Pun dzep razi-A.J.-Cronin

pokušavaš da uprljaš tu vezu. A sada da se objasnimo pošteno. Dosta sam proganjana. Ne želim više da me unakrsno isprtuješ Ti tu ništa ne možeš, slućaj je zakijučen, gotov. — Naravno — rekoh. — Ali pošto si ti bila lako Ijubazna da snabdeš glavnu sestru podacima iz moje prošlosli mogu ti uzvratiti pozdrav sa nešto malo tvoje istorije, Ona je tako moralna, tako ispravan karakter, I mada joj nisi iskreno objasnila na koji naćin li je muž umro, mislim da si nagovestila, da kažemo, prirodne uzroke. Nije bilo pomena o toj čudnovatoj fatalnosti, sudskom ispitivanju koje je sledilo, podeljenoj poroti. ZbiIja; mislim da se sećam kako sam čuo da si tužno i zadihano izgovorila spasonosne reči, »srčana mana«. — Nemoj, Karole. Nemoj to da radiš. Jer ako pokušaš, ja ću tebe napasti. Otići ću tom tvom profesoru sa tvojim lažnim diplomama i naterati ga da te optuži pred Lekarskim savetom. — Prvo ćeš ga morati pronaći. Nisam odmah s njom završio. Onda ona sede iznenada, na emajliranu kuhinjsku stolicu. Bila je bela kao stolica, još pre nego što rekoh: — Ti, valjda, ne misliš da sam takva budala. Da preuzmem toliki rizik,. On je bio mrtav već godinu dana pre nego što sam im pisao. Primetio sam kako joj se grudi nadimaju polaganim, bolnim dahom koji je izašao kao dugačak, nečujan uzdah. Nastade ćutanje, a u toku toga ćutanja mene obuze neko neobićno osećanje. Žalio sam je, nekim probuđenim osečanjem, koje je usledilo, njenim držanjem. Gde sam to već video: glava malo opuštena, lice okrenuto u stranu, profil jasno ocrtan na prozoru — tamne oči duboko usađene u visoke jagodične kosti, nos najblaže prćast, što je nekad odavalo jednu notu jake smelosti, usta su sada bila opuštena, ali još lepa. Lepa prkosna brada. Da, još je bila, ili je opet postala, privlačna žena — Karole, — govoreći tiho, ona nastavi, — Hajde da se sporazumemo . . da sklopimo pakt o nenapadanju Za trenutak sam došao u iskušenje. Ali ne, Karole... ne... Suviše si stari lisac da te uhvate u kijuse. — To nikad ne bi uspelo, rekoh. — Žalim te, Keti. Ali ti i ja smo prirodni protivnici. Ti si već minirala moj autoritet. Stalno mi se mešaš. Mešaš se u moj... moj način života. — Misliš na Šveđanku?

— Pošto si je pomenula, pored ostalog, da. Budimo iskreni. Ti si to počela. Bio sam spreman i želeo sam da te srdačno dočekam, da ti budem najbolji prijatelj. Ali onoga trenutka kad si me ugledala na aerodromu počela si da me uništavaš. — Zbilja ne, Karole, — reče ona, ozbiljno. — Molim te, veruj mi. Ignorisao sam to i nastavio s obrazloženjem. — Ne želim da te povredim, mada si ti pokušala da povrediš mene. Hoću samo da shvatiš da ovo mesto nije za tebe i da se mirno vratiš kući. — Kući? — Način na koji je to rekla bio je dovoljan. — Moraš misliti na dečaka. On je bolesniji nego što ti to misliš, Ali ti mi možda ne veruješ. — Znam da si dobar lažov, kad ti to odgovara. Nisam se obazirao na to i nastavio sam: — Uskoro će mu biti potrebno bolničko lečenje. Ali, čini mi se, ti prema njemu ne pokazuješ mnogo osećanja. — Sada više ne pokazujem ono što osećam, to je sigurno. Sve sam joj rekao, no ona je izgledala nekako tajanstvena što me je zbunilo. Ne mičući se, tužna pogleda i dalje upravljenog u nešto, reče: — Još te mogu uništiti, Karole. Ja mogu imati poslednju reč. Ti si takva mudrica da sam iznenađena da nisi na to već ranije nadrapao. Ali hoćeš, Karole, i zbog toga prećutkujem. Zuri ti u lice. Netremice sam se u nju zagledao. Šta smera? Ništa. Stresao sam se. — Ne pokušavaj tu staru zakačaljku. Znam te ja. — Znaš? Začudo, Karole. Jurio si žene i spavao s njima celog svog života, no ipak ih ni najmanje ne razumeš. — Ona zaćuta. — A, moj bože, ti mene nikad nečeš razumeti. Nikad. Ne, nikad. Nastade duboko ćutanje. Nebo se naoblačilo i odjednom težak grad poće udarati po prozoru. Tako je to u Alpima... vreme se menja tako dramatično da vas uzdrma, očara, skoro zagluši. Odjednom se setih derana nameštenog na

otvorenoj terasi. Ustadoh i pođoh prema vratima. Neću više reći ni reči. Sredio sam ceo taj prokleti posao. Ali dok sam izlazio, srljajući u nalet grada, ona reče: — Ali ja neću da idem, Karole. Nikad. XIII Te iste večeri u svojoj sobi sipao sam sebi ublažujući kiml i smestio se da razbistrim stvari. Upravo sam završio uobičajeni obilazak bolničkih odeljenja sa naročitom pažnjom, pregledavši Garveja, — bio je to stariji slučaj ekspieuritisa, koji je trebalo da ode sutra. Potpuno se oporavio, ali iz sporedne male sobe pogled glavne sestre me je pratio, a moja sadašnja politika bila je da povratim izgubljeni teren i da ponovo radim s njom. Već sam se odrekao one prve ideje da pustim Herald za njen radni sto. Loše je čitala engleski. Dejvigan bi je na bezbroj raznih načina odgovarala da ne čita — biće to takav šok, taj nesrećni slučaj, nije se mogao zamisliti, a kamoli o njemu razgovaratil Ne, to ne bi bilo uverljivo, to ne bi bio pravi nepobilan dokaz. Teški slučaj, ta Dejvigan, pokvarila mi je raspoloženje, razljutila me. Mada ništa nije rekla, naterala me je da brinem, sa onim njenom: »Još te mogu uništiti, Karolel« Na šta je to ciljala ne znam. Nije blefirala, bio sam siguran. Imala je nešto važno u rezervi, što mi još nije otkrila. Sada sam bio ubeđen da je ona gurnula Dejvigena. Gore, na građevini, pošto joj se sasvim smučio, odjednom ju je obuzela neodoljiva želja, izazvana onog trenutka, da ga gurne. Da bi se spasao, zgrabio ju je, za rukav njene haljine koji se pocepa, i stropoštao se. Bila je to jednostavna pozitivna jednačina prvog stepena. Ali potreban mi je bio dokaz. Da bih stimulisao rad mozga, ispio sam gutljaj kimla, koji se pravi od najboljih švajcarskih trešanja sa zadivIjujućim rezultatima. Da, odgovor mora ležati u onom što bi se moglo nazvati savez Dingvol Denijel. Mada je to bilo gotovo nemoguće, činilo mi se da među njima postoji neko razumevanje, ili da budem tačniji, tajna, neotkrivena, ili namerno čuvana, čak možda tračak dokaza od životne važnosti, u odnosu na taj slučaj. Uprkos tome, jedna apsurdna situacija, nezamišljiva hipoteza — koja ukljućuje dve suprotnosti — jednog ostareiog crkvenog kanonika, koji je duboko zašao u godine, i jednog malog dečaka, sina te žrtve, koji nije stariji od osam godina. No, njih dvojica su bili prisni, jedan kao učitelj, drugi kao učenik. a tako ih je blisko povezivao jak

osećaj interesa i Ijubavi. I još više, po dečakovom ponašanju, njegova uzdržljivost na sva moja probna priježenja, bio je to dokaz obaveze ili barem zadatog obećanja, da ne otkriva tajnu. Što sam više o tome razmišljao sve sam bio radoznaliji, sve sam više shvatao da nikad neću doznati čistu golu istinu dok je ne doznam od Denijela. A veoma mi je bila potrebna. Nisam mogao ni na koji način naterali dečaka da mi poveri istinu, ali postojao je okolišni način na koji sam mu se mogao približiti. I pri toj odluci ispio sam kiml. Znao sam da neću tako zaspati razmišljajući o tome, tako sam prišao radnom stolu i na brzirtu napisao Loti pismo, objasnjavajući kako sam bio zaposlen i kako se nadom, i žeiim, da je vidim, ali za sada se i dalje moram posvetiti svojoj dužnosti. Dobio sam dva pisma od nje otkako je telefonirala, drugo je bilo više nego nestrpIjivo. Bilo je kasno kad sam zalepio koverat. Zevao sam, skinuo se, tuširao toplom vodom, i legao. Čak i tada nisam mogao zaspati. Ovog puta moja muka nije bila moja fobija. Zbog Dejviganove petljancije, već dugo nisam bio u Lotinom krevetu, Al. sledećeg jutra sam ustao, u ranu zoru, sastao se sa glavnom sestrom u ordinaciji zaslutivši blag naklon glavom, odobravajući moju tačnost. — Znate da danas šaljemo Garveja kući? — rekoh, pošto sam je pozdravio. — Jawoh!!*. Ona me čudnovato pogleda, puna sumnje. — Tako, opet idete na aerodrom? *Dakako, nem. prim. prev. — Ne, sestro, — rekoh, poverljivo, skoro ljubazno. — To mesto mi je prilično dojadilo u poslednje vreme. Garvej je odrastao mladić, staviću ga u voz u Davosu sa avionskom kartom u džepu i ceduljom. On treba samo da pređe preko ciriške stanice do vazduhoplovnog terminala. Njima je dobro poznata klinika Mejbel. — Ach, so —. Biia je zadovoljna, čak mi se pomalo osmehnula. — To mi se za njega više sviđa ... — dodade značajno, — i za vas, Herr Doktor. — To je bio drugi »Herr Doktor« koji sam ove nedelje dobio. — A ako se slažete, sestro, — znate da se uvek savetujem s vama — mislio sam da povedem sa sobom Denijela. To će za njega biti prijatna promena. — Tako? Mislite da se on oseća dovoljno dobro da može ići?

— Vi znate kakva mu budućnost predstoji, sestro. — Podario sam svoj najhumaniji izraz lica. — Zar vi ne misiite da mu je potrebno da se malo zabavi u svom kratkom životu, još neko vreme? — Ja, to je dobro rečeno. Slažem se. — Ona klimnu glavom i ponovo me značajno pogleda. Prešlo joj je to već u naviku. — Barem će vas sačuvati od nesreće, što je dobro. Kao što se moglo očekivati, Dejvigan je bila zaposlena u kuhinji, omamljujući mirisi širili su se iz više lonaca. Ne uznemiravajući je, uspeo sam da pronađem Denijela koji je poskočio zbog neočekivanog izgleda na jedno putovanje. Ušli smo u opel, Denijel i ja napred, Garvej pozadi. Bio je to nezgrapan mladić od petnaest godina iz Edmontona, koji nikad nije imao mnogo šta da kaže u svoju odbranu. Otkako se njegov pleurelni izliv krvi osušio on se udebljao, dobro je izgledao, i mada nije bio u stanju da izrazi svoju zahvalnost, bio je, čini mi se, zahvalan za sve ono što smo za njega učinili. — Srećan si što ideš kući, Garvej? — rekoh, razgovarajući preko ramena. — Pa da, gospodine. — To je skoro odzviždao. — Zaželeo si se svojih? — Pa, zaželeo sam se Spursa. — Čega? — Misli na fudbalski tim. Totenhem Hofspurs — reče mali sveznanko pored mene. Stigli smo u Davos za pola sata a kad sam stavio Garveja, dobro opremljenog u ciriški voz, popili smo vrelu čokoladu kod Cemera u Hajstrifu, a posle sam ga, kako sam planirao, odveo u veliki prekriveni stadion za klizanje. Utakmica u hokeju između Vilarsa i Devisa je taman počela. Mislio sam da će uživati, ali nikako tako mnogo. Pljeskao je, bodrio domaći tim kao najstariji stanovnik. Posle četvrlog dela, kad smo izašli, on reče: — Želeo bih da se mogu tako klizati, doktore Lorense. — Zašto da ne? On se osmehnu i odmahnu glavom.

— Plašim se da će šah morati ostati moja igra. — To i jeste tvoja igra — rekoh srdačno. — Ako još čezneš za onim mečom kod Pfefermile, urediću to za tebe. — Ah, da — reče on živahno. — Voleo bih, apsolutno. — Hajde onda da se dogovorimo — rekoh. — Kako bi bilo sledeće subote? — On poče da se smeje, veoma raspoložen. — Smem li pogledati svoju knjižicu da vidim da li sam slobodan... ? Onda prestade da se smeje. — Ne, ozbiljno, pa to bi bilo divno. U Davosu je bio jedan restoran koji se zvao Fligas, miran i dobar. Tamo sam ga odveo. Mada je Grisons kanion gde se govori nemački, jelovnik koji je mnogo obećavao bio je odštampan na francuskom, i nakon Ijubaznog dogovora sa svojim drugarom odlučio se za počeiak na fiIe mignon sauboIets sa pommes frits i šolju bistre jake supe od volovskog repa. Dojadi vam večito teletina u Svajcarskoj a taj ružičasti mekani stejk će mu prijati. A poručio sam pola boce Val d'Or Johanesburgera. Lako prijatno vino iz Siona Jedna čaša mu neće škoditi. — Ovde je veoma prijatno. — On protrlja ruke. Bila je to prijatna loža u uglu, blizu borove klade koja je tinjala na domaćem ognjištu. Sprijateljili smo se više nego ikad, kao što sam planirao. Bilo je suviše lako, a i meni se sviđalo. Mada je bio mali gad, dobro se ponašao, nikad nije dosađivao ni gnjavio i znao je kad treba da ćuti. Posrkao je supu a kad je zagrizao prvi zalogaj, on prevrnu oči ria mene. — Probaj gutljaj vina. Probao je. — I to je odlično. Kao rezak med. Dobro što glavna sestra ne gleda, doktore Lorense. — Zašto ne ispustiš to doktor — predložih, — Samo reci Lorens. On prestade da jede. — Kakav kompliment. — Meni ili tebi?

