151 Dedli-Gan je razmišljao. »Neka se moj brat vrati na svoju dužnost; lovci će doći i pre nego svane«. Apač posluša naređenje. Brodar se udalji sa svojim negetom i tako kolonel osta sam. Da li se na „l’Oriblu“ doista dešavalo nešto neobično? Vinetu se, dakako, nije prevario; ali ako je stvarno trebalo izvršiti prepad na brod, kako je bilo moguće da su svi ovi ljudi bili tako tačno obavešteni o dolasku progonjenog zločinca? Dok je još razmišljao, napolju, u sidrištu, odjeknuše tri hica i kej, i pored toga što je bilo kasno, začas ispuni velika gomila ljudi željna da sazna uzrok pucnju koji je alarmirao. Mrak je sprečavao da se raspoznaju svi ukotvljeni brodovi u luci i sidrištu, ali pomicanje fenjera koje su nosili tamo-amo bio je siguran znak da se desilo nešto neočekivano. Jedan ratni brod sa šest veslača, pod komandom midšipmena,49 pristade odmah pored lovca. Neki kormilar, koji se slučajno nalazio na kopnu i kome je midšipmen bio potčinjen, priđe mu i upita ga: „Šta se događa tamo napolju, sire?« »„L’Oribl“ punim jedrima hvata pučinu«. »E pa šta onda?« »Šta onda? Svi njegovi oficiri su na kopnu; posredi je, dakako, nekakav lopovluk i naređeno mi je da vas O tome odmah obavestim«. »Ko je pucao?« »Mi na oklopnjači. Naš kapetan se nalazi kod gospode na „l’Oriblu“. Gud najt, sire!« Pohita gospođi de Vuletr. Dedli-Gan je razumeo reči, sledio ga nehotice i stigao tako pred kuću u kojoj je stanovala gospođa de Vuletr. I tu je vladalo upadljivo uzbuđenje. Gospodarica je već poduže nestala bez traga, a u gostinskoj sobi su gotovo svi gosti ležali opijeni i u besvesti; posledica nekog otrova koji je bio usut u vino, izjavili su lekari koje su odmah pozvali. Zajedno sa gospođom de Vuletr nestala je dragocena zbirka pomorskih karata nautičkih instrumenata. 49 Kadet na ratnom brodu.
152 Traper je čuo kako se o svemu tome govori. Lekari, moreplovci i policajci žurno su ulazili i izlazili iz kuće, a pred kućom je nastalo silno komešanje. Sada se i traper uzbudio. Nije mogao da objasni sebi u kakvoj je vezi Mertens sa ovom gospođom de Vuletr, ali da je taj njenom pomoću oteo „l’Oribl”, u to je bio čvrsto uveren, mada još nije mogao jasno da prozre pojedinosti. Da saopšti apačeva opažanja policiji? Vodilo bi to samo do preslušavanja i odugovlačenja, što je njegovom cilju moglo samo da naškodi. Postojao je samo jedan brz i siguran put, koji je policija svakako sama izabrala: da se progoni „l’Oribl“. Dedli-Gan odluči da to preduzme na svoju ruku. Ali je, da bi se uzeo u zakup brz parobrod, bio potreban pre svega novac; da bi ga imao, morao je da sačeka da se vrate njegovi ljudi koji su se zadržali i koji su nosili sa sobom čitavo zlato sakriveno u hajdspotu. Njegov zadatak na keju bio je ispunjen i mogao je sada da se vrati Vinetuu uvidevši da je prisiljen da obuzda svoju nestrpljivost. Preveze se u Oklend, potraži Vinetua i leže pored njega. Vinetu je spavao; ali on je ostao budan. Pomisao da se razbojnik nalazi možda na sigurnoj pučini, dok je on, koji ga je korak po korak sledio kroz daleku savanu sa neizrecivim naporima i nevoljama, ostao prikovan za kopno i bio možda prisiljen da pusti razbojnika da umakne, mučila ga je tako strahovito da se nemirno bacao amo-tamo i brojao minute koje su ga još delile od njegovih. Blago koje su nosili sa sobom zadržavalo ih je i zato je Dedli-Gan othitao napred sa apačem. Kako je izračunao mogli su da stignu ujutro i tako je sa grozničavim nestrpljenjem čekao da svane. Zvezde se ne obaziru na želje ljudskog srca, putuju mirno svojim putem koji im je određen za milion godina; ali najzad i one zađu i pobedonosna svetlost dana raspe zemljom slap svojih zraka. Jutro je svanulo. Dedli-Gan je zavideo apaču na čvrstom, mirnom snu i upravo je razmišljao da li je već vreme da ga probudi, kad Vinetu odjedanput sam po sebi skoči, osmotri naokolo svojim živim, pronicljivim očima i zatim ponovo osluškujući leže na zemlju. Zatim se opet ispravi. »Neka moj brat prisloni svoje uho na zemlju!« reče.
153 Traper to učini i oslušnu šum koji je istina već jedva dopirao i koji se približavao gradu. Sin savane ga je čuo čak i u snu. Vinetu oslušnu još jedanput. »Približavaju se jahači na umornim konjima. Čuje li moj brat rzanje jednog konja? To je rđavi konj stranca koji je plovio na velikoj vodi«. Mislio je na kasača iz Dakote na kome je jahao kormilar Petar Polter. Dedli-Gana nije začudila Indijančeva neobična pronicljivost; odavno je već bio navikao kod njega na slično ili još čudnovatije. Očekujući poskoči sa zemlje i osmotri ugao jednog žbuna koji je još skrivao one što su se približavali. Pojaviše se posle nekog vremena. Bio je to Treskov sa kolonelovim nećakom. Za njima je jahao kormilar kome je njegov konj kao obično zadao mnogo muke. Zatim se pojaviše lovci Dik Hamerdul, Pit Holbers, Ben Kaning; drugi su ostali da čuvaju hajdspot. Svaki je vodio na uzici jednoga ili više konja ili mazgi, koji su izgleda bili dobro natovareni. »Vidite li pred sobom gnezdo«, uskliknu Petar Polter. »Mislim da je to najzad San Francisko koga ne poznajem odavde, pošto sam ga video samo sa pučine«. »Video ga ili ne, to je svejedno«, odgovori Hamerdul, »ali šta misliš time, Pit Holbersu, stari medvede?« »Ako misliš, Diku, da je to Frisko, nemam ništa protiv«, odgovori on na svoj uobičajeni način. »Nisam mislio kad su nas crveni napali tamo iznenada na vodi da će mi se jedanput pružiti prilika da vidim ovaj kraj«. »Da, stara poprečnico«, primeti kormilar, »da nije tada bilo Petra Poltera iz Langendorfa, oderali bi vam kožu i sada biste ležali bez kože u Abrahamovom krilu. Ali, pogledajte tamo prema vetru! Provucite me slobodno ispod lađe i zasmolite i okučinite ako to nije kolonel i -« »I Vinetu, apač«, upade Treskov i obode konja tako da se uskoro zaustavio pred oba džentlmena. »Hvala bogu da najzad stigoste!« kliknu Dedli-Gan. »Čekali smo vas kao bivo kišu«. »Nije moglo brže, striče«, odgovori Time .»Jahali smo celu noć. Pogledaj naše bedne životinje, jedva se drže na nogama«. »Kako je, kolonelu«, upita Treskov, »jeste li ih stigli?«
154 »Zadocnili smo samo za trenutak. Umakoše«. »Umakoše? Kada, kako i gde?« Dedli-Gan ispriča šta se desilo. Gadna psovka omače se sa traperovih usana. »Bili ste u policiji?« obaveštavao se Treskov. »Ne; to bi nam samo oduzelo vremena«. »Sasvim tačno. Postoji samo jedan izlaz. Uzećemo u zakup dobar parobrod i plovićemo za njima«. »To sam i ja mislio i zato sam vas nestrpljivo očekivao. Ta nemamo novaca i moramo brzo da unovčimo svoje zlato«. »Neće mnogo pomoći!« izjavi kormilar sasvim zlovoljan. »Zašto?« »Ne trpim nikakav parobrod, to su najbedniji brodovi koji postoje. Za dobru jedrilicu ima uvek vetra; takvoj zadimljenoj šalupi naprotiv treba ugljena a njega nema svuda. Onda stojiš ukotvljen u luci ili čak leno na otvorenoj pučini i ne možeš da kreneš ni napred ni nazad«. »Utovarićemo dovoljnu količinu«. »Sa vašim dopuštenjem, kolonelu, vi ste dobar lovac, treba priznati; ali niste nikakav moreplovac. Kao prvo, moramo imati parobrod i pitam se da li je takav pri ruci. I, pazite, ovi Jenki se pogađaju s vama, cenkaju čitav dan pre nego što vam prepuste brod«. »Daću šta god traže«. »Što se mene tiče, možete! Onda ćemo prvo utovariti životne namirnice, municiju i ugljen da izdržimo dugu plovidbu. Konačno ćemo pregledati brod da li je sposoban da plovi i u tome će proći dani i sati; tako da će „l’Oribl“ oploviti rt pre no što izađemo iz luke. Nek je nosi đavo!« Ostali su ćutali. »Mogu jedva da posumnjam u ono što je rečeno«, izjavi najzad Treskov, »ali zadržavati se ovde i gledati u more ničemu ne vodi. Svakako, već im je dovoljno progonilaca za vratom; to je za nas utešno. A slediti ga moramo na svaki način«. »Ali gde?« Ostali ispitivački pogledaše kormilara.
