem mnogo da postigne, on, kapetan Kajman! No, kao što je mis Admiral I bila mačka, tako je on već kao dečak bio prepredena i neobuzdana lisica. Moreplovstvo mu je bilo najmilije I zanimanje; kad je imao petnaest godina bio je veštiji I nego mnogi iskusni oficir ratnog broda. I u njemu je I živeo neki đavo koji mu je branio da pođe pravim putem. Pravio je glupost za glupošću koje su mu gledali kroz prste dok ih se ne nakupi. I pored njegovih neuporedivih sposobnosti sramno su ga proterali. Otada I se neko vreme skitao s broda na brod; bio je stalno I na brodovima sumnjivog glasa. Tom prilikom upozna mis Admiral. Otac je nedavno umro i od njega je nasledila čitavu vreću novaca. Njih dvoje ubrzo uvideše da su kao stvoreni jedno za drugo i rešiše da kupe brod kako bi trgovali sa crnim robljem i otimali usput I sve što im se pruži. Sotona dovede na njihov put „l’Oribl“ koji posta docnije toliko ozloglašen. Uskoro se razvi posao u unosnu trgovinu. Gusarski brod je I imao u prvo vreme dva kapetana, zato što je mis Admiral smatrala da je ravnopravna sa svojim finim pajtašem. Ali on je malo po malo potčini, uvidela je da je on kao školovani moreplovac jači od nje i morala je da se zadovolji sa drugim mestom kao jedrili- I čar. Ovo poniženje, kako je to nazivala, iskaljivala je na svojim podanicima prema kojima se ponašala nečovečno. Devetorepa mačka bila je vlast na brodu i ko bi se usudio da ne poštuje ijednu zapovest, smesta I bi bio ubijen i bačen u more. Jedan stari svoker bio je neko vreme čak na „l’Oriblu“; ispričao nam je to sto puta i bilo mu je sigurno poznato«. »A upravo njih troje, kapetana Kajmana, mis Admiral i „otrovnog Marka” ne zarobiše tada sa ostalima...!« primeti zamišljeno Treskov. »Mis voli da je odevena kao muškarac... Čudno ipak. — Moglo bi to da

63 bude tačno, a ipak su to samo pretpostavke. — Mister Time, prekinuli smo vas, molim, nastavite svoje pripovedanje!« »Rado. Priključio sam se, dakle, svojim tobožnjim zemljacima ne sluteći ništa i obavestio ih o nameri da otputujem stricu. Ispunjen poverenjem opisao sam Mertensu svoje i očeve prilike, i...« »Oprostite!« prekinu ga policajac. »Mogu li o ovim prilikama da saznam nešto pobliže?« »To se razume! Vi treba i morate čak sve da saznate. Moj otac nije oduvek bio imućan čovek kao što je bio poslednjih godina pre pljačkaškog ubistva. Potiče od veoma siromašnih roditelja koji su uspevali da svoje sinove potpomognu samo za vreme školovanja. Otac je postao zlatar za što je bio talentovan, njegov brat se posvetio šumarstvu i zaposlio se takođe kao šumar. U to vreme tamo preko nastade previranje koje je mnoge oteralo preko Okeana kao begunce. I moga strica odnese kovitlac, izgubi domovinu i mesto i nestade. Tek posle nekoliko godina osmelio se da nam piše. Otišao je u Ameriku i kao odličan strelac pridružio se društvu lovaca kožara. Doprinos od svojih muka neprestano je slao roditeljima a posle njihove smrti bratu kome je to darivanje dobro dolazilo u njegovog poslu. Nama su isplaćivali sve veće sume, njegova pisma su nas pobliže obaveštavala. Upoznao c nekog indijanskog poglavicu koji se zvao Inču Čuna, na koji način... « »Inču Čuna?« uskliknu Petar Polter. »Mille tonnere, sacre de Treschuit, ta to je poglavica apača koga sam sreo kod Dedli-Gana kada sam u ono vreme jedrio m zapad da se jedanput pošteno nagledam stare prerije o kojoj sam toliko čuo!« »Dedli-Gan?« upita Time iznenađeno. »Vi ga poznajete?« »Itekako ga poznam! To se razume!. Njega i Dika Hamerdula i Pita Holbersa i Ben Kaninga i sve koji čame u hajdspotu, kao mornar u svojoj sobici!« »Kakav susret! Dedli Gan, tako prozvaše moga strica zbog smrtonosne sigurnosti s kojom barata svojom puškom«.

64 »Vaš stric? Cherr up,24 mladiću, ovamo vaših deset prstiju da ih malo stegnem! Majko Dod, donesi još nekoliko kapi ove smeđe vode, jer kad se veseli Petar Polter mora da pije!« »Šta ste mislili ranije sa reči hajdspot?« »To je skrovište koje su stari svokeri izabrali da ih crveni ne bi ujeli, — sklonište, kažem vam, u kome je čovek isto tako sigurno smešten kao u Abrahamovom krilu!« »A znate li gde se može naći?« »Hm, to je vrlo mučno! Takav put se ne može opisati, ali ako čovek ume da krmani u pravom smeru može tamo da baci kotvu«. »Dobro, o tome ćemo još razgovarati. Kakva sreća što smo vas tu sreli! Ali posegnimo opet za mojim izveštajem! Ovaj Inču Čuna je, dakle, pokazao stricu jedno mesto u planini gde je bilo sigurno mnogo zlata, pošto se doprinos koji nam je slao sve više povećavao. Naš posao je zbog toga doživeo silan zamah. Neposredno pre umorstva stiže jedno pismo moga strica u kome me poziva da ga posetim. Da čezne za tim da jedanput vidi nekog rođaka, sam je isuviše navikao na zapad da bi mogao da se odluči da ga napusti. Da sam sad dovoljno zreo za takav put, za koji ću lično dobiti veliku svotu novaca. Put k njemu vodi uzvodno od Arkanzasa do iza Fort Gibsona, gde će nekom izvesnom Vinkilju...« »Master Vinkli, irišmen? Halo, poznajem i njega! Vražji je gnjavator, ta bitanga; u njega je najrđaviji duvan za žvakanje na koji sam naišao na moru i na kopnu«, primeti kormilar. »Tačno! Tamo je trebalo da se raspitamo o Dedli-Ganu«. »Masteru Time, a zašto sedite još ovde na keju i niste otplovili na stari Arkanzas?« »Zato što... epa, moram tu ponovo da počnem sa vikontom de Bretinji. Ovaj me upitao da li me stric lično poznaje ili mogu li da se pred njim dovoljno legitimišem. Pozivao sam se na svoje policijske isprave I starčeva pisma koja sam nosio sa sobom. Tek docnije primetih da je skrenuo razgovor na našu porodicu, razume se, samo zato da se detaljno uputi i da izvuče korist iz onoga što je čuo. Sutradan za vreme šetnje oba lupeža me oboriše s leđa i oteše sve moje isprave, 24 Cherr up (čir ap) — nazdravlje.

65 novac i sve što je imalo bilo kakvu vrednost. I gospodin vikont i sluga nestadoše. Ležao sam dugo sa svojim ranama i tek sada sam se toliko oporavio da mogu ponovo da stvorim planove za put«. »Podneli ste ipak prijavu?« prekinu ga Treskov. »Dakako, ali tek posle nekoliko dana i to uzalud. Pošto sam prilikom prepada nosio sa sobom čitav svoj novac u torbi, ostao sam i još uvek sam bez ikakvih sredstava i da nije bilo naše dobre majke Dod...« »Stop, mister Time!« prekinu ga krčmarka. »Vi znate, imaćete to što vam treba. Neka vam to ne zadaje nikakve brige!« »To je, dakle, sigurno«, izjavi Treskov, »da vam je tobožnji vikont oteo vaše papire. Prema tome, on namerava da pođe na zapad i da se predstavi vašem stricu kao nećak. To, kao i okolnost da su se ovde pojavili samo dva a ne više tri lopova, potiče me da razmišljam. Gde je nestao plen, ogromna svota koju je tada oduzeo vašem ocu? Takav imetak ne može se rasuti, profućkati i proćerdati za kratko vreme. Zar se izgubio? Verovatno nije. Sakriven? Teško. A gde je treći pajtaš, vitez de Sakar ili Mark Letrije? Jedan od ove dvojice mora da se odvojio od ostalih. Bilo kako mu drago, naš put će nas najpre voditi uz Arkanzas u hajdspot o kome nam je kormilar pričao. Uveren sam da ću tamo pronaći dvojicu zločinaca. Misteru Time, ta i vi ćete sa nama?« »Rado!« odvrati čovek radosno uzdahnuvši. »Nisam mogao bolje da potrefim, majko Dod, kako se najbrže stiže na zapad? Da koristimo voz ili brod, šta mislite?« »Da, my dear, vozom biste stigli pre nego sa brodom. Ali čovek sad u Sjedinjenim Državama veoma nekomotno putuje zbog čestih transporta trupa na jug. Na Okeanu u Nju Orleansu ne morate da se plašite nikakvih smetnji. Još noćas će se parobrod Sjedinjenih Država „Levijatan“ dohvati pučine, kapetan mora još da obavi neke poslove na kopnu i doći će ovamo sasvim sigurno da kaže majci Dod farewell. Sposoban je on oficir i brod je čvrsto građen na glavnom balvanu. Ratni brod nije ustvari za putnike, ali moja reč njemu vredi; razgovaraću sa njim«. »Učinite to, majko Dod!«

66 »Rado. Jako bih volela da vas još zadržim kod sebe Ali se nadam da me nećete ostaviti da ležim ni na levom ni na desnom boku broda kada se vratite. Htela bih tačno da čujem kako je otuda nit tekla dalje«. »Tišina, majko znatiželjo!« reče Petar. »Odmotaću vam uže stopu po stopu kad se vratim, jer znam...« »Vi Petre? Hoćete li i vi sa njima?« Stari kormilar razjapi usta i pogleda je ukočeno. »S’death, stara šalupo, a šta drugo da učinim? Da se smestim ovde i da mirno čekam dok mog dragog gospodina polismena zajedno sa masterom Timeom ne požderu ajkule ili ih indsmeni nabiju na kolac? Ko će im pokazati put do mastera Vinklija i u hajdspot ako ne kormilar Petar Polter iz Langendorfa? Ne, ne, ploviću sa njima!« Dobra žena doista se duboko ožalostila što će ga opet tako brzo izgubiti, ali je morala da se pomiri sa time. Skrenuše sad razgovor više na pojedinosti i na sporedne stvari koje su združivale ovo troje ljudi. Njihova soba se malo po malo ispuni ljudima u dođe i kapetan »Levijatana«25. Majka Dod održa svoju reč i porazgovara sa njime i on, nagovoren, izjavi da Je i protiv običaja spreman da ono troje povede sa sobom u Nju Orleans. Morali su odmah da se spreme na put, pošto je vreme bilo dragoceno i pošto su se srdačno oprostili sa krčmaricom otpratiše kapetana na brod. Parobrod Još pre zore napusti luku i otisnu se na pučinu. 25 Vodena životinja (bibl.)