— Meni, naravno. — I pogledavši me, osmehnu mi se toplim, upitnim pogledom. Ubio me je taj osmeh, upravljen ravno U oči. Gde sam ga već video? Na nekoj staroj izlomijenoj forografiji, ili nejasno ocrtanog u davno zaboravljenoj prošlosti. Osmehni se sada, dragi, i pogledaj kameru. Ili, dok sam se osmehujući gledao u ogledalo, diveći se svojoj novoj školskoj kapi. Bio je to moj osmeh, pre nego što se varIjiv izgled izbrisao. Uhvaila me je muka, povraćanje i drhtavica. Bože, ovo je bio trenutak istine, sasvim. Kako ja to već ranije nisam otkrio? Rekla mi je da me to netremice gleda u lice — krvna grupa AB trebalo je da me opomene — skoro prirodna posledica iz očeve krvne grupe O. Ali ja sam se izvukao iz tolikih danaka kreveta slobodan, nikad nisam ni sanjae da sam smotao dete u tom prvom. A Dejvigan je čekala, sprernna da mi to dobaci kad dođe vreme, zadržavajući, čuvajući to za nokaut. To me je potreslo. Da li je očekivala da ću joj pasti na grudi i jecati? Tiha muzika i mladi Ijubavnici ponovo sjedinjeni. Ako je tako, nišla od svega toga. Nisam ja tip da se onesvestim i rastopim. Našto ću izmisliti, ja ću... — Da !i se dobro osećaš, Lorense? Trgoh se. Brižljivo me je gledao. — Lepo mi je. — Na kraju krajeva, nije on kriv. — Samo nešto ... nešto je otišlo krivim putem. Nikad moje reči nisu bile izgovorene istinitije. Ručak sam završio crnom kafom i brendijem. Već je bilo vreme da krenemo. Kao one noći našeg sastanka stavio sam ga da leži pozadi na sedištu. Nisam želeo da pričamo, i bio mi je potreban odmor. Spavalo mi se od jela. Polagano sam vozio telim putem do kuće, jedva primećujući zavijutke i zaokrele toga teškog druma, gledajući netremice napred. Pomislih da sam ja suvlasnik tog malog napuštenog dobra bez gospodara na zadnjem sedištu, tog malog tužnog čudovišta, nežne građe i prerano sazrelog intalekta. Kako je pametan mozak u tom bledom telu. Bilo je to uništenje, pravo. Verujte mi — samouništenje. No, dok sam dalje vozio, odsutnih misli, razum poče da traži svoje pravo. Uništenje? Pa zašto Karole? Zašto? Ne prenagljuj, smatrajući se nokautiranim kad još nisi čak ni u ringu. Sve je to prošlost. Davna prošlost. Skrenuo sam

insiinktivno u stranu na jednom zaokretu, promašivši jedna kola za nekoliko santimetara, jedva sam ih primetio. De, knjiga je zatvorena i više se ne može ponovo otvoršti. Ko te je video da se vraćaš one noći posle Frankovog zaređenja i kako se kukavički prikrada . . . pa, da budemo iskreni pa kažemo žuriš, prema Konsidinovoj kući? Samo svemogući a on to verovatno neće objavili sa nebesa. A zar nisi bio srdačno dočekan? Bio si, Karole. Toplo dočekan. A posle, dok si ti ostao u potpunom neznanju ona je prihvatila svoju odgovornost, udala se za Dejvigana, prikrila tu situaciju, živela s njom. Ko će joj verovati sada u tako kasnom stepenu igre, ako pokusa da ti prikači krivicu? Možete li je zamisliti kako prilazi Hildi: »Izvinite, sestro, nešto sam vam zaboravila reći, ishlapilo mi je iz pamćenja, tako da kažem ... istina je da, nosi šal a napolju pada sneg. Kakva druga lčnost. Ona to nikad ne bi mogla učiniti... ona je . , , suviše kruta. Znala je da bi to izazvalo grohotan smeh, Ne, Karole, ne mešaj se u tuđe poslove. Sviđao mi se taj izraz — naterao me da se smejem. Oh, reci nešto, sviraj stalno i čekaj razvoj, ako ga bude. U međuvremenu, sa svoje strane bedema, juri dete zbog daljih otkrića. Nekako sam se osećao bolje, u stvari olakšan, posle te ispovesti samom sebi, a kad sam stigao u Mejbel mogao sam de se suočim sa glavnom sestrom, koja nas je čekala, sa svojom uobičajenom hladnokrvnosču. — So, srećno si opet kod kuće, Denijele. Da li je bilo dobro? — Divno, hvala, sestro ... — Stajao sam tu dok joj je on ispričao naš program. — Ach, so. — Ona se okrenu meni, bila je zadovoljna. — A ne izgleda umoran? — Bio sam veoma pažljiv, — rekoh trezveno, ohrabren njenim ponašanjem koje je bilo blago, čak pomalo ljubazno — možda me se Dejvigan najzad odrekla, — Pa, sade je vreme da ideš u krevet — reče Hilda, uzevši ga za njegovu uvek spremnu ruku, — Hajde. Tvoja majka kupuje u gradu pa ću te ja staviti u krevet. — Pogledavši preko ramena dok je izlazila; — Vrela kafa je u vašoj pljoski, Herr Dokior. Ovo neće trajati, naravno, osećao sam u sviin svojim kostima da mora doći bura, ali za sada sam se skoto osećao kao član porodice.

XIV Pred kraj nedelje barometar se popeo a u subotu pod sivim i vlažnim nebom, uskomešao se fen, taj tihi vlažan neurotičan vetar koga Švajcarci mrze. U švajcarskoj ima dva vetra, bise koji duva jezerom Lemanom prema Ženevi i sledi vas do kosti, i fen koji povremeno duva svuda a gori je od bisea, pretvara vas u mokru znojnu krpu, isceđenu i malaksalu. Oko Mejbela komadi zaprljanog snega porobili su pejsaž, bljuzgavica so uhvatila na ulicama a sa oštećenih borova neprestano je kapalo. Ukratko, užasan dan, ali dan dobro podešen za naš cilj. Bez sumnje, ovog subotnjeg popodneva svi stanovnici će se namestiti oko peći sušeći se kod Pfefermila, Pregledavši dečaka toga jutra nisam bio toliko sklon da održim obećanje, zaista, da sam znao da će se taj živi đavo sručiti na mene još te iste večeri, postupio bih drukčije. Ali Denijel mi nije dopustio da zaboravim obećanje, a u stvari ja sam imao svoj cilj posle te ekspedicije. Toga popodneva kad detetu pustim na volju da barata svojim šahom mislio sam da izvučem od njega i poslednju informaciju koja mi je bila potrebna. Tako kad se odmorio posle ručka, a prokriumčario sam ga u kola i mirno ga odvezao. U najgorem slučaju mogu reći sestri da smo otišli da se provozamo. Što se tiče Dejvigan, nas dvoje smo sada jedva razgovarali. Pričao je o snu i bio je u svom uobičajenom pričljivom raspoloženju, zahvalan što sam ga vodio i pomalo uzbuđen. lako mu nije bilo ništa bolje, još nije klonuo duhom, i bio je vedar — njegova crvena krvna zrnca bila su brojnija nego onda kad sam ih prvi put brojao, ali ona prokleta tela ponovo su se polagano povećavala. — Nadam se da te neću razočarati, Lorense — reće on, dok su kola klizila selom. — Nemoj o tome da misliš. Samo uživaj u svojoj igri. — Oh, hoću. Volim ozbiljno takmičenje. — Žao mi je što ti tako malo mogu pomoći. Kad se vratiš kući, nastavićeš da igraš šah s Dingvolom. — Da .. tako je — reče on, prilično nesigurno. Parkirao sam kola pored Pfefermilea, red sjajnh bicikla, profegao se u nedogled, ovo prevozno sredstvo voleli su domaći ljudi, to je bio znak da je kuća puna. Kad smo ušli, zapahnu nas mšris ustajatog vazduha uz uobičajeni pozdrav prisutnih »grussgotfs«. Mejbel, kao što sam već pomenuo, ne bez ponosa, dobro je stajala u selu, i to poštovanje, možda zbog. toga što me

nisu dovoljno poznavali, slučajno sam delio s njom. Izabrao sam sto pored prozora, najudaljeniji od peči, koja se užarila, i poručio pivo i sok od jabuka. Da, koliko sam mogao oceniti, svi su bili tu; Beml, čovek koga smo tražili, bivši učitelj, vođa trupe, Švarc, lučki carinski činovnik, Minder, preduzimač, danas nezaposlen, dvojica susednih seljaka farmera, i naravno Bahman, vlasnik gostionice, zajedno sa mnoštvom poznatih seoskih danguba. Beml, mada čovek koji je nešto znao, što je objašnjavaio njegov prestiž u toj grupi, bio je čudan čovek. Neobično nizak i debeo, surov, neuredan, i neverovatno maljav, potpuno obrastao žutom bradom prošaranom iz koje su virila samo njegova dva oka, moglo bi se reći da je pravi birnik ili najstariji od Tri patuljka. Nosio je prljav pulover i priljubljenu kapicu, skoro popušenu cigaru koja je provirivala iz njegovog kosmatog gnezda. Taj gotovo izgore.ni opušak, dobro ižvakan, držan satima među vilicama, u seoskim kantonima bio je, simboi prestiža Švajcarca. Tako udešen, sa šarenom kantonalnom priljubljenom kapicom, sasvim zabačenom na glavi, mogao je preduzeti najprostije poslove, zgrtati sneg lopatom ili otprilike, sipati tekuće đubrivo crevom između nogu, vaditi gomilu gnojiva ili upravljati glockenspiel28. no bitno je ostati slobodan čovek, glasač, što žene nisu, i pravi uspravan Švajcarec, svesno ubeđen da je u pravoj lozi potomak mitskog Viljema Tela. 28 Skladna zvonjava, nem. prim. prev. Zapaženo ćutanje propratilo je naš dolazak, oči su im bile uprte u nas, bili su skloni da pozdrave našu nametljivost kao jednu zabavu toge dosadnog dana. Ćekao sam da nam donsu piće a kada zapitah za šahovske figure i tablu, u sali nastade komešanje. Kađ smo postavili figure i počeli da igramo, osim nekoliko površnih primedaba učinjenih kao dokaz njihovog samopoštovanja, pažljivo su posmatrali. Iz strategijskih rezloga, pošto sam želeo da izbegnem očigledno, učinio sam sve što sam najbolje mogao ali, kao i obično, naša igra se završila po kratkom postupku, što mi je pružio priliku da mu dam i javno priznanje prednosti u igri. — Verflixt! Gopfriedstutz!29 Svaki put kad je dobio partiju dobacio bih mu glasnim, odsečnim, švajcarskim nemačkim jezikom. 29 Prokleti nem. prim. prev. To im se svidelo a Beml, koji se ponosio svojim francuskim i voleo^da ssj razmeće, reče pohvalno:

— Il eif bon, le petit?30 30 Dobar je, mali? fran. prim. prev. — Bon! Cesi un geni. En Ecosse iI e si champion d e s a v i I I e.* Dobar? To je genje, U Škotskoj je seoski šampion, fran, prim. prev. — Et vous dites qu il gagne toujours!** opušak cigare u njegovim ustima izgledao je zabavno. ***I vi kažete da on uvek pobeđuje, fran, prim, prev. Učinilo mi se da je vreme da uvedem u igru oslale. — Niemand kann gegen diesen Kerl gewinnen**' — rekoh na švajcarskom nemačkom, i nastavih istim grubim jezikom. — I dokazaću. Kladim se na njega i kladim se protiv najboljeg igrača ovde. _ **Ovog momka niko ne može pobediti, nem. prim. prev. Isplati se samo uvući Bemla u igru. Nastade ćutanje a odmah zatim metež. Za tren su svi prsnuli u smeh. — Možete se smejati — rekoh. — Ali on će igrati. Vi, Herr Beml? — primate li moju opkladu? To utiša smeh ali ne i kikot. Svi su se zagledali u Bemla. Ach, Herr Dokfor, mi ne možemo odbiti vaše tako Ijubazno gostoprimstvo. Možda ću vašem malom prijatelju dati jednu kratku lekciju. On ustade, protegnu se, smeškajući se dalje, onda dogega i zauze moje mesto. Grupa se skupila iza njega, dok je on namestio figure, i učinio snishodljiv pokret. — Počni onda, mali dečko. — Oh, ne. Moramo biti pošteni. Vi ste izazivač. Vi imate ćast i možete uzeti bele. Mada to nisam znao, beli uvek počinju igru.

