Larry Niven- Inženjeri prstena

Niven Lari INŽENJERI PRSTENA Prevod: Živković Mirjana Niven Larry RINGWORLD ENGINEERS (THE), 1980. Serija "Prsten" (2) POLARIS 1984.

Prvi deo

1. POD NAPONOM Luis Vu bio je pod naponom kada su dvojica došla da naruše njegovu osamu. Bio je u punom položaju lotosa na bujnom, žutom tepihu od unutrašnje trave. Osmehivao se blaženo, sanjivo. Stan je bio mali, samo jedna velika soba. Mogao je da vidi oboja vrata. Izgubljen u radosti koju poznaju samo strujomani, nije ih uopšte primetio kako dolaze. Odjednom, bili su tu: dva bleda mladića, obojica preko dva metra visoki, promatrali su Luisa Vua, prezrivo se osmehujući. Jedan dunu kroz nos i spusti u džep nešto što je imalo oblik oružja. Dok je Luis ustajao, oni stadoše da mu se približavaju. Nije ih zavarao samo taj srećni osmeh, već i draud veličine pesnice koji je poput nekog crnog, plastičnog čira štrčao iz temena Luisa Vua. Imali su posla sa strujomanom i znali su šta ih čeka. Ovaj čovek mora da godinama nije imao nikakvih misli, zato što je sve drugo potirao dotok struje do središta za zadovoljstva u njegovom mozgu. Gotovo je umirao od gladi zato što nije vodio računa o sebi. Bio je nizak, tridesetak centimetara niži od dvojice napadača. On... Kada su krenuli na njega, Luis se izvi daleko u stranu kako bi uspostavio ravnotežu i udari jednom, dva puta, tri puta. Jedan od napadača ostade oboren i sklupčan, prestavši da diše, pre no što se drugi dosetio da se povuče. Luis krenu za njim. Mladića je napola paralizovao izraz blaženstva s kojim je Luis krenuo da ga ubije. Prekasno je izvukao ošamućivač koji je odložio u džep. Luis mu ga izbi iz ruke. Izbegavši krupnu pesnicu on zadade udarac u potkolenicu (bledi div prestade da se kreće), prepone, srce (div se široko presamiti uz zviždeći prasak), grlo (vrisak se iznenada prekide). Drugi napadač pridigao se na kolena i šake, dahćući. Luis ga dvaput kratko lupi po vratu. Napadači su nepomično ležali na bujnoj travi. Luis Vu ode da zaključa vrata. Za sve to vreme blaženi osmeh nije mu silazio sa lica, a to se nije izmenilo ni kada je utvrdio da su vrata zaključana i alarm uključen. On proveri vrata balkona: reza je bila na mestu i alarm uključen. Kako su, za ime sveta dospeli unutra? Zbunjen, on se spusti tamo gde se našao, zauzevši položaj lotosa, i ne pomeri se više od jednog sata. Konačno, merač vremena škljocnu i isključi draud. Uživanje struje najmlađi je greh čovečanstva. Većina kultura ljudskog svemira smatrala je, u pojedinim razdobljima svojih istorija, ovu naviku za najveću pošast. Ona je odvajala korisnike od tržišta rada i ostavljala ih da umru zato što bi prestali da se staraju o sebi. Vremena se menjaju. Pokolenjima kasnije, te iste kulture počele su da gledaju na zavisnost od struje kao na svojevrsno mešovito blaženstvo. Stariji gresi - alkoholizam, zavisnost od droge i podložnost kockanju - nisu se mogli meriti s tim. Ljudi koji se mogu upecati na drogu srećniji su pod naponom. Duže traje dok ne umru, a i ne ostavljaju decu. Postavljanje ne košta gotovo ništa. Jedan postavljač naprave za ekstazu može podići cenu operacije, ali čemu? Korisnik nije istinski strujoman sve dok žica nije smeštena u centar za zadovoljstva u njegovom mozgu. A tada postavljač više nema nikakvu vlast nad njim, jer se korisnik napaja kućnom strujom. Radost koju dobija je čista, bez prekomernosti i padova. Tako su se, do vremena Luisa Vua, oni koji su mogli postati zarobljenici napona ili nekog nižeg sredstva samouništenja izrođavali iz ljudske rase već osam stotina godina.

Danas postoje čak i sredstva kojima se kod žrtve može da nadražuje centar zadovoljstva sa udaljenosti. Taspovi su, doduše, protivzakoniti na većini svetova i njihova proizvodnja je skupa, ali se ipak koriste. (Jedan smrknuti stranac prolazi, bes ili ubogost ispisani su mu u zlovoljnim crtama lica. Iza nekog drveta začas mu razvedriš dan. Plink! Lice mu sine. Trenutak samo i više nema nikakvih briga...) Taspovi uglavnom nisu pogubni. Većina ljudi u stanju je da ih podnese. Merač vremena škljocnu i isključi draud. Luis kao da se sav bio uvukao u sebe. On pređe rukom preko glatkog temena do početka dugačke, crne pletenice i izvuče draud iz utičnice ispod kose. Zadržao ga je u šaci, razgledajući ga; zatim, kao i uvek, spusti ga u ladicu i zaključa je. Ladice nestade. Pisaći sto koji je delovao kao masivni, drveni komad starine, bio je, u stvari, od trupnog metala, tankog poput hartije, sa beskrajnim prostorom za tajne odeljke. Uvek je dolazio u iskušenje da ponovo podesi merač vremena. U ranim danima zavisnosti činio je to rutinski. Nevođenje računa o sebi stvorilo je od njega kosturnu, dronjavu lutku, stalno prljavu. Konačno je prikupio ono što je preostalo od njegove drevne, nepopustljive odlučnosti i napravio merač vremena za koji mu je bilo potrebno dvadeset minuta cepidlačke usredsređenosti da bi ga ponovo podesio. Kako je sada podešen, pružiće mu petnaest sati struje, dvanaest sati sna i nečeg što je nazivao uzdržavanjem. Leševi su još bili tamo. Luis nije znao šta da preduzme u vezi s njima. Čak da je smesta pozvao policiju, to bi ipak privuklo neželjenu pažnju... Ali šta je sada mogao da im kaže, sat i po kasnije? Da je bio u nesvesti? Tražili bi da mu dubinski snime glavu zbog mogućih preloma! Dobro je znao: u dubokoj potištenosti koja bi uvek usledila posle vremena provedenog pod naponom, on jednostavno nije bio u stanju da donosi odluke. Rutinski je obavljao poslove vezane za razdoblje uzdržavanja, poput nekog robota. Čak mu je i večera bila ranije programirana. Popio je punu čašu vode. Zatim je sredio kuhinju, pa otišao u kupatilo. Deset minuta izvodio je vežbe, predano se trudeći da iscrpljivanjem odagna potištenost. Izbegavao je da gleda u sve ukočenije leševe. Kada je konačno završio, večera je bila zgotovljena. Jeo je, ne osećajući ukus... i prisetio se kako je jednom jeo, vežbao i kretao se sa draudom u lobanji, puštajući u centar za uživanje samo desetinu normalne količine struje. Izvesno vreme živeo je sa jednom ženom koja je takođe bila strujoman. Vodili su ljubav pod naponom... igrali se ratnih igara i nadmetali se u igrama reči... dok ona nije prestala da se zanima za sve sem za samu struju. Luis je tog časa uspeo da povrati dovoljno prirodne opreznosti i da utekne sa Zemlje. Sada mu se činilo da bi bilo lakše uteći sa ovog sveta nego ukloniti dva velika, upadljiva leša. Ali ako ga već uhode? Nisu ličili na agente ARM-a. Visoki, slabih mišića, bledi usled sunca koje je bilo više narandžasto nego žuto, sigurno su pripadali tipovima naviknutim na nisku gravitaciju, verovatno Kanjoncima. Nisu se borili kao armovci... Ali zaobišli su njegove alarme. Ovi ljudi mogli su biti plaćenici ARM-a koje prijatelji očekuju da se vrate. Luis Vu skide rezu sa vrata balkona i iziđe. Kanjon nije u potpunosti bio saobrazan uobičajenim pravilima za planete. Ova planeta nije bila mnogo veća od Marsa. Do pre nekoliko stotina godina njena atmosfera bila je dovoljno gusta da omogućava rast fotosintetičkih biljaka. Vazduh je sadržao kiseonik, ali bio je suviše redak za ljudski ili kzinski život. Domorodački život bio mu je na niskom stepenu i otporan, kao što je, na primer, lišaj. Životinje se uopšte nisu razvile. Ali postojali su magnetni jednopoli u kometnom omotaču oko Kanjonovog narandžasto-žutog sunca i radioaktivi na samoj planeti. Kzinsko carstvo progutalo je planetu i učinilo je pogodnom za život pomoću kupola i kompresora. Zvali su je Bojeva Glava, zbog njene blizine nepokorenim

pierinskim svetovima. Hiljadu godina kasnije kzinsko carstvo, neprestano se šireći, susrelo se sa ljudskim svemirom. Kada se Luis Vu rodio, ratovi između ljudi i kzina bili su već odavno okončani. Ljudi su iz svih izašli kao pobednici. Kzini su oduvek bili skloni da napadnu pre no što su potpuno spremni. Civilizacija na Kanjonu predstavljala je ostavštinu trećeg rata između ljudi i kzina, tokom koga se na ljudskom svetu Čudozemlju razvio ukus za ezoterična oružja. Mirotvorac Čudozemlja bio je upotrebljen samo jednom. Bila je to džinovska verzija nečeg što se obično upotrebljavalo kao rudarsko oruđe: dezintegrator koji ispaljuje zrak za poništavanje elektronskog naboja. Tamo gde padne zrak dezintegratora, čvrsta materija postaje iznenadno i žestoko pozitivna, rastaćući se u maglu jednoatomskih čestica. Čudozemlje je izgradilo i prenelo u sistem Bojeve Glave ogroman dezintegrator koji je uporedo ispaljivao još jedan, sličan zrak za poništavanje protonskog naboja. Ova dva zraka dodirnula su Kanjona na razdaljini od trideset milja. Steovito tle, kao i kzinske fabrike i nastambe razvejani su poput prašine, a između te dve tačke šiknula je čvrsta šipka munje. Oružje je zaoralo dvadeset kilometara duboko u planetu, pustivši magmu preko oblasti čiji su veličina i oblik odgovarali Kalifornijskom zalivu na Zemlji i koja se približno prostirala u pravcu istok-zapad. Kzinski industrijski kompleks je nestao. Nekoliko kupola zaštićenih poljima stazisa progutala je magma-magma koja je šiknula uvis u središtu velike pukotine pre no što se stena ponovo stvrdnula. Krajnji ishod predstavljalo je more okruženo okomitim stenama visokim mnogo milja; more je, sa svoje strane, okružavalo jedno dugačko, usko ostrvo. Ostali ljudski svetovi mogu sumnjati u to da je Mirotvorac Čudozemlja okončao rat. Kzinsku patrijaršiju po pravilu ne užasavaju puke ogromnosti. Žitelji Čudozemlja nemaju, međutim, u tom pogledu nikakvih sumnji. Bojeva Glava bila je aneksirana posle trećeg ljudsko-kzinskog rata i postala je Kanjon. Domorodački život na Kanjonu trpeo je, svakako, zbog gigatona prašine koja je pala na površinu, kao i zbog gubitaka vode koja se sunovratila u sam kanjon, obrazujući more. U kanjonu postoji prikladan vazdušni pritisak i napredna, malena civilizacija. Stan Luisa Vua nalazio se na dvanaestom spratu, uz severno pročelje kanjona. Noć je već zaklonila dno kanjona kada je izišao, ali južno pročelje još je bilo obasjano dnevnom svetlošću. Sa ivice su se prelivale viseće bašte domorodačkog lišaja. Stari liftovi bili su nalik na srebrne niti, stojeći miljama visoko spram isečene stene. Prenosne kabine su ih izbacile iz upotrebe za putovanja, ali turisti su ih još koristili pri razgledanju. Balkon se nadnosio nad pojasom parkova koji se protezao središtem ostrva. Rastinje je imalo divlji izgled kzinskog parka za lov, sa ružičastim i narandžastim prelivima utkanim u uvezenu zemaljsku biosferu. Kzinski život cvao je duž čitavog kanjona. Tamo dole bilo je isto onoliko kzina-turista koliko i ljudi-turista. Muškarci kzina prilično su ličili na debele, narandžaste mačke koje hodaju na stražnjim nogama... gotovo. Ali uši su im se širile poput ružičastih kineskih suncobrana; repovi su im bili goli i ružičasti, a prave noge i velike šake odavale su da se bave izradom oruđa. Uspravljeni, bili su visoki oko dva i po metra i mada su uviđavno izbegavali da se mešaju sa ljudima-turistima, brižljivo negovane kandže pojavljivale bi se iznad crnih vrhova prstiju ako bi koje ljudsko biće prošlo suviše blizu. Refleks. Možda. Ponekad se Luis pitao kakav ih to poriv nagoni da se vraćaju na svet koji je nekad bio njihov. Poneki, možda, ovde imaju pretke, žive u zaleđenom vremenu u kupolama zakopanim ispod ovog ostrva od lave. Jednog dana moraće da budu iskopani...

Bilo je toliko stvari koje nije učinio na Kanjonu, jer ga je napon stalno prizivao. Ljudi i kzini uspinjali su se ovim okomitim stenama iz sporta, zahvaljujući niskoj gravitaciji. Pa, sada mu se pruža poslednja prilika da to isproba. Bio je to jedan od tri puta napolje. Drugi su predstavljali liftovi; treći, prenosna kabina za Bašte Lišajeva. Još ih nije video. Zatim, preko kopna u skafandru dovoljno lakom da se smota u veliku aktovku. Na površini Kanjona nalazili su se rudnici i postojao je veliki, nemarno održavan rezervat za preživele vrste kanjonskog lišaja. Ali veći deo tog sveta predstavljao je goli mesečev pejsaž. Neki obazriv čovek mogao bi neopaženo da spusti svemirsku letelicu i sakrije je na mesto gde bi je samo dubinska radarska provera pronašla. Ovaj obazrivi čovek je to i učinio. Tokom proteklih devetnaest godina brod Luisa Vua čekao je sakriven u pećini na planinskoj steni od slabe metalne rude, okrenutoj prema severu; udubljenje sakriveno stalnom senkom na kanjonskoj bezvazdušnoj površini. Prenosne kabine, liftovi ili uspinjanje uz stenu. Čim se Luis Vu dočepa površine, više ga ništa neće sputavati. Ali ARM možda nadgleda sva tri izlaza. Ili on to možda igra paranoidne igre sam sa sobom? Kako su mogle snage zemaljske policije da ga pronađu? Promenio je lice, frizuru, način života. Odrekao se stvari koje je najviše voleo. Koristio je krevet umesto ploča za spavanje, izbegavao je sir kao da je ukvareno mleko, a stan mu je bio opremljen jevtinim nameštajem za masovnu potrošnju. Jedina odeća koju je posedovao bila je od skupog prirodnog vlakna, bez ikakvih optičkih efekata. Zemlju je napustio kao istrošeni čovek dremljiva pogleda i strujoman. Od tada je sebe podvrgao racionalnoj dijeti; iznurivao se vežbama i nedeljnim kursom ratnih veština (pomalo protivzakonitih: lokalna policija bi ga zapisala da ga je uhvatila, ali ne kao Luisa Vua!) sve dok nije postao slika i prilika pucanja od zdravlja, sa očvrslim mišićima kakve se Luis Vu iz mlađih dana nikada nije trudio da zadobije. Kako je ARM mogao da ga prepozna? Kako su samo prodrli unutra? Nijedan običan obijač nije mogao da prođe pored Luisovih alarma. Ležali su mrtvi u travi i uskoro će smrad nadjačati prečistače vazduha. Sada, pomalo kasno, osećao se posramljen što je postao čevekoubica. Ali oni su upali na njegov prostor, a i krivica se skida sa onoga ko je pod naponom. Čak je i bol začin pridodat zadovoljstvu, a to zadovoljstvo - poput urođenog ljudskog zadovoljstva koje čovek oseti ubijajući lopova na delu - postaje silno pojačano. Oni su znali šta je on i to je istovremeno predstavljalo i dovoljno upozorenja i otvorenu uvredu za Luisa Vua. Kzinski i ljudski turisti, kao i domoroci koji su se kotrljali ulicom ispod njega, izgledali su sasvim bezazleno i verovatno su takvi i bili. Ako ga je koji armovac sada posmatrao, onda je to činio dogledom, sa prozora neke od onih crnookih zgrada. Nijedan turista nije gledao naviše... ali oči Luisa Vua pronađoše jednog kzina i zaustaviše se na njemu. Gotovo dva i po metra visok i preko jednog metra širok, gusto narandžasto krzno mestimično osedelo: bio je veoma nalik desetinama kzina kojima je bio okružen. Ono, međutim, što je privuklo Luisov pogled bio je način na koji je to krzno raslo. Bilo je u pramenovima, neujednačeno i izbelelo preko više od polovine tuđinčevog tela kao da je koža ispod njega bila sva u ožiljcima. Oko očiju je imao crne kolutove i one nisu osmatrale okolinu. Razgledala su lica ljudi u prolazu. Luis se odupre porivu da netremice posmatra. Okrenuo se i ušao unutra, bez očigledne žurbe. Zabravio je balkonska vrata i ponovo podesio alarme, a zatim izvadio draud iz skrovišta u stolu. Ruke su mu se tresle. Upravo je prvi put posle dvadeset godina video Govornika-Životinjama. Govornika-Životinjama, nekadašnjeg ambasadora u ljudskom svemiru; Govornika koji je sa Luisom Vuom, Piersonovim lutkarom i jednom veoma starom ljudskom devojkom istražio sićušan deo ogromnog ustrojstva zvanog Prstenasti svet; onog koji je zaslužio puno ime donevši blago patrijarhu