67 5. BEN KANING ut je protekao bez nezgoda i brzo. Kad su stigli u nekadašnju prestonicu juga, Nju Orleans, drugovi se susretoše sa mučnom atmosferom. Nestalo je zanosa i uzbuđenja sa kojim su južne države stupile u građanski rat i svi su čeznuli da se brzo sklopi mir. Treskov i Time su zamenili sada svoja odela sa praktičnom traperskom odećom, dok Polter nije mogao da se rastane od svega onog što je pokrivalo njegovo telo; onda se ovo troje snabdeše neophodnim oružjem i ukrcaše se na prvi podesan brod koji je plovio Misisipijem i nosio ih sve do ušća Arkanzasa. Posle osvajanja Vikburija Misisipi se opet nalazio u vlasti Sjedinjenih Država, tako da je put uz reku protekao bez naročitih doživljaja. Na Arkanzasu su plovili manjim parobrodom do Fort Gibsona, gde su kupili tri dobra konja i napunili kese dobrom količinom municije i namirnica. Zatim produžiše put na konjima duž reke dok ne stigoše do malog setlmenta,26 gde je master Vinkli imao svoj »Store and Boardinghouse«. Treskov i Time su bili osrednji jahači; bilo je drukčije sa Petrom Polterom koji se šćućurio na konju u gotovo neopisivom položaju i povukao kolena uvis kao da njegova životinja gazi u blatu do sedla. On je baš uhvatio jogunastog kasača iz Dakote, koji mu je zadao mnogo muke, iako je dobri kormilar za vreme ranijeg boravka u preriji stekao bar toliko okretnosti da nije mogao da padne s konja. Hteo je da sjaše, ali to se, izgleda, nije svidelo njegovom konju; poskoči u vazduh sa sve četiri noge. »Have care — pozor — attention — hop, ti podmukla mrcino!« obrecnu se besno na njega i udari ga snažno pesnicom između ušiju. »Evo ti, ako misliš da je Petar Polter pelivan ili neko slično vratolomno stvorenje!« Životinja podiže rep kao zvezdanu zastavu broda s tri 26 Settlement (setlment) naseobina, naselje. P

68 katarke i zastriže ušima kao da s njima hoće da hvata morske rakove! »Da si mi samo na dobrom okeanskom brodu između prednje i srednje katarke, pokazao bih ti šta znači dobar kormilar! Grace a dieu — heigh — day, evo kabine u kojoj je master Vinkli, irišmen, ukotvljen. Dole s poprečnice Petre Polteru! A tebe, đavolja rago, privezaću ovde sa kaišom za ogradu da te struja ne odnese na more! Siđite, masteru Treskov i gospodine Time, evo nas u pravoj luci!« Skočiše sa svojih konja i privezaše ih napolju. Polter zakorači široko raskoračenih nogu kao da se jašući razboleo od morske bolesti i provuče se zatim oprezno kroz hodnik i otvorena vrata u Irčevu kabinu. »Good day, stari čuvaru na jarbolu!« pozdravi ovoga. »Donesite nešto mokro, jer ću vas pregaziti sa svojim brodom; tako je žedno moje grlo!« Druga dvojica bili su manje razgovorljivi; ćutke se smestiše i prepustiše svome drugu da počne razgovor koji je želeo. »Hola, my good haggler,27 poznajete li još Petra Poltera?« poče ovaj. Krčmarevo lice nabra se i odgovori smešeći se: »Još vas poznajem. Ko može da pije kao vi, čovek ga ne zaboravlja tako lako!« »Well done28 — bien! Nisam ipak mislio da imate takvo dobro pamćenje. Sećate li se još kada sam tu pio na rastanku sa Dikom Hamerdulom, Pitom Holbersom i nekim među njima, i morao još dva dana ; da čekam, pošto ostali nisu hteli nikako da se probude?« »Da, da, to je bio »drink« koji još nikada nisam doživeo i sigurno više neću ni doživeti. Gde ste se to potucali?« »Odoh na istok i na pučinu, zavirih ovamo i onamo i opet želim da jednu ili dve nedelje posetim starog Dedli-Gana. Ta još je živ i zdrav, stari traper, šta?« »To se zna! Njega nijedan indsmen neće maći tako lako i oni koji su uz njega znaju da čuvaju i njega i sebe; nedavno je ovde bio Dik Hamerdul; sa njime je bio i dugonja Pit. Onda su otišli i pucali na 27 Oh moja dobra cepidlako. 28 Dobro.

69 crvene. Priča se, Ogelalasi su napali voz i da su od Vinetua dobili lep deo železa i olova«. »Vinetu? Zar je apač opet slobodan?« Irac potvrdi glavom. »Razume se, bio je čak tu kod mene i zgrabio me za grlo, da umalo ne izgubih dah«. »Alas, old freind29, sigurno ste mu presekli plovidbu?« »Tako otprilike! Nisam ga poznavao i nisam hteo da mu prodam municije i pritom sam se gadno na- merio na pravoga. Želite li da vidite Ben Kaninga?« »Ben Kaning? Zar je ovde na brodu?« »To se zna! Otišao je samo malo u šumu i ostavio konja iza kuće«. »Lack — a-day, to je dobro! Kako jedri, od kolonela ili ka kolonelu?« »Ka — ka njemu; neko vreme se zadržavao tamo dole u Misuriju gde mu je rodbina i sada hoće opet u planine«. »Kad će se prihvatiti kotvinog vitla?« »Kako? Ta govorite onako da vas pošten čovek razume. Ko bi razumeo te strašne reči?« »Vi ste dull-man30, budala, kako je u knjizi i ostaćete to! Kad odlazi odavde, mislim?« »To ne mogu reći, ali neće večno ostati ovde«. »Je li rasedlao konja?« »Nije.« »Onda će se možda još danas dohvatiti kormila, m i mi sa njim!« Izgleda da je krčmar doista osetio prijateljstvo prema ovom osobenjaku, jer se mučaljiv i suzdržljiv čovek nije već godinama upustio u tako dug razgovor kao što je bio ovaj. Treskov se sada spremao da nešto zapita. Mašio se za džep i izvukao fotografiju. »Hoćete li mi kazati da li su nedavno svratila ovde dva čoveka, dva Nemca, zovu se Hajnrih Mertens i Petar Volf?« 29 Jao, stari prijatelju. 30 Dull-man (Dulmen) — tikvan

70 »Hajnrih Mertens — Petar Volf? Hm, progutaću sav svoj barut i prut i kresivo ako to nisu bila ona dva žutokljunca koji su hteli da odu Dedli-Ganu!« »Kako su izgledali?« »Zeleno, vrlo zeleno, čoveče, što sam rekao to je suve. Jedan — mislim da je to bio Hajnrih Mertens — našalio se pa je sa svojom puškom za komarce nasrnuo na debelog Hamerdula, koji ga je dobro izgrdio. Mislim da bi dobio od Dika porciju železa da nije rekao da mu je stric kolonel!« »Našli smo ih!« reče Treskov radosno. »Kuda su onda obojica otišli?« »Sa debelim i dugonjom u savanu. To je sve što znam«. »Pogledajte ovu sliku, masteru! Poznajete li ovoga čoveka?« »Ako to nije Hajnrih Mertens namažite me katranom i pospite perjem!« Ali kao da mu sad naglo sinu jedna misao, ustuknu korak i upita suzdržljivim glasom: »Tražite li toga čoveka, sire?« »Zašto?« »Hm! Čovek sa zapada nikada ne nosi sa sobom takvu sliku, a vi izgledate tako pristojni i čisti, da— da... « »Da...?« »Da bih hteo da vam dam jedan dobar savet«, popravi on rečenicu koju je hteo da kaže. »Kakav?« »Ono što se događa kod mene ne tiče me ;se sve dok niko ne zadire u moja poštena prava u kući. Nikoga ne pitam a i ne odgovaram nikome. Naprotiv, vama sam odgovorio jer ste došli sa Petrom Polterom, u protivnom slučaju od mene ne biste ništa saznali. Ali sliku ne pokazujte više nikome i ne obaveštavajte se ni o kome pre nego što budete malo više sličili na čoveka iz savane; inače, naime — inače —« »Dalje? Inače —?« »Inače ću vas smatrati polismenom, detektivom, a to je često zlo. Čoveku sa zapada nije potrebna nikakva policija; on sam sudi ako treba da sudi; onoga ko se pača u to odbija sa boi nožem!«

71 Treskov je upravo hteo da odgovori kad se otvoriše vrata i uđe čovek pred kojim se diže Petar Polter čim ga ugleda i dovikujući mu glasno: »Ben Kaningu, stari swalkeru, jesi li ti to zaista? Dođi ovamo i pij! Pamtim još vrlo dobro da je tvoje grlo đavolski velika rupa«. Čovek koga je oslovio bio je sitan, neugledan čovečuljak na čijem telu se jedva moglo razabrati pola funte mesa. On začuđeno pogleda sagovornika i lice inu se nabra u hiljadu nasmejanih bora i borica. »Ben Kaning? —? Svoker —? da pijem —? velika rupa —? Hi-hihi, gde li sam samo video tu bitangu koja mi se čini tako poznata?« »Gde si me video? Ovde, razume se, ovde. Samo malo napregni svoj mozgić!« »Ovde? Hm! Ipak ne mogu odmah da se setim. Bio sam tako često ovde i sa raznovrsnim ljudima da pojedinca ne mogu tako lako da izdvojim iz gomile. Kako glasi tvoje ime, ha?« »Sto mu gromova, sedeo je tu pored mene dečko kod mastera Vinklija i toliko pio da dva dana nije mogao ni prst da pomakne, a sad me pita kako mi je ime! S njime sam uz to bio u brdima, gde smo kod Dedli... »Stop, stari! Hi-hi-hi-hi, sada sam se setio!« upade mu mali u reč. »Zoveš se Petar Folter, ili Molter, ili Volter, ili...« »Polter, Petar Polter, kormilar na američkoj jedrilici „Svolou“, ako želiš da upamtiš! Zatim sam postao malo čovek sa zapada i...« »Znam — znam! I ti si bio sa nama i na kraju me gotovo na smrt opio. Hi-hi-hi-hi, imaš grlo koje još nigde nisam video i možeš da popiješ kao — kao stari otac Misisipi. Gde si bio posle toga i kuda ćeš sada?« »Potucao sam se malo po svetu, a sada hoću opet vama, ako se slažete«. »Nama? Zašto?« »Ovi džentlmeni ovde moraju da govore sa vašim kapetanom ili kolonelom. Hoće li ga naći kod kuće?« »Mislim da hoće. Kad ćete otputovati odavde?« »Što pre. Jahaćeš sa nama, ha?« »Želeo bih to ako me ne pustite da suviše dugo čekam!«