Rukom kao šunka učitelj učini prvi potez, konjem. Denijel odgovori pešakom. Sada sam želeo, ludački sam želeo, da znam više o toj igri sem smelosti da pokušam oboriti protivnikovu kraljicu. Znao sam da Denijel mora izgubiti, u stvari pouizdano sam s tim rečunao, da ga umekšam. Ali kako su stvari počele, želeo sam da se dobro pokaže i k vragu pokazao se, nisam mogao slediti tehniku igre, Mogao sam samo posmatrati lica igraća. Dobar. To je genje, Denijel je bio bled ali miran, učitelj je jos žvakao živahno opušak cigare. Vukući poteze, prilićno brzo I, posle četvrtog, poveljivo upozori dečaka: — Achtung31 , mali tečko! — Bio je gori od Hilde. 31 Paznja, nem, prim. prev. Ma šta se desilo, sledećih nekoliko poteza bilo je van moga shvatanja, ali je izgiedalo da je, pošto su dva pešaka bila zamenjena za laufera koga je Denijel mirno žrtvovao, opušak se uvukao da ga dobro ižvaće i umesto onog Achlung — dobili smo jedno ach so a zatim nastupi prilična pauza. Nešto se nepradviđeno desilo tim brzim i iznenadnim potezom. Tempo igre bio je sporiji. Bemi je naročito usporavao, potkrepljujući svaki svoj potez agresivnim gunđanjem čas jakim čas tihim glasom. Larma posmatrača pratila ie razne poteze. Oni su poznavali igru, i posmatrali je, ne kao ja čekajući poraz. Denijel je ćutao, bleđi nego ranije, ali postepeno nekoliko graški znoja počeše mu probijati čelo, Taj znak koncentracije, ili stresa, počeo me je zabrinjavati, i krivio sam sebe što sam ga uvalio u ovaj zamor. Još gore je izgledao kad je učitelj načinio potez kraljicom, grubo se nasmeja, i zavali u stolicu, podržan horom odobravanja iz pozadine. — Šah. Pomislih: To je početak kraja. Ali ne, još ne. Denijol se izvukao iz šaha i žrtvovao topa kome je pretila kraIjica, Beml ga pomače s osmehom. Denijel pomače svog laufera koji je ostao, Onda nastade potmula pauza. Nagoveštaj iznenađenja obuhvati skup, čulo se samo mrmIjanja. — Achtungl der Bauer, Bemll31 31 Pažnja; laufer, nem. prim. prev,

Ponovo pomače laufera za dva poteza, a onda Danijel pomače jednog neupadljivpg ali opasnog malog pešaka. Bemlu se to ni najmarije nije sviđalo. A u pazadini nastade još veća larma, ali drukčijeg raspoloženja. — Grossartig, mit den Bauer spielt er den Roy Lopez. Die ist bedroht. 33 Sjajno, sa lauferom igra Rej Lopeza. Kraljica je ugrožena, nem. prim. prev. Sada sam posmatrao Bemia. Nemirno se micao, menjao položaj da se nagne napred, čvrsto se zagledao u tablu. Najzad se zavali unazad, i usiljeno se osmehujući. pokuša da bude Ijubazan, i uzviknu: — Dobro se braniš. Mislim da se slažeš da je poništeno. Tihi žagor negodovanja začu se kod posmatrača, Koji su, svakako, želeli da ih iskreno upozore na razvoj igre. — Nein, nein, mein Lieber.34 34 Ne, ne, dragi moj, nem. prim. prev. — Vi želite da ja priznam poraz? — žao mi je što moram odbiti. — Ach, nein, neini — progunđa Beml. Posle preduge pauze koja nikad ne bi bila dopuštena časovnikom koji beleži vreme, učitelj Beml, namrgođen zbog poremećene koncentracije i nagoveštejo strepnje, pomeri odbrambenog pešaka. Bio je uzet istim lauferom. — Ach so,... Wieder der Bauer.35 Bahman je napustio svoj šank i sada je izvijao iz pozadine svoj vrat. 35 Ah tako... opet laufer, nem. prim. prev. Zatim su sledila još dva poreza, polagano, užasno polagano, od Bemla, kome je znoj curio sa celog vrata, parirao mu je brz i siguran potez Denijela. I tad je došao kraj. — Šah mat.

Nastade zaprepašćeno ćutanje; dogodilo se to tako brzo. A onda prasak iskrenog pljeska. Pomislio sam da je Beml progutao cigaru, ali on ju je istrgao iz svoga gnezda i bacio na peć gde se zaleplla i počela da pišti na njega. Tako razoružan, više nije bio slobodan i krepak Švajcarac već jedna zamuckujuća budala. Bilo je nemoguće videti mu lice, ali brada je izgledala svakako zakrvavljena, — Ach so, ach so, — ponavljao je neprestano. — Ein gluckliches Stuck. — Da — reče Denijel, shvativši značenje. — Bio sam veoma srećan. Divno ste igrali. —i ispruži ruku. Nije mi se sviđalo to od deteta — vrstio se svojoj ulozi lorda Fonfleroja, pomislili biste da sam ga upravo upisao u Iton, ali mora se primetiti da se skupu naroda sviđalo. Trebalo je to proslaviti. Poručio sam piće. Sledećih deset minuta smo imali pravu zabavu. Nisam dopustio da se dalje nastavlja. Kad je uzbuđenje poćelo da jenjava ustadoh i, da bih oživeo dobro raspoloženje, platio opkladu. Izgleda da je to pomoglo Bemlu, koji uspe da se malo osmehne. Nadao sam se da će mu to sniziti krvni pritisak. Mozgajući dalje, napipavao je opušak, pitajući se kuda je stigao, počinjući da izmišlja izgovore. Ali mi smo ga uništili, više nikad neće biti isti. Le petit Englessais će postati Iegenda u Pfetermile. Kad smo odlazili ispratili su nas do automobila, i svi dobri Svajcarci, čak Bem rukoveše se sa dečakom pre nego što su nas mahanjem ispratili. Polagano sam vozio, dugim putem kući. — Dobro si igrao — rekoh. — Zbilja nisam, Lorense. — On se nasmeja. Sav je blistao. — Znaš, pokušao me je odmah glupo matirati. Ali došao je u nepovoljan položaj. Upao sam pravo u Roj Lopez i protiv toga, sicilijanska odbrana koju je on počeo ništa riije koristila. Video si one poslednje poteze, zar ne, PxB5, PxB6, ? Klimnuh glavom, da bih ga zadovoljio. — Jadnik, žao mi je što se tako uzbudio. — To će mu koristiti. Uvek je bio pomalo naduven. Oni ga baš tamo mnogo ne mare.

— On je sasvim dobar, istina, a sledeći put bi mogao i da me tuče. Ja ne dobijam uvek, Lorense, uprkos onome sto si rekao, ali sam hteo, zbog tebe. Ponovo me pogleda. — Da te ne razočaram, znaš. Sada je bio najgori. Upravo je igrao Itonski nogomet i dao svoj prvi gol u dvadeset godina, Ali izdržao sam. — Kako prolaziš sa starim kanonikom? — zapitah, prelazeći na svoj predmet. — Hekoliko puta me je potukao, naročito u početku. — On te je naučio da igraš šah? — Da, i još mnogo drugih stvari. — Voliš li ga? — Pa, naravno. — Znaš, Denijele, — uzdahnuh pritom, — prilično sam Ijubomoran na tu staru vreću kosti i kože. Tako si mu biizak. Stalno mislim na ovaj vaš sporazum koji imaš s njim. Na neki način me to brine. — Oh, nije potrebno — reče 0n brzo. — Ako neko treba da brine, onda sam to ja. — Pa zašto mi se onda ne poveriš? — Hteo sam reći to, ali sam želeo dobiti ono što sam hteo. — Možda ću ti moći pomoći. Nastade ćutanje. Sa njegovog lica nestade topline. Postao je nemoćan. Najzad reče, polagano: — Mnogo sam te zavoleo, Lorense. U stvari, da ne znam kako mrziš mekušce, mnogo bih se jače izrazio. Ali sam apsolutno dao reč da neću govoriti o jednoj izvesnoj stvari. O načinu na koji je stradao Dejvigan! Ni na šta drugo ne može misliti. Bio je na licu mesta i sam je video sve. Skoro sam neizdrživo želeo da znam istinu. — Hajde, Deni, momče. Mi smo sada takvi drugari. Niko neće znati. — Ne mogu. — On tužno domahnu glavom ali odlučno. Nastade ozbiljno ćutanje a onda mu se izraz lica razbistri kao da je pronašao izlaz. — No, ako sam pogodiš onda neće biti nikakve štete. To će me izbaviti obaveze a ipak ti ja

neću reći. — Pa dodade: — Čak mi je možda dopušteno da ti dam mali nagoveštaj. Tako si mudar pa će ti to možda pomoći. — Onda da ćujemo. — To nisam mogao podneti, Skoro smo stigli u Mejbel, ulazili smo u zaokret. — Istog onog popodneva kad je kanonik došao sa mnom do samostanskih vrata, seo je u svoju pokretnu stolicu, potapšao me po ramenu i rekao: »Čutanje je zlato«. Zagledah se u njega, zaprepašten. Da li cilja na mene? Nemoguće. No, u kakav me je nezgodan položaj doveo. Došlo mi je da ga cvoknem po toj njegovoj izazivačkoj glavici. — Napolje — rekoh, priteravši kola naglo, ispred prednjeg trema. — I za ime božje, nemoj ni slučajno reći ženama da smo bili u gostionici. Kad sam ga ostavio, garažirao sam automobil sa žestinom koja je jasno pokazivala moje raspoloženje. Posle sveg mog veselog planiranja, namestanja šahovske igre, nije mi ostalo ništa više već samo tri reći nakšćene poslovice iz beležnice zabavnog vrtića: — »Ćutanje je zlatol« Ponovo je počela susnežica.

XV Te večeri, kad sam sve zaključao, do kasno u noć sedeo sam u svojoj sobi guckajući kiml, i razmišljajući o onoj prokletoj zagonetki: »Ćutanje je zlato! Kakva otrcana fraza. Da li je to samo bio Dingvolov nalog, koji je značio da ćuti? No ta fraza je bila poslednja koja se mogla očekivati od jednog čoveka tako oštrog uma. Spadalo je u »takve koještarije kao: »Krpi rupu dok je manja«, ili: »Ne pravi račun bez krčmara«. Naravno, on je do upotrebljavao protiv jednog deteta. Ne, ne, to neće ići, ne kod tog mladalačkog trusta mozgova. Svakako je zapovest postojala: ćutanje, ne pričaj! No mora da po stoji nekakav drugi, sakriveni nagoveštaj, možda u reči: zlato. Pade mi na pamet jedna ideja: da li se to odnosilo, šaljivo, bez sumnje, na ono pola krune koju mu je Dingvol dao u tom određenom trenutku, da osigura saradnju? Glupost. To sam odbacio jer potpuno nije bilo u stilu obe ličnosti. No zlato je ukazivato na novac, bogatstvo, neku dragocenu stvar. Ali ništa nije moglo biti očiglednije nego to da Dingvol nije imao novca. Sigurno sam znao da udovica nema ni prebijene pare. Video sam glavnu sestru kako joj je spustila nekoliko franaka u tašnu pre nego što se vratila sa novim cipelama za sneg. Najzad sam prekinuo s razmišljanjem, zaključao sam bocu u ormar, skinuo se, i razmislivši neknadno, oprao čašu tako da Hilda ne dobije eventualni dokaz za optužbu. Ubrzo posle pola noći zaspao sam. Činilo mi se da je prošlo manje od jednog sala kad sam se probudio trgnuvši se. Neko je lupao na moj prozor. Posrćući sam ustao i otvorio. Nalet susnežice obasuo me i ja nejasno ugledah Dejvigan, u kućnoj haljini, gologlavu, kose nošene vetrom, divljeg izgleda. — Hajde, brzo. Denijel se razboleo. — Šta je? — Morao sam vikati. — Stomak? — Ne. Krvarenje. Brzo. Molim te, brzo. Izgleda užasno bolestan. Zaista je izgledala kao poludela. Odmahnuo sam joj da ode, i zalupio prozor. Nikad neću pronaći u mraku, taj prekidač za osvetljenje, ali sam ga najzad pronašao, zakopčao pantalone, navukeo džemper preko pantalona pidžame, ugurao noge u papuče, zgrabio lekarsku torbu za hitne slučajeve koja je uvek stajala u holu, i otključao prednja vrata.

Bila je to prokleta noć, duvao je snažan vetar i jaka susnežica. Proklinjao sam sam sebe što sam zaboravio kišni kaput. Dobro sam pokisao pre nego što sam stigao u kućicu. Sve svetiljke su bile upaljene. Ostavila je vrata otvorena. Ušao sam. Ležao je na svom krevetu, na leđima, klonuo, zguren, potpuno pobledeo. Puls se nije mogao nigde opipati. Nije znao da sam kraj njega. — Kako je došlo do ovoga? — otvarao sam brzo svoju torbu. — Imao je proliv, otišao je u kupatilo. — Sva je drhtala. — Ostavita sam da vidiš. Proturio sam glavu iza vrata kupatila. Jedan pogled je bio dovoljan — prokletstvo mietoktične leukemije je sklonost jakim krvarenjima. Mora da je praktično beskrvan. Dok sam lomio jednu ampulu kamfora u ulju i dao je potkožno, rekoh: — Obuci nešto, ili kaput, za ime božje, i otrči po glavnu sestru. Sporedna vrata su otključana. Očigledno nije reagovao na injekciju, ali sada se osećao nagoveštaj udaranja vratne žile kucavice. Uzeo sam još jedno ćebe i umotao ga u njega. Dvostruko umotan, praktično je bio bez težine dok sam ga nosio preko dvorišta u malu sporednu sobu bolničkog odeljenja. Dejvigan je navukla kaput i nove cipele za sneg išla ispred mene. E, a šta sad? Otkako sam ga prvi put ugledao proklinjao sam samog sebe. Znao sam da je trebalo da barem skupim za njega privremeno krv. Osim onoga što sam znao, Lamot je istakao tu predostrožnost. Ali kakav sam ja bio, odlagao sam, propuštao, ili, jednostavno, zaboravio sam. Odmah rnora dobiti transtuziju krvi a jedin; način koji je postojao bio je da je ja izvršim i da ja budem davalac. Mada odvratno sentimentalno, to je bila čista potreba. Zvučalo je jednostavno. Treba udobno leći, osećajući se vredan hvale zbog dobročinstva, dok je glavna sestra izvukla u cevčicu vaših 350 c. c. pre nego što ste i znali, a zatim vas uvela na slatko, kafu i biskvite u restoran. Sada je to nešto sasvim drukčije. Imao sam samo najpotrebniji pribor, ništa pripremljeno, a pacijent, praktično bez prohodnih vena, bio je u krajnjoj nevolji. — Dali još krvari? Hillda se pojavila, zabrinuta, i što je neverovatno, u punoj opremi. Nikad nisam bio tako srećan što je vidim.

