Pun dzep razi-A.J.-Cronin

A. DŽ. KRONIN PUN DŽEP RAŽI Naslov originala: A. J. C r o n i n A POCKETFUL OF RYE Copyright © 1969 by A. J. Cronin Prevela s engleskog: LJERKA RADOVIC

I Hitno pismo stiglo je kasno po podne. Stajao sam mirno sa glavnom sestrom Miler na terasi klinike, praveći se istinski zainteresovan, dok su se deca smeštala u velika zelena kola koja je trebalo da ih odvezu preko brda Ehberg, prelazom do Bazela i vrate ih čarter avionom u Leds. U toku šest nedelja njihovog boravka kiša je sasvim retko padala, a mali prčići izgledali su dobro i punački, načičkali se na otvoreni prozor sa strane da bi doviknuli » aufwiedersehn «1, dok su neki od njih usvojili i nešto »Schweitzer Deutch «2. Mahali su papirnattm švajcarskim zastavicama, koje im je glavna sestra uvek davala sa tablom domaće mlečne čokolade. Dok su se kotrljali putem, deca počeše cda pevaju »Lili Marlen«. I to su tu naučili, svirajući neprestano slaru izgrebanu ploču u sobi za igranje. 1 Do viđenja, nem. prim. prev. 2 Nemački švajcarski prim, prev. — Pa, to je poslednja letnja grupa, sestro — primetih odsutnim glasom, dok su kola nestajala iza ivice omorike. — Nisu to bili rđavi prčići. — A c h, H e r r D o k t o r3 — ona podiže prekorno prsi, ali s puno Ijubavi. — Zašto uvek morate upotrebiti tu reč. Prčići. Ovi poslednji su bila dobra deca, a za mene je jedno dobo dete delo božje. 3 Ah, gospodine doktore, nem. prim. prev. — Ali, sestro, — požurih da joj objasnim — prča je samo reč od milja. U Britaniji Ijudi iz najviših društvenih krugova r.azivaju svoju decu prčićima. — Ach, so.4' Da li ozbiljno tako mislite? 3 Ah, tako, nem. prim. prev.

— Uveravam vas. — Tako! To je izraz Ijubavi iz milja. Engleski idiom za Ijude dobrog roda? — Da, baš tako. Njene blage sive oči odobravale su mi popustljivo. Hilda Miler je bila malena debela žena, šezdesetih godina, građe kasno viktorijanske, sa izrazitim poprsjem. Oštra seda kosa provirivala joj je iz bele kapice pričvršćene vrpcom, a nežne nausnice bile su diskrefno napuderisane. Obučena do peta u bezobličnu belu haljinu na kakve su kantonalne nudilje bile osuđene, bila je pravi predstavnik švajcarskog elementa. Korektna, neduhovita, neizrecivo dosadna, i mada nije bila u običnom smislu reči, snob, bila je prožeta poštovanjem prema položaju, što je svojstveno Nemcima. Ali sposobna i marljiva, radila je po petnaest časova dnevno, nadoknađujući nedostatak personala u odeljenju i kuhinji, hraneći me kao što nikad nisam bio hranjen u svojoj karijeri, — Sasvim se slažem što objašnjavate takve idiome, Herr Doktor KaroI. Vi ste osoba koja zna te stvari, a i sami potičete iz hochgeborne.5 5 Visoko rođeni, nem. prim. prev. — Milo mi je, sestro. Kazaću vam sve idiome koje znam. Oh, pažljivo, vi klovne, ne idi predaleko. Dobacih joj osmeh, prepun šarma. U svakoj instiluciji prvo životno pravilo je složiti se sa glavnom sestrona. A pošto mi je nebo odredilo da stignem još pre sedam meseci, smišljeno sam uticao na Hildu, podilazeći joj duhovitim izmišljotinama, da bih ojačao i svoju maštu o postojanju nekoliko svojih plemenitih predaka. I tako je sada taj zmaj koji izdiše plameni oganj, taj veteran noćnih sudova, ta hipokrifska sveštenica u beloj odeći, bila potpuno moja ili sam ja, bolje rečeno, bio njen — njen svetlih očiju Junge 6.Mladić, nem. prim. prev. — Sada imamo pauzu šest nedelja — primeti ona. — Vi ćete nastaviti svoje postdiplomske studije u Ciriškoj kantonskoi bolnici? — Odlaziću tamo barem jedanput, dvaput nedeljno, — složih se zamišljeno. — Počinjem sa odlascima u utorak. — Ah, dobro je imati mladog, revnosnog obrazovanog doktora. Naš poslednji Herr Doktor bio je ... — ona odmahnu glavom »ein schrlnker. 7 Pijanac, nem. prim. prev.

— Das war nicht gut fur Sie8 — odgovorih, demonstrirajući svoj napredak u nemačkom dijalektu. 8 To nije bilo dobro za vas, nem. prim. prev. — Nein, aber das ist ein Problem fur Seine neue F r a u.9 — Odredbama klinike bilo je neopozivo određeno da se na rad ne primaju oženjeni lekari. Pogledala je na sat koji joj se klatio na grudima. — Ali sada moram da se pobrinem za vaš čaj. — Odlazeći, ona me vragolasto pogleda. — Možda volite one kolače koje specijalno pravim za vas? 9Ne, ali to je problem za njegovu novu ženu, nem. prim. prev. — Sestro, vi ste pravi san i vi ... vi ste san snova. Ona se nasmeja, nerazdragana, samo zadovoljna. — San snova? To je dobro? — To je najbolje. Kad je otišla, odjednom se naljutih na samog sebe. Na svoj sopstveni način, ona je bila Ijubazna i pristojna. A zar ja ne treba da zahvalim svojoj srećnoj zvezdi što sam ovde! Na sigurnom mestu, posle osam godina potucanja po najgorim mestima vršeći opštu praksu. Kad sam diplomirao na Vinton univerzitetu otišao sam na putovanje u Australiju kao brodski lekar na jednom teretnom brodu, a onda se vratio potpuno spreman za jedno brzo putovanje u Harli Strit. Posle kratkog vremena pokazala se finansijska i profesionalna vrednost jedne škotske diplome nižeg stepena. Ko će da vas želi, sa đubretom povrtnjaka na čizmama, i kašom koja vam je još prilepljena za njušku? Prvo sam radio kao lekar u nekoliko mesta. U severnom delu Skotske radio sam sa jednim sentimenfalnim članom klana Kameron, orida kratko vreme bio sam asistent, pa zatim sam opef obavljao dužnost lekara, u predgrađima Vintona gde sam, gotovo mrtav od gladi, radio prekovremeno za nekog starog užarenog lenjivca koji se posrćući vratio s odmora u restoran Glendrum Hidrou prepun jelovnika za svako jelo. On bi odmah zaseo, pričajući takve gluposti preko zalogaja, kao da mi ih je jednu po jednu čitao. Zatim sam dugo obavljao posao asistenfa u Notingemu, sa slabim izgledom na jedan ortakluk koji se nikad nije ostvario. Ali zašto buditi jadne uspomene na

duge časove u skučenim prijemnim sobama, na nočne pozive, na knjižice zdravstvenog osiguranja koje su posle radnih časova falsifikovane, sećanja na bedna, neredovna pregorena jela, na nejednaku raspodelu rada i providna laž: — Oh, da ne zaboravim, Karole, moja žena i ja idemo na večeru i u pozorište. Da li se ne biste Ijutili da na brzinu obavite tri kasna poziva koja su upravo stigla? Ali nije svaka supruga izlazila na večeru. — Često razmišljam o tome kako najbolje godine svoga života traćim u Sadsberiju, doktore Karole. Sidni je tako pretrpan svojom praksom; morao se pobrinuti — za jednog tako mladog čoveka, — vi ste tako razumni. — Spustivši mi još komad mršave ovčetine ispod restovanog krompira ustručavajući se, da me pogleda, Sidni zagnjuri lice u Britanski medicinski časopis. Jadni debeli, ali neubedIjivi molitelj. Pomogao bih vam samo u Ijubaznim rečima. Kako je čovek mogao naći romantiku u spuštenim gaćicama skidanim svakog drugog ponedeljka u zadnjem dvorištu Sadsberija? Bio sam krajnje iscrpen kao takozvani lekar za porođaje u Južnom Velsu u dolini Ronda, kad me je skoro svake noći u sedmici kucanjem na vrata budila babica, a ja sam bunovan, posrćući izlazio u mračan svet beskrajnih rudarskih redova kuća nedovoljno obučen, peo se preko lestvica na tavan, izgledao kao robot izvoditelj, možda svirač cimbala, u jednoj čudnovatoj simfoniji znoja, suza, prljavštine i krvi. Bilo je to u mračnoj zori posle jedne takve noći, dok sam stajao na betonskom podu centralne hirurške sobe, još u svojoj profesionalnoj odeći — pidžami, starom kaputu i drvenim cipelama, zamotavajući lek u jednu rasparenu stranicu iz Lanceta protiv krvarenja — taj opšti lek za sve — za odlepljivanje posteljice — kad moje zakrvavljene oči primetiše mali oglas na skoro iscepanoj stranici. TRAŽI SE: Za Mejbel, dečju kliniku i dom za oporavak, Šlevald, Švajcarska, lekarski upravnik, britanski lekar, neoženjen i po mogućnosti ispod 30 godina. Poželjno je znanje nemačkog jezika i plućnih bolesti. Hrana i udoban stan obezbeđeni. PIata 500 funti godišnje, plativo u funtama ili švajcarskim francima. DaIja obaveštenja i formulari za molbe kod J. Skrigemur & Kom. Pravozastupnici, Halifaks, Jorks. Stajao sam tako, hipnotisan, predviđajućj da je to tačno ono što mi je bilo potrebno, što sam želeo, i što moram imati. A ipak, dok sam gledao kroz prljav prozor dispanzera, koji je bio nadnesen nad dva uspravna stuba i poprečne grede obrisa rudarskih nosača uz mesto za istovar uglja, morao sam shvatiti ono što normalno nije imalo nikakve koristi. Svejedno, neko čudno osećanje počelo mi se uvlačiti u dušu da to nije slučajno odlučujući korak u mom životu, da mi

je tu bila jedna prilika određena naročito za Lorensa Karola i to prilika koju moram prihvatiti. Silom, sedoh i napisah J. Skrigemuru & Kom. Odgovor je stigao u roku od tri dana. Klinika je bila zadužbina imanja gospođe Bele Kinli, udove bogatog prelca pamuka iz severna Engleske, koji se nastanio u Slevaldu sa svojom kćerkom 1896. godine. Kćerka je bila nežna, tuberkulozni bolesnik, upućena da kratak deo svog života provede na Alpima. Kad je posle nekoliko godina umrla, majka, iz sentimentalnih razloga, ili iskrene Ijubavi prema Švajcarskoj, nastavila je da živi u Slevaldu, a posle njene smrti, prema testamentu, veliki zamak bio je proširen, bolničko odeljenje sa dvanaest kreveta i jedan broj malih planinskih kuća sagrađen tako da je naselje izgrađeno za oporavak nedovoljno zbrinute britanske dece, »naročito one koja pate od slabosti iii poremećenog zdravlja pluća«. Nameštencii su bili: lekar, koji je tamo stanovao, glavna sestra, i nudilja, pripravnica. Šest puta godišnje primane su grupe dece na oporavak ili odmor. Deca kojoj je trebalo dalje lečenje zadržavana su u bolničkom odeljenju. Dve nedelje kasnije otišao sam u Halifaks na dogovor, koji se održao p Skrigemur kancelariji u Market stritu. Naravno, bio sam nervozan, no s obzirom na pripreme koje sam učinio, i zbog kojih verujem da me niko neće pogrešno proceniti, nisam potpuno gubio nadu. Još četiri kandidata su bila u čekaonici; nisu loše izgledali, u stvari dvojica su imala diplomu londonslcog fakulteta, znatno bolje od moje, ali kad sam s njima razgovarao, nijedan nije znao nemački. U toliko bolje. Pre nego što sam ušao, a ušao sam poslednji, još jednom sam zavirio u staru turističku fonetsku knjigu izreka koju sam pronašao polovnu u Kardifu iz koje sam bubao poslednjih deset dana, a onda učtivo zakucao na vrata sa mutnim staklom. Odbor se sastojao od tri člana: Skrigemur, koji je bio mali, Ijubazan sa sjajnim čelom i dvojice solidnih jokširskih poslovnih Ijudi odlične škole a ne kojekakve koještarije. Kad su me dobro pogledali, ispitivanje je počelo. Bio sam u najboljoj formi: staložen, živahan, ubedIjiv, skromno pristupačan no lično rezervisan: ne navaIjujući sa prednostima koje sam izneo, pustivši ih da iz mene polagano izvuku sve pozitivne stvari, što me je pomalo zbunjivalo da ih priznam. Da, relcao sam da volim decu, uvek sam se s njima dobro slagao, ne samo kao čovek iz velike porodice već u svojoj znatnoj praksi. Na pomen mojih odličnih svedočanstava nisam pokazao nikakvo iznenađenje — sasvim prirodno, pošto sam lično sačinio dva koja su bila bolja. Da, mirno sam se složio. Jedan rudarski gradić u južnom Velsu, možda nije bio društveno najpoželjnije polje rada za jednog mladog čoveka. No, čudnovato, bio je . Namerno sam odabrao tu lokaciju da bih studirao plućne bolesti prouzrokovane neprekidnim udisanjem

sićušnih minerala ili metalnih čestica, dodavši trenutak kasnije kad ih je to ućutkalo: — Što, — kao što vi io svakako znate, gospodo, — uključuje plućne bolesti — i tuberkulozu — koje naročito napadaju radnike u rudarstvu. Usledilo je impresivno ćutanje posle tog dobro smišljenog početnog poteza. Pošto je pogledao onu dvojicu, Skrigemur primeti: — Ovo je za nas veoma zanimIjivo, dr Karole. — Onda, sramežljivo kao da se pomalo nada, on se nakašlja: — Ne verujem da vi slučajno znate nemački, doktore? Osmehnuh se, stavljajući na kocku ceo svoj položaj nepobitnom činjenicom. Nisam bio uznemiren što sam pogrešno rekao. — Aber, mein Herr, lch konnen der Deutch gute.10 10 Ali, moj gospodine, ja znati nemački dobar, nem. prim. prev. Upropastio sam ih — niko od njih nije znao nijednu nemačku reč. I pre nego što su mogli da dođu k sebi, uputio sam im još nekoliko tečnih, mada ne naročito pogodnih rečenica iz svoje male zelene knjižice. — Enfschuldigen Sie, mein Herr, konnen Sie mir zeigen wo das nachsfe Abort ist? — (Izvinite, gospodine, možete li mi reći gde je najbliži nužnik?) — Zimermadchen, ich glaube unter meinem Bett ist eine Maus. (— Sobarice, mislim da je pod mojim krevetom miš.) — Veoma zadovoljavajuće, doktore. Veoma — reče jedan od težih tipova. — A smemo li vas pitati kako ste postigli takvo znanje jezika? — Uglavnom sam studirao plućne bolesti iz originalnih nemačkih udžbenika. — Promrmljah, znajući da sam uspeo, čak i pre nego što su me ponovo pozvali, posle kratkog čekanja napolju, da mi čestitaju i da mi toplo stegnu ruku. Naravno, bilo je to potpuno nečasno izvođenje. Jeftino, nisko, potpuno nepošteno. Ali kad ste u situaciji da nemate hleba, pošto su vas sedam godina ćuškali amo-tamo, vaša osećapja za etiku postaju tupa. I mada sam sledećeg jutra bio spreman da zaplačem »mea culpa, mea maxima culpa«11, bio sam srećan, isto to posle-podne, kad sam pakovao torbu za Šlevaldi Najzad, na svoj uobičajeni način, mogao sam pokušati da se rasteretim. Jezuiti, koji su