155 »Na to se ne može tako lako odgovoriti«, reši ovaj. »Ako je „l’Oribl“ bio dobro snabdeven životnim namirnicama, zaplovio je svakako u pravcu Japana ili Australije. U tom pravcu je more slobodno i lako so umakne. Ako je, naprotiv, bio slabo opremljen krenuli su na jug da se negde na zapadnoj obali snabdeju sa onim što je potrebno«. Svima je bilo jasno da je to mišljenje ispravno. »Obaveštavaćemo se prema tome u tom pravcu. Napred!« podstaknu Treskov ljude. Prođoše na konjima Oklend, prebaciše se i potražiše banku. Kolonel proda tamo rezervu zlata koju su poneli. »To je gotovo«, izjavi. »Nek sad najpre dobije svaki svoj deo koji mu pripada!« Tada se izdvoji Hamerdul. »Primamo li ga ili ne, svejedno, kolonele; a šta du učinim sa starim papirima? Nisu mi potrebni, vama su, naprotiv, sad potrebni. Pite Holbersu, stari medvede, šta ti misliš?« »Ako misliš, Diku, da kolonelu ostavimo papire, nemam ništa protiv; meni ne trebaju. Milija mi je masna medveđa šapa ili parče sočne bivolje butine. Nije li i tebi, Ben Kaning?« »Slažem se«, klimnu ovaj glavom. »Ne jedem uopšte papir, a ni moj konj, hi-hi-hi-hi. Kolonel će nam ga vratiti kad mu više ne bude potreban«. »Hvala vam na vašoj požrtvovanoj veri«, odgovori pomenuti, »ne znamo ipak kakve će prilike da budu. Isplatiću vam što je vaše; meni ostaje više no što mi je potrebno. Ako mi i pored toga slučajno zatreba više, vi ste ovde još uvek, mada ne mogu da zahtevam od vas da me sledite i na moru«. »Zahtevate ili ne, to je svejedno, kolonelu, poći ću s vama«. »I ja, takođe!« upade Holbers. »I ja!« uskliknu mali Ben. »Odlučićemo to kasnije«, Dedli-Gan stiša verne ljude. »Dopustite, sada kao prvo da podelimo!« U banci je odmah primio svaki što mu je pripadalo; zatim su napustili kuću, uzjahali ponovo i odjahali prema luci. Izuzev jedrilica koje su tu bile ukotvljene, opažali su se samo poneki teški teretni brodovi ili remorkeri. Svi stimeri lakše
156 konstrukcije napustili su luku kako bi deo puta pratili hajku koju su preduzeli prisutni ratni brodovi protiv „l’Oribl“. Od njih je jedino oklopnjača ostala na mestu; njen komandant se još uvek pijan nalazio na kopnu. Okretnoj policiji već je uspelo da unese nešto svetla u neizvesnost noćnog događaja. Jedan stanar u prizemlju one kuće, na čijem prvom spratu je stanovala gospođa de Vuletr, nalazio se slučajno u bašti kada su je preprečila ona tri čoveka sa koferom. Pronađen je i kočijaš koji je odvezao ono troje do predgrađa. Vlasnik najzabačenije brodarske kolibe dobrovoljno se prijavi da posvedoči da je noćas u njegovoj blizini pristalo nekoliko čamaca. Posmatrao ih je kradom i video kako se ukrcava oko četrdeset ljudi čiji vođa, u pratnji dvojice ostalih, stiže sa jednim koferom i na poziv koji su mu uputili odgovori rečima »Kapetan Kajman«. Ove izjave, povezane sa opštom legendom da je jedriličar kapetana Kajmana bio ženetina, pa razni papiri pronađeni u stanu gospođe de Vuletr kao i ostali znaci, omogućili su gotovo siguran uvid u vezu događaja koji je u početku izgledao tako zamršen. Sve su ovo saznali lovci od gomile ljudi koji su se komešali kejom gore-dole žestoko uzbuđeni zbog vesti da je nekadašnji strašni gusar preoteo dobro opremljen ratni brod iz jedne sigurne i izvanredno prometne luke. Kormilar je motrio prisutne brodove. »Dakle?« upita kolonel nestrpljivo. »Nijedan nije za nas podesan, čista burad za so i haringe koja za deset meseci jedva prevale dve milje. Ali tamo napolju —«. Prekinu. Hteo je svakako da kaže da se ni dalje napolju ne primećuje nikakav podesan brod, ali njegov oštri pogled mora da je posmatrajući uhvatio nešto što prekinu njegovu besedu koju je počeo. »Tamo napolju... šta ima tamo napolju?« upita kolonel. »Hm, ne zvao se ja Petar Polter, ako se tamo sasvim na horizontu ne primećuje neka mala, bela tačka koja ne može biti drugo nego jedro«. »Dakle, doista nećemo tu u luci naći nikakav podesan brod?« »Nikakav. Ova drvena korita pužu kao puževi i ne mogu se dobiti ni za novac. Zar ne vidite, da iskrcavaju svoj tovar?« »A ovaj tamo na horizontu?«
157 »Moramo ga mirno sačekati. Možda će otploviti pored, možda će pristati u luci. Ne gajite nikakve nade! Na jedan ratni brod dolazi trideset trgovačkih brodova, a oni nisu uopšte podesni za proganjanje gusarskog broda pa i kad bi vlasnik bio voljan da nam brod da u zakup. Opasnost da se lako probuši i potopi velika je, mnogo otežava i košta silne pare«. »Ali pokušaćemo ipak; to je jedino što nam preostaje. Koliko vremena može da potraje dok lađa pristane u luci?« »Sat, možda i dva ili tri, već prema njenoj građi i komandi«. »Imamo vremena, prema tome. Ako naiđemo na neki brod, otisnućemo se u more; ako ne naiđemo, moraćemo svakako strpljivo sačekati rezultat potere, pre nego što rešimo šta da se dalje učini. Da smo stigli samo deset minuta pre, uhapsili bismo lopove. A sada kao prvo dopustite da odvedemo u štalu naše konje i da potražimo neki magazin da svoje pocepano odelo zamenimo nečim boljim!« Pođoše u krčmu gde su zbrinuli svoje životinje i utažili vlastitu žeđ i glad; zatim su ušli u jedan magazin u kome su našli sve što im je bilo potrebno. Prođe tako neko vreme i vratiše se u luku da potraže jedro koje se ranije videlo. Kormilar je koračao pred njima. Kada je stigao na mesto koje je pružalo otvoren pogled na luku i sidrište, zastade kličući glasno od iznenađenja. »Behold, kakva jedrilica! Eno upravo juri u luku kao — mille tonnere, sacre bleu, sveti trupe broda, jedrilica sa ivragom šonera, to je „Svolou“«. »„Svolou“, hurrrrra, iju-ju, opsa-sa!« Zapljeska od radosti krepkim rukama da je pucalo kao hitac iz prangije, uhvati jednom rukom debeljka Hamerdula a drugom tankog Pita Holbersa i zaigra s njima u krugu tako da to privuče pažnju gomile i ona znatiželjno opkoli grupu lovaca. »Iju-ju, opsa-sa, ili ne svejedno«, derao se Hamerdul opirući se nametnutoj igri, »pusti me, ludo morsko čudovište. Kakve veze imamo mi sa tvojim „Svoloom”«. »Kakve imate veze? Kako nemate, kažem vam«, objasni Petar Polter i otpusti oba pritisnuta čoveka. „Svolou“ je ratni brod i to jedini
158 koji je u jedrenju nadmoćniji od „l’Oribl“. A ko je njegov komandant? Poručnik Volpole koga poznajem. Kažem vam, odsad nam oba lupeža ne mogu više umaći; sada pripadaju nama!« Kormilarova radost prenese se sada i na druge. Ne može više biti nikakve sumnje, pošto je ispod kljuna ljupke jedrilice što se približavala modra lastavica izdeljana od drveta širila svoja šiljata, pozlaćena krila. Poručnik Volpole je besumnje bio hrabar, okretan moreplovac koji je mogao potpuno da računa na svakog pojedinog među svojim dobro izvežbanim ljudima, pošto još nije spustio nijedan konopac na jedrima mada se nalazio već na ulazu u luku. Naget duboko nastranu, britko građeni brod pod teškim bremenom svojih jedara poleti u luku kao da ga je para pokretala. Lagani dim se vinuo u vazduh pored uzvišenja na pramcu; zagrmeše uobičajeni pozdravni pucnji; iz luke odjeknu odgovor. Zatim se začu komandantov zvučan glas: »Kormilaru, namesti jedra!« Brod opisa kratak lep luk. »Konopce na jedrima, momci! Dole!« Platno se ote vetru i priklopi pljusnuvši uz katarke. Brod se propinjao spreda, zatim odotraga, naže se duboko na drugu stranu, prope se ponovo i zatim zaustavi mirno na širokim pojasevima koje je nastala plima zapljuskujući izbacivala na ogromno kamenje keja. »Hura, „Svolou“, hura!« zaori se iz hiljadu grla. Ljudi su poznavali divnu lađu ili su bar čuli o njoj i znali da će pristati na poteru na koju se usmeravala pažnja čitavog San Franciska. Dva čoveka u odeći moreplovaca probijala su se kroz gomilu. Delovali su uzbuđeno i iznureno. Jedan je nosio odelo poručnika ratne mornarice, drugi oznake kormilara. Ne pitajući uopšte skočiše u prazan čamac, odrešiše ga od lanaca i zaveslaše i pojuriše ka „Svolou“. Njegov komandant je stajao na relingu50 i gledao prema onima koji su se približavali. »E, poručniče Jeneru, vi ste to? Gde vam je vaš „l’Oribl“?« doviknu im. 50 Reling (riling) — ograda na gornjoj palubi broda.