— Skoro je svu krv izgubio — rekoh. — Moramo mu je odmah nadoknaditi. — Ali kako? — Ja imam univerzalnu grupu O a njegova je AB. Hajdete da je što brže zamenimo. Tamo je vakuum boca za transfuziju u hirurškom ormaru. Donesite je. — Već sam pogledala. — Nije se makla. — Neko je odnosio stvari iz tog ormara. Možda je slomljena, no više nije tamo. Bio sam suviše uzbuđen čak i da opsujem. To je bio krajnji udarac. Te vakuumske boce, obrađene antikoagulantom, natrijum citratom, ili bolje, heparinom, a zatvoreno tankom gumicom da se može probosti iglom, bitna su posredna primališta u standradnoj praksi. Mislio sam da je napunim iz svoje vlastite mišićne vene, da je visoko okačim na postolju i tako izvršim transfuziju. Sada, ako može, morala se izvršiti direktno a ja sam bio svestan značenja te reči. Nekorisno je pokušati direktnu transfuziju iz moje vene u njegovu — venski pritisak nije bio dovoljan. Njemu je bio potreban arterijski pritisak i arterijska krv. Sve mi je to prohujalo kroz glavu, a Hilda je lo, svakako pročitala na mom licu. Zašto sam uopšte ikad pokušavao da od nje napravim budalu? Stara nadžak baba bila je prava pomoć, smirena, efikasna, iskusna. Za četiri minuta, dok sam mu merio krvni pritisak — bio je manji od petnaest — ona je skupila, sterilizirala i sastavila, cevni uređaj, kanulu i igle — tako primitivan pribor prema standardu kantonske bolnice, ali će već nekako ići. Stavila je ruku na stolicu, čak je pronašla ručnik da mi najjači mlaz obriše. Onda reče: — Želite li sesti? Odmahnuh glavom. Bolje će teći ako stojim. — Samo stegnite napravu za stezanje krvnih sudova na gornjem delu ruke. Najzad počesmo. Sagnuo sam se da ubodem iglu. Naprava za stezanje krvnih sudova trebalo je da istakne ručnu arteriju presecanjem njenog toka, ali nije bilo ni toka ni arterije. Pipao sam i pipao. Ništa. Počeo sam se znojiti. U toku godina prakse postoje neke veštine koje stičete a neke uvek ostaju izvan vašeg shvtaanja. Ignorišući svoje nedostatke, barem sam imao ovu sposobnost: u toku šest tužnih meseci, vodeći bolnicu za venerične bolesti u

Plimutu, uzimao sam Vasermanove oglede i davao intravenozno Salvarzan, mora da sam probušio stotine arterija, dok sad nisam mogao da to radim, prvi put. A sada kad mi je to bilo potrebno, nije mi uspevalo. — Moraću da zarežem i uđem u vratnu žilu. Već je imala lancetu. Bio je u dubokoj nesvestici da bi osetio prorez koji sam napravio na njegovom vratu. Njegove oči, caklile su kao oči mrtve ribe, zuriie su staklasto u tavanicu. I najzad bila je tu, tanka kao ptičji dušnik. Ubacio sam kanulu, a onda jednom slobodnons rukom jednostavno sam trgao kanap pidžame i pustio je da padne zajedno sa pantalonama od pidžame. Držeći čvrsto drugu iglu između palca i srednjeg prsta, napipao sam slobodnim kažiprstom jako bilo, odmah ispod kanala slabina. Našao sam je. Najzad, pomislih: imam je! Zarinuo sam iglu duboko i bočno u svoju desnu bedrenu arteriju. Odmah sam znao da sam udario u veliku arteriju noge. Udarac me je sveg stresao. Pustio sam da curi, kontrolišući cev izmedu prsta i palca. Nisam hteo na početku da ga zagušim. Mnogo kasnije glavna sestra reče: — Dobro je, Herr Doktor. — Držala je prst na levoj vratnoj žili kucavici. — Puls počinje da radi. Promena, ako je ranije niste videli, ill možda ne želite da je vidite, bila je vidljiva. Počeo je da gubi onaj zgureni izgled, da se proteže i boja mu se vraćala kao u neki naduvani balon za testiranje udisaja i izdisaja. Puls na njegovom vratu bio je sasvim vidljiv a pluća su disala da nadoknade izgubljeno vreme. Onda zatrepta očima i pravo me pogleda. To mi je pružilo najprokletije, najgluplje osećanje koje sam ikad imao u svom celom životu. Poželeo sam da prsnem od smeha, da se sam sebi smejem. Karole, — bio je to jecaj sestrinog snoviđenja. Kakav uobraženko, stoji tamo, potpuno nag, oslanjajući se o sto da se pridrži, gaće mu se klate oko zglobova na nogama, lična stvar mu se klati vidljivo i opušteno. Kako sam u ime svega što je ispravno i pravilno doveo sebe u ovakvu klovnovsku situaciju? Samo zbog toga što je moja sudbina bila da budem Karol na pogrešnom putu. Nisam se mogao spasti. Ovo je bio moj jedini alibi koji me je spasao da rie budem gmizavac. Još mi je bilo odvratnije kad Hilda reče: — Oh, tako je dobo, er ist viel besser.36 36 On je mrtogo bolje, nem. prim, prev.

Pošto nisam odgovorio, ona zapita, brzo: — Ali ponovo će krvariti? — Dobio je dovoljno zdravih plateleta da zgruša sve za više nedelja. Zapravo, poćeo sam osećati slabost u kolenima, ali da sebe kaznim jer nisam želeo da ponovim ovu predstavu, dao sam mu pun iznos. — Ja mislim da će on sada odmah zaspati, — zadahta Hilda u moje levo uvo. Možde ga je alkohol u mojoj krvi oborio. Dobro će mu doći, malom pacovu. Bolje to umanjiti kod sestre. — Uzeo sem jednostavno sredstvo za uspavljivanje pre no što sam legao, verovatno je dobio malo toga. — Dobro. Jednom sam morao završiti. Sada je dobio više nego dovoljno i čvrsto je spavao. Rastavio sam aparat, po ceni još jednog grča u bedru, i stavio dve fine kopče u zarez na njegovom vratu. Jedva se pomakao. Sestra je sve spremila i ne trepnuvši na moje lične stvari, pažljivo i čvrsto pritisnula ubod na mojoj nozi. Onda ga je smestila u krevet i pokrila, Nisam želeo da ga ponovo vidim, godinama. — Sada idem reći jadnoj majci da sve dobro, — Molim vas — rekoh. — Ali joj ne dozvolite da ga uznemirava. — Vraćam se brzo. Sada sam bio srećan da sednem. Zatvorio sam oči i stavio glavu na ruku, Glava mi je bučala, kao da sam u njega ispraznio mozak. Ali on ga je imao i previše. Sestra se vratila. — Ach, tako joj je laknulo, jadnica. Ali i njoj morate odneti tabletu za spavanje, ili inače sigurno neče zaspati. — U redu — rekoh, potvrdivši nešto najgluplje u hrišćanskom svetu. To pokazuje kako sam se bedno osećao. — Sada ću vam skuvati malo kafe.

Odbio sam. — Ja želim i da spavam. Ustadoh. Bila je između mene i vrata. Nisam mogao izbeći kad me je uzela za ruku. Sta je to s tobom, Karole, svi žele da te uzmu za ruku? — Herr Doktor. — Ona duboko uzdahnu. — Ja mislim ... ja znam da sam vas pogrešno ocenila, To je bilo plemenito delo. Eto opet dolazi. Zelena svetlost i tiha muzika. Karol, junak koji daje krv, ponos komičnih stripova. Stara nadžakbaba me je ubila. Posmatrala me je kao kakva majka dok sam vadio nekoliko kapsula natrijum-amitola iz svoje torbe. — Laku noć — rekoh. — Gutenacht, mein lieber, Herr Doktor !* *Laku noć, dragi moj gospodine doktore! nem. prim. prev.

XVI Dok sam se teško probijao protiv vetra preko dvorišta, seoski časovnik je otkucao dva ćasa, zvuk je bio prigušen susnežicom koja se kovitlola. U gostinskoj kućici kroz jedan prozor probijao je uzan pravougaonik svetlosti. Ušao sam, bez kucanja, u žurbi. Potreban mi je san, i želeo sam da viđenje bude kratko. Sedela je na ivici postelje, u tankoj, jevtinoj kućnoj haljini, nagnuta napred, obgrlivši koleno. Mada je skinula kaput i mokru spavaćicu, na nogama je još imala cipele za sneg. — Doneo sam ti dve tablete za spavanje. Ona se prenu iz svojih misli. Ali, nije se ni pomerila ni progovorila. Prišao sam joj i pružio ih. Barem mi je dopustila da joj ih stavim u ruku. Boca je stajala na toaletnom stočicu. Video sam na njoj specijalnu kliničku oznaku, krupnim štampanim slovima piselo je: M. B. — Ukrala si iz ormara — rekoh. — Kako bih inače mogla da ga dobijem? — reče ona tupo. A zatim promislivši: — Znaš da sam slomljene,. A sam bog zna da nisam pijanica, isto kao i ti, Karol, povremeno mi je potrebno da nešto popijem. Noćas sam popila. U tome sam se složio s njom. Svojim izgledom odavala je utučenost koju sam primetio već kad je stigla, ali sada u njoj nije bilo ni borbenosti. To me je zabrtnulo. — Onda nemoj uzeti tablete. Brendi i barbiturati ne idu zajedno. — Šta to mari? — Pijuckala je brendi, koji je bio čist. Nastade ćutanje. — Mislim da bi trebalo da ti zahvalim. — Nepotrebno je. Idem u krevet. — Zar ne bi hteo nešto da popiješ?

Oklevao sam. Potpuno sam se osećao malaksao, zidovi sobe počeli su da se Ijuljaju, a na nalepnici na boci pisalo je Martel — 3 zvezde — U tvom vlastitom interesu, — rekoh, kad sam doneo čašu iz kupatila, — nemoj dopustiti da tvoja prijateljica sestra vidi ovu bocu. Ona već sumnja na tebe. Uzgred, budi rečeno, da li si ti preturila staklenku kad si krala? Da. Čula sam kako neko dolazi. Slomila se. — Pa šta? Ja samo rekoh: — Ne bih se na to obazirao, da sam na tvom mestu. Konjak je prijao. Jedina stolica bila je zauzeta njenim vlažnim kaputom, prebačenim da se suši. Seo sam na krevet. Bila je tako neprirodno tiha i utučena da sam morao znati razlog. — Šta te muči, Dejvigan? Za trenutak nije odgovorila. — Tek sad sam shvatila koliko je Denijel bolestan. — Brineš li? — Misliš li da ne brinem? — Činjenica je da si ti prilično pribrana, Dejvigan. — Kakva je to činjenica, Karole? — Činjenica na temelju indicija. — Jer ne cmizdrim i ne plačem? Prigušivala sam osećanja predugo da mi je preslo u naviku da ih ne pokazujem. Da li je to bio brendi? Razgovarali smo kao dva komedijaša koja se nadmudruju. To je moralo prestati. — Možemo da zaključimo: imala si težak put, Dejvigan, a to se i vidi. Nastade ćutanje, a onda ona reča:

— Neka bude kako ti kažeš, Karole. Tvoja je nevoIja što ti samo najgore misliš o Ijudima. — Ja sam video samo najgore. Ti si samo to tražio. — Ona mi dobaci dug tužan pogled i natera me da spustim svoj. Naravno da sam pogledao njene glomazne velike smešne čizme. — Zašto ne skineš te proklete čizme? Izgledaš u njima tako prokleto patetično — viknuh, i gumuvši je unazad, zgrabi obe, povukoh patent i skidoh ih, Tako uspravljena, ispružena, sa podignutim i rasirenim koienima, dok joj je tanka kućna hatjina bila potpuno otvorena, gledala me je nemo preklinjući i molečivo, da me je to pogodilo kao bomba. Po svoj prilici, sve se dogodilo instinktivno i odmah, i mi smo se našli u krevetu pod ćebetom, njene su ma ruke grlile, s suze tekle su joj niz obraze. — Rekla si da nikad ne plačeš, Keti? — prošaptah. — Ovo je moja velika šansa. Niko nikad neče zabeležiti te sledeće duge trenutke. Zašlo bih ja išao na ruku prljavim dušama kao što je moja, i prljao ono što je do danas bio najslađi i, posle, najčudnovatiji doživljaj celog mog pomalo prljavog života? Staviše, pošto bi to moglo da izazove pogrešne i opasne nade sve je to sada sređeno u jedno srećno i sentimentaho ponovno sjedinjenje. No, dozvoljeno je da tvrdim da me je posle još grlila, kao što sam i ja nju grlio. Nije imala želju da se oslobodi, da se okrene, da pripali cigaretu, dok žudnja nije izazvala drugi val. Mirni i spokojni i dalje smo pripadali jedno drugom, sjedinjeni činom, i zahvalni jedno drugom. Sve prepreke, sav antagonizam je nestao, odavala je takvu blagost za koju nikad nisam verovao da postoji, ničeg prigušenog u njenom odgovoru, potpuna predaja. Da budem ciničan pa da upotrebim Lotin podrugljiv izraz: »Srce srcu, a ruže oko kuće«. Ona najzad uzdahnu, ne puštajući me. — Zašto nismo pokušali, Lari? Sve je to bila takva beda i takav bezizlazan položaj. — Nisam je mogao zausteviti, nastavila je: — Dejvigan je znao do Denijel nije njegov. Zar mi je ikad dozvolio da to zaboravim? Jadnik, mislim da je to i njemu bilo teško. Znao je zašto sam se udala za njega. Oh, da si mi samo odgovorio na moje pismo.

— Kakvo pismo? — Ono koje sam ti napisala kad si bio na brodu. — Nikad nisam primio to pismo — rekoh polagano, i to je bila božja istina, — Kako da ti verujem, Lari? Ti si tako strašan lažov, dragl. Ali volim te, i uvek sarn te volela, i tako mi boga, Uvek ću te voleti. Ti to znaš, dragi? — Ne — rekoh. — Sve je otpoćelo još onog popodneva kad smo bili deca u šumi. — A zar ja nisam? — Ta prepreka ... prvog trenutka ... naterala nas je jedno proliv drugog, naterala nas da se borimo jedno protiv drugog. — Slušaj mali Kraff-Ebbing! — Isfina. Nećemo se vise svađati, Lorense. Tako si sladak kad se trudiš. —Hočeš ii da se opet potrudim? - Nemoj da to skrnaviš, Lari. Nije to samo seks volim te svim svojim srcem. I volela me je, svim ostalim takođe, pripivši se kasnije uz mene i govoreći pospano: — Netnoj me terati da ustajem, dragi. Kako je bila topla, pohotna i meka, grleći me i daIje.Pocela je duboko disati i ja osetih kako tonem, tonem u cvrst blazen san.