delimično bili odgovorni za moje školovanje, za veoma kratko vreme još dok sam,bio sasvim mlad, proželi su me svojim najpraktičnijim principom: »cilj opravdava sredstvo«. I koristeći svoje jedino sredstvo ubeđivanja tih dostojnih Jokširaca nisam radio ništa drugo, sem onog što je bilo potrebno da bih postigao željeni cilj. 11Moj greh, moj veliki greh, lat., prim. prev. Tako barem, za trenutak, priznajmo da sam bio siguran ovde u Šlevaldu, srećno usidren u Mejbel klinici, dišući divan gorski vazduh i osvrćući se oko sebe sa blagim izrazom lica vlasnika. Bilo je to jedno od onih savršenih alpskih popodneva koje je osvetljavalo pejzaž bledim prozračnim plavetnilom. Po pašnjaku pred klinikom, koji se prostirao visoko na južnoj padini, žuteli su se jesenji šafrani, još neotvoreni, prošarani živim zelenilom gde su se potočići hladne bistre vode preturali jedan preko drugoga niza brdo u reku. U borovoj šumi preko puta doline mali voz koji je išao u Davos započeo je svoj polagani strmi uspon, krećući se na svom vlastitom repu, zastavši sada na zavijuiku višeg stepena kao da će povratiti paru, ali zapravo da propusti davoski voz koji se spuštao. Gore, na litici Gošna Grata, slab prah ranog snega već je naglašavao zalazak sunca, pretvarajući se od zlatne u crvenu boju. Udaljeni i nisko dole, relativno mali zbog bregova, krovovi sela Slevald izgledali su prijatni, gemu1ich, ta reč je potpuno odgovarala. Ostavimo sočne opise, bilo je to slaiko mestance, a tek kad pomislimo na rudarske redove kuća, gomile šljake bez trunčice trave, dok je zvono rz hirurške ordinacije zvonilo dan i noć a Tonipandi Blodven vam kreštao u vaše tek probuđeno uvo: — Eh, doktore, vrlo mi je žao što vas opet izvlačim ali ... — Pa, bilo je mirno i tiho. Sviđalo mi se ovde, u stvari, potpuno sam bio očaran. Mlad mesec, bled kao režanj ementalera na postojanoj svetlosti, počeo je da kiizi preko ivice i, odjednom, začu se izdaleka zvuk alpske trube. Čobanin je sedeo pored svoje osamljene kolibe na gornjem delu pašnjaka sa tom smešnom drvenom cevčicom od šest stopa, nalik na škotske gajde, groznoj kad je blizu uva, ali čiji zvuk kad zatreperi niz bregove, ima svoju vlastitu mađiju. Ponovo se začula, vibrirajući na tihom vazduhu. Pogađa vas, ta produžena duboka tuga, gubeći se u daIjini, utišana vrhovima. Preseca strunu, i odje^nom ste i vi izgubljeni. Tonete u sebe, a kad vam se pruzi prilika, neka potajna patnja prišunja vam se iz podsvesti. Kod mene je uvek bilo isto — muka i patnja. — Nalazim se u toj mračnoj praznoj ulici nepoznatog grada i u mrtvoj tišini noći čujem iza sebe korake, polagane, istrajne, preteće. Ne mogu da se okrenem i moram da se preznojim od

muke zbog tog nepoznatog gonjenja dok odjednom ne zalaje pseto, i, onda se ponovo sve utiša. Oh, drži se, Karole, i budi srećan. Nikoga ne zanima tvoja privatna mala fobija, barem još ne za sada. Imao sam vremena da se vratim na čaj i kolače. A kad sam se okrenuo, ugledah nekoga kroz vratareva vrata — Hansa, poštarevog sina, kako juri stazom, mašući mi nečim u ruci. Bilo je to pismo. — Hitno, preporučeno, Herr Doktor. — Verovatno je bio moj mesečni ček a na to vas švajcarska pošta nikad ne ostavlja da čekate. Pravio se da je bez daha, ali pošto sam bio dobrog raspoloženja, kad sam potpisao priznanicu, rekao sam mu da sačeka a ja sam ušao u dnevnu sobu koja je imala izlaz na terasu. Bila je to udobna mala soba sa toplim crvenim tepihom, solidnim, dobro politiranim nameštajem, tapaciranim smeđim somotom, dok je na stolu bila zdela voća; puna kajsija, krušaka, jabuka i trešanja, kojim me je glavna sestra brižljivo snabdevala, a kojeg je ove sezone bilo tako mnogo. — Hvataj, Hans. — Dobacih mu veliku zlatnu delišez jabuku kroz otvoreni prozor. Sada je neće pojesti, bio sam siguran, ali kao pravi mali Švajcarac, za koga je posedovanje deset tačaka zakona, odneće je kući, izbrisati, i čuvati — barem do nedeije. Posmatrao sam kako odlazi sa vieIen dank, Herr Doktor. Onda sam pregledao pismo, i odjednom stao. To nije moguće! Na koverti je stajao poštanski žig Levenforda; bilo je to najgroznije, skoro fatalno ime; nadao sam se da sam se najzad već jednom izvukao. Očekivajući, otvorih koverat. Da, od mog starog druga, Francisa Enisa. Dragi moj Lorense, Moram te moliti da mi oprostiš što ti nisam pisao i čestitao ti naimenovanje prošlog leta. U Vinton Heraldu izašao je jedan vrlo lep članak. Smem li sada, sa zakašnjenjem, da ti poželim svaki uspeh na tvojoj novoj dužnosti. A sada žurim da nastavim. Jer sam prisiljen da te zamolim za jednu naročitu uslugu. Sećaš se Keti Konsidin, siguran sam, one tako slatke drugarice iz našeg detinjstva koja se udala za Denijela Dejvigana, i koja je tako nedavno i nesrećno ostala udovica? Da, Lorense, njihov brak je bio uzor, sjajan primer bračne

zajednice. Bio je to strašan udarac kad je Denijel umro. Mora da si čitao članak i posmrtni oglas pre dva meseca u novinama, lokalnim, barem, koji je mnoge uzaludio. A kasnije, jao, druga patnja za tužnu udovicu. Jodino dete, Denijel, od svega sedam godina, i bez sumnjo izvanredno izuzetno pametno dete, teško je obolelo. Vrlo je bled, sa pojačanim vratnim žlezdama i, da govorimo otvoreno, sumnja se na TBC. Kanon Dingval, mada u penziji i još u pokretnim kolicima, posle još jednog tulara, pokazao je veliko interesovanje za dečaka, i u svakom pogledu ga je obrazovao — zapravo Denijel je dva razreda ispred svojih vršnjaka. On je dečakov slučaj shvatio sasvim ozbiljno i konsultovao se sa doktorom Murom, koji je odmah predložio promenu, kratku, nadamo se, u nekom sanatorijumu. Sve je to lepo predIagati, ali, evo, čekajući na novi »Zdravstveni plan«, proći će šest meseci pre nego što pronađemo mesto za Denijola. I to onda samo u Grampijanu, što bih mogao reći da se ne može uporediti sa tvojim sunčanim švajcarikim Alpima. Odlučeno je da Keti odmah povede dečaka u Švajcarsku, gde će se posvetili njegovom lečenju. Dva draga putnika predlažu da odavde pođu u utorak sledeće nedelje, sedmog oktobra, stižu u Cirih na aerodrom u 5,30 pusle podne, i pošto nemaju nikoga u tom gradu osećali bi se svakako izugbljeni, zato se oslanjam na tebe da ih barem sačekaš. Ako dalje ništa ne možeš učiniti, molim te isprati ih za Davos, gde imaju jednu adresu od doktora Mura. Ali, Lorense, ako je uopšte Ijudski moguće hoćeš li lično da se pobrineš za njih, da nađeš mesto za Denijela na tvojoj klinici, i da ga izlečiš? Molim te. Za spas dečaka. Bog će te za to blagosloviti, Lorense, a mi, svi tvoji dobri prijatelji u Vintonu, bićemo ti uvek zahvalni. Ponovo sam pismo pročitao, zadrhtavši malo kod reči »dragi putnici«, onda istinktivno zgužvah pismo, vrsto i jako. Kakva podvala! Kakva prokleta drskost. Dolnzi mi zbog »starih vremena«, unapred mi zahvaljuje, pruža mi dobro staro nebo da me blagoslovi. I kvari mi moj utorak u Cirihu, jedini dan u nedelji kad Svenska Ornflyg normalno ne leti redovno. No, kako sam se mogao otarasiti Enisa. Bio bih na zlu glasu kod kuće. Tu moram nešto učiniti, a najzad, to će biti samo za kratko vreme. Smatrao sam da to moram. učiniti ali, kao i uvek, učiniću to ravnodušno posle zrelog razmatranja.

II Sestra pripravnica unese poslužavnik sa čajem u moju dnevnu sobu, tu prijatnu sobicu prekrivenu tepihom, sa toteljom ispred peći od plavih i belih keramičkih pločica. Bila je to sveža seoska devojka iz Valisa, koja je prijatno odisaia na mlekarstvo sa dobro uobličenim dojkama, a koja mi je, dok je izlazila, pre nego što je zatvorila vrata uvek dobacila preko ramena jedan pogled ne baš bezazlen. Ali danas sam propustio odgovor, niti je opojni sirasti miris sveže ispečenih kolača uspeo da popravi moje raspoloženje. Da, pismo je bilo jedna glupost, prokleta glupost, uzbudilo me je, vratilo me je u jedan period moga ranog života koga nisam želeo da se sećam. Ne mogu podneti vraćanje u prošlost, ona prekidaju sadašnju stvarnost, ali da bih pokazao sliku u perspektivi moram reći da sam sa petnaest godina otišao da živim sa svojim dedom i babom u Levenford. Mesec dana pre toga, sa onim nagoveštajem očitoj nerazložnosti, onima koji su upoznati sa počecima moje lutalačke karijere, prerano sam dobio stipendiju Elison na Vintonskom univerzitetu, bilo je to dostignuće pomalo nezanimljivo kad se videlo da ako želim ići na univerzitet moram prvo da pohađam Levenford akademiju godinu dana da bih dobio više svedočanstvo na ispitu Škotskog školskog odbora. Moj dolazak u Brusovu poluodvojenu vilu u Vudsajd aveniji nije bio pozdravljen bogzna kakvom srdačnošću sa njihove strane. Pobegavši sa mojim ocem katolikom, njihova najmilija kćerka im je nanela duboku bol. A sada, petnaest godina kasnije, kad su se ispunile sve njihove zle slutnje, morali su se starati o jednom preživelom dokazu te zlokobne veze. Moj deda, Robert Brus, bio je pošten, otmen građanin, penzionisan na položaju upravnika građevinskog odeljenja lokalnog brodogrališta Braće Denison, čije je staleško postojanje bilo idealizirano verovanjem, uglavnom zasnovano na izmišljenom, da je on bio neposredni potomak škotskog heroja koji je, pošto je slupao lobanju de Bohuna svojom bojnom sekirom u jednoj jedinoj borbi, poveo Skote do pobede nad Englezima u Banokbarnu 1314. godine — taj datum nije mi bilo dopušteno da zaboravim. Nemojte misliti da je moj otac bio neka budala ili šarlatan. Imao je dokumenta, svoga rodoslovlja, isečke sa sastanaka lokalnog »Istorijskog društva«, i utvrdio poreklo svoje porodice u Levenfordu sve do petnaestog veka, popis u kome je ime Brus bilo generično. Štaviše zamak Kardos gde je 1329. godine umro kralj Robert I, stajao je pored reke Leven na ivici grada i otuda je pošao ser Džejms Daglas da odnese Brusovo srce u Svefu zemlju, samo je pao, boreći se protiv Mura u Španiji. Da se ne udaljavam od predmeta, dovoljno je reći da je opsesija moga oca, ili ako više volite, opsena bila iskrena, a koju je

tako duboko osećao, naterala ga svake godine na hodočašće u Melsoz, manastir, gde se do danas čuva u škrinji srce kralja Roberta. Nešto malo od te geneologije ušlo mi je u glavu i, prikladno ukrašeno, bilo je često društveno pogodno, ali i bez toga, Brus je sa mnom uvek postupao sa učtivom tolerancijom i finim osećanjem pravde. Moja baba, mala, savijen smotuljak od žene, požrtvovana no tiho rezignirana, strpljivo povinuvši glavu u stranu.— bila je malo gluva — odana Bibliji, jakom čaju i radovima Arri S. Svan, i običaju — za mene dragom da nečujno govori sama sa sobom, dok su joj se usne micale uz blago klmanje glave, uz grimase, i druge nežne simpatične promene izraza lica, svakako je bila, uprkos iznurenom izrazu lica škotskih supruga koje su potpuno služile ja-kim muškarcima, slatka osoba. Levenford akademija koju sam, pod uslovima Barserija morao pohađati, bila je solidna, stara institucija smeštena u srcu Boroua, sa odlikama i svom predrasudom prave sportske škotske osnovne škole. Moje preimućstvo ovde bilo je još manje prijatno dočekano, i sa ne-kim olakšanjem otkrio sam jednog koverskog zanešenjaka, svog vršnjaka — Francis Enisa, sina dra Enisa. Kao jedina dva poklonika pape neminovno smo se složili, ne iz početka iz nekog prirodnog afiniteta, već jed nostavno što smo se nalazili u istom neprijatnom položaju, naime, naše kolege su nas sumnjičili i ismejavali. Frank je bio jedinac veoma pobožne majke, poklonik crkve koju je redovno posećivala, ne samo da izdere kolena pred siikama Stradanja, već kao neka vrsta ženskog crkvenjaka ona se oblačila, ulepšavala, i služila oltaru sa svetom zebnjom koja je prkosila potiskujućim nagoveštajima, obeshrabrujućim pogledima, pa čak i otvorenim zabranama od strane rektora S. Patrika, poznatog kanonika Dingvola. Nesrećom za Franka, njegov otac je bio mužjak ne baš tako mekane ćudi. Doktor Enis, možda najbolji i najvredniji lekar u gradu, bio je krupan, neuredan čovek, grubo i prosto se izražavoo, veoma je voleo čist viski, kao i da priteže mlekarice na zabačenim farmama koje je posećivao. Ne obazirajući se na javno mišljenje, radio je šio je hteo, i dok je nominalno bio katolik, njegovi religiozni pogledi su bili neortodoksni, često uočljivo nepronicljivi. Zbog toga, koristeći zo izgovor veliku praksu, retko je kada viđen u crkvi St. Patrika. On je poslao svoga sina u akademiju, pre nego sto ga je upisao na univerzitet u Edinburgu gde će dobiti lekarsku diplomu i priključiti se svom ocu u njegovoj praksi. Frank je bio najprivlačniji mladić, otvoren i Ijubaznog ponašanja, i sasvim izuzelno dobrog izgleda. Visok, mršave građe, sa nežnim devojačkim licem, gustom kestenjavom kosom, imao je najplavlje oči sa najdužim trepavicama koje sam ikad video. U školi nije bio primetno pametan, već suprotno, a u njegovom fizičkom kontaktu sa grubljim mladićima naginjao je stidljivosti. Mada se nikad