Kzina. Čoveka je sada, ako bi ga nazvao po njegovoj profesiji, mogla zadesiti smrt, ali kako ono beše njegovo ime? Nešto što je počinjalo kašljanjem, poput nemačkog h - ili je, možda, bilo nalik na upozoravajuće lavlje iskašljavanje: Hmii, tako je. Ali šta li on radi ovde? Sa pravim imenom, zemljom i haremom već uglavnom zatrudnelih ženki, Hmii nije nameravao da ikada više napusti Kzin. Zamisao da izigrava turistu na anektiranom svetu ljudi bila je smešna. Da li je moguće da je znao da se Luis Vu nalazi u kanjonu? Morao je da iziđe, odmah. Uz kanjonski zid, do svog broda. I zato se Luis Vu poigravao meračem vremena u svom draudu, čkiljeći dok je baratao sićušnim alatkama po sićušnom uređaju. Ruke su mu se uzrujano tresle... Vremenski raspored ionako bi morao da izmeni, sada kada napušta kanjonski dan od dvadeset sedam časova. Cilj mu je bio poznat. Postojao je još jedan svet u svemiru ljudi čija je površina uglavnom nalikovala golom tlu Meseca. Mogao je da neprimećeno spusti brod u vakuum na zapadnom kraju Džinksa... a vreme na draudu da podesi sada... i da sada provede nekoliko časova pod naponom kako bi se osnažio. Sve je to imalo savršenog smisla. Dao je sebi dva sata. Prošla su gotovo dva časa pre no što je stigao sledeći napadač. Zaokupljenog zadovoljstvom koje mu je pružao napon, Luisa ništa nije moglo da uznemiri. Napadač mu je došao kao neko olakšanje. Stvorenje je stajalo čvrsto oslonjeno na jednu stražnju i dve široko razmaknute prednje noge. Između ramena uzdizala se debela grba: kućište za mozak, prekriveno bogatom zlatastom grivom kovrdžavih uvojaka koji su svetlucali od dragulja. Dva dugačka, vijugava vrata uzdizala su se sa svake strane kućišta za mozak, završavajući se pljosnatim glavama. Dvoja usta sa opuštenim usnama služila su lutkarima kao ruke tokom čitave njihove istorije. Jednim ustima stiskao je ošamućivač ljudske izrade, dok mu je dugačak, račvasti jezik stajao obavijen oko okidača. Luis Vu nije video nijednog Piersonovog lutkara već čitave dvadeset dve godine. Za trenutak je pomislio kako je to upravo divno. A pojavio se niodkuda. Ovog puta Luis ga je video kako se namah otelotvorio nasred njegovog žutog travnatog tepiha. Bezpotrebno se brinuo; ARM uopšte nije bio umešan u ovo. Problem Kanjonaca-provalnika bio je rešen. "Prenosni diskovi!" uzviknu radosno Luis. Zatim se baci na tuđinca. Ovo će biti lako, lutkari su bili kukavice... Ošamućivač zablista narandžastim sjajem. Luis Vu se opruži po tepihu, omlitavelih mišića. Srce mu je s naporom radilo. Pred očima mu se stvoriše crne mrlje. Lutkar pažljivo obiđe dva mrtvaca. Pogledao ga je odozgo, iz dva pravca, a zatim poseže za njim. Dva niza zuba zaravnjenih vrhova sklopiše se oko njegovih zglavaka, ali ne prejako, kako ga ne bi povredili. Lutkar ga povuče unazad preko ćilima, a zatim ga spusti. Stana nestade. Ne bi se moglo reći da je Luis Vu bio zabrinut. Nije osećao nikakvu neprijatnost. Spokojno je (jer jednoobrazno zadovoljstvo koje pruža napon dozvoljava apstraktnost misli, po pravilu nedostupnu običnim smrtnicima) preuređivao svoju sliku sveta. Sistem prenosnih diskova video je na matičnom svetu Piersonovih lutkara. Bio je to otvoren sistem za teleportaciju, daleko savršeniji od zatvorenih prenosnih kabina koje su se koristile na svetovima ljudi. Kako izgleda, lutkar je imao prenosni disk ugrađen u Luisov stan; poslao je dva Kanjonca da ga ščepaju; kada je to propalo, došao je sam. Mora da su ga lutkari silno želeli. To je bilo dvostruko ohrabrenje. ARM uopšte nije bio umešan. A lutkari su iza sebe imali tradiciju dugu milion godina koja je podržavala njihovu filosofiju prosvećenog kukavičluka. Teško da

su želeli da mu oduzmu život; mogli su ga dobiti mnogo jeftinije, s mnogo manje rizika. Ne bi trebalo da ima poteškoća oko zaplašivanja. Još je ležao na delu žute trave i povezane prostirke. Mora da je bila smeštena na prenosnom disku. Na drugom kraju sobe nalazio se jedan ogroman, narandžasti, krznati jastuk... Ne, bio je to presamićeni kzin, otvorenih očiju, koji je spavao, bio paralizovan ili mrtav - a u stvari bio je to Govornik. Luisu beše drago što ga vidi. Nalazili su se u nekoj letelici, u jednom brodu Opštih Proizvoda. S one strane providnih zidova svemirski-blistava sunčeva svetlost odbijala se od lunarnih stena oštrih ivica. Ali mrlja zelenog i ljubičastog lišaja stavila mu je do znanja da se još nalazi na Kanjonu. Nije, međutim, bio zabrinut. Lutkar mu oslobodi zglobove. Ukrasi zasvetlucaše u njegovoj grivi: nisu to bili prirodni dragulji, već nešto što je nalikovalo crnim opalima. Jedna pljosnata glava bez mozga savi se i izvuče draud iz utičnice u Luisovoj lobanji. Lutkar stupi na četvrtastu ploču i istog trena nestade, odnevši i draud sa sobom.

2. ODRED ZA VRBOVANJE Oči kzina posmatrale su ga izvesno vreme. A onda paralizovani kzin pročisti grlo, kao da proba glas, i zagrme: "Luu-ii Vuu" "Uh", reče Luis. Razmišljao je kako da se ubije, ali nije bilo načina. Jedva da je mogao pomerati prste. "Luise, jes'il' strujoman?" "Angl", reče Luis, kako bi dobio na vremenu. Upalilo je. Kzin odustade. A Luisa - čija je jedina briga bio oduzet draud - ponese stari nagon. Osvrnu se oko sebe da bi otkrio u koliko se gadnom položaju našao. Šestougaonik unutrašnje trave pod njim označavao je prijemni prenosni disk. Jedan crni krug s druge strane biće da je odašiljač. Pod je na drugim mestima bio providan, kao i leva strana trupa i stražnji zid. Hiperpogonski odvod protezao se gotovo celom dužinom broda, ispod poda. Luis je prepoznao postrojenja prema osnovnom načelu funkcionisanja. Nisu bila ljudske izrade; imala su napola istopljen izgled većine lutkarskih tvorevina. Znači: brod je bio u stanju da leti brže od svetlosti. Izgleda da je stavljen na spisak putnika za jedno dugo putovanje. Kroz stražnji zid Luis je mogao da pogleda u spremište za teret sa zakrivljenim otvorima sa strane. Spremište je gotovo u celosti ispunjavala jedna nakrivljena kupa visoka desetak metara i dvaput toliko dugačka. Vrh je predstavljao toranj sa otvorima za oružje i/ili instrumentima za ispitivanje. Ispod tornja stajao je jedan pokriven prozor. Još niže, otvor koji se spuštanjem pretvarao u ispust. Bio je to Lender: letilica za spuštanje na tle, vozilo za istraživanje. Ljudske izrade, pomisli Luis, prema uobičajenim merilima. Na njemu nije bilo ničeg što je izgledalo napola istopljeno. Iza letelice za spuštanje on ugleda srebrnasti zid, verovatno tank za gorivo. Još nije uočio vrata koja su vodila u njegovu kabinu. Uz izvestan napor Luis pomeri glavu na drugu stranu. Sada mu je pred očima bio prednji deo gde se nalazio brodski upravljački pult. Veliki deo broda zauzimao je jedan neprozirni zeleni zid; mogao je, međutim, da mimo njega vidi zakrivljeni niz ekrana, brojčanike sa sićušnim, zbijenim ciframa i prekidače oblikovane tako da odgovaraju lutkarskim čeljustima. Ležište pilota za kontrolnim pultom nalikovalo je na kakvu postavljenu kupu; bilo je opremljeno naročitom mrežom za slučaj pada i imalo je udubljenja za grbu i ramena Piersonovog lutkara. U tom zidu nije bilo vrata. Nadesno - pa, njihova ćelija bila je, bar, prilično velika. Ugledao je tuš, dve ploče za spavanje i veliki prostor bogato prekriven krznom koji je mogao predstavljati kzinski vodeni krevet, a među njima jedno masivno ustrojstvo koje je Luis prepoznao kao prerađivač i priređivač hrane, izrađen na Čudozemlju. Iza kreveta protezao se još jedan zeleni zid, ali bez vazdušnih komora - i to ga zabrinu. Nalazili su se u kutiji bez otvora. Brod je bio lutkarske izrade: trup broj tri Opštih Proizvoda, jedan cilindar zaravnjen s donje strane i zaobljen na krajevima. Lutkarsko trgovačko carstvo prodalo je na milione takvih brodova. Oglašavani su kao letelice otporne na svaku pretnju sem na gravitaciju i vidljivu svetlost. Negde u vreme kada se Luis Vu rodio soj lutkara preleteo je sav poznati svemir na potezu ka Magelanovim Oblacima. Sada, nešto više od dve stotine godina kasnije, još se posvuda mogu sresti trupovi Opštih Proizvoda. Neki su promenili čak dvanaest pokolenja vlasnika. Pre dvadeset tri godine svemirski brod Lažov lutkarske proizvodnje udario je o površinu Prstenastog sveta pri brzini od hiljadu tri stotine kilometara u sekundi. Polje stazisa zaštitilo je Luisa i ostale putnike - a trup nije zadobio nijednu ogrebotinu. "Ti si kzinski ratnik", reče Luis. Usne su mu bile naduvene i ukočene. "Možeš li se probiti kroz

trup Opštih Proizvoda?" "Ne", uzvrati Govornik. (Ne Govornik. Hmii!) "Ko pita ne skita. Hmii, šta ćeš ti na Kanjonu?" "Dobio sam poruku. Luis Vu nalazi se u pukotini na Bojevoj Glavi, živi pod naponom. Kao dokaz bili su priloženi hologrami. Znaš li na šta ličiš kada si pod naponom? Na morsku biljku sa listovima koji se pokreću u zavisnosti od hirova struje." Luis oseti kako mu se suze slivaju niz nos. "Tanj. Do tanja i to mučenje. Zašto si došao?" "Želeo sam da ti kažem koliko si bezvredan." "Ko je poslao poruku?" "Ne znam. Mora da je to bio lutkar. Želeo nas je obojicu. Luise, zar ti je mozak toliko oštećen da nisi primetio da lutkar..." "Nije Nesus. Tačno. Ali jesi li primetio kakva mu je griva? Na tu kitnjastu frizuru mora da utroši bar sat dnevno. Da sam ga video na svetu lutkara, pomislio bih da je visokog čina." "Pa?" "Nijedan razuman lutkar ne bi stavljao svoj život na kocku zbog međuzvezdanog putovanja. Lutkari za obrađivanje; oni putuju stotinama hiljada godina brzinom manjom od svetlosne samo zato što nemaju poverenje u hiper-svemirske brodove. Ko god da je ovaj, lud je, kao i svaki drugi lutkar koga je ikada videlo ljudsko oko. Ne znam šta da očekujem od njega", izgovori gotovo u jednom dahu Luis Vu. "Ali evo ga, vraća se." Lutkar se nalazio na upravljačkoj palubi, na šestougaonom prenosnom disku, posmatrajući ih kroz zid. Oglasio se ženskim glasom, divnim kontraaltom. "Čujete li me?" Hmii se iznenada odvoji od zida, zadrža se trenutak na nogama, a zatim se spusti na sve četiri i krenu u napad. Snažno je udario o zid. Svaki lutkar bi ustuknuo, ali ovaj nije. "Naša ekspedicija je gotovo na okupu. Nedostaje nam samo još jedan član posade", reče on mirno. Luis otkri da je u stanju da se okrene na stranu i učini to. Zatim reče: " Vrati se na početak. Imaš nas u šaci i ne moraš ništa da kriješ. Ko si ti?" "Možete mi nadenuti bilo koje ime koje vam se dopada." "Šta si ti? Šta tražiš od nas?" Lutkar je za trenutak oklevao, a onda reče: "Bio sam Poslednji na mom svetu. Spario sam se sa onim koga znate kao Nesusa. Sada nisam ništa. Potrebni ste mi kao posada za povratnu ekspediciju na Prstenasti svet da bih povratio svoj status." Hmii dobaci: "Nećemo ti služiti." "Da li je Nesus dobro?" upita Luis. "Zahvaljujem se na našoj brizi. Nesus je zdrava uma i tela. Od šoka koji je doživeo na Prstenastom svetu povratio mu se zdrav razum. Kod kuće je i vodi računa o naše dvoje dece." Ono što je Nesus podneo, pomisli Luis, izazvalo bi šok kod svakoga. Domoroci sa Prstenastog sveta odsekli su mu jednu glavu. Da se Luis i Tila nisu dosetili da podvežu krvne sudove na tuđinčevom vratu, Nesus bi na smrt iskrvario. "Pretpostavljam da ste mu transplantirali novu glavu." "Razume se." "Ti ne bi bio ovde da nisi lud", primeti Hmii. "Zašto bi bilion lutkara izabralo jedan razoreni um da upravlja njima?" "Ne smatram da sam lud." Lutkareva stražnja noga nemirno se savijala. (Ako su njegova lica uopšte išta iskazivala, bila je to jedino mlohavousna slaboumnost.) "Molim vas, ne vraćajmo se više na to. Služio sam svojoj vrsti dobro i četiri Poslednja pre mene služila su dobro, pre no što je konzervativna stranka smogla snage da svrgne moju stranku. Oni greše. Dokazaću to. Otići ćemo na

Prstenasti svet i pronaći blago nepojmljivo za njih." "Ugrabiti jednog kzina", zagrme kzin, "predstavlja ozbiljnu grešku." Duge kandže bile su mu izvučene. Lutkar je gledao u njih kroz zid. "Ne biste inače došli. Luis ne bi došao. Ti imaš položaj i ime. Luis ima svoj draud. Naš četvrti član nalazio se u zatvoru. Moji agenti su me, međutim, obavestili da je oslobođena i da je na putu ka nama." Luis se gorko nasmeja. Svaka šala bila je gorka bez drauda. "Stvarno nisi mnogo maštovit, je li tako? Sve je kao u prvoj ekspediciji. Ja, Hmii, jedan lutkar i jedna žena. Ko je ta žena? Neka druga Tila Braun?" "Ne! Nesus se užasavao Tile Braun - s razlogom, verujem. Ukrao sam Halrloprilalar iz čeljusti ARM-a. Za vodiča ćemo, dakle, imati jednog domoroca sa Prstenastog sveta. A što se tiče karaktera naše ekspedicije, zašto bih odbacio strategiju koja se pokazala tako uspešna? Vi ste uspeli da odete sa Prstenastog sveta." "Svi sem Tile." "Tila je ostala po vlastitom izboru." "Bili smo plaćeni za naš trud", umeša se kzin. "Doneli smo kući svemirski brod koji je u stanju da prevali jednu svetlosnu godinu za osamdeset pet sekundi. Taj brod doneo mi je i ime i status. Šta nam možeš sada ponuditi, što bi se moglo uporediti s tim?" "Mnoge stvari. Možeš li već sada da ustaneš, Hmii?" Kzin ustade. Izgledao je kao da se uglavnom oslobodio dejstva ošamućivača. Luis je još bio omamljen i ukočenih udova. "Jesi li dobro? Osećaš li omamljenost, bol ili mučninu?" "Zašto si tako zabrinut zbog mene, gutaču korenja? Ostavio si me u autodoku više od jednog sata. Nisam još uspostavio koordinaciju pokreta, a i gladan sam; to je sve." "Dobro. Samo dotle smo dospeli u ispitivanju te supstance. Vrlo dobro, Hmii, eto ti plate. Osnažujući začin je lek koji je Luisa Vua držao mladim i snažnim dve stotine dvadeset tri godine. Moj narod načinio je odgovarajući začin za kzine. Formulu možeš poneti kući u Patrijaršiju Kzina kada okončamo našu misiju." Hmii kao da se premišljao. "Podmladiću se? To đubre je već u meni?" "Da." "I sami smo mogli napraviti nešto takvo. Nismo želeli." "Potreban si mi mlad i snažan. Hmii, nema neke velike opasnosti u našoj misiji! Ne nameravam da se spustim na sam Prstenasti svet, već samo na ivicu svemirske luke! Možeš učestvovati u podeli sveg znanja do koga budemo došli, kao i ti, Luise. Što se tiče tvoje trenutne nagrade..." Na prenosnom disku pojavi se draud Luisa Vua. Kućište je bilo otvoreno, pa ponovo zaptiveno. Luisu zaigra srce. "Ne uzimaj ga još", dobaci mu Hmii i to je zvučalo gotovo kao naređenje. "U redu. Poslednji, koliko dugo si me posmatrao?" "Pre petnaest godina pronašao sam te u kanjonu. Moji agenti su već dejstvovali na Zemlji, pokušavajući da oslobode Halrloprilalar. Bez nekog naročitog uspeha. Postavio sam prenosne diskove u tvom stanu i čekao da kucne čas. Idem sada da pridobijem našeg vodiča-domoroca." Lutkar ustima dodirnu nešto na nizu komandi, krenu napred i nestade. "Ne upotrebljavaj draud", ponovi Hmii. "Kako ti kažeš." Luis mu okrete leđa. Znaće da je sišao s uma kada ga potreba za naponom natera da napadne jednog kzina. Bar jedna dobra stvar može ispasti iz ovoga... i on se čvrsto uhvati za tu