XVII Posle valjda nekih sto godina probudio sam se trgnuvši se. Mora da je bilo najmanje sto godina jer sam se osećao tako star. Ležao sam na levoj strani a jedna meka ruka bila mi je prebačena preko grudi. S naporom sam izvukao ruku i ispod ćebadi i iskosa pogledao na časovnik Deset do devet. Nije moguće. Ali bilo je, a jarka svetlost blestala je u sobi. Jarka svetlost i hladno priticanje vazduha. Da li me je to probudilo? Okrenuh se, s naporom, a tamo, sa otvorenim vratima za sobom sa užasom neverovanja na licu, stajala je glavna sestra! Ne, ne vizija te noći, već podla stvarnost. Potpuno ponizavajuce otkriće posle toga jutra, šala s komedijasima mjuzikhola, najbednija forma farse spavaće sobe. Sta je video nadzornik kuće! To ste mogli profresti za novčić, povući polugu na staroj mašini na nekom napola istrulelom stubu. Nisam smatrao da je to zabavno. Moj trzaj je uzbunio trećeg člana društva onda jedan dugi trenutak bolnog ćutanja nastade u sobi. -— Doći ćete u moju sobu za jedan sat — Hilda mi najzad dobaci to. Pošavši do toaletnog stočića, podiže bocu sa brendijem, okrenu se i izađe, držeči je daleko od sebe kao ručnu granatu. Tresak vratima prodrma kućicu kao eksplozija. — Oh bože. Oprosti, Karole. — Pa — rekoh. — Ovome se ne možemo smejati. Polagano sam ustao iz kreveta. Ustala je pre mene. — Dozvoti mi samo nekoliko trenutaka da ti spremim dorućak. Pusti me, Karole, tako to želim. Ima neskafe i jaja i svežeg hleba u kuhinji. Potreban ti je, Karole. — Bolje je da ne ostanem. Videla je da ozbiljno tako mislim. Dok me je brižno posmatrala, počeo sam navlačiti odelo. Zglobovi su mi škripali. Od uboda u nogu ostao je stalan trag. Osećam se potpuno kvalifikovan

kandidat za A.H.V., što znaći, ako vam ti simboli nisu poznati, švajcarska starosna penziija. — Šta će se dogoditi? — Najgore. — Oprosti, dragi — reče ona ponovo, stežući i dalje ruke. — Volim te a ne donosim ti ništa drugo osim zla. Uputih se preko u svoju sobu. Nije bilo ni kafe, ni kifli, ni bilo kakvog svežeg voća na komodi. Lišen tih elemenata koji ponovo oživljavaju, moje raspoloženje se opusti. Mnogo bih dao za jedan gutljaj onog konjaka. Imao sam samo kiml a sama pomisao na taj šećerni gutljaj bila je dovoljna. Oprao sam zube, ne pogledavši se u ogledalo. Onda sam se obrijao napamet. Naravno da sam posekao bradu. Sada sam morao pogledati. Još krvari, pomislih — bila je vodena i tanka, Kad sam najzad stavio flaster, izašao sam. Najpre sam morao videti , uzrok svih mojih nevolja. Sedeo je u krevetu, umiven, očešljan i izgledao bolje nego novorođen. Šta ste drugo mogli očekivati? Sva ona pokvarena bolesna bela krvna zrnca iscedila su se iz njega a sva ona zdrava krv unesena, Pucao je od mojih crvenih krvnih zrnaca. Samo za trenutak izgtedao je poipuno sveže, malo kopile. Mogao sam ga ubiti. — Dobro jutro, Lorense. Čeznuo sam da dođeš. Kako si? — Wunderbar.* Kako si ti? *čudesno ,nem prim prev — I ja sam wunderbar. Strašno dobro se osećam. A sestra mi je upravo donela divan doručak. — Kaži mi, šta sve? — Kašu i mleko, meko kuvana jaja u vodi bez Ijuske i čašu divnog soka od krušaka. — Nateraćeš me da ogladnim. Džepni šah je bio tamo, na stočiću pored kreveta. — Kako napreduje igra?

— Sestra mi nije dopustila da ga stavim na koleno. Još ne. Tako da vizuelno ponovo odigravam onu igru sa Herr Bamlom. Sada vidim kako sam mogao da učinim jedan bolji peti potez: K2 prema Q7. — Igraj pažljivo — rekoh. — Nemoj dopustiti da Beml ovoga puta pobedi. — Oh, ovog puta ću ga pustiti, samo iz šale. — Kako mali zarez na tvom vratu? — Oh, fino. — On me iz prikrajka pogleda, — Možda sam se posekao pri brijanju. — Da — rekoh oporo. — Recimo da si se posekao pri brijanju. — Za mene je to bilo umereno duhovito, takvog jednog jutra, ali on nije shvatio druge okolnosti. Nije imao pojma kroz šta je sve prošao. Izmerio sam mu puls. — Da li ti je jutros stolica krenula? — Da. Glavna sestra kaže da je bila potpuno normalna. Glavna sestra se dobro postarala za tu stvar, — Pa, odmori se. Do viđenja, kasnije. — Molim, Lorense. I... znam kako mrziš ono što ti nazivaš bljuvotinom ... ali hvala ti na svemu. Kad sam već pošao, teškom mukom sam obišao bolnička odeljenja. Čist kukavičluk, naravno, odlagati opaki trenutak. Mladi Higins, slučaj sinovitisa, potpuno je ozdravio i mogao se vratiti kući sa bivšim pleuritisom, devojka Džemison, takođe i tako će ostati više mesta za Ijude na božićnom odmoru. Ali zašto praviti božićne pripreme, Karole? Onda ti nećeš biti tu, dragi mladiću. Skupio sam krvi, koliko mi je još ostalo, i zakucao na vrata glavne sestre. ~ Herein. Ušao sam. Sedela je za radnim stolom, uspravna, čekajući me Ta radna soba je bila manja od moje i nameštena njenim stvarima, iznenadujuće ženstvenim — čudnovaln, nikad o njoj nisam pomislio kao o ženi, za mene je bila, ako je imala dojke, bez seksa. Dva divno izrađena primerka visila su na zidu — kad li je našla vremena da ih izveze? — a izmedu njih jedna

stara grupna fotogratija. red za redom mladih bolničarki, već bezoblično obučenih u belo, novoobraćene sestre noćnog bdenja — da li je bila među njima? Volela je cveće, a na prozoru, danas, lepa vaza žutih krizantema privukla je moj pogled koji se, istinktivno, odbi od nje. — S i t z e n,37 reće ona pokazujući stolicu. Seo sam. Posmatrala me je. Već sam izgubio konlrolu nad tim razgovorom. 37 Uđite, nem, prim. prev, — Nikad, — nastavi ona, — nikad u svom životu nisam doživela takav jedan udar, takav užas. Ponašati se tako, dok je ono drago dete, tako bolesno, spavalo. Ćuteći sam posmatrao krizanteme. Bile su one fine treperave vrsle, koje su mnogo koštale. — I to sa majkom, što je od svega nejgroznije. Mada je strahovito pogrešno govorila, to je zvučalo prilično tiho. I za trenutak sam pomislio da se opravdavam i da joj poverim golu istinu. Ali ne, to ništa ne bi pomoglo, Nikad mi ne bi verovala. To je najgore poigravanje s istinom. Kad recitujete molitvu gospodnju, onda misle da ih zavitlavate. — Pokvariti tako uzviseni rad te večeri tako rđavim moralom — nastavi ona osećajno. — Zar se ne stidite? — Možda bih se stideo, — rekoh ponizno, — da nisam tako gladan, Ona mi dobaci još jedan dug pogled, a onda pozvoni malim ručnim zvonom na radnom stolu. Sestra pripravnica je ušla, širom otvorenih očiju, suviše uplašena da me pogleda. Da li je prisluškivala na vratima? — Donesite belu kafu i kitle. Jedva sam mogao verovati svojim ušima. Da li je bilo, da li je moglo biti, tračka nade, ili je to samo bila poslednja želja na smrt asuđenog čoveka? Ja, reče ona, čitajući moje ižnenađenje. Vi to ne zaslužujete. Jutros sam bila tako Ijuta da sam počela da pišem Odboru.

Ona prestade da govori. Kafa i kifle su stigle na poslužavniku. Mora da je sve bilo spremno i čekaio na peći, Balansirao sam na naslonu stolice i umočio kiflu u kafu. — Ali odmah sam bolje razmislila. Možda niste za sve vi krivi, Za jednog muškarca jedna fakva sfvar je možda potrebna, čak oprostiva. Znate, mada sam ja alt und gross, dobro razumem muškarce i njihove potrebe. Zažmuri na jedno oko pa me tako znalački pogleda, prekorno i pakosno, kao do je upravo pročitala Kinsijev izveštaj. Bilo bi veoma komično da nije biio po mene tako srećno. No, možda je znala. Možda ju je neki prljavi stari dokfor zaveo kad je bila mlade sestra pripravnica. Ne, nemoguće, bila je potpuno, sveto devičanska. Ona duboko uzdahnu, i nastavi: — Ali ona ta žena sa svim tim svojim prenemaganjem dobrote, a i muž joj je tako skoro umro to je velik greh, zločin, pokvarenost. — Ali svakako sestro .. — Ne govorite, Sada jasno vidim. Otpočetka je pokušala da budem protiv vas, dok je u isto vreme htela s vama u krevet. I to da ukrade konjak iz ostave. Sve drei boce su otišle. — Potrebno joj je biio da nesto popije. Noću, sestro. Da zaspi. Ach, ne tretoa njoj to za spavanje. Na, to je neoprostivo. Naročito u brzini da ukrade, mislim ona razbila vakum FIache.**** ***flaša Ako sa tako uzme, slika je izgledala crna. Svakako je bilo nekog opravdanja za jedno takvo gledište. Ovako ili onako, se svim tim složenim motivima. Dejvigan se zaplela u gadnu zbrku. Spustio sam poslužavnik i posmatrao krizanteme, razmišljajući kako, ako uopšte mogu, da to razmrsim. — Među nama je sve bilo u redu pre nego što je došla ta žena. Dobro sam vas obuzdavala. A to će se vratiti kad ona ode, što mora biti smesta. Da, ona mora ići, i to sa dečakom — sada specijalno to — zahvaljujući vama — bolje mu je. — Ali šta će se s njom dogoditi? Ona nema para. — Na početku, da pokaže da je dobra Hausfrau*, kaže mi da ima ponudu da održava kuću nekog lekara.

*domaćica — Doktora Enisa? — Tako se zove. Tako, u svakom slučaju, nisam bio upecan. Trebalo bi da mi lakne. — Zahvaljujem vam ... na vašoj Ijubaznosti prema meni, sestro — rekoh. — No,... zar ne smatrate da bi trebalo da budete plemeniti i prema njoj? — Zašto to pitate? Nedeljama pokušavate da je oterate kući. — Mislio sam na bolnicu . .. lečenje, za Denijela, —rekoh tiho. — Onda će biti kod kuće, pa će ga dobiti, u bolnici koju ste već preporućili, koja je dobra. Sto se nje tiče, svejedno je, jer je svemu kriva. Ona mora ići. Šta da kažem? Dobio sam tačno ono što sam hteo. Bio sam slobodan. Jednim udarcem otarasio sam se one ružne mrlje na svom karakteru. Nekako mi to nije prijalo. Ali bio sam u škripcu, preko glave, tu nije bilo izlaza. — Morate joj reči — rekoh najzad. — To ja ne bih mogao podneti. — Idem odmah k njoj. A vi ćete telefonirati u Flughaven za mesta. Za isti dan kad šaljemo Hoginsa i devojku Džemison. Tako će svi zajedno otići. Ona ustade i priđe mi skoro sa materinskim, no pomalo zaštiiničkim osmehom. Tako sada, Herr Doktor, imaćemo dobar odmor. Ako je tako, želim vas zadržati. Imate znanja i pametni ste. Tako? Neka bi bog pomogne, ona me zapravo potapša po ramenu. Počela je da se materinski stara o meni. Morao sam to učiniti. Otišao sam u radnu sobu i pozvao telefonom aerodrom, pošto sam se najpre dobro zatvorio. Nisam želeo nikakvog učešća u onome što se dogodilo u kućici mada, kako se pokazalo, nije bilo gungule, sve je prošlo u mrtvoj tišini. Cirih sam dobio odmah, a zatim Švarca, švajcarskog službenika Svisera, koji je obično radio na Mejbelu, Dobro me je poznavao, a kad sam dobio rezervacije za 2.10 D.C-6 let u petak, četiri za Hitbrou a dva do Vintona veza preko Vangarda 4.30, on me zadrža uobičajenim čavrljanjem.

— Kakva je vreme kod vas? Loše rekoh. To je standardni početak, Švajcarci se zabavljaju kao svetski pesimisti lošeg vremena, oni ne bi mogli bez fena leti a bisa zimi. — Biće još gore. Kad padne veći sneg. — Verovatno imate pravo — rekoh. Doktore, — njegov glas pretvori se u glupavo kikotanje švajcarskog muškog poveravanja — jedna vaša prijateljica raspituje se za vas kod nas. — Oh? — rekoh nemarno. Da, uvek pita kad sledeći put dolazite u Cirih. — Zanjišta on. — Čini mi se da joj nedostajete, onoj lepoj Frauleine Anderson iz Aktiebolaget Svenska Ornflyg. Lote, pita za mene, nedostajem joj. To me je malo razveselilo, podiglo, došlo je kao melem na moju dušu. Kežite joj da skoro dolazim. Nemojte zapravo reći kada. Samo u toku nekoljko sledećih dana. — Ah! — on ponovo zanjišta. — Vi želite, naturlich," da je iznenadite. Spustio sam slušalicu. Lote će mi pomoći da ne mislim o tome. Prijaće mi. Karole, rekoh sam sebi, opet ćeš doći k sebi - Ti si i vek ćeš biti, pokvaren lopov. Odgovara ti, a onda si potpuno bez karaktera kad probaš da koračaš pravim i čvrstim putem koji vodi strmenito celom dužinom.