nije žalio na neko zlostavljanje, očigledno je patio dok ja nisam mogao preuzeti njegov deo. Ali jedno njegovo izvanredno svojstvo koje ga je odvajalo bilo je jednostavno ovo: u strogom smislu reči on je bio dobar. Jednog jutra za vreme naše prve zajedničke nedelje zakasnio je u školu i dobio je zadatak za kaznu. — Šta se desilo, Frank? — zapitah ga. — Da li si zaspao? — Oh, ne. — On se osmehnu. — Kanonik Dingvola je zadržao jedan poziv bolesniku. Znaš, ja služim njegovu misu u sedam sati svakog jutra. — Šta! Ti... ustaješ tako rano! — To je sasvim lako kad jednom navikneš. — Verujem da te je Dingvol na to naterao. Mene je prestrašio. — Uopšte nemaš pravo, Lorense. On samo izgleda strašno ozbiljan i miran. Kad ga jednom upoznaš on je najslađe stvorenje. Pogledah ga s podozrenjem. Kanonrk, crn, odbojan, oštrih crta lica, brđanin severnog dela Škotske, šest stopa visok a mršav kao šipka za punjenje i čišćenje puške, fizički istrošen škotski Savanarola, koji se ispeo u prediktionici, dajući pokoru svojoj irskoj useljeničkoj kongregaciji u prizemlju sa intelektualnom zluradom mudrošću kojn je ubadala dublje od same nepromenljive eksplonje paklenog ognja, bičevanje ubačeno iznenadnim rilunlom šmrkanja burmuta za koje vreme se mogla čuti igla kako pada na pod u crkvi.prepunoij da se čovek zaguši, jedva mi je izgledao kao izvor blagosti i svetlosti. Mnlno je stajao na crkvenim vratima pre mise u jedanaest sati, već me je opazio, i bez sumnje bio u nedoumici zbog moje sumnjive prošlosti. — Svaki put kad prođem pored njega on mi dobaci pogled anateme. — On mora da se tako ponaša, Lorense. Da bi uspeo. I uspeo je. Svi glavni protestanti, naročito braća Denison, veoma ga cene, otkako je u gradu ugušio pijanstvo. Uglavnom, među našim Ijudima. Ali povrh toga, on je izvanredno zanimljiv, veoma načitan i obrazovan, Pravi učenjak. Proveo je pet godina u Škotskom koledžu n Rimu, gde je predavao filozofiju. Sviđao bi ti se. — Kad sam odmahnuo glavom on se osmehnuo i uzeo me za ruku. — Sledeće nedelje posle mise upoznaću te sa njim.

Nadajmo se, — rekoh podrugljivo, — Umaći ću na sporedna vrata. Svejedno, i dalje nisam voleo da ustajem rano ujutru, poštovao sam Franka zbog tog neočekivano otkrivenog asketizma, a poštovao sam ga takođe i zbog dru-gih pozitivnih strana njegovog karaktera. On nikad, na primer, nije ni najmanje primećivao uobičajene školske gadosti, škrabanje po nužniku, grube šale. A.ako je bilo ko ispricao neku dvosmislenu pricu u njegovom prisustvu njegove nepomične oči ostale su fiksirane na horizontu, a pravo značenje te stvari kao da mu je prešlo preko glave. Sve je to na mene delovalo kao dostojno pohvale, možda više kao indikacija jedne originalne, obrazovane i superiorne promene mišljenja nego razmatranja o moralnosti — pošto sam ja verovatno bio isto tako podmitljiv kao i oni dečaci za koje nije mario. Jednog dana, ipak, desilo se nešto čudnovato. Još sam imao bicikl, iz boljih dana, stari rad vitvort, a pošto je Francis, kome majka ništa nije odbijala, imao potpuno nov hamber, počeli smo da se vozimo subotom zajedno u okolinu, tada potpuno netaknutu, još divlju, punu prirodnih lepota škotskih brežuljaka i pustopoljina. Leto je dolazilo i kako su dani postajali topliji, odlazili smo dalje u polja, u Maloh i duž vijugave obale Loh Lomonda do Lasa gde smo se kupali. Izgledalo mi je prilično čudno kad smo se skinuli na toploj pošljunčanoj plaži što je Frank uvek odlazio nekoliko koraka pod zaklon jedne stene, vraćajući se obučen u kupaći kostim. Nisam stavio nikakvu primedbu na to, smairajući da možda ima neki mladež ili neku belegu od rođenja pa je na to osetljvi. Jednog dana zaboravio sam da ponesem gaćice i, smatrajući to normalnim, skinuo sam odelo i potrčao u Loh nag. — Ulazi, — doviknuh. — Divno je. Frank je ćutao, a onda reče: — Danas neću da se kupam. — Da ti nije dobro? Nije odgovorio. Dugo sam plivao do ostrva. Voda je bila toplija nego obično a osećanje da sam potpuno nag i nesputan omogućilo mi je da se još prijatnije osećam. Kad sam se vratio i obukao, Frank izađe iza stene. Jako je pocrvenio, stegnuvši usne u čvrstu liniju. — Znaš, naravno, — reče on optužujući, ozbiljnim glasom, — da je to greh, skoro smrtan greh, izlagati se tuđem pogledu.

Zagledah se u njega zabezeknut. — I da me ti teraš da grešim ako te gledam. Prsnuh u smeh. — Oh, hajde, Frank. Nemoj da si takav mekušac. Niko od dečaka ne nosi gaćice, a kamoli čitav kostim za kupanje, i mnogo je lepše bez ičega. Moraš da probaš. — Neću, — viknu on, počevši da se trese. — Nikad. — Oh, za ime božje ... — Prestani, — reče, tihim jakim glasom. — To je za spas nebeski. Nije me briga šta drugi rade. I ja nisam nikakav mekušac. Jednostavno, hoću da ostanem čist. I ti moraš, takođe, Lorense. Tako ako se ubuduće ne budeš pristojno obukao uopšte se s tobom neću kupati. Video sam da je potpuno ozbiljan i bio sam dovoljno pametan da se toga okanem. Obojica smo prilično ćutali putem ka kući a ja sam sebe uhvatio kako ga s vremena na vreme čudnovato gledam, ali kad smo se vratili on pritera bicikl, a izgledalo je kao da želi da razgovaramo. — Još smo prijatelji, zar ne, Lori? — Naravno. — U stvari više nego ikad. Želeo bih da idem s tobom u Vinto umesto da me pošalju u Edinburg. — Onda nagovori svoga oca. — Oh, ne. — Lice mu se zamračilo kao i obično na pomen doktora Enisa. — Već sam ranije pokušao. U stvari često sam pokušavao, i nisam imao sreće, da ga odvratim da me ne gura da studiram medicinu. Znaš, mnogo bih više voleo da studiram filozofiju. Ćutao sam, razmišljajući da li je neka nejasna ili barem poznata averzija prema njegovom ocu odvratila Franka od ideje da bude lekar i dalje razmišljajući o događaju toga popodneva rekoh iznenada: — Mene iznenađuje, Frank, to što se nisi opredelio za sveštenički poziv. To je tako... očigledno. To ne samo da bi razveselilo tvoju babu, već si ti takav čovek koji bi trebalo da ima takav poziv.

On me za trenutak pogleda a onda, na moje zaprepašcenje, prsnu u smeh, sasvim dečački i prirodno. — Na odgovor nećeš morati dugo čekati, mladiću moj. Sledeće nedelje želim da te upoznam s izvesnom veoma iznimnom ličnošću. Pre nego šjo sam ga mogao pitati on mi se osmehnu preko ramena i poče da tera bicikl. — Hajde, požurimo, ili ćemo propustiti pola sata sa tvojim prijateljem kanonikom. _ Da nemoguće se dogodilo, i na Frankovo veselje, možda s prigušenim bolom, Dingvol me je praktično usvojio. Jednog đana vraćajući se iz škole naišao sam na tužnu sliku. Frank, užasno bled, na kolenima u jarku sa još dvojicom naših glavnih mučitelja, braćom Bačanan, presamićenim nad njim, mlađi od njih dvojice držao je kantu žitkog blata. Priznaj grehe, Enise, ili ćemo te ovim krstiti. Hajde, počni: sveti oče ubio sam mačku . Intervencija, ma kako neprijatna, bila je jedina moguća akcija. Zgrabih kantu, izbacih mlađeg Bačanana iz akcije direktnim udarcem, a onda se ustremih na njegovog ogromnog brata. Sa obe strane bilo je dobrih povreda, ali ja sam najgore prošao i nesumnjivo je trebalo da izvučem dobre batine kad jedna iznenadna pojava zamrači dnevnu svetlost: bio je to lično Dingvol, obučen »za grad« sa svojom nepromenljivom svešteničkom tačnošću u dugačkom crnom kaputu, s crnim kišobranom koji je držao uspravno, i u poznatom cilindru, zbog koga je izgledao rhilju visok. Užasan prizor, prava avetinja papštine, išpred koga, na moje dahtanje, čak pre nego što je kišobran stupio uakciju, Bučanani prestadoše i pobegoše, Kanonik za treuntak nije govorio, onda okrenuvši se Franku koji je, i dalje bled, klonuo na jedan zid, on reče, tužno: — Idi kući, moj mladiću, i lezi da se oporaviš. Onda, uzevši me za ruku, odvede me u parohijski dom, zatim u svoju radnu sobu. Ćuteći i dalje on poče da me leči. Imao sam jako rasečenu usnu, i vidljivu modricu na oku, a da ne govorim o odranim zglavcima i užasnom udarcu nogom u cevanicu. — Snažni momci, ti Bučanani — promrmlja kanonik, zaposlen vatom i jodom, i dalje u cilindru. — Hvala bogu što i ti imaš iste te dobre škotske krvi. Kad je sa mnom završio, morao sam sesti. Pogledao me. je, prišao ormaru, izvadio vinsku čašu čičkovog oblika i bocu.

— Kašičica ovoga ti neće škoditi. To je pravo Glenlivet vino. Nije moglo imati bolji ukus. — Dakle, Karole, — nastavi on — prilično mudro si mi nedeijama izmicao, ali srećan sam što sam te upoznao. I to pod tako nepovoljnim prilikama. — On se osmehnu na mene svojim osmehom beskrajnog šarma. — Pošto više nismo stranci pozivam te da dođeš ovamo, u moju radnu sobu, sa tvojim prijateljem Enisom, u petak posle podne, posle škole, da diskutujemo o događajima dana, literaturi, čak i o teologiji. Prihvataš li? U glavi mi je još zvonilo od onog teškog udarca. Prihvatio sam. — Dobro. — On izvadi sat. — Pošto moram ići na jedan sastanak školskog odbora, na koji sam već zakasnio, smem li te zapitati kako nameravaš objasniti svoj sadašnji izgled tvom dedi i babi? To je, zaista, bio problem koji me je već mučio. — Mogao bih im reći da sam ustao u odbranu kraIja Roberta prvog. — Dovitljiva misao, Karole. Proizilazi iz sramnog irskog u tebi. Ali ne, nećemo umanjiti plemenitu akciju jednom laži, a za plemenitost smatram da imaš urođenu sklonost. Telefoniraću tvom dedi iz odborske kancelarije. Tako, tačno, bio je početak moga prijateljstva sa značajnom ličnošću. Tada mi njegov cilj niije bio jasan a postao mi je tek onda kad ga je nestalo. Ali mnogo meseci uživao sam u Ijubaznosti njegovog duha, učenja i divnom šarmu. Sve je to na mene uticalo. Danas, međutim, bio sam manje pažljiv na našem uobičajenom sastanku i stalno sam razmišljao šta misli Frank s tim i ko može da bude ta neka »izuzetna ličnost«. Škola je Irebalo da se završi sledećeg čelvrlka, a Frank i ja smo se zajedno uputili kući. On je slanovao na Krejg Kresčenlu nedaleko od kuće moga dede i babe, i mi sm° iili istim putem preko Levenlord pašnjaka. To popodne, svejedno, gotovo nemarno, on reče: — Hajde da svratimo večeras na stanicu. Moram nekoga da dočekam. — Koga? — Keti Konsidin.

— A ko je ona? — Ona je moja devojka, Lorense. Mora da sam pokazao svoje iznenađenje. On se zadovoljno nasmeja. — Poznajemo se od kako smo bili deca. Zajedno smo odrasli tako reći u kolicima. Nemoj se čuditi što se volimo. Sada sam bio zapanjen. Sve to prenemaganje o svetoj čistoti i onda ovo .. . to rano predavanje Venusu. Bože, čudan si ti, Frank, pomislih. I odjednom sam bio strašno radoznao da vidim Keti Konsidin. — Ona je u manastiru u Dekleru. Vraća se kući za vreme raspusta. Divno ćemo se provesti. — Frank je uzbuđeno trčao dok smo se peli staničnim stepenicama. Pošto mi je rekao svoju novost, bio je željan da priča. — Svakako će ti se sviđati... Ali voz je upravo stigao a Frank skoro odmah viknu: — Keti! Gledaj Lorense, eno je. Prilazila nam je upadljivo lepa devojka, osmehujući se, i mašući nam. Nije nosila školsku unilormu ali, kao starija samostanska devojka, imala je krasnu plavu pripijenu jaknu od teškog sukna sa bronzanim dugmadima, široku lelujavu kilt suknju i dražesnu plavu beretku iskrivljenu malo u stranu. Nikad neću zaboraviti kad sam prvi put ugledao Keti. Bila je srednje visine, vitke figure, slobodnih pokreta, izraza lica punog života i živahnosti. Oči su joj bi'le tamne, skoro crne, a blistale su od veselja na njenoj toplo crnpurastoj koži. Imala je kratak, ravan, neistaknut nos ali usta su joj bila divna, velika, lepo oblikovana sa jasno crvenim usnama, rastavljena sada u široki osmeh koji je otkrivao savršene zube. Njena tamna kosa, koja je visila ispod beretke, uokviravala je jedan obraz na kojem je, visoko na jabučici, bio mali tamni mladež. Osetio sam kako mi je srce zastalo dok se približavala i, jedva me pogledavši, uhvatila Franka za obe ruke. — Keti. — Frank. Stajali su tako, gledajući se dugo, a onda me ona hladno i ispitivački pogleda. — Ko je dugonogi Borstal mladić prerušen u odelo akademije?