misao. Nije bio u stanju ništa da učini za Halrloprilalar. Halrloprilalar je bila hiljadama godina stara kada se pridružila Luisu, Nesusu i GovornikuŽivotinjama u njihovoj potrazi za načinom da napuste Prstenasti svet. Domoroci koji su živeli ispod njene lebdeće policijske stanice odnosili su se prema njoj kao prema boginji sa neba. Cela grupa igrala je tu igru - živeli su uz Halrloprilalarinu pomoć, izigravajući bogove za domoroce - dok su išli nazad ka srušenom Lažovu. A ona i Luis su se voleli. Domoroci sa Prstenastog sveta, tri oblika s kojima se grupa susrela, bili su svi u izvesnoj meri nalik ljudima, ali ne i u potpunosti ljudska bića. Halrloprilalar je bila gotovo ćelava, a usne joj nisu bile izraženije no u majmuna. Ponekad osobe u veoma poodmaklim godinama ne traže ništa više do raznovrsnost u ljubavnim vezama. Luis se pitao nije li se to i sa njim događalo. Mogao je da uoči nedostatke u Prilinom karakteru... ali, do tanja! Ima on i vlastitu zbirku. Bio je Halrloprilalarin dužnik. Bila im je potrebna njena pomoć i Nesus je na nju dejstvovao čudnom lutkarskom vrstom moći. Nesus ju je uslovio taspom. A Luis mu je dopustio da to učini. Vratila se sa Luisom u svemir ljudi. Otišla je s njim u kancelarije UN u Berlinu i nikada nije odatle izišla. Ako je Poslednji mogao da je oslobodi i vrati kući, to je bez sumnje bilo više od onoga što je Luis Vu mogao da učini za nju. "Mislim da lutkar sigurno laže", reče Hmii. "Obmane veličine. Zašto bi lutkari dozvolili nekome s čijim umom nije sve u redu da upravlja njima?" "Ne žele sami da probaju. Rizik. Uvek deblji kraj izvuče onaj ko je prvi. Za lutkare ima nekog smisla u izboru najbistrijeg od malog postotka megalomanijaka... Ili gledaj na to iz drugog ugla: način na koji Poslednji usmerava ostali deo populacije da drži pognute glave - ne težite prevelikoj moći, nije sigurno. I jedno i drugo moglo bi se pokazati ispravnim." "Misliš da je rekao istinu?" "Ne znam dovoljno. Šta i ako laže? Ima nas u šaci." "Ima tebe", odbrusi kzin. "Ima te zbog napona. Zar se ne stidiš?" Luis se stideo. Borio se da mu sram ne obogalji um, zavivši ga u crni očaj. Za njega nije bilo izlaza iz te fizičke kutije: zidovi, pod i tavanica bili su deo trupa Opštih Proizvoda. Ali bilo je delova... "Ako još razmišljaš o tome kako da provališ napolje", odgovori on, "bolje da porazmisliš i o ovome. Podmlađivaćeš se. Ne bi nas lagao o tako nečem; ne bi imalo smisla. Šta se događa kada postaneš mlad?" "Veći apetit. Veća snaga. Sklonost ka borbi - i bilo bi bolje da to počne da te brine, Luise." Hmii je s godinama postajao sve krupniji. Crni 'naočarasti' kolutovi oko očiju bili su mu gotovo potpuno sivi, a i na drugim mestima moglo se primetiti sivilo. Kada se kretao, isticali su mu se čvrsti mišići; nijedan razuman mlađi kzin ne bi se upustio u borbu s njim. Ali najvažniji su bili ožiljci. Poslednji put kada je Hmii video Prstenasti svet krzno i dobar deo kože bili su mu oprljeni na preko pola tela. Dvadeset tri godine kasnije krzno je ponovo izraslo, ali izraslo je u krzavim pramenovima iznad ožiljaka. "Osnažujući začin isceljuje ožiljke", reče Luis. "Izrašće ti glatko krzno. Bez belina." "Pa, onda ću biti lepši." Rep zviznu kroz vazduh. "Moram ubiti žderača lišća. Ožiljci su poput sećanja. Ne želimo da budu uklonjeni." "Kako ćeš dokazati da si ti Hmii?" Rep se ukruti. Hmii se zagleda u njega. "Mene drži u šaci pomoću napona." Luis je imao neke rezerve u vezi s tom primedbom, ali možda

je govorio u mikrofon. Lutkar ne bi prenebregao mogućnost pobune. "Tebe drži u šaci obećanjem harema, poseda, povlastica i imena koje pripada Hmiiju, ostarelom heroju. Patrijarh možda ne bi poverovao u tvoju priču, ako se ne domogneš osnažujućeg začina i potvrde Poslednjeg koji će te podržati." "Ućuti." Iznenada, sve to postade previše za Luisa Vua. On poseže za draudom, a kzin munjevito suknu. Hmii okrenu crno plastično kućište u crno-narandžastoj šaci. "Kako želiš", reče Luis. On se spusti na leđa. Ionako je premalo spavao. "Kako si postao strujoman? Kako?" "Ja...", odvrati Luis, "... ono što moraš razumeti..." Zastao je opet, pa dodao: "Sećaš li se našeg poslednjeg susreta?" "Da. Nekoliko ljudi pozvano je na sam Kzin. I ti si tada zaslužio tu čast." "Možda. Možda i jesam. Sećaš li se da si mi pokazao kuću Patrijarhove Prošlosti?" "Sećam se. Pokušao si da mi kažeš da smo mogli da poboljšamo odnose među vrstama. Sve što je trebalo da uradimo jeste da dozvolimo grupi humanoidnih reportera sa holokamerama da obiđu muzej." Luis se nasmeši, sećajući se. "Tako je." "Gajio sam izvesne sumnje." Kuća Patrijarhove Prošlosti bila je ogromna i veličajna: jedna neizmerna, neskladna zgrada od debelih oplata od vulkanskih stena taljenih na krajevima. Sva je bila u uglovima, a na četiri visoke kule bili su postavljeni laserski topovi. Odaje su se nizale jedna za drugom. Luisu i Hmiiju bila su potrebna dva dana da je obiđu. Patrijarhova zvanična prošlost protezala se daleko unazad. Luis je video bedrene kosti drevnih stondata sa usečenim hvataljkama, toljage koje su koristili primitivni kzini. Video je srebrom optočen oklop debeo kao vrata nekog sefa i sekiru za dve ruke kojom bi se mogla iseckati odrasla sekvoja. Upravo je govorio o puštanju jednog ljudskog reportera da obiđe ovo mesto kada naiđoše na Harvija Mosbauera. Porodica Harvija Mosbauera bila je pobijena i pojedena za vreme Četvrtog rata između ljudi i kzina. Mnogo godina posle primirja i posle velikih, ludačkih priprema, Mosbauer se spustio sam i naoružan na Kzin. Ubio je četiri kzina mužjaka i postavio bombu u Patrijarhovom haremu pre no što su stražari uspeli da se domognu njegove neoštećene kože. "I ti to zoveš neoštećenim?" "Ali borio se. I te kako se borio! Postoje trake. Mi, Luise, znamo kako treba poštovati hrabrog i moćnog neprijatelja." Uštavljena koža bila je u takvim ožiljcima da ju je trebalo dva puta pogledati pre no što se odredi kojoj vrsti pripada; ali nalazila se na visokom postolju sa komemorativnom pločom od trupnog metala i oko nje se prostirao samo pod. Prosečni ljudski reporter možda bi to pogrešno razumeo, ali Luis je shvatio. "Pitam se mogu li ti uopšte objasniti", reče on sada, dvadeset godina kasnije, kao strujoman, otet i lišen svog drauda, "kako mi je prijalo saznanje da je Harvi Mosbauer bio ljudsko biće." "Lepo je podsećati se, ali razgovarali smo o zavisnosti od struje", podseti ga Hmii. "Srećni ljudi ne postaju zavisni od struje. U stvari, treba otići da ti ugrade utikač. Tog dana dobro sam se osećao. Osećao sam se kao junak. Znaš li gde je Halrloprilalar bila u to vreme?" "Gde je bila?" "Vlada ju je držala. ARM. Imali su sijaset pitanja i nije bilo nijedne tanj stvari koju sam ja mogao

da učinim u vezi s tim. Bila je pod mojom zaštitom. Poveo sam je sa sobom nazad na Zemlju..." "Vladala je tobom pomoću žlezda, Luise. Dobro je što žene kzina nisu osećajne. Ti bi za nju učinio sve što bi od tebe zatražila. A zatražila je da vidi svemir ljudi." "Svakako, sa mnom kao domorodačkim vodičem. To se jednostavno nije ostvarilo. Hmii, doveli smo Daleki Let i Halrloprilalar kući i predali ih savezu Kzina i Zemlje i to je bilo poslednji put kada smo ih videli. Nismo čak smeli nikome ni da pričamo o njima." "Motor sa drugim kvantnim hiperpogonom postao je patrijarhova tajna." "To je vrhovna tajna i Ujedinjenih Nacija. Mislim, čak, da je nisu otkrili ni drugim vladama iz svemira ljudi, a i stavili su mi tanj dobro do znanja da bi bilo bolje da ne brbljam okolo o tome. I Prstenasti svet je, razume se, deo tajne, jer kako bismo dospeli tamo bez Dalekog Leta? To me podseti da se zapitam", nastavi Luis, "kako Poslednji očekuje da dospe do Prstenastog sveta. Dve stotine svetlosnih godina od Zemlje - još više od Kanjona - a u stanju je da, ako upotrebi ovaj brod, prevali tek jednu svetlosnu godinu za tri dana. Misliš li da negde krije neki drugi Daleki Let?" "Nećeš mi odvratiti pažnju. Zašto si dao da ti ugrade uređaj za napon?" Hmii se zguri, ispruživši kandže. Možda je to bio nesvestan refleks - možda. "Napustio sam Kzin i otišao kući", reče Luis. "Nisam mogao od ARM-a da dobijem dozvolu da vidim Pril. Da sam mogao da okupim ekspediciju za Prstenasti svet, morala bi da pođe kao domorodački vodič, ali do tanja! Nisam o tome čak mogao ni da razgovaram ni sa kim sem sa vladom... i tobom. A ti nisi bio zainteresovan." "Kako sam mogao da odem? Imam posed i ime, a i deca su mi bila na putu. Ženke kzina su veoma zavisne. Potrebna im je nega i pažnja." "Šta je s njima sada?" "Moj najstariji sin upravljaće onim što posedujem. Ako ga ostavim samog suviše dugo, boriće se sa mnom kako bi sve zadržao. Ako... Luise! Zašto si postao strujoman?" "Neki klovn pogodio me taspom!" "Urrr?" "Lutao sam kroz jedan muzej u Riju kada mi je neko sakriven iza stuba usrećio dan." "Ali i Nesus je poneo tasp na Prstenasti svet kako bi obuzdavao svoju posadu. Upotrebio ga je na nama obojici." "Tačno. To i priliči jednom Piersonovom lutkaru; da nam čini dobro tako što nas kontroliše! Pogledaj, upravlja mojim draudom iz daljine, a tebi je podario večnu mladost. I kakav je ishod? Učinićemo sve što nam kaže, eto takav!" "Nesus je upotrebio tasp i na meni, ali ja ipak nisam postao strujoman." "Ni ja tada nisam postao strujoman. Ali sećao sam se. Osećao sam se poput vaške dok sam razmišljao o Pril... o odlasku na odsustvo. Imao sam običaj da to činim, da poletim sam u brodu i uputim se do ruba poznatog svemira dok ponovo ne budem u stanju da podnosim ljude. Dok ponovo ne budem u stanju da podnesem sebe. Ali to bi značilo izneveriti Pril. I tada mi je neki klovn usrećio dan. Nije me jako uzdrmao, ali podsetio me je na tasp koji je Nesus nosio i koji je bio deset puta jači. Ja... izdržao sam skoro godinu dana, a onda sam otišao da mi ugrade utikač u glavu." "Trebalo bi da ti iščupam tu žicu iz mozga." "Pokazalo se da dolazi do neželjenih uzgrednih dejstava." "Kako si dospeo do pukotine na Bojevoj Glavi?" "Oh, to. Možda sam bio u panici, ali vidi: Halrloprilalar je nestala u zgradi ARM-a i nikada nije odatle izišla. Onda je Luis Vu postao strujoman i više nije bilo izvesno da li bi tako zavisan mogao nekom da oda tajne. Mislio sam stoga da bi najbolje bilo da pobegnem. Na Kanjon se sasvim lako

može neopaženo spustiti brod." "Pretpostavljam da se i Poslednji u to uverio." "Hmii, daj mi draud, pusti me da spavam ili me ubij. Nedostaju mi pobude." "Spavaj, onda."

3. UTVARA MEĐU POSADOM Bilo je prijatno probuditi se lebdeći među pločama za spavanje... dok se Luis nije prisetio svega. Hmii je komadao parče sirovog, crvenog mesa. Čudozemlje je često proizvodilo prerađivače hrane namenjene većem broju vrsta. Kzin prekide s jelom samo da bi rekao: "Svaki deo opreme na brodu izradili su ljudi, ili su, bar, mogli da ga izrade. Čak je i trup mogao biti kupljen na bilo kom svetu ljudi." Kao neka beba u utrobi, Luis je lebdeo u slobodnom padu, zatvorenih očiju i privučenih kolena. Ali nije bilo načina da zaboravi gde se nalazi. On reče: "Čini mi se da veliki lender ima džinksijanski izgled. Napravljen je po narudžbini, ali ipak na Džinksu. A tvoj krevet? Je li kzinski?" "Veštačko vlakno. Napravljeno da podseća na krzno kzina i bez sumnje prodato ispod ruke ljudima sa čudnim smislom za humor. Baš bi mi prijalo da krenem u lov na proizvođača." Luis ispruži ruku i okrenu kontrolni prekidač polja. Polje za spavanje se isključi, spustivši ga blago na pod. Napolju je bila noć: jasne, bele zvezde iznad glave i predeo satkan od bezobličnog, barušnastog crnila. Čak i da nekako pribave skafandre, kanjon se možda već nalazi na pola puta oko planete. Ili tik s druge strane tog crnog grebena koji se produžava u zvezdani predeo; ali kako da to sazna? Kuhinja za preradu hrane imala je dve tastature, jednu sa uputstvima na međunarodnom i jednu na Junakovom jeziku. I dva toaleta na suprotnim stranama. Luisu bi se više dopala manje naglašena podela. On okrenu brojčanik, poručivši doručak; kako bi ispitao jelovnik kuhinje. Kzin zareža: "Da li te naš položaj zanima, Luise?" "Pogledaj pod noge." Kzin kleknu. "Urrr... da. Lutkari su izgradili hiperpogonski odvod. Ovo je brod u kome je Poslednji doleteo sa Flote svetova." "Zaboravio si, takođe, na prenosne diskove. Lutkari ih ne koriste nigde drugde do na vlastitom svetu. A ovde imamo Poslednjeg koji šalje po mene ljudske agente na prenosnim diskovima." "Poslednji mora da ih je ukrao, baš kao i sam brod i još ponešto. Njegove zalihe možda pripadaju Opštim Proizvodima, koji nikada nisu tražili njihov povraćaj. Luise, ne verujem da Poslednji ima podršku lutkara. Trebalo bi da pokušamo da se dokopamo flote lutkara." "Hmii, ovde bi mogli biti ugrađeni mikrofoni." "Zar treba da pazim šta govorim pred tim žderačem lišća?" "U redu, da razmotrimo čitavu stvar." Potištenost koju je osećao ispolji se u obliku gorkog sarkazma; a i zašto da ne? Kod Hmiija je bio njegov draud. "Jedan lutkar udovoljio je svom hiru da otima ljude i kzine. Prirodno, pošteni lutkari bili bi užasnuti. Da li bi nas odista pustili da pobegnemo kući i ispričamo to Patrijarhu, koji bi bez sumnje dao sve od sebe da sagradi još Dalekih letova koji bi bili u stanju da sustignu flotu lutkara za samo četiri sata, plus vreme ubrzanja potrebno za izravnanje brzina... recimo, tri meseca pri tri gravitacije..." "Dosta, Luise!" "Do tanja, ako si želeo da započneš prepirku, sada je imaš! Prema Nesusu, lutkari su se umešali u Prvi rat između ljudi i kzina, stavši na našu stranu. Čekaj malo. Nemoj mi reći da si to nekome već pomenuo." "Pusti sad to." "Svakako. Samo, jednostavno, palo mi je na pamet..." Kako je postojala mogućnost da se razgovor snima, Luis je delimično govorio u prilog Poslednjeg. "Ti, ja i Poslednji smo jedini u poznatom svemiru koji znaju šta su lutkari učinili, sem ako neko od nas nije progovorio."