159 »Brzo uže ili brodske stepenice, sire«, odgovori ovaj, »moram kod vas na brod!« Stepenice se spustiše; oba čoveka su pristala i popela se na brod. »Perkins, moj kormilar«, predstavi svoga pratioca Jener i zadihan i silno uzbuđen dodade: »Gospodine, morate mi smesta prepustiti vaš brod!« »Prepustiti moj brod? Kako to — zašto?« »Moram u poteru za „l’Oribl“«. »Morate... ne razumem vas«. »Ukrali su mi ga, oteli, odveli«. Volpole ga pogleda u lice kao što se gleda izbezumljen čovek. »Vi se neobično šalite, poručniče«. »Šala? Neka đavo nosi vašu šalu! Meni nije do šale. Otrovan, uznemiravan od lekara, mrcvaren od policije i mučen od lučkih vlasti, nije mi do toga da igram u pokladama«. »Govorite u zagonetkama«. »Dopustite da vam ispričam!« Sa žestokim besom od koga su mu podrhtavale ruke i noge izneo je šta se dogodilo; završi ponavljajući: »Kao što rekoh, morate mi prepustiti svoj brod!« »To je nemoguće, sire«. »Šta, nemoguće«, povika Jener sevajući očima. »Zašto?« »„Svolou” je poveren meni, poručniku Volpolu; mogu ga prepustiti drugom samo na više naređenje«. »To je sramota, kukavičluk, to je... «- »Gospođine poručniče... !« Jener ustuknu pred pretećim zvukom ovoga glasa. Nastojao je mučno da savlada svoje uzbuđenje. Volpole produži mirnijim tonom. »Smatraću kao da nije pala nikakva uvreda; bes ne misli šta govori. Vi poznajete zakone i propise isto tako dobro kao i ja i znate dobro da sam ne smem nikome da prepustim komandu svoga broda. Želim i pored toga da vas umirim. Poći ću smesta u poteru za „l’Oribl“. Želite li da me pratite?« »Da li želim? Ta ja moram s vama pa vodio put kroz hiljadu paklova!«
160 »Dobro! Da li je „l’Oribl“ bio dobro snabdeven namirnicama? « »Još za nedelju dana najviše«. »U tom slučaju mu ne preostaje ništa drugo nego da nastoji da pristane u Akapulku; ne može više da stigne ni u Gajakvil ni čak u Limu. Tamo ćemo ga uskoro osvojiti. Uostalom i sami ste mi potvrdili da je „Svolou“ nadmoćniji od „l’Oribl“. Podižite ponovo kotve, gospodine; napred, dalje, dalje!« »Nemojte tako naglo, prijatelju! Prevelika žurba je često gora nego kad je čovek prespor. Moram najpre ovde da obavim neke poslove«. »Poslove? Bože, ko u takvom položaju može da misli na poslove? Moramo smesta da zaplovimo«. »Ne, moram najpre na kopno da uskladim svoje upute sa našim zadatkom. Zatim nemam potrebne zalihe hrane i potrebno je još i vode i municije; treba nabaviti parobrod koji će me uprkos plime izvući iz luke i... koliko topova poseduje „l’Oribl“?« »Osam sa svake strane, dva na fari i jedan obrtni top napred«. »Na taj način će u borbi biti jači od mene! — Forsteru!« »Oj, gospodine!« odgovori kormilar, pristupivši bliže, kome na njegovom mestu gde se dotad nalazio nije umakla nijedna reč. »Odlazim na kopno na raport i poslaću na kej sve što nam treba. Pošaljite jednog čoveka tamo po remoker; izgleda da za remoker ima vremena i neka pristane uz nas za jedan sat. Neću se duže zadržati«. »Well, gospodine!« »Prisećate li se možda još nečeg što bi bilo potrebno?« »Ne bih znao, kapetane. Poznato mi je i suviše dobro da sami na sve mislite!« Volpole htede upravo da se obrati Jeneru kada jedan od ljudi saopšti: »Čamac na brodskim stepenicama, sire!« »Kakav?« »Civilni, osam ljudi, među njima i jedan Indijanac, izgleda«. Poručnik priđe relingu, pogleda dole i upita: »Šta je, ljudi?« Treskov zamoli u ime sviju da im dozvoli da se ukrcaju. To mu i dozvoliše. Kada su se našli na palubi, Dedli-Gan saopšti ono što mu je bilo na srcu. Iako Volpole ustvari nije uopšte imao
161 vremena, mirno ga sasluša i onda odobri njegovu molbu da može učestvovati u poteri. Bilo je osam lica: kolonel, njegov nećak, kormilar, Holbers, Hamerdul, Kaning, Vinetu i Treskov. »Neka kormilar uputi svakoga na svoje mesto!« reče Volpole. »Iskrcavam se sada doduše na kopno, ali za sat ćemo dići kotve«. »Povedite me sa sobom«, molio je poručnik Jener. »Mogu da vam pomognem u vršenju nabavki, a ovde bih umro od nestrpljenja!« »Pođite!« Oba su se ukrcali u čamac koji je Jener priveo brodu i zaveslaše prema kopnu. Samo što su se otišli od lađe, na njoj se odigra dirljivokomična scena. Petar Polter zakorači napred i priđe kormilaru. »Fosteru, Džon Fosteru, stari svokeru, ta čini mi se postao si čak kormilar!« uskliknu on. Forster pogleda začuđeno u oči čoveka preplanula od sunca a koji je sad nosio punu bradu. »Džon Foster —? Stari svoker —? On zna moje ime iako ga ne poznajem. Ko si, e?« »Heig-day, momak više ne poznaje svoga starog kormilara koji ga je često dobro udario po njušci i — dođavola!« Priđe Perkinsu koga je sad mogao da osmotri oči u oči. »Evo i mastera Perkinsa ili kako se već zvao čovek koga sam nekad u Hobokenu vozio naokolo na „Svolou“ i koji me je da mi to vrati tako napio kod majke Dod da sam se maltene sručio pod sto!« I ovaj ga pogleda začuđeno. Nikakvo čudo što ga nisu prepoznali. Čitava posada broda okupila se oko te grupe i Petar je radostan jurio od jednog do drugog. »Evo Plovisa, Milera, Oldstonea, pogrbljenog Baldingsa i...« »Kormilaru Polteru!« uskliknu sada neko ko najzad otkri ko je starac džin. »Polteru — Polteru — hura, Petre Polteru, iju-ju, dignimo uvis staroga momka, visoko, visoko, hura!« Tako su klicali, vikali i urlali razni glasovi; šezdeset ruku se ispruži; uhvatiše ga i digoše uvis.
162 »Hej, hej, hej«, poče jedan čvrstim basom. »Hej, hej«, upadoše ostali u taktu marša; povorka krenu i klicajući »hej, hej« obiđe palubu nekoliko puta noseći omiljenog čoveka. Psovao je, grdio i ružio; molio da ga spuste; nije ništa pomoglo dok se najzad, smijući se srdačno, ne umeša kormilar i pomože mu da se slobodno služi svojim rukama i nogama. »Siđi s prestola, Petre Polteru, i priđi napred na utvrđenje! Moraš da pričaš gde si sve plovio, ti stara ajkulo!« »Da, da, hoću, ta hoću da pričam; ali pustite me najzad vi đavolji momci!« vikao je i lomatao svojim snažnim rukama na sve strane tako da ljudi poleteše ustranu kao slabašna deca. Vesela četa Koraha, Datona i Abirama s glasnim smehom ga proturi i odvuče na utvrđenje na pramcu gde je morao, hteo-ne hteo, da bar u kratkim crtama ispriča ono što mu se desilo. Ipak služba zbog toga nije bila uopšte zanemarena. Kormilar izvrši naređenje i ljudi neophodni u tekućim poslovima odvojili su se od vesele grupe, mada bi im bilo drago da ostanu pored »užeta« koje je Polter trebao da odmota. Lovci su bili nemi svedoci te scene. Želeli su od sveg srca trijumf čestitom moreplovcu koga su svi zavoleli i smestiše se na palubi onako kako su im to dopuštale okolnosti na koje nisu bili navikli. Indijanac nije još nikada bio na brodu. Oslonio se o pušku a pogled mu je lagano i ravnodušno klizio po okolini koju nije poznavao. Jedino onom ko ga je poznavao bilo je jasno da ova ravnodušnost krije u sebi duboko učestvovanje kome nije moglo da umakne ni najbeznačajnija stvar. Nije prošlo ni pola određenog sata, kada su tamo na keju bile nagomilane zalihe namirnica i municije koje je poručnik poručio. Prevezli su ih čamcima i digli na palubu. Kada se Volpole vratio, posao je već bio završen i parobrod se bližio šumeći da „Svoloa” zakači iza sebe. Sada su i posada i kapetan bili potpuno zaokupljeni, ali kad su stigli na pučinu i pošto se parobrod otkačio a jedra razapeli i namestili, mogli su svi da se prepuste nesmetanom razgovoru.
