Pun dzep razi-A.J.-Cronin

— Ach so ! Umorni ste. Tako kasno i tako mnogo putovanja. — Zagrlivši Keti, pomogla joj je da siđe iz automobila. — A mali dečko? Spava. To je dobo. Ali lako bled. Možete li ga uzeti Herr Doktor? Sve smo spremili. Unutra, kućica je sijala, plamen vatre u maloj dnevnoj sobi toplo je osvetljavao sveže politiran nameštaj, pozlaćivao lonac sa belim ciklamama koji je od jutros nesumnjivo pronašao svoj put od seoskog B1umeng eschafta* do sredine stola. Na poslužavniku nalazio se termos a pored njega tanjir sa perecima. Čist, topao miris goruče borovine prodirao je iz cepanica k o j e s u plamteIe. Lampe su stajale u velikoj i susednoj maloj spavaćoj sobi, oba kreveta su bila razmeštena a na svakom, lak kao paperje, ležao je onaj jedinstveni obezbeđivač noćne udobnosti, švajcarsko ćebe. Kakva čast mi je ukazana time što se glavna sestra trudila da postigne toliko topao i ubedljivo srdačan doček. Keti, umorna i iscrpljna do kraja, skoro od razilaženja sa mnom, osvrćući se sa izrazom ošamućenog iznenađenja, svakako nije očekivala ništa tako prijatno, tako toplo, srdačno! — Sviđa vam se, ja? — reče glavna sestra, Ijubaznim glasom, posmatrajući je. — Savršeno je ... tako divno ... i tako udobno ... Ja ,.. ja ne znam kako da vam zahvalim — Dobro Sada morate ispiti svoj topao napitak dok budem stavljala dete u krevet. A za vas, Her Doktor, takođe ima vrelo mleko i male perece, sve je u vašoj sobi. So, gute Nacht *" Projurila je prostranom spavaćom sobom u malu kuda sam odneo Denijela. Dok je Keti stajala nepomična i mirna, spuštenih očiju, ja sam otvorio termos bocu i sipao čašu mleka koju sam joj doturio preko stola. Jedva sam znao šta da kažem, tačno kojim tonom, kako u stvari da slomim led medu nama. Ali ona je progovorila prva. Očito još misleći na glavnu sestru, ona reče, skoro sama za sebe: — To je ljubazna, srdačna žena. — Jeste, Keti — prihvatih srdačno, onda sa nešto malo odbrane, osećajući da bih i ja mogao da dobijem malo priznanja za svoj udeo, u tome, dodah: — Smatrali smo, ona i ja, da ti zaslužuješ najbolje. — Zbog toga što sam tvoja rođaka? — Pa, slegoh, — to je bila samo ispomoć.

Nije odgovorila već ostala okrenute glave, ne gledajući me. Posmatrajući tu pognutu, još mršavu, čak mladalačku figuru, ponovo ms obuze sažaljenje. Ne samo putovanje, ma kako ono bilo teško, već neki drugi, mučni događaj, strah zbog dečaka, možda, još nisam mogao otkriti prikriven razlog, ali ma šta bilo, to ju je skršilo. — Ne brini, Keti. Dobro će biti dečku, i tebi. Pregledaću ga odmah ujutru, i učiniću sve što mogu da bih mu pomogao. Priđoh joj i uhvatih je nežno, utešno, za ruku. Ona se odjednom sledi. Tihim ali odlučnim glasom, gledajući me pravo u oči, ona reče: Sklanjaj svoje prljave prste od mene. Ti .. ti lažljivi gonioče žena. Bio sam zaprepašten. Posle svega što sam za nju učinio; pozvao je da ostane; dočekao je; vozio je po mrklom mraku satima preko tih opasnih prokletih drumova; da me proklirrje kao nekog krvavog seksualnog mani'jaka. Onda primetih da ije još uzbuđenija od mene, i odjednom mi sve postade jasno. Ne samo što je videla Lote, naravno, visoka Sveđanka me je izdala, — mogao sam znati da joj se ne može verovati da će ćutati — a Keti, željno očekujući da me ponovo vidi, bila je povređena. Pa, proći će to. Uskoro ću sve srediti. U međuvremenu, ne vređaj se, ostani miran i Ijubazan, vreme će izlečiti prekid. Rekoh nežno, ali pomalo uvređenim glasom: — Vidim da si umorna, Keti. Tako da ću ti samo poželeti laku noć. Želim ti dobro spavanje. Izašao sam na prstima, isto kao Frank, i tiho zatvorio vrata.

VI Sledećeg jutra, posle priličnog jučerašnjeg napora, dugo sam spavao. Pošto sam pojeo kitle i ispio kafu, koja je stajala topla u termos boci u dnevnoj sobi, polagano sam se uputio u ordinaciju. Glavna sestra, za radnim stolom, pogleda značajno na sat dok sam joj poželeo Guten morgen*, ali je bila veoma dobro raspoložena. — Ach, Herr Doktor, — ozarenog lica, glavna sestra reče — ja jako volim vašu rođaku Katarinu. Ja, već me je molila da ja nju tako zovem. A ustala je tako rano, potpuno obučena, a pošto zna da nemam dosta radne snage, pomaže mi u radu. — Milo mi je, sestro. — Pomalo začuđen, pomislih, ovo je uspeh, da to kažem. — Ja, takođe. To je jedna najboja, fina žena. Ti superlativi su me iznenadili, ali sam se i datje osmehivao. — Gde je ona sada? — U Kuche13 14 pa joj nemojte smetati. — Ona podiia preteći prst zatim klimnu glavom, osmehnuvši se odobravajući. — Sprema Mittagessen***, neku škotsku hranu ... minc. 13 Kuhinja, nem. 14 Ručak, nem. prim. prav. Pokvarena lažljiva stara nadžak-baba, ubijala me je svojim izopačenim dvosmislenim žargonom i ma šta da je iza toga stajalo. Ali ja sam još bio malo mlitav — obično sam se tako osećao posle izleta ili bi trebalo da kažem kačenja sa Lotom, osim toga blo sam iznuren svom onom vožnjom juče kasno u noći — tako da sam se mogao samo osmehnutu — Onda je ostavljam. Veoma mi je milo što ste se već sprijateljile. Sada idem preko, želeo bih da pre posete odeljenjima vidim dečaka.

Lagano sam pošao u gostinsku kućicu pitajuči se šta do đavola namerava ta Katarina. Pozitivno deluje na Hildino dobro raspoloženje? Možda: da bi produžila boravak. Ili je, posle mnogo godina provedenih sa Dejviganom, možda postala potpuno zaplašena pripitomljena mala domaćica? Minc? Da se čovek grohotom nasmeje. Otvorio sam vrata kućice očekujući da ću naći dečaka u krevetu, ali kao i njegova lepa dob'a mamica ustao je, obučen u šorc i džemper, presavijen nad neobično malu šahovsku tablu na stolu u dnevnoj sobi. — Dobro jutro. — Izgovorio sam to uobičajenom Ijubaznošću kojom prilazim svoj deci. — Primaš li posete, Denijele? On me pogleda i osmehnu se, — Izvolite u lavlju jazbinu. Za njegove godine ta primedba je bila sasvim u redu, ali verovotno mu ju je nekad neko rekao. — Šta radiš? — Oh, malo se zabavljam. — Voliš li šah? — zapitah redoznalo. — Da. — Da li uvek igraš sam sa sobom? — Oh, ne. Samo kad rešavam problem. Kod kuće igram sa kanonikom. — Sa Dingvolom? On klmnu glavom. — Da li se njegove stare kosti još drže zajedno? — Vrlo dobro, mada je sada sa sestrama u manastiru i ne izlazi mnogo. On voli šah ... obično posle blagoslova. Od njega sam ja naučio. — Verujem da dobiješ dobru porciju batina. — Ako se sukobe dva hrabra protivnika — reče on.

Ta primedba me ućuta. Frank nije pogrešio. To malo derište je imalo nečeg neobičnog, ali mi se činilo da on to zna, zbog čega sam sam poželeo da ga zarobim. — Jedanput ću ti dati neku igru. Tamo je sasvim pun ormar u sobi za izgranje. — Oh, dobro. Igrate li vi mnogo? — Pa, s vremena na vreme, tako reći — ublažih. — U stvari, u selu ima jedna kafana gde uvek možeš igrati neku odličnu igru. — Kako je to divno. Voleo bih da igram. Možemo li odmah ići? — Kasnije, mladiću, Najpre te moramo dobro pregledati. On odmah ustade a ja ga povedoh u glavnu kuću u malu ordinaciju pored odeljenja. Bio je nervozan i pokušavao da to ne pokaže, ali je neprestano virkao u ormarić sa insirumentima i u red reagensa na polici za testove. Pomislio sam da je glavne sestra mudro uradila kad ga je stavila sa njegovom majkom u kućicu u odeljenje. Nag do pojasa, bio je vraški mali, u stvari nije se mogla izreći nikakva pohvala njegovom pokojnom ocu. No, i sva ostala deca koja su nam dolazile bila su takva, zgrčeni mali gradski vrapci. Nisam želeo nikakve Katarinine prigovore, prišao sam mu sa posebnom pažnjom: pluća, srce, zglobovi: Pregledao sam ga gotovo pola sata. U stvari, kad sam odložio stefoskop, on reče: — Duže ste me pregledali od dra Mura. — On je tvoj doktor? — On je asistent doktora Enisa. Barem sada. Ide u Kanadu. Još jedan, pomislih, pokušava da se spase te proktete nacionalizirane medicine. — Kako je doktor Enis? — Sasvim dobro ... mislim. — On pogleda u stranu. — Barem ponekad. — Tako. Još je ležao na kauču kad sam se sagnuo i još jednom pogledao malo otečenu vratnu žlezdu. Osim one prilično obične manifestacije T.B.C.e-a kod dece, ništa nisam našao, svakako ništa ozbiljnog, ni najmanjeg stepena. Ali

želeo sam da budem siguran. Dobro opremljena radiografska soba nalazila se pored ordinacije, Obilni fondovi Odbora klinike Mejbel osigurali su da ta važna dijagnostička jedinica bude sasvim moderno opremljena. Naravno, kao po pravilu skoro sva deca su ga se smrtrio plašila, tako da sam ga pripremio što sam mogao opreznije. — Nećeš se Ijutiti ako odemo u drugu sobu da ti snimimo pluća? — Na rentgen? — zapita on brzo. — Nemaš zbog čega da se uzbuđuješ. — Oh, ne uzbuđujem se, doktore Lorens. — Zatim dodade brzo: — Smem li vas tako zvati? Pokušavao je da izigrava hrabrog dečaka, i da uspešno deluje s imenima. Nisam odgovorio. Ušli smo, i pošto sam navukao teške zavese skroz sam ga snimio. On zatrepta i problede dok je struja bacila iskru ali inače se držao savršeno mirno, a kad je bilo gotovo, reče: — To je bio veoma zanimljiv doživljaj. Oštro ga pogledah: nije mi se ni najmamje sviđala ta prerano sazrela šema Malog lorda Fonteroja. — Tebe treba jedino da zanima to da ni na jednoj strani pluća nemaš ni jednu jedinu tačkicu. Potpuno su čista. — Nisam iznenađen — reče on blago. — Znam da patim od »Kraljevog zla«. — Znate, dodane on: — Od škrofula. Ko te je naučio tim sredovečnim besmislicama? — rekoh oštro. — Moj prijatelj kanonik. Diskutovali smo dok smo igrali šah. I verujem da je besmislica. Bili smo skloni da sumnjamo u erikasnost kraljevskog dodira ... kao lečenja. Šta ste tu mogli već samo da ga oštro pogledale. Počeo je da me Ijuti. — Tvoje lečenje će se sastojati u tome da slušaš moja naređenja. I za ime. božje, prestani da govoriš kao da si progutao »Dečju enciklopediju«, ili ću početi misliti da si ti samo jedan mali gad.

On se rastuži. Povredio sam ga, ali pokuša da se osmehne. — Ne biste li mogli reći »punoglavac« ... to bolje zvuči? A ja nisam p r o g u t a o »Dečju enciklopediju, samo sam je jednom pročitao. Oprostite, doktore Lorense, ali ja ništa ne mogu što sam pametan, to je pomalo prokletstvo, ali uprkos toma nadam se da ćete me podnositi. Znate, mada mi se iz početka niste sviđali, sasvim sam sklon da vas sada zavolim. Gospode bože, šta on to meni izvodi? Ali morao sam znati? — Zašto me iz početka nisi voleo? — Kad sam video da je ona gruba švedska stjuardesa vaša prijateljica? — To mi se činilo dovoljno za jedan razgovor. — Oblači se, — rekoh, i počeh pisati njegovu istoriju. Bio je slab i suviše mršav, ali za to ćemo se pobrinuti, a žlezda nije bila bolna niti slepljena. Nije potrebno zadržati ga u krevetu. Ja bih napravio Pirkeovu rea k c i j u i merio mu temperaturu. — Trenutak. Zavrni rukav. Napraviću ti jedan mali rez na ruci. — Da li je to lečenje? — zapita on zabrinuto. — Ne, test, Tvoje lečenje je mnogo svežeg vazduha, galoni mleka, mnogo jela, i redovno odmaranje posle ručka. Kad sam s njim završio bilo je skoro podne, i imao sam samo vremena da obiđem bolesnike po odeijenjima pre ručka. Švajcarci rano ručaju, a pošto je to glavni dnevni obrok, glavna sestra i ja smo jeli zajedno. Danas, postavljeno je za četvoro, sa velikom vazom afričkih !jubičica, taj ukras švajcarskih cvećara, u sredini stola, davao je slolu neobično svečan izgled. Keti, obučena u jednostavnu b!uzu i suknju, bila je već tamo i kad sam joj rekao nešto Ijubazno nisam propustio da dam kompliment i starom zmaju. — Ja, dobro je imat gaste. — Ona se osmebnu gošći, koja je sedela pored nje s desne strane sa tihom skromnošću. — Kad smo bez deca onda smo tako jako sami. Hmmml Nije se bunila ranije kad je bila sama sa mnom. Kad smo počeli jesti gustu od povrća, odličnu krem čorbu, ja rekoh: — Smirićeš se, jer nisam suviše zabranut stanjem zdravlja tvoga sina, Keti. Izlečićemo ti ga.