"Ako bi trebalo da zauvek nestanemo na Prstenastom svetu, misliš li da bi Poslednji doveka tugovao? Vidim na šta ciljaš. Ali Poslednji možda ne zna da je Nesus bio nesmotren." Saznaće ako ovo odsluša, pomisli Luis. Moja greška. Zar bi trebalo da zbog žderača lišća pazim šta govorim. On pomalo divlje nasrnu na svoj obrok. Izabrao je i jednostavna i složena jela: pola grejpfruta, sufle od čokolade, pečena prsa moe, kafu Plava Planina Jamajka sa ulupanim šlagom. Uglavnom je bilo dobro; jedino ulupani šlag nije bio ubedljiv. Ali šta da se kaže za mou? Jedan genetičar iz dvadeset četvrtog veka ponovo je stvorio mou, ili je bar tako tvrdio, a kuhinja-prerađivač napravila je njenu imitaciju. Bila je dobrog kvaliteta i imala je ukus pravog ptičjeg mesa. Ali sve to nije se moglo uporediti sa naponom. Već se bio saživeo s tom povremenom potištenošću. Javljala se samo kao suprotnost trenucima pod naponom; Luis je verovao da je to, zapravo, bilo čovekovoo prirodno stanje postojanja. To što ih je neki tuđinac držao zatočene zbog nekih svojih šašavih razloga nije mnogo pogoršavalo stvari. Crno jutro bilo je tako užasno zato što će Luis Vu morati neumitno da se odrekne drauda. Završivši s obedom, on isprazni prljavo posuđe u toalet. Zatim upita: "Šta tražiš za draud?" Hmii zafrkta: "Šta imaš za razmenu?" "Obećanja zasnovana na mojoj časnoj reči. I nekoliko pari zgodnih pidžama." Hmiijev rep zviznu kroz vazduh. "Nekad si mi bio koristan sadrug. Šta ćeš biti ako ti dam draud? Bedni Biljojed. Zadržaću draud." Luis poče da vežba. Pri upola manjoj gravitaciji bilo je lako izvoditi sklekove na jednoj ruci. Ali ne i po stotinu na svakoj ruci. Bočna zakrivljenost trupa bila je preniska za neke njegove uobičajene vežbe. Dve stotine razloški pri kojima se ispruženi prsti ruku dodiruju sa ispruženim nožnim prstima u skoku... Hmii ga je izvesno vreme radoznalo posmatrao, a onda ponovo započe: "Pitam se zašto je Poslednji izgubio počasti koje je imao." Luis nije odgovorio. Lebdeći vodoravno sa nožnim palčevima ispod dna ploče za spavanje i podmetačem pod listovima, lagano se pridizao u sedeći položaj. "I šta očekuje da će pronaći na obodu svemirske luke?" nastavi kzin. "Šta smo mi pronašli? Prstenovi za smanjivanje brzine suviše su veliki da bi se pomerali. Da ne želi možda nešto sa neke od svemirskih letelica sa Prstenastog sveta?" Luis okrenu brojčanik i naruči dva bataka moe. Potom skide sa njih salo i stade njima da žonglira: bili su nalik na prevelike indijanske palice. Znoj mu se skupljao u velikim kapima pre no što bi nekako nerado počeo da se sliva niz lice i grudi. Hmii ponovo zviznu repom. Velike, ružičaste uši smotaše mu se unazad, ostajući van domašaja bilo kog neprijatelja. Hmii je bio ljut. Ali to je bio njegov problem. Lutkar se u magnovenju pojavi iza neprobojnog zida. Promenio je frizuru na grivi, zamenivši opale tačkicama svetlosti... i bio je sam. Trenutak ili dva proučavao je situaciju, a onda reče: "Upotrebi draud, Luise." "Nisam u mogućnosti da biram." Luis odloži tegove. "Gde je Pril?" Lutkar reče: "Hmii, daj Luisu draud." "Gde je Halrloprilalar?" Jedna ogromna, krznata ruka obuhvati Luisov vrat. Luis upravi udarac iza sebe, unevši se u njega svim svojim telom. Kzin zagunđa, a onda, neverovatno pažljivo, ubaci draud u utičnicu. "U redu", reče Luis. Kzin ga pusti i on sede. Već je pogodio, kao i kzin, razume se. Luis poče da shvata koliko je žarko želeo da vidi Pril... da je vidi izbavljenu iz kandži ARM-a... da je vidi.

"Halrloprilalar je mrtva. Moji agenti su me prevarili", objasni lutkar. "Znali su da je domorotkinja sa Prstenastog sveta mrtva već osamnaest standardnih godina. Mogao sam ostati da ih isteram iz rupe u koju su se sakrili, ali to bi mi možda odnelo osamnaest narednih godina. Ili sto osamdeset! Svemir ljudi je suviše velik. Neka zadrže svoj ukradeni novac." Luis klimnu, smešeći se, svestan da će ga ovo zaboleti kada ukloni draud. Istog časa začu Hmiija kako pita: "Kako je umrla?" "Nije mogla da podnese osnažujući začin. Ujedinjene Nacije sada veruju da nije bila u potpunosti ljudsko biće. Starila je naglo. Godinu i pet meseci pošto je stigla na Zemlju bila je već mrtva." "Već mrtva", ponovi Luis. "Tada sam bio na Kzinu..." Ali tu nešto nije bilo u redu. "Ona je imala vlastitu zalihu droge za produžetak života. Sredstvo bolje od osnažujućeg začina. Doneli smo jednu bocu sa sobom." "Bila je ukradena. Ne znam ništa više o tome." Ukradena? Ali Pril nikada nije hodala ulicama Zemlje gde bi mogla da naiđe na obične lopove. Naučnici Ujedinjenih Nacija možda su otvorili bocu kako bi ispitali sadržinu, ali za to im nije bilo potrebno više od jednog mikrograma... Možda nikada neće saznati. A posle su je držali kako bi iz nje izvukli sve što je znala pre no što umre. Ovo će ga sigurno zaboleti. Ali ne još. "Nema više potrebe da odugovlačimo." Lutkar se smesti na svoju jastučastu klupu. "Putovaćete u stazisu kako bismo sačuvali zalihe. Imam jedan pomoćni rezervoar goriva koji ćemo odbaciti pre no što uđemo u hipersvemir. Stići ćemo potpuno opskrbljeni gorivom. Hmii, da li bi hteo da nadeneš ime našem brodu?" "Znači li to da predlažeš istraživanje naslepo?" upita Hmii. "Samo obod svemirske luke, ništa dalje od njega. Hoćeš li, dakle, da nadeneš ime našem brodu?" "Dajem mu ime Topla igla istrage." Luis se nasmeši, zapitavši se da li je lutkar prepoznao izraz. Brod je dobio ime po kzinskom instrumentu za mučenje. Lutkar dohvati ustima dve ručke i spoji ih.

4. IZ SREDIŠTA Luis se presamiti budući da mu se težina odjednom dvostruko povećala. Crni predeo Kanjona je nestao. Mora da je sada nevidljiv na zvezdanom predelu, izmenjenom zvezdanom predelu u kome je jedna zvezda, tačno ispod njihovih nogu, sijala sjajnije od svih ostalih. Poslednji iziđe iz zaštitne mreže i pilotskog sedišta. I lutkar se izmenio. Kretao se kao da je umoran, a njegova griva - drugačije očešljana - izgledala je kao da izvesno vreme nije bila doterivana. Struja mu nije umrtvila mozak. Luis je bio u stanju da razabere ono što je bilo očigledno: da su on i Hmii po svoj prilici proveli dve godine u stazisu, dok je lutkar sam upravljao Iglom kroz hipersvemir; da se poznati svemir, mehur istraženih zvezdanih sistema nekih četrdeset svetlosnih godina u prečniku, nalazio daleko iza njih; da je Topla igla istrage bila sagrađena da njome upravlja Piersonov lutkar, dok su se svi ostali putnici nalazili u stazisu, kao i da ih samo lutkareva milost može jednog dana vratiti nazad. Da je poslednji put video neko ljudsko biće, da je Halrloprilalar mrtva zbog njegovog nehata i da će se osećati strašno usamljen kada izvadi draud iz glave - što će se uskoro dogoditi. Ali ništa od toga nije bilo važno dok mu je slaba struja još priticala u mozak. Nije primetio nikakav plamen pogona. Topla igla istrage mora da se kretala samo na bezreakcionim potisnicima. Tvorci Lažova smestili su brodske motore na njegovo veliko delta-krilo. Nešto nalik na strahovit laserski top ispaljeno je na njih dok su prolazili iznad Prstenastog sveta i motori su izgoreli. Poslednji ne bi ponovio tu grešku, pomisli Luis. Iglini potisnici mora da su sada smešteni unutar neprobojnog trupa. "Koliko još ima pre no što ćemo moći da se spustimo?" upita Hmii. "Bićemo spremni za pristajanje kroz pet dana. Nisam bio u mogućnosti da uzmem najsavršenije pogonske sisteme kojima raspolaže Flota svetova. Sa mašinerijom koju ljudi izrađuju možemo da usporavamo stopom od svega dvadeset gravitacija. Da li se prijatno osećate u kabini sa gravitacijom?" "Suviše je niska. Jedna zemaljska gravitacija?" "Jedna gravitacija Prstenastog sveta, ili nula zarez devet devet dve zemaljske gravitacije." "Neka ostane tako. Poslednji, nisi nam dao nikakve optičke uređaje. Želeo bih da malo osmotrim Prstenasti svet." Lutkar stade da razmišlja o tome. "Vaš lender ima teleskop, ali on nije usmeren pravo nadole. Sačekajte nekoliko trenutaka." Lutkar se ponovo okrete ka ploči sa instrumentima. Jedna glava obrnu se unazad i progovori šištavim, pljuskavim, režećim naglaskom Junakovog jezika. Hmii reče: "Koristi međunarodni. Dopusti Luisu bar da sluša." Lutkar posluša: "Lepo je ponovo razgovarati na bilo kom jeziku. Bio sam usamljen. Evo, daću vam projekciju iz Iglinog teleskopa." Slika se pojavi ispod stopala Luisa Vua: pravougaonik, bez graničnih linija, u kome su sunce Prstenastog sveta i zvezde oko njega iznenada izgledali znatno veći. Luis prekri sunce rukom i stade da pretražuje prostor pod sobom. Konačno, pred oči mu stade Prstenasti svet: jedna nit bebinje plavog u obliku polukruga. Zamislite pedeset stopa dugačku Božićnu vrpcu, širine jednog inča, bebinje plave boje. Razvucite je u krug, tako da stoji ivicom na podu i stavite sveću u sredinu. A onda uvećajte razmere. Prstenasti svet bio je traka od neverovatno čvrstog materijala, milion milja široka i šest stotina miliona milja dugačka, razvučena u krug prečnika devedeset pet miliona milja, sa suncem u središtu. Taj prsten se vrteo brzinom od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi, dovoljno brzo da

proizvede centrifugalne sile od jedne gravitacije. Nepoznati inženjeri Prstenastog sveta ispunili su unutrašnju površinu tlom, okeanima i atmosferom. Podigli su hiljadama milja visoke zidove na svakom obodu kako bi zadržali vazduh unutra. Po svoj prilici vazduh je ipak oticao preko zidova oboda, ali ne brzo. Jedan unutrašnji prsten od dvadeset pravougaonih senkovitih kvadrata, koji bi se u Sunčevom sistemu nalazio na orbiti Merkura, obezbeđivao je Prstenastom svetu tridesetočasovni ciklus dana i noći. Prstenasti svet predstavljao je šest stotina biliona kvadratnih milja nastanjive planete. Prostranstvo tri miliona puta veće od Zemlje. Luis, Govornik-Životinjama, Nesus i Tila Braun putovali su preko Prstenastog sveta skoro godinu dana: dve stotine hiljada milja uzduž, a zatim nazad do mesta gde se Lažov srušio. Činilo je to tek petinu njegove širine. Teško da je to bilo dovoljno da postanu dobro upućeni. Da li je ijedno razumno biće ikada moglo tvrditi da je poznavalac Prstenastog sveta? Ali ispitali su jednu od izbočina svemirske luke na spoljašnjem delu obodnog zida. Ako je Poslednji govorio istinu, drugo im neće biti ni potrebno. Spustiće se na izbočinu svemirske luke, pokupiti sve što je Poslednji očekivao da tu pronađe i udaljiti se. I to brzo! Jer... Jer ono što se videlo unutar pravougaone teleskopske slike koju je Poslednji postavio pred njih bilo je bolno očigledno. Bebinje plavi luk Prstenastog sveta - boja tri miliona zemljolikih svetova suviše udaljenih da bi se razabrale pojedinosti, ali prošaranih ponoćnim plavetnilom sa senkovitih kvadrata - bio je poprilično decentriran u odnosu na lokalno sunce. "Nismo to znali", reče Hmii. "Proveli smo jednu kzinsku godinu na tom ustrojstvu, a nismo to znali. Kako je to moguće?" "Prstenasti svet možda nije bio decentriran kada ste vi bili ovde", reče Lutkar. "To je bilo pre dvadeset tri godine." Luis klimnu. Govoriti značilo bi samo pojačati zbunjenost. Jedino je radost stvorena naponom držala po strani užas zbog sudbine domorodaca na Prstenastom svetu, strah i krivicu zbog sebe samog. Poslednji nastavi: "Ustrojstvo Prstenastog sveta nestabilno je u ravni njegove orbite. Sigurno ste to znali?" "Ne!" Luis reče: "Ni sam nisam znao dok se nisam vratio na Zemlju. Tada sam preduzeo neka istraživanja." Oba tuđinca zagledaše se u njega. On nije baš želeo da mu toliko posvećuju pažnju. Oh, dobro. "Dosta se lako može pokazati da je Prstenasti svet nestabilan. Stabilan duž ose, ali nestabilan u ravni. Mora da je postojalo nešto što je održavalo sunce u osi." "Ali sada je decentriran!" "Ma šta da je bilo posredi, prestalo je da radi." Hmii zari kandže u nevidljiv pod. "Ali oni onda moraju umreti! Milijarde, desetine milijardi - bilioni?" On se okrete ka Luisu. "Umorio sam se od tvog blesavaog osmeha. Da li bi bolje govorio bez drauda?" "Mogu sasvim dobro da govorim." "Govori, onda. Zašto je Prstenasti svet nestabilan? Zar nije na orbiti?" "Ne, svakako da nije. Mora da bude krut. To strašno okretanje oko ose učinilo bi ga krutim. Ako jednom decentrirate Prstenasti svet, on će nastaviti da se sam sve više decentrira. Ali jednačine su dosta čupave. Igrao sam se malo računarom i dobio sam brojke u koje nisam siguran da mogu poverovati." "Izvesno vreme smatrali smo da možemo sagraditi vlastiti Prstenasti svet", reče Poslednji. "Ali

nestabilnost je suviše velika. Čak i snažni sunčevi zraci bili bi u stanju da izvrše dovoljan pritisak na jedno takvo ustrojstvo i da ga izbace iz ravnoteže. Pet godina kasnije ono bi se survalo na svoje sunce." "Tu brojku sam i ja dobio", reče Luis. "Mora da se upravo to i ovde događa." Hmii ponovo zari kandže u pod. "A šta je sa visinskim mlaznicima? Inženjeri Prstenastog sveta mora da su postavili visinske mlaznike." "Možda. Znamo da su imali Basardove sabirnice. Koristili su ih za pogon svemirskih brodova. U redu, mnoštvo velikih Basardovih sabirnica na obodnim zidovima bilo bi dovoljno za održavanje Prstenastog sveta u ravnotežnom položaju. Motori bi fuzionisali vodonik iz solarnog vetra. Na taj način nikada im ne bi ponestalo goriva." "Ništa nismo videli. Pomisli samo kakve bi veličine ti motori morali biti!" Luis se nasmeja. "Šta ti nazivaš ogromnim? I to na Prstenastom svetu? Promakli su nam - i to je sve." Ali teško da mu se mogao dopasti način na koji je Hmii stajao nad njim sa ispruženim kandžama. "I ti to sve tako olako prihvataš? Na Prstenastom svetu možda ima toliko domorodaca da bi se sav poznati svemir mogao višestruko naseliti. Oni su bliži tvojoj vrsti nego mojoj." "Ti si jedan okrutni, nemilosrdni mesožder. I pokušaj da zapamtiš", reče Luis kzinu. "Shvati, dakle: to će me se ticati. Ticaće me se veoma mnogo pošto Poslednji isključi moj draud. Ali neće me i ubiti, jer ću se do tada već pomalo navići. Možeš li smisliti bilo šta što bismo mogli učiniti da im pomognemo? Bilo šta?" Kzin se okrenu od njega. "Poslednji, koliko im je vremena preostalo?" "Pokušaću da saznam." Sunce Prstenastog sveta bilo je dosta decentrirano. Luis je nagađao da se moglo nalaziti sedamdesetak miliona milja od bliže strane, što bi značilo da ga je od udaljenije delilo stotinu dvadeset miliona milja. Bliža strana mora da primi gotovo tri puta više sunčeve svetlosti nego udaljenija, a ustrojstvo se okretalo za sedam i po tridesetčasovnih dana. Zatim, tu je bila klima. Biljke koje ne budu mogle da podnesu promene izumreće. I životinje. I ljudi. Poslednji je završio rad sa teleskopom. Sada se bavio računarom van domašaja pogleda, iza stamenog zelenog zida. Luis se pitao šta je još skrivao taj odvojeni deo broda. Lutkar konačno dokaska. "Kroz godinu dana i pet meseci Prstenasti svet će okrznuti svoje sunce. Mislim da će se tada dezintegrisati. S obzirom na rotacionu brzinu, svi delovi će se razleteti po međuzvezdanom prostoru." "Senkoviti kvadrati", promrmlja Luis. "Šta? Da, prethodno će doći do sudara sa senkovitim kvadratima. Ipak, pred nama je bar čitava godina. To je dosta vremena", dodade Poslednji živahno. "Uopšte nećemo dotaći površinu Prstenastog sveta. Vaša ekspedicija ispitala je izbočinu svemirske luke sa udaljenosti od nekoliko desetina hiljada milja i meteorska odbrana Prstenastog sveta nije vas gađala. Verujem da je svemirska luka bila napuštena. Možemo se bezbedno spustiti." Hmii upita: "Šta očekuješ da ćeš pronaći?" "Iznenađuje me što se nisi dosetio." Poslednji se okrenu ka svojoj kontrolnoj ploči. "Luise, imao si dovoljno vremena." "Čekaj..." Napon u njegovom umu splasnu.