163 O čemu su oba poručnika trebali da razgovaraju, raspravili su već o tome dok su bili odsutni sa broda. Volpole priđe sad kormilu na kome je stajao Petar Polter pored Forstera. »Vi ste Petar Polter?« upita ga. »Petar Polter iz Langendorfa, capt’n«, odgovori strogo u službenom stavu mirno, »glavni vođa palube na ratnom brodu njegovog engleskog veličanstva »Nelsonu«, zatim kormilar na jedrilici Sjedinjenih Država „Svolou“«. »A sada kormilar par honneur na istom brodu«, dodao je poručnik. »Capt’n!« uskliknu radosno Polter i spremi se da drži zahvalni govor, ali mu komandant mahnu glavom odbijajući. »Dobro, dobro, kormilaru! Šta mislite o pravcu u kome je krenuo „l’Oribl“?« Petar Polter vrlo dobro oseti da je to pitanje postavio poručnik samo zato da njegov mornarski razum podvrgne malom ispitu. Osećao se potpuno u svom elementu i zato odgovori kratko kako to priliči prema oficiru. »Zbog pomanjkanja živežnih namirnica u Akapulko«. »Hoćemo li ih stići do tamo?« »Da, vetar je povoljan i plovimo više milja nego oni«. »Hoćete li da sa Forsterom podelite kormilo?« »Rado«. »Pogledajte, dakle, dobro kompas i kartu da li plovimo u dobrom pravcu!« Hteo je da se okrene ali ga odvrati od toga sasvim neočekivano pitanje Petra Poltera: »U Akapulko ili Gajakvil, gospodine?« »Zašto Gajakvil?« »Da ih preduhitrimo i uhvatimo spreda. U tom slučaju „l’Oribl“ nam je siguran, jer on može da pretpostavi da su progonioci samo iza njega«. Volpoleve oči sevnuše.
164 »Kormilaru, niste rđav moreplovac. Tako je i po slušaću vas bez oklevanja, mada na „l’Oriblu“ mogu da se sete da nam iz Akapulka izmaknu u pravcu Sendvič ostrva«. »Treba, prema tome, da krstarimo između južnog i zapadnog pravca, dok je ne uhvatimo«. »Tačno! Zaplovite dva stepena prema zapadu, Forsteru. Razapeću sva jedra. Moje naređenje glasi: smesta nazad u Njujork; spor oko „l’Oribl“ može da važi samo kao kratka međuigra«. Izgovorio je to tako mirno kao da je plovidba oko rta Horn do Njujorka i hvatanje jednog gusara gotovo svakidašnja sitnica. Priđe zatim grupi lovaca, zaželi im dobrodošlicu i uputi ih na njihova mesta. Indijanac ga je verovatno snažno privlačio. »Ne oseća li Vinetu čežnju za domovinom apača?« upita ga. »Domovina apača je borba«, glasio je ponosni odgovor. »Borba na moru je gora nego prepirka na zemlji«. »Poglavica velikog kanoa neće videti Vinetua kako drhti!« Volpole klimnu glavom; znao je da je Indijanac govorio istinu. Uzbuđenje što ga je dan doneo postepeno se utiša i život na brodu se ubrzo ponovo vrati u uobičajenu, mirnu kolotečinu. Dan za danom je odmicao, jedan potpuno kao i drugi, tako da su lovci koji su bili navikli na neograničenu slobodu prerije osetili dosadu. Napustiše već juče širinu Akapulka i Volpole naredi da okrenu kako bi oba kursa, u Gajakvil i prema Sendvič ostrvu, mogli da drže na oku. Uzvitlao je vrlo jak vetar i sunce je zalazilo među malim, ali tamnim oblačićima na zapadu. »Imaćemo sutra vetra pune šake«, primeti Petar Polter Volpoleu dok je šetkajući palubom prolazio pored kormila. »Bilo bi dobro za nas kad bi nam tom prilikom pao u ruke gusarski brod. Ne ume u buri da manevriše onako kao mi«. »Jedra na vidiku!« odjeknu u tom času sa katarke gde je jedan stražario. »Gde?« »Severoistočno od severa«. U tren oka se pojavi gore poručnik i uze čoveku iz ruke durbin da osmotri brod koji je najavljen. Zatim siđe sa primetnom užurbanošću i stupi na uzvišenje na fari gde ga dočeka Jener.
165 »Ne vidi se još tačno, ali je svakako brod sa tri katarke kao „l’Oribl“. Mi smo manji i pod zrakom koja zasenjuje; nije nas, prema tome, još video. Promeniću jedra«. »Kako?« Volpole se nasmeja. »Jedno malo nameštanje podesno da nas na većoj razdaljini ne mogu da uoče. Gore na poprečnice!« Dobro izvežbani mornari kao mačke pojaviše se začas u visini. »Maknite prečku. Podvezujte jedra i pričvrstite za krstove!« Naređenje izvršiše u tren oka. Brod je sada plovio teran vetrom samo sa jedne strane. »Crna čoha. Pozor!« Na palubi pripremiše nekoliko tamnih jedara. »Promenite glavno, prednje i kosničko jedro!« Za nekoliko minuta svetlo platno bilo je zamenjeno tamnim. Sada je „Svolou“ bio brod koji se nevidljiv bližio. »Kormilaru, navigaj sad prema jugozapadu južno!« „Svolou“ je polako plovio pred drugim brodom. Njegova posada okupila se na palubi. Samo Volpole se penje ponovo da posmatra. Prošlo je više od pola sata i već se hvatao mrak kada je ponovo sišao. Na njegovom licu odražavalo se potpuno zadovoljstvo. »Svi na palubu!« Ovo naređenje ustvari nije uopšte bilo potrebno, svi ljudi se već okupiše oko njega. »Momci, to je „l’Oribl“. Pazite šta ću vam reći!« Napeto iščekujući ljudi su se gurali bliže njemu. »Hoću da izbegnem borbu brod na brod. Znam da se niko od vas ne boji, ali mora biti neoštećen kad ga preuzmem. Kapetan Kajman je sam sebe lišio međunarodnog prava i potrebno je da se postupi s njime kao sa razbojnikom. Osvojićemo „l’Oribl“ na lukav način«. »Aj, aj, capt’n, tako valja!« »Sada je mlad mesec i more crno. Plovićemo pred njim samo pomoću glavnog jedra; on će svakako držati da smo u nevolji, namestiće jedra i zaustaviće se ubeđen da će uhvatiti dobar brod«. »Tako je!« zaori se jednoglasno.