— Samo XY. Onaj koji stoji u pozadini te slike bolesne od Ijubavi — rekoh hladno. — Žao mi je što nemam kameru. Tako je dirljivo. Ona stisnu oči. — Milo mi je što ti se sviđa, jer se nama sviđa. — Pa, dok izigravate zajednički budale, imaš li kofere? Ako imaš, doneću ih. — Kofer? Da, u prtljažnici je. Ostavio sam ih, pronašao njen kofer, a onda pođosmo u Krejg Kresčent. Frank se ponudio da ponese kofer koji baš nije bio lak, pokušao je da me uključi u razgovor, ali bez mnogo sreće. Ona je bila suviše okupirana njim, i očigledno spremna da me ignoriše. Ovaj raspust je trebalo da bude najveći provod. Organizovali su takmičenje u škoii da vide ko može doneti najbolji album presovanog poljskog cveća. Srebrni pehar je bio nagrada. — Naravno da nisam luda za botanikom, Frank. Ali bih volela da dobijem taj pehar. Samo da nateram sestru Filomenu da razrogači oči, stara babuskara, uvek me napada. A biće slrašno zabavno lutati Overtonskim šumama, i Longkrejgom. Frank se oduševljeno složi, okrenuvši mi se napola. — Poći ćeš s nama, Lori. — Pa ... možda, — rekoh hladno. — Ako budem imao vremena. — Naravno da hoćeš. E, tu smo. Uđi da popijemo čaj. — Zajednički pozivamo Keti i ja. — Ne hvala. Čekaju me kod Dejvigana, — slagah hladno i otrovno. Dejvigani su mi bili odvratni, a Denijel Sina sam naročito mrzeo. — Pa . .. — reče podozrivo Frank — Ako je tako... Konsidinova kuća je bila pored Enisovog imanja, vila iste veličine, sa susednom neograđenom baštom što je značilo prijateljske veze, Spustio sam koter ispred kapije. Keti me je ispitivala kritički, ali ne s potpunim razumevanjem, no određeno neljubaznim Rogledom. — Zahvaljujem vam, nosaču. Da li je bio težak za vašu nežnu figuru?

— Sitnica. Šta imaš unutra. Ugalj ili čelične korzete? — Oboje, naravno. I od strune košulju. Koliko je napojnica? — Plati Franku, — rekoh. — Obično ga zamenjujem kad se traži neki fizički napor. Dok sam odlazio, primetih kako se Frankovo lice zajapurilo što sad tako podmuklo pominjem nekoliko usluga koje sam za njega učinio, i osećao sam se gadno. Krivio sam nju, naravno, i kleo še da nikad ništa neću imati s njom. No, hodajući kući besan, misli su mi bile razdražujući ispunjene njom. Kad sam popio čaj, postavio sam namerno nekoliko slučajnih pitanja svojoj babi. Da, poznavala je devojčinu majku uglavnom. Gospođa Konsidin je bila udovica pokojnog upravnika crtača kod Denisonovih, živela je udobno od doživotne penzije od Brodogradilišta, krupna, letargična žena koje sam se sada nejasno sećao kako se polagano kreće, nakinđurena u crnini, prema prednjem sedištu u crkvi St. Patrika. — Tako upoznao si njenu kćerku? — Prvi i poslednji put. — Kažu da je prilično razmažena. — Vetrogonjasto devojče. Svejedno, mada sam mrzeo tu malu nevaljalicu u pripijenoj jakni od teškog sukna sa bronzanim dugmadima, zaljubio sam se u nju, obuzet smešnom patnjom prve mladalačke Ijubavi. Kad je sledećeg jutra Frank došao u Brusovu kuću, da nije uopšte pomenuo moje loše raspoloženje od juče, donesoh odluku da to popodne i ja pođem da skupljam bilijke. Ništa nije moglo biti pogrešnije, fatalnije uništavajuće za moje samopoštovanje. Nikad pre, čak u najgorim porazima jedne bedne mladosti, nisam bio primoran da se osećam tako nepoželjnim, ne naravno od strane Franka, već od nje. Naših nekoliko progovorenih reči, naijpre namerno uvredljivih, postale su pred kraj naše ekspedicije žustro uvredljive, a ja sam se kleo svojim omiljenim svecem — Augustinom — pred njegovim preobraženjem — da nikad više neću izaći s njima. Da bi im pomagao u njihovom idiotskom cvetnoni lovu pridobili su d'ugog mladića, koji ih je povremeno pratio. Bio je to Denijel Dejvigan, užasan prirepak, klipan, koji je, mada stariji dve godine, još bio u parohijskoj školi St. Patrika, a čije sam ucveljene pokušaje za prijateljstvom kruto obeshrabrio.

To biranje Dejvigana na moje mesto bila je gorka pilula a to je imalo svoju svrhu, pa zaslužuje tačniji opis. Po izgledu nije bio privlačan: pljosnato lice sa nepravilnim crtama, kosa boje rđe i bleda koža i blede zelene oči koje često odgovaraju takvom tenu lica, kao da je svo njegova pigmentacija utrošena na rtjegovu jadnu bradu. No njegovo ponašanje me je vređalo, nadmenost pomešana sa umilnom prisnošću čime je želeo da se istakne. Nesumnjivo da sam imao predrasude o njemu. Frank, koji je svakoga voleo, bio je najmanje spreman da trpi Dena koji je, najzad, imao svoje društvene poteškoće pošto je bio najstariji sin jednog malog zidara neredovno zaposlenog, niskog, kosmatog crvenog gorile od čoveka koga su u gradu ismejavali zbog njegove veštine da rasplodi petnaestoro dece, od kojih je jedanaest preživelo. Jednom za vreme jedne retke posete domu Dejvigana ugledao sam, stresavši se, bračnu sobu sa ogromnim bronzanim krevetom na kome se stalno osiguravalo stvaranje i porađanje dece, a koji je, po svoj prilici, opravdavao stihove koje su bili posvećeni gospođi Dejvigan, čije je devojačko ime bilo O'Šejn, a uglavnom se pripisivalo doktoru Enisu. »Oh, užasan život ima Bridžet O'Šejn, Tri minuta gnjavaže a devet meseci bola. Dve nedelje odmora a onda ponovo. Oh, užasan život ima Bridžet O'Šejn.« Denu je svakako bilo teško da to odbije i mada sam mu preko volje ustupio privilegiju da prati Franka i Keti, on im je, bar, služio kao pas čuvar. Zaista sam želeo da bude s njima, jer kad nije bio, i kad su išli sami patio sam duboko, zamišljajuši ih, ne samo u najnežnijim intimnostima, već i kako se sa svim žarom predaju raznim seksualnim razvratnostima. Istina je da sam za vreme mnogih tih letnjih popodneva lunjao sam u okolinu Krejg Kresčenta, krijući se iza nekog pogodnog zida, u uzaludnoj nadi da ću ugledali kako se rđavo ponašaju i da ću im to otvoreno reči. Jednom, ne mogavši da se uzdržim dok su se spuštali iz šume, drsko sam im pristupio, piljeći ne bih li pronašao neke znakove krivice. Ali, izgledali su samo srećni. Ketine oči su bile blistave i ovlažene od zanosa, dok je odisala nekim opojnim mirisom, samo njoj svojstvenim, i veselo uzbuđena, puna života, kretala se živahna, ali Frank, miran i neuzbuđen kao uvek, očito je odavao onaj prokleti izgled srećne, bezazlene nevinosti. Taman sam se spremio da se okrenem i odem, kad on doviknu: — Pogledaj šta smo danas našli. Prava retkost. Kaćunku. Uzgred budi rečeno, Lori, sutra po podne moram u parohiju. Zašto ne bi ti odveo Keli u šumu?

Izgledalo mi je to kao jedinstvena prilika da idem čak sam s njom. Dok me je ona posmatrala nekim čudnim izrazom, pomalo podrugljivim, i radoznalim, ja rekoh: Izvini, Frank, neće me naći mrtvog sa tvojom Keti, ni u šumi ni van šume. — I odoh. Iz početka nisam mislio da odem, bio sam ubeđen da ona uopšte nema nameru da dođe na sastanak. Svejedno, u dva sata sledeće popodne neodoljivo me je privukao sada taj omrznuti Krejg Kresčent. I kad sam zaokrenuo onim poslednjim zavojem bila je tamo, sedela je na kapiji koja je vodila u Longkregs šumu. Zanemeo sam od iznenađenja. — Tako, rešio si da dođeš, — reče ona. Pribrah se. — Hteo sam da vidim da li ćeš ti doći. — Pa, došla sam. Jesi li razočaran? — Ne naročito. Ona se nasmeja. — To je čudno priznanje od strane Brusovog naslednika. Mislila sam da me mrziš. — Zar nije obrnuto? — Muka mi je od priča o tebi. Frank me zamara ističući tvoje osobine. Znaš li ti da on tebe smatra veoma sjajnim mladićem? — Čudna obmana, zar ne? — Počinjem da razmišljam. Izgleda da si nešto značajno učinio. Mislim, na primer, da si napisao onaj esej taman kad si izašao iz hapsa i dobio stipendiju ... Na to ništa nisam imao da kažem. Dok smo ćutali, ona me je ispitivački posmatrala. Uznemiren rekoh joj: — Da krenemo sa tvojim sabiranjem? — Hajde samo da prošetamo. — Ona skoči sa kapije. — Istina je da su mi se smučili svi ti grozni dronjavi crvendaći i utrikularije. I zahvaljujući Franku, imam ih dovoljno da razbijem sestri Filomeni one njene krive zube. — Zar činiš to? — Često.

— Šta to s njom nije u redu? — Oh, to je samo zbog toga što je to ona. — Kad smo krenuli stazom, u šumu, ona nastavi: — Uvek gnjavi zbog ispravnosti i sličnih stvari, tera nas da nosimo košuIje kad se kupamo i pregleda me kao da ću dobiti bebu. — Ona zastade. — Ali Zaboravimo je. Dosta mi je nje i u školi. Nekoliko trenutaka hodali smo ćutke pod visokim bukvama koje su se kupale u sunčevoj svetlosti na vijugavoj zelenoj stazi, Šuma je bila topla i veoma tiha. Nisam mogao verovati da sam tizički s njom, na ovom mirnom tajnom mestu. Možda je to i ona osećala jer se nemirno kretala i odjednom se nasmejala: — Smešno je što ovo radimo! I još se dobro slažemo. — Pogleda me brzo iz prikrajka. — Zbilja treba da ti se izvinim što sam bila tako grozna. — Baš nismo dobro počeli, zar ne? — To je bila moja krivica što sam na stanici bila tako drska. Mislim da sam te htela impresionirati. — Jesi — rekoh, a srce mi se odjednom steže. — Učinilo mi se da si najlepša devojka koju sam u svom životu ugledao. Ona pocrvene i spusti pogled. Znaš, Lorense, — ona nespretno zastade, nesve- sna uzbuđenja koje je u meni pobudiia nazvavši me ime- nom. — To je zbog toga što sam tako vezana za Franka da rni se ne dopada da on voli nekog drugog. Ati sada ne znam. Ako ti to nešto znači, a ja verujem da ne znači, zbilja mi se veoma sviđaš. — Oklevala je,: i dalje me ne gledajući. — Ali nadam se da se i ja tebi sviđam. Namah mi se učini da će mi srce iskočitj i ispuniti mi grudi da sam jedva mogao disati. Sa svom strepnjom neukaljane mladosti uspeh da kažem: — Ako želiš da znaš, zaljubio sam se u tebe kad sam te prvi put ugledao. Ona se nasmeja, odmahujući glavom. — Ti to sva- kako ne misliš tako. Ali to je lepo od tebe, Lorense. Kao neko olakšanje. Bila sam uzbuđena j nekako nervozna zbog našeg nesporazuma. Mislim, — dodade brzo, jer sam mislila da to Franka uznemirava. On je tako .. . tako obazriv prema svemu.

— Da, jeste. — Da li ti misliš . . . možda je on malo suviše »takav«? — Kakav? — Pa... nekako strog zbog malih stvari. Moralan. Pomisli samo, ako možeš verovati, za celo vreme dok smo on i ja bili ovde sami u toj divnoj šumi on me nije- danput nije poljubio. Kaže da treba čekati dok se ne ve- rimo po propisu. — Da sam bio samo na njegovom mestu! Pošto sam već izgovorio te reči, i kad sam ih izgo- vorio, zašto se nije bunila? Sada mi je srce iupalo kao parni čekić. Tako mi je bila blizu da su nam se ruke do- dirivale dok smo se polagano peli brežuljkom, bio je to iznenadan dodir koji mi je prošao kroz svaki živac moga tela. No nije pokušala da se povuče. Od svega veoma uznemiravajuće bio je čudan osećaj da odgovara na moja osećanja: neki val uskomešao je moja čula, bilo je to podavanje koje je tražilo uzavrelim uzbuđenjem ispu- njenje nečeg tako dugo osujećenog. Oh, dragi — ona skoro uzdahnu. — Tako je toplo. Hajde da se malo odmorimo. Ovde je suvo i divno. Ona se spusti na travu pored nekog divljeg grmljo azaleje. Njeno lice opaljeno od sunca, bilo je okrenuto prema meni, njene oči tamne i uzdrhtale. Sedoh kraj nje, uzeh je za ruku, mali dlan bio joj je vreo i vlažan. Njeni prsti me čvrsto stegoše, tako čvrsto. U glavi mi se vrtelo, no neko osećanje odanosti učinilo me uzdržljivim. Ona je Frankova devojka, kako bih mogao bespravno loviti u tuđem lovištu? I više: pod njegovim uticajem i mnogim sastancima koje smo proveili u radnoj sobi Dingvola, postigao sam stanje kreposti dostojno hvale, čak do te tačke da sam služio kanonikovu misu kad je bila određena za jedanaest časova. Evo, dok se odmaram u Vrtu raja, zmija mi je zaciktala u ušima a svakog trenutka jabuka može pasti ni od kuda na krilo moje drugarice. Zaista, kao da je i ona imala tu viziju, njeni očni kapci se polagano spustiše. Onda, dok sam se slepo saginjao nad nju, odozdo se začu vika, više glasova odjednom, skoro galama, i dok smo se koprcali da ustanemo, uzbuđeni i uznemireni, pojavi se jedna figura mlateći kroz šikaru. Bio je to Dejvigan, sav oznojen, dašćući, umiljavao se, no nekako s podozrenjem. — Učinilo mi se da sam vas izgubio. Sreo sam Franka na Čepl stritu. Mislio sam da pođem za vama da vam pomognem.