72 »Što pre, to će nam biti draže. Jedi i pij, stara škljocaro i onda napred!« Put kojim su krenuli bio je upravo onaj isti kojim je nekoliko dana ranije jahao Dik Hamerdul sa svojom pratnjom, ali njihovi tragovi već su bili izbrisani. I kormilar Petar Polter već je jedanput jahao ovom prugom, ali pruge nije mogao da se tačno seti. Zato se Ben Kaning isticao kao bolji i odličan vodič. Sitan čovečuljak koji je izgledao tako nežan i slabunjav ispoljavao je pronicljivost, poznavanje mesta, istrajnost i okretnost, tako da je stekao opšte poverenje. Požurivali su tim više, ali Time i Treskov nisu bili baš najbolji jahači, a kormilaru je njegov Dakota-kasač zadavao toliko muke da nije prestao da besni. I tako su već nekoliko dana jahali dok ne stigoše na železničku prugu na kojoj se zbio prepad Ogelalaha. Bilo je u ranu zoru kada Ben Kaning naglo zaustavi svog konja i pažljivo pogleda u daljinu. »Gledajte, mešuri«, uskliknu pokazujući rukom unapred. »Pogledajte tamo u vazduh i zatim dole na zemlju! Tamo gore lete strvinari a dole nedaleko od koloseka čekaju šakali. Tamo je neko zadobio poslednji ubod ili poslednji metak. Nadajmo se da nije bio neki belac, nego crvenokožac, hi-hi-hi-hi. Dođite, pogledaćemo najpre!« Četiri jahača poteraše kasom svoje konje i stigoše na mesto borbe. Tu su još ležali leševi ubijenih onako kako su padali; supovi i vuci oteli su im delom meso. Vozovi su bili prošli, a putnici se nisu ni osvrtali na to mesto. Ben Kaning pažljivo pretraži svaku sitnicu. »Lacka-day«, izjavi konačno, »tu je besnela strašna borba. Vidite li ove tračnice? Popravili su ih. Crveni lupeži su hteli da napadnu voz, ali belci su to sprečili. Bili su to Ogelalasi; prepoznajem ih po tome kako su tetovirani. I ove razmrskane lobanje — takav udarac ume da izvede samo kolonel Dedli-Gan. Tu Je bio i Dik Hamerdul a i Pit Holbers. Tu su stajali kao obično leđa na leđa, vidim to po stopama koje su duboko utisnute u zemlju. Tamo je gorela vatra; tamo preko su Indijanci privezali za koce svoje konje — vidite li rupe u zemlji? Pa dođite, vodi tuda trag belaca dalje. Pođimo za njim!«

73 Posle dva sata stigli su doista do logora belaca, koje je Ben Kaning tačno pregledao. Odjedanput uskliknu. E »Pogledajte, tu su dvojica pobegla i progonili su ih!« H Vukao je sa sobom svoga konja i sledio je tragove koji su se prilikom bega Hajnriha Mertensa i Petra Volfa tako duboko utisli u meku zemlju da su se još i sada mogli raspoznati. »Halo, tu je kraj; tu su lasom uhvatili njihove konje, i, egad31, mešuri, to su bila dva belca, ali koje nisu progonili crveni, nego tri belca i jedan crveni. Hi-hi-hi, ove stope su mi dobro poznate. Neka prvi grizzly32 zagrize u moju lobanju ako to nije bio kolonel sa Dikom Hamerdulom i Pitom Holbersom i — i — doista, nije to bio niko drugi nego Vinetu, apač!« ; Ostali su se čudili pronicljivosti i sigurnosti sa kojom je mali lovac izvodio svoje zaključke iz zbrkanih i već mnogostruko zbrisanih tragova. »Ovde su progonili dva belca?« upita Treskov napregnuto. »Dva belca, sire, to je sigurno, jer njihove stope tu gde su stajale idu sa palcima u širinu, dok palci crvenih idu unutra. Noćili su tamo pozadi. Mislim, ono dvoje je privezano ujutro na konje, pošto su životinje išle otuda dve po dve«. »Pobednici su uhvatili za uzde rage one dvojice«. Mada su se Treskovljeve potajne slutnje prilično približavale istini, niko ipak stvarno nije mogao da objasni događaje dok Ben Kaning nije dokrajčio prazno nagađanje. »Pošli su u pravcu hajdspota, ali hteo bih da se opkladim da su se Indsmeni sakupili i sada ih progone. Najbolje, mešuri, da sledimo njihove tragove!« Ono troje pristadoše i zatim otkasaše veselo za čovečuljkom. »Behold«, uskliknu posle nepuna pola sata, »zar nisam bio u pravu?« Tu naiđoše dve trupe strelaca sa desna i sa leva. Obiđoše bojno polje na konjima kako bi‘ otkrili pravac u kome su krenuli belci i sjediniše se tu da ih slede. »U pesku dugo ostaju tragovi, tako da pretpostavljam da su nekoliko dana pred nama. Ali naši konji su dobri, 31 Egad (iged) — bogami. 32 Grizzly (grizli) — suri medved.

74 a oni svakako vode sa sobom i ranjenike koji ne podnose brzo jahanje. Stići ćemo ih možda još pre no što stignu u Dedli-Ganov tabor«. Krenuše ponovo napred sledeći neprestano ne samo satima nego i danima otkriveni trag, koji se sad raspoznavao jasnije, sad gubio među tvrdim kamenjem ili u mekanoj travi, a koji je Ben Kaning i pored toga uvek ponovo nalazio. Tako su stigli u predeo gde reka Arkanzas opisuje široki luk prema Smoky-Hillu i gde se mnogobrojni potoci sa planina slivaju njoj u susret. Otvorena prerija je među daleko rasprostranjenim žbunjem prelazila postepeno u prašumu visokog drVeća. Vodič malog društva postajao je iz minute u minutu oprezniji, pošto je trag za kojim su sledili izgledao sve svežiji, pa se iza svakog stabla moglo da naiđe na ponekog divljaka. Tada se Ben Kaning iznenada zaustavi i vrlo savesno pregleda meko tlo obraslo mahovinom. »Doista, tu izlaze iz šume tragovi belih ljudi. Sastali su se sa divljacima a da uopšte nije došlo do borbe. Pogledajte, ovde u ovom krugu su stajali obojica neprijateljskih vođa i raspravljali su jedan s drugim. Zatim se kalumet, indijanska lula mira, nosila okolo II krugu; vidite to po neznatnom ostatku punka33 koje leži na zemlji napola pretvoreno u ugljen. To je svakako bila četa buschhawkera34 koja se sjedinila sa crvenima da pronađe naš tabor, da ga napadne i da podele plen između sebe«. »Mille tonnere — hiljadu mu gromova!« planu Petar Polter, »udariću svojim čvrstim šakama tako da će beli pocrveneti od straha a crveni pobeleti. Ako me ne vara treba još samo malo da plovimo pa da bacimo kotvu u taboru. Ali, šta ćemo sa svojim četvoronožnim brodovima? Sit sam svega do grla; treska me i baca tamo-amo da mi pamet tišti u glavi i mojih dvesta i trideset i osam kostiju mi jedna po jedna pada u čizme!« Kaning se nasmeja zbog ove tužne naricaljke hrabrog moreplovca i odgovori: 33 Punk — kresivo i trud 34 Buschhawker (Bušhaker) — torbar, sokolar.

75 »Verujem ti, masteru; uostalom sediš na konju kao da će od tebe ispeći omlet! Životinje, dakako, nećemo moći dalje da vodimo sa sobom; biće nam na putu. Ali znam mesto gde možemo da ih sakrijemo tako da ih nijedan Indsmen neće pronaći. Dođite, mešuri!« Krenuše sa strane u šumu. Pošto teškom mukom prokrčiše kroz gusto šiblje stigli su na malu, otvorenu i dobro sakrivenu čistinu, na kojoj su smestili konje, Zatim su se vratili na mesto na kome je bio trag. Sledili su za njim i to s najvećim oprezom i pažljivošću, držeći u ruci izvučeni boi nož i pušku. Tada Ben Kaning odjednom zastade i poče da osluškuje. »Pazite, ljudi! Je li to ovde konj zabrektao?« I ostali su zaustavili korake i osluškivali tišinu prašume. Sa strane dopre tiho rzanje. »Ili su se tamo ulogorili ili su ostavili sa sobom životinje kako bi brže napredovali. Proklete životinjo će nas nanjušiti i odati. Moramo ih oduzeti!« Leže na zemlju, pomicao se pužući u velikom luku. Ostali su sledili njegov primer. Posle nekog vremena dade im znak da se čuvaju svakog šuma i pokaza kroz grmlje na jedno prazno mesto što se prostiralo pred njima. On opazi tamo oko tridesetak konja pod nadzorom dvojice Indijanaca. »Vidite li crvene lopove, mešuri? Osetio bih snažnu volju da ih upoznam sa svojim nožem i da im rasteram konje na sve strane, hi-hihi-hi. Ali ne može. Ne smemo se odati. Napred; moramo im se što pre približiti, ali ne po tragu, nego sa strane!« Čovečuljak se vijao kroz šipražje okretno i nečujno kao zmija. Put je bio strahovito tegoban. Sati su prolazili, pod visokim svodovima krošnji veče poče da tamni pre nego napolju u otvorenoj preriji i sve su se teže kretali u pravcu kojim su pošli. Kaning tada podiže glavu i raširenim nozdrvama uvuče vazduh. »Miriše na dim i paljevinu. Utaborili su se. Napred, ali tiho, tiho, pošto se sada nalazimo pored njih!« Šiblja sada nestade i gigantska stabla slobodno su, kao stubovi ogromne crkve sa zelenim krovom, strčala uvis prema tavanici gustih krošnji. Četiri čoveka puzala su potrbuške od drveta do drveta i

76 skrivali se neprestano iza debelih stabala dok se nisu osvedočili da Ih nije niko primetio i da najbliža okolina još nije opasna. Stigli su tako do guttera35, kako čovek prašume naziva udubine u obliku pukotina koje se često, dugo, usko, duboko usečene, pojavljuju u najgušćoj prašumi. Kaning oprezno pomeri glavu napred i pogleda u dubinu. Upravo pod njima otprilike u dubini od petnaest metara, gorela je vatra oko koje je sedelo oko trideset crvenih i belih ljudi i oštrim pogledima motrilo tri pojave koje su ležale u prikrajku vezanih ruku i nogu. »At length36, evo ih!« izjavi mali traper. »I ne slute da ih neko tako lepo motri odozgo, hi-hi-hi-hi! Ali ko su ona tri čoveka tamo? Pomaknite se malo napred, mešuri, do onog žbunića paprati; otuda ćemo moći da im vidimo lica!« Gust grm paprati širio se do ivice guttera omogućivši im da se sakriju tako da ih niko nije mogao rta primeti. »Zounds«, šapnu Kaning kada pogled ponovo uputi u dubinu, »to je kolonel sa Pitom Holbersom i Dikom Hamerdulom, koje su napali i zarobili!« »Kolonel?« upita kormilar proturivši glavu kroz široko lišće; heavens37 — vraiment — doista! Da skočim dole i da ga izvučem sa svoje dve šake, Ben?« »Pričekaj još malo, stari, videćemo najpre šta treba tamo da se dogodi! Ne vidiš li da su se lopovi tako zbili da bi se posavetovali o sudbini zarobljenika? Tamo onaj lovac sa crnom bradom vodi glavnu reč; Ogelalasi to dopuštaju; njihov poglavica, dakle, mora da je takođe pao tamo na pruzi. Gledajte, sada su svršili i vođa ustaje!« Bilo je kao što je rekao. Jedan od belih lovaca koji je, kako je izgledalo po svemu, bio njihov vođa, ustade i priđe zarobljenicima. Odveza lance kojima su njihovi; noge bile obavijene i dade im znak da ustanu. Zatim strogim glasom zarobljenicima zapovedi: »Ustanite i saslušajte šta smo odlučili o vama!« Troje ljudi posluša to naređenje. 35 Gutter (gater) — rasekline. 36 At length (et lengt) — najzad. 37 Heavens (hevens) — doista.