166 »Pre no što dojedri, spustićemo čamce. Kormilar će ostati na „Svolou“ samo sa šest ljudi; mi ostali ćemo sići u čamce da je privučemo čakljom i dok sa leve strane bude zauzet sa brodom, sići ćemo sa krme na njegovu palubu. A sada se pripremite!« Dok je „Svolou“ ploveći lagano sekao talase, „l’Oribl“ je svojom uobičajenom brzinom jurio napred. Noć se spustila, nije se nigde primećivalo nijedno jedro i posada se osećala sasvim sigurna. Gusarski kapetan je upravo završio razgovor sa svojom zarobljenicom, bez uspeha kao uvek, i spremao se na počinak, kad odjedanput iz prilične razdaljine odjeknu slab pucanj. Začas je bio na palubi. Začu se i drugi pucanj; za njim usledi treći. »Pucnjevi u opasnosti, capt’n«, primeti dugi Tom koji se nalazio u njegovoj blizini. » Da je iza nas, bila bi to verovatno ratna varka, ali pred nama je to sasvim nemoguće. Biće svakako neka nastradala lađa bez jarbola, jer u protivnom slučaju bismo predveče zacelo opazili njena jedra. Topdžijo, raketa, tri hica!« Raketa se vinu u vazduh i hici odjeknuše prašteći. Drugi brod još uvek je davao znake opasnosti. »Približimo mu se, Tom; biće dobar lov, ništa više!« Prinese oku durbin. »Pogledaj, tamo je; ima samo jedno staro glavno jedro. Vazduh je pomalo težak, ali prijedriću da s njime porazgovorim!« Izda potrebna naređenja, jedra se spustiše, brod se okrenu i zatim zaplovi u malom odstojanju pored „Svoloa”. »Ej, kakav ste brod!« odjeknu sa druge palube. Gotovo čitava posada „l’Oribla“ se nagurala na levu stranu broda. »Krstarica Sjedinjenih Država. A tamo?« »Jedrilica Sjedinjenih Država „Svolou“, poručnik Volpole«, odjeknu umesto sa suprotne strane sa desne strane „l’Oribla“. Dobro ispaljen plotun se rasprsnu među samim gusarima, a onda četa opskurnih pojava nasrnu na njih, a oni, pošto su smatrali da je nemoguć neki nepredviđeni prepad, bili su slabo naoružani. Volpole je izvršio svoj plan. Samo je jedna jedina osoba primetila da se približava čamac, mis Admiral. Samo što je kapetan zatvorio za njom vrata, ona se ispravi
167 neverovatnim naporom uprkos lancima i priđe zidu kabine na kome je otkrila dugačak i oštar ekser. Mučila se već nekoliko noći da razbije okove i danas je njen plan toliko sazreo da je morala da ih se oslobodi. Radila je upravo punom snagom kad su odjeknula ona tri hica; zatim je čula šum od zamaha vesala koji se približavao. Šta se desilo? Nepredviđen prepad? Borba? Spas nevoljnika? Svaki ovaj događaj bio je stvoren da potpomogne njenu nameru. Pet minuta strahovitih napora oslobodiše njene ruke a s njenih nogu već se odvojiše lanci kad gore na palubi odjeknuše revolverski hici i začu se trapanje u borbi izbliza. Nije se pitala za njen uzrok; znala je da se kapetan Kajman nalazi još uvek gore. Snažnim udarom noge razbi vrata kabine i zgrabi sa zida oružje koje je visilo na njemu naokolo, toliko koliko je bilo potrebno da za svaki strani brod uputi ispitivački pogled na more. Na užetu su visila tri čamca koje iz neopreza nije bilo povučeno kada se spustio mrak. »Napadnuti«, promrmljala je, »od koga? Ha, to je kazna! „L’Oribl“ je ponovo izgubljen i sama ću udesiti kapetana. Zarobljenici im se još nisu priključili! Oslobodiću ih i zatim pobeći. Nalazimo se ispod širine Akapulka. Ako mi uspe da se neprimetno ukrcam u čamac, biću na kopnu za dva dana!« U uglu kabine nalazio se mali ručni kofer. Ona pojede pun tanjir biskvita i popi dve boce limunade, koje su se nalazile na stolu; otvori zatim tajni pretinac i izvadi blago koje sakri u kofer. Zatim se otšunja do otvora da izvidi situaciju. Razbojnici su bili napadnuti i potisnuti na stražnju palubu; morali su podleći. Ponovo se malo zavuče pod palubu, uputi se u najdonji deo broda i trže rezu sa otvora što ga je zatvarala. »Jeste li budni«, upita bivšu zarobljenu posadu „l’Oribla“. »Da, da. Šta se gore dešava?« »Gusari su napali iznenada. Vezali su vas lancima?« »Nisu«. »Trčite onda gore i izvršite svoju dužnost! Ali, stoj, ukoliko kapetan Kajman preživi ovo veče, recite mu da ga pozdravlja mis Admiral!«
168 Ona skoči, odjuri nazad u kabinu, zgrabi kofer i pope se na palubu. Stiže neprimetno do relinga. Provukla je jednu ruku između ručki kofera i htela da se spusti niz uže u čamac; neko je tada ščepa. Opazio ju je Petar Polter i zgrabio odotraga. »Stoj, momče!« povika. »Gde ćeš da ploviš sa ovim koferom? Ostani ovde još samo malo!« Nije odgovorila, ali je iz sve snage zapela da se otme, no uzalud. Nije mogla da se ponese sa njegovom džinovskom snagom. Pritegao ju je tako čvrsto da nije mogla ni da se makne i pozvao neke momke koji su je vezali. Gusarskog kapetana je iznenadio neočekivani prepad, ali se i pored toga brao snašao. »Ovamo k meni!« povikao je skočivši do glavne katarke da za sebe i svoje osigura čvrst položaj. Potčinjeni poslušaše njegov poziv. »Onaj ko nosi oružje treba da se odupre; ostali kroz stražnji otvor po sekire za napad!« Bio je to jedini spasonosni izlaz koga su nalagale njegove reči. Dok je nekolicina snabdevena slučajno oružjem srnula neprijatelju u susret, ostali požuriše dole i vratiše se za tren oka naoružani noževima i sekirama da napadnu neprijateljski brod. Pa iako je prvi juriš iziskivao žrtve, razbojnici su brojčano bili mnogo nadmoćniji od posade „Svoloa”, pa se razvila borba koja je bila tim strašnija što nisu mogle da se uoče njene pojedinosti a ni pozornica. »Ovamo baklje!« urlao je Kajman. I to naređenje izvršiše. Ali samo što se razli blesak svetla nad krvavom scenom, kapetan se trže kao da je ugledao avet. Da li je moguće? Pred njime, držeći tomahavku u desnoj ruci i u levoj nož za skalpiranje, isprečio se Vinetu, apač, a pored njega se lepršala DedliGanova kosa kao griva. »Bela zmija će koristiti svoj otrov«, uskliknu onaj prvi, baci ustranu sve koji su mu stajali na putu i zgrabi gusara za grkljan. Ovaj htede da odbije neprijatelja ali mu ne uspe; takođe ga i kolonel uhvati i u tren oka su teški lanci obavijali njegove ruke.
169 Prepad savlada gusare kao zbrkan, jeziv san; iznenađenje uzapti njihove snage, a slučaj njihovog vođe oduze im čvrstinu kao i poslednji ostatak hrabrosti. U tom trenutku otvori se otvor i izbaci zarobljenu posadu „l’Oribla“. Prvi koga je prednji od ovih ljudi ugledao, bio je poručnik Jener. »Ura, poručnik Jener, ura, na lupeže!« vikao je. Svaki zgrabi od porazbacanog oružja šta mu dopade ruku; razbojnici upadoše među dva ubojna reda i bili su izgubljeni. Dva čoveka su stajali leđa uz leđa, upravo među njima; ko bi im se suviše približio, platio je to životom. Bili su to okrenuti tostovi Hamerdul i Holbers. Tada poslednji pomeri glavu ustranu da bi drug mogao da ga razume. »Diku, ako misliš da se tamo nalazi lopov, onaj Petar Vulf, nemam ništa protiv«. »Petar — gadno ime, ne mogu nikad da ga izgovorim. Gde?« »Tamo pored hickory drveta, koje ovi čudni ljudi nazivaju katarka«. »Katarka ili ne, svejedno. Dođi, stari medvede, uhvatićemo ga živog!« I još jedan je primetio Letrijea, naime kormilar Petar Polter. Odložio je nož, revolver i sekiru za napad i uhvatio ručnu špizu koja mu je određenije služila. Svaki udarac oborio bi jednog čoveka. I tamo je boreći se prodro u gusto zbijenu gomilu razbojnika, kad primeti Letrijea. Sledećeg trenutka već iskrsnu pred njim. »Mille tonnerre, Mark! Poznaješ li me, ugursuze?« uskliknu. Čovek spusti mišku koju je podigao i preblede kao krpaj prepoznao je protivnika kome ni delom blizu nije bio dorastao. »Hajde ovamo, moj momče, očitaću ti svoje!« Uhvati ga za perčin i bokove, povuče uvis i baci ga tako snažno na stražnji jarbol oko koga je sada besnela borba prsa o prsa, tako da glasno prasnu i on se kao smrvljen i razmrskan skljoka na zemlju. Oba lovca prekasno naiđoše. Sad su gusari najzad uvideli da za njih ne postoji više nikakva nada i predadoše oružje, mada time nisu stekli pravo da traže milost.
170 Višeglasno ura zaori se palubom; „Svolou“ odgovori sa tri topovska hica; on je opravdao svoj glas i svojim dosadašnjim častima dodao je još jednu novu, veću.