Stajao je, osmehujući se, bilmez, stežući neki predmet od zemlje, dok smo se mi koprcali da se dignemo. — I gledaj šta sam ti pronašao. Ne znam šta je, ali mi se sviđa. Keti, oborenog pogleda, okrete glavu u stranu, bila je užasno bleda. Srce u moijm grudima je udaralo kao u bubanj. Pogledah Dejvigana i njegov trofej. — To je smrdljivi koren divlje mirođije, ti klipane. Zašto ga ne pojedeš? Ali Dejvigana ništa nije moglp rastužiti. Zalepio se za nas celo popodne a kad ja više nisam mogao izdržati, on je i posle mog odlaska ostao sa njom. Zamislite kako sam se osećao dok sam leteo preko Krejg Kresčenta kući. Odjednom na uglu spazih doktora Enisa kako izlazi iz ordinacije, noseći obmotanu motku za pecanje i ribarsku kukg. On mi doviknu: — Kako je pratilac danas? Mada nisam imao snage da progovorim, bolećivo se osmehnuh. On me pronicljivo pogleda. — Hoćeš li na pecanje? Znao sam da me dobrodušna stara drtina žali, očigledno luta negde jer nema nekog naročitog posla. Da bih sačuvao svoje samopoštovanje, trebalo je da odbijem njegov poziv. Ali potrebno mi je bilo društvo a vole° da idem na pecanje. Ranije sam često odlazio sa svojim ocem pre nego što se razboleo. Ušli smo u stari crni ford. Doktor Enis je ćutao i kao što se moglo očekivati, vozio divljačkom, nedozvoljenom brzimo. Skoro smo stjgli u Maloli, na zabačenoj strani Loha, gde je imao čamac, i do kasno popodne marijivo sam umesto njega veslao, potiskujući u sebi želju, dok je on prelazio preko svih pogodnih zaliva. Cinilo nam se da će dan biti neuspešan, ali baš kad smo se vraćali dr Enis zameni udicu u vidu mušice sa jednom mušicom i prvo bacanje donelo je ribu. Deset minuta kasnije bacio sam kuku i imao sam u čamcu velikog svežeg lososa koji je ušao u rečnu vodu iz mora. Ima dobrih dvanaest funti, — nasmeja se on. _ Dobro si mi pomogao, momče. I dalje je veslao. Zaslužuješ da nešto popiješ.

Pritezali smo čamac uz obalu i privezali vesla, zatim smo se popeli šljunkom do bara Bljermor Arms, gde je doktor, pošto je pokazao naš ulov sa previše samohvalisanja, poručio dupli Džon Devar. — A šta ti piješ, Lorense? —~ Pivo, rekoh, odlučno. Radije bih umro nego što bih zatražio limunadu. On se nasmeja. — Bićeš dobar student medicine. Dajte mu blagi biter, barmen. Posle jednog sata i ispijena tri dupla viskija, doktor Enis se oprezno kretao kroz tihu tamnu noć, upalio je mašinu i mj se uputismo u Levenford. Osećao sam se prijatno posle one druge porudžbine ne tako slabog piva a doktor je bio veoma dobro raspoložen. Voleo je publiku a u baru je istresao domorocima svoj repertoar pravih narodnih škotskih priča. Stalno se smejao, kašljao i gunđao sam za sebe. Odjednom reče: — Karole, tebe, momče, volim. Kakvo je tvoje mišljenje o tom prokletstvu između moga sina i te Konsidinove devojke. To je počelo još dok su bili u usranim pelenama. — Pa, gospodine — rekoh pažljivo. — Mislim da se veoma vole. — Hoćeš li da mi kažeš da su zaljubljeni jedno u drugo? U tim gođinama? — Svakako nameravaju da se venčaju kad budu malo stariji. — Svemogući gospode! Ali šta se to dešava seda, gore u šumi, njih dvoje, zajedno? — Uvek je govorio razvučenim škoiskim jezikom kad je bio uzbuđen. — Ništa, gospodine, Uopšie nista. — Moja zadnjica i Džini Dinsl — On prasnu. — Mora da nešto rade. — Beru cveće, gospodine. Svemoćni gospode! On ućuta. Onda dodade: — Slušaj, momče. Ta devojka zrači seksom kao što iz MkKejove ajsirske krave curi mleko. Hoćeš li ti da mi kažeš da tamo u tim Longkreg šumama gde ih ne vidi ni jedna jedina duša, Frank nije.., znaš šta? — Kunem vam se da nije. Poznajem Franka, On je dobar. Apsoiutno dobar. — Sa dve krigle popijenog najboljeg Tenantovog piva osećeo sam ne

plemenit, digao sam se u odbranu svog najboljeg ptijatelja — Pa, njemu pripada zasluga što sam i ja ostao dobar. On je nesposoban da tako nešto učini. — Oh, gospode. — On nekako zastenja. — Hoćeš !i da kažeš da ga čak nije ni zagolicao? — Svakako da nije, gospodine. Kunem vam se. On ponovo zaćuta, onda promrmija sam za sebe: — Ali brati cveće. Kakva divota. Približavali smo se mostovima Levenforda a on je stigao u Krejg Kresčenf pre nego što je ponovo progovorio. — Uđi u kuću pa ću ti dati pola lososa. — Oh, ne bih mogao, doktore ... I pored mog protivljenja on je insistirao, poklonivši mi bolju polovinu lososa, što je moju babu toliko uzbudilo da je čak zaboravila da mi omiriše dah. Uzdržao sam se da joj kažem doktorovu poslednju primedbu. Možda ćemo ga poslužiti banokbarn sosom. Pre nego što sam pošao u krevet očitao sam još nekoliko molitvi, slaveći svoje spasenje od Adamovog proklestva. Ali te cele noći jedva sam spavao jedan sat.

III Zora rano sviće u švajcarskim visoravnima a ujutro sedmog oktobra, mada je to bilo protiv mog raspoloženja, ustao sam u svanuće i brzo obavio vizitu odeljenja. Imali smo samo pet slučajeva, nijedan ozbiljan: dvoje su ostali samo zbog posmatranja posle pleuritisa, jedno mezemfersko zapaljenje žlezda i snovitis kolena, takozvani »beli otok«, svakako oboje zbog TBCa, i najzad jedno rano Potovo iskrivljenje koje sam već stavio u gips. U pola devet sam završio i posle doručka i proveravanja preglede sa glavnom sestrom, kojoj sam već sve pažljivo saopštio a koja je, na moje iznenađenje, izgledala veoma zainterespvana zbog novih dolazaka, posao sam u Cirih novim kliničkim opelom. Zašto tako rano, Karole? Zašto takva nedolična brzina? Nisi obavezan i dužan da dočekaš i pozdraviš drage putnike do pola šest. Da li je možda onaj telefonski poziv sinoć imao neke svrhe kad se dobra glavna sestra povukla a tebi je opet zabava preča od posla? Iz početka je brdski put strm, vijugav i uzan, ali iza Janeza se otvara u dolinu Loar. U to doba, osim nekdiko seoskih kola, nije bilo saobraćaja da ometa promet. Stigao sam brzo nešto posle jedanaest sati i našao se u Cirihu, kružeći po Tilstrase, tražeći parking bez aparata za ubacivanje novca za parkiranje. Cirih je izvikan kao grad podzemnih bankara. Nemam ništa protiv bankara, pošto ih nisam upoznao, i sviđao mi se taj fini, bogati grad, koji se širio nad njegovom širokom rekom i Ciriškim jezerom sa dostojansfvom jednog siarijeg državnika, a nikad pretrpan turistima koji zevaju, jer su stranci uglavnom dolazili mirno, jednostavno da pregledaju svoje uloge. Sefnja Banhoistrasom, gde sam se zaustavio kod Gridera da kupim nekoliko kravata, dovela me je do BaroLak taman pred podne. Ušao sam u baštu i poručio nezaslađeni martini. Martini je odmah stigao jak i zbilja nezaslađen, sa tankom kovrdžom dobro odsečene limunove kore, potvrdivši moju hepobitnu od pet zvezda nagradu tom savršenom hotelu. Naravno, bio je skup. Ali pošto sam sada imao izvestan prihod i uživao sam da ga razbacujem, a osim toga moje posete su bile retke a pošto je Lote uživala u svemu d e I u x e isplatilo se da je ovde počastim. Ubrzo je stigla, gologlava i nasmešena, pojavila se vrlo Ijupka u jednostavnom ali privlačnom kostimu žuto-mrke boje koja je tačno odgovarala njenoj kosi boje žita. Treba da objasnim da je Lote bila Šveđanka sa bojom tena svoje rase, ne uobičajena mršava izmišljena plavuša, već visoka, prijatna, veoma Ijupka devojka sa atletskim telom šampiona bacača diska i bezb'rižnih očiju

boje meda koje su obično izgledale pune smeha. Naravno, ona ne baca disk. Ona je bivša stjuardesa unapređena za devojku na recepciji u Skandinavskoj vazduhoplovnoj liniji ... AKTIEBOLAGET SVENSKA ORNFLYG i, pošto smo oboje bili izvežbani u toj majstoriji, našli smo se u baru na aerodromu pre neka četiri meseca kad sam slao grupu dečaka u Berminghem. Tada sam zavoleo Lote i osim jedne stvari poludeo bih za njom. Ovako, sav sam se uzbudio kad je sela i prekrstila noge ispod kratke suknje. Ali kelner je već bio pored mene. — Ja sam već jednu ispio — rekoh na nemačkom. Pored službe govorila je pet jezika i, podučavajući me kako je najbolje znala, uspela je da se moje znanje nemačkog može s pravom nazvati najboljim — često smo se smejali kako sam prošao kod Odbora sa svojim »Entschuldigen Sie, meim Herr, konnen Sie mir zeigen wo das nachste Abort ist?« — Možeš li još jednu duplu? — Ako ti hoćeš. Nagnuh se kad je kelner otišao. — Izgledaš uznemirujuće privlačna, draga. — Hvala, gospodine. — Reci mi da li si se u poslednje vreme mnogo sastajala sa momcima V. I. P. ? 12 — Puno, puno. S tamnoputim lepim muškarcima. Hmmm. S Afrikancima ili Burmancirna? ~ Sa jednim Talijanom, s jednim Francuzom. — Ah! Pomešani vermut. Very imporfanf person, — vrlo važna ličnost, enq. prim. prev. Ona se nasmeja zažmurivši svojim mačjim očima. “ Lazljivice, Samo nemoj početi s nijima da spavaš, ili ću ti slomiti taj tvoj švedski vrat. Uzgred budi rečeno, — rekoh, trenutno uplašen, — da li si ti danas popodne slobodna? Sinoć kad sam te zvao nisi bila sasvim sigurna. A šta je sa onim lekarsklm istraživanjima? — Zajedno ćemo na njima raditi.

Držala me je za trenutak u neizvesnosti a onda kiim-nu glavom, Ijubazno. — Nisam na dužnosti do pet sati. To je savršeno. I ja onda moram biti na aerodromu. Ispričah joj ukratko da čekam jednog pacijenta i njegovu majku. Keiner je doneo dva jelovnika sa pićem. Tiho smo ih studirali, a pola sata kasnije ušli smo u restoran, u taklem dodatak zgrade u bašti sa rekom na jednoi strani. Tako dobro se sećam tog divnog ručka, poslednjeg pre nego što je počela moja nevolja. Oboje smo uzeli ledenu dinju za početak, tako zlatnu, slatku i zrelu, i potpuno ledenu. Lote, koja, po svoj prilici, nikad nije mislila unapred, ili možda nije imala potrebe da opterećuje svoj organizam izabrala je za glavno jelo obareni iverak sa holandskim sosom i malo mladih kuvanih krompira. Ja sam uzeo debeli file minjon pržen, sa spanaćem i mladim krompirima. Popili smo dva od najboljih, no relativno jeftinih švajcarskih vina, ona lagano Del Johanesburger, a ja crno Piriot noar, i jednostavno uživajući u hrani i gledajući se, nismo mnogo razgovarali. Posle ručka uzeli smo kafu, i ispili je primetno brzo. Lolin stan se nalazio u novom bloku Klotena, sasvim blizu aerodroma. Odvezli smo se koiima, parkirao sam ih iza kuće i našao se pored Lole baš kad je otključavala vrala. Sian sam dobro poznavao: bila je tu dnevna soba sa kuhinjicom, spavaća soba i kupatilo ukrašeno keramićkim ploćicama, jednostavno namešteno i funkcionalno u modernom skandinavskom stilu i izvanredno čisio. Kad god smo ušli ona je navukla zavese u spavaćoj sobi, toplo mi se osmehnuia i počela sa potpunom prirodnošću, gledajući me, da se svlači. Uskoro se protegla na krevetu. — Dolazi brzo, Lorens. Prošlo je mnogo vremena kako smo poslednji put... Hoću mnogo, mnogo da me voliš. Potpuno naga, osvetljena dnevnom svetlošću koja se probijaia, pozivala je otvoreno na fizički akt, i sa neprikrivenom željom. Kasnije, posmatrala je moje lice, tako napeto, kao da ju je to zabavljalo. — Moramo popušiti jednu cigaretu. — Prevrnu se, kao velika miitava žuta mačka hranjena kajmakom, ispruživši ruku do toaletnog stočića, govoreći engleskim jezikom koji je Tnala dosta dobro. — Onda ćemo se opet mnogo zabavljati.