77 »Vi ste Dedli-Gan, vođa lovaca čiji se tajni logor nalazi ovde u šumi?« Oslovljeni potvrdi tresući glavom. »Ubili ste Mat-Siha, poglavicu ovih čestitih redmena38?« On odgovori ponovo tresući glavom. »Kažu da ste iz brda dopremili mnogo zlata u vaše sklonište. Je li to tačno?« »Veoma mnogo!« »I da u vašim cachesima39 čuvate nekoliko hiljada dabrovih koža?« »Well, masteru, dobro ste obavešteni«. »Pazite, dakle, što ću vam reći: ovi crveni ljudi traže vašu smrt. To sam im doduše obećao, ali ti ljudi ne razumeju dobro engleski da bi mogli da slede moje reči, zato ću vam nešto predložiti«. »Govorite!« »Odvešćete nas u vaš hajdspot, predaćete nam zlato i — vi ste slobodni!« »Je li to sve što od nas tražite?« »Sve. Brzo se odlučite!« »Čini mi se, masteru, da ste o Dedli-Ganu čuli đavolski malo kad možete nešto tako glupo da mi predložite. Udružili ste se s crvenim lopovima, koje i prevazilazite u lopovluku, samo zbog moga zlata — belac sa crvenima protiv belaca; nek vam je duša zbog tog zlobnog dela prokleta za sve vekove! Ili smatrate doista da sam tako glup da mislim da ćete nas pustiti kad dobijete ono što tražite?« »Držim svoju reč i zabranjujem da me vređate!« »Recite to žutokljuncu, a ne meni! Isuviše dobro znate da bih svoju slobodu koristio samo za to da vas uhvatim i postavim pred pušku i da plen ponovo oduzmem. Streljajte nas, ako hoćete!« Dedli-Gan je možda znao zašto sme tako drsko da govori. Dok je govorio njegovo oko se uznosilo ka ivici gudure, osmotrilo je oštrim, munjevitim pogledom i onda je ponovo oborilo pogled. Jedva primetan, smiren osmeh zatitra na njegovim usnama. 38 Crvenokošci 39 Caches fr. — skrovište.

78 Ovaj pogled ne promaknu pažljivom oku policajca Treskova. Pogleda na ono mesto gde se kolonelovo oko na kraju zaustavilo i trže se nehotice. »Pogledajte tamo preko«, šapnu Ben Kaningu koji je ležao pored njega, »vidim glavu jednog divljaka!« Nagovoreni posluša uputstvo i prošaputa: »Good — lack, to je bogami Vinetu, apač! Ta mislio sam odmah da je i on bio sa kolonelom! Nisu ga uhvatili sa ostalima i sledio je za njima da ih oslobodi. Moram da mu uputim naš znak!« On prinese usnama list i odmah se začu cvrčanje američkih cvrčaka. Taj zvuk nije uopšte mogao da privuče neprijateljevu pažnju, pošto se ta vrsta cvrčka čuje veoma često. Ali Vinetu usmeri začuđen pogled na onu stranu i onda iščeznu. I ona tri lovca su načuljili uši, ali to nisu odali ni najmanjim pokretom lica. »Pucati?« upita lovac trgnuvši ramenom. »Šta uobražavate? Moram da vas izručim Indsmenima i oni će vas privezati za kolac za mučenje. I pored toga dobićemo vaše zlato i krzna. Otkrićemo trag vaših ljudi, osim ako sam đavo ne umeša svoje prste. Opametite se, dakle, masteru i recite: da!« »Ni ne pada mi na pamet! Ne tražim ništa, pa ni život da mi pokloni čovek koji svoju braću napada s leđa i izručuje neprijatelju, čovek koji se predstavlja kao moj nećak i onda nas napada. Vi ste hulja, masteru, pamtite to!« »Jezik za zube, jer ću vas udesiti svojim nožem pre nego što vas izručim crvenima!« »Dokažite da ste bolji no što mislim! Vratite nam oružje i dozvolite nam da se borimo trojica protiv trideset, ako ste dovoljno hrabri!« »Nije potrebno, masteru, izduvaćemo vam dušu iz kože i bez borbe. A s obzirom na nitkova, zbog toga se nećemo svađati. Dakle, u dve reči: prihvatate li moj predlog ili ne?« »Ne!« »A vas dvoje?« »Hm«, odvrati Dik Hamerdul žmirkajući prezrivo svojim sitnim očima, »prihvatamo li ga ili ne, svejedno; za vas ni u kojem slučaju neće biti dobro, verujte mi. Kada bi mi bile samo slobodne ruke i kada bih imao pušku u pesnici, odneo bi vas đavo! Ne misliš li tako, Pite Holbersu, stari medvede?«

79 »Ako misliš Diku«, odgovori dugonja, »neka ga odnese, nemam ništa protiv toga!« »Well done«, odvrati lovac i oči mu besno zasijaše, »neka vas crveni prže i peku kako žele!« Seo je kod Indijanaca da im saopšti rezultat razgovora. Za to vreme u zaklonu od papratovog grmlja vodio se tih ali neobično uzbudljiv razgovor. »Dakle, taj ko sada govori vaš je kolonel?« obrati se Time Ben Kaningu. »Da, sire, vaš stric, ako je istina ono što ste mi ispričali«. »On je to, možete mi poverovati. Tako je sličan ocu, da se u to ne može uopšte da posumnja. I sada kad sam ga konačno našao, propašće. Zar nema nikakve pomoći, Ben?« »Pazite, sire, ako mislite da ću ostaviti svoga kolonela, prevarili ste se u računu. Mogu li da računam na vas, mešuri?« Oni samo klimnuše glavom; ali Petar Polter primeti: »Ostaću ovde ležeći i da umrem od gladi kao stara olupina, ako bitangu tamo dole koja razgovara sa kolonelom ne zgrabim između deset prstiju i ne zdrobim ga u kašu od prekrupine zobi! Ali izvucite već fotografiju iz vaše kese, masteru detektive! Vatra dovoljno sija da je možemo pogledati. Možete me smesta podvući pod brod ako ne pravi upravo tako lice kao na vašoj slici!« »Ne treba mi fotografija, Petre; to je on; prepoznah ga odmah«, odgovori Treskov. »Pogledajte samo ove klipane, ako to nisu Mertens i Letrije!« »Oni su! Nema više nikakve sumnje, ali, ma koliko da smo blizu cilja, ipak će nam uteći!« »Strpite se, sire!« odgovori Kaning. »Kolonel je čuo moj znak i zna da se pomoć bliži. Samo da oslobodi svoje ruke i videćete biće zlo za lupeže!« U to tiho zašušti iza njih. Vitka pojava apača probi se među njih četvoricu. »Vinetu začu cvrčka i prepozna lice Bena, čoveka njegovog belog brata. Odšunjaće se guteru i oslobodiće prijatelje okova. Iza toga neka moja braća skoče ovde dole, neka navale na lovce i Ogelalahe i onda neka otprate Dedli-Gana u njegov vigvam!«

80 Kako hitro dođe, tako brzo i nestade. Ljudi su oštrim okom motrili neprijateljski logor i pripremili se za pravi napad. Sada se Mertens ponovo diže, a sa njim i svi belci i divljaci. Ali pre nego što je rekao ijednu reč, neka tamna pojava skoči do zarobljenika iz šipražja i trnja što je svuda unaokolo bujalo. Beše to Vinetu. Zareza tri puta i njihove ruke se oslobodiše kajiša; odozgo odjeknuše praskom četiri hica — i još četiri. Dedli-Gan više nije imao vremena da se osvrće na ostalo; otrgnu tomahavku prvom Indijancu što je stajao do njega i baci se u gomilu neprijatelja koji se stravično iznenadiše. »Come on, na njih, na njih!« odjekivao je njegov glas dok je istovremeno Vinetu kosio pored njega Ogelalahe. »Pite Holbersu, stari medvede, vidiš li tamo čoveka koji drži moju pušku?« uskliknu Dik Hamerdul likujući. »Dođi, moram da je osvojim!« Oba, nerazdvojna, prodreše napred dok debeli ne osvoji ponovo svoju omiljenu škljocaru. Petar Polter se bacio poput bučne lavine među zaprepaštene neprijatelje. Svojim medveđim šapama zgrabi njihovog vođu za šiju, podiže ga uvis i obori ga na zemlju da je sve pucalo. »Bounce, zbrisan! Dalje, udrite, vi ljudi, bijte, bodite, pucajte, istucite ih, bacite u more, da se podave, zdrobite ih da crknu, hura — hura!« Mada su neprijatelji brojčano bili tri puta jači, pretrpeli su i pored toga gubitke zbog iznenadnog napada, jer pre nego što su se setili da pruže otpor, polovina ih se već našla na zemlji. Dedli-Ganova tomahavka harala je među neprijateljima kao i one noći li kojoj je napadnut voz; ni Vinetu ne nabasa na manji broj žrtava i u najgorem metežu borili su se »nasuprot tostovi«, Dik Hamerdul i Pit Holbers, leđa uz leđa. Kormilar se kretao po ždrelu kao oslobođena furija; mali Ben Kaning se najzad sakrio između žbunja na Ulazu i tu pucajući odbijao svakoga ko je hteo da beži. Samo što borba poče, Treskov i Time uzeše Mertensa i Volfa na nišan. Treskov odveza svoj rezervni kaiš sa bokova i sveza ga u omču. »Učinite i vi tako! Naši hici će ih zbuniti. Ja ću Uhvatiti vikonta a vi slugu. Pre no što pomisle na odbranu, treba da osete omču oko vrata i da bez svesti leže na zemlji!«