— Ach, to je dobro, Herr Doktor. Ali i vašoj rođaci je potrebna nega. Jutros mi priča koliko je patila zbog gubiika svoga muža i drugih nesreća. Ona svakako mora ostati, takođe sa Denijelom, dok ne ozdravi, da? — Oh, naravno, — složih se, mucajući. Biće mi veoma milo. Keti podiže obrve na glavnu sestru, onda ih spusti. — Samo ako mi dopustite da vam pomognem. — J a w o h I, meine Caterina.15 Ona se nagnu da bi je malo potašala. — Aber nur ein wenig.16 15 Svakako, moja Katarina, nem. prim. prev. 16 Ali samo malo, nem. prim. prev. No, no, pomisih, svakako je Katarina dosta radila jutros u kuhinji — a zaključak je bio potpuno potvrđen kad sa pojavrlo drugo jelo, koje je unela služavka Roza, nešto kao plamenu svinjsku glavu. Posle nešto malo profesionalnog probanja, valjajući punom kašikom po njenom duplom zubalu i mljacnuvši usnama, glavna sestra se osloni na stolici i pljesnu rukama. — Wunderbar,17 Katarina! tako je dobro, tvoj minc. 17 Divno, nem. prim. prev. — Napraviću vam ga kad god poželite — reče skromno Keti. — To je vrlo hranijivo jelo, i jeftino. — To je kao ... glavna sestra proguta još jedan zalogaj... kao gulaš, ragu. — Moj Den je to mnogo voleo. — A c h, tako, jadni muž. — Sviđa ti se, rođoče Lorense? — Prvi put od njenog dolaska ona me pravo pogleda, prisno, no možda jednim delom sarkastično. — Najbolji škotlanđanski minc koji sam ikad probao.

Posle kratkog ćutanja, ohrabren tim pogledom, mada uopšte nisam mario za rođačku titulu, rekoh: — Možda bi volela da se malo provozamo po podne automobilom. Da shvatiš šta je selo. — Ne, hvala. — Odmah odbi. — Glavna sesira smatra da se po podne moram odmoriti. — Ja, bolje je odmoriti se — složi se glavna sestra. — Posle putovanja. — Ali zašto ne povedete Danijela? Voleo bi, zar ne, Deni? — Oh, veoma mnogo. — I Denijel mora leći — rekoh odlučno. — Idem da ga stavrm da legne na balkon, celog ću ga zamotati kao egipatsku mumiju. — Ali kad se digne? — insistirala je glavna sestra. Taman sam hieo reći »ne« kad sam shvatio da moram činiti ono što drugi hoće. — Pa, videćemo — progunđah.

VII Ako to već nije očigledno, želeo bio da odlučno izjavim da nikakve sklonosti nemam prema deci. Za vreme naše »šetnje za zdravlje« kad su mali gnjavatori išli dvoje po dvoje u turobnoj procesiji mučeći se, penjući se brežuljcima po kiši, dok su im tanki providni plastični ogrtači mlatarali oko mršavih kolena, zavirivali u štale sa kravama, grabeći povremeno običan divlji kiseljak i vičući »runolist«, zastajkujući da piške, ili obrišu nos, ili da mi pokažu plikove na petama, pa bi se raspevali, pevali su obično neku bezvrednu pesmu, tako da moram priznati da se to pomalo moglo nazvati grižom savesti. Zbog svoje službe, takođe, morao sam se praviti da sam zainieresovan i Ijubazan, čak i srdačan što je tako strano mojoj prirodi da mi se skoro povraćalo. I tako me nemojte okriviti zbog nečega što je u stvari bio samo žestok napor da ispunim svoju obavezu kad kažem da sam u tri sata, posto sam napisao mesečni izveštaj za Odbor, pošao prema balkonu gde sam zamotao potomka Dejvigana, sasvim spreman da ga povezem na vožnju. Bio je budan. — Da li ste došli da odmotate mumiju? — osmehnu se on, — Nisi spavao? On odmahnu glavom. — Posle vaše primedbe za ručkom pravio sam se da sam jedan od faraona i da me morate iskopati iz groba. — Kako si se osećao? — Nekako hladno. — On prsnu u smeh i pruži mi ruku. Bila je skoro ledena, Severac je duvao a ja ga nisam dovoljno pokrio. — Zašto nisi tružio još ćebadi? — Ne govorim egipatski. To će me uništiti, — Svejedno — rekoh. — Prošetaćemo do sela a ja ću ti kupiti nesto toplo da popiješ. Na putu prema selu, pošto nisam mogao da se oslobodim obećanja, pomislih da ga mogu opravdano iskoristiti.

— Denijele — rekoh prijafeljski. — Odavno nisam bio u Levenfordu. Da li Građevinsko preduzeće Dejvigan još dobro radi? — Oh, da. Veoma dobro. — On pogleda u mene. — Ali ne za Dejviganove. — Zašto ne za njih? — zapitah brzo. — Zar niste znali? To je stara istorija, Deda Dejvigan je propao i bankrotirao. — Ne mogu verovati. — Prava istina, na žalost. Banke je povukla novac koji je on pozajmio. Pre nego što su kuće bile završene. Bila je to užasna zbrka. Sve je bilo izgubijeno. Gospode bože, Denijele! — uzviknuh, skrivajtići svoje zadovoljstvo, izvlačeći još. — Ali tvoj otac, svakako,... pre nego što se razboleo . .. mislim, zar on nije bio povezan sa preduzećem? — Pa novi vlasnici su ga zaposlili. Ali samo kao zidara. Nije bilo pofrebno da izigravam iznenađenje. Bio sam zaprepašćen. Svakako je stari Dejvigan bio sasvim glup, ali je bio snažan i poznavao je svoj posao. Očito se izvukao iz duga a neka veća riba ga je progutaila. — Prava nesreća, Denijele — Teško pritešnjen, govorio je filozofski. — To su i dečaci vikali za mnom u školi. Ali, barem će sada s tim kod kuće prestati kad je otac umro. Tome nikad nije bilo kraja. — Od čega je tvoj otac tako iznenada oboleo, Denijele? — zapitah taktično. Izgledalo je kao da se zgrozio ne to pitanje, opet me pogleda, ovoga puta oštro. — Nije to bila bolest. On je stradao... nesrećnim slućajem. Ali, nemojte se Ijutiti, doktore Lorense, da o tome više ne razgovaramo... uzbuđuje me da o tome razgovaram. Jedva sam znao kuda da pogledam, odjednom sam se osećao kriv i postiđen. Kao kakvo pokvareno, podmuklo, prljavo pseto, izvlačio sam mu obaveštenja. Mada me je radoznalost izjedala, rekoh brzo:

— Više o tome nećemo govoriti, Denijele. — Dodavši, mada nisam tako mislio: — Nikad više. Sada smo se približavali Slevald Placu, i on je počeo da se osvrće dok smo prolazili rečnom obalom, prešli smo preko mosta i ušli u niži deo sela, koje je uglavnom iz sedamnaestog veka, švajcarsko i veoma privlačno. Video sam da mu se sviđa. Ispred Edlmana uzeh ga za ruku. Bila je mršava kao pileća kost. — Ovde ulazimo. Dok smo ulazili, on zapita: — Dali je to kafana gde se igra šah? — Ne. Ali tu su kolači mnogo bolji. Edlman, u stvari, bio je poznat širom cele Švajcarske. Njegov izraz lica potpuno se razbistrio kad je ugledao sjajan izlog kolača u dugačkom staklenom ormaru pored tezge a kad ja rekoh: — Obojica ćemo uzeti po jedan tanjir pa ćemo preći tamo i stati za tezgu i birati, — on se stvarno nasmeja. — Nas dvojica smo dva ,prava ludaka. — Šta smo mi...? — Zar se ne sećate u Alisi? Uvek je nosio prazan poslužavnik u slučaju da mu neko ponudi koiač. Kad smo seli, jeo je polagano krem, kao da je to za njaga bio novi doživljaj, uživajući u svakom malom zalogaju, a spirajući ga vrelom čokoladom koju sam poručio obojici. Kad je završio, on zamišljeno primeti: — Ovo je najbolji kolač koji sam u svom životu probao. Savršena ambrozija. — Najbolja koju sam ikad probao, a živeo sam prilično duže od tebe. Uzmi još jednu ambroziju? — Čini mi se da je vrlo skupa. — Možemo podneti ovog puta.

— Ne, ne mislim tako. Možda ćete me i drugi put pozvati, ako budete hteli. Gde se dete naučilo, među Dejviganovim ruševinama — dobrom ponašanju? Možda je to Ketina zasluga, ako je tako, pripada joj dobra ocena. No, verovatnije ono potiče od starca u pokretnoj stolici. Na polasku kupio sam Dejli telegraf u kiosku na stanici gde mi ga je Đina, devojka u kiosku, redovno čuvala. Bila je tamne kose Talijanka, prilično niskog rasta, crnih očiju i belih zuba koji su isticali neki sjajan osmeh, pun živahnosti. Mada je imala venčani prsten nije se primećivalo da ima muža, i to ju je činilo interesantnom. Već smo prlično napredovali i dok je dete stajalo i čekalo, izmenjali smo nekoliko duhovitih rečenica. Kad smo se vraćali kući pošao sam glavnim drumom da bi mu hodanje bilo lakše. Odjednom on zastade. — Kakva je ono vrlo lepa mala crkva, doktore Lorense? Da li je naša? Klimnuh glavom. Bila je to jedna ultramoderna rimokatolička crkva koja su počele da se šire po Švajcarskoj, deo jednog novog pokreta. Kosih uglova od drveta, stakla i betona, pola imitacija Frank Lojd Vrajta a pola čist Diznilend, strčala je u starom selu kao bolestan palac, Napolju, na nečemu kao na nekim vešalima, urnebes zvona visio je nedaleko od sredine. Unutra je bio go kamen, zimi tako hladan da se smrznete. Možete misliti da nisam podnosio to mesto. U stvari, mrzeo sam ga. Pošto sam morao tamo voditi katoličku decu, više nego jedanput, iz raznih razloga, to me je zbilja upropastilo, Kad bih ih uveo, obično bih izašao da popušim cigaretu, ili prošetam do staničnog kioska, da bi vreme toga dana prekratio sa Đinom, koji je uvek bio nedeljom otvoren, i u kome su se prodavala bezalkoholna pića i cigarete seljacima koji su navalili u Slevald toga jedinog slobodnog dana. — Prosto me je osvojila. Sviđa mi se. — Završio je pregledanje, Hajdete da uđemo. To je bilo previše — pa sam ga ućutkao. — Za jedno popodne je dosta. Treba da se vratimo. Ponestalo mu je daha dok se peo uzbrdo, zastajkujući s vremena na vreme, kao što je rekao, »da odahne«. te reče:

— Lepo san se proveo, hvala vam, doktore Lomnse. — Dobro — rekoh kratko. Nisam želeo nikakvu naročitu zahvalnost. — izmeriću ti temperaturu kad se vratimo. Video sam da ću morati strože da pazim na njega. Po svoj prilici, nedeljni izleti takve prirode bili su nemogući. Sav je bio mozak i nadmenost i našta više. VIII Još od onog prvog ručka neko nejasno predosećanje neprilike koje je pretila stalno mi je bilo u duši, ali nikad nisam mogao verovati da će me tako brzo pogoditi. Duboka Konfučijeva izjava, da je svakog gosta tri dana dosta, delovala je obrnuto na klinici Mejbel. Krajem nedelje, ja sam bio taj, očigledno, koji je, po svoj prilici, bio pomalo okrnjen dok je Katarina, kako ju je glavna sestra prekrstila, kako se može i pretpostaviti, mirisala kao ruža. Razmišljajući, želeo sam da proniknem u srž tajne dok sam sedeo za doručkom u svojoj sobi. Pronašao sam dokaz, možda nedovoljan i slučajan, ali, svejedno, uznemirujući. Moja kafa, na primer, jutros nije bila sasvim vrela, a na mom posilužavniku nisu stajale uobičajene tri, sveze, mekane kifle, već jedna, stara, i dve zemičke koje su bile strašne, najgore i najpokvarenije švajcarske zemičke, obične hokejske lopte, sigurno bi mogle da slome zube.Možda je pokareva kći, rumenih obraza Froulein koja ih je donosila pre škole, zaboravila da donese. Sumnjao sam — bila je tačna kao švajcarski sat, ne one vrste »kukavica« koja se prodaju turistima, vec pouzdan PatekFilip. Ne, kad sam pomisllio na ostala uskraćivanja nemoguće mi je bilo da ne posumnjam da se Hilda ohladila prema meni. Njena velika Ijubaznost ocito se smanjila. Kritićki sjaj obuzeo joj je pogled, kratak. Smešak je zamenio blisiav naglasak »a c h so«, koji je dosad pozdravljao moje najsumlljivije primedbe. Za vreme ručka neki optički tajni zlonamerni sporazum razvio se između njene nove štićenice i nje, dobacivale su značajne poglede preko moje glave, koji su me potcenjivali, a obično su bili praćeni primedbama izmenjenim tihim glasovima. Te primedbe su nekoliko puta dotakle sa neprijatnim značenjem moje pretke Levenforda, na neki način keji bi se jedva podudarao sa mojim ra-nijim tačnim obradama te teme. Kako sam inače mogao gledali na to malo otkriće jednog »Tete-a-tete, o kome je razgovarano u sobi glavne sestre dovoljno glasno da ga čujem u susednoj sobi za testove.