5. SIMPTOMI POVLAČENJA Luis je kroz zid posmatrao kako lutkar obrađuje njegov draud. Toliko je razmišljao o smrti da mu se um gotovo pomutio; o smrti kao njegovom veoma ličnom iskustvu; o smrti koja bi snašla tuđince što su nadzirali struju u njegovom mozgu. Pljosnate glave su lebdele, pomerale se i njušile malo, crno kućište kao da probaju neko sumnjivo jelo. Dugački jezici i osetljive usne radili su predano unutar kućišta. Za nekoliko minuta lutkar je podesio merač vremena na tridesetočasovni dan i smanjio jačinu struje na pola. Sledećeg dana iskusio je čisto zadovoljstvo, nepropušteno kroz filter ljudskog razuma, i ništa ga se nije ticalo, sem... Luis se upirao da odredi vlastita osećanja. Kada je struja te večeri rano prestala da dotiče, njega je pritisnula potištenost poput teškog šafranovog mirisa. Hmii se uskoro zaustavio iznad Luisa Vua, izvukao draud iz njegove lobanje i postavio ga na prenosni disk kako bi ga odaslao na upravljačku palubu, radi ponovnog podešavanja. Opet. Luis vrisnu i skoči. Trenutak potom, uzvera se uz kzinova široka leđa, držeći se za krzno, i pokuša da mu iščupa uši. Kzin se naglo okrenu i Luis se nađe priklješten jednom ogromnom rukom, koja ga hitnu preko sobe. Svom silinom tresnuo je o zid. Napola ošamućen, dok mu je krv curila niz povređenu ruku, Luis se okrete da dočeka novi napad. Okrenuo se na vreme da vidi Hmiija kako skače na prenosni disk, upravo u trenutku kada je Poslednji posegao za kontrolama. Hmii čučnu na crni disk; izgledao je istovremeno opasno i budalasto. "Ovi diskovi nisu u stanju da podnesu toliki teret", reče Poslednji. "Misliš li da sam idiot koji će dozvoliti da se jedan kzin pojavi ovde, na upravljačkoj palubi?" "A koliko je pameti potrebno da se uspuže uz list?" zareža kzin. On dobaci Luisu draud i odgega se prema svom vodenom krevetu. Odvraćanje pažnje. Hmii je istrgnuo dugmad iz Luisove lobanje neposredno pošto se ovaj isključio, samo zato da bi kod Luisa Vua izazvao besomučnu jarost i tako skrenuo lutkarevu pažnju. "Kada sledeći put budem prepravljao tvoj draud, učiniću to neposredno pre uključivanja", reče Poslednji. "Usrećuje li te to?" "Znaš ti tanj dobro šta me usrećuje!" Luis je čvrsto držao draud. Bio je, razume se, isključen - isključen dok ga merač vremena ponovo ne oživi. "Ti si gotovo podjednako dugovečan kao i mi. Ovo je samo privremeno." Poslednji stade da mu se ulaguje. "Ni u snu nisi pomislio da ćeš biti toliko bogat! Svemirska letelica Prstenastog sveta koristila je metod jeftinih, obimnih transmutacija, isti onaj koji mora da je upotrebljen i pri izradi samog Prstenastog sveta!" Luis zbunjeno podiže pogled. "Bilo bi dobro kada bismo znali masu i veličinu te mašine", nastavi lutkar. "Svemirske letelice sa Prstenastog sveta su goleme naprave. Ali nema potrebe da ih prevozimo. Jedan hologram koji će napraviti radar za dubinsko snimanje, kao i hologrami mehanizma pri radu biće dovoljni da ubede moje sunarodnike. A onda ćemo jednostavno poslati po tu letelicu jedan brod Opštih Proizvoda broj četiri." Tuđinac svakako nije mogao da očekuje da mu čovek duboko pogođen naglim prekidom struje odgovori na svaku sitnu opasku. Razume se da nije. Ali ispod veđa Luis je posmatrao Hmiija da bi video kako će ovaj izići s tim na kraj. Kzin je bio divan. Na trenutak se sledio. A onda upita: "Kako je došlo do toga da si izgubio svoje povlastice?"

"Priča je prilično složena." "Ušli smo u sistem Prstenastog sveta na jedanaest milijardi milja iznad orbitne ravni i pri brzini od pedeset dve hiljade milja u sekundi koju treba postepeno da smanjujemo. Prošao je tek jedan dan. Imamo vremena." "Tačno, a ne čekaju nas nikakvi naročiti poslovi. Kao prvo, treba da znate da Konzervativna stranka i stranka Eksperimentalista već odavno postoje kod nas. Obično vladaju konzervativci. Ali kada je naš svet snašla nevolja zbog toplotnog zagađenja izazvanog prevelikim korišćenjem industrijske moći, Eksperimentalisti su prebacili naš svet u kometski oreol. Jedan režim Eksperimentalista najpre je preobrazio, a potom i zasejao dva poljoprivredna sveta. Jedan kasniji režim dovukao je još dva sveta sa mesta gde su nastali kao pratioci udaljenih, ledenih džinova..." Hmii je dobio dovoljno vremena da povrati pribranost i razmisli šta sledeće da kaže. Odlično! Možda je kzin zasluživao položaj koji je nekad imao: Govornik-Životinjama, mlađi ambasador kod ljudske rase. "...učinili smo ono što je bilo neophodno, a potom bili svrgnuti. Ali takva su pravila igre. Eksperimentalisti su došli na vlast kada su naše sonde otkrile carstvo Kzina. Verujem da vam je Nesus ispričao kako smo se poneli." "Pomogli ste čovečanstvu." Hmii je bio čudno miran. Luis bi pre očekivao da će razdirati zidove. "U četiri rata sa ljudima izginula su četiri pokolenja naših najboljih ratnika, a posledica toga bila je da je znatno porastao broj popustljivih među nama." "Nadali smo se da ćete razviti sposobnost da prijateljski opštite sa ostalim vrstama. Moja stranka je, sa svoje strane, osnovala veliko trgovačko carstvo u ovoj oblasti. Ipak, uprkos svim svojim uspesima gubili smo vlast. A onda se ustanovilo da je eksplodiralo jezgro naše galaksije. Udarni talas trebalo je da stigne do nas za dvadeset hiljada godina. Naša stranka ostala je na vlasti kako bi pripremila seobu Flote svetova." "Kakva sreća za vas. Ipak su vas na kraju svrgnuli." "Da." "Zašto?" Lutkar izvesno vreme ne reče ništa. A onda nastavi: "Neke od mojih odluka nisu bile omiljene. Umešao sam se u sudbinu i ljudi i kzina. Vi ste na neki način saznali našu tajnu - da smo prekršili zemaljske Zakone razmnožavanja, pokušavajući da odgajimo naročito srećne pojedince kod ljudi, kao i da smo uticali na tok vašeg Prvog rata sa ljudima, da bismo stvorili razumne kzine. Moj prethodnik osnovao je Opšte Proizvode, međuzvezdano trgovačko carstvo. Rečeno je, pri tom, da je on od ludosti napravio vrlinu, jer samo ludi među nama u stanju su da rizikuju živote u svemiru. I mene su, kada sam pripremao vašu ekspediciju za istraživanje Prstenastog sveta, nazvali ludakom, zato što rizikujem susret sa jednom tako razvijenom tehnologijom. Ali pred opasnošću ne treba zavlačiti glavu u pesak!" "I tako su te svrgnuli." "Moglo bi se reći da je to bio... prikladan izgovor." Poslednji je nemirno koračao: klopklopklop, klopklopklop. "Poznato vam je da sam pristao da se sparim sa Nesusom, ako se vrati sa Prstenastog sveta. Tražio je tu povlasticu. Vratio se i mi smo se sparili. Zatim smo to ponovo učinili, iz ljubavi. Nesus je bio lud, a i Poslednji je često bivao lud i tako... svrgnuli su me." Luis iznenada upita: "Koji je od vas mužjak?" "Čudim se da to niste pitali Nesusa. Ali on vam ne bi rekao, zar ne? Nesus je stidljiv kada su u pitanju određene teme. Imamo dve vrste mužjaka, Luise. Moja vrsta usađuje spermu u telo ženke, a Nesusova vrsta usađuje jaje u ženku veoma sličnim organom."

"Imate, dakle, tri roda?" upita Hmii. "Ne, samo dva. Ženke se ne računaju. U stvari, ženke se pare međusobno na drugi način kako bi stvorile nove ženke. One ne pripadaju u potpunosti našoj vrsti, mada žive u simbiozi s nama kroz čitavu našu istoriju." Luis se trže. Lutkari su se parili poput osa: njihov potomak jeo je telo bespomoćnog domaćina. Nesus je odbio da razgovara o seksu i bio je u pravu. Sve to je, zaista, bilo ružno. "Bio sam u pravu", nastavi Poslednji. "Bio sam u pravu što sam poslao misiju na Prstenasti svet i mi ćemo to sada i dokazati. Pet dana unutra i ne više od deset na izbočini svemirske luke i još pet da stignemo do izravnog svemira odakle možemo pobeći hiperpogonom. Uopšte se ne moramo spustiti na Prstenasti svet. Halrloprilalar je rekla Nesusu da su brodovi sa Prstenastog sveta nosili olovo, zbog njegove gustoće, i pretvarali ga u vazduh i vodu za vreme putovanja. Konzervativna vlada ne bi mogla da se nosi sa razgranjavanjem jedne takve tehnologije. Zato će morati da me vrate na moj položaj." Osećanje potištenosti zbog naglog ukidanja struje nije dopuštalo Luisu da se nasmeje. Pa ipak, sve je to bilo veoma smešno i još smešnije jer je od samog početka to bila njegova vlastita greška. Sledećeg jutra tuđinci su struju u draudu ponovo sveli na polovinu i posle toga ga ostavili potpuno samog. Ne bi trebalo da oseća toliku razliku. Još je bio zadovoljan pod naponom. Ali godinama je patio od potištenosti kada bi se merač vremena zaustavio, zato što je znao šta će osetiti kada se struja vrati. Potištenost koju je sada osećao bila je teža, a nedostajala mu je i pređašnja sigurnost. Tuđinci su mogli preseći struju u svako doba... ali čak i da to ne učine, moraće da je se odrekne. O čemu su tuđinci razgovarali protekla četiri dana nije imao pojma. Pokušao je da se potpuno usredsredi na ekstazu pod naponom. Nejasno se prisećao da su izvlačili holograme iz računara. Bila su to lica domorodaca sa Prstenastog sveta: malenih stvorova prekrivenih zlatastom kosom (i jednog obrijanog sveštenika); neka golema žičana skulptura u zamku na nebu (okrnjen nos, ćelava glava, tanke usne)? Halrloprilalar (verovatno pripadnik iste rase); Tragač, lutalica koji je uzeo Tilu pod svoju zaštitu (gotovo ljudsko biće, ali sa mišićima kao u nekog Džinksijanca i bez brade). Bilo je tu gradova koje je uništilo vreme i lebdećih zgrada koje su pale kada im je prekinut dovod energije. Bilo je tu holograma koji su prikazivali približavanje Lažova jednom senkovitom kvadratu i grada smeštenog u dimnom oblaku žice pale sa senkovitog kvadrata. Sunce je raslo, pretvarajući se od tačkice u crnu mrlju sa sjajnim obodom unaokolo, čije je blistavilo prigušivao filterski štit Iglinog unutrašnjeg trupa. Plavi oreol oko sunca se širio. Luis se u snovima vraćao na Prstenasti svet. U velikom lebdećem zatvoru visio je naglavačke iz svog sagorelog letcikla, tridesetak metara iznad čvrstog poda posutog kostima ranijih zatočenika. Nesusov glas odzvanjao mu je u ušima, obećavajući spas koji nikada nije stigao. Kada je bio budan bežao je u uobičajene poslove... dok s večeri četvrtog dana nije bolje osmotrio svoju večeru, a onda je prosuo i naručio preko brojčanika hleb sa više vrsta sireva. Bilo mu je potrebno četiri dana da shvati da se nalazi van domašaja ARM-a. Ponovo je mogao da jede sir! Šta bi još moglo biti dobro sem napona? upita se Luis. Sir. Ploče za spavanje. Ljubav (nepraktično). Divlje obojena koža. Sloboda, sigurnost, samopoštovanje. Dobijanje kao suprotnost gubljenju. Do tanja, gotovo sam zaboravio ovako da razmišljam i sve sam izgubio. Slobodu, sigurnost, samopoštovanje. Malo strpljenja i mogu napraviti prvi korak. Šta je još dobro? Rakija sipana u kafu. Filmovi. Pre dvadeset tri godine Govornik-Životinjama doveo je svemirsku letelicu Lažljivo kopile u blizinu ruba Prstenastog sveta. Sada su Hmii i Poslednji razgledali video-zapise o tom događaju. Viđen tako izbliza, Prstenasti svet se preobrazi u prave linije koje su se spajale negde u

beskonačnosti. Iz tačke gde je kockasto išarana, plava, unutrašnja površina ponirala u susret gornjem i donjem rubu obodnog zida izgledalo je da prstenovi sistema za usporavanje svemirske letelice lete pravo u kameru, stalno iznova, zahvatajući čitav spektar od infracrvenog, preko vidljivog i ultraljubičastog dela, sve do slika iz dubokog radarskog područja. Ili su promicali usporeno, ogromni elektromagneti, svi istovetni. Ali Luis Vu je punih osam časova gledao fantastični ep Prevrtljiva zemlja, ne prestajući pri tom da pije. Rakija u kafi, zatim rakija sa sodom, pa čista rakija. Gledao je film, nije čulno učestvovao: igrali su živi glumci od kojih su samo dvoje posedovali ljudska čula. Bio je dvostruko izdvojen iz stvarnosti. U jednom trenutku pokušao je da uvuče Hmiija u razgovor o načinu na koji Saberagen koristi nemoguće vizuelne efekte. Ostalo mu je još dovoljno razuma da smesta odustane. Nije valjalo razgovarati sa Hmiijem u pijanom stanju. Lutkari imaju skrivene uši, skrivene uši... Prstenasti svet postade veći. Dva dana prikazivao se kao tanano izgraviran plavi prsten, uzak, krhkog izgleda, decentriran u odnosu na svoje sunce, rastući uporedo sa crnim sunčevim krugom. Zatim se pojaviše krupnije pojedinosti. Unutrašnji prsten crnih pravougaonika, senkovitih kvadrata. Obodni zid, jedva hiljadu milja visok, ali koji je i dalje rastao, zaklanjajući od njihovih pogleda unutrašnju površinu Prstenastog sveta. Do večeri petog dana Topla igla istrage izgubila je dosta na brzini, a obodni zid predstavljao je sada veliki crni bedem preko zvezda. Luis nije bio pod naponom. Danas je primorao sebe da ga preskoči; a tada mu je Poslednji rekao da mu neće poslati nimalo struje dok se bezbedno ne spuste. Luis je samo slegao ramenima. Uskoro, sada... "Sunce se rasplamsava", reče Poslednji. Luis podiže pogled. Meteorski štit zaklonio je sunce. Video je samo solarnu koronu, krug svetlosti kojim je bio optočen crni disk. "Daj nam sliku", zatraži on. Zatamnjeno i rašireno u pravougaonom 'prozoru', sunce postade jedan ogroman, išarani disk. Ovo sunce bilo je neznatno manje i hladnije od Sola. Na njemu nije bilo sunčevih pega, mrlja, ničeg sem jednog jarkog mesta u središtu. "Položaj nam nije dobar", reče Poslednji. "Baklju vidimo odozgo." "Možda je sunce nedavno postalo nestabilno", odvrati Hmii. "To bi moglo objasniti zbog čega je Prstenasti svet decentriran." "Možda. Video-zapisi sa Lažljivog kopileta pokazuju, doduše, baklju i prilikom vašeg približavanja Prstenastom svetu, ali tokom većeg dela te godine sunce je mirovalo." Glave Poslednjeg lebdele su iznad njegove ploče sa instrumentima. "Čudno. Magnetska ustrojstva..." Crni disk skliznu iza crne ivice obodnog zida. "Magnetska ustrojstva te zvezde krajnje su neobična", nastavi Poslednji. "Vratimo se da još jednom pogledamo", ponovo zatraži Luis. "Naša misija ne predviđa prikupljanje nasumičnih podataka." "Znači, bez znatiželje?" "Bez znatiželje." Deset hiljada milja ispod njih crni zid izgledao je prav kao linija povučena lenjirom. Tama i brzina zamaglili su sve pojedinosti. Poslednji je imao teleskopski ekran podešen za infracrvenu svetlost, ali ni to nije mnogo pomoglo... ili možda jeste? Duž dna obodnog zida primećivale su se senke, trouglovi hladnoće trideset do četrdeset milja visoki, kao da je nešto s unutrašnje strane zida visokog hiljadu milja odbijalo sunčevu svetlost. A onda primetiše jednu tamniju, hladniju liniju duž