81 Ovaj policajčev predlog pokazao se uspešan. Posle nekoliko minuta borbe napadači su bili pobednici. Mertens i Volf, koje je kormilar oborio na zemlju, bili su vezani; gotovo svi protivnici ležali su mrtvi na zemlji i samo jednom belcu i nekim Indijancima uspelo je da umaknu. Dedli-Gan nije bio čovek koji bi se sada, kad je trebalo iskoristiti pobedu, detaljno raspitivao o svome čudnom spasenju. »Napred ljudi, na konje«, uskliknu, »da nam ne umaknu! Indsmeni su postavili straže kod životinja koje moramo da osvojimo na prepad. Ali nam za to nisu svi potrebni; neki mogu da ostanu ovde!« Odhita sa onima koji su ga pratili. Treskov, Time I kormilar ostadoše uz zarobljenike. Posedaše. Položaj im nije bio uopšte siguran, pošto su crveni koji su pobegli mogli da se vrate i da se osvete hicima iz odmerene daljine. Ne desi se ipak ništa slično. Napregnuto su osluškivali u tami; nije se čuo nijedan sumnjiv zvuk i prvi šum koji je uzbunio tišinu, posle borbe, bio je prijatan: žbunovi su šuštali, grane pucale i grančice kvrcnule; drugovi se vratiše sa svojim i zarobljenim konjima, pošto su njihovu stražu savladali. Ben Kaning ne zaboravi ni svoju vlastitu životinju, kao ni one drugova i povede ih sa sobom. »Pite Holbersu, stari medvede, vidiš li da imam ponovo svoju staru kobilu?« upita srećni Hamerdul. »Hm, ako misliš da je vidim, nemam ništa protiv toga; ali by god, nije trebalo mnogo, i ti i ona propadoste«. »Propali ili ne, svejedno; hteo bih ipak da znam ko su ti ljudi koji su sa malim Kaningom nas...! S’death, zar to nije prokleti kormilar iz Đermeni tamo preko sa tako velikim šakama i koji ume tako strašno da pije?« »Dakako da sam to ja, staro bure sala! Ipak me još uvek poznaješ, ha? Dođoh ovamo opet sa masterom Timom i masterom Treskovom, jer... « »Master Time?« upita u tom času brzo Dedli-Gan. »Ah, Petre Polteru! Doista, to si ti! Šta tražiš opet u savani i šta je sa tvojim masterom Timom?« »To je ovaj čovek, kolonelu, koji je došao s gospodinom Treskovom da potraži svoga strica!« »Ovaj...?«

82 Ustuknu korak, baci dug, ispitivački pogled na svoga nećaka, onda ispruži prema njemu obe ruke i uskliknu: »To nije krivi, nije, poznajem crte njegovog lica. Hajnrihu, moj nećače, dobrodošao mi, hiljadu puta dobrodošao!« Dugo su se oba nalazila jedan drugom u naručju a ostali su ih okruživali ćutke, dok kolonela, koji se za sebe nije bojao, ne podseti prisustvo dragog rođaka j na opasnost u kojoj su se još uvek nalazili. Pusti ga iz svog naručja i zapovedi: »Ovde nije mesto za pitanja i objašnjavanja. Hajdemo u hajdspot koji se nalazi u bliskom susedstvu! Tamo ćemo moći da proslavimo dobrodošlicu kao i naš spas i da povijemo rane koje smo zadobili«. Uhvatiše konje za uzde, svaki nekoliko, tako da su sve odveli odavde. U tami su se kretali najpre među dobro razmaknutim gigantskim stablima i pod krovom gustih vršaka drveća. Zatim prođoše kroz povijene pećine koje su stvarale lavirint u kome se i danju mogao snaći jedino onaj koji ga je tačno poznavao. Konačno, sledeći tok omanje brzice stigoše u zaobljenu kotlinu okruženu hridinama, u kojoj je bio smešten tajni logor kolonelovog društva trapera i poternica za zlatom. Plamsalo je tu nekoliko vatri oko kojih je sedela gomila ljudi sa zapada koji su pripadali Dedli-Ganovom društvu.

83 6. ZAVERA ostoje groznice čije poreklo ne vodi od zaraznih otrova koji su navedeni u lekarskim katalozima, a ipak su tako snažne i prenose se kao pojave onih telesnih bolesti što se poput epidemije šire od čoveka na čoveka i mogu da desetkuju čitava naselja i narode, groznice čiji se izvor nalazi u okolnostima izvan čovečje telesne kondicije, u političkim, religioznim i sličnim prilikama, koje ovladaju fantazijom naroda, pretvore najmirnije raspoloženje u strast što plameno bukti i potiču stanje zaslepljenosti koje zahvata daleko oko sebe a nestaje polagano samo u sređenim i normalnim prilikama. Takvih groznica ima u svako doba i na svakom području: misao o dobiti uzbuđivala je silno gotovo uvek živce pojedinca kao i zajednice i pridonosila uobličavanju i upinjanju sirovih snaga. Setimo se Kalifornije! Broj useljenika u ovu zemlju bio je neznatan. Tako neki sveštenik otkri da se u njenim gudurama i dolinama krije neprocenjivo bogatstvo zlata. Ta vest obiđe munjevitom brzinom zemljinu kuglu i za kratko vreme predeo je vrveo pustolovima iz svih krajeva sveta koji su dolazili ovamo i „Sezame otvori se“ u kome je milionima godina ležalo nenaslućeno sjajno blago. U tren oka podigli su se šatori i barake, bezbrojna naselja nikla su iz zemlje i tamo gde se njihov položaj pokazao kao povoljno odabran pretvorili su se besprimernom brzinom u gradove čiji je broj stanovnika prerastao u stotine hiljada. Jedan od tih gradova je San Francisko, gospodar zlatne zemlje i Tihog Okeana. Onaj ko dan-danas stoji u luci ovog grada i motri vrevu naroda koja se tu komeša u gotovo neprekinutom kretanju, ko gleda široke, prostrane bulevare, velike trgove, krasne palate i građevine iza čijih izgleda je nagomilano sve što potiče od zlata, što je povezano s njim i što se za zlato može kupiti i imati, taj će se teško setiti skromnih, da, bednih početaka iz kojih se razvila svetska metropola blistavog metala. P

84 I kao što se napolju u luci i na Okeanu dižu i spuštaju talasi, kao što se na ulicama, trgovima i javnim zgradama šaroliko ljudstvo bez mira i odmora gura i sudara, potiskuje i lakta, tako se i kolebljiva sreća povećava i nestaje, tako neverna sudbina uznosi loptu, čoveka, ka osloncu tobože sigurnom da ga sledećeg trenutka ponovo obori na dno gde puže »društvena gamad«. Koga su još juče slavili kao milionera i zavideli mu, danas već kreće možda sa sekirom, ašovom i puškom u diggerse da ponovo stekne izgubljeno bogatstvo. Ti ljudi su većinom sumnjivog porekla i mnoga pojava, kada se igra završi, koja se sjajila u društvu, ispoljava se kao pustolovna i nestalna egzistencija, čije postojanje je ovisilo samo o padu kocke... Brod je plovio na liniji od Akapulka u San Francisko. Bio je to čvrsto građen, britak brod sa tri katarke, koji je ispod prečnice i otraga na zvezdi nosio ime »l’Oribl«. Odeća posade potvrđivala je da brod pripada ratnoj mornarici Sjedinjenih Država, mada su mnogi detalji građe i ivraga nagoveštavali da nije bio građen u tu svrhu. U tome trenutku kapetan je stajao na uzvišenju na fari i uznosio pogled prema putinama gde je visio jedan čovek i oštro gledao u daljinu sa durbinom U ruci. »Ej, Džemse, vidiš li ga?« upita on. »Ay, ay, capt’n40 tamo plovi upravo ispred durbina!« odgovori čovek pokazujući rukom prema vetru. Oslovljavao je zapovednika kapetane, mada je on nosio oznake poručnika mornarice. Ali stepen više ne može nikad da šteti, kada dotični zaslužuje viši rang. »U kojem pravcu plovi?« i »Traži trag našeg broda, masteru. Mislim da plovi iz Gujakvila ili Lime a možda čak gore i iz Valparajza, jer dolazi više sa zapada nego mi«. »Kakva je to vrsta broda, Džemse?« »Ne mogu to još da utvrdim, sire; neka nam se još malo približi!« »Hoće li?« »Sigurno, capt’n«. »Gotovo da i ne verujem, sire«, glasio je odgovor. »Ipak sam znatiželjan da vidim brod koji će prestići „l’Oribl«. 40 keptn — kapetan.

85 »Hm«, procedi čovek silazeći sa puta i predati dogled poručniku, »a ipak poznajem jedan brod kome će to uspeti!« »Kome?« »„Svolou“, sire«. »Da, njemu; nijednom drugom! Ali kako „Svolou“ da zapliva u ove vode?« »Ne znam, capt’n; ali onaj brod tamo u pozadini nije nikakvo bostonsko bure za haringe, nego mala brza jedrilica. Da je veći, mogao bi se sa te daljine videti jasnije. A i „Svolou“ je jedrilica«. »Well, da vidimo!« odluči poručnik, otpusti čoveka i uputi se na krmu sa svojim durbinom. »Jedrilica na vidiku?« upita kormilar. ; »Da. Iza nas«. »Zar u tome slučaju nećete podvezati platno pod veznim konopcem?« »Nije potrebno«, odgovori komandant i pogleda sad sam kroz staklo. To je odlična jedrilica, stići će nas i bez podvezanih jedara«. »Ba, sire, hteo bih to da vidim!« »To je tako«, sad odjeknu laganim prizvukom povređenog mornarskog ponosa. »Silno zahvata u prostor. Pogledajte, kormilaru, još pre tri minute mogao so raspoznati samo iz koša na jarbolu; sad stojim na palubi i vidim ga«. »Da malo skrenem?« »Ne, hoću da vidim koliko će mu trebati da zaplovi s nama. Ako je Amerikanac, biće mi drago; ali ako je neko drugi, pa želeo bih mu pre da ima đavola nego takav brod«. Ne potraja dugo i čovek je već bez durbina mogao j da prepozna vrške jarbola i vitki trup stranog broda. »To je jedrilica sa ivragom šonera«, izjavi kormilar, »šoner sa tri katarke s koševima, upravo kao i naš „l'Oribl“«. »Da. Krasne li lađe, sto mu gromova. Pogledajte, kako punim jedrima plovi ukoso ispred vetra. Čovek koji zapoveda njime izgleda da se ne boji šake pune Vetra više nego obično. Sada drži u pripremi čak i čohe na gornjim krstovima, tako da šoner diže svoje kormilo i igra sad gotovo samo na pramcu!«