O tom vašem rodnom škotskom gradu, draga Katarma, vi govorite ozbiljno? Zar nije lep? — Daleko od lepog. Stadt **' Pre sam verovala da je ,lep istorijski, plemenit ** grad, nem. prim. prev — Ko je mogao da vam kaže jednu takvu neistinu? To je mali, ružan, radnički grad brodogradilišta. Celog dana ne cujete ništa drugo sem udaranja zakivaka. — »Svakako ... pobrkalo mi se ... »tamo je svakako jedan lep zamak, na reci? — To je samo jedna trošna stara ruševina pored prljave reke. — Niko tamo više ne stanuje? Gospodica, nem, pnm prev. Grad, nem. prim. prev — Samo pacovi. — Ach so! A Ijudi nisu hochgeborgen? — Ne, Naravno, neki misle da jesu. Hildin glas, čiji se ton podizao, oktavu za oktavom, u jednom Kresdendu usiljencig čuđenja, sada prsnu u smeh. Onda, brišući suze: — Ovde, u Švajcarskoj, eko neki glupi Skotlanđanin veruje da je kralj, odmah ga moramo smestiti u Krankenhaus.* Bolnica, nem. prim. prav. Isto tako uznemirujuča bila je primedba glavne sestre sledećeg jutra kad me je Lote, ne obazirući se na moju zabranu da mi nikad ne telefonira, pozvala da mi kaže da ima jedan neočekivano slobodan dan. Nisam mogao da krivim glupu Šveđanku jer bih inače veoma rado otišao k njoj u Cirih. Ali Hilda je primila poziv, a posle, tonom koji nisam mogao razumeti, ona zapita: — Vaš profesor iz ciriškog CantonspHala, Herr Doktor?

E, pa šta! Još sam bio šef. No, kad sam mislio na podbadača svih tih isplaniranih malih smicalica, tih nagoveštaja i aluzija, došlo mi je da joj zavrnem šiju ili, još bolje, da joj namestim dobru burnu scenu u spavaćoj sobi. Šta ona, do đavola, smera? Osim priznanja te napetosti antagonizma koji je uvek postojao u našem celom odnosu, naročito u ranim danima kad je pokušavala da me pobedi, nisam čak mogao ni nagađati. Gledajući je svakog dana, u istoj kući, bilo je još gore. Oporavljena od putovanja, osvežena brdskim vazduhom, prikrila je nekoliko godina, izgubila onaj umorni pogled, i po rečima one sumorne balade, ponovo je procvetala. Neko zakuca na vrata. — Napred! — vrknuh. Denijelova glava radoznalo proviri iza zavesa. Smeškao se. — Da li ste zaposleni, doktore Lorense? — Zaposlen sam pokušavajući da izvučem dovoljno kalorija iz ovog prokleto lošeg doručka. — Pa i nije baš tako loš. On priđe i sede. Još je bio obučen u kućni ogrtač i pidžamu Mejbela, držeći svoju paklenu šahovsku lablu. Pošto su majka i glavna sestra oštišle kolima u kupovinu, mislio sam da možemo probati nekoliko poteza ... i tako smo sami. Tako, opet su zajedno otišle. Zagledah se u njega. —— Rekao sam ti da ostaneš u krevetu dok ne dodem da te pregledam. — Pa ... morao sam ustati. — Zašto? Da piškiš? — Ne — reče on, prihvatajući moj rečnik. — Da povraćam. — Da li ti je zlo? — Samo sam malo povratio. lzgleda da je to neka navika koju sam stekao. — Otkada?

Pre nekoliko dana. Mislim da ne podnosim riblje ulje. Sve što povratim miriše na njega. Pogledah i klimnuh glavom. — Verovatno. To je prilično gadno. Prestaćeš s tim a uzimaćeš vise mleka. Sada natrag u svoju sobu. Zar nećete? Prilično mi je dojadilo da igram sam sa sobom. Ispljunuo sam mlaku kafu i odgurnuo poslužavnik ostavivši zemičke upadljivo netaknute. Pa hajde. Samo jednu igru. A onda moraš u ordinaciju da dobiješ injekciju. — Dobro — reče on. — Slažem se — i poče da namešta tablu. Mada nisam bio Kazablanka, igrao sam šah s vremana na vreme sa decom za vreme ćasova rekreacije, i nameravao sam ga brzo nokautirati, delimično da ga udesim, ali takođe da me ubuduće ne gnjavi da dalje igram. Počeli smo mirno. Bio sam prvi na potezu. Ali šta tu kriti. To je ćinjenica. Taj mali neprirodni naduvenko matirao me je u šest poteza. — To je čudnovato. — Osmehnu se on. — Nikad nisam znao da Guiko Pienov početak tako lako uspeva. Potpuno sam očekivao da ćete vi koristiti Peirovu odbranu. — Zbilja? — rekoh oporo. — Pa, meni se Petrov ne sviđa. Kako bi bilo da odigramo još jednu igru bez tvoje kraljice. — Svakako. U tom slučaju vi ćete verovatno početi sa Roj Lopezom. — Ni za šta na svetu. Ja sam anti-Portugalac. — Oh. Lopez je bio Španac, u šesnaestom veku, doktore Lorene. On je pronašao gambit — gde su opreznost i sigurnost bitni. A siguran sam da ćete se setiti da odgovorite sa P prema K4. — Ta drska primedba staje te još tri figure — rekoh, digavši oba trkača i jednu kulu, A sada ću tebi i Pefrovu dati jednu dobru porciju batina. I to ništa nije koristilo. Bio sam oprezan ali ne siguran. Kad me je pogledao prekomo, štedeći moja osećanja, ali ne rekavši »mat«, pokupio sam figure u kutiju i ustao.

— Naučio sam igrati sa stručnjacima: kad igram proiiv jednog početnika onda izgubim ravnotežu. On se nasmeja pokorno. — Vi nešto niste u formi, doktore Lorense — reče izvinjavajući se, prateći me u ordinaciju. — Nemoj da mi podvaljuješ. Dao sam mu injekciju — a onda mu rekao da ide i da se obuče. U kancelariji sam imao da svršim neka akta ali nisam mogao da se smirim. Misli su mi bile tužno potamnele, kampanjom koja je skoro sigurno počela protiv mene. Pre nego što je to otišlo dalje, protivakcija, znao sam jasno, tražena je sa moje strane. Gospođe, ako smem tu reč upotrebiti, vratile su se odiično raspoložene i stalnom intimnošću koja je trajala za vreme ručka. Jednom, dvaput uhvatio sam na sebi prodoran pogled glavne sestre, koji je sadržavao pitanja, s onim lukavim sjajem vesele pakosti koja kod Švajcaraca prolazi kao šala. Ali pošto sam mudro rešio da ništa ne kažem, iščekivanje da ću se požaliti na doručak bilo je osujećeno. To mi je barem pružilo ma1e satisfakcije i dalje sam zadržao stav mirnog dostojansiva, rezervisanosti i, da dodam, odlučnosti. Ma na koji način, morao sam da doznam sve od Katarine, koja je svojim stavom zaslužila prezir. Sada je imala običaj da šeta posle Mittagessena, stazom uz breg kraj rečice koja je tekla kroz pašnjak sa slikovitom lepotom, između obala medunike i zlatice. Danas me nije razočarala. Kad je pošla, smestio sam Danijela na terasi i sledio sam je tako potajno da me nije opazila dok zapravo nije sela na humku od trave koja je obeležavala kraj donjih padina pre nego što se breg izdigao strmim obronkom. Brojni borovi penjali su se tamni u vlastiti razređeni svet. — Otkrila si moje omiljeno mesto — rekoh, drugarski. Ona pogleda gore, bez iznenađenja ili bilo kakvog znaka dobrodošlice. — Verujem da si primetila vres ... — Morao sam govoriti, — ne obični švajcarski vresak, pravi škotski vresak pustopoljina. A među papratima ima mnogo zvončića. — Za tebe sasvim kao dragi dom — reče ona. — Treba li da me podseti na naše zajedničke srećne dane? — Pa, trebalo bi da u tebi pobudi tvoje botaničke instinkte.

— Izgubila sam sve svoje instinkte. Njen odgovor nije bio ohrabrujući, ali sam ja zadržao umiljato i vedro raspoloženje. — Smem li da ti se pridružim? — Zašto da ne? Skoro sam te isčekivela. Smestio sam se na kratkoj utrini vreska. Pogiedavši u stranu kradimice nekako sam iznenada osetio neko toplo zadovoljstvo zbog promene koju joj je doneo alpski vazduh i kuhinja Mejbel. Gologlava, obučena u jednostavnu švajcarsku bluzu i dirndl suknju, koju joj je, bio sam sasvim ubeđen, juiros kupila glavna sestra, izgledata je mlađa i, učinilo mi se na moje zaprepašnjenje, svakako poželjna. Ali dosta. Pošto malo razmislih, glasom koji je sadržavao pomirenje i prekor, počeh: — Istina je, nadao sam se da ću naći priliku da s tobom razgovaram. Imam najčudnije i najneprirodnije osećanje da si se ti, uprkos svemu onome što sam učinio i što nameravam učiniti za tebe i tvoga sina ... okrenula sasvim protiv mene, — Da. I jesam. Kratak odgovor, iskazan bez osećanja, uzbudio me je. — Za ime božje, zašto? Ona se polagano okrenu, ispitujući me. — Sasvim odvojeno od tvog karaktera, Karole, koji je ne izrecivo odvratan, uvek si za mene bio kao neki zao genije. Da, onog dana kad sam te prvi put ugledala na stanićnom peronu. Ako želiš u nekoliko sladunjavo sentimentalnhi reči, rekla bih da si zapetljao sav moj život. Nem, drugo ništa nisam mogao već samo da blenem u nju. Ona nastavi: — Nikad nisam pomislila da ću imati priliku da izravnam račune. Sada imam. Da li je poludela? Mučio sam se da pronađem reči. — Ali, Keti,... kako možeš ... nemoguće je i zamisliti da bih ja želeo da tebe povredim. Uvek sam te voieo i imam razloga da verujem da si ti...

— Da, iz početka, na stanici Levenford, nesrećom,zaljubila sam se u tebe, preko glave. Toga se nisam mogla otarasiti. Ti si prekinuo moju Ijubav prema Franku. Mogla sam ga imati da sam pokušala. Nisam pokušala. Uvek sam na tebe mislila. Želela sam te. Bila sam sigurna da ćeš se vratiti kad dipilomiraš. Pa, nisi. A onda... — Verila si se sa Dejviganom. — Nikad. To je samo bila jedna faza slabosti. Nikad se ne bih udala za njega, — ona zastade da bi postigla zeljeni efekat, — da se nisi izvukao kao neki pacov u šest sati onoga jutra pre nego što sam se probudila. — Tako — izgovorila je, kao što sam se plašio. Pogodila je tačno. Nastade dugo i za mene neprijatno ćutanje. Sabrao sam se, nakašljao. Hteo sam da govorim osećajno i u tim okolnostima urbuđenje u mom glasu bilo je skoro prirodno. — Keti, — rekoh, pokušavajući da to zvuči istinito, — Nadam se da nećeš obeščastiti ono što je, barem za mene, bio najdivniji nezaboravan doživljaj moga života. Kad si mi rekla zbogom posle one odvratne proslave za Frankovo zaređenje mora da si osetila koliko si mi potrebna i koliko sam se rrrnogo, rnisieći na tvoju Ijubav prema Dejviganu, protiv toga borio. Kao što znaš, powo sam na voz ali sam morao, jednostavno sam morao, da se vratim tebi. Ne želim da se osećaš neprijatno sada, kad naglasim sa kakvom si me toplinom dočekala u noći koju nikad, nikad nećemo zaboraviti. Ali kad je došlo jutro, u kakvom sam se ja nalazio položaju? Sa jedne strane tvoja veridba sa Dejviganom, a sa druge strane moja obaveza kao brodskog lekara. Potpisao sam ugovor, morao sam se javiti »Tasmanu« ili bi me oglasili za dezertera. Jednostavno morao sam poći. Najmanje bolan način bio je da se iskradem i da te ne uznemirim. Stalno sam mislio na tebe za sve vreme svoje prinudne odsutnosti. Ali kad sam se vratio... bila si udata za Dejvigana. Neverovanje je skoro zamenilo gorčinu u njenom izrazu lica. Ona se kratko nasmeja. — Moj bože, Karole, ne bih mogla verovali da je to moguće. Da mi možeš fako nešto reći. Veći si varalica nego ikad. Zaklela bih se da si uspeo i sam sebe da zavaraš. Da, udaia sam se za Dejvigana. — Pa zašto onda mene kriviš? Bio ti je dobar katolički muž. — Rekao si Karole. On je bio najbolji katolički muž koga je papa ikad izmislio.