XVIII Vozom smo prolazili kroz Kilhberg, i brzo se približavali ciriškoj centralnoj stanici. švarcova prognoza vremena bila je prilično tačna. Sneg je toliko napadao da je zavejao drum u dolini iznad Koara, da se nije moglo ići automobilom. Bila je to srećna okolnost. Putovanje je bilo daleko prijatnije, brže u toplim udobnim kolima koje pruža najbolja železnička služba u svetu SBB; — švajcarska železnička služba. U prvom redu zahvaljujući pogodnom razmeštaju naših sedišta, izbegao sam neprijatnost intimnosti malog zatvorenog vagona. Dejvigan je zauzela tri sedišta napred, sa Džemisonovom i Higinsom, dok smo Denijel i ja sedeli nasuprot jedan drugom na pojedinačnim sedištima na drugom kraju dugačkog vagona. Kakvo olakšanje što sam poslednja dva dana bio pošteđen prisilne formalnosti —usiljene Ijubaznosti u situaciji koja bi mogia svakog ćasa prasnuti kaobomba. Ako je imala bilo kakva osećanja dobro ih je prigušila. Ni rečju ni pogledom nije odavala što se u njoj zbiva, Čak se Ijubazno i učtivo osmehnula glavnoj sestri, kad joj je zahvaljivala za svu njenu Ijubaznost i kad se opraštala od nje. Da, bila je čvrsta, za poslednja dvadeset i četiri časa spasla je Mejbel od eksplozije uzajamnog okrivljavanja, optužbi i pogrda. Glava mi pucala od bola, pritisla me je kao mora. Bez i najmanje sumnje zašto odlaze, činilo mi se da je Denijelu ipak nešto palo na pamet. Ćak i sada, zgurien na sedištu, krišom me je posmatrao kad je mislio da ga ne gledam, a kad je bio uhvaćen u tom bio je kao preplašeni zec. Njegovom je razgovoru, takođe, nedostajala ona uobićajena duhovitost, U toku putovanja istresao je ceo niz otrcanih traza, očigledno da bi se rasteretio nečeg što ga je morilo. — Moram priznati da sam uživao u poseti Švajcarskoi, Lorense. To je tako divna zemlja. Sneg je božanstven I, ponovo dvaput; — Možda ću imati prilike da je opet vidim, ,i tebe, jednog dana. Mučio sam se da pronađem prikladan odgovor na njegova razna razmišljanja a da suviše ne prekoračim stvarnost. Ali moje teškoće će se uskoro završiti. čovek može sebe dovesti u razumno duševno stanje, ako odlučno pogleda osnovne činjenice, među koje ubrajam poznatu istinu da se prošiost ne može oživeti. No, ono što je mene pomagalo, svakako je bilo, što je nesrećni pokojni Dejvigan stradao zbog toga što ga je gurnula. Da, ona ga je svakako udesila. Šta mislite o takvoj ženi? Da li osećate prema njoj sažaljenje? Ođgovor je bio dvostruko negativan što me je svakako učinilo

otpornim. Pnznajem da je imala i dobrih osobina. Ali ko može znati da se jednog jutra nećete probuditi, puni Ijubavi, puni snova, i naći arsenik u kafi? Usporavali smo, ulazeći polagano u stanicu. Ustao sam i skinuo naše kapute sa kuka iznad sedišta. Dejvigan je pomagala drugoj dvojici. Nije bilo potrebe da progovorim s njom ni jednu reč za vreme celog putovanja Spustio sam prozor i pozvao nosača da odnese kofere, a zatim smo izašli na peron, sledeći kolica nosača sedmim peronom do vazduhoplovnog terminaia koji se nalazi neposredno na stanici. Kroz deset minuta našli smo se u aerodromskom autobusu, vozeći se Stampfenbah ulicom prema Klofenu. Proverio sam uslove leta: na aerodromu je sneg bio očišćen, i avioni su poletali prema rasporedu. Sve je išlo glatko, sve baš kako treba. Za manje od jednog časa otarasiću ih se. I biću slobodan. Taman sam hteo da odahnem kad osetih da se kod Denijela nešto događa. Obesivši se o mene, mada nije pričijiv, nemirno se meškoljio na sedištu, brišući vlažne dlanove o kolena, posmatrao me je ispitivački, s vremena na vreme .Ti znakovi sve većeg uznemirenja su me brinuli, Nije moguće da će ponovo tako brzo dobiti krvarenje. Bio je pun mojih krvnih zrnaca. No, ako se sad pojavi krvarenje, uništiće ceo moj program. Da li ti je dobro? — zapitah ga iznenada. Da, hvala . Da li smo skoro na aerodromu? Autobus se sada nalazio na prelazu iznad Glatburge. — Jos svega deset minuta. Zašto? — Nadao sam se ipak da ćemo ostati još malo zajedno. Nisam mogao više da progovorim. Do sada, mada mi se činiio de se dobro slažemo, nisam pokušavao da analiziram njegova osećanja prema meni. Bilo je očigledno da me je voleo. Nadao sam se da se neće prepustiti osećanju na kraju i napraviti sebe smešnim. Pogledah namah u Dejvigan i uverih se da je potpuno vladala sobom. Još jedan zaokret i bili smo na aerodromu. Dok su ostali pošli napred, ja sam čekao da proverim prtljag. Glavni nosač je uzeo sve naše stvari. Malo društvo, ovoga puta, Herr Karole. — Pre Božića dolazi nam jedno veće. Najmanje njih tridesetoro.

— To je dobro. Volim tu decu iz Mejbela. Dao sam mu dva franka. Ne treba im davati napojnicu, ali vas mnogo više vole ako date, Ušao sam kroz automatska vrata. Glavni hol aerodroma produžava se dobrih pedeset metara prema jednoj staklenoj fosadi okrenutoj prema pisti. Sa desne strane, red šaltera Svisera, sa leve strane banka, radnje, kafebar i kancelarije stranih vazduhoplovnih kompanija. Mada veliko, to odeljenje je uvek prepuno i učinilo mi se kao da sam izgubio svoje društvo. Ali, dok sam se gurao, zastadoh namah i kazah jednu grubu reć. Stajali su sa Lotom pored švedskog šaltera. — E, evo našeg dobrog prijatelja, doklora. Kako si, dragi Lorense? — Još živ... čini mi se. Ona se nasmeja, ipak posmatrajući me pažljivo. — Uvek pravi gadne šale. Da li se i s vama tako šalio, gospođo Dejvigan, kad ste bili u Mejbelu? — Ne tako da biste to primetili. — Morala je odgovoriti i držala se. — Ja sam vas opomenula što se tiče njega. Nadam se da vam nije pokvario odmor, Tako ga dobro poznajem, zar ne Lorense? Pa, svejedno. Sve će mi pričati kad odete. Do đavola, čak i svojim lošim engleskim jezikom me je povredila, A izgledala je sjajno, bila je lepa, lepša nego ikad dotle. Pravi Diorov model. Kraj nje je Dejvigan izgledala pet godina starija. A znala je to. I Dejvigan je znala, u svom otrcanom starom kostimu, sa usiljenim izrazom lica. I, imala je one cipele za sneg. Odjednom sam se sažalio. A sada, želite li kafu? — Lote je preuzela punu odgovornost za celo društvo. — Ne. Onda, ako mogu dobiti vaše pesoše i avionske karte. Lično ću vas odvesti na avion. Barem me je oslobodila odgovornosti. Znate, — nastavi ona, — pošto sam bila ovde da vas pozdravim na dolasku da je na mestu i da vas i ispratim. Počeli su se kretati prema pasoškoj kontroli kad osetih da me neko vuče za ruku. Sagnuh se, on me je jako vukao.

— Možeš li me odvesti o toalet? Stresoh se. U poslednjem času, zar će dobiti još jedno krvarenje? — Onda požuri. Odveo sam ga niz nekoliko stepenica iza kafe-bara u nužnik za muškarce, — Tu je I dalje me je držao za ruku i povukao me u jedno odeljenje zatvarajući vrata. Sav je drhtao. Brzo, — rekoh. — Skidaj pantalonice, Ne treba, Lorense. Ali moram ti nešto reći. Nisam mogao podneti da odem i da te možda nikad više ne vidjm, a ti bi svakako, mislio da te nisam dovoljno voleo, pošto ti nisam poverio svoju tajnu. ... Potpuno iznenađen, sedoh na klupu. On mi se približi, osetih njegov brz dah na svom obrazu. Ovo se desilo sa mojim ocem. Nedeljama, dok se dovršavala velika zgrađa, postajao je sve više uznemiren. Uvek je nosio nešto viskija, ali je mnogo pio, a kod kuće bi se Ijutio, ćak vikao, da bi po pravu zgrada i celo novo naselje trebalo da pripada njemu. On duboko uzdahnu. U subotu po podne kad nas je poveo da nam pokaie zgradu, majka prvo nije htela da ide. Mnogo je pio za ručkom. AIi smo ipak otišli. Gore je ponovo poćeo da govori, otprilike kako je sve izgubljeno. Onda je vikao «Ne mogu to podneti, i neću. Pokazaću ja njima«. Majka je videla šta smera i pokušala je da ga zadrži, ali se on oteo, tako je njena haljina pocepana, i skočio. Oh, užasno je bilo gladati ga kako se prevrće u vazduhu. Zatim, bolno zajeca. Prikovan, i sam sam jedva mogao disati. — Naravno, svi su mislili da se okliznuo, barem iz početka. Kanonik Dingvol ja uvek bio naš prijatelj, odmah smo otišli k njemu, pitali smo ga da li možemo o tome govoriti s njim. Saslušao je sve, i rekao da je najbolje ćutati, da ne treba nikom reći da je otac izvršio samoubistvo, što bi bio veliki skandal u crkvi, već mu prepustiti kako je on to nazvao »u dubioznom slučaju odluku u korlst blaže kazne«. I još iz jednog razloga. Novaca nije ostalo. Apsolutno ništa

Ali postojala je jedna polica osiguranja koju je platio deda Dejvigan na očevo ime, na dve hiljade funti, a bilo je određeno za moje vaspitanje... — on zastade, — a da je to bilo ocenjeno kao samoubistvo, polica ne bi vredela. Klauzula koja sprečava isplatu police osiguranja u slučaju samoubistva, i Dejvigan, potpuno nevina, odbacila je svu tu sumnju i krivicu da bi se dobio novac za Denijevo vaspitanje. Sada mu to više neće biti potrebno. Kako sam se osećao? Nije bilo teško pogoditi. Plakao je dok je pružao ruku. Uzeo sam je i zadržao u svojoj. Mislim da je želeo da me poljubi, ali ja to nisam mogao podneti. Osećao bih se kao Juda — izdajnički. Odjednom iz rešetaka na tavanici zvučnik za objavIjivanje dreknu na nas. — Svi putnici sa Sviser let 419 za Londori izlaze na kapiju 8. — Brzo — rekoh. Još me je držao dok sarn žurio gore. Lote je ostavila njegov pasoš kod kontrole. Uzeo sam ga, te požurismo kroz hol. Čekali su nas na kapiji 8. — Hoćeš li da propustiš let? — reče Lote. Rukovao sam se sa Higinsom i Džemisonkom, a onda sam se morao suočiti sa Dejvigan. Sada je taj izraz lica postao strašno bedan, plašio sam se da neće izdržati. No, izdržala je napor, pomislih, iscrpeo ju je, ubijao. Bože, izgledala je stara, bleda, iscrpena i bolesna. Rukovali smo se. Sve je imala spremno za mene. — Hvala ti na svemu sto si za nas učinio doktore Karole. — Petljala je nešto u svojoj torbi Svisera. — Bio je to pravi doživljaj upoznati te. Pošto se više nećemo videti, daći ti ovo. Ovo već prilično dugo čuvam za tebe. Ona mi pruži jedan paketić zavijen u smeđu hartiju. — Onog jutra kad si me napustio da pođeš na svoj brod, ostavio si ovo u mojoj sobi. Primio sam, glupo, nemajući pojma šta bi to moglo biti. Onda su se uputitli kroz kapiju. Stajao sam tamo i posmatrao ih. — Čekaj me — doviknu mi Lote preko ramena. Sedeo sam u holu i zagledao se u paketić. Sta je bilo to? Tempirana bomba? Nije otkucavala. Ni ja nisam najbolje otkucavao. Uostalom, šta me briga? Otvorio sam ga. Antiklimaks. Bila je to jedna knjiga, knjiga koju mi je Dingvol strpao u

ruku na dan Frankovog zaređenja. Otišao sam bez nje rano onoga jutra kad sam pošao na brod. Stavio sam je u džep, a Lote se vraćala kroz kapiju. — E, Lorense, šla imaš da kažeš u svoju korist. Nešto si smišljao? Hoću da mi sve podrobno objasniš pre nego što opet budemo zajedno. — Nemam šta da ti objasnim ... — Toj jadnoj ženi će se srce slomiti napuštajući te. Onoga trenutka kad je ušla u avion počela je da plače. Kakve gorke suze ... — Ne zbog mene. Mali dečak je bolestan. — Još? — Da. — Još nešto. Ja mislim da si ti s njom spavao. — Rekao sam ti, to je stara istorija. Ti misliš da ja sa svima spavam. A šta je s tobom? — Da li me možeš kriviti ako spavam? Kad me tako dugo ostavljaš. Ali ne spavam. Među nama postoji razlika. Pa svejedno. Još te jako volim, a sada smo zajedno, biće nam prijatno. Dežurna sam do šest — jedan čarter stiže iz Helsinktja. Ali evo, uzmš ključ od stana, idi i čekaj me. Uzeo sam ključ. — Pripremi koktel za pola sedam, — Osmehnu mi se onim širokim zavodničkim osmehom. Kad je otišla, obuzela me je neka iznenadna grozničava čežnja da izađem na otvorenu terasu i gledam kako avion uzleće, da ih ispralim, ali sam je porinuo do onog čudnog bola pod rebrima i prigušio, okrenuo se, i uputio prema izlazu, i zamolio da me poveze jeden šofer autobusa Svisera, i za dvadeset minuta našao sam se u Lotinom stanu.