86 »Hrabar momak, sire. Ali ako zaduva nepredviđen Vetar sa druge strane, jedrilica će se izvrnuti u more onako zacelo kao što sam ja kormilar i kao što se zovem Perkins. Taj čovek jedri ipak malo isuviše odvažno«. »Ne. Zar ne vidite da podvezni konopci nisu čvrsto vezani, nego da se samo čvrsto drže? Kad je bura čovek ih baca, ba!« »Sada razvija zastavu. Doista, Amerikanac«. B »Vidite li zvezde i pruge? On vodu prosto guta za pet minuta biće pored nas«. »Vodu guta, da, to je pravi izraz za takvu plovidbu«. »By god,41 bitanga ima doista na svakoj strani dc.st otvora za topove, jedan obrtni top na uzvišenju na pramcu i nešto slično tome odmah ispred krme. Raspoznajete li već njegovu oznaku, kormilaru?« »Još ne; ali ako se ne varam, to je „Svolou“. Ukrcao sam se jedanput na njega u Hobokenu i tačno sam osmotrio svaki koloturnik i zategu, svako uže i ivrag«. »Ko je u to vreme komandovao njime?« »Zaboravio sam mu ime, sire, neki stari, gotovo iznureni morski pas sa crvenomrkim nosom, koji potpuno podseca na džin i brendi. Ali kormilara sam dobro poznavao; zvao se Petar Polter, poticao je tamo preko iz Đermeni i bio je iskusan moreplovac u koga se svako mogao besumnje da pouzda. — Jeste li ga sad dovoljno zahvatili durbinom?« »Da. To je „Svolou“. Okrenite brod jedan ili dva stepena prema vetru, očigledno je da žele da govore s nama!« On se vrati na uzvišenje na fari i povika: »Halo, momci, okrenite krstove!« Ljudi priskočiše užetima. »Čoveče na jarbolu, istakni zastavu!« Ozvezdani barjak Sjedinjenih Država poleti uvis. »Namestite jedra da lađa stoji!« Naređenje izvršiše savršeno tačno. »Topdžija!« Pozvani priđe svome topu. »Spustite jedra. Vatra!« Jedra se spustiše i istog časa odjeknu pucanj nad morem. 41 By god (baj god) — sa božjom pomoći

87 »Pozor, kormilaru; navigaj!« Kormilo u tren oka posluša naređenje i sa što manje platna na gornjim krstovima „l’Oribl“ okrenu se da sačeka „Svoloa”. I sa palube „Svoloa” odjeknu hitac. Približavao se gotovo basnoslovnom brzinom. Ispred njegove prečnice širila je svoja pozlaćena šiljasta krila modra lastavica isečena od drveta. Sada se ime na zvezdi nije moglo da raspozna. Brzi povetarac punio je njegova teška jedra. Nagnut na stranu tako da su vršci njegovih okrajaka gotovo dodirivali vodu, dojuri sa takvom ljupkošću koja je njegovom imenu ukazivala svaku čast. Sada se njegovo prednje trouglasto jedro nalazilo gotovo u istoj širini sa ozvezdanom zastavom na brodu „l’Oribl“, kad odjeknu’ glas njegovog komandanta koji je stajao napred na palubi svoga šonera: »Halo, podveze!« Jedra padoše u tren oka, brod sunu spreda uvis, podigao se iz svoga nagnutog položaja, zaljuljao se jedanput začas na drugu stranu i zatim se snažno i gordo uznese iznad obuzdanih talasa. »A hoj, kakav je to brod?« upita komandant „l’Oribla“ držeći ruku pred ustima; bilo mu je dobro poznato kakav je brod bio pred njim, ali je morao da ispuni uobičajenu formalnost. »„Svolou“, poručnik Volpole, iz Njujorka, upravo iz Nju Orlinsa oko rta Horna. A vi?« »„L’Oribl“, poručnik Jener iz Bostona, krstari u ovim vodama, sire!« »Drago mi je, sire! Moram nešto da vam izručim. Da priđem sa svojom malom jedrilicom, ili mogu li da položim ogradu brodske palube na istu ogradu na vašoj strani?« »Pokušajte, ako vam uspe, poručniče!« »Ba, „Svolou“ i sa gorim izlazi na kraj!« On odstupi i dade znak svojima. „Svolou“ se lagano okrenu, opisa kratak luk i prista uz drugu lađu tako blizu da je njegova posada mogla da dohvati putu drugog broda; samo odvažan i veoma okretan čovek usuđuje se da na takvom vetru izvede takav manevar sa ovom sigurnošću. Dok su se oba broda ljuljala na obližnja dva talasa, Maks Volpole se jednim okretnim skokom nađe pored poručnika Jenera.

88 »Imam naređenje da vam isporučim ovaj zapečaćeni telegram, sire!« reče stegnuvši prijateljski kapetanovu ruku. »A! Hoćete li sa mnom u kabinu? Ta morate da popijete nešto na brodu „l’Oribl“«. »Nemam baš mnogo vremena, poručniče. Neka nam donesu gutljaj na palubu!« Jener izda potrebno naređenje i zatim otvori kovertu. »Je li vam poznat sadržaj telegrama?« »Nije, ali mogu da pretpostavim!« »Moram odmah u San Francisko, kuda uostalom upravo i plovim. To treba da vam saopštim!« »Well, a ja moram da vam izručim ove telegrame za kapetane Sjedinjenih Država koji tamo borave. Poznato vam je dakako da je Jug izgubio?« »Čuo sam o tome, mada samo kratko vreme krstarim na ovoj širini. Ali će i pored toga biti teških muka, šta?« »To je i moje mišljenje; ali Jug je još uvek jak i ima čvrste luke i velike izvore za pomoć. Borbe će biti teške, ljute; i biće potreban neobičan napor da ga savladamo. Zelja mi je, sire, da se ponovo vidimo rame uz rame protiv neprijatelja!« »Radovaće me, radovaće me od srca, masteru, ako mognem sa brodom kao što je vaš „Svolou“ da ščepam neprijatelja! Gde vam je sada odredište?« »Takođe u San Francisko, gde ću primiti nova naređenja. Ali pre toga moram još malo da krstarim na japanskoj pruzi. Farewell42 „l’Oribl“. »Farewell „Svolou“«. Obojica iskapiše svoje čaše i Volpole skoči zatim nazad na palubu svoga broda. „Svolou“ se utisnu od „l’Oribla“, baci svoja jedra ponovo na poprečnice, okrenu ih pravo prema vetru i odjuri praćen glasnim oproštajnim dovikivanjem »halo« i jedne i druge posade. Brzo kao što se pojavio na jugozapadnom vidiku, tako i nestade na zapadnom horizontu utonulom u plamenu. Bilo je kao da je iz mora izronila ljupka vila da pozdravi usamljenog brodara i da se zatim ponovo vrati u svoje mokro, 42 Farewell (farvel) — zbogom, srećan put, srećno.

89 tajanstveno carstvo. I „l’Oribl“ sad razape svoja jedra da pojačanom brzinom produži plovidbu koju je prekinuo. Plovidba je trajala doduše još nekoliko dana, ali se broj brodova, koji su ga sreli ili su plovili prema istom cilju kao i on, povećavao i najzad se usidrio u luci »Kraljica zlata«. Jener prepusti svom kormilaru da uredi stvari sa policijom i lučkim vlastima i odmah se uputi na palubu oklopnjače koja je ležala pored njega i čijem kapetanu je bio upućen jedan od telegrama koji je bio njemu poveren. Ostali brodovi koje su mu opisali morali su tek da se pronađu ili su se nalazili na moru na malom izletu. Kapetan primi telegram i odvede ga u kabinu gde poče drugarski razgovor. »Zadržaćete se nužno neke vreme ovde«, primeti na kraju komandant monstruozne oklopnjače. »Poznajete li koga u gradu?« »Nažalost ne. Biću u društvenom pogledu upućen samo na restoracije i gostionice«. »Dopustite mi onda da vam stavim na raspolaganje svoje veze«. »Prima se zahvalno i od srca«. »Poznajem ovde, na primer, jednu otmenu damu koja je iznajmila čitav sprat jedne od najotmenijih kuća. Udovica je nekog vlasnika plantaže sa Martinika, zove se de Vuletr i jedna je od onih žena koje su večno mlade i čije godine ne mogu nikada da se odrede, zato što obrazovanje, duh i blagonaklonosti savlađuju moć godina. Živi gospodski, izgleda da je neiscrpno bogata, prima u svoju kuću samo predstavnike aristokratije duha, novca i političke vlasti; utiče upravo na mene neobično privlačno, jer je mnogo putovala po moru i stekla o našem pozivu znanje na kome bi joj i mnogi dobar morski vuk zavideo«. »Doista, želeo bih da je upoznam«. »Pružiću vam tu priliku još danas. Večeras sam kod nje pozvan, hoćete li sa mnom?« »Svakako, kapetane«. »Dobro. Predstaviću vas i možete se tamo da krećete tako slobodno kao da se nalazite na palubi vašeg „l’Oribla“. Uostalom, to je divan brod i mogu vam iskreno čestitati na ovoj komandi; kako ste nam samo prilazili zgodno, oprezno i okretno i, kvrc, kvrc, spustiše se

90 jedra i kotva. Zar vaš brod nije od inglišmena prešao u vlasništvo flote Sjedinjenih Država?« »Jeste. Ali je pre toga bio brod koji je između Grenlanda i oba južna rta najviše straha ulivao. Ili niste nikada čuli za kapetana Kajmana?« »Kako da ne. Možda još više nego vi. Samo što mi nije odmah bilo jasno s čime da dovedem u vezu „l’Oribl”, ali sada se sećam. Brod je bio uhvaćen dok je plovio sa crnačkim robljem i zato je zarobljen. Posada je obešena na poprečnice a kapetana Kajmana — a, kako to samo s njim beše?« »Nije se nalazio na brodu, tako se bar govorilo. Ali od tog vremena Tiše se nikad nije ništa čulo o tom gusaru. Ili je pouka donela plodove ili se sa ostalima ipak nalazio na brodu i poginuo u borbi ili je bio obešen kao obični čuvar koša«. »To bi mu baš i trebalo! Dakle, večeras kod gospođe de Vuletr! Doći ću po Vas, poručniče, da?« »Ja ću ovu čast...« »Pshaw, molim vas da mi samo dopustite da jedanput razgledam vaš dobri brod, pre nego zaveslamo na kopno«. Za vreme tog razgovora neki čovek polako je tumarao niz kej; držao se sasvim kao neko ko potpuno gospodari sobom i svojim vremenom. Jedva osrednjeg Stasa i usto vitak, nosio je odeću diggera43 koji dolazi iz rudnika da počine od napornog rađa i da malo razgleda grad. Veoma zgužvan šešir sa širokim obodom spustio se na njegovo lice; nije ipak uspeo da skrije veliki, ružni pečat od opekotine koji se oduljio od jednog uha ukoso preko celog nosa i obraza. Kogod ga je video, odvratio bi pogled pun užasa od odvratnog lica. To je čovek dobro primećivao, ali nije, izgleda, uopšte za to mario; a ni glasne primedbe s vremena na vreme nisu mogle da poremete njegov očevidni duševni mir. Sad se zaustavi i pogled mu odluta na luku. »I opet jedan ukotvljen brod«, promrmlja, »jedrilica i, kako izgleda, nije građena rđavo. Samo ako...« Prekinu naglo svoj monolog i zakrili oko rukom d» vidi oštrije »Sacre nom du dieu, to je, — da, on 43 Digger (diger) - kopač zlata.