— Znači, šta? Ona izvadi cigaretu iz paketa u džepu bluze i pripali je ... — Pošto krnjimo svoje dostojanstvo, ne treba da crvenimo. Ti to moraš čuti pre ili posle. — Pušila je cigaretu, i s vremena na vreme me pogledala. — Ti znaš kakva sam, kakva sam stvorena. Barem bi trebalo da znaš. — Dar zaista nikad neću zaboraviti kako uzbudIjivo... — Prekini, Karole. Ti si mi pružio prvi ukus meda. I poslednji. Denijel Dejviganl. Taj čovek! Par zbog toga što je bio predmet gradske šale zbog Šesnaest rođenja u njegovoj porodici bio je potčinjen jednoj monstruoznoj opsesiji... da me spreči da ostanem trudna. Ne pomoću sredstava koja bi mi mogla pomoći ili udovoljiti mojim potrebama, već unutar dozvoljenog kanonskog zakona. — Ali, svakako, tu je mali Denijel. — Činjenica da se rodio ranije još je sve pogoršala. Ništa se nije dešavalo u određeno vreme kad si to hteo. Baš onda kad su mi sve nade bile izneverene. Utvrditi vreme prema kalendaru! Da li si izračunala dane?' Pitam se da li je sigurno? Onda brzo svršavanje, zatim ustajanje i piškenje, čvrsto stezarrje, to nije tuš, to je dopušteno i pomaže! Bože, kakva žrtva svih osnovnih pristojnosti i dostojanstva, i nezadovoljenja potreba ženine prirode. Ljubav prema katehizmu! Da li povređujem svoja nežna osećanja, Karole? Ti si tako sladak čovek. Zatim deset dana kasnije, očekujući i slušajući dosadno pitanje: »Da li si već dobila?« I njegov odvratan pogled olakšanja kad kažem da jesam. Nikakav izraz lica nije mogao biti gadniji, užasnije hipokritski od onoga s kojim me je pozdravio kad nisam s njim spavala. Zapravo je uvek znao, jer je uskraćivanje od koga sam patila povećavalo boli mojih perioda, naročito kad sam tada bila primorana da slušam prečasnog Francisa u predikaonici kako uzdiže svete veze braka. Čak i onda kad sam mu išla na ispovest sve što sam doblia bio je neki duševan savet koji ga ništa nije koštao — molitva, čista osećanja, i pokornost bogu. Kad sam istakla da se želja ne može kupiti kalendarom nisam dobila ni trunke saosećanja. Ta otkrića izrečeno bez ikakvog osećanja stida, bilo bi prijatno slušati kao demonstraciju lakrdije nezadovoijavajućeg bračnog odnosa, da nisu bila tako sramno gorka ili tako u vezi sa mojom sadašnjom situacijom. Svako iskušenje da se nasmejem bilo je prigušeno potrebom da se smirim. Već sam imao daleko na vidiku buduće mogućnosti u toj prokletoj poplavi želje. A kad sam, posle jedne pristonje pauze, pomislio da bi odgovaralo da promrmljam neko

medicinsko saučešće, smatrajući da je njenim mukama kraj, i da se mogu izlečiti, ona me pogleda takvim jednim pogledom koji je mogao da sledi polarnog medveda. — Ništa od toga, doktore. Posle onoga što mi je prešlo preko glave, ja sam druga žena. Sada mi se smuči od svake pomisii na seks. Pa uzdahnuh, — za to moraš kriviti Dejvigana, jadnog čoveka. Jadnog čoveka! Bedan, mlitava kukavica koga sveštenik goni. Postao mi je tako odvratan kao otpadak u njegovom vlastitom noćnom sudu. To beše jasno izrečeno. Smatrao sam opravdanim da iskoristim tu situaciju. — Mora da je bilo, — rekoh taktično, olakšanje kad si ostala slobodna. — Spasonosno olakšanje. — Ona se okrenu i pogleda me. — Blagosiljam nalet vetra koji ga je oduvao. Oduvao, šta je to? Morao sam više doznati, Rekoh, pazljivo: — Mislio sam da će te to rastužiti... oklevao sam da te zapitam kako je ...? — Pao je sa novih zgrada ... taman kad dovršavali gornji sprat. Na neki glup način on se time ponosio, najviši blok stanova u Levenfordu sa izgledom, bože pomozi, Bena Lomonda, On ga je podizao a naravno na zemljištu koje je nekad pripadalo Dejviganovima. Tako je po popodne u nedelju poveo mene i dečaka da nam pokaze. Nisam htela ići, bilo je tako vetrovito, ali je on insistirao, hodao je na paparetu, brbljajući, kad ... — Ona slegnu ramenima indiferentno. Tako ti je to. Hteo sam reći: neka vrsta Ibsenovskog završetka, zidarski majstor Levenforda, ali ovo nije bio trenutak da čovek bude mudar. — Ubio se? — pitao sam sa pristojnom ozbiljnošću. — Na mestu. Pa nestao je van domašaja uzajamnog okrivljavanja. Sta su ona uopšte pomogla? U stvari, ako sam te na neki način uvredio ... — značajno zastah. — Zašto ja i tebi ne oprostim? Ne, Karole. Prema tebi ne osećam mržnju. Svejedno ... — Da?

— Ti si mi potreban. Moja mašta poskoči. Ljubazno se osmehnuh, ipak malo nepoverljivo. Posle svega onoga što si rekla. Šališ se. Daleko od toga. — Ona me tako pogleda da je to slutilo samo na zlo za moju budućnost. — Ako želiš zadržali tvoje fino, udobno, nekorisno, nikakvo zaposlenje ovde, na jedvite jade, moraćeš se sa mnom slagati. Šta li namerava? Očigledno me je mrzela i želela svoju vlastitu odstupnicu. Ali šta još? Ona nastavi. — Dojadio mi je Levenford kao što tebi nikad nije dojadio. E, Karole. Jedina ponuda koju sam tamo dobila bila je da održavam kuću starog doktora Enisa. Da kuvam, ćistim, ribam ordinaciju. A on je tako počeo puno piti da je retko kad trezan. Ne, ne, ne želim da se vratim u tu smrdljivu, skandaloznu rupu, više nikad. Ovde mi se sviđa, veoma mi se sviđa, ovo je raj posle onih teškoća kroz koje sam prošla. Glavna sestra me je zavolela, a tako malo ima pomoći pa sam joj potrebna. Da skratim, vidim priliku koju nikad nisam očekivala, da započnem nov život. A ti ćeš mi u tome pomoći. Odjednom mi je sinulo. Da li me je možda poste svih tih godina htela najzad zgrabiti? Ako je tako, kakva nada. — To je nemoguće. Oni ovde neće oženjenog doktora. To je u ugovoru. Ona me smrtonosno pogleda. — Nemoj sam sebi da laskaš, Romeo. Više bih volela ići u krevet sa čegrtušom nego s tobom. Ja od tebe tražim podršku, da kažeš neku reč Odboru, priznanje da ostanem ovde za stalno. Inače, — zastade ona, — stradaćeš. Zagledah se u nju. — Ti si luda. I meni se ovde sviđa, i ostaću ovde. Nikad me nećeš izbaciti iz Mejbela. Ona me hladno pogleda u oči. — Znala sam da tu ima nešto sumnjivo sa tvojim naimenovanjem, koje je bolje nego što si zaslužio. I ima. Glavna sestra ima kopije tvojih svečodanstava. Videla sam i ona su ... — To je dosta!

— Da, bila bi to ružna reč, zar ne? Lažni razlozi. Mogu čak biti i falsifikat. I u kakvu bi te mogle dovesti nepriliku kod Glavnog medicinskog saveta. — Dok sam slušao sa sve većom, dubokom nelagodnošću, ona nastavi. — Doktori su izbačeni i za manje pogreške. Nadam se da to neće biti potrebno. Jer tebi će biti potrebna tvoja mala diploma medicine ako bih te poslala natrag u opštu praksu u Leventcrd. Tamo ti pripadaš i tako ćeš svršiti ako ne poslušaš. Vratićeš se starom doktoru Enisu. On traži asistenta i uzeće tebe, na moju preporuku. Ona mi se malo, gorko osmehnu. — Lepo ću se zabaviiati posmatrajući te kako se preznojavaš dok ti to visi nad glavom. IX Sručio sam se niz brdo u jednom duševnom stanju u kome bes, mržnja i strepnja prevazilaze sumnju da sam imao posla sa jednom neuravnoteženom csobom. Naravno, napustio sam je bez reči. Smatrao sam beskorisnirn prepirati se bilo kada sa ženama a još više sada sa jednom udarenom zbog produženog razdoblja bračne osujećenosti. Da li je ona stvarno zamišljala da me mogu izbaciti iz najbolje, da, ako volife njenu reč, najmekše kolevke u kakvu sam se ikad nadao da ću upasti? Sredio sam se u Mejbelu, sada sam tečno govorio nemački — nije bilo potrebno izvoditi — a dvaput, kad su članovi Odbora posetili kliniku potvrdili su da su potpuno zadovoljni njihovim izborom. Ako važnost diploma dođe u pitanje, mogu objasniti da sam izgubio originale. A nisam li ja predvideo dovoljno da se zaštitim protiv takve nepredviđene okolnosti, te pretnje mojoj sigurnosti? Drska Katarina o tome nije mislila. Bio sam siguran. Ne ireba da brineš, Karcle, momče moje. No, ipak sam bio zabrinut. U meni je ostalo neko osećanje duboko, nelzrečeno, neotkriveno, zadržano, tako reći za Mei sterstuck. 19 Prokleti nemački, mislio sam coup de grace18. Ne, to je bila glupost, da, besmislica u svakom jezrku. Da me natera nafrag u Levenford? U tu ubitačnu rupu u blatu Klidsejda? Natrag, za asistenta opšte prakse, da me opterete noćnim pozivima i teškim i jednoličnim radom u ordinaciji, sa jednim starim pijanicom šefom, koji je manje-više pola vremena bio pijan. Imale je pravo — to bi bio pakao. Ali, nikad. Ne, ni za živu glavu, Karole. Boriću se do poslednje kapi krvi.

18 Majstorsko delo, nem. prim. prov. 19 Poslednji udar, franc. prim. prev. Odjednom, dok sam se približavao klinici, začuh nekog kako me doziva, prepoznah glas glavne sestre. Sedeći visoko na balkonu kao neka olinjala kvočka, dozivala me je unutra mašući peškirom. Stavljajući joj do znanja da me ne požuruje, usporio sam hod, tako da je imala dovoljno vremena da siđe stepenicama i da me dočeka. — Gde ste bili, Herr Doktor? — Usta su joj se skoro zapenila. — Eine Stunde20 skoro vas tražim. 20 Jedan sat, nem. prim. prev. Dozvolio sam sebi slobodu da joj uputim prekoran pogled, prvi koji sam joj ikad uputio. — Šta vi, do đavola, mislite gde sam ja bio? Sigumo imam pravo na malo slobodnog vremena, Bio sam na vazduhu. Sa zadovoljstvom sam primetio da je brla zaprepašćena. Umerenijim tonom, mada i dalje prigovarajući, ona izjavi: — Vaš pacijent nije dobro. Mnogo je bolestan. Sav svoj dobar Mittagessen povratio. — Šta? Opet je bolestan? — Mnogo. — Da li ste prestali da mu dajete ribtje ulje? Ona neprijatno pocrvene. — Ali to je tako dobro za njega ...

— Do đavola, sve, rekao sam vam, naredio, da prestanete sa davanjem. Ćutala je, posmatrajući me. — Vrlo dobro — rekoh kratko. — Pogledaću ga. — Jetz?21 Odmah? 21 Sada, nem. prim. prev. — Kad se operem. Neće mu biti ništa od toga što je povraćao. To je bilo samo zbog tog da postavim Hildu na njeno mesto. Kad je nestala iz vida, ja pređoh preko do gostinske kućice. Ležao je potpuno obučen, na svom krevetu, uprevši pogled u tavanicu. Pcred njega prepun emajlirani lavor, izgleda da je sadržavao skoro ceo njegov ručak, ali nije odisao na riblje ulje. Jedna ruka bila je zaštitnički postavljena na stomak. Brzo je odmače kad sam ušao, pokretom koji nije izmakao mom pogledu. — Tako, opet te je uhvatilo, ti mali pacove? Kao što se može i zamisliti, nisam bio raspoložen za saosećanje i Ijubaznost. — Žao mi je — reče on. Dobro je što ti je žao. Prokleti mali napasniče. Znao si da smo prekinuli sa ribljim uljem. ~ Naravno. I nisam ga uzeo. Kad glavna sestra nije gledala, prosuo sam ga u slivnik. Zbilja? To je uzdrmalo moje unapred stvoreno misljenje. Digni košulju da te pregledam. — Sada je dobro, doktore Lorense. — On se osmehnu. — Nećemo dražiti mečku. — Prestani s tim tvojim »pričam ti priču« mudrolijama, i skidaj se do pojasa.