To je, tačno, bila ta nevolja sa Lotom. Blaženstvo kad smo se voleli, a posle ništa. Nikakve nežnosti, nikakvog stalnog osećanja pripadanja, ništa od one čežnje koja ne proizilazi iz tela već iz duše. Naravno, preterana čežnja bi mogla biti opasna: na svoju šletu naučio sam kako je teško otarasiti se nekog ko čezne, naročito tužnog tipa. Ali svakako, rekoh sam sebi, moglo bi postojati n e š t o, veza srca a ne nadbubrežnih žlezda, što ostaje posle napetosti takve jedne veze. Da li tražim nemoguće? U tom slučaju, možda. Sveđani, pomislih tužno, bili su poznati kao sposobni za snošaje, sve su to oni radili bez po muke kao higijensku vežbu. Lote je pušila cigaretu, a misli su joj se već vratile svetovnom. — Ko su ti ljudi koje čekaš? Rekao sam ti, draga. Jedan mali dečak i njegova majka.Čudno . . . pre mnogo godina sam mislio da je volim ali nekako neobjašnjivo, skoro sam je mrzeo. Vidim da je i dalje mrziš. Nema više ničeg drugog. Mogu se kladiti, Lote, ali ti mene zaista ne voliš. Kako hoćeš da te volim? Iz dubine srca. I crvene ruže oko kuće Ne rugaj se, Lote. Mislim na nešto dublje . . . na što se možeš osloniti kad ti je potrebno...kad se više ne osećaš sjajno. Ona prsnu u smeh. Kad pseto zalaje na tebe u tvojoj mračnoj ulici. Jednom obmanut, pokušao sam da joj se poverim. Ćutao sam. Možda je osećala da me je povredila, ona reče brzo: Ah Ijubavi, šta je ovo, mučni sastanak? Ja te mnogo volim .Mi pružamo toliko zadovoljstva jedno drugom . Ja nisam zlatna cigla. Kopač zlata — ispravih je. Ona ponovi tu reč, nasmeja se, onda me zagrli. Hajde. Zaboravimo Ijubav i uživajmo zajedno. U četiri i tri četvrti ona ustade i obuče se. Držeći rukama glavu, posmatrao sam je jednim okom. U komediji života ništa nije lepše od jedne lepe devojke kada skida kratke, čiste bele gaćice — vi možete zadržate svoje uredne pastelne nijanse. Obrnut proces, oblaćenja gaćica, koji se sada odigravao, pruža

samosvesnost. Navlačenje zavesa, zatvaranje radnje. Ali u uniformi koja joj je savršeno pristajala, nakrivljena kapica ne običnog drskog izgleda već elegantna, izgledala je izvanredno privlačna. To popodne, koje me jeuništilo, nju je rascvetalo. Moramo požuriti, inače ću zakasniti. Uzdahnuo sam i digao se iz kreveta. Kolena su mi klecala. Više nisam bio mlad i zdrav. Mrzim da te tako brzo napuštam, Lote. Pošto smo bili tako bliski . . . to je muka. Ona odmahnu glavom. Ti si tin čovek, Lorense, a ja te tako volim. Nikad r mislila da ću tako zavoleti jednog Engleza. Nemoj da pokvariš sa toliko sentimentalnosti. — Sentimentalnosti? — upitah tužno. — A ja sam Škotlanđanin. Priterao sam kola do prednjeg ulaza i mi se odve- zosmo u Kloten. Možete me okriviti da me je Cirih smutio kad primećujem da je aerodrom Kloten najbolji u Evropi — preterano efikasan, izvanredno čist, sa prvoklasnim restoranom i snek-barom u kojem su posluživali najbolju kafu koju sam ikad pio! Oboje smo na brzinu popili po jednu kafu, stojeći. Kao i obično nikoga nije bilo na šalteru kompanije B. E. A., ali od dugog niza šaltera na drugoj strani, Lote se vrati sa rđavom vešću. Avion koji čekaš kasni sedamdeset minuta. — Oh, prokletstvo. Ona pokaza svoje divne zube jednim uznemirenim osmehom. — Moraš sesti i sanjati o meni, liebIing.* Sa svojim tako nežnim srcem. I da ti kažem. Kad tvoji prijatelji stignu, provešću ih brzo kroz carinu. *Dragi, nem. prim. prev. Prošao sam bar i našao jedan miran ugao. Poručio sam kiml. Odjednom, osetih da sam umoran i neobjašnjivo tužan. Ne, ne neobjašnjivo — brla je to stara tuga posle snošaja. Pade mi na pamet Augustinov nauk: Postcoitus tristus sum. Kako je to istina, kakva večna istina. Obično sam je mogao ignorisati, ali danas mi nije uspelo da je se otarasim.

IV Njen podrugljiv odgovor na moju tajnu halucinaciju me je uzbudio. A kakva sam ja bio budala, traćio vreme, i snagu, u stvari život sa tim trivolnim bednim Ijubavima. Lote nije bila loša, ali šta sam ja u stvari značio za nju. Bio sam partner za zabavu. I mada za mene nije bilo samo slučajna veza, nekako sam nejasno osećao da nisam bio jedini koji je delio s njom njenu široku i gipku postelju. Ali to je bilo najmanje od sve te moje iznenadne snuždenosti. To raspoloženje je trajalo, to poznato prokleto raspoloženje, nadželudačni sindrom, ili ako vam se više sviđa psihološki — izgubio hrabrost. Nisam imao izlaza. Nikad, čak i kao otpadnik, nikad se nisam mogao osloboditi tog osećaja krivice. Vaspitan sam na grehu, u obe varijante oprostive i smrtne. Poslednja, ako je oproštena, uvod je u prokletstvo. Ah, dobrota, ta značajna reč, to večno, nedostižno, stanje dobra. Oh, prestani Karole. Ne žuri. Odavno si prestao sa svim tim koještarijama. A danas ko još misli o tome? A ako hoćeš da se prepireš, zar nije skorašnja komisija kod nekih crkava praktično opravdala sve forme prebračnog seksa,ubacivši nekoliko samouslužnih vežbi kao jednu posebnti poslasticu, sa tri iskrena očenaša za Ljubavnika ledi Četerli! Teškom mukom počeo sam misliti na sastanak koji se približavao, a ta neprijatna misao, nije bila bez izvesnog blagog iščekivanja. Zanimljivo je, pomalo, videti ponovo Keti i doznati da li je preostalo nešto od one mladalacke naklonosti. Verovatnoća je pobudita slabe uspomene i, ojačan još jednim kimiom, i priličnim sendvicem, vratih se ponovo u Levenford, onom danu punom događaja, i događajima koji su do njega doveli, kad sam poslednji put video Keti Konsidin i Francisa Enisa, onoga dana pre Frankovog zaređenja. Leto je te godine bilo izuzetno lepo, a toga kasnog avgustovskog jutra kad sam pošao sa vintonske stanice sunce se blago probijalo kroz oblačno nebo. Voz je bio lokalni i kako se polagano putovanje odugovlačilo stajanjem na nekoliko stanica, imao sam dovoljno vremena da razmišljam o događaju koji me je vedio u Levenford. To putovanje mi je zapravo bilo nezgodno, pošto sam diplomirao medicinu na univerzitetu u toku prošlog meseca, upisao sam se kao brodski hirurg na S. S. T a s m a n u, teretnom putničkom brodu koji je vozio između Liverpula i Sidneja, a sada je trebalo da isplovi uoči dana pred ceremoniju. Ali obećao sam Franku da ću prisustvovati tom njegovom velikom danu, mada od kako sam otišao iz Levenforda na univerzitet moja veza s njim, a da ne govorim o mojim posetama, bila je retka. Frankova iznenadna odluka da postane sveštenik, u jednom smislu tako logična, iznenadila me je. Nikad mi nije govorio o tom unutrašnjem pozivu mada sam ja u odavno sumnjao. Već sam

nagađao da je podsvesna averzija prema načinu živote njegovog oca, mada nikad priznata, možda nikad ni sagledana, odvratila da nastavi Enisovu privatnu praksu. Ali on je nameravao da postane učitelj, i upuiio se u Edinburg da diplomira fitozofiju. A kad se o svemu dobro razmisli njegova budućnosi je bila usredsređena na Keli, njihov brak je bila star koja se podrazumevala, praktično bio je predodređen. Šta je moglo pomrsili njihove račune iznenadni poziv da se preda bogu? Možda je tu bio pritisak sa strane večitog Dingvola. U to sam sumnjao, sećajući se jednog slučaja kad je kanonik, zadržavši me posle jednog od naših sastanaka petkom, uhvatio za kragnu i tresao me dok mi zubi nisu počeli cvokotati. — Tebe tražim, sa tom tvojom dobrom protestantskom krvi. Šta Frank može koristiti u parohiji? Stavi mu krunicu u jednu ruku a Ijiljan u drugu i likvidirao si ga. Da li ga je neki dublji psihološki raziog naterao na celibat? Jednom, za vreme naših razgovora — tada sam tri godine studirao medicinu — Frank odjednom uzviknu: — Zar to nije odvratno, Lorense, da se organ stvaranja nalazi u samom odvodnom kanalu kroz koji odlazi polovina nečistoće tela? — I kako se sledio njegov izraz lica kad sam odgovorio: — Za to treba da kriviš, stvoritelja, Frank. — Ne treba ga kriviti, Lori — reče on ozbiljno. — To je namerno. Sveznajućom zamisli. On je bio zanimljiva zagonetka, pogodna da se o njoj razmišlja! Iz nekih neotkrivenih razloga, a koji su ostali neobjašnjeni, Frank se odjednom izvukao iz svojih obaveza prema Keti i otišao u bogosloviju. Voz je kasno stigao i mada sam požurio sa stanice u crkvu Sv. Patrika, služba je već počela, a ja se spustih neprimetno na jedno sedište pored nekog stuba. Iz tog sklonišfa sam imao jasan pogled na oltar i na dva prednja reda gde sam među ostalima prepoznao gospođu Enis, Keti i čiitav nepregledan red porodice Dejvigan. Ta ceremonija je uvek impresivna i priznajem da me je malo uplašila. Kad sam ugledao Franka, sveg u belom, na kolenima u položaju potpune pokornosti, on mi se učinio kao odvratan tip. Pošto sam otišao iz Levenforda ćesto sam bio u istom položaju sasvim iz drugih lazloga.

Posle poslednjeg biagoslova, čekao sam napolju, a brojni skup je izlazio, gomilao se oko mene. Svestan da ne treba odmah da vidim Franka, nadac sam se da će mi gospođa Enis ili Keli kazati nešto o njegovom rasporedu dana. Međutim, pronašao me je Den Dejvigan, stežući mi ruku i tapšući me po ramenu odvratnom drskošću druga u pijankama. Dobro došao, momče. Spazio sam te, kad si ušao. Zašto nisi došao napred, na mesto koje sam ti rezervisao? Sada sam ja zamenik crkvenog starešine, razumeš li, i sada sam ja gazda. Uostalom, tu smo, imam poziv za tebe. Proslava-večera kod Enisovih počinje u šest sati. Hoćeš li doći? — Pokušaću. Oh, ali moraš ili ti Frank nikad neće to oprostiti. Sigurno, tvoje ime mu je uvek na jeziku. Osvrtao sam se nestrpljivo. Još sam se nadao da ću razgovarati sa Keti, ali ona se izgubila u gomili sveta ili je već otišla. Odlazio sam, kad mi Dejvigan doviknu: — A sada imam poruku od kanonika. Hoće da te vidi. U sakristiji. Jadna napaćena duša, on je gotov čovek, treba da se povuče sestrama sledećeg meseca. Ako ideš, čekaću te. Drugo ništa nisam mogao uraditi. Morao sam ići. Stari autokrata je bio u pokretnoj stolici, ali još uspravan, sa knjigom na kolenu. Njegove oči, upale, ali još b'listave u očnim dupljama, žive, pogledaše me. Tako — reče on, posle dužeg posmatranja. — MisMo sam da ću te videti pre nego što me bace u staro gvozđe. Ne skidajući očiju s mene, napipa burmuticu ispod odore, koristeći se zdravom levom rukom i još vešto, uvuče jedan šmrk. — Mislio sam da si umakao, Karole. Ružno je to. Citam te skroznaskroz. Osetih kako mi krv jurnu u lice i vrat. — Barem imaš još toliko pristojnosti da se stidiš. Nije potrebno da ti pomenem da sam ja hteo da budeš tamo. I na tebe sam jako uticao. Svako ono popodne petkom. — On klimnu glavom. — Ali ta tvoja prevrtljiva irska strana, pomogla ti je da izmakneš. No, nemoj misliti da ćeš ikada pobeći. Seme je posađeno u tebi i nikad ga se nećeš oslobiditi. Nastade ćutanje. Bio sam zahvalan što me je poštedeo unakrsnog ispitivanja mojih grešaka, a nekako tužan i postiđen što sam ga razočarao.

— Nadam se da se bolje osećaš, kanoniče — promrljah. — Dobro sam kao uvek, osim što koristim samo jednu ruku, ali još dobru za deset godina. Paziću na tebe, Karole. Uvek sam vam bio zahvalan što se interesujete za mene, kanoniče, kao i za sve što ste za mene učinili. — Prestani drsko laskati, Karole. Pusti da neka od naših popodneva petkom ostanu. Ponovo ćutanje. On podiže knjigu. — Kao jedn3 kobajagi književna iičnost, primetno eseist, da li ikad čitaš pesme? Odmahnuh glavom. — Pa, uzmi ovu. To je nagrada koju su mi dali u Blajeru pre mnogo godina. Označio sam jednu pesmu. Mogla je biti specijalno za tebe napisana. Kad sam uzeo knjigu, on zatvori kutijicu za burmut. — Klekni, grešniče. — Morao sam poslušati. — Blagosloviću te, Karole, i to ne samo da je volja božja, već potpuno odgovara tvom slučaju da ja to moram učiniti krivom rukom. Jer ako pred bogom ikad postigneš spasenje biće to naopako — upašćeš natraške kroz sporedna vrata. Kad sam izašao iz sakristije, užasno smeten, shvatio sam da sam jedva koju reč progovorio. Da bih se povratio, seo sam u crkvi koja je sada bi'a prazna i otvorio knjigu koju mi je dao. — Pesma Francisa Tomsona. — Nikad za njega nisam čuo. Njegova fotogrfija se nalazila napred, iscrpeno izmučeno lice sa malim raštrkanim brkovima. Znak u knjizi je pokazivao pesmu na koju mi je bila skrenuta pažnja. Pogledao sam početne strote. Počeo sam čitati. Moja glava, puna skorašnjih razgovora, i Frankove i Ketine zagonetke, nije bila u kursu, ali sam želeo da se otarasim Dejvigana, i tako sam seo da čitam, iako nisam sasvim razumeo, dok nisam došao do kraja. Odsutno, stavio sam knjigu u džep, polagano ustao, i izašao iz crkve. A tamo napolju, još me je čekao Dejvigan. — Uopšte nisam pomislio da ćeš tako dugo ostati. Ali možda je hteo da presluša. — Kuda ideš? — Da posetim dedu i babu. — I ja tamo idem. Ispratiću te Renfon ulicom.