91 je to, „l’Orible“. Konačno, konačno ga ponovo vidim i... ali leži predaleko od kopna, mogao bih da se prevarim. Hoću da se uverim!« Siđe stepenicama pred kojima je ležalo nekoliko čamaca i skoči u jedan od njih. »Kuda?« upita vlasnik koji se sunčao na veslačkoj klupi. Putnik pokaza hitro prema luci i odgovori: »U šetnju!« »Kako dugo?« »Dok mi se sviđa«. »Možete li da platite?« Ispitivač odmeri svoga gosta pomalo podozrivim pogledom. »Posle vožnje dobrim novcem, pre vožnje dobrim pesnicama. Dakle, birajte!« »Hm, hm«, gunđao je brodar, koga je preteći bljesak koji je sijao iz tamnog strančevog oka očevidno preplašio, »stavite svojih deset prstiju gdegod vam drago, samo ne u moje lice. Umete li upravljati čamcem?« Kratko klimanje glavom beše odgovor; čamac se zatim otisnu i probi na otvoreno more kroz metež svih vrsta brodova i čamaca koji su bili okolo razasuti. Nepoznati je umeo da kormilari kao niko, brodar to primeti već posle prvih zamaha veslom. Nije nagovestio nikakav određeni cilj; obilazio je u širokom luku oko oklopnjače i broda „l’Oribl” i zatim upravio čamac nazad na njegovo mesto gde je vožnju platio na način koji njegova spoljašnja pojava ne bi nikako nagovestila. »On je«, laknu mu dok se uspinjao stepenicama, »sada će gospođa de Vuletr uskoro isto tako brzo nestati bez traga kao nekada mis Admiral. A sada u krčmu!« On upravi svoje korake u pravcu gradskog kvarta u kome najmračnije pojave tavore svoj bedni a često i zločinački život. Pritom je morao da prođe kroz zbrku uskih ulica i uličica, čije kuće su jedva zasluživale to ime. Pusto, džombasto tle prostiralo se duž predela koji je bio naročito vratoloman noću, i njegove kolibe, barake i šatori pre su ličili ciganskom logoru nego delu sređene gradske privrede, u kome je moćna ruka snažne policijske bezbednosti i javnog blagostanja zadužena da odstrani svaki podozrivi i štetan elemenat ili da, u najmanju ruku, strogo stražari nad njim.

92 Konačno zastade pred dugom daščarom nad čijim vratima beše pričvršćen natpis ispisan prostom kredom: »Taverne of fine brendy«44. Ispred i iza tih slova bila je naslikana kredom na ispucanom drvetu po jedna boca rakije. Uđe. Duga prostorija beše puna gostiju na kojima se primećivalo da ne pripadaju društvenim krugovima koji traže da ih obeležavaju oznakom džentlmenlajk. Neopisivo isparenje špiritusa i gusti dim duvana baciše čoveka koji je ulazio formalno nazad; buka koja je ovde vladala kao da je više poticala iz životinjskih nego ljudskih grla. Čovek s pečatom od opekotine uopšte se ne osvrnu na te neprijatnosti. Priđe stolu sa pićima i obrati se krčmaru koji je sedeo za njim. »Je li dugi Tom ovde, masteru?« Upitani ga odmeri podozrivim pogledom i odgovori prilično neljubazno: »Zašto?« »Jer moram da razgovaram s njim«. »Ko je dugi Tom, a?« »Uh! Nemojte da se igrate žmire! Poznajem čoveka isto tako dobro kao i vi i on me je pozvao ovamo«. »Ko ste vi?« »To vas se, dođavola, ne tiče. Ni ja vas ne pitam za knjigu rođenih u kojoj je možda označeno vaše ime!« »Oho, ako ćete tako, možete dugo pitati dok ne dobijete odgovor koji želite. Može biti da ćete pre otuda odneti dobar udarac pesnicom ili dva!« »O tome bi se možda takođe moglo nešto reći. Ali hoću bar da vam kažem toliko da će vam dugonja vraški zameriti ako mi ne dopustite da razgovaram s njim!« »Tako? Dobro, praviću se kao da ga poznajem; razumete, sire? Ako vas je stvarno pozvao, onda vam je svakako šapnuo i jednu reč, malu rečicu bez koje niko ne dolazi k njemu«. »Učinio je to. Čujte!« 44 Krčma sa dobrom rakijom.

93 Saže se preko stola i došapta krčmaru nekoliko slogova. Ovaj pristajući klimnu glavom. »Tačno! Sad mogu da vam verujem. Toma još nema, sada je baš vreme kada obično nailazi policija da pogleda malo moje goste. Čim ode, daću znak i za pet minuta biće ovde. Sednite dotle!« »Ne ovde, masteru. Tom mi reče da imate malu prostoriju gde te ne uznemiravaju svačije oči«. »Imam je, da; ali nije ni ona za svakoga«. »Nije za svakoga? A za koga je onda?« »Ako moram da vam to samo kažem, onda, izgleda, da je potpun, gadan mrak pod vašim šeširom!« »Nije tako strašno kao što mislite!« Izvuče zlatnik i gurnu ga gramzivom čoveku. »Uredu! S vama ipak nije baš tako rđavo kao što sam mislio. Ali vi znate, ako se nekome ugodi i odbiju od njega njuškala, onda je sasvim prirodno jedna ljubav dostojna druge. Hoćete li nešto da popijete?« »Čašu vina«. »Vino? Jeste li šašavi? Šta bih ovde sa ovim budalastim pićem? Dobićete bocu brendija kakav je kod nas običaj. Evo, uzmite još i čašu. A sad ćete sesti za sto tamo iza široke peći. Odmah tu su vrata koja niko ne može da vidi. Otškrinuću ih, vi pazite i u pravom trenutku kada to niko drugi ne opaža, uvucite se«. »Učiniću tako«. »Ona soba je sad prazna. Ali ubrzo će stići gosti i savetujem vam da ih ne uznemiravate. To su hitri momci koji se u razgovoru brzo maše noža!« Desilo se kao što je rekao i stranac je uskoro sedeo u tajnoj prostoriji. U njoj su se nalazila samo dva stola sa možda dvanaest stolica koje su zasada bile prazne. I, kao što je krčmar najavio, uskoro su počeli da stižu gosti, šmugnuli bi jedan za drugim u sobu i smeštali se na način koji je odavao da su bili navikli da se ovako tajno sastaju. Strancu koji je bio već prisutan, uputili su umesto nekog obaveštenja samo kratak, ispitivački pogled. Inače se nisu osvrtali uopšte na njega i njihov poluglasni razgovor odvijao se tako neusiljeno kao da neki stranac nije bio uopšte prisutan. Izgleda da su većina ljudi bili pomorci, pošto se ispoljavalo bar u toku njihovog

94 razgovora da su veoma upućeni u brodarstvo kao i odlično obavešteni o svim pomorskim događajima u bližoj prošlosti. Takođe su raspravljali i o brodovima koji su bili ukotvljeni u luci i sidrištu. »Znate li«, upita jedan, »da se „l’Oribl“ usidrio«. »„L’Oribl“, nekad gusarski brod?« »Da, pod zapovedništvom poručnika Jenera. Prekrasan brod, po građi i opremi ne može se uopšte porediti, to je potvrdio i kapetan Kajman«.. »Šteta što je jadni momak morao da oseti uže! Ili nije, a?« »Grdna šteta; umeo je nešto da stvori od sebe i svojih momaka«. »Možda manje on, ali je navodno imao odličnog jedriličara, koji je ustvari komandovao«. »I ja sam čuo o tome. Bitanga navodno nije uopšte ni bio muškarac, nego žena, pravi demon. To duboko verujem, jer ako đavo hoće naročito da uživa, nastani se u nekoj ženetini«. »Tačno«, primeti neko treći, »to je bila ženetina i zvala se mis Admiral; tačno znam. Bila je navodno kćer starog morskog kurjaka, koji ju je na svim svojim putovanjima vodio sa sobom. Tako je postala pravi muškarac, osećala se samo na moru ugodno i s vremenom je postigla da upravlja brodom bolje nego mnogi iskusni kapetan. Svakom pomorcu poznato je da je takvih ženetina bilo i da ih ima verovatno i danas. Ko želi da sazna još više, neka samo pita dugog Toma, on zna. Lupež je, mislim, već plovio jedanput sa kapetanom Kajmanom i poznaje „l’Oribl“ bolje nego što to hoće da prizna«. »Možda; ali ako je i bilo tako, ne pada mi na pamet da mu to zamerim, jer takav pasji život kao na otrcanom trgovačkom brodu, jasno, ne postoji na dobroj jedrilici. Neću da nastavim, uostalom, znate šta mislim!« »Tandarabroć, reci sve! Ili ako te strah, reći ću ja. Da je kapetan Kajman još živ i da je gospodar „l’Oribla“ otišao bih očas na njegov brod. Sad ste čuli i mislim, da se slažete da je tako!« U tom trenutku vrata se ponovo otvoriše i neki čovek uđe koga svi pozdraviše kao starog poznanika. »Dugi Tom! Dođi, stari svokeru, i usidri se na ovoj stolici. Znaš li da smo upravo o tebi razgovarali? »Da, o tebi i o „l’Oribl“!« potvrdi neko drugi.

95 »Pustite „l’Oribl“ samo daleko na pučinu, vi stari brbljivi pacovi«, odgovori Tom, sede i namignu neprimetno čoveku sa pečatom od opekotine. „Šta se vas brod tiče, a?« »Nas ne, ali tebe tim više. Mislimo da ga bolje poznaš nego mi; ili, nisi li nekada trčkarao po njegovim daskama?« »Ne kažem ni da ni ne, a ne bi baš bilo nemogućno. Postoji oko dvanaest podesnih, dobrih brodova koji su videli Toma i ko može nešto da bude protiv ako je među njima bila i „l’Oribl“?« »Niko. Ali reci, je li stvarno istina da je jedriličar gusarskog broda bio ženetina?« »Da, koliko sam čuo«. »Hm, onda uprkos svemu mora da je na lađi bilo malo reda!« »Zašto?« »E pa, ako žena komanduje brodom, ne bih hteo da prisustvujem. Mislim, da je u tome upravo i ni u čemu drugom nepravda što su „l’Oribl“ oteli«. »Mislite li...?« začu se tog časa razvučen glas stranca sa pečatom od opekotine. »Da, mislim. Ili, imate li nešto protiv toga?« »Ne tiče vas se; hteo sam samo da znam da li je to doista vaše mišljenje!« »Ne tiče me se, a? Ako se stranac umeša u moje reči, to me se ne tiče? Držite bolje jezik za zube, jer ću vas udariti po njušci tako da će vam se spustiti do dole, do nožnih palaca!« »Izgledate upravo takav!« »Kako — šta? Evo — evo vam vaše!« Hitrim korakom iskrsnu pred vitkim čovekom manjim za celu glavu i zamahnu; ali ga napadnuti zgrabi u tren oka, podiže uvis i obori tako snažno na pod da je jedva mogao da se pridigne. Začas priskoči onaj koji je sedeo prvi pored njega da osveti sramni poraz svoga druga. Zadesi ga sasvim Ista sudbina; protivnik sa pravom mačjom okretnošću Izbegnu njegovim udarcima, zatrča se ispod njega i baci ga na zemlju da se orilo. Htede već i treći da sledi njegov primer, kada se umeša dugonja Tom.