dna, koja se kretala sleva nadesno. "Da li pristajemo ili samo lebdimo?" upita Hmii učtivo. "Lebdimo, da bismo procenili situaciju." "Blago pripada tebi. Možeš i bez njega, ako ti se prohte." Poslednji je bio uznemiren. Nogama je čvrsto stezao pilotsku klupu. Mišići na leđima su mu se grčili. Hmii je, međutim, bio opušten; izgledao je zadovoljan sobom. "Nesus je imao jednog kzina za pilota", reče on. "Bilo je trenutaka kada je potpuno mogao da se prepusti strahu. Ti se ne usuđuješ. Može li Igla automatski da se spusti dok se ti kriješ u stazisu?" "A šta ako iskrsne nešto nepredviđeno? Ne. Nisam sa tim računao." "Moraš nas sam spustiti. Učini to, Poslednji." Igla se okrenu pramcem naniže i ubrza. Bila su im potrebna gotovo dva časa da dostignu brzinu Prstenastog sveta od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi. Do tada, na stotine hiljada milja tamne linije promaklo je pokraj njih. Poslednji stade da ih spušta - lagano, tako lagano da se Luis upita neće li odustati. Posmatrao ga je krajnje strpljivo. Nije bio pod naponom; činio je to vlastitom voljom. Ništa drugo nije moglo biti toliko važno. Ali odakle je Hmii crpeo svoje strpljenje? Da li je možda osećao kako se u njemu budi novostečena mladost? Ljudsko biće koje se približava svom prvom stoleću moglo bi se osećati kao da je pred njim svekoliko vreme ovog sveta, dovoljno za ispunjenje svih zamisli. Da li bi se i kzin ponašao na taj način? Ili... Hmii je bio školovan diplomata. Možda je bio u stanju da prikrije svoja osećanja. Igla je održavala ravnotežu na trupnim potisnicima. Snaga potisnika od nula zarez devet stotina devedeset dve gravitacije uputila je brod na putanju koja je pratila zakrivljenost Prstenastog sveta; prepušten sam sebi, brod bi se odbacio prema međuzvezdanom prostoru. Luis je posmatrao lutkareve glave kako se bacakaju i njišu da bi proverile brojčanike, brojila i ekrane oko njega. Luis nije bio u stanju da ih očitava. Tamna linija pretvorila se u niz prstenova postavljenih na primetnom rastojanju; svaki prsten imao je u prečniku stotinu milja; sve vreme su promicali kraj njih. Za vreme prve ekspedicije jedan stari video-zapis pokazao im je kako su se brodovi nekad postavljali pedeset milja od obodnog zida i čekali da ih prstenovi pokupe i ubrzaju od slobodnog pada do rotacione brzine Prstenastog sveta, a zatim da ih istovare na suprotnom kraju, na izbočini svemirske luke. Sleva i zdesna crni zid spajao se negde u nevidljivoj tački. Sada je bio blizu, tek nekoliko hiljada milja udaljen. Poslednji je nagnuo Iglu da plovi duž linearnog akceleratora. Stotine hiljada milja prstenova... Ali stanovnicima Prstenastog sveta nedostajali su gravitacioni generatori. Njihovi brodovi i posada ne bi izdržali velika ubrzanja. "Prstenovi su neaktivni. Čak ne nalazim ni senzore za prispele brodove." Jedna od lutkarevih glava okrenula se za trenutak da im to kaže, a zatim se brzo vrati na posao. Evo i izbočine svemirske luke. Imala je sedamdeset milja u prečniku. Bilo je tu visokih dizalica, divnih zakrivljenih oblika, okruglih zgrada i niskih, širokih teretnih kamiona. Bilo je i brodova: četiri cilindra sa zaravnjenim nosevima od kojih su tri bila oštećena; vijci na trupovima bili su im slomljeni. "Nadam se da imaš svetla", reče Hmii. "Još ne želim da budem primećen." "Da li uočavaš bilo kakav znak nečijeg prisustva? Zar ćeš nas spustiti bez svetala?" "Oba puta ne", odvrati Poslednji. Reflektor na pramcu Igle najednom blesnu snažnom svetlošću:

pomoćno oružje, razume se. Brodovi su bili ogromni. Jedna otvorena vazdušna komora predstavljala je tek puku crnu česticu. Hiljade prozora svetlucalo je na cilindrima nalik na zrnca kristalnog šećera posutog po kolaču. Činilo se, ipak, da je jedan brod netaknut. Drugi su bili na silu otvoreni i u različitoj meri opustošeni, a njihova utroba izložena bezvazdušnom prostoru i radoznalim tuđinskim očima. "Ništa nas ne napada, ništa nas ne upozorava", primeti lutkar. "Temperatura zgrada i postrojenja ista je kao i temperatura same izbočine i brodova, sto sedamdeset četiri stepena; apsolutna. Ovo mesto je već dugo napušteno." Dva masivna toroida, bakarne boje, obuhvatala su srednji deo netaknutog broda. Mora da je na njih otpadala trećina mase samog broda ili čak i više. Luis pokaza na njih. "Generatori sabirnica, možda. Nekada sam proučavao istoriju svemirskih letova. Basardov usisni mlaznik stvara elektromagnetsko polje kako bi prikupio međuzvezdani vodonik i sproveo ga u zonu sabijanja radi fuzije. Beskonačna zaliha goriva. Ali potreban je i rezervoar na brodu i raketni motor za veoma sporo kretanje prilikom sabiranja. Eno tamo." Rezervoari su se videli u dva opljačkana broda. A na sva tri opljačkana broda nedostajali su masivni toroidi. To je zbunilo Luisa. Međutim, Basardove sabirnice obično su koristile magnetne jednopole, koji su mogli da se koriste i u druge svrhe. Poslednjeg je mučilo nešto drugo. "Rezervoari za olovo? Ali zašto jednostavno ne bi njime obložili brod kako bi poslužio kao zaštitni omotač pre no što se transmutira u gorivo?" Luis je ćutao. Nije bilo nikakvog olova. "Raspoloživost", reče Hmii. "Možda su morali da se bore. Olovo može da se otopi sa trupa i brod na taj način ostaje bez goriva. Spusti nas, Poslednji, i potražićemo odgovore u neoštećenom brodu." Igla je lebdela. "Lako je strugnuti", nagovesti Hmii. "Otpusti nas sa ispusta i isključi potisnike. Pašćemo u slobodni svemir, uključićeš hiperpogon i požuriti u sigurnost." Igla se smesti na ispust svemirske luke. "Zauzmi mesto na prenosnom disku", reče Poslednji. Hmii postupi kako mu je naloženo. On se... nije samo zadovoljno smejuljio već je i preo od zadovoljstva dok je nestajao. Luis stupi za njim na disk i nađe se na nekom sasvim drugom mestu.

6. "EVO MOG PLANA..." Prostorija je izgledala poznata. Nikada, doduše, nije video nijednu u dlaku istuu ovoj, ali nalikovala je na upravljačku platformu u bilo kom malom međuplanetarnom svemirskom brodu. Uvek bi vam bili potrebni kabinska gravitacija, brodski kompjuter, kontrole potisnika, visinski mlaznici, detektor mase. Tri kontrolna sedišta bila su fotelje s pokretnim naslonom, opremljene bezbedonosnim mrežama, kontrolnim uređajima na doručju, cevima za odvod mokraće, kao i prorezima za hranu i piće. Jedno sedište bilo je znatno veće od ostala dva i to je bila jedina razlika među njima. Luis je osetio da bi vezanih očiju mogao da spusti lender. Iznad polukruga ekrana i brojčanika stajao je širok pojas zakrivljenih prozora. Kroz te prozore Luis je stao da posmatra kako se jedan deo trupa Igle njiše, udaljujući se naviše. Henger je stajao otvoren i izložen svemiru. Hmii baci pogled na velike ručice i prekidače koji su stajali pred njegovim sedištem. "Imamo oružje", reče on blago. Jedan ekran zasvetle i na njemu se pojavi jedna lutkareva glava, skraćena zbog perspektive, koja reče: "Siđite stepenicama do opreme za vakuum." Stepenice lendera bile su široke i niske, načinjene za način koračanja kzina. Ispod se nalazilo jedno znatno veće područje, prostor za život, sa vodenim krevetom, pločama za spavanje i kuhinjom koja je predstavljala duplikat one iz njihove ćelije. Postojao je jedan autodok dovoljno veliki za kzina, sa složenom kontrolnom konzolom. Luis je svojevremeno bio eksperimentalni brodski lekar. Možda je Poslednji to znao. Hmii je pronašao opremu za vakuum iza jednih u nizu vrata vazdušnih komora. Ušao je u nešto što je nalikovalo na sklop providnih balona. Sav je treptao od nestrpljenja. "Luise! Oblači se!" Luis navuče fleksibilni, jednodelni skafander, koji je sasvim prianjao uz telo, zatim stavi na glavu šlem sličan zdelastom akvarijumu, a na leđa ranac. Posredi je bila standardna oprema; skafander će propuštati znoj, omogućujući telu da bude vlastiti sistem za rashlađivanje. Preko skafandra Luis navuče jedan labavi omotač opervažen srebrom. Napolju će biti prilično hladno. Vazdušna komora bila je predviđena za troje. Dobro: Luis je mogao da zamisli trenutke kada mu se neće dopasti da čeka napolju dok se vazdušna komora prečišćava za nekog drugog. Ako Poslednji i nije očekivao neprilike, ipak je bio pripravan na njih. Kada je vakuum zamenio vazduh, Luisova pluća se raširiše. On zateže 'pojas', široku elastičnu traku oko pasa koja je trebalo da mu pomogne pri izdisanju. Hmii iziđe iz lendera, pa iz Igle, zakoračivši u noć. Luis uze jednu kutiju sa alatom i krenu za njim laganim hodom. Osećanje slobode bilo je opojno, opasno. Luis se priseti da je u komunikacionu vezu skafandra bio uključen i Poslednji. Neke stvari je trebalo reći, i to uskoro, ali tako da ih lutkar ne čuje. Razmere su ovde bile pogrešne. Napola demontirani brodovi delovali su preveliko. Obzorje je bilo suviše blizu i suviše oštro. Beskrajni crni zid presecao je napola blistavi, polupoznati zvezdani predeo. Viđena kroz vakuum, obličja dalekih objekata ostajala su oštra i jasna sve do razdaljine od mnogo stotina hiljada milja. Najbliži brod Prstenastog sveta, onaj nedirnuti, kao da je bio udaljen pola milje. Ali biće da je do njega bilo i više od milje. Prilikom prošlog putovanja neprekidno je pogrešno procenjivao razmere stvari, a taj nedostatak nisu ispravile ni minule dvadeset tri godine. Sav zadihan stigao je podno ogromnog broda, ustanovivši tu da se u jednoj stajnoj nozi nalazi ugrađen lift. Stara mašinerija nije dejstvovala, razume se. On stade da se s naporom uspinje.

Hmii je pokušavao da stavi u dejstvo kontrolne uređaje jedne velike vazdušne komore. Kada mu se Luis pridružio, on izvadi iz kutije koju je ovaj nosio jedan hvatač. "Bolje da još nasilno ne probijamo vrata", reče on. "Uključena je struja." On skinu jedan poklopac i stade da barata nešto unutra. Spoljna vrata se zatvoriše. Trenutak potom unutrašnja vrata se otvoriše ka vakuumu i tmini. Hmii uključi svoj laserski reflektor. Luisa načas obuze strah. U brod je verovatno moglo stati dovoljno ljudi da se nastani kakva varoš. Tu se čovek lako mogao izgubiti. "Potrebne su nam pristupne cevi", reče on. "Želeo bih da uspostavim pritisak u brodu. Sa ovim velikim šlemom ne može se ući u pristupnu cev sazdanu prema čovekovim razmerama." Skrenuše u jedan hodnik koji je pratio zakrivljenost trupa. Postojalo je mnoštvo vrata čija je visina tek nešto malo premašila Luisovu glavu. Luis je otvorio nekoliko tih vrata. Bili su to ulazi u male kabine sa ležajevima i rasklopnim stolicama koje su koristili humanoidi njegove visine ili nešto niži. "Rekao bih da su Halrloprilalarini sunarodnici sazdali ove brodove." "To nam je poznato", uzvrati Hmii. "Njeni sunarodnici sazdali su i Prstenasti svet." "Nisu to oni učinili", reče Luis. "Pitam se da li su oni načinili brodove ili su ih samo preuzeli od nekog drugog." U njihovim šlemovima začu se glas Poslednjeg. "Luise? Halrloprilalar ti je kazala da su njeni sunarodnici načinili Prstenasti svet. Zar misliš da je lagala?" "Da." "Zašto?" Lagala je ona i oko drugih stvari. Luis to međutim nije kazao, već samo reče: "Iz stila. Poznato nam je da su oni sagradili gradove. Sva ona lebdeća zdanja, sve su to stvari koje se prave samo da biste pokazali svoje bogatstvo i moć. Sećaš se nebeskog zamka, onog lebdećeg zdanja u kome se nalazila prostorija sa kartama? Nesus je poneo sa sobom trake." "Proučio sam ih", reče lutkar. "Tu je bio i jedan uzdignuti tron, kao i žičana skulptura nečije glave čije su razmere odgovarale kakvoj kući! Ako bi bio kadar da sazdaš Prstenasti svet zar bi mario za jedan tričavi nebeski zamak? Ne verujem. Nikada nisam verovao." "Hmii?" "Moramo prihvatiti Luisov sud kada su u pitanju stvari ljudi", uzvrati kzin. Skrenuše desno u jedan zrakast hodnik. Tu se nalazilo još spavaćih kabina. Luis zastade da jednu podrobnije ispita. Skafander je bio prilično zanimljiv. Stajao je postavljen uz jedan zid poput kakvog lovačkog trofeja: jednodelni, išaran rajsferšlusima, potpuno otvoren. U njega se moglo hitro ući u slučaju da nestane vakuum. Kzin je nestrpljivo čekao dok je Luis zakopčavao skafander, a zatim se odmakao u stranu da vidi šta će biti. Pregibni delovi nabubreše. Kolena, ramena i laktovi naduše se poput kakvih dinja, a šake postaše slične pregršti oraha. Lice se izboči napred. Ispod vizirne ploče postojali su merači za energiju i zalihe vazduha. Kzin zabrunda: "Dakle?" "Ništa, potrebno mi je još dokaza. Hajdemo dalje." "Za šta još dokaza?" "Čini mi se da znam ko je sazdao Prstenasti svet... kao i zašto domoroci toliko liče na ljude. Ali

zašto su podigli nešto što nisu bili u stanju da brane? Stvar nema smisla." "Pa kad već razgovaramo o tome..." "Ne, ne još. Idemo dalje." Kod brodske ose čekalo ih je iznenađenje. Tu se sticalo šest zrakastih hodnika, a jedna cev sa stepenicama vodila je gore i dole. Dijagrami su prekrivali četiri odeljka zida, puni natpisa koji su predstavljali majušne, podrobne piktograme. "Baš zgodno", primeti Luis. "Gotovo kao da su nas imali u vidu." "Jezici se menjaju", reče kzin. "Ovi ljudi kretali su se relativističkim brzinama; pojedine posade mogle su biti rođene u razmaku od čitavog stoleća. Sigurno je bila neophodna ovakva pomoć. I mi smo održavali naše carstvo na sličan način pre Ratova sa ljudima. Luise, ne mogu da pronađem odeljak sa oružjem." "Nije bilo ni oružja kojim bi se čuvao kosmodrom. U najmanju ruku ničeg očiglednog." Luisov prst krenu duž jednog dijagrama. "Kuhinja, bolnica, prostor za boravak - ovde smo u prostoru za boravak. Tri kontrolna sedišta; prilično neštedimično." "Jedan je za Basardov sabirnik i međuzvezdani prostor. Drugi je za fuzioni pogon i manevrisanje u ispunjenom sistemu, kao i za kontrolu oružja, ako ga uopšte ima. Treći je za sistem za održavanje života: ovaj koji pokazuje kako vetar duva kroz jedan hodnik." "Uz transmutaciju", oglasi se Poslednji, "mogli su da koriste potpuni konverzioni pogon." "Oh, ne nužno. Eksplozija tako moćnog zračenja ostavila bi za sobom pravu pustoš u jednom nastanjenom sistemu", reče Luis. "Ha! Evo naših pristupnih cevi koje vode do... sabirnih generatora fuzionog motora, sistema za dovod goriva. Ali najpre idemo do kontrolnih uređaja za održavanje života. Dva nivoa više i u ovom pravcu." Kontrolna prostorija bila je mala: jedna postavljena klupa koja je gledala prema tri zida prekrivena brojčanicima i prekidačima. Dodir na jednu tačku u dovratniku prouzrokovao je da se zidovi obliju žuto-belim sjajem, a istovremeno zasijaše i merni instrumenti. Razume se, bilo ih je nemoguće očitavati. Piktogrami su razdvajali kontrolne uređaje u odeljke koji su upravljali zabavom, okretanjem, vodom, kanalizacionim sistemom, hranom, vazduhom. Luis poče da okreće prekidače. Oni koji su se najčešće nalazili u upotrebi trebalo je da budu veliki i lako dostupni. Zastao je kada je začuo piskutavi zvuk. Kazaljka na meraču pritiska kod njegove brade poče postepeno da se penje. Postojao je nizak pritisak pri četrdeset odsto kiseonika. Vlažnost je takođe bila niska, ali prisutna. Nisu se mogle otkriti nikakve štetne supstance. Hmii je raskopčao skafander i stao da ga skida. Luis podiže šlem, skide ranac i svuče skafander, sve to u iznenađujuće žurnom nizu pokreta. Vazduh je bio suv i pomalo ustajao. Hmii reče: "Mislim da možemo da počnemo sa pristupnom cevi do dovoda za gorivo. Da ja pođem napred?" "Odlično." Luis razabra u vlastitom glasu napetost i nestrpljenje koje je pokušao da potisne. Uz malo sreće, to je moglo promaći Poslednjem. Ubrzo, sada. On krenu za kzinovim narandžastim leđima. Izišli su kroz vrata, krenuli zavojitim hodnikom, pa se uputili ka brodskoj osi i konačno niz merdevine, kada jedna velika krznata šaka uhvati Luisa za nadlakticu i povuče ga u neki bočni hodnik. "Moramo da razgovaramo", zabrunda kzin. "Bilo je krajnje vreme! Ako sad može da nas čuje, onda nam nema druge do da dignemo ruke od svega. Slušaj..." "Poslednji nas neće čuti. Luise, moramo da zaposednemo Toplu iglu istrage. Jesi li razmišljao o