171 10. U HOBEKENU ilo je to opet u Hobekenu kod majke Dod. Dobra, čestita žena bila je još uvek ona stara; promenila se samo utoliko što je njena krupna pojava narasla još nekoliko milimetara u prečniku. Bilo je već kasno popodne i priličan broj gostiju se sakupio. Opšti razgovor kretao se oko političkih i ratnih novosti dana. Sreća koja je služila dosada baronima robova upadljivo verno i naklono, najzad ih napusti. Svaki uspeh na ratištu pozdravljen je sa velikom radošću onih čije mišljenje se slagalo istovremeno sa humanom i delotvornom politikom predsednika Abrahama Linkolna. Tada su se vrata otvorila; ušlo je nekoliko moreplovaca koji su sasvim očigledno bili radosno uzbuđeni. »Ej, ljudi, želite li da čujete šta je novo?« upita jadan od njih i da bi na sebe privukao pažnju, udari teškom pesnicom o prvi sto da je sve pucalo. »Šta je —? Šta treba da je —? Šta se desilo —? Hajde, pričaj!« orilo se sa svih strana. »Šta se događa ili bolje reći šta se dogodilo?« »E pa, šta bi drugo nego pomorska bitka, jedna borba kojoj nema slične«. »Pomorska bitka — borba —? gde — kako — kada — između koga?« »Gde — na visini Čarlstona. Kako? — đavolski odvažno. Kada? — tačan dan mi nije poznat, ali svakako vrlo skoro. A između koga? — pogodite!« »Između nas i pobunjenika!« uskliknu jedan. Svi prasnuše u smeh. Došljak im se nasmeja i povika: »Gle, kako si pametan i razborit momak, pogodio si odmah nešto tako zamršeno. Da se to odigralo besumnje između nas i Juga, to je tako jasno kao što su dva i dva četiri; međutim, kako se zovu brodovi, e, tvoja pamet to neće tako brzo dokučiti!« B
172 »Koji su? Kako se zovu i ko je pobedio?« burno zabruja. »Šta je brod probijač „Florida“...« »Je li to „Florida“?« prekinu ga majka Dod probijajući svojim gojaznim rukama put kroz goste kako bi stigla u neposrednu blizinu izvestioca. »„Florida“ je najnoviji, najveći i najsnažniji brod Juga i navodno neodoljiv sa svojim đavoljim kljunom; građen je od čistog gvožđa. Ko bi se osmelio da napadne ovog Levijatana?« »Hm, ko? Jedan mali poručnik sa isto tako malim brodom koji je uz to samo jedrilica, koji je plovio oko rta Horn dok se nije umorio. Mislim „Svolou“, poručnika Volpolea«. »„Svolou“! — poručnik Volpole —? Ne može biti! Protiv „Floride“ ne može ništa da učini ni deset brodova a kamo li da takvoj jedrilici padne na um da takvu neman... « »Stop!« tu majka Dod prekinu govornikove reči. »Prestani da govoriš o svojoj jedrilici u koju se ništa ne razumeš! Poznajem „Svolou“, a i Volpolea koji vredi više nego svih tvojih deset bojnih brodova zajedno. Ali .,Svolou“ se nalazi u vodama Kalifornije, a?« »Nalazio se, nalazio, ali je dobio naređenje da oplovi oko rta za Njujork. Mora da je to proklet brod; ta svi ste čuli besumnje priču o „l’Oriblu“ koga je kapetan Kajman oteo iz sidrišta u San Francisku i koji je Volpole tako divno ponovo osvojio. Otada su oba broda „Svolou“ i „l’Oribl“ bili zajedno, plovili su sa juga gore, pored Brazilije i sve do visine Čarlstona, gde su naišli na „Floridu“ koja je odmah pošla u poteru za njima. Volpole je komandovao sa obe jedrilice; izveo je „l’Oribl“ na daleku pučinu tobože kao da beži a „Svolou“ je skinuo motke i okrižnice na jarbolu pored jedara, tako da je izgledalo kao da su ga udesili oluja i bura do te mere da zapinje i da „Floridi“ mora pasti u ruke«. »Da, taj Volpole je đavo od čoveka!« primeti majka Dod. »Dalje, dalje!« »Brod probijač je zaista dopustio da ga zavaraju i sledio je „Svolou“ sve do blekfolskih sprudova gde se nasukao. Volpole tek sada diže motke i okrižice na jarbolu, razape jedra, pozva „l’Oribl“ i poče da bombarduje bespomoćnog gorostasa koga tako sasvim dokrajči. Jedan od prvih pucnjeva oduze mu kormilo; nasta čak hvatanje broda
173 čakljom što je bilo naročito krvavo; ipak „Florida“ je potopljena na dno, a ostala dva broda su već na putu i mogu tu svaki čas da se ukotve«. »Gotovo neverovatno! Gde si čuo tu novost?« »Čuo sam je u admiralitetu gde bih je, dakako, mogao ranije saznati, da pobunjenici nisu uništili telegrafe«. »U admiralitetu? Onda je tačna i od sveg srca mi je drago što je bednom Jeneru sa „l’Oribla“ uspelo na taj način da tako uspešno poravna škrbotinu koju mu je naneo kapetan Kajman«. »Da, to je vest koja veseli srce i diže duh«, primeti gazdarica. »Čujte momci, otvoriću vam burence besplatnog piva, pijte kolikogod vam je volja u zdravlje Sjedinjenih Država, predsednika, „Svoloa”, i — i — i--« »U zdravlje majke Dod!« povika jedan dižući čašu. »Živela, vivat majka Dod!« odgovori iz svih uglova. »Živela, majka Dod, vivat, stara šalupo!« zatutnja sada bas na otvorenim vratima. Svi se okrenuše prema čoveku koji je imao tako neobično jako grlo. Ali samo što ga krčmarica ugleda, potrči prema njemu sa pokličem najradosnijeg iznenađenja. »Petre, Petre Polteru, hiljadu puta dobrodošao u Hoboken! Odakle dolaziš, stari dečko? Sa zapada?« »Da, hiljadu puta dobrodošao u Hobokenu«, odgovori on. »Dođi, moram opet da te jedanput stisnem u svojim rukama; poljubi me! Halte — la, heigh — day, hej, vi ljudi, pustite me da prođem! Dođi ovamo na moje grudi, mon bijou!« Baci ustranu kao pljevu one koji su mu preprečili put, obuhvati krčmaricu oko širokog struka, podiže je prema sebi i, pored njene težine, na njene usne pritisnu poljubac koji cmoknu. I pored mnogobrojnih svedoka podnosila je ovo milovanje tako mirno kao da je nešto gotovo obično i razumljivo samo po sebi; zatim ponovi pitanje koje je već jedanput izgovorila; odakle dolazi. »Odakle? E pa odakle bi nego sa „Svoloa” oko rta Horn!« »Sa „Svoloa”, odzvanja sa svih usana. »Da, ako se slažete, ljudi«.
174 »I vi ste tako učestvovali protiv „Floride“?« »To se razume! Ili zar mislite možda da se Petar Polter iz Langendorfa plaši „Floride“?« »Pričajte, masteru, pričajte! Šta ste vi na brodu? Nalazi li se brod već ovde ili...« »Stop! Pitanja vam lete iz usta kao da jodlate poput mornarića kad dobije batine. Odmotaću vam svoje uže po utvrđenom redu. Ja sam Petar Polter iz Langendorfa, glavni vođa palube na ratnom brodu njegovog engleskog veličanstva „Nelsonu“, zatim kormilar na jedrilici Sjedinjenih Država „Svolou“, zatim nemački policijski potporučnik u preriji, zatim opet kormilar par honneur na „Svolou” a sada sam...« »Dobro, dobro, Petre«, prekinu ga brzo majka Dod, »o tom ima vremena i posle; pre svega sada moja pitanja; ona su važnija od ostalih. Šta je sa svim tim ljudima koji su bili s tobom? Gde se sada nalaze? Šta je bilo sa Timeom, Hajnrihom Mertensom i Petrom Volfom? Šta je sa „l’Oribl“ i kapetanom Kajmanom? Mislim, tražili ste ga na zapadu a čula sam da ga je „Svolou“ uhvatio na moru! Jeste li naišli na Dedli-Gana ili kako se zvao i da li je to bio pravi stric? Kako je sa policajcem? I u kome kraju ste ustvari... ?« »Hoćeš li skoro završiti, stara«, uskliknu kormilar smejući se, »ili si još suviše pri dahu da na taj način nagvaždaš još nekoliko sati? Donesi pun krčag i pre toga nećeš dobiti nikakav odgovor! Ali pre toga hoću da ispričam ovim džentlmenima priču o „Floridi“. Ostalo nije za svakoga, o tome ćeš čuti unutra u drugoj sobi«. »Nećeš dobiti ni kapljice, dok ne doznam bar malčice od onoga što me zanima!« »Kako si znatiželjna! Ta pitaj još jedanput, ali posebno i kratko!« »Time? Gde je?« »Na „Svolou“«. »Na „Svolou“«. »Kapetan Kajman?« »Na „Svolou“, zarobljen«. »Otrovni Mark?« »Isto tako«. »Stric Dedli-Gan?« »I on je tamo«.