96 »Stop!« reče zgrabivši ga za mišku i zadržavši ga. »Nemoj da praviš gluposti, stari momče! Sa ovim tamo nećeš izaći na kraj, a ni deset ostalih!« »Oh! To ćemo videti!« »Pokušaj, ako to baš želiš, ali mislim da ćete poštovati jednog oficira na „l’Oriblu“«. »Na „l’Oriblu“?« I dvojica ostalih, koji se sad podigoše sa poda i spremiše ponovo na napad, upadoše iznenađeno u razgovor. »Prijašnjeg ili sadašnjeg „l’Oribla“?« »Naravno prijašnjeg; ili — možda mislite da bi se takav slaboumni pomorski oficir Sjedinjenih Država usudio da tu uđe u našu kabinu?« »Istina?« Čovek s pečatom od opekotine klimnu lagano glavom i odgovori: »Biće da je istina, ljudi. Dugonja Tom me poznaje malo i od ranije dok smo neko vreme švrljali po istim daskama i učinili mnogo dobro delo«. »Tako; to je nešto drugo! Ako je tako, onda ste kod nas na sigurnom mestu i poštedećemo vas od naših pesnica«. »Uh«, sledio je preziran odgovor, »vaših pesnica se dođavola mnogo plašim kao što ste videli. Niste ipak, mislim, neki rđavi kormilari, i neću zato samo da zaboravim stvar, nego da se čak malo usidrim i ovde na vašoj stolici«. »Zaboraviti? Prepirka mislim nije potekla od nas, nego od vas. Kao stranca nije vas se ticao naš razgovor!« »Hm, nije baš sasvim tako, ali navikao sam da svoje ljude iskušavam pre nego što zatražim od njih svečano obećanje«. »Svoje ljude?« upita jedan. »Iskušavati?« drugi. »Zatražiti svečano obećanje?« treći. »Tako je! Niste li ranije izjavili da biste hteli na L’Oribl'?« »To sam samo tako rekao. Zapamtili ste, dakako, šta sam dodao: da je još živ kapetan Kajman i da upravlja njime«. »Zar ste tako sigurni u to da je on mrtav?« »Sto mu gromova! Hoćete li time da kažete da je t još živ?«

97 »Živ je. Možete s time računati«. »Sto mu gromova! Kuda se samo deo, a?« »To nije vaša nego moja stvar«. »Svakako se ne nalazi na „l’Oribl“!« »Ne; imate pravo. Ali... hm, ako ga osvoji ponovo?« »Osvoji ponovo? Hola, gospodine, bio bi vraški dobar poduhvat s njegove strane!« »A i sa vaše!« »S naše? Kako to?« »Zato što i vi možete u tome da učestvujete, ako želite«, odjeknu tiho i oprezno. »Šta želite s time da kažete, masteru?« »Hoću time da kažem da čovek može ipak da ima izvesno poverenje u ljude koje dugonja Tom naziva svojim prijateljima. Ili ne, a?« »Do sto đavola, vi ste u pravu i niste pogrešili! Uvek smo drage volje među prvima svuda gde se može da zaradi dobar novac ili lepa nagrada. Neka nas Tom preporuči vama!« »Učinio sam to već«, odvrati pomenuti. »Ovaj gospodin vas tako poznaje kao i ja; pozvah ga ovamo kako bi vas mogao jedanput da vidi i porazgovara s vama. Znate li šta ima novo?« »Šta?« »Postaću vođa palube na „l’Oriblu“«. »Vođa palube? Hoćeš li da nas šuperiš?« »Ne pada mi na um! Svi možete naći lepo mesto ako hoćete« »Hoćemo još kako! Ali brod pripada mornarima«. »Zasada, ali neće dugo; to je sigurno«. »Kako to?« Tom se nadnese preko stola i prošapta: »Jer ćemo ga preoteti«. »Sto mu gromova, bio bi to poduhvat kakav svet nije nikad doživeo. O njemu bi se govorilo u celim Sjedinjenim Državama i dakako i daleko izvan njenih granica«. »Bojite se toga?«

98 »Bojati? Uh! — Šta bi nam to škodilo. Kad mu je „l’Oribl“ pod nogama čovek ne mora ni da se plaši celog sveta!« »Da, i mogli biste da živite kao veliki mogul ili kako se već zove ta bitanga koji ima toliko dobara da bi napunio Okean kada bi jedanput učinio tu glupost da ih pobaca u njega. Da biste vi tako živeli, to ovisi samo o vama!« »O nama? Nastavite, gospodine!« Onaj sa crvenim pečatom od opekotine maši se kaputa, izvuče dobro napunjenu lisnicu, izvadi iz nje nekoliko banknota i stavi ispred svakoga po jednu »Želite li da imate ove papire?« upita. »Nećemo biti tako budalasti da ih odbijemo!« »Ali šta treba za to da učinimo?« »Ništa, dajem vam ih badava. Ali ako ste oni pravi, sutra ili prekosutra možete imati pet puta toliko!« »Ukoliko?« »Hoćete li da učestvujete il maloj plovidbi u sidrište?« »Zašto ne?« »Da posetimo mornare?« »Zašto ne?« »Biće tom prilikom doduše i udaraca i uboda nožem«. »Ne smeta!« »Ostaćete onda, jasno, na brodu«. »Razume se! No ko će da komanduje s nama?« »Ko li drugi nego kapetan Kajman?« »On, dakle, doista još živi?« »Još živi, i, ako budete vršili svoje dužnosti, bićete i zadovoljni s njim«. »Tog će biti, sire, na to možete računati!« »Dobro, pazite sada, šta ću vam reći!« Svi se primakoše puni iščekivanja. »Kupićete bolju odeću, jer kako ste sada odeveni ne sme niko da vas vidi!« „Hoćemo!« i »Večeras nećete izlaziti, ostaćete ovde i čekaćete mene ili glasnika«.

99 „Drago nam je. Ionako nam njuškala zadaju napolju glavobolju«. „Čim pošaljem, otići ćete sa Tomom ka — ka — u stan gospođe de Vuletr«. „Do sto đavola! To je đavolski otmena i bogata ledi. Čuo sam o njoj. Kakvog posla imamo s njom?« »Oficiri sa „l’Oribla” će se zadržavati kod nje«. »Želećete da kao zakupci odete na brod i ona će vas preporučiti gospodi«. »Sto mu gromova — nas će preporučiti — bogati, otmena mis? Jeste li pri pameti, gospodine?« »Mislim da jesam!« Ljudi ga pogledaše upola podozrivo upola ispitivački, ali sa puno poštovanja. »Znači da je vi donekle i dobro poznajete?« »Možda! Primiće vas svakako u službu i ukrcaćete se odmah«. »Kako naređujete, gospodine«. »Vodiće se briga o tome da se oficiri i potčinjeni iskrcaju. Kapetan Kajman će zatim pristati sa svojini ljudima pored vašeg broda, e... pa ostalo me se više i ne tiče, ja sam samo njegov agent. Ono što još treba da znate, Tom će vam reći«. Ljudi klimnuše glavama u znak pristanka. Plan tobožnjeg agenta zaokupi toliko njihove glave da nisu imali vremena za duge razgovore. Ovaj produži: »A sada još jedno: Tom je vođa palube i od ovog trenutka moraćete mu se u svemu pokoravati, je II jasno?« »Da, gospodine!« »Ako ste rerni i ćutljivi, možete da računate na kapetana; naprotiv, najmanji znak izdajstva i vi ste propali, na to će se motriti. Dakle, priberite se!« »Ne brinite! Mi znamo šta hoćemo; tako nešto smo već odavno poželeli pa pošto nam se sad želja tako lepo ispunjava, nećemo sami sebi da pomutimo radost«. »Evo vam ovde još nešto za piće; moram sad da idem; doviđenja!« »Doviđenja, gospodine!«

100 Dok su se drugi digli ispunjeni poštovanjem, on ; Tomu snishodljivo pruži ruku i zatim nestade preko vrata. »Sto mu đavola, kako je momak umeo da uhvati!« primeti jedan. »I što je najvažnije, sa ovim malim rukama«, dodao je drugi. »Ne vidi se na njemu, ali đavo doista I gospodari njegovim telom!« »Sednite«, opomenu ih Tom, »moram još koješta da vam objasnim«. Ljudi su još dugo zajedno posedeli i osluškivali reči svoga druga. Bio je iskusan i oprezan kormilar koji je umeo čoveka potpuno da ubedi da upravo sad U vreme rata između severnih i južnih država gusarski brod sa dobrom komandom, koji se pored toga potajno bavi gusarstvom, može da pravi sjajne poslove... Sobe gospođe de Vuletr bile su večeras sjajne i rasvetljene. Bilo je kod nje veliko društvo. U gostinskoj sobi igralo se uz zvukove klavira; gosti su se na uspremnicima služili najprobranijim slatkišima i hladnim pićima; starija gospoda se povukoše u sporedne prostorije, gde se vodio razgovor o koječemu ili igrala »mala igra« u kojoj se ulagalo, dobivalo i gubilo na stotine dolara. I sama zavist je morala da prizna da je među prisutnim gospođama gospodarica kuće bila najsavršenija. Umela je svaku reč da izgovori i, svaku, pa i najmanju kretnju, da izvede tako da je posmatrač i protiv svoje volje osetio da ga ona privlači i da ga stalno opsenjuje. Ovog časa upravo je bezbrižno počivala na divanu sa somotnom presvlakom i osvežavala se mašući lepezama sa biserima. Tamno oko joj se sa upadnim interesovanjem zadržavalo na licu pomorskog poručnika Jenera koga joj je predstavio kapetan ratnog broda. »Dolazite li sa rta Horn, poručniče?« upita ga ona. »Ne dolazim direktno. Već duže krstarim nasuprot; zemljouza«. »Oh, kako mora da je dosadno, ne? Već odavno niste imali vremena da ovde pristanete?« »Nisam nažalost. Pomorska služba je stroga«. »Znate li, poručniče, da me pomorstvo i pored toga neobično privlači?«