XIX Oklevao sam pet munuta, mada ne mogu objasniti zbog čega, Koračajući gore dole ispred ulaza, onda sam ušao i upalio osvetljenje. Bilo je to bar jedno olakšanje skloniti se sa hladne vlažne ulice pune prljavog snega. Stan je bio uredan, topao i higijenski, kao i uvek. Rekla je da spremim koktel za pola sodam. Već sada mi je jedan bio potreban. Pošao sam do kolica gde je pregršt preostalih kockica leda još sleđenih stajalo u termos-boci, slomio sam ih i sipao džin i vermut. Ako bih pokušuo da opišem moje duševno stanje ne biste mi mogli verovati jer su sada moje muke prestale, bio sam slobodan kao ptica u gori a utonuo sam u najgoru depresiju kakva me je ikad uhvatila, Na kakav sam prijav način postupio protiv Dejvigan, potpuno je pogrešno procenio, i utovario je kao pokvarenu robu. To se jedva moglo baciti u zaborav. Prvi pot posle mnogo godina oselio sam grižu savesti, koja je bila gora pri pornisli da sam odmah ovamo došao da idem u krevet sa tom, medenih očiju švedskom droljom. Ne, ne, to suviše budi grižu savesti. Priberi se, Karole, potrebna ti je relaksacija, malo zabave, ukus dobrog življenja. Nema smisla brinuti se za ono što je sada okliznuto u istoriju prošlosti. Dobro si se izvukao iz jedne naročito gadne situacije. A šta si megao učiniti? Hočeš da čartiraš jednog od Lotinih mlaznjaka i da ih pretekneš u vazduhu, da kažeš, molim, žao mi je, daj da se poljubimo i budemo prijatelji? Zaboravi. Kako sam sedeo i pijuckao, osetih nešto u džepu. Bila je to Dingvolova knjiga: »Sabrane pesme« — Francisa Tompsona. Jedva sam ih se sećao: lepa knjiga, ukonćena u zelenu kožu, stranice malo pohabane od vremena, tipična premija koju bacaju seminarcima. Pogledah na časovnik. Još skoro čas čekanja u naporu da se smirim. Potražih pesmu koju mi je Makijaveli označio. Tako sam sada mislio o njemu, pobedivši vrstu samoubistva, jer »cilj opravdava sredstvo«. Pronašao sam je pomoću svete slike koju je upotrebljavao za oznaku — Simon Marfini miljentk mojih ranih godina, mora da ju je specijano izabrao — a naslov koji sam zaboravio glasio je: »Nebeska hajka«. Uzmicao sam Mu tokom noći i tokom dana; Uzmicao sam Mu tokom niza godina; Uzmicao sam Mu tokom staza lavirinta Moje sopstvene duše; a usred suza koje sam od Njega skrivao, i uz neprestan smeh. Hitao sam nadama u izgledu;

i ubio, strmoglavo, Sve do titanske tuge beznadežnih pIahnja, zbog tih jakih Nogu koje su sledile,goniIe. Naglo sam zastao kad sam se setio prazne crkve posle Frankovog zaređivanja gde sam sedeo i pročitao celu pesmu. Taj slučaj sam potpuno zaboravio, a sada sam uzeo knjigu i počeo je ponovo laganije čitati. Što sam se više udubljivao, sve sam više želeo da prestanem sa čitanjem. Ovo nije bila moja tema književnosti, i ne, naročito, sada. Ako sam ranije pao duboko, sada sam sve dublje tonuo. Ali sam morao nastaviti, a kad sam dovršio, sedeo sam potpuno miran, utučen i prikovan njenom lepotom i misterijom. Sada mi je bi!o jasno poreklo te fobije, moja muka koja se javlja na mahove, to misteriozno neprestano gonjenje iz čega nema spasenja. U praznoj crkvi na dan zaređivanjua, i u preosetljivom stanju, prešao sam pesmu samo toliko da mi prođe vreme jedva svestan njenog značenja, i bez očiglednog efekta.Duša mi je bila ispunjena drugim problemima, ali moja podsvest ju je uhvatila, duboko pokopala tu temu grešnika beskrajno progonjenog od Čoveka kroz lavirintske staze života. Simbol Hajke je takođe ostao, da bi postao signal oproštaja. Da, sve sam mogao objasniti razumorn. Nekako, to nije pomagalo. Po svoj prilici to nije bio potpuni odgovor, pošto sam se ja, takođe, sada osećao potpuno bespomoćan, uprljan, stojeći u pepelu godinama, moja unakažena mladost bila je mrtva ispod te gomile. Ostavio sam do pola ispijenu čašu. Nabrzinu pomešano, to piće mi ništa nije pomoglo. Nikad ne možete popraviti bilo koji rđav koktel ako dodate džin. Bilo mi je potrebno još jedno sveže i jako piće. Polagano sam ustao, prošao kroz spavaću sobu u kupatilo i ispraznio čašu. Kad sam se vratio, osećao sam se i dalje »od sviju izvajanih glina kao naprljavija izvajana gIina «, ugledah kraj jedne kravate kako izviruje preko ivice zatvorene fioke u Lotinoj urednoj komodi. Rasejano, učinilo mi se da mora biti moja. Jedna od dve kravate koje sam nedavno kupio kod Gridera. Povukoh fioku. Kravata nije bila moja. Uprkos mojim stremljenjima ka životu u visokom društvu, nisam mogao nositi kravate Kontese Mare, obe kravate imale su urednu etiketu sa neuobičajenom krunom i inicijalom C.M. U fioci takođe su bile dve košulje, od najfinije svile, nedavno ispeglane u perionici, sa izvezenim monogramom C. de V. sa malom ceduljicom na kragni: Brioni, Rim. Stajao sam i razgledao taj »de luxe« pribor kao kakav kleptoman u robnoj kući. Možda me je onu »de« kopkalo. Naravno da sam povremeno sumnjao u Lote, no u isto vreme laskao sam sebi da sam njen jedini sadašnji Ijubavnik. Zatvorio sam fioku i pošao prema plakaru. Bio je pun njenih lepih haljina, možda, pomislih sada,

od C. de V.a, i takođe njenog divnog mirisa. Medutim, jedna vešalica na kraju pružila mi je mali ali vredan dokaz za potvrdu moje sumnje, bilo je tu okačeno jedno sivo prugasto odelo najfinijeg kvaliteta. Prosta radoznalost još dublje me je povredila, kad sam pročitao na ceduljici u džepu: D. Caraceni. Via Boncampagoni, 21, Rom a bio je to najpoznatiji krojač u Italiji, možda i u Evropi. C. de V. mora da je princ, ili neki prijavi profiter. Uvek sam sam sebi obećavao ako ikad jednom budem imao dosta novaca i ako odem u Rim, da ću posetiti papu i poručiti da mi se izradi odelo kod Carocenija. Sada sam video, sasvim izbliza to odelo. No, avaj, ovo nije bilo moje. Gurnuo sam vrata i ušao u dnevnu sobu. Pa sam pripravio pravo čisto piće, koje je širilo miris martinija nad džmom, i ispio ga nadušak. Pomešao sam zatim još jedno isto takvo piće, poneo sam ga se sobom i seo. Nisam popio više od jednog gutljaja kad začuh ključ u bravi . Koliko to ona ima ključeva, zapitah sebe, kad Lote ulete. — Pa, to je lepo. — Ona stade kao ukopana, Ijutita — Gost pije pre nego što domaćica stigne. —— Ti sada nisi domaćica. Ti si sada devojka za primanje V. I. P.* Very importan person, vrlo važna osoba, engl. — Ne mudruj toliko inače ću se još više nalutiti na tebe. Onda ti neću tako lako oprostiti. — Oprostiti, šta? — Čućeš. Ona priđe, baci tašnu sa ramena na kauč, i sede pokazujući, kao obično, svoje lepe noge. Ali noćas me nije uzbuđivala. — E, daj mi jednu čašu na brzinu pre nego šfo se okupam i presvučem. Sipao sam joj pomalo vodenih ostataka u mikser — Da. — Pijuckala je i napravila grimasu. — Moram doznati o toj tvojoj ženi Dejvigan. Mada ne mogu verovati, ti si s njom spavao. — Zašto ne možeš verovati? — Nisam želeo da sazna, već da je naljutim. — Jer, mada je jasno da je ludo zaljubljena u tebe, tako je neprivlačna, Takva mala vreća od žene. Ona nije ni u koga zaljubljena. I ona nije vreća.

Nemaš pravo, Ona te juri. A što se tiče izgleda, potpuno je propala. Zar ne primećuješ one bore ispod očiju? — Ta jadnica je imala težak život. — lako nelogično. iz nekog neshvatljivog razloga, počeo sam se Ijutiti zbog Very importan person, vrlo važna osoba, engl. ocrnjavanja Dejvigan. — Naročito u poslednje vreme. — No, možda će te zanimati to da je ona u tvojim godinama izgledala daleko, daleko lepša nego što ti sada izgledas. — Hvala na komplimentu, moj škotski džentlmenu. — Njeno lice i vrat jako pocrveneše. To je najgore kod tih pravih plavuša, sa tim rumenilom izgledaju proste, kao mesareva kći sa kosom obojenom superoksidom. — Ali držimo se predmeta. Da li si me prevario sa tom ženom? — Da li si Ijubomorna? — Pružalo mi je morbidno zadovoljstvo da je mamim, — Ako želiš da me razumeš. — Stegla ja usnice i pogledala me pravo u oči. — Mada ne bih htela da budem tako prosta pa da me muči Ijubomora, volim te i bolno bih ti zamerila da spavaš van isključivog prava moga kreveta. — Tako ti mene ceniš tamo... u tom svetilištu? — Zar ne bi trebalo? — Sada je gubila kontrolu jer inače ne bi govorila tako otvoreno. — U krevetu si nezamenljiv, najbolji koga sam ikad poznavala. Onda, kad nisi takav kao noćas, zbilja si zlatan, i zabavan sa svim tim svojih lažima na koje se mogu smejati. No, međutim, želim istinu. Zašto si spavao sa gospođom Dejvigan? Pogledah je pravo u oči, — Zašto si ti spavala sa C. de V.om? Pobledela je kao samrtnik. Sada više nije bila plavuša. Bila je albinka. Nastade dugo ćutanje. Ona ovlaži usne. — Ko ti je pričao o njemu, Švarc? Odmahnuh glavom. One ponovo pokuša, ogorčeno.

— Neko drugi od mojih dobrih prijatelja na aerodromu? — Pošto nisam odgovorio, ona nastavi. — On je samo pnijatelj. Veoma otmen, stariji, u stvari, sasvim star, Talijan. — Ne tako star da ne bi mogao presvlačiti svoje košuije u tvojoj spavaćoj sobi? — Tako? Ti si jedan pokvaren, podao, špijun. — Da, pokvaren sam. A noćas se ne pravim da sam nešto drugo. Ona se trudila da ostane mirna. — Hajde, zaboravimo to, Lorense. Ti si pogrešio. ja sam pogrešila. Jedna greška potire drugu grešku. — Tako je samo u Švedskoj — rekoh i ustadoh. Odlazim odmah, i neću se vratiti. Nemoj.., spremiću malu večeru ... bićemo zajedno, kao uvek. — Ona ispruži ruku. Pokušavajući da se osmehne, nudila se. — Šta je s tobom? Uvek si mi govorio da imaš po dva od svega za mene. — A sada imam jedno ništa. — Znao sam da sečem sam sebi vrat, da ću zažaliti zbog toga, ali morao sam joi sve to izreći. Čutala je Ijuta i, mislim, stidela se. Dok sam izlazio ona reče: — Nemoj se usuditi da se ikad vratiš. Propustio sam lift i sručio se niz stepenice, taman da uhvatim taksi koji je istovarivao svoje putnike — voleo bih da je to bio C. de V., ali nije bio. Bacih se na zadnje sedište i rekoh: — Ciriška stanica. Bio sam isto tako besan sam na sebe kao što je ona bila na mene, potpuno svestan da sam toga dana sve zapetljao, a sada sam se kidao zbog poraza, no nekako sam pokušavao da ga ugušim, da celu tu zbrku izbacim iz sebe, a iznad svega očajnički sam umirao za još jednim pićem.