Nije mi se sasvim sviđao njegov izgled, i dok se pripremao ja sam ponovo skupio dokazni materijal. Pirkeova reakcija bila je negativna, temperatura mu nije varirala više od jednog delića stepena osim onog vratnog otoka ništa specifično nisam našao da bih mogao potvrditi da ima T.B.C. ili, uistinu, objasniti njegovo očigledno bledilo, ponestajanje daha, lupanje srca i uglavnom slabost. Počeo sam sumnjati da me je dobri doktor Mur, pre nego što je otišao u širok otvoreni svemir, ostavio sa nesigurnom dijagnozom. Razmišljajući o tome, ponovo sam ga pregledao, uzimajući u obzir onu bolest koja se vraćala, obraćajući naročito pažnju na trbuh. Kao što sam već ranije primetio, bio je pomalo naduven, ali taj »naduven trbuh« nije bila neka neobična pojava kod slabe dece koja su dolazila u Mejbel, i ja sam lo prilićno prihvatao kao gotovu činjenicu. Sada, ipak, počeo sam pažljivo da ga pregledam pipanjem. Opet mi se činilo da je sve u redu, ali odjednom sam pronašao: mekana i pomalo natečena slezina. — Ovo te boli? Pomalo... da, malo, — priznade on, trepćući uprkos umanjivanja izjave. — Da li te boli kad ne pritisnem? Mislim, kad si na nogama? — Doista ne... samo imam neko osećanje da me nešto razdire. E, šta sada? Mekana, natečena slezina, u tim godinama, a moj pogled se instinktivno vrati njegovim rukama na kojima sam mogao primetiti kožu malo purpurno obojenu. To me je zbunilo. — Nadam se da nije tako rđavo, doktore Lorens? Moje ćutanje ga je zabrinulo. — Nemoj da si odvratan. To verovatno znači da nemaš TBC uopšte. Došao si ovamo sa pogrešnom dijagnozom i svim tim ludarijama da imaš škrofule. On me podozrivo pogleda. — To je izvesno olakšanje. Ili nije? Nisam se na to obazirao već rekoh: — Šta si još skrivao, ti kukavico jedna mala? Prilično dugo imaš napade te mučnine? — Da. Ali kad prođu prilično sam gladan i mogu sve jesti. — A šta je sa tim crvenim pegama na tvojoj koži?

— Pa, da, dobijem ih s vremena na vreme. Ali vrlo brzo izblede. Mislio sam da je to samo upala. — Naravno. — Onda počeh nagađati. — Da li si nedavno imao krvarenje u ustima, mislim iz desni? Njegove se oči raširiše od iznenađenja, i, zapravo, divljenja. — To je izvanredno pametno sa vaše strane, doktore Lorense. Da, u stvari, jesam. Ali mislim, hoću da kažem, mislio sam da mi je tvrda četkica za zube. Ćutao sam, uporno ga gledajući sa slabo prikrivenom bojazni, povećanom iznenadnim i neočekivanim izgledom za dalje neprilike. U šta sam se ja to uvalio? Zar nije bilo dovoljno što sam sebi natovario na vrat onu njegovu kučku od majke? U ovom malom mrskom mudrijašu nije brlo ni traga od T.B.C.ea. Otprilike, bio sam suočen sa onim prikrivenim glupim krvnim sindromirna, od kojih je verovatno bilo mnoštvo raznih vrsta, stanja koja se verovatno nikad ne razjasne, traju godinama, i slome šiju prosečnom lekaru opšte prakse potrebnom ponavljanih testova, a i da ne govorim o mogućim krvarenjima i transfuzijama. Ne bih to zastupao. U ovom slučaju moja vlistita modifikacija Hipokratske zakletve nikad nije bila primenljivija: kad zapneš sa jednim teškim i dugotrajnim slučajem, otarasi ga se. Da. Podvrgnuću ga na nekoliko osnovnih testova, a ako rezultati budu pokazivali uzbunu, moraće u bolnicu. Vinion Viktorija će ga primiti ako se on pokaže patološki interesantan. Razvedrivši svoje raspoloženje, pomistih ako ga pošalju kući njegova majka neće imati razloga da ostane na klinici. Otarasiću se njih oboje, jednim udarcem ubiću dve muve, i ponovo ću biti slobodan. Naravno, nisam mu ništa od svega toga mogao reći. Posmatrao me pažljivo kao da želi otkriti što se dešava u mojoj glavi. Izigravajući veselo drugarstvo, izraz lica mi je bio blag. — Ne mogu ti dopustiti da tako dobru hranu pustiš da propada, mladiću. Tu ćemo morati nešto učiniti. — Možete !i? — Zašto da ne? Sa tvojim stomakom je sve u redu. Malokrvan si. Samo ću ti uzeti malo krvi da bih bio siguran. — Iskrvavićete me? Kao stari apotekari?

— Oh, prestani s tim glupostima! Ovo je jednostavno, i naučno. Ništa te neće boleti. Nije bilo nimaio lako da mu pronađem i probodem cevaničnu venu, koja je bila skoro kao konac, ali on je bio prilično dobar, skoro suviše disciplinovan. Izvukao sam 5 c.c., zapušio cevčicu za testove a kad sam premazao nekoliko staklaca, uzviknuh veselo: Eto, tako. Kad ova stakalca budu suva onda ćemo ih obojiti. Možeš ih čak sam pogledati kroz mikroskop. To ga je malo razveselilo. Kakva interesantna situacija. Dečak ispitujo svoju vlastitu krv. A šta je sa onom malom cevčicom? — To ćemo iskoristiti za tvoj krvni hemoglobin, i, — dodadoh neodređeno, — za ostale stvari. — Očigledno mi se mnogo divio a ja sam jedva hteo priznati da ću to poslati u kantonsku bolnicu u Cirih. — Sada se malo odmori. Moram im u kuhinji reći za tvoju dijetu. — Hleb i vodu? — On se silom osmehnu na mene. — To zaslužuješ. No, šta bi želeo? — Prilično sam gladan posle sveg onog pražrnjenja. — On se za trenutok zamisli. — Restovan krompir i, — ponovo se osmehnu, — minc. Nemoguće je da mu čovek ne uzvrati osmeh. — Razmislićemo. Možeš dobiti bar restovan krompir i nešto malo ovog dobrog sosa. Sada glavu gore. Učiniću za tebe sve što mogu. Izašao sam iz kuhinje a moje vlastite reči su mi ironično zvonile u ušima. »Učiniću za tebe sve što mogu«. Pa, do đavola, hoću — svakako ću učiniti onoliko koliko je to logički moguće. Noravno da sam izbegao kanceloriju gde sam znao da će me čekati oba moja neprijatelja. Umesto toga pripalio sam cigaretu i pošao u sobu za vršenje testova. Dečaku neće škoditi de pričeka na večeru i mada sam mu rekao da ću ostaviti stakaica do jutra — jer nisam želeo da mi visi na vratu celo veče — bio sam prilično radoznao da ih pogledam. Pušeći dalje, napravio sam razmaze, bio je to brz i jednočasovan posao, a jedan razmaz stavio sam poci odličan mikroskop marke Lajc. Da ne bih

upropastio cigaretu, jednu od ovalnih tompusa koje mi je Lote pribavila bez carine preko svoje vazduhoplovne kompanije, udobno sam seo i popušio je pre nego što sam pogledao. Najpre mi se učinilo da je moje sočivo zamočeno u ulje krivo namešteno, ali pošto sam ga tačno namestio i ponovo doterao dobio sam istu sliku. Dah mi je zastao. Nikada nisam bio virtuoz kao histolog nije bilo greške — odmah sam dobro uočio. Očaravajuće, zapravo, na svoj morbidan način, nešto što možda ni jednom nećete videti u životu jednog lekara opšte prakse. Evo ovo: polje pretrpano limfocitima, bela telašca povećana pet ili šest puta. Mogao sam čak da primetim nezrele oblike, mielocite, velika nezrela krvna zrnca koščane srži koja nikad nisu prisutna u zdravoj krvi. Očigledno, naravno, dešavalo se ovo: hiperplazija belih zrnaca prethodnika u koščanoj srži, progresivna i nekontrolisana bila ja prepuna prethodnika crvenih zrnaca i plateleta, pa je verovatno i samu kost uništavala. Stavio sam drugo staklence sa skalom za merenje, promenio sveže ulje, i otprilike izbrojao zrnca na jednom kvadratu i pomnožio. Jedva sam se mogao odvojiti od mikroskopa. Bio je jedan od onih trenutaka, kad naiđete na nešto isključivo, kad ste to mogli da otkrijete, pa ste videli ceo tok događaja, prošlost, sadašnjost i budućnost, pred sobom. Budućnost? Morao sam prestati da se tapšem po ramenu. Ovo je bila loša vest za mladog Kazablanku — u stvari, najgora. Prilično čudno, na aerodromu, prvi put kad sam ugledao njegovu tužnu malu glavicu, osetio sam da je nesrećan, predodređen na neki čudan način za nesreću. Rođen za muku, iz tog nemogućeg neuspelog braka, znak Dejvigana na njemu. A sada ga ima. No, mada sam bog zna da je to bilo poslednje što sam želeo, ne može se poreći da je rešilo moj problem. Pažljivo sam o tome nekoliko minuta razmišljao, a onda uzeo oba staklenceta i ušao u ordinaciju. Obe su me čekale, sa obe strane moga radnog stola, hrabra Hilda zapravo sedela je na mojoj stolici. Pogleda me neprijatno, ali sa tračkom prkosa, što mi je kazivalo da su čitavo vreme raspravljale o mom karakteru. — Recite nam šta će Denijel za večeru? — Kasnije, — odbih. — Ako mogu da dobijem svoj radni sto. Stajao sam i čekao da ona ustane, što je i učinila, mada oklevajući. Kad sam seo, okrenuo sam se udovici Dejvigan. Odlučio sam od sada tako da mislim o njoj, ili jednostavno o Dejvigan, ona se pridružila tom plemenu po svojoj vlastitoj slobodnoj volji, a najzad, i ona mene nikada nije zvala drukčije već samo Karol, što ću joj reći neposredno.

— Eto ovako, — rekoh. — Od nekog vremena sumnjam da me je kriva dijagnoza odvela na pogrešan put. Mi nemamo posla sa tuberkuloznom infekcijom. Tvoj sin nikad nije imao T.B.C. — Šta onda ...? — reče ona podozrivo. — Upravo sam napravio razmaz krvi. Evo stakalca. Razmaz pokazuje jako povećanje belih krvnih ćelija. Umesto normalnih pet do deset hiljada po kubnom milimetru ima ih skoro šezdeset hiljada ... dodajući još i abnormatnu proliferaciju mielocita. To joj ništa nije značilo, ali je sledilo glavnu sestru. — Mislite li ozbiljno, Herr Doktor? — Sviđalo mi se to Herr Dokior, prvi put u roku od nekoliko dana. — Ipak suviše je sve ozbiijno, na žalost. Dejvigan je giedala zbunjeno u mene pa u glavnu sestru. — To je nešto rđavo? — Moglo bi biti... ali naturIich22 nismo sigurni. 22 Naravno, nem. prim. prev. Upadoh odlučno. — Žao mi je što vam moram reći da sam potpuno siguran. To je sada završen slučaj. Dečak ima mileolčnu leukemiju. Da li je Dejvigan uistinu shvatila pravo značenje te dve reči? Mislim da nije. Barem, ne potpuno, jer nije klonula. Samo je pocrvenila a njene sumnje u mene, nikad odsutne, probudiše se. — Ne razumem tu iznenadnu promenu i ne sviđa mi se to. — Da li želiš time reći da se meni sviđa, ili da sam na bilo kakav način odgovoran za tu iznenadnu promenu? — Sve je to tako čudno ... ne razumem ... — Mi pokušavamo da ti to shvatiš.

Glavna sestra, povrativši se, upade odjednom. — Ko smo mi? Katarina hatrecht.23 Mora doći još saveta. EinzweiIer mišljenje, und der beste.24 Morate dovesti Herr profesora Lamota iz Ciriha. 23 Ima pravo, nem. prim. prev. 24 Jedno drugo — i najbolji, nem. prim. prev. — Samo ćemo mu traćiti vreme. A on ga nema za bacanje. Uostalom, on nikad neće doći tako daleko... — Onda morate odvesti dečaka u kantonsku bolnicu — nije propuštala Hilda. Taman sam se spremao da odbijem, odjednom promenih mišljenje. Jedno drugo mišljenje, naročito Lamotovo, ukloniće pritisak sa mene, Njegovoj dijagnozi nikad neće moći izbeći. Moram izdržati. A to je bilo sve što mi je bilo potrebno. Bio sam miran, sasvim siguran u sebe. — Vrlo dobro. Slažem se. Telefoniraću i zakazati sastanak za dan koji je najranije moguć. U međuvremenu, — okrenuh se glavnoj sestri, — pošto ste se toliko britruli za Denijelovu večeru, možda biste se pobrinuli da dobije neku supu i pire od krompira sa sosom od mesa. Htela je nešto da kaže, ali se predomislila. Kad je otišla, ja ustadoh, i uputih se prema vratima. Ali me Keti zaustavi. Crvenila je nestalo. izobličenog lica, stegnutih usana. — Znam da nešto spremaš, Karole, pa te opominjem. Ne pokušavaj nikakve te tvoje prljave trikove na meni, ili će to ispasti najgore po tebe. Gledao sam je ukočenim pogledom dok nije izašla, ledeno ćuteći. Šta ste drugo mogli učiniti sa jednim takvim vukodlakom.