tome?" "Jesam. Neizvodljivo je. Ti si već pokušao, ali i da si uspeo šta bi mogao da učiniš? Ne umeš da upravljaš Iglom. Video si kontrolne uređaje." "Mogu da primoram Poslednjeg da upravlja." Luis odmahnu glavom. "Čak i kada bi uspeo da održavaš nadzor nad njim dve godine, mislim da bi otkazao sistem za održavanje života, koji bi bio preopterećen u nastojanju da nam obojici toliko vremena pruža okrilje. Sve je to deo njegovog plana." "Ti bi se, znači, predao." Luis uzdahnu. "U redu, razmotrimo stvar podrobnije. Mogli bismo Poslednjem da ponudimo uverljivi mito ili da mu uverljivo zapretimo, a možemo i da ga ubijemo ako smatramo da posle možemo sami da upravljamo Iglom." "Tako je." "Ne možemo, međutim, da ga podmitimo nikakvom čudesnom napravom za transmutaciju zato što takva ne postoji." "Pribojavao sam se da će ti se to omaći pred njim." "Nikako nije moglo. Kada bi jednom saznao da mu nismo potrebni, sa nama bi bilo gotovo. A nemamo nikakav drugi mito." Luis za trenutak zastade, a onda nastavi: "Ne možemo dospeti do upravljačke palube. Možda postoje prenosni diskovi kojima bismo mogli tamo stići, skriveni su negde na Igli, ali gde se oni nalaze i kako da navedemo Poslednjeg da ih stavi u dejstvo? Ne možemo ga ni napasti. Projektili ne mogu da probiju trup Opštih Proizvoda. Trup je opremljen bakljastim štitnikom, a verovatno ima još takvih štitnika između naše ćelije i upravljačke palube. Jednom lutkaru ne bi promaklo tako nešto. Ne možemo, dakle, ispaliti laser prema njemu zato što bi se zidovi istog časa pretvorili u ogledalo i odrazili snop natrag, ka nama. Šta nam još preostaje? Sonici? On jednostavno može da isključi mikrofon. Jesam li nešto izostavio?" "Antimateriju. Ali ne moraš me podsećati da je nemamo." "Prema tome, ne možemo da mu pretimo, ne možemo da ga napadnemo, pa čak ne možemo ni da se domognemo upravljačke palube." Kzin zamišljeno zahvati kandžama okovratnik. "Nešto mi je palo na pamet", reče Luis. "Možda se Igla uopšte ne može vratiti u poznati svemir." "Ne shvatam šta imaš na umu." "Znamo previše. Predstavljamo rđav publicitet za lutkare. Sva je prilika da Poslednji nije planirao da nas vrati natrag. A i zašto bi sam tamo pošao? Mesto gde želi da stigne jeste Flota svetova, od koje nas sada deli dvadeset ili trideset svetlosnih godina u suprotnom smeru. Čak i kada bismo umeli da upravljamo Iglom, sistem za održavanje života verovatno ne bi bio dovoljan da stignemo do poznatog svemira." "Da ukrademo onda jedan brod Prstenastog sveta? Ovaj?" Luis odmahnu glavom. "Možemo da ga pregledamo. Čak i ako je u dobrom stanju, verovatno ne bismo umeli da upravljamo njime. Halrloprilalarini sunarodnici imali su posade od po hiljadu članova i ako je suditi prema onome što je rekla, nikada se nisu zapućivali tako daleko... premda inženjeri Prstenastog sveta verovatno jesu." Kzin je stajao neobično nepomičan, kao da se bojao da oslobodi energiju koja se bila nagomilala u njemu. Luis tog časa poče da shvata koliko je Hmii ljut. "Savetuješ li mi to, znači, da se predam? Zar nam nema baš nikakvog uzmaka?" Luis je često razmišljao o tome dok je bio pod naponom. Pokušao je sada da se priseti optimizma koji ga je onda ispunjavao, ali od njega nije ostalo ni traga. "Sada smo ovde. Preduzećemo

istraživanje ispusta svemirske luke. Kada tu ne budemo našli ništa, krenućemo u istraživanje samog Prstenastog sveta. Opremljeni smo za to. Nećemo dopustiti da Poslednji odustane sve dok ne pronađemo rešenje svog problema. Ma šta ono bilo." "Jedino si ti kriv za ovu situaciju." "Znam. Zato ona i jeste toliko smešna." "Pa smej se, onda." "Daj mi moj draud i smejaću se." "Tvoje budalaste spekulacije učinile su nas robovima jednog ludog žderača korenja. Moraš li se uvek praviti pametniji no što jesi?" Luis sede oslonivši se leđima o zid koji se žuto sjajio. "Izgledalo je tako razložno. Tanj, bilo je razložno. Pazi: lutkari su izučavali Prstenasti svet godinama pre no što smo mi stupili na scenu. Oni znaju sve o njegovom okretanju, veličini i masi, koja je nešto malo veća od mase Jupitera. A u celom sistemu nema ničeg drugog. Sve planete, meseci, asteroidi, sve je nestalo. Izgledalo je tako očigledno: inženjeri Prstenastog sveta uzeli su jednu planetu sličnu Jupiteru i od nje sačinili gradivni materijal, a zatim su uzeli i preostali planetni otpad, pa su od svega toga načinili Prstenasti svet. Masa, recimo, Solovog sistema bila bi približno dovoljna." "Bilo je to samo nagađanje." "Obojicu sam vas uverio. Ne zaboravi to. A gasne džinovske planete", nastavi Luis uporno, "poglavito se sastoje od vodonika. Inženjeri Prstenastog sveta morali su da pretvore vodonik u podni materijal Prstenastog sveta - ma šta on predstavljao; a razlikuje se od svega što smo mi ikada napravili. Trebalo je da transmutuju materijal stopom koja bi nadmašila čak i supernovu. Slušaj, Hmii, ja sam video Prstenasti svet. Bio sam pripravan u sve da poverujem." "Baš kao i Nesus." Kzin frknu smetnuvši s uma da je i on sam u to poverovao. "A Nesus je pitao Halrloprilalar o transmutaciji. Ona je smatrala da je naš dvoglavi sadrug ljupko lakoveran. Ispričala mu je priču o zvezdanim brodovima Prstenastog sveta koji su prevozili olovo za transmutaciju u gorivo. Olovo! Zašto ne gvožđe? Gvožđe bi zapremalo više prostora ali bi mu strukturalna snaga bila veća." Luis se nasmeja. "Nije joj to palo na pamet." "Da li si joj ikada kazao da je transmutacija bila tvoja hipoteza?" "Ma šta ti pada na pamet. Umrla bi od smeha. A bilo je prekasno da kažem Nesusu. Nesus je tada već bio u autodoku sa jednom glavom manje." "Urrr." Luis protrlja ramena koja su ga bolela. "Jedan od nas je to trebalo da zna. Kazao sam ti da sam se malo pozabavio matematikom pri povratku. Da li znaš koliko je energije potrebno da se masa Prstenastog sveta ubrza do sedam stotina sedamdeset milja u sekundi?" "Zašto pitaš?" "Mnogo je potrebno. Hiljadama puta više nego što iznosi godišnji energetski odliv ovakvog sunca. Odakle inženjerima Prstenastog sveta tolika energija? Ono što su morali da urade bilo je da razgrade dvanaest Jupitera ili jednu superjovijansku planetu sa dvanaest puta većom masom od Jupiterove. A sve se one poglavito sastoje od vodonika, ne zaboravi. Morali bi da upotrebe jedan deo vodonika za fuziju kojom bi se dobila energija za izvođenje projekta, dok bi se pretežan deo uskladištio u magnetske boce. Pošto su napravili Prstenasti svet od čvrstog materijala, trebalo je da opskrbe gorivom fuzione rakete kako bi celo ustrojstvo počelo da se okreće." "Posle bitke svi su generali pametni." Hmii stade da korača napred-nazad hodnikom, na stražnjim nogama poput čoveka zadubljenog u misli. "I tako, mi smo robovi jednog ludog tuđina koji traga za

magičnom mašinom što nikada nije postojala. Šta se nadaš da će se dogoditi u godini što nam je preostala?" Bilo je teško biti optimista bez napona. "Vršićemo istraživanja. Bilo transmutacije ili ne, mora da postoji nešto vredno na Prstenastom svetu. Možda ćemo to pronaći. Možda ovde već postoji neki brod Ujedinjenih Nacija. Možda ćemo otkriti posadu nekog broda Prstenastog sveta staru hiljadu godina. Možda će Poslednji postati usamljen i dozvoliće da mu se pridružimo na upravljačkoj palubi." Kzin je nemirno koračao šibajući repom napred-nazad. "Mogu li da ti verujem? Poslednji kontroliše dotok struje u tvoj mozak." "Odvići ću se od toga." Kzin frknu. "Finejgelovih mu gnojnih testisa! Hmii, meni je dva i četvrt stoleća. Bio sam sve. Bio sam glavni kuvar. Pomogao sam u izgradnji i održavanju grada-točka iznad Zore. Nastanio sam se na Domu neko vreme i tu živeo kao kolonista. Sada sam strujoman. Ništa ne traje večno. Ne možeš činiti ništa dve stotine godina. Brak, karijera, hobi - sve to traje najviše dvadeset godina, pri čemu se kroz jednu fazu može proći i više puta. Bavio sam se eksperimentalnom medicinom. Napisao sam obimno dokumentarno delo o trinočkoj kulturi koje je dobilo..." "Zavisnost od struje neposredno se odnosi na mozak. To je nešto drugo, Luise." "Da. Da, to je nešto drugo." Luis je osećao potištenost kao zid od crnog želea koji se izvija ka njemu, pritiskajući ga na tle. "Sve je crno ili sve je belo. Napon je uključen ili nije. Nema raznovrsnosti. Sit sam toga. Bio sam sit toga još pre no što je Poslednji preuzeo kontrolu nad mojim dotokom struje." "Ali nisi se odrekao drauda." "Želeo sam da Poslednji poveruje kako ne mogu." "A sad želiš da ja poverujem kako možeš?" "Aha." "Šta ćemo sa Poslednjim? Nikada nisam čuo za nekog lutkara koji se tako neobično ponaša." "Znam. To me je i navelo da se zapitam da li su svi ludi trgovci Nesusovog pola. Da li su... nazovi mužjaci koji nose spermu... preovlađujući." "Ne mora da bude tako. Ona vrsta ludila koja je uputila jednog lutkara na Zemlju zato što nije mogao izići na kraj sa ostalim lutkarima nije ista sa ludilom koje je stvorilo Josipa Staljina. Šta želiš od mene, Hmii? Ne znam kako će postupiti. Ako priznamo da ima iole pameti onda bi trebalo da koristi trgovačke tehnike Opštih Proizvoda. To je jedini način na koji ume da opšti sa nama." Ustajali vazduh delovao je hladno i metalno. U ovom brodu ima premnogo metala, pomisli Luis. Neobično je što Halrloprilalarini sunarodnici nisu koristili savršenije materijale. Pravljenje Basardovih sabirnika nije bio zadatak za primitivne rase. Vazduh je imao neobičan miris, a i žuto-beli sjaj u zidovima, zatamnjivao se i pojačavao u nepravilnim razmacima. Bolje da se što pre vrate u skafandre. Hmii reče: "Tu je lender. On može da posluži kao svemirska letelica." "Šta je za tebe svemirska letelica? Mora da bude kadra za prevaljivanje međuplanetarnih razdaljina. To je neophodno za putovanje oko Prstenastog sveta. Teško, međutim, da njime možemo stići do neke druge zvezde." "Mislio sam da se njime zaletimo u Iglu. Ako nam već nema uzmaka, bar da se osvetimo." "To bi baš bilo zgodno posmatrati: kako se ti zalećeš u trup Opštih Proizvoda." Kzin se nadnese nad njega. "Ne zbijaj šale, Luise. Šta da radim na Prstenastom svetu bez parnjaka,

bez zemlje, bez imena i sa još punom godinom pred sobom?" "Nastojaćemo da iskoristimo to vreme. Da možda smislimo neki izlaz. A u međuvremenu..." Luis ustade, "... zvanično, mi još tragamo za magičnom transmutacionom mašinom. Pretvarajmo se bar da to činimo."

7. ODLUKA Luis se probudio veoma gladan. Okrenuo je brojčanik, poručivši sufle od čedar-sira, irsku kafu, crvene pomorandže i uspeo sve to da potamani. Hmii je spavao u sklupčanom položaju koji ga je najbolje štitio. Izgledao je nekako drugačije. Uredniji - da, uredniji, jer su ožiljci ispod krzna nestali, a novo krzno već je stalo da se pomalja. Bio je začuđujuće izdržljiv. Pretražili su svaki od četiri broda Prstenastog sveta, a zatim su prešli u jedno dugačko, usko zdanje na samom rubu beskonačnosti, za koje se ispostavilo da je upravljačko središte za sisteme ubrzanja svemirskih letelica. Luis se na kraju kretao kao kroz maglu od iscrpljenosti. Znao je da bi trebalo da istraži Iglu kako bi otkrio pojedinosti njenog sklopa, slaba mesta, puteve koji vode na upravljačku palubu. Umesto toga posmatrao je Hmiija s mržnjom. Kzin se nijednom nije zaustavio da se odmori. Odnekud se pojavi Poslednji. Stigao je otpozadi ili iz zeleno obojenog privatnog odeljka. Griva mu je bila očešljana i natapirana, ukrašena kristalima koji su prolazili kroz sve boje spektra dok se kretao. Luisu ovo zagolica znatiželju. Lutkar je bio neuredan dok je sam upravljao Iglom. Da li se sada doterao samo zato da bi elegancijom ostavio utisak na svoje tuđinske zatvorenike? "Luise, želiš li draud?" upita on. Luis ga je, razume se, želeo, ali... "Ne još." "Spavao si jedanaest sati." "Možda se privikavam na vreme Prstenastog sveta. Jesi li nešto uradio?" "Napravio sam laserske spektograme trupova brodova. Uglavnom su posredi legure gvožđa. Izvršio sam dubinsko radarsko osmatranje svakog od četiri broda iz po dva ugla; takođe, premestio sam Iglu dok ste spavali. Postoje još dva ispusta svemirskih luka na po sto dvadeset stepeni oko Prstenastog sveta. Utvrdio sam položaje još jedanaest brodova, prema njihovom sastavu. Sa ove udaljenosti, međutim, nisam mogao da ustanovim pojedinosti." Hmii se probudi, protegnu i pridruži Luisu kod providnog zida. "Što više saznajemo, to više novih pitanja iskrsava", reče on. "Jedan brod je ostavljen nedirnut, tri su očerupana. Zašto?" "Možda je Halrloprilalar mogla to da nam kaže", uzvrati Poslednji. "No, pozabavimo se jedinim bitnim pitanjem u ovom času. Gde je uređaj za transmutaciju?" "Ovde nemamo nikakvih instrumenata. Prebaci nas u lender, Poslednji. Koristićemo ekrane na upravljačkoj palubi." Osam ekrana sjajilo je oko potkovičaste zakrivljenosti ploče sa uređajima na lenderu. Hmii i Luis stadoše da proučavaju utvarne sklopove brodova sa Basardovim sabirnicima, koje su sazdali računari na osnovu dubinskog radarskog osmatranja. "Izgleda mi", reče Luis, "kao da je samo jedna grupa obavila sve pljačke. Trebalo je da se pozabave sa samo tri broda i prvo su uzeli ono što im je bilo najpotrebnije. Nastavili su sa radom sve dok ih nešto nije prekinulo. Možda im je ponestalo vazduha ili nečeg drugog. Četvrti brod prispeo je kasnije. Hmmm... Ali zbog čega četvrta posada nije opljačkala vlastiti brod?" "Sve je to sporedno. Tražimo samo transmuter. Gde li je?" "Nismo mogli da ga razaberemo", uzvrati Hmii. Luis je nastavio da proučava utvarne sklopove četiri broda dobijene dubinskim radarskim osmatranjem. "Budimo metodični. Šta - nije sistem za transmutaciju?" Sledio je svetlećim pokazivačem linije na slici jedinog nedirnutog broda. "Evo, ova dva toroida koji obmotavaju trup jamačno su generatori sabirnog polja. Rezervoari sa gorivom su ovde. Pristupne cevi su ovde, ovde, i ovde..." Kako je na koji deo broda pokazao, tako je Poslednji sa ekrana uklanjao te segmente. "Fuzioni reakcioni motor, čitav ovaj odsečak. Motori stajnih nogu. Ukloni i noge. Visinske mlaznice