XX Na stanici sam isplatio taksi i uputio se pravo prema šalferu za intormacije. Pogrešno sam mislio da koarski voz polazi oko sedam. Brzo, pogledao sam crvene brojeve rapida, a uočio sam da taj specijalni večernji ekspres ide samo subotom. Ali, crnim slovima u koloni »polazak«, za putničke, drugorazredne vozove, odlazak po redu vožnje je bio za 7.15. Časovnik je pokazivao 7.13. Neka podrška je bila bitna, a znao sam šta će mi pružiti podršku, koja mi je bila potrebna. Jedva sam imao dva minuta da skočim do bifea, kupim bocu votke i pojurim na peron 9 pre nego što se vrata s treskom zatvore. Voz, strogo ne deIuxe, bio je jedan omnibus, najjeftinije i najsporije prevezno sredstvo za putovanje u Švajcarskoj, naravno, bez kola za ručavanje, Bio je skoro prazan. Ko bi putovao u Koar u to doba godine, i to u to doba noći? Kad smo se izmigoljili kroz predgrađe Ciriha, sneg je počeo padati, krupnim lelujavim pahuljicama žutim od neoske svetlosti, po prljavim pustim ulicama. Drhšćući, spustih zavese u praznom kupeu i, bez nade i potpuno protiv pravila, okrenuh prekidač za grejanje. Nije radio. Ovo će biti jedno dugo, tužno, hladno putovanje, no imao sam načina da se anesterizam protiv bolesnog, malodušnog osećanja prokletstva, neuspeha i lične odvratnosti, koja je ovoga popodneva pružila oduška u meni. Smestio sam se u ugao tvrde drvene klupe, podigao ogrlicu na kaputu, i pregledao bocu: Natpis je bio na nemačkom: Najbolja slovenačka votka. Specijalno za izvoz. Ova čista votka napravljena je po originalnom receptu, isključivo od raži i nezrelog raženog slada, a ne kao, po kvalitetu, vrste lošije od krompira i kukuruza. Veruj Švajcarcima da uvoze najbolje. Ali nekoliko seljaka je prolazilo u prednji vagon i, ja gurnuh bocu u džep od kaputa. Tako sada, Karole, pomislih kiselo, imaš pun džep raži, to sledi prirodno, posle tvog mladalačkog tumaranja, a nadam se da će te to ojačati. Bilo je vreme da se proba, jer sam sada bio potpuno sam. Kao umeren, ili barem oprezan čovek koji pije, manje više bio sam nenaviknut na preterivanje. To je bio alibi koji sam stvorio, kao Dejviganove prazne reči, da se rasteretim od narednih događaja te nezamišljive Valpurgijske noći. Izvadio sam svoj »pun džep raži«. Nisam imao čašu, morao sam piti iz boce. Teška je to tehnika, zbog loše napravljenog kratkog grlića, zagrcnuo sam se i

počeo da kašljem. Svejedno, povukao sam dobar gutIjaj koji mi je zagrejao utrobu, ali taj trenutak mi nije pružio zaborav na moju tegobu, koja je bila, prilično, povećana otkrićem da su Slovenci uistinu posećivali grad ne samo što se tiče čistoće atkohola, već i jačine. Ovo mora da je dvesto procenata čist alkohol i verovatno će mi uništiti jetru. No, zar nisam zaslužio da patm? Kakav sam ja bio S.O.B., kakva gadarinska svinja, kakvo pokvareno kopile? A kakav sam tek bio B.F. povrh svega toga čitajući tu prokletu, lepu pesmu? Naravno, sve je to Dingvolovo delo, verovatno je obavio devetodnevno bogosluženje da se to delo odloži, ako da će u psihološkom trenutku učiniti slučajno potez sa dobrim rezultatom, kad sam bio najranjiviji. Poželeo sam da sočno opsujem starog smutljivca, ali ne, to nikad ne bih mogao, naročito pošto sam se, posle drugog gutljaja, počeo osećati mnogo pouzdanije. Karole, rekoh sam sebi, ne očajavaj, uvek je najmračnije pre zore. Tako ohrabren, gucnuo sam treći gutljaj, veštije i sa pozitivnijim rezultatima — ta je votka možda nezdrava, ali ima žestinu gvozdene zavese. Moral starog Karota poče da brani svoja prava, krv poče da struji, raspoloženje se vrati. Da. mogao bih naterati sebe, lepo, da zaboravim, da zbrišem svu tu celu zbrku, i sebe lagano pripremim za budućnost. Život je pun pogrešaka, svi ih čine, zešto bih ja bio iznimka pravila? Svi smo grešnici, čovečanstvo je slabo. Zašto oplakivati, zašto roniti krokodilske suze? Nema svrhe plakati nad prolivenim mlekom, jedini razuman stav bio je osloboditi se obaveza i početi iz početka. Dok je voz klaparao kroz snežnu tamu, ostavljajući iza sebe dolinu, penjući se sve više prema brdima, zaustavljajući se na nebrojenim sporcdnim stanicama, nastavio sam da upotrebljavam raž, postižući ne samo lično rasterećenje, već jedno stanje fizičke i mentalne euforije u kojoj su sve moje sposobnosti, mada pomalo zamagljene, izgledale raspaljene do jedne tačke abnormalne aktivnosti. U tom širokom raspoloženju moja sadašnja situacija u tom praznom vagonu nije pružala ni polje delovanja ni prtliku. Razgovor sa kondukterom, koji mi je dobacio čudnovat pogled, a moju kartu brzo probušio, pakazao se neplodan. Pesma, u ovim okclnostima, bila bi povreda dobrog ukusa. Umesto toga, zatvorenih očiju, uvijajući se pomalo uz kretanje voza, stvorio sam ceo niz sjajnih situacija koje su opravdavale moj položaj, a najzabavniji na jednom sudu specijalno pozvanom na moj zahtev u Vatikanu, gde sam, uz papin blagosolov, uspešno izneo optužbe zlodela protiv Dingvol, koja se pojavila, na veliko zadovoljstvo njegove svetosti, u punom kiltu. Pa, zapitaj sam sebe, sa osmehom, šta je to zlodelo? Uostalom, zbilja sam voleo tog starog škotlanđanskog brđanina.

Dva časa kasnije, kad sam posrćući izašao sa napuštenog perona šlevald Dorfa, ostavivši praznu bocu na mreži za šešire, praktično me je nosio vazduh, no sa izračunatom i pripitom pažnjom na samog sebe, moju okolinu i moje stanje. To poslednje me je uverilo, pošto sam pažljivo utvrdio da stanični časovnik pokazuje jedanaest i devetnaest minuta, da ne bi bilo pametno pokazati se napit dobroj glavnoj sestri, Bilo mi je potrebno rashlađivanje i, zaista, arktički zamah vetra pun ledenih pahuljica koje su padale po praznom peronu, izazvale su u meni drhtavicu. U mom odsustvu svakako je bilo snežne mećave, Gde da nadem hranu i zaklon? Dok sam tako reči plivao kroz selo uzbuđenje mi je povećao duboki vlažan sneg, želeo sam da popijem kafu, ali sam znao da je Edlmanova radnja bila zatvorena. Da, prokletslvo, sada sve mora biti zatvoreno i, po mudrom švajcarskom načinu, spuštenih kapaka, osim Pfefermile. To je bila radnja, koja, nezvanično, nikad nije bila zatvorena. Ali tamo ću nesumnjivo još piti, izgubiću se još više, ophrvaće me uspomene na onu šahovsku igru. Ta igra, taj mladi učesnik u tom mestu, i njegova majka biće od sada zbrisani iz mojih uspomena. Rizikovaću mogućnost da je Hilda budna i da me čeka. Čak i tako, sve će biti uređeno na njeno potpuno zadovoljstvo. Razmišljajući o tome uputio sam se bregom prema glavnoj ulici grada. Bilo je to strmo brdo, bljuzgavica do članaka a gde je sneg ranije brisao, a nepromišlieni korak me je često dovodio u sneg do kolena. Vetar, mi je, takođe, udarao u zube pokušavajući da mi ih saspe niz grlo. Na moje ogromno iznenađenje, kad sam siigao do sredine puta, ponestalo mi je daha i zapravo sam se pridržavao za jednu ogradu. Da je ta ograda pripadala crkvi bilo je prilično smešno, ali ništa više od jasne predstave da će mi baš ta zgrada, pružiti odmor pre nego što pođem strmom padinom do Mejbela. Kao i obično, bilo je otvoreno i primilo me je u tami i tišini kad sam posrćući ušao unutra, ohrabren osećanjem da sudelujem u šali toga veka. Naravno, ukazao sam sebi čast time što sam seo u prvi red i otresao sa sebe mokar sneg. Nisam imao ništa protiv vlage, ona mi je pružala jedno blago, osečanje puno pare, isto tako dobro kao sauna — ono mi je dalje raspirivalo maštu, da imam čak jednu parnu kupku u toj tamnoj, trošnoj crkvi. No nije bio sasvim mrak, jer odjednom ugledah neku malu crvenu svetlost kako treperi kao kakvo oko. Držali su je sa strane ispod bareljefa na zidu. Nije bilo veće od kandila u crvenoj čaši u kojoj se drži ulje, još je širilo plamen, a ja sam znao da me, kao i obično, on posmatra. Ali noćas me ništa nije moglo zabrinuti, imao sam odgovor na onu idiotsku fobiju, u stvari, imao sam na sve odgovor, a situacija mi se odjednom učinila tako zabavna da sam prsnuo u glasan smeh i uzviknuo:

— Nisi očekivao da ćeš me ovde videti, je li? Naravno, nije bilo odgovora, i to me je razljutilo. Tako sam digao glas i odgovorio umesto Njega. — Svakako da te nisam očekivao, doktore Karole. — Odgovor mi se vratio savršen, sa tihim odjekom od tvrdog granitnog zida. — Kao što si sada ubeđen, godinama te pratim bez mnogo uspeha. Ali veoma mi je milo što te vidim. Ponovo sam prsnuo u smeh. To će biti dobro, pa sam se okrenuo, stavio noge na sedište i uzvralio kompliment, — Ne misliš ozbiljno, Ti si samo učtiv. Plašim se da te ne uznemiaravam. Ponovo podigoh glas. — Sasvim je prijatno biti uznemiravan. Duga je noć, ovde sam potpuno sam. Sviđalo mi se to, hteo sam da nastavim, i nastavio sam. Ja: — Misliš, ej, da neko sedi pored tebe celu noć? Čovek: Da, otac Zobornski svraća povremeno. On ima TBC, znaš, i ne može spavati od kašlja, pa svraća da porazgovara sa mnom. Ja: — To te veseli? Čovek: — Naravno. Ali neću ga gledati još dugo, on je rezervisan da ode sledeće godine. Ja: — Premešten je? — Čovek: Ne. Biće pokopan. Devetog oktobra. Na to se opet dobro nasmejah, ali ne tako srdačno. Čemu taj datum? Ovo pomalo izmiče van kontrole. Ja: — To bi mogla da bude prilično dobra pretpostavka, pošto verovatno ima veliku kavernu na jednoj strani pluća. Čovek: — Na oba pluća, doktore. Sada je on otišao predaleko, morao sam ga usporiti.

Ja: — Molim te nećemo nikakve sveznalice. Mada ne želim vređeti ti si... samo mali bareljef na tom zidu. Čovek: — Baš imaš pravo, dragi Karole, a kako bih želeo da me nisu zalepili u toj napola praznoj maloj kapeli. Naravno, ja volim decu, i tebe, u retkim prilikama kad dođeš ovamo, ali kao što pretpostavljaš, često je ovdje neobično usamljeno i, zaista, ne isplati se. Ja: — Više bih voleo neku od većih gradskih crkava? Čovek. — Da, crkvu gde bih mogao naći na veće grešnike, a ne samo na mnogo prestupnika kao što si ti, doktore Karole. Dali sam ja to rekao? Kao datum, tako sam to lako zaboravio, potpuno nepromišljeno i to me je uznemirivalo. Jedva sam ga mogao videti ali dobacih oštar pogled u njegovom pravcu. Ja: — Oprosti mi, ali da li je potrebno da budemo lako lični. Naravno, znam da si ti uvek imao nešto protiv mene. Čovek: — Baš nemaš pravo, moj dragi Karole. Kad si bio mlad bio sam ti sasvim odan. A verovao sam da prema meni imaš malo poštovanja. Ja: — Čini mi se. — Naterao me je da kažem. Čovek: — Nisi se plašio da me pogledaš u oči. Nisi pokušavao da me izbegavaš kao što to sada činiš. Ništa nisam rekao. Kad sam se počeo šaliti nisam oćekivao da će to ući u pažljivo i podrobno ispitivanje i proučavanje moga karaktera. Ali tako se nastavilo, Čovek: — Zaista, u nekoliko slučajeva prilično sam se tobom ponosio. Sećaš se možda tvog divnog ponašanja kad su te zatvorili jer si pomogao onoj nesrećnoj devojci? Da li je to rekao Karol? Naravno, ti budalo. Nemoj da uobražavaš da si ti počeo tu vanrednu stvar. Ti si zagrejan raženom votkom i sam sebi odgovaraš. Svejedno, bilo je prrlično prokleto čudnovato a ja sam se osećao neprijatno lupajući glavom kad on nastavi: — Ali kad si počeo zanemarivati svoju vrednu profesiju umesto da si je obavljao sa strpljenjem i čovečnošću, počeo sam da gubim veru u tebe. Ja: — Ali svejedno si me gonio? — Moram se dobro držati.

Čovek: — Da, retko se predajem i u najtežim slučajevima, i naravno, zbog tvoga rođenja i vaspitanja, ti si jedna podeljena ličnost. Tu me je uhvatio — morao sam priznati. Ja: — Da. Čovek: — Tako je uvek postojala mogućnost da će tvoja bolja strana prevagnuti nad gorom stranom. Ja: — Moja gora strana! — Seo sam. Počeo sam se Ijutiti. Čovek: — Oh, ne marim ja toliko za tvoje laži, često su prilično zabavne. Čak bih mogao zanemariti tvoje Ijubavne vanredne poduhvate pošto, na žalost, mada nisi naročito lep, imaš mnogo seksapila zbog koga svaka žena zeli da s tobom spava a one koje ne žele, kao tvoja dobra glavna sestra, da se majčinski staraju o tebi. To me je ponizilo svom snagom — kad sam pomislio na sve svoje tehnike, svoje hapore da stvorim atmosteru, gramofonske ploče koje sam nosio sa sobom i puštao ih da sviraju. On mi ništa nije pripisivao u zaslugu. Taman sam to želeo reći kad on odjednom ubaci, strožim glasom, Čovek: — Brams No. 4 je bio najefektniji, zar ne? Raznežavao je i umirivao. Zatim Igra. Divlja i uzbuđujuća! Kakav si ti postao mali mudri grešnik, Karole, Oduzimao mi je dah. Da Ii je to bilo moguće? On ... ne, to se samo jedna strana moje ličnosti bori protiv druge. No pokušavao sam da se branim od njega. ~ Zar mi ne možeš verovati de sam zaljubljen? — Ti ni najrnanje nemaš pojma o značenju te reči,. I on nastavi; Čovek: — Ne, Karole. Ono što ja tebi ne mogu oprostiti to je tvoja potpuna neodgovornost, nedostatak milosrđa i sažaljenja, tvoja inditerentnost prema onima koje si ozbiljno ranio. Glas — bilo njegov, ili moj, sada je bio suviše uznemiren da bi se mogao razahrati — izgubio je svoju mirnu razumnost i otvrdnuo je, — Da li te je to, Karole, dovelo do kraja tvoje snage, i ako se ne popraviš, opominjem te, u svoj ozbiljnosti, bićeš nepovratno izgubljen.