175 »Poručnik Volpole?« »Takođe, ali ranjen«. »Ranjen? Bože moj, nadam se, nije...« »Tandarabroć! Nekoliko ožiljaka, to je sve; moraće neko vreme na odsustvo. Bilo je pomalo vruće na „Floridi“, a tamo u prokletoj preriji morali smo ipak da podnesemo i druge stvari. Na primer, moj konj, mrcina, bio je pravi demon od đavoljeg zmaja i ni danas još ne mogu da kažem da li sam jašući izgubio čitavu hrpu kostiju. Ali, htela si da pitaš!« »Gde je „Svolou“?« »Krstari po prkosnom vetru napolju ispred kopna; Forster upravlja kormilom. Za to vreme kapetan je pošao sa mnom na parobrod ovamo, da se javi na raport, a ja ga dotle čekam ovde«. »Ti ga čekaš? Ovde kod mene? Znači on će doći ovamo?« »Razume se! Pošten moreplovac kao prvo navraća majci Dod ako se usidri u Njujorku. A za sat će „Svolou“ zaploviti u luku i ovamo će doći i ostali, Pit Holbers —« »Pit Holb... « »Dik Hamerdul —« »Dik Hamerd... « »Kolonel Dedli-Gan —« »Kolonel Dedli-Gan... « »Time, Treskov, mali Ben Kaning, Vinetu, apač i —« »Vinetu, a...« Imena dobroj majci Dod zapeše u grlu, toliko je bila iznenađena što će u svojoj kući videti tako neobično društvo. Ali odjedanput se seti svoje dužnosti krčmarice. »— pač«, nastavi zato svojim usklikom. »Ali ovde stojim i lenstvujem a za sat treba da poslužim gospodu! Zurim, letim, idem, Petre, da se pripremim za njihov dolazak. Za to vreme ispričaj ovim ljudima priču o „Floridi“ koju ste potopili na dno!« »Da, hoću, ali se brini da mi je krčag stalno pun; jer pomorska bitka i u priči treba da se pokvasi«. »Ne bojte se, kormilaru«, tešili su ga ostali mi ćemo vam pomoći dok zalivate!«
176 »Dobro, lepo! Pazite dakle, ljudi, kako se desilo sa „Floridom“; odavno smo već ostavili za sobom ekvator i docnije Antile, oplovili smo oko prsta Floride i približavali se Čarlstonu. Razume se, držali smo se što dalje na pučini pošto Čarlston pripada južnim državama koje šalju daleko svoje gusarske brodove i krstarice da uhvate svakog poštenog severnjaka«. »Je li bio sa vama i „l’Oribl“«. »Razume se. Sledio je od početka našu prugu, zbog čega smo morali stalno da plovimo sa pola jedara pošto smo plovili bolje. Tako smo srećno i neprimećeno napredovali i najzad ostavili za sobom čarlston, zbog čega smo se opet više držali uz kopno«. »Tu ste naišli na „Floridu“?« »Čekaj, žutokljunče! Stojimo tako jedno jutro na krmi — treba naime da znate da mi je capt’n ustupio mesto kormilara par honneur kao što sam vam već prethodno rekao — i mislim upravo na majku Dod i kako će se radovati ako mi se još jedanput pruži prilika da se sam nađem kod nje; jedrimo nešto malo napred dok „l’Oribl“ punim jedrima sledi za nama, u tom trenutku povika čovek sa osmatračnice: „Dim severoistok-istok“. Možete zamisliti da smo se svi odmah našli na palubi, pošto se sa parobrodom koji nosi neprijateljsku zastavu ne treba šaliti. Kapetan se takođe začas nađe gore na prednjoj katarci i izvadi durbin; onda zatrese glavom, siđe ponovo i naredi da se podveže jedno jedro kako bi se „l’Oribl“ približio da se sa njime možemo sporazumeti. Pošto to učiniše, on povika na suprotnu stranu: »Jeste li videli parobrod, poručniče?« »Da, gospodine!« »Kakav može biti?« »Ne znam«, odgovori poručnik Jener, »brod nema ni trupa ni katarke; ponire duboko, veoma duboko, sire«. »Biće da je jedan od brodova probijača južnih država«. »Želite li da mu se maknete s puta?« »Učiniću ono što vi činite«. »Dobro; pogledajmo malo ovog čoveka!« »Well, gospodine; ali mi smo deset puta slabiji«. »Slabiji, ali brži. Ko komanduje?«
177 »Vi«. »Hvala. Pustićemo ga blizu; ako razvije neprijateljsku zastavu, izmicaćete polako pred njim na pučinu; brinuću se da se drži mene i odvešću ga na pesak. Zatim ćete vi doći i udesiti tako da oseti vaše metke!« »Well, well! Još nešto?« »Ništa!« Iza toga smo podigli velika jedra, skinuli zajedno sa motkama i okrižice na jarbolu tako da izgleda kao da smo u buri na moru pretrpeli štetu i ne možemo da se maknemo s mesta, pa čekamo da nam se približi toliko da ga možemo gađati. Daje znak da se digne zastava; ističemo zvezde i pruge, a on razvija dronjke južnih država. Bio je to novi brod probijač „Florida“ sa dvostrukim oklopom i šiljatim kljunom koji može da potopi najbolju fregatu?« »Osmelili ste se i na njega da navalite?« »Oh, ja sam Petar Polter iz Langendorfa i tukao sam se sa lupežima Ogelalasima. Zašto bih se onda bojao takve limene kante? Dobar drveni brod je bolji od ovakve gvožđarije od koje ne možeš da odsečeš ni običnu čačkalicu. Tako kaže i naš admiral Faragot. Poziva nas, dakle, da se predamo, ali mi se samo smejemo i izmičemo se kao strela pod njegovim mecima. On skreće da nas stigne i da nam zabije kljun u drvo; okrećemo kormilo i uklanjamo se; gvožđarija ponovo okreće; držim se daleko od nje i tako se to nastavlja okrećući i izmičući dok se ona ne zagrija i ne zaboravi na svoju mudrost. Njena zrna nisu nas oštetila; pala su iznad naših glava; ona je nasuprot sledila nepromišljeno do blizu obale i tu se nasukala na peščani sprud pored koga smo mi šmugnuli pošto nismo tako duboko zaplovili«. »Bravo, hej: Živeo „Svolou“!« »Da, živeo, momci, pijte!« Pošto sam popi jedinstven gutljaj koji otkri dno krčaga, produži: »Pođosmo sada na njegovu faru i dok se njegova posada nalazi u prostoru pod morskom površinom izbacujemo njegovo kormilo, tako da je potpuno propao. Stiže i „l’Oribl“, „Florida“ ne može da se brani, tarući se u pesku ona se ranjava, voda prodire u nju; potpomažemo još — ona spušta zastavu. Mora da se preda; primamo njene ljude na
178 naš brod i samo što se to desilo, ona se naginje na bok i talasi je proždiru«. »Eh, tako i treba! Tri puta živeo „Svolou“!« »Hvala vam, momci, ali ne zaboravite „l’Oribl“, i on je učinio svoje«. »Lepo. Živeo „l’Oribl“, kucnite se!« Kucnuše se krčazima. U tom trenutku odjeknu napolju pozdravni pucanj kao znak da je neki brod uplovio u luku; odmah zatim se začu brujanje mnogih glasova i trčanje ulicom kao da se pripremaju neki vanredni događaji. Petar Polter se diže, priđe prozoru i otvori ga. »Hej, čoveče, zašto trčite?« upita nekoga koji je jureći prolazio i uhvati ga za ruku. »Radosna vest, masteru. „Svolou“ koji se tako krasno sudario sa „Floridom“ stiže upravo u luku. Svi brodovi su razvili zastave i zastavice, hrabrom kapetanu odaju počast i svi žure da vide iskrcavanje«. »Hvala, masteru!« Zalupi prozor i okrenuvši se opazi da su mnogi gosti kad su čuli tu vest napustili svoja mesta, pa čak zaboravili i besplatno pivo, da prisustvuju pristajanju slavnog šonera. »Zurite samo«, smejao se, »nećete baš mnogo videti. Kapetan se već nalazi na kopnu, a oni koji se iskrcavaju nisu nikakvi pravi mornari, mada su u svemu učestvovali da je sve pucalo. Ja ostajem kod svoje majke Dod gde moram da sačekam mr. Volpola«. Prođe ipak prilično vremena dok ne stiže onaj koga je očekivao i on još nije ni zatvorio vrata kada su se već bližili kući bučno klicanje i povici. Gomila naroda nagrnu iz luke, napred su koračali ljudi koji su se iskrcali sa „Svoloa”. Uđoše u sobu odmah iza Volpola i narod navali za junakom smele pomorske bitke, tako da soba više uopšte nije mogla da primi goste. Odvažna krčmarica koja je za to vreme izvršila pripreme, brzo se snađe. Otvori počasnu sobu, rupi unutra sa ljudima koje su dočekali i onda zatvori vrata prepuštajući posluzi da posluži ostale. »Welcome, gospodine!« pozdravila je Volpola koji joj kao stari poznanik blagonaklono pruži ruku.
179 I ostale je pozdravila stisnuvši im srdačno ruke. Morali su da sednu i trebali su samo da zagrabe, tako se promišljeno za to kratko vreme vodila briga o svemu šta je vredno da se poželi. »Majko Dod, ti si ipak najbolja brigantina51 kojoj sam dojedrio u naručje!« uskliknu kormilar. »U onoj bednoj preriji nije bilo ničeg drugog do mesa, baruta i crvenokožaca. I na moru je bilo oskudno, pošto smo ukrcali isuviše gladnih stomaka; kod tebe ipak čovek jede i pije kao kod velikog mogula ili kako se već zove bitanga, pa iako ću se tu ukotviti samo jednu nedelju, slobodno me obesite ako već nisam dobio trbušinu kao ovaj gojazni master Hamerdul«. »Gojazan ili ne, svejedno«, odgovori ovaj obilno grabeći, »samo da je dobar zalogaj među zubima. Meni je to potrebnije nego svima vama, jer otkako sam u San Francisku morao da ostavim svoju staru, dobru kobilu, nestalo mi je svo salo zbog čežnje za dragom mrcinom. Nije li tako, Pite Holbersu, stari medvede?« »Ako misliš, Diku da ti je žao kobile, nemam ništa protiv. Desilo se i meni tako zbog moje životinje. Kako je s tobom, Ben Kaning?« »Sa mnom? Gde se moj konj denu, svejedno mi je, Hi-hi-hi, glavno je da mi se sviđa kod majke Dod«. »Tako valja«, odobri mu krčmarica, »grabite koliko i dokle želite. Ali ne zaboravi ono što si obećao, Petre!« »Šta?« »Da si hteo da pričaš«. »A tako! E, ako marljivo ukopčaš, nekoliko reči neće mi više ništa značiti«. Dok je žvaćući iznosio pustolovine koje je doživeo, Vinetu je sedeo na svom mestu i mašio se veoma umereno jela belaca na koje nije bio navikao. Vina se uopšte ne dotače. Znao je da je »ognjena voda« najgori neprijatelj njegovog naroda; zato ju je mrzio i prezirao. Njegova pažnja beše usredsređena na živi razgovor koji su ostali vodili u onom poluglasnom tonu koji je uvek znak da je značajan predmet razgovora. »Kako je bilo u admiralitetu?« upita Dedli-Gan poručnika. 51 Jedrilica sa dve katarke.