U toku sledećih susreta posle onog nezaboravnog prekida u Longkrejgs šumi, moja mržnja prema Dejviganu nije bila ublažena, bilo je to osećanje za koje sam, ispod njegove umilne uobičajene pretvornosti, osećao da on uzvraća s kamatama. A sada, naoružan još većim povere- njem, izlivao je obilje, uživajući pritom u nekom tajnom zadovoljstvu; smeškao se a to je glupo pristajalo njegovom grubom, bledom licu, te je izgledao još nevaljaliji. Doterao se, stavivši visoki okovratnik, obukavši spužvaste pantalone i žaket, bio je u odelu zamenika crkvenog starešine, u kojem je vodio Ijude na njihova mesta i skupljao miiostinju, ali ta krojačka degancija sada je bila na ivici smešnog, polucilinder mu je sedeo na ušima, te su mu uši provirivale. Predrasuda, bez sumnje, naterala me je da ga uporedim s pozorišnim slugom u drugorazrednom komadu. Izbegao sam pokret kojim je pokušao da me uzme pod ruku kad smo polazili prema Renton ulici. — Divan događaj, — poče on. I tako svečan. Malo si zakasnio, Lorense. To što mi se Dejvigan obratio imenom nije umanjiio moju mržnju ali se nisam pobunio, osim što sam dalje ćutao. — Primetio sam da nam se nisi prrključio na ogradi ispred oltara. Video si da smo se pričestili. Oh, ne sumnjam da si ti već u milosti božjoj. Sigurno nisi postio. Naravno, doktor Enis je bio odsutan, Ne korisir mu da se pretvara da je imao hitan slučaj. No on zbilja nije naš, Lorense. Ne ne tužno je otpao. Ah kakva tuga za mladog sveštenika. Ali majka, bila je u crkvi vesela lica, mada su joj suze tekle niz lice. Svetica. Tu, Francis, izvini otac Francis pripada. Njegova svetost, mislim. Kažu da ga kanonik nije rezervisao za St. Petra, ali majka će terati, moraće. Mada mi kažu da mladi otac nije rečit na propovedima. Zaćutasmo, a onda on reče pogledavši nekako iskosa: — A šta misliš o gospođici Konsidin, Lorense? — O Keti? Mislim da je bila veoma tužna. — Ah, svi mi to znamo, neko više neko manje. Jedan fini mladić napušta svet zbog boga. Ali dobro je izgledala, misliš li i ti tako? Prolepšala se, zar ne? Za vreme mise uhvatio sam sebe kako posmatram Keti, misleći da se na izvestan način promenila, ali joj je ta promena, ma kakva bila, darovala nešto što pre nije imala. — Ona je vrlo privlačna mlada žena — rekoh odsečno. — I zanimljiva.

— Sve je to ona, i još viša — složi se on grozničavo. — Naravno, pošto je sva u crnini posle smrti svoje majke jedva ima neku priliku. — Šta! — uzviknuh. — Zar je gospođa Konsidin umria? — Umrla je, najzad. Pre nekoliko meseci. Posle duge i teške bolesti. Bog neka pomogne njenoj jadnoj duši. Neka počiva u miru. — On dotače polucilinder i prekrsit se. — Teško je Keti, jer ti znaš ... — on je pogleda, — penzija je umrla s njom, majkom, mislim. No devojka ima prijatelje. Samo da ti pokažem jedan primer. Ovaj ogrtač od fine španske čipke koji je imala, dobila je od moje majke. Sada sam obratio pažnju. — Ali šta će Keti da radi? Ima li zaposlenje? Moraće da se odseli iz te velike kuće. — Pa, neće. On zauze neki zamišljeni stav, i dalje se smeškajući. — Neće dobiti otkaz, pa se neće odseliti. Znaš, Lorense, pošto je moj otac u građevinskoj trgovini, moj stari je kupio kuću. To je zavidno imanje a može dobro doći u bliskoj budućnosti. — Zašto? — upitah oštro. On prestade da se smeška. Umesto toga, pogieda me prkosnim i pobedonosnim smeškom. — U stvari, Karole, bolje je da odmah čuješ. Još se ne zne zbog drugih interesantnih stvari, zaređenja. Ali kad govotiš o gospođici Konsigin ti govoriš o budućoj gospođi Dejvigan. Keti i tvoj odani su zaista vereni i venčaće se. Stadoh kao ukopan. — Šališ se, Dejvigane. K vragu šala, Karole. — Osmeh se pretvori u glupo cerekanje. — Mi smo se uzdigli u svetu od kako si ti i tvoji zaljubljeni srodnici protestanti prezirno gledali na nas. Pogledaj tamo. Stigli smo do kraja Renton ulice gde se odvajala u Krejg Kresčent i Vudsajd Drajv. Pokazivao je na nižu padinu Longkrejga, koja se sada videla iz Kresčenta, ono pošumljeno brdo gde su drozdovi pravili gnezda a divlje cveće raslo, najlepše mesto u gradu, ona šuma gde smo Keti i ja skoro pronašli naš raj. Sada je šuma bila uništena, a među panjevima na brzinu su podizani bungalovi od lošeg materijala.

— Oh, bože, kakva prokleta zbrka! To ti misliš! Da ja tebi kažem, to je Dejviganovo građevinsko imanje. Naša sopstvena finansijska carevina! I to će nam doneti gomilu para. Zapamti to i pomiri se s tim! Ostavi me sa tim oproštajnim povikom i posle dugog nemog pregleda tog sramnog, užasnog izgleda polagano sam se uputio svom dedi i babi u Vudsajd aveniju. Ovde je bila drukčija atmostera. Bili su prividno srećni što me vide najzad, kao diplomiranog lekara. Takav njihov stav bio je opravdan mojim prilično lošim početkom u životu. Poslužili su me jednostavnim ručkom, a za tu Ijubaznost prepisao sam recept za reumatični artritis stare gospođe. I sam Brus je usporio ali, i dalje je u duhu obilazio polja Banokbarna, proveo je dobar sat pokazujući mi označene odlomke u starom parohijskom registru, koji je nedavno otkrio na jednoj humci u Levenford Venelu. Progonio me je svojom fiksidejom — koja je bila manje ohola manija nego patetična zabluda starca no dok sam se s njim gnjavio misli su mi se borile sa onom nemogućom situacijom ni pola milje daleko, u Krejg Kresčentu. Keti i Dejvigan . . . to jednostavno ne može biti! Morao sam sve doznati. Mada nije trebalo da budem kod Franka do šest, oko pet sati sam se oprostio od Brusovih i uputio sporednim putem prema Kresčentu. Nije bilo nikakvog vidljivog znaka života iza zastrtih prozora Konsidinove kuće dok sam ulazio kroz prednju baštu, a kad sam zazvonio, potrajalo je prilično dok se Keti nije pojavila, još u crnini — koju je Dejvigan mrzeo. Izgledala je starija, ali po mom mišljenju, lepša. Kako da joj priđem? — Bilo je teško. Osmehnuh se Ijubazno. — Smem li ući? Poranio sam na banket u susedstvu. Ona pruži ruku bez iznenađenja. — Zdravo, Lorense. Mislila sam da ćeš svratiti. Salon je bio isti onakav kakvog sam ga viđao za vreme svojih retkih poseta u prošlosti, isti strogi nameštaj, krut, politiran, i beživotan kao vaza srebrnog cveća na ormaru. Keti je odavala malo živosti dok smo sedeli na tvrdim stolicama na suprotnim stranama te mrtve sobe. Pogled joj je bio tup, izgledala je kao da je polubudna. Možda mi je pročitala misli.

— Pukašala sam da malo prospavam posle jedne od ovih tableta koje mi daje doktor tnis. Ovih noći ne spavam baš dobro, sama u kući. — Bilo mi je žao kad sam čuo za tvoju majku. — Njoj je lakše što je umrla. Rak nije šala. — Mora da joj je bilo teško, i tebi. Ćutanje zavlada među nama, naglašeno polaganim kucanjem visokog časovnika u holu. — A sada, Keti, — rekoh, pokušavajući da govorim prijatno, — šta to čujem o tvojoj veridbi sa Dejviganom? — To nije naklapanje. — Odgovori odmah, kao da je bila spremna na to pitanje. — Pošto ništa nije uređeno, Den hoće da se venčamo. — A ti? — Bolje će mi biti da se udam. — Reče ona sasvim iznureno, a malo posle: — Den nije premija, ali bio je od pomoći i Ijubazan. I njegovi roditelji. Otkako je umrla majka, nekako sam bila izgubljena, Lorense. I naravno, ja nemam pravo na penziju, niti imam bilo kakve druge prihode, samo dugove. Ne bih više bila u ovoj kući da nije Dejviganovih. — Keti, ti nisi od onih koji se predaju. Prebolećeš... to uzbuđenje, i naći ćeš posao. — Kakav posao? Ja zbilja nisam kvalifikovana ni za šta. — Barem možeš pokušati . . . da sama stvoriš svoj život. — Sama? — Ona me odjednom direktno pogleda, onda odvraii pogled, — Ti mene zbilja ne poznaješ, Lorense. Ili me poznaješ? Poznavao sam je, naravno, aii keko sam mogao o tome govoriti. Nejasno se ocrtavala rjena figura na prozoru koji se zamračivao, glava joj je bila malo spuštena na grudi, tužan profil Rozefija, u njenom je držanju bilo blagosti, neko osećanje tajne i čežnje, što me je dirnulo u srce, Sve što sam mogao da kažem bilo je: — Nije sve ispalo suviše dobro za tebe, Keti?

Njje izbegla pitanjer na spremnost njenog odgovora izgledala je usiljena, nestvarna. Pripremljena izjava. — Ti znaš da sam se pripremala godinama za Franka, radovala se,., čekala, čak mislila da će on odbaciii sveštenstvo. Ti si doktor, Lori. Dalje ne može, sve to obuzdavanje... to je profiv moje prirode. — Ona mi se usiljeno osmehnu. — Ako hoću da ostanem poštovana onda to mora biti brak. Ćutao sam, neubeđen njenom prividnom iskrenošću, osećajući izrnenada bol i gubitak, takođe zavist, ked sam je zamislio udotu i da je neograničeno poseduje zamenik crkvenog starešine Sv Pafa. Pored toga, želeo sam je utešiti. Prišao sam joj i uzeo za ruku, Nisam se usudio da govorim o Franku. No, moje saučešće je bilo otrovano jakom čulnom radoznalošću. — Mora da je bio veliki šok kad... — prekidoh. — Kad je više voleo gospoda nego mene. Nemoj se zavaravati, Lorense, Ona polagano odmhanu glavom. To nikad ne bi uspelo. K.ako da ti to lepo objasnim, moj nežni mladi doktore? Frank nije bio za brak. Mora da je primetila nevericu na mom licu. Sve uzdržano poniženje prošlosti ispoljilo se u jednom kratkom, bolnom smehu. Sama zamisao da voli bila je dovoljna da mu se smuči u stomaku. — Psihološka blokada. Mogla si da je razbiješ. — Nlje vredelo pokušavati. Pa, shvatila sam to pre mnogo godina kad smo ... — Ona ođjednom zastade, izbegavajući moj pogled. Onde reče: — Ne, ne. Franku je bolje sa visokom svešteničkom kragnom. Pa zašto ja onda ne bih mogla sa Dejviganom? — Ona me čudno ispitivački pogleda. — Nije on tako !oš, postigao je nešto, i barem će zagrejati sebe. Nastade dogo ćutanje. Šta li je mislila? Shvatila je pre mnogo godina? Ćak i napola izrečeno protuslovilo je i iskrivilo celo to pomno izrađeno objainjenje. Nije mi pustila ruku. Prsti su joj brli miitivi i nisu se odupirali. Ono staro udarenje pod rebrima ponovo je počeio. — Mislim da znaš da sam bio lud za tobom, Keti? Ali ja sam uvek mislio da me ne trpi. Ona odvrati pogled, kao da pažljivo bira reči.

— Da, na neki način nisam te trpela, Lori. Aii zbog toga što si imao ono što ti nisam mogla uzeti. Uostalom, zar sve to sada nije prošlo? — Ona zastade, dok joj licem prelete prazni sjaj starog izazivačkog osmeha. — I ne želimo da počne ponovo? — Nastade još jedno duže ćutanje, kao da se čeka, onda, dok sam so mučio da pronađem odgovarajuće reči, ona iznenada ustade i upali osvetljenje. — Prolazi vreme. Boilje da pođem da se uredim i presvučem. Ne mogu ići na proslavu kao avet. Za čas ću se vratiti. Kad je otišia ja sam ustao, koračao po sobi, ušao u hol, vretio se u sobu, osluškujući njene pokrete na gornjem spratu koji su bili prejaki. Sva osećanja koja sam gajio prema njoj ponovo su se uzbudila, pojačana najneobičnijom samilošću. Ceznuo sam da pođenr gore i da je tešim, a!i nisam imao ni srca ni hrabrosti da napraviiit užasnu grešku ili de joj se nametnem nepoželjan, u njenom sadašnjem duševnom stanju. I osoćaj pristojnosii, opet nesvestan i izazvan, možda mojim susretom sa Dingvalom toga jutra, zadržavao me je. Zašio dalje da komplikujem njen život kad je več postao tako tužno zamršen. Pre nego što satn mogao odlučiti, jodan korak na stepeništu me natora da pogledam gore. Silazila je, obučena u belu haljinu od šifona sa crvenom somotskom vrpcom u kosi. Malo je narumenila obraze i izgledala lomna i nije ličila na sebe. Blago me uhvati za ruku i malo raspoloženije reće: — Hajde. Možeš povesli nevestu. Čekaju nas. Pošli smo u susedstvo i ušli u Enisovu dnevnu sobu. Ovde, u pregrejanoj, neprovetrenoj atmosteri, Dejviga novi su već bili, a naša pojava naterala je Dena da se sa sumnjom trgne. On dobaci značajan pogled svojim roditeljima: majci, velikoj koščatoj krutoj ženi, sa crtama lica na kome su neizbrisivo izbrazdana šesnatest uzastcpna pomirenja sa zakonima prirode; i ocu niskom, krupnom i krivih nogu, sa glupim licem crvenim kao cigla a izgledom licemernog ovna. Gospođa Enis, izvan sebe od sreće, služila je piće. Povers viski muškarcima, a šeri gospođi Dejvigan. Iza tebe je veliki dan, Keti, — prirnećivala je ova posednja ponavljajući, dok je primala njenu ćašu. Veliki,.. sveti danl Sam bog zna. Šta ćeš, ti Lorense, s obzirom na priliku? Čekamo samo Francisa. Milo će mu biti da te vidi. — Da li je mladi otac na njegovim molitvama? _zapita stari Dejvigan.

Najpre sam mislio da je to šala, ali on je bio sasvini ozbiljan, mada je verovatno već prilično popio. — Razgovara sa kanonikom. Ah ... lično sa Pmgvolom. To će biti zbog službe kapelana. — Madaš se da će biti srećan, Keti? — Oh, do, dragi, molila sam za to. Plašila bih se razdvajanja. Dođi ovamo i sedi porod rnene ovde, Keti — reče mladi Dejvigan, posle kratkog ćutanja. — Dobro mi je ovde. — Čas je sedela a čas stajala pored prozora. — Zar mi niko neće dati nešto da popijem? — Naravno, draga — reče hladno gospođa Enis. — Hoćeš li malo šerija? — Ako nemate ništa protiv uzeću slad. Doktor Enis mi ga je prepisao pred spavanje. Gospođa Dejvigan podiže obrve. — No! No! — reče ona tonom buduće svekrve. — Verovatno je doktor sprečen zbog posete nekom bolesniku? — zapita stari Dejvigan, posle kraticog cuianja. — Sada je u ordinaciji. A znam da mora porodilji. Ali obećao je da će u međuvremeru navratiti. Toga trenutka začuli su se napolju živahni zvuci a Frank uđe kao da je žurio — osmehujući se, veseo, ozaren tako da samo nebo zna kako bi se to moglo nazvati, jednoslavno, prirodna ili natprirodna dobrota, ili ako čovek hoće da bude ciničan, sveštenički. Da, Francis je sada bio duhovnik, uredno zakopčan nizom crnih dugmadi, hodao je na stopalima, glatko izbrijan, spreman da se osmehne, bio bi idol za ostarele parohijske usedelice. Pošao je pravo prema meni i toplo mi uhvatio obe ruke. — Milo mi je što te vidim, Lorense. Hvala ti što si došao. Onda se obrati osta'ima: — Izvinite što sam zakasnio, — imao sam jedan dug sastanak, zapravo pravo predavanje. Ali ostajem, majko.