X Ciriška kantonska bolnica prijatno je smeštena na Cirihbergu, u kraju za stanovanje visoko gore na levoj obali Limafa. Bilo je to izvanredno mesto ali nesrećno odabrano, jer ako mu se približavaie cd reke beskonačnim redom strmih stepenica, nalazite se na pola puta do venca kad tamo stignete. Bolnica je masivna zgrada, očajnički po švajcarskom ukusu, sa modernim dodacima, odvojenim nekim visokim i lepim starim drvećem, a onim paciljentima koje to zanima, pruža divan pogled na tri stare crkve; anglikansku, samostansku i protestaniska crkvu koje su, sa bezbrpjnim bankama, nagoveštavale podetjenu ličnost ovoga grada — odanost i Mamonu i Gospodu. U subotu popodne, sledeće nedelje, prošao sam kroz obrtna vrata i izašao iz medicinskog odeljenja sa Denijelom. Bio je lep dan i dok nas je kasno jesenje sunce i svež vazduh pozdravljalo on duboko odahnu. — Pa, doktore Lorenes, milo mi je što je gotovo. Malo se nasmeja i uze me za ruku, šlo me je, ne moram dodati, jako zbunilo, i izazvalo kod mene ono što u Škotskoj nazivaju »naježena koža«. Nisam bio najbolje respoložen. Posle sve mojo muko da zakažem sastanak nisam skoro celo popodne bio ostavljen na miru a imao sam svega dvaput prliku da na brzinu telefoniram Loti, pokušavajući da joj objasnim zašto sam u Cirihu i da je ne mogu videti, i bio sam prilično izgrđen za moje muke. No, u ovim prilikama nisam drukčije mogao nego da mu dozvolim da se prilepi uz mene. — Svakako nije bilo tako rđavo? — rekoh. — Oh, ne. Sviđa mi se doktor Lamot. Veoma je ozbiljan, kao da vas skroz čita. Ali kad sam odlazio tako mi se lepo osmehnuo. Pametan je zar ne? — On je najboiji, — rekoh odsečno. — Francuski — Švajcarac. Oni su najjači... intelektualno. — Ali nisam pomislio da će me poslati svim onim mladim damama, da mi rade sve one stvari. — Te devojke su tehničari... sve su one vežbale da bi znale obaviti specijalan test.

— Na primer? — Pa, manje više znaju da pronađu sve o tvojim krvnim telešcima, i naravno tvoju krvnu grupu. — Ali zar niste vi to mogli učiniti, dr Lorense? — Naravno, da sam imao njihov pribor. Imaš A B, grupu ako želiš da znaš. — Da li je ta krvna grupa dobra? — Da, sasvim. Ona je najobičnija od svih krvnih grupa. — Koju vi imate grupu? — Ja sam O grupa. — Čini mi se da ih je sastav moje krvi prilično zanimao. — On se zamisli. — Možda nije dovoljno plava. — Pogleda me kao da je očekivao da ću se osmehnuti. — Nadam se da vam je dr Lamot dao dobar izveštaj o meni. — Naravno da jeste, — rekoh, oslobodivši se slabog stiska njegove oznojene ruke, da bih ga umirujuće poiapšao po ramenu. — Razgovaraćemo o tome odmah. Hodali smo putem punim platana, suvo opalo lišće šuštalo nam je pod nogama. Nisam irnao ništa drugo za mčak već hladan sendvič od govedine, pa rekoh: — Nešto ćemo pojesti pre nego što se vratimo. — Dobro— reče on veselo. — U stvari, sada kad je sve gotovo, strašno sam ogladneo i spreman sam da pojedem sve ono što mi budete ponudili. To me je za trenutak ućutkalo. Ušli smo u opel, koji sam parkirao na bolničkom parkiralištu, i poveo ga do Sprunglija kod koga u to vreme između ručka i pet sali nije bilo pretrpano gostima. Seli smo za sto pored prozora, poručio sam kuvana jaja, na prženom hlebu, njemu vrelo mleko, a sebi krem od kafe.

— Nema onih divnih kolača? — nagovesti on. — Sećate li se, mi smo se jednom dogovorili... — Dobićeš dva kolača posle jaja. — Uostalom, šta mari. Neka malo uživa dok može. Dok sam posmatrao njegovo bledo mršavo, nepomično lice kako se razvedrilo, brzo pogledah kroz prozor, jedva primećujući brojna kola, koja su prolazila preko Banhofstrase i duge niske plave tramvaje kako zaokreću oko ostrva sa novinskim kioscima na Placu parade. Klasična leukocitemija. Malignog mieloičkog tipa: uzrok još nepoznat. Lamot mi je polaskao potvrdivši moju dijagnozu. Nemilosrdno progresivna. Umnožavajuće ćelije punile su razne organe tela — gušeći jetru, slezinu, bubrege, pluća, razmnožavajući se putem proliferacije u koštanoj srži, protičući sve više i više iz koštane srži, Simptomi: stalna slabost i povraćanje, natečen trbuh, krvarenje iz stomaka i creva, skupljanje tekućine u tkivima nogu zbog zatvaranja limfnih sudova. Lečenje: specifični lekovi nepoznafi zračenje u malim dozama nedovoljno, veće doze uništavaju nekoliko zdravih ćelija u hitnim slučajevima, transfuzija krvi. Prognoza: neodređena no neizbežno fatalna. Minimum, šesi meseci u najgorem slučaju, najviše, tri godine. Šteta, naravno. Ali on nije bio prvo dete koje je od toga obolelo. Odjednom sam se setio epidemije cerebrospinalnog meningitisa na koji sam naišao u Rondi. Koliko sam prljavih ćebadi prevukao preko tih malih ukrućenika? Nije ni čudo što otupite. Brzo, otarasio sam se tih misli, i ispio gutljaj kafe. Glavno je smiriti se i to bolje pre nego kasnije. Kad je pojeo drugo jaje ja se nagnuh napred. — Kakva je klopa? — Prvoklasna. — Dobro. To je deo tvog lečenja — više nikakvo riblje ulje, ali mnogo proteina. Mislim da sam ti pomenuo da si malokrvan. — OH, jeste. Vi ste baš to učinili. Da li... da li se doktor Lamot slaže? Klimnuh glavom. — A tvoje lečenje — sve je ipak dobro ispalo. Zastao sam, a onda veselo dodah: — Samo, šteta važan deo se ne može sprovesti u Mejbelu.

On otvori usta kao upecana pastrmka, a komadić jajeta pade sa viljuike. — Zašto ne može? — Nemamo mogućnosti. To je polagano prežvakavao. — Zar ne mogu ići u kantonsku bolnicu. Kao danas? — Plašim se da ne možeš, Denijele. Predaleko je od Slevalda. Tebi je potrebno redovno lečenje. A za tebe je normalno mesto bolnice Viktorija, kod kuće gde ga možeš sprovesti. Njegova brada se opusti, na tanki pileći vrat. — Mislite da se vratim u Levenford? — Zašto da ne, mladiću? — nasmejah se. Ti tamo živiš, zar ne? — Da, — reče on lagano.— Ziveo sam tamo. Ali ja ... majka je rekla nadali smo se da ćemo moći duže vremena provesti u Svajcarskoj. — I ja sam se nadao, ali potrebe se moraju ... a šta ne valja u starom dragom Levenfordu? Ćutao je, očiju oborenih na tanjir. — Otkako je moj otac umro nisam bio tamo tako naročito srećan. — Nedostajao ti je? — Mislim da jeste. Ali nije to ... nije zbog toga. — Nego šta? Pobledeo je oko usana, a ja odjednom poželih da ustanem, platim račun, i pođem do kola. Ali me nešto zadrža, sagnuh se prema njemu, čekajući njegov odgovor. I odgovorio je. Govoreći polagano, ne gledajući me, on reče: — Kad je umro moj otac, ili je bio ubijen kad je pao s krova, počela je velika neprijatna priča. — On zastade, a ta pomisao me udari kao električrsi udar: nije ni čudo što mama ne želi da se vrati u Leventord. — Da, Deni? — rekoh.

— Dečaci su mi dovikivali razne stvari. I na utvrđivanju smrti, pošto mi je kanonik Dingvol rekao ... On stade, bolećivo podiže glavu da me pogleda, a ja primetih kako mu suze teku niz obraze. Kako se možeš nisko spustiti, Karole? Prekidaj, za ime božje. Čuo si više nego dovoljno. — Hajde, Deni, momče. Više ni reči. Ti znaš da ne želim da te uzbudim ni za šta na svetu. Evo, uzmi moju maramicu a ja odoh do tezge po kolače. Za pet minuta, praveći se dobar i srdačan, umirio sam ga i utešio, pojeo je kolač a samo se jednom osmehnuo. Na putu prema kolima, koja sam parkirao u Tilštrase, nadao sam se da se neće dogoditi, ali se dogodilo. Najpre mi pruži ruku, a onda ono uobičajeno: — Hvala vam što ste opet bili tako dobri prema meni, doktore Lorense. Ali kako ste vi Karole, mogli izbrisati grižu savesti već posle jednog kratkog, mučnog trenutka. Samoodržanje je prvi zakon prirode. Sve što se zvalo Dejvigan za mene je uvek značilo otrov, svakako sam ih se otarasio. Ništa nisam imao protiv tog malog poluživahnog tmurnog bića, all njegova majka će me ubiti. Ona će mi uvek zabadati nož a jednog dana, neka mi bog pomogne, izbacšće me iz Mejbela. Kad smo ušli u kola nebo je postalo svetlosivo, a male pahuljice počeše provejavati. — Znaš, Denijele — uveravah ga. — Počinje padati sneg. Uskoro će zima a to tebi baš ne odgovara. — Volim sneg, — reče on, i gledajući divan treperavi snežni nanos, on promrmlja, kao da sam sebi objašnjava: — To se samo anđeli tuku jastucima. — Mora da se na smrt tuku, — rekoh — počeo je padati gušći sneg. Tu sam prestao, upalio kola i pošao. Nije bila laka vožnja odmrzavanje nije pravilno radilo i na jednom mestu, blizu Koara, pomislio sam da stanem i namestim lance. Ali posle deset sati stigli smo u Mejbel. Ostavio sam dečaka u gostinskoj kućici gde ga je iščekivala njegova majka da ga stavi u postelju, i otišao U glavnu zgradu. Glavna sestra, uzbuđena zbog tarova automobila — jer je sneg prigušio svaki zvuk — izašla je na vrata da me

dočeka, a njeno ponašanje, mada uzdržano i zvanično, na moje iznenađenje, nije bilo neprijatetjsko. — Schlechte Nacht, Herr Doktor25. Dobro ste uspeli da se bez nezgoda vratite kući. — Onda, kad sam skinuo kaput i šal: Haben Sie Hunger?26 25 Rđava noć, gospodine doktore, nem. prim. prev. 26 Da li ste gladni?, nem. prim. prev. — Skoro celog dana ništa nisam jeo. Ona klimnu glavom i okrenu se. Sledila su dalja iznenađenje. U mojoj sobi vatra je bila naložena, sto postavljen za večeru, a skoro odmah stara nadžakbaba uđe sa poslužavnikom na kojem sam ugledao zdelu supe koja se pušila i nešto što u svom životu nisam video — veliki tanjir pun dobre polovine ostatka stejka i pite od bubrega. Nisam mogao dočekati da otpočnem s jelom, ali, smekšan, ne gledajući, rekoh: — Mislim da želite sve čuti. — Nein, Herr Doktor. — Dok sam gledao u nju ona nastavi: — Morate oprostiti. Katarina je bile tako zabrinuta i ja aIso, da sam telefonirala sestri doktora Lamota. Sve znamo, jao. AIso, da je sve ono što ste rekli o toj gadnoj bolesti — tačno. To je od strane Hilde bilo lepo izvinjenje — da se nisam tako smrznuo mogao sam i pocrveneti. Ali kad sam seo na stolicu i počeo jesti supu ona nastavi: — Tako sada, bez razgovora je rešeno da Katarina i dečak ostaju. Danas po podne sam pisala hitno Her Skrigemuru i rekla sam mu kako mi je ona postala neophodna, već dugo sam bez odgovarajuće pomoći. On će pristati. Sigurno. I tako, Herr Doktor, želim vam gute Nacht.27 27 Laku noć, nem. prim. prev Zatim mi dobaci onaj odnedavna poznat osmeh i izađe.