180 »Dobro, kako sam i očekivao«, odgovori čovek čija je jedna ruka bila u zavoju, a ostali su ispoljavali znake da su ranjeni na razne načine. »Unapređen u čin kapetana i pušten na dopust do potpunog ozdravljenja«. »Šta će biti sa „Svolou“?« »Trpeo je i sad će na oporavak u suve dokove«. »A naši zarobljenici?« »Odmeriće im se po zasluzi«. »To znači?« »Biće obešeni; gusari nemaju šta drugo da očekuju«. »Gusari? Ovaj Kamen tvrdi ipak da je oteo „l’Oribl“ samo za to da pljačka za južne države. Neće mu to pomoći?« »Ne, pošto nema dozvole za opremanje gusarskog broda. A kada bi je i imao, on je ipak samo kapetan Kajman koji će biti obešen zbog ranije trgovine robljem i gusarenja kojim se usput bavio?« »A mis Admiral?« »Biće takođe obešena, na to možete računati«. »I svi zarobljenici koji su pomogli da otmu „l’Oribl“ i zatim kad smo ga zakačili čakljom, izvukli glave, doživeće verovatno istu smrt, pošto ih treba smatrati gusarima. Neće besumnje biti sa svojom sudbinom tako zadovoljni kao vi sa vešću admiraliteta koju vam prenosim«. »Dobru vest?« »Veoma dobru. Prvo, velika svota koju smo našli kod »mis Admiral« i sa kojom je htela da pobegne, smatraće se nagradom koja pripada nama. Drugo, treba da se podeli veoma visoka nagrada zato što smo kapetanu Kajmanu ponovo oduzeli „l’Oribl“. A treće, primićemo značajne novčane nagrade za našu pobedu nad „Floridom“. Ona se sad nalazi istina na dnu, ali će je docnije izvući na površinu. Ovaj novac podelićemo između sebe i tom prilikom će na svaku osobu otpasti toliko, da —« »Na mene ne«, prekinu ga Dedli-Gan. »Zašto ne?« »Jer ne primam nikakav novac koji mi ne pripada«. »Ali vi ste ga zaslužili!«
181 »Ne. Bio sam na vašem brodu samo gost; novčane nagrade pripadaju posadi«. »Niste bili gost već saborac i imate, dakle, u tom udela«. »Možda; neću ipak ništa da uzmem. Oduzeo sam kapetanu Kajmanu ponovo založnice koje je ukrao u mojem hajdspotu. Jednu je doduše već prodao, ali je od toga otuđio samo malo; prema tome, potpuno mi je udovoljeno. Vinetu neće ništa prihvatiti; a s obzirom na moje čestite trapere ni njima neće pasti na um da vaše mornare liše novčanih nagrada. Naprotiv, treba samo vama i njima da zahvalimo što smo svoj novac opet dobili. Recite, Dik Hamerdule, želite li da primite novac?« »Želim li ili ne, svejedno, neću da ga primim«, odgovori debeljko. »Šta ti misliš na to Pite Holbersu, stari medvede?« Dugonja odgovori ravnodušno: »Ako misliš Dik da ga ne primim, nemam ništa protiv. Niko ga od nas neće uopšte primiti. A ako hoće da vam ga nametnu silom, moj deo pripašće Petru Polteru pa bilo jedino zbog toga da bih potakao njegovu volju da nam jedanput ponovo dođe na zapad. Veoma me raduje kada ga vidim na konju«. »Pustite me na miru s vašim konjima!« povika kormilar. »Radije neka me stucaju u prah i neka naprave od mene brodski dvopek pre no što ponovo sednem na takvu zver kakva je bila kasač na kome sam prošli put stigao do vas. To je sve što ću vam reći, pošto ono što bih još mogao reći je bolje da ostane tajna — tako sam se mučno osećao«. »Nije ti ni potrebno da ponovo izigravaš čoveka sa zapada«, reče Volpole. »U admiralitetu sam pomenuo šta treba da tebi zahvalimo i kako si se čestito držao. Setiće te se i kada bude prvo slobodno mesto poveriće ti službu sa kojom ćeš se ponositi!« »Je li to istina? Zaista? Setili ste me se kod visokih džentlmena?« »Da«. »I oni žele da mi dodele takvo mesto?« »Obećano mi je sasvim sigurno«. »Hvala, gospodine, hvala vam! Biću brzo unapređen! Iju-ju, živeo, živeo! Petar Polter... «
182 »Zašto vičeš tako glasno, stari morski kurjače?« prekinu ga krčmarica koja se upravo pojavila na vratima. »Još pitaš?« odgovori on. »Ako sam morski kurjak, onda moram da urlam! Postoje za to i ozbiljni razlozi. Znaš li stara majko Dod, za svoje zasluge treba da postanem admiral!« »Admiral?« nasmeja se ona. »Rado to verujem, pošto si za to sposoban i želim ti to od sveg srca. Ali kako je sa tvojim novim pozivom sa kojim se toliko ponosiš i kome si odan svom dušom?« »Novo zvanje? Kakvo?« »Čovek sa zapada, trkač u šumi, lovac na dabrove — —« »Šuti! Ni reči više ako ne želiš da me upropastiš! Ako uzjašem konja ne znam nikada kuda će da potrči. Ako, naprotiv, stojim na daskama dobrog broda, pravac mi je tačno poznat i ne mogu da padnem iz sedla. Dakle, čovek sa zapada amo, čovek sa zapada tamo, našao sam u tome što sam tražio i ostaću stari morski kurjak što sam oduvek i bio!«... Spustilo se veče i pomišljali su da se odmore. Majka Dod je pripremila svoje najbolje sobe. Dedli-Gan je šetao još neko vreme sa svojim nećakom u bašti koja je pripadala krčmi majke Dod. Upravo je rekao: »Dugo sam oklevao, ali kako sam već ipak stigao ovamo na istok, neka bude: otpratiću te preko«. »I ostaješ zauvek s nama, dragi striče?« Kolonel zatrese lagano glavom. »Onog koga se prerija jedanput dočepa nikada ga više ne pušta. Ostaću neko vreme na drugoj strani i onda ću se ponovo vratiti svojim traperima. Savana nam pruža beskrajan prostor da živimo u njemu slobodno, u njoj ima za nas dovoljno mesta i posle smrti!« Oba su stigli upravo do jednog ugla u bašti u kome su se dizale visoke lipe gustog lišća kad primetiše jednu pojavu koja je opružena ležala u travi. »Ko je to?« zapita Dedli-Gan. Prišli su bliže. »Ko je to?« upita Time.
183 Pojava razgrnu pokrivač kojim je bila obavijena i diže se. Bio je to Vinetu. »Vigvam u kome spavaju moja bela braća veoma je lep, ali sin prerije voli slobodan vazduh i sjaj zvezda. Apač će se odmarati u strucima trave i pokrivaće se oblacima neba kako to čine deca njegova naroda od svoje prve mladosti. Howgh!«... — Kraj —
184 225 1 ') Brig — brod sa dvije katarke i povišenim stražnjim jarbolom. 2 x) Brandythiner — razvodnjivač ralcije. 3 ) Legg'ins (legins) — visoki nazuvci za konjanike. 4 x) Brandythiner — razvodnjivač ralcije. 5 ) Legg'ins (legins) — visoki nazuvci za konjanike. 6 1) Pshaw (Pšo) — koješta. 7 ) Lacka — đay (lak dej) — srećnog li dana! 8 Hide — spot (Hajd spot) — skroviite, tajno logorište. 9 J) Oh moja dobra eepidlako. 10 ) Dobro. ;) Jao, stari prijatelju. 11 *) Gutter (gater) — rasekline. 12 ) At length (et lengt) — najzad. 13 ) Heavens (hevens) — doista. 7 — Kapetan Kajman Crvenoikošci. -’) Caches fr — surovište. 14 sa palube „Svoloa” odjeknu hitac. Približavn se gotovo basnoslovnom brzinom. Ispred njegove prečnice širila je svoja pozlaćena šiljasta krila modra lasta vica isečena od drveta. Sada se ime na zvezdi nij(> moglo da raspozna. Brzi povetarac punio je njegov.i
185 teška jedra. Nagnut nastranu tako da su vršci njegovih okrajaka gotovo đodirivali vodu, dojuri sa takvom ljupkošću koja je njegovom imenu ukazivala svaku čast. Sada se njegovo prednje trouglasto jedro nalazilo gotovo u istoj širini sa ozvezdanom zastavom na broclii 15 ) T. j. biće po’topljen.