Čestitanja zaglušiše uzbuđen uzdah gospođe Enis, a kad je Frank samosvesno izmolio molitvu, sedosmo za sto prepun raznovrsnih jela, predviđenih škotskim obrokom koji se sastoji iz čaja i većere a obično se servira u šest sati. Gospođa Enis, do tvrdičluka štedljiva domaćica, oitavila je brigu na stranu, pripremivši takve izvanredne specijalitete kao što su kuvani goveđi but i pecivo sa suvim grožđem, kobasice i puding, šunku, ijezik i kolač od trešanja. Ali i pored sveg tog obilja jela i atmostere prožete pobožnom veselošću, koja je pratila sve ono što se ovde tako brzo obavlja, bio je to naporan i težak obrok, sa skrivenim strujama koje su proisticale iz onih okolnosti koje su nas dovele zajedno. Što se iiče Franka, tu nije bilo sumnje. Ma kakva bila njegova (izička građa, njegovo ponašanje je bilo savršeno: mirno i skromno, blago prema majci, trpeljivo prema Dejviganovim čestim ispadima lošeg ukusa i, iznad jednog povremenog trenutka u kom sam osetio napetost, brižnost i Ijubaznost prema Keti. I odjednom sam ga ugledeo onakvog kakav je bio: obučen za red celibata, koji je učio od svoga prvog tračka shvatanja, vaspitan i uslovIjen da poštuje čestitost, tu glavnu krepost crkve, kao tjitan objektiv svoga bića, čije je srce grozničavo odgovaralo na onaj krajnji dramatični završetak propovedi kanonika Dingvola: »Pokaži mi čistog muškarca ili ženu, a ja ću ti pokazati sveca.« Jedno verovanje tako preterano da je sama pomisao na fizičku vezu bila strašna, nespojiva, skrnavljenje koje se odmah moralo izbaciti iz njegovih misli. Naravno, voleo je Keti, ali sa potpunim oplemenjenjem seksa, s idealizirarsom koncepcijom braka tako nepraktičnom, da nije bila patetična, bila bi to žala. Svestan svojih vlastitih zemaljskih okova, morao sam se diviti, čak donekte i zavideti, toj izgrađenoj uzdržljivosti. No, žalio sam Keti. Njene žlezde nisu bile unapred osvećene. Bila je ostavljena i ponižsr a, mrzela je to, a verovatno i Franka, jer je neraspoloženo i hladno ćutala. Da li je mislila da ga povredi kad je reagovala suprotno i odabrala Dejvigana? To je bilo moguće, no pitao sam se da li bi ona to zbilja mogla učiniti — udati se za tu prostačinu koji je, zagrejan sa nekolrko duplih poversa i najzad trosvrukim ginsom, postao sve viže svoreglav. Poželeo sam da joj kažem: — Za tvoje vlastito dobro, nemoj, Keti, — ali pošto se ona nestrpljivo nameštala nt stolici, nije ijela već je samo sipala još jednu čašu pića, nisam imao prilike, vreme je prolazilo, i pošto sam se neprijatno za vreme celog jela pitao šta ja do đavoia radim u toj galiji, sada sam se osećao kao riba na suvom. Pogledah sat bilo je skoro četvrt do osam. Uskoro meram poći na voz. Nadao sam se da ću videdi doktora Enisa i taman kad sem ustao niegova kudrava glava pokaza se na vratima. Bio je potpuno trezan. Mora da ga je to stajalo prilično napora jer je u to doba obično ispio dobar deo boce. Znajući kako je želeo da mu Frank dođe u ordinaciju, plašio sam se scene. Ali on je sasvim vladao sobom, Ijubazno i učtivo razgovarao, ispričao nekoliko bezazlenih šata

srdačno me primajući u procesiju, a onda kad je polazio u posetu bolesniku on uhvati Keti za tuku. — Hajde, draga devojčice. — Vreme ti je da pođeš na noćni odmor. Ispratiću te do kuće. Nikad nećeš igrati na svom vlastitom venčanju niti ćeš podići dobar rod oltarskih momaka za Franka ako od tebe ne stvorimo otpornu devoijku. Na pragu stupih u hol da je propustim. Ona ispruži ruku. — Pa, zbogom, Lori, dugo te neću opet videti... možda nikad. — Zbogom, Keti. Kako sam bio silno, bolno svestan nje dok je stajala tamo, blizu mene, gledajući me pravo u oči. Bio je to pogled koji jc trajao duže nego što je trebelo, ispunien napregnutom streprvjom, i još nečim što mi je prodrlo pravo u srce. Onda se ona okrenu a ja sam je posmatrao kako odlazi sa starim doktorom. Odmah sam morao otići, i, pored toga što me je Frank nagovarao da sačekam jedan voz kasnije, brzo sam sa oprostio. Napolju, stajao sam u jasnoj mimoj noći, nepokretan, oslušukujući zvuk Enisovog forda koji se gubio, gledajući mračnu tcuću Konsidinovih. Na gomjem prozoru upali se svotlost, a onda se spustiše kapci. To me natera da uzdahnem, ne uzbuđeno kao gospođa Enis već tužno, tugovao sam za izgubijenom srećom koja je zauvek nestala. Sta sam ja uostalom bio? Željan Romeo ili koketan Ijubavnik? Ni jedno ni drugo. Bio sam zamenik brodskog lekara na putu u Australiju, Sa jednim uzvikom koji se Franku ne bi svideo, podigoh kragnu na kaputu, isturih bradu i uputih se odlučnim korakom drumom prema železničkoj stanici.

V Nečija ruka na mom ramenu tresla me je nepotrebnom žestinom. Uz to i tutnjanje mlaznjaks koji je poletao, vratilo me je Ciriškom aerodromu. Trgoh se i naglo okrenuh, Spazih Lote u baru aerodroma, stajala je sa jednom ženom i malim dečakom pored nje. Zaspao si —... opet? — Neprijatno naglasivši postednju reč, Lote se nasmeja, spusti kofer koji je nosila, a onda reče ostalima: — Predajem vas u redu. Ali ovom muškarcu nemojte suviše verovati, gospođo Dejvigan. On nije tako jednostavan kao što izgleda. Keti promrmlja nešto, zahvaljujući joj. Gledao sam je neprestano, i nisam mogao da verujem, kao neki idiot, da je proda mnom Keti. Na prvi pogied sam je jedva prepoznao. Očekivao sam da vidim ženu stariju samo za osam godina, ali Keti je izgiedala mnogo starija, ukočenog skoro nesrećnog pogleda.Njen izraz lica bio je oštriji, njena usta, mada puna, više nisu bila nežna, a njene oči te divne tamne oči odavale su neki oštar, upitni pogled, kao da joj je bilo teško da se osmehne. Imala je šešir i smeđi kostim, koji je izgledao jevtin i otrcan, ali dovoljno uredan da se oda prizanje toj jednoj stvari. Njena gipka, laka figura i prirodna Ijupkost kojom se kretala imala je istu onu privlačnost koja mi je jednom naterala srce da prepukne od želje, Ali sada nisam osečao ništa drugo već samo čudnu i bolnu neprijatnost sažaljenje možda. — Čini mi se da letenje nije bilo baš najugodnije — rekoh, kad je Lote otišla. — Hoćeš li nešto da pojedeš pre nego što pođemo? — Ne mogu ništa da jedem. Ali, — oklevala je, gledajući me. — Mogla bih nešto da popijem. — Kafu možda? — Više bih volela brendi, ako nemaš ništa protiv. — A dečak? Hoćeš li sendvič? — On je pojeo nešto za ručak u avionu. Verovatno je suviše umoran da jede. Doneo sam joj konjak i sendvič sa šunkom, a koka-kolu za dečaka. On mi zahvali. Do sada nije progovorio, mada me je posmatrao pažljivo. Bio je neobično bled, veoma nežno građen, sa rezervisanim, ispitivačkim izrazom licar blagim,

čak nežnim pogledom, ako nije bio tako podešen. Čelo mu je bilo najlepši deo lica sužavalo se prema dole. Ličio je na oca koji je koliko se sećam, imao upalu vilicu. Imao je sivi šorc, čarape i ručno ispleteni sivi džemper. Kako se ono zvao? Naravno . . strašno ali neminovno ... biće to dečak Deni. U meni se nakupiia neka odvratnost, kad sam se setio Dejvigana, ali sam i pored toga bio i dalje Ijubazan. — Ne moraš pojesti ceo sendvič, Denijel, ako ne želiš. — Ovaj komadić ću sačuvati za kasnije. On zamota polovinu u masnu hartiju u kojoj je bio poslužen. Ćutanje njegove majke je bilo tako strašno, da sam morao s njim razgovarati. — Ovo je tvoj prvi let verujem? — Da li te je užbudilo? — Oh ne hvala. Igrao sam delimično jednu igru. — Koju igru? — Igrao sam šah. Osmehnuh se da bi olakšao situaciju — S kim se tigrao? S pilotom? — On sam sa sobom igra, — upade njegova majka skoro oštro, kao da ju je moja veselost uvredila. — Ima džepni šah. — A zatim, na taj isti neprirodan i uzdržljiv način, upita: — Ideš li u Davos ili ne? — Svakako, ne. Sve smo spremili za tebe u Mejbelu. — U Mejbelu? Da li se tu osećoo izvestan naglasak ruganja? — Smešno ime, zar ne? Ali mislim da će ti se sviđati. — Da li je daleko? — Moraćemo prilično da se vozimo, žao mi je. Poći ćemo čim budete spremni.

Kad je spustila svoju praznu čašu, pošli smo na parkiralište. Kao već jednom ranije, poneo sam joj kofer. Ovoga puta je bio lagan. Smestio sam dečaka na zadnje sedište automobila. — On se tamo može protegnuti a možda i spavati. Oklevajući malo, ona sede pored mene. Neko vreme vozio sam ne razgovarajući. Pošao sam zaobilaznim putem da bih izbegao centar Ciriha, spustivši se na jezera, nadajući se da će tišina i mrak opustiti njene živce. Bilo kakvo očekivanie kome ssm se nadao na ponovnom viđenju mogao bi čovek reći, rođenom iz nostalgičrog sećanja na prošlost, bilo je uništeno krutošću njenog ponsšanja. I nije mi promaklo da primetim da se držola odvojeno, sasvim na svojoj slrani automobila. Da ti )u je Lotina primedba uzbudila, kao mene? Ponovo sam pokušao da zapodenem razgovor. — Moram ti se izviniti što nisam bio napolju da te dočekam, Keti. — Da, — reče ona. — Da nije bilo tvoje prijateijice. izgubili bismo se. Moja prijateljica. Tako, to ju je Ijutilo. Osmehnuh se u mraku. — Moje jedino izvinjenjo je ... verovala ili ne ... da sam o tebi mislio. Da, stojeći za barom, razmišljao sam o starim vremenima, o Franku i tebi, izgubio sam osećaj sadašnjosti. — Ja sam imala mnogo više o čemu da razmišljam u poslednje vreme nego ti. — Oh, naravno — rekoh umirujuće. — Nisam znao da si izgubiia Dena dok nisam dobio pismo od Franka. Žao mi je. Da li je naglo umro? — Da, sasvim iznenada. — Šteta, — rekoh, pokušavajući da zvuči saosećajno. Očigledno o tome nije želela da razgovara, tako priguših svoju redoznalost i rekoh: — A i brineš za svoga sina? Koliko je prošlo vremena kako sa on ... da kažemo ... nelagodno oseća? — Ima pet nedelja. Onda smo najpre primetili TBC žlezdu.

— Pa, nemoj plakati, Keti. Pomoći ćemo da ti sin ozdravi. To nije neobično kod dece njegovih godina da obole. Samo mladalačka infekcija T.B.C. On nije tip plućnog bolesnika. Nećemo ga muciti lečenjem na odeljenju. Dogovorio sam se sa glavnom sestrom da vas dvoje dobijete gostinsku kuću. Veoma je prijatna ... obično je rezervisana za članove odbora koji dolaze u posetu. — Da !i je glavna sestra lepa? — Nije loša, ako znaš kako da joj priđeš. Oh, uzgred budi rečeno, — oklevao sam, — morao sam je malo podmititi... da bi tebe i Deniela primili zajedno, i ukazali odgovarajuće gostoprirnstvo. Znaš, obično nam nije dopušteno da pripamo roditelje. Zato sam morao da joj kažem da si ti moja rođaka. Možeš me se odreći ako hoćeš. Neko vreme je ćutala, a onda reče: — Još se poigravaš istinom, Karole. Umeš to dobro. Posle toga, zaćutao sam. Do đavola sve, glumio sam samo zbog nje, da bi uspostavila dobre odnose još u početku sa glavnom sestrom i da bi joj osigurao privilegiju da dobiije kućicu odbornika. Vozio sam ćuteći, I brzo, penjući se sada kad smo ostavili za sobom Ciriško jezero, jureći kroz sela Landkvart i Jenez, skoro opustelih u ovo doba. Noćna tama se prođubila u brdima koja su lebdela nad nama. Nije bilo izmaglice, ali je počela da pada sitna kiša. Upalio sam radio da čujem poslednje vesti i vremenski izveštaj. Još jedan nesrećni slučaj zbog preticanja. Dvoje ubijeno u Grisonsu. Konterencija za razoružanje ponovo obnovljena u Ženevi. I dalje gužve u Jemenu. Servet je potukao Lucern za kup rezultatom dva prema jedan. Dolazi razvedravanje vremena. Bacivši brz i kratak pogled na nju dok smo prolazili pored osvetijenih znakova, video sam da sedi ukrućeno, zatvorenih očiju. Danije! je, na zadnjem sedištu, zaspao, a njegovo glasno disanje bilo je sinhronizovano pravilnim otkucaijima brisača vetrobrana. Upalio sam grejač. Iz čiste pristojnosti i iskrene srdačnosti pokušao sam da nam bude prijatno u malom udobnom opelu, ali nešlo se pokvarilo i zbog toga je putovanje izgledalo tri puta duže. Međutim, oko jedanaest sati najzad smo stigli, i dok smo se peli putem bilo je prijatno videti svatlost u gostinskoj kućici. Malo sam bio nesiguran zbog glavne sestre, ali ona je zapravo čekala, mnogo posle svojih uobičajervih časova za spavanje, da bi ih, iako sama, srdačno dočekala.