Posle supe jeo sam stejk i pitu od bubrega, polagano, i zamišljeno, uživajući u ukusu dobre škotlanđanske hrane. Sve sam pojeo, a nije moglo biti ukusnije. Hrabra Katarina je svakako obavljala mnogo poslova za Hildu, koja je najviše od svega volela dobro da se hrani. I tako, neka im bude za sada kako žele. Ja sam držao adut koji je bio ubitačan. Ovoga trenutka adut nije bio sakriven, ali će biti spreman za upotrebu, jer sam znao gde ću ga naći. Kad sam pojeo, mada sam bio sit do grla, potpuno umoran, seo sam i napisao pismo odeljenju Levenfordovskog Heralda, tražeći obratnom poštom izveštaj o Dejviganovom utvrđivanju smrti. XI Proveo sam gadnu noć. Sve do ovog momenta, odgađao sam da u sve ovo umešam svoju izvanrednu fantaziju koja me je rastužila. Mučila me je. A pošto je to bila očigledno samo halucinacija, više volim da je zadržim za sebe. Svejedno, u poslednje vreme napadi su bili sve češći a sinoć sam doživeo jedan, besprimerne žestine. U stvari, bila je to noćna mora koja me je uzdrmala. Počelo je kao i obično. Mrak i očaj u jednom stranom gradu. Osećaj usamljenosti i potrebe koja razdire srce, trenutan i užasan, da tražim pomoć, da se spasavam. Onda, jedno užasno iščekivanje, lagani koraci koji počinju da me slede, namerni i istrajni, odjekujući iza mene u praznoj ulici. Počeo sam da trčim. Obično sam trčao brzo. Ali noćas su mi noge bile otežane i uz najveći napor sam uspeo da ih vučem. Šumovi su se iza mene povećavali, postepeno se približavajući. Moraju me preteći, Skoro sam mogao da osetim dodir te nevidljive ruke na svom ramenu. Zamakao sam u aleju. Odmah sam se našao u mrež uzanih ulica uz koje su bili poređani niski prozori, svaki zastrt crvenom zavesom, i otvoren, nudeći neku nadu u bekstvo i spasenje. Ali dok sam im se, približavao, digao se neki vetar i počeo duvati žestokim udarcima duž uskih aleja, treskom zatvarajući prozore. Sada sam stigao do jednog praznog trga, zatvorenog visokim skoro razorenim zgradama, kroz koji sam se mučio da prođem, bez daha i u znoju, i dalje bezdušno gonjen. Sindrom je trajao duže, mnogo duže nego ranije, mnogo više pošto je izgledalo da poslednje ograđeno zemljište ne pruža nikakav mogući izlaz. Biti uhvaćen u klopku tako nisko, bilo je više nego što sam mogao podneti. Najzad,

pojurivši na vrata jednog napuštenog magazina, naterao sam sebe da napravim nalevo krug i iz dubine pluća viknem prema tom nevidljivom pridoštici. — Makni se. Ne približuj mi se. Odmah je počelo popuštanje, tiho, udaljeno lajanje psa, i istog trenutka bat koraka prestade. Proganjanje je prestalo, opet, mada sam na jedvite jade izmakao. Ujutro, kad sam se probudio, dok mi je još zvonilo u glavi, bio mi je potreban napor da se priberem. No, malo mi je laknulo kad sam se setio da je nedelja i da mogu dremkati do deset sati. Kad su grupe na odmoru bile ovde, nedelja je znala biti prava muka, ali mi je u poslednje vreme prijala pošto je glavna sestra, koja je redovno prisustvovala misi u 8 ćasova, vodila sobom oboje Dejvigana. Tako, mada sam se uvek dao na posao, sa knjigom u ruci, pre pola dvanaest, da bih održao dobre odnose sa Hildom, retko sam kada prilazio crkvi već sam, zgodno zaobišavši, došao do staničnog kioska da poprićam sa Đinom ili, korisnije, do Pletermile gde su imali divno svetlo pivo. Ustao sam u pola jedanaest i posle doručka koji, mada je bio serviran kao i obično, nisam želeo, učinio sam uobičajenu posetu odeljenjima, gde sam odlučio da jednog dečaka pustim da izađe ranije. Pleuritis je dobro zalečen, a i njegovi roditelji su tražili da se vrati kući. Onda, pre nego što sam otišao u grad, svratio sam u gostinsku kućicu da na brzinu pogledam Dejvigana. On me je dočekao, potpuno obučen, na vratima. — Pustili su me da duže spavam, doktore Lorense. Pa ću poći jutros s vama. To je bila neočekivana zapreka. Kritički, pogledao sam ga — on se osmehivao, izgledao je bolje i odmorniji posle sorenila koji sam mu davao. Video sam da mu ide naboije, svakako je to bilo jedno od najbednijih manifestacija mielocitične vrste leukemije, iznenadno neobjašnjivo poboljšanje koje pruža lažnu nadu posle koje sledi neizbežan povraćaj bolesti. — Ti si invalid — rekoh. — Ne možeš... ići u crkvu. — Oh, ne bih to ni za šta propustio. Naročito sa vama, Zar je išta moglo biti odvratnije od te nepoželjne i previše otvorene odanosti? Ovog jutra naročito. Da nije bio tako bolestan, dobio bi jednostavno »ne«. Urnesto toga, pokušao sam da izmislim jedno izvinjenje. Ni sa njim nije bilo sreće. Ništa drugo već mi se prilepio, inače bi tu bilo gungule. Imao sam osećanje da me neko posmatra sa prozora.

— Onda hajdemo, — rekoh, sa lažnim raspoloženjem, stavivši oprezno ruke u džepove da bih izbegao njegov stisak. Brlo je to jutro koje obično sledi kad padne sneg u Grisonu — nebo je bilo plavo kao mandril, sunce je blistalo kao da stvara lažne dijamante od snežnih kristala a svež vazduh je podrhtavao i terao vas da poželite da vas prođe glavobolja i da živite večno. U Švajcarskoj znaju šta da rade sa snegom, i seoski savet, veoma naklonjen Mejbelu, očistio je sneg i nagomilao ga pored puta sa strane sve do glavnog dobro očišćenog druma. Hodali smo između zidova bleštavo plave beline koja je pekla oči, moje, barem. Seoski krovovi su bili pod debelim snegom a dok smo hodali počela su zvoniti zvona. Talasi zvukova dopirali su do nas sa ledenim česticama iz isturenih sireha. — Lavina — Gnjavatorsko dete se nasmeja. — Hajdete da izigravamo kao da prelazimo Alpe. Tri puta za Hanibala i za nas. Ušli smo u crkvu. Posle svetlosti spolja ova je izgledala mračna, tužnija nego ikad, vernici raštrkani svuda okolo — Ijudi su obično po ovakvom danu dolazili na jutarnju misu. On se uputio, naravno, u prednji red. Već sam rekao da sam alergičan prema crkvama. One su rni pružale jedno nesrećno osećanje, jednu nostalgiju malaksalu, kao i jedno besno »hajde da se, do đavola, ofarasimo tog osećaoja«, u svemu, jedan kompleks naročito izazvan baš tom crkvom, Napolju je bilo fanfastično, unutra kao grob podsećalo me na hladnoću anatomske sobe u kojoj sam sekcirao prvi put leš, a na zaleđu oltara, granitnog zida boje nepečene opeke, bilo je tu jedno veliko ravno rezbarsko delo, kao neki impresiorristički bareljef u isto tako crvenom granitu. Na njemu je bio čovek, naravno, ne na krstu, ništa uobičajeno ili izmučeno, već samo profil i obris, nagoveštaj jedne figure, nagnute napred, i napola okrenute prema vama, sa jednom ispruženom rukom. Ta figura me je ubila. Pogled vam se neprestano vraćao na nju, ne samo zbog toga što je to bio izvanredno fini originalni rad, potpuno drukčiji od čistih dizajna crkve, već zbog toga što vi niste isključili kontakt i rekli sami sebi, kao ja: zaboravi sve! Biti ste primorani da počnete da se vraćate na davno zaboravljene stvari. Tek kada sam klekao i učinio one uobičajene kretnje, da bih sačuvao svoj ugled, pojavi se paroh, još neobućen. Bio je to mršav mali čovek koji je izgledao bolestan, Poljak, a zvao se Zobronski, ako se to tako piše — švajcarsko sveštenstvo je bilo retko u ovom udaljenom kraju doline, i morali su se snalaziti sa izbeglicama, On se obralio skupu podignutim kažiprstom. On traži pomoćnika. Idem. — Reči su mi bile prošaputane na uvo,

I pre nego što sam ga mogao zadržati, ustao je i otišao. Onoga trenutka kad sam ušao imao sam neki predosećaj da će mi se nešto gadno dogoditi, Kad se ponovo pojavio, u urednoj crvenoj odeći i beloj košulji, za služenje mise, pogledao je kao neki mladi papa, i počeo paliti sveće sa takvom preciznošću da je to mogao jedino naučiti od Dingvola, poćeo mi se vrat znojiti. Još gore je bilo kad je počela mis. Nikad niste videli takvo razmetanje. Taj mali klipan znao je sve trikove. Nadao sam se da će se spotaći na odoru ili ispustiti knjigu ali nije ni ruku ni nogu krivo postavio, i sve to sa pravim izgledom preosvećene odanosti kao da je sve to izvodio pred skupom kardinala u Sikstinskoj kapeli. Zebronski, ako se tako zvao, po svoj prilici odgovarao je vršenju mise, Inače je bio prilično jadan izvođač i mogli ste primetiti kako mnogo kašlje, ili da se posekao pri brijanju, ili su mu manžete na pantalonama bile iskrzane a čizme praktično poderane. No sada, pomislili biste da ima novaca u banci jer se razmetao svojim lepim rečima. Kad je došlo do pričesti, kladio sam se da je mali gnjavator neće primiti jer se odavno nije ispovedio. Ali jeste, a kako je prevrnuo oči, meni se smučilo. Skoro svi Ijudi ustadoše i dok je on prolazio gore dole pored ograde, u drvenim cipelama, osetio sam kako me je krišom pogledao iz prikrajka jednog oka. Kakva nada! Ušao sam iz šale, da ćujem onog franciskanca, oca Alojsiusa — govorili su da je dramatičan, dober kao Ćarls Laufon —i izašao preobraćen. I pridržavao sam se, nekoliko meseci, dok nisam sreo onu riđokosu bolničarku iz severne Irske, iz lokalne bolnice. I ona je bila prava, osim onog belfastog naglaska, Kladim se da bi s njim mogla lupati čaše u Servud baru. Posle blagoslova sam izašao na svež vazduh i čekao ga. Nije me pustio da ga dugo čekam, i izašao je živahan i veseo. Nisam reagovao. — Otac je tako želeo da vas upozna, doktore Locense. znate li da govori četiri jezika? — Nemoj me upoznavati sa tim Poljakom. Njemu su potrebnn pare. — Oh, da, strašno je siromašan. Veliki dug je naprsvljen pri izgradnji ove crkve. A on sade sve vodi praktično bez ičega, Zbog toga ima tako malo nafte za loženje. Mislim da nema dovoljno ni da jede. — To je njegov problem — rekoh. — Moj problem je da nabavim Sunday times. — Hajdemo na stanicu. Dok smo išli, on reče: — Da li ste videli crvu divnu rezbariju na zidu?

— Samo sam je pogledao, to je nešto što sam izbegavao. — Sigurno ju je izradio neki mladi vajar koji je bio bolestan u Davosu. — Onda je umro. — Dobacih mu. — To majstorsko delo je njegov poslednji rad. — Oh, ne. izlečio se, i sada je veoma poznat, Ove godine je imao izložbu u Beču. — Hajdemo — rekoh. — Ne mogu da čekam. No, polazi i nemoj da budeš tako pun samog sebe. Niste ga mogli uzdrmati. Nekako je sijao. Da ii zbog onih ekstra crvenih krvnih telešca koje je preko noći uspeo da proizvede? Sumnjao sam. Stigli smo do kioska, a nedeljne novine su stigle, što me je malo odobrovoljilo. Dan mi je bio dosadan kad su piomašile vezu sa Cirihom. Kupio sam tajms, ne zadržavajući se, i vraćao sam se kad on reće: — Možete li mi promeniti pola krune u švajcarski novac, doktore Lorense? — Imaš li pola krune? — Naravno. — On se osmehnu. Dao mi ju je stari kanonik pre nego što sam otišao. A kod nas je sada sneg pa bih veoma voleo da mu pošaljem jednu od onih slika, — Pokazao je jednu fotografiju u boji, jednog velikog bernardinca, i jednog psetanca, oba sa pljoskama brendija oko vrata. — Daću ti pedeset santima za kartu, — rekoh, pomistivši kako se ćesto taj stari kostur pojavljivao između nas. — Možeš napraviti rupu u pola krune i nositi je oko vrata. Odmah sam požalio što sam to rekao. Ali izgleda di on nije mario. — Tamo se ne bi mogla tako potrošiti, Osim toga, već imam jednu medalju koju mi je poklonio. Kupio sam kartu i pozajmio mu hemijsku olovku. Mada sam bio radoznao izbegavao sam da gleđam šta piše jer sam misiio da će mi pokazati izliv srdačnosti, i pokazao mi jo. Poštovani prečasni kanoniče, Vaš učenik i poštovani šahovski neprijatelj šatje vam pozdrave iz Alpa gde je u društvu (podvučeno) sa svojim lekarom upravo prošao kroz jednu lavinu, malu ali mučnu. Ova dva bernardinca, veliki

sa brendijem za dra Lorensa, mali sa limunadom za mene, srećom, nisu bila potrebna. Danas se osećam vrio dobro, ali ću se možda uskoro vratiti. Tako se čuvajte P naprama K4 sa otvaranjem Roj Lopeza, No, taj trud je bio jasan, tako sam sam omekšao i kupio mu od Djine marku koja je, celo vreme, posmatrala šta se deševa, sa naročitim interesom. Znao sam daće me kasnilje nemilosrdno ismejati. — Ti si tako privržen starom Dingvolu? — rekoh, dok smo odlazili. — Oh, da.... skoro — reče on ozhiljno. — On je uvek bio tako ljubazan prema nama, naročito u poslednje vreme. — Posle ... nesrećnog slučaja? On klimnu glavom, otvoreno. — Znate, dokfore Lorense, to mnogo znači za jednog dečaka mojih godina da, pa, da mu veruje neko kao što je kanonik Dingvol. — Ko ne bi? — rekoh ohrabrujući. — No... — osmehnuh se. — Ali ja nikako ne shvatam zašto je njemu potrebno da veruje jednom tako malom momčiću kao što si ti. — Ali veruje. — Na koji način? — nasmejah se. — Da čuvam tajnu. — To ga je činilo ponosntm, a onda mu se lice uozbilji kao da je rekao suviše. — Ne mogu da verujem. — Ali istina je — ne popuštaše on, — Pa, onda, nećeš mi je odati, Ćutao je, i dalje sa onim zatvorenim izrazom lica, a onda me pogleđa. — Ne mogu, — reče on, polagano, — mada bih žarko voleo. Znate... ne možete prekršiti zavet ispovesti. Izrekao je nešto o čemu nikad ne bih mogao ni da sanjam. Ali nisam mogao ići predaleko. Morao sam prekinuti za neko vreme. Moram čekati na onaj izvestnj Iz Levenford heralda. All uopšte nisam bio obeshrebren, Nešto čudno, svakako čudno i više nego čudno sumnjivo, ležalo je ispod svega toga, sasvim

duboko ispod povriine, duboko dole, u stvari, ali pre ili kasnije ako budem stalno kopao, naići ću na bogatu pravu zemlju. Te reći, pomislih, ne bez zadovoljstva, pokazaće se možda prikladnim. Stigli smo na kraj platforme a on onda ponovo reče: — Nadam se da niste uvređeni? — Oh, ne — rekoh, skrivajući svoju nezađovoljenu radoznalosi. — Nikad ne bih želeo da se nađem između Dingvola i tebe, Više ništa ne rekosmo dok nismo izašli iz stanice, a onda je on očigiedno pokušao da promeni predmet razgovora. — Zar vise ništa ne bismo mogli da radimo, kad smo već sada u selu? Osećam se tako... tako dobro, Zar ne postoji mogućnost da odigramo jednu partiju šaha? — Po ovako lepom danu verovatno su svi izašli — rekoh. — Ali ako želiš, možemo svratiti da nešto popijemo kod Pfeferrmla. To smo i uradili, zaokrenuli u sporednu ulicu u udobnu malu tamnu gostionicu. Kao što sem očekivao, bila je prazna. Poručio sam mu sok od jabuka a sebi ajerberger. Po svoj prilici, ovo mesto ga je oduševilo a kad je ugledao pehare šahovskog kluba, koje jo uglavnom primio Bemel, bivši učitelj, naterao me je da mu obećam da ću ga opet dovesti ovamo. Kad je na oglasnoj tabli pročitao ime »Šah klub«, on tako mudro uzdahnu, bio je to uvod u izlaganje nekog specijalno zanimljivog znanja. — Šah! kako interesantno, doktore l.orense! Zar ne znate, proističe pravo od šaha. Naravno »čes« je takođe izvrnuta reč, mada je to manje očito. — Šta ti to trabunjaš? — »Čes« je bila specijalna šahova igra a veruje se da potiče iz stare Persije. — Šališ se. Zar je tako stara? — Veoma stara, i kraljevska. Omiljena igra tolikih kraljeva, kao što su Čarlemanj i Harunal Rašid. Čak ju je igrao i kralj Kenjuf. — Zar on nije bio suviše zauzet morem?

— Daleko od toga, Postoji istorijski zapis jedne igre koju je igrao sa svojim dvoraninom grofom Ulfom. Kad je izgubio parfiju, ustao je i u besu preturio tabiu. Doista čudno, dva dana kasnije grof Ulf je bio misteriozno ubijen. Izgledao je iako ozbiljan da sam prsnuo u smeh, i posle jednog trenutka, on mi se priključi. Obojica smo se tresli od smeha zbog završetka Ulfovog. Čudnovato, moje raspoloženje se popravilo, ali ne samo zbog dobrog piva. Stvari su se počele dobro sređivati. I nisam se Ijutio što se mladl Dejvigan razmeće u takvoj atmosleri, počeo sam se navikavati na njega, u stvari, skoro sam ga voleo. Za celo vreme do kuće na mrtvo ime me zamorio razgovorom. Čak i kad smo se vratili u jedan sat nije mogao da zatvori svoju brnjicu. Obe su nas čekale, Dejvigan i glavna sestra, a duboka zdela sa supom čekala je na stolu. Zakasnili ste, Herr Doktor. — Hilda se značajno igrala salom koji joj je stajao sa leve strane. — Morate nam oprostiti, sestro, — zacvrkuta dete. Tako smo se lepo proveli i svratili smo da nešto popijemo kod Pfefermila, Mogli ste primetiti kako se Hildi diže kosa na glavi. Udovica mi dobaci prekoran pogled. — Ach so, Pfefermiie. To je kein Platz za Sonntag* i još da povedete tog malog dečaka. *Nije mesto za nedelju, nem, prim. prev. — Kakvo je? — reče Dejvigan. — To je ružno mesto gde pije prost svet. Sve pračke na lestvama koje sam prešao, okliznuše se ispod mene, sleteo sam dole, treskom. Miffagessen je počeo i završio se ćutanjem. Opet su me ulovili. Svejedno. Karole, doći će tvoje vreme, i to skoro.

XII Britanska poštanska služba nema ni onu brzinu m tačnost kakvu ima Švajcarska, i odgovor na moje pismo iz Levenford Herald nije stiglo sve do četvrtka ujutro sledeće nedeije. Ali bilo je više nego vredno zakašnjenja. Herald je stavio senzaciju na naslovnu stranicu i pored potpunog izveštaja sudskog postupka, dodao specijalni članak o zakonskim propisima o tom slučaju, koje sam. smatrao naročito razjašnjujućim. Naravno, gutao sam taj izveštaj, čak sam pustio da mi se kafa ohladi, u žurbi da uđem u suštinu stvari. Onda sam sve proćitao sa naročitom pažnjom, sa sve više interesa i zadovoljstva. To je bilc sve što mi je bilo potrebno, i što sam zaista očekivao. Pripalio sam jednu abdulu i udahno dugi, doboki aromatičan dah. Kakav divan dan! — sunce je sijalo u moju malu dnevnu sobu, drozd je zviždao pred mojim prozorom, sve je bilo dobro u svetu poštovanog L. Karola, U toku prepodneva bio sam veseo, radostan, i nisam se žurio. Dejvigan je u posleđnje vreme bila tako gruba prema meni, da je ovo očekivanje bilo veća radost. Izabrao sam odgovarajući trenutak s naročitom pažnjom i oprezom. Čekao sam da glavna sestra, koja je uvek puno jela, ode u svoju sobu da kao obično prodrema. Trust mozgova dobro zamotan, bio je stavljen u stranu daleko, na sunčanoj strani terase. Sa prozora sam video Dejvigan kako prelazi preko u gostinsku kućicu. Posle deset minuta polagano sam se uputio k njoj. U toku nedelje pedala je jaka kiša, otopila je mnogo snega, a pašnjaci su ponovo ozeleneli, sa sočnim zelenim rastinjem. Krave, puštene da malo provedu napolju, klaparale su okolo njuškajući se ćudljivo i pasući kao lude sočnu travu. Sa kišom natopljenih dolina dopiralo je tiho šumljenje dalekog vođopada, U proleće će biti pastrmki u tom dubokom jezercetu. Sviđalo mi se mnogo više nego ranije, a uskoro će opet biti sigurno moje, Zakucah na vrata kućice, čekajući. nije biio odgovora. Uđoh unutra i odjednom, pošto rne nije videla, ugledah je potpuno nepripremljenu. Bila je u maloj kuhinji iia dnevne sobe, zavrnutih rukava na bluzi, peglajući neke Dertijelove košulje i, možete li verovati, pevala. Nikad ranije nisam je ćuo da peva, a nije imala tako loš glas. Devedeset devet posto škotiandanskih pesama su tužne, ispunjene neodržanim sastancima, Ijubavnicima koji su umakli, utopljenim mlinarevim kćerlma, ili su to bile prave tužbalice, pretrpane sentimentalnim čežnjama za ostrvima, morskim uvalama, brežuljcima i vresom što nadoknađuje skoro sve tom jednom napuštenom siročetu te zemlje koja krvari. Ali ovo je bila jedna od veselih pesama i ona ju je vedro pevala. Da, video

sam da je srećna, i da nema pojma od čega boluje dečak. Iz početka nije verovala ni jednu reč koju sam joj rekao, a večito Ijubazna Hilda mudro je ćutala o najgoroj vesti. »Plovi veseli brode kao ptica na krilima «. Zastade za trenutak da promeni peglu. U ovoj kuhinji nismo imali električni prekidač tako da ih je grejala na peći. Kad ju je stavila na postolje, ona slabo pljucnu i primeti kako pišti. Sviđalo mi se to uredno slabo pljuckanje — bilo je Ijudsko, ali to joj neće pomoći. Zedovoljna, nastavi da pegla i peva. »Preko mora do Slaja«. Nosi mladića koji je rođen za kralja Verovali ili ne, pravi sam lakomac za tim starim škotskim baladama, možda tome odgovara moja stara Brusova krv, razmekšaju me. Bilo je vreme da uđem, pre nego što sam počeo da pevušim u pratnji. Onoga trenutka kad sam se pojavio ona se malo trže i prestade da peva, ali nastavi i dalje sa peglanjem. Nešto malo kasnije, ne gledajući me, reće: — Dakle, Karole, šta danas smišljaš. Nešto, neku podvalu? — Ne — rekoh. — Ali videću šta ti mogu pomoći ako te to zanima. — Ne zanima me. I zaposlena sam. Pa govori. — Nije ništa važno — rekoh nemarno. — Ali, čini mi se da mi je neko ovo poslao. I ja joj pružih Leventordski herald. Odmah je prekinula s radom. Stavila je peglu na postolje, a kad je ugledala datum njeno se lice promeni. Preblede. — Poslao ti? — reče ona. — Dejviganovi... nikad me neće pustiti na miru ... ali oni ne znaju da sam ovde. — Ona se odjednom namrgodi. — Ne, naravno ... ti.... ti si pisao da ti pošalju. — Priznajem, malo sam radoznao — rekoh, slegnuvši ramenima. — Naravno da me je zanimao nesrećni slučaj moga starog prijatelja, a ti si bila tako povučena da sam pomislio da to potražim, iz prve ruke.

— Iz prve ruke. I tvoj stari prijatelj! Karole, nateraćeš me da umrem od smeha. — Nadam se da nećeš. Barem dotle dok malo ne popričamo. E, ja nisam stručnjak o škotlanđanskim zakonima, ali prema onom vrednom dokumentu doznao sam da je opunomoćenik, po naređenju policije, zahtevao od glavnog sudije da održi javni pretres. Ona skloni pramen kose sa čela, zbunjena tim prilaženjem. Namestio sam se na udobnu stolicu i nastavio. — Onda je sudija odobrio molbu, svedoci su pozvani na sud a istragu je vodio sudija i porota sastavtjena od sedmorice, rođaci umrlog bili su ovlašćeni da th zastupa pravozastupnik. — Zašto mi sve to pričaš? — reče ona Ijutito. — Zar ja to ne znam? — Jer, na prvom mestu, pravozastupnik porodice Dejvigan nije tebe zastupao. — Hvala bogu, nije. — I u svemu onome što je rekao, izrazio je uglavnom sumnju kako je tvoj pokojni muž mogao da se oklizne sa one ograde. Naravno, ti si mi rekla da je bio vrlo vetrovit dan. Mislio sam da će poreći ali, ne, rekla je, oporim glasom: — Da, rekla sam ti. — Ali na pretresu, opunomoćenik je jasno istakao da je taj dan bio potpuno bez vetra. Ćutala je, onda reče: — Nesvesno sam se branila kad sam ti izmislila taj vetar, Karole. Znala sam šta sada mišliš, i znam šta sada misiiš. Ti misliš da sam ja gurnula Dena. — Ne mislim. — Malo odmahnuh glavom. — No, izgleda da to Dejviganovi misle. Denov otac je istuplo sa nekim grubim stvarima sa mesta za svedoke. — On je uvek bio spreman da me ubode, taj stari ovan, A otkako je bankrotirao gotovo je poludeo.

— Ali, čak je i opunomoćenik — razmisljao sam, izrezio svoju sumnju, mogla bi ćak reći sumnjičenje ... da jedan ćovek, što je dokazao patolog koji je izvršio post mortem, bio potpuno zdrav, da nije bilo traga srčanim nezgodama t cerebrainim poremećajima, koji su mogli prouzrokovati kolaps, čovek koji je bio, pored toga, priučen zidar, dobro izvežban za visine, jednog potpunog mirnog dana, odjednom ... — Sve ja to znam, Karole — prekide ga ona. — Čula sam ga kad je to rekao. — Onda komadić tvoje haljine, pocepane na rukavu, joi stegnute u Denovoj ruci kad su ga našli. — To je za mene bilo veoma neprijatno. Naravno, bio je to njegov iznenađni zahvat, da se spase kad sam ga gurnula. Skoro zgražavajuće, zar ne, Karole? Ali policija nije tako smatrala, inače bi mi sudili. — Da, pod kriminalnom optužbom — promrmljah. — Sreća je što si dobila rešenje porote. Mada nije bila jednoglasna. Četiri prema tri, je li? — To je bilo dovoljno. A kasnije su mi čestitali i pravozastupnik za poslodavce i inspektor fabrika — koji je bio zvanićno priutan. Rekli su da je moje ponašanje bilo bez zamerki, Morao sam joj se diviti, kako je kontrolisala nerve pod tom nepopustljivom snažnom mirnoćom. Bila je nesavladiva. Ali ne više od mene. — Sasvim sam uveren u tvoju svetačku naklonost. I naravno, podeljenim verdiktom bila si tehnički oslobodena. Međutim, — zastadoh, i nastavih blago. — To su samo dve tačke koje sam želeo prečistiti. Da Ii je Denijel bio pozvan da svedoči? — Svakako da ne. On je samo dete. Bio je osloboden zbog mladosti. — A dobri kanonik Dingvol? Da li je on imao neke veze sa tim događajem? Njegovo ime nikad nije bilo pomenuto, ne, nijednom, a ipak ... nekako ... došao sam na jednu ideju, reklo bi se sumnju, da je taj majstor uma,... upravljao, da kažemo, strategijom tvoje odbrane. On, besno pocrvene. — Stori kanonik je uvek bio dobar Denijev prijatelj , i sam bog nam ga je savršeno poslao u toj strašnoj muci ... to je tako nalik na tebe, Karole, da