su ovde, ovde i ovde; sve se napaja preko ovih cevi, kroz koje protiče plazma iz jednog malog fuzionog generatora, evo ovde. Baterija. Ova stvar sa ralicom, koja viri iz sredine trupa... kako ju je ono Pril nazivala?" "Čiltang broun", frknu Hmii. "Ona nakratko omekšava podni materijal Prstenastog sveta, radi probijanja. Upotrebljavali su je umesto vazdušnih komora." "Tačno." Luis nastavi poletno i sa pritajenom razdraganošću. "Pa, čarobni transmuter verovatno ne bi čuvali u kabinama, ali ... Spavaće prostorije su ovde, kontrolne ovde, ovde i ovde, kuhinja..." "Da nije to?" "Ne, pomislili smo već na to. Posredi je samo automatizovana hemijska laboratorija." "Nastavi." "Vrtno područje je ovde. Organski otpaci služe kao gorivo. Vazdušne komore..." Kada je Luis konačno završio, na ekranu više nije bilo ni traga od broda. Poslednji ga strpljivo vrati nazad. "Da li smo nešto prevideli? Čak i da je transmuter bio skinut i uklonjen, morao bi se videti prostor predviđen za njega." Ovo je postajalo zabavno. "Hej, ako su zaista držali gorivo spolja... olovo, obavijeno oko trupa... onda ovo zapravo nije rezervoar vodonika na brodu, je li tako? Možda su čuvali magični transmuter tu unutra. Bila mu je potrebna dobra obloga ili dobra izolacija... odnosno hlađenje tečnim vodonikom." Hmii postavi pitanje pre no što je to Poslednjem pošlo za rukom: "Kako bi ga uklonili?" "Možda uz pomoć čiltang brouna sa nekog drugog broda. Da li su svi rezervoari za gorivo bili prazni?" On se zagleda u obrise drugih brodova. "Tako je. Dobro, na kraju ćemo pronaći transmutere na Prstenastom svetu... Ali oni neće raditi. Pošast je i njih zahvatila." "Halrloprilalarina priča o bakteriji koja jede superprovodnike nalazi se u našim zapisima", reče Poslednji. "Pa, ona baš nije mogla mnogo da nam kaže", reče Luis. "Njen brod otišao je na dugo krstarenje. Kada se vratio, civilizacije Prstenastog sveta više nije bilo. Stalo je sve što je koristilo superprovodnike." Zapitao se koliko je mogao da veruje u Prilinu priču o Padu gradova. Ali nešto je zaista uništilo vladajuću civilizaciju Prstenastog sveta. "Superprovodnu žicu i predivo naći ćete u spremištu na lenderu. To nije isti superprovodnik kao onaj koji se koristio na Prstenastom svetu. Bakterije ga neće dirati. Mislio sam da će nam možda biti potreban za razmenu." Luisovo lice ostalo je neodgonetljivo, iako je Poslednji upravo izjavio nešto što ga je zbunilo. Kako su lutkari mogli toliko znati o mutantnoj pošasti koja je uništila mašine Prstenastog sveta? Najednom, Luis više uopšte nije sumnjao u postojanje bakterija. Hmii, međutim, nije shvatio stvar. "Želimo da saznamo šta su lopovi koristili kao prevozno sredstvo. Ali je transportni sistem na obodnom zidu otkazao, onda se naši transmuteri možda nalaze tik sa druge strane obodnog zida, ostavljeni tamo jer su prestali da rade." Luis klimnu. "Ako to nije slučaj, pred nama će se naći povelika oblast koju valja istražiti. Mislim da bi trebalo da potražimo središte za popravke." "Luise?" "Mora negde da postoji središte za kontrolu i održavanje. Prstenasti svet ne bi mogao večno da radi bez ikakve pomoći. Neophodna je meteorska odbrana, popravka oštećenja koja nanesu meteori, visinski mlaznici... ekologija može da pošašavi - sve to treba nadgledavati. Razume se, središte za popravke može se nalaziti bilo gde. Ali moralo bi biti veliko. Njegovo pronalaženje ne bi, stoga, trebalo da nam zada mnogo muka. Verovatno ćemo se uveriti da je napušteno; jer, da je postojao iko ko je o svemu morao voditi računa, taj zacelo ne bi dozvolio da se Prstenasti svet decentrira."

"Razmišljao si o tome", primeti Poslednji. "Kada smo prvi put došli ovamo, nismo najmudrije postupali. Došli smo da istražujemo, sećaš li se? Nekakvo lasersko oružje skinulo nas je sa neba i mi smo ostatak vremena proveli trudeći se samo da spasemo golu kožu. Pokrili smo možda tek petinu širine Prstenastog sveta, i gotovo ništa nismo doznali. Trebalo je da tragamo za središtem za popravke. Tamo se verovatno nalaze prava čudesa." "Nisam očekivao toliko prilježnosti kod jednog strujomana." "Krenućemo oprezno." Oprezno prema ljudskim merilima, reče Luis u sebi; ne i prema lutkarskim. "Hmii je u pravu: mašine su mogle biti odbačene čim se prošlo kroz obodni zid, pošto su ih napale bakterije." "Ne bi trebalo da pokušavamo da prođemo lenderom kroz obodni zid", uzvrati Hmii. "Nemam poverenja u te tuđinske mašine stare hiljade godina. Moramo preći preko njega." "A kako ćeš izbeći meteorsku zaštitu?" upita Poslednji. "Moramo pokušati da je nadmudrimo. Luise, da li još veruješ da je ono što nas je zasulo vatrom bilo puko automatsko oružje za odbranu od meteora?" "Nekad sam tako mislio. Sve se tako brzo dogodilo." Padali smo ka suncu, svi pomalo razdražljivi, zaplašeni stvarnošću Prstenastog sveta. Svi osim Tile, razume se. Potom, trenutni blesak ljubičasto-belog; a onda se Lažov našao optočen blistavim ljubičastim gasom. Tila je pogledala kroz trup. "Krilo je nestalo", kazala je. "Vatre nije bilo sve dok se nismo našli na putanji sudara sa površinom Prstenastog sveta. Mora biti da oružje deluje automatski. Kazao sam vam zbog čega smatram da u središtu za popravke nema nikoga." "Dakle, nema nikoga ko bi namerno pucao na nas. Dobro, Luise. Automatsko oružje ne bi bilo podešeno da puca na obodni transportni sistem, zar ne?" "Hmii, mi ne znamo ko je sagradio obodni transportni sistem. Možda to nisu bili inženjeri Prstenastog sveta; možda ga je kasnije pridodao Prilin narod..." "I jeste", reče Poslednji. Članovi lutkareve posade okrenuše se ka njegovom liku na ekranu. "Zar vam nisam rekao da sam izvesno vreme proveo za teleskopom? Saznao sam da je obodni transportni sistem samo delimično završen. Proteže se duž četrdeset procenata ovog obodnog zida i ne obuhvata deo na kome se sada nalazimo. Na levoj strani obodnog zida završeno je samo petnaest odsto sistema. Inženjeri Prstenastog sveta ne bi ostavili tako neznatan podsistem napola izgrađen, zar ne? Za njihovo prebacivanje možda je služila ona ista svemirska letelica kojom su nadgledali izgradnju." "Prilin narod došao je kasnije", reče Luis. "Možda mnogo kasnije. Možda je obodni transportni sistem postao suviše skup. Možda nikada nisu stvarno pokorili čitav Prstenasti svet... Ali zbog čega su onda gradili svemirske brodove? Oh, tanja mu, možda nikada nećemo saznati. Kuda nas sve ovo vodi?" "Vodi nas ka zaključku da je neophodno da nekako izigramo meteorsku odbranu", reče Hmii. "Tako je. Bio si u pravu. Ako je meteorska zaštita trebalo da puca na obodni zid, niko tamo ništa ne bi gradio." Luis se premišljao još nekoliko trenutaka. Bilo je pukotina u njegovim pretpostavkama... ali alternativa je bila da prođu kroz zid pomoću jednog drevnog čiltang brouna nepoznate pouzdanosti. "U redu. Letimo iznad obodnog zida." "Predlažeš da se izložimo silnom riziku", reče lutkar. "Pripremio sam se što sam bolje mogao, ali bio sam primoran da koristim ljudsku tehnologiju. Pretpostavimo da lender otkaže? Oklevam da stavim na kocku bilo šta od onoga čime raspolažem. Postoji mogućnost da se nasukate. A Prstenasti

svet osuđen je na propast." "Nisam to zaboravio", reče Luis. "Kao prvo, moramo pretražiti sve ispuste svemirskih luka. Ima još jedanaest brodova na ovom zidu i ne znam koliko još na levoj strani oboda..." I protekle bi nedelje pre no što bi se Poslednji uverio da na tim brodovima nema nikakvog sistema za transmutaciju. Oh, pa... "Trebalo bi da krenemo", reče Hmii. "Tajna nam je možda nadohvat ruke!" "Imamo goriva i zaliha. Možemo dopustiti sebi da čekamo." Hmii ispruži ruku i podesi kontrole. Mora da je do u tančine isplanirao te kretnje; jamačno je podrobno proučio lender dok je Luis bio ophrvan umorom. Mala, kupasta letelica podiže se jednu stopu od poda, okrenu se za devedeset stepeni i mlaz fuzionog motora ispuni pristajnu komoru belim plamenom. "Ponašate se budalasto", prekori ih vodenasti kontraalt Poslednjeg. "Mogu vam isključiti pogon." Prizemljivač glatko skliznu kroz zakrivljeni pristajni otvor i stade da se diže silovitim ubrzanjem od četiri gravitacije. Kada Poslednji bude prestao da govori, pad će im već doći glave. Luis stade da preklinje sebe što nije ovo predvideo. Hmiijova krv ključala je mladalačkim poletom. Polovina kzina nikada ne odraste - već umire u borbama... A Luis Vu, suviše zaokupljen sobom i svojom potištenošću zbog lišavanja uživanja u struji, dozvolio je da mu promakne ta okolnost... "Da li si možda odlučio da sam kreneš u istraživanje, Poslednji?" upita on hladno. Lutkareve glave neodlučno su podrhtavale iznad kontrolne ploče. "Nisi? Onda ćemo to mi uraditi na naš način. Veoma ti hvala." Luis se okrenu prema Hmiiju i reče: "Pokušaj da se spustiš na obodni zid." Istog časa opazio je kzinovo čudno, ukrućeno držanje, prazan pogled i izvučene kandže. Bes? Da li bi kzin stvarno pokušao da probode Toplu iglu istrage? Kzin zaurla na Junakovom jeziku. Lutkar odvrati kzinskim glasom, a onda se predomisli i ponovi na međunarodnom. "Dve fuzione rakete, jedna pozadi i jedna ispod. Nema potisnika. Nikada ne smeš paliti fuzione motore na tlu, sem u odbrani. Možeš se podići pomoću odbojnika, koji se otiskuju o podni materijal Prstenastog sveta. Možeš leteti kao da koristiš generator za negativnu gravitaciju, ali odbojnici su jednostavniji, a i lakše se popravljaju i održavaju. Nemoj ih sada upotrebiti. Otisnuće se o odbojni zid i odbaciti te u svemir." To je objašnjavalo Hmiijevu očiglednu paniku. Imao je poteškoća u upravljanju lenderom. Nimalo ohrabrujuće. Ali ispust svemirske luke nalazio se daleko ispod, a obeshrabrujućeg ljuljanja pri poletanju gotovo da više nije bilo. Ispod njega je dejstvovao postojani pogon od četiri gravitacije... koji iznenada nestade. Luis samo uzviknu 'uf', i lender započe slobodni pad. "Ne smemo se mnogo izdići iznad obodnog zida. Pretraži pretince, Luise. Vidi čime raspolažemo." "Upozorićeš me pre nego što to ponovo učiniš?" "Hoću." Luis se oslobodi zaštitne mreže i otplovi niz stepenišni odvod. Oko središnje kabine lendera nalazili su se pretinci, a bila je tu i jedna vazdušna komora. Luis stade da otvara pretince. Najveći pretinac sadržao je otprilike jednu kvadratnu milju tananog, svilastog, crnog materijala i na stotine milja crne niti na dvadesetmiljnim kalemima. U jednom drugom pretincu nalazili su se preuređeni pojasevi za letenje, sa odbojnicima preko ramena i malim potisnikom. Bila su dva mala i jedan veliki. Jedan za Halrloprilalar, razume se. Luis pronađe još laserske reflektore i ručne sonične ošamućivače, kao i jedan težak dvoručni dezintegrator. Takođe je

otkrio tri kutije veličine Hmiijeve pesnice, sa hvataljkom za košulju, mikrofonom i slušalicama (dve male i jedna velika) u istom odeljku. To bi trebalo da su prevodioci, sa ugrađenim kompaktnim računarima. Da su bili povezani sa glavnim računarom na brodu bili bi manje glomazni. Postojale su velike pravougaone odbojne ploče - za tegljenje tereta kroz vazduh. Bilo je tu i kalemova Sinklerovog molekularskog lanca, sličnog veoma tankom, veoma jakom koncu, malenih svetlosti. Zaštitnih oklopa. "Na sve je mislio", Luis promrmlja. "Hvala." Poslednji progovori sa ekrana koji Luis nije primetio. "Imao sam na raspolaganju mnogo godina da se pripremim." Luisa je počelo da umara to što se na svakom koraku spoticao o Poslednjeg. Čudno: odozdo sa upravljačke palube mogao je da razabere zvuke kao da se mačke bore. Poslednji mora da je vodio dva razgovora odjednom, upućujući Hmiija u upravljanje lenderom. Čuo je izraz koji je označio 'visinske mlaznike'... Hmiijev glas zaurla, ne služeći se mikrofonom: "Luise, vrati se na mesto!" Luis skliznu uz stepenište. Tek što se našao na svom sedištu, Hmii uključi fuzione motore. Lender uspori i ostade da lebdi na samoj ivici obodnog zida. Vrh obodnog zida izgledao je dovoljno širok da se tu smesti prizemljivač, ali nije bio mnogo širi od njega. Kako li je samo meteorska odbrana Prstenastog sveta primala sve ovo? Nalazili su se unutar luka Prstenastog sveta, padajući prema unutrašnjem prstenu senkovitih kvadrata, kada ljubičasta svetlost obli svemirsku letelicu Lažljivo kopile. Trup Lažova istog časa se ogradio mehurom ne-vremena. Kada je vreme ponovo poteklo, trup i njegovi putnici ostali su neozleđeni. Ali Lažovljevo delta krilo, sa potisnicima, fuzionim motorima i blokovima sa osetljivim instrumentima, pretvorili su se u jonizovanu paru. A trup je stao da pada prema Prstenastom svetu. Kasnije, izložili su pretpostavku da ljubičasti laser u stvari nije ništa drugo do automatska odbrana od meteora. Takođe je pala pretpostavka da je možda smešten na senkovitim kvadratima. No, sve je to bilo samo puko nagađanje; nisu uspeli ništa da saznaju o oružju Prstenastog sveta. Obodni transportni sistem predstavljao je kasniji dodatak. Inženjeri Prstenastog sveta verovatno nisu mislili na njega kada su programirali meteorsku odbranu. Ali Luis je video stare video-zapise koji su ga prikazivali dok radi, u zgradi koju je napustila Halrloprilalarina vrsta. Dejstvovao je; meteorska odbrana nije pucala na prstenove linearnog akceleratora ili na brodove koje bi oni prihvatili. Luis čvrsto steže doručja stolice, čekajući da se pojavi ljubičasti plamen dok je Hmii spuštao lender na obodni zid. Ali ništa se nije dogodilo.

8. PRSTENASTI SVET Sa visine od hiljadu milja iznad Zemlje - sa, recimo, jedne svemirske stanice u dvočasovnoj orbiti - Zemlja je velika lopta. Ispod se okreću kraljevstva sveta. Pojedinosti nestaju oko zakrivljenosti obzorja; druga skrivena obličja ulaze u vidokrug. Noću, sjajni gradovi ocrtavaju kontinente. Ali sa visine od hiljadu milja iznad Prstenastog sveta, svet je ravan, a kraljevstva su stoga vidljiva sva odjednom. Obodni zid bio je od istog materijala kao i pod Prstenastog sveta. Luis je koračao po njemu na mestima gde se pomaljao kroz erodirani predeo. Bio je sivkast, providan i veoma klizav. Ovde je površina bila ogrubela od trenja. Ali skafander i ranac krajnje su opteretili Hmiija i Luisa. Kretali su se pažljivo. Prvi normalan korak biće pravo zadovoljstvo. Na dnu hiljadu milja duboke staklaste litice nalazili su se isprekidani slojevi oblaka, kao i mora: prostranstva vode od deset hiljada do nekoliko miliona kvadratnih milja širila su se manje-više jednolično preko tla, povezana mrežama reka. Kada je Luis podigao pogled, mora stadoše da se smanjuju s udaljenošću... da postaju manja i pomalo maglovita... suviše mala da bi ih video, sve dok se more, plodna zemlja, pustinja i oblaci nisu stopili u jednu plavu ivicu, oštru poput noža, spram crnog svemira. Na levoj i desnoj strani bilo je isto sve dok oko ne bi pronašlo jednu plavu traku koja se obrušavala iz beskonačnosti s one strane obzorja. Luk se uzdiže, sužava i zakrivljuje preko i iznad sebe, bebinje plavo ispresecano ponoćnim plavim, sve do mesta gde se uska vrpca Luka gubi iza smanjenog sunca. Ovaj deo Prstenastog sveta upravo je prošao kroz tačku najveće udaljenosti od sunca, ali jedna zvezda tipa Sol još je bila u stanju da vam sažeže oči. Luis je žmirkao i tresao glavom, zaslepljenih očiju i uma. Ove udaljenosti bile su u stanju da ščepaju čovekov um i ovladaju njime, ostavljajući ga da gleda u beskonačnost časovima ili danima. Čovek može izgubiti dušu na tim razmeđama. Šta je bio jedan čovek u poređenju sa tako ogromnim artefaktom? On je bio Luis Vu. Nije bilo ničeg sličnog njemu na celom Prstenastom svetu. Uhvatio se za to. Zaboravi beskonačnost: usredsredi se na pojedinosti. Tamo, trideset pet stepeni uz Luk: jedna malo plavlja mrlja. Luis stade da podešava uvećanja na dogledu. Sočiva bi ušla u žižu, ali glavu ste morali da držite potpuno mirno. Mrlja je predstavljala okean, sa skupinama sićušnih ostrva koje su se pomaljale kroz zastor oblaka. Pronašao je još jedan Veliki Okean više na drugoj strani Luka. Bio je u obliku krzave četvorokrake zvezde, sa tačkicama sličnih skupina sićušnih ostrva - sićušnih sa ove udaljenosti, sa koje bi se Zemlja jedva videla golim okom. Ponovo je počelo da ga obuzima. On nemarno pogleda nadole, ispitujući obližnje pojedinosti. Gotovo ispod njih, nekoliko stotina milja u pravcu okretanja Prstenastog sveta, jedna polukupasta planina pijano se naslanjala na obodni zid. Izgledala je čudno pravilna. Sastojala se od polukružnih slojeva: ogoleo vrh prljave boje; daleko ispod, jedna traka belila, verovatno snega i leda; zatim zelenilo koje se spušta naniže i pretače u podnožje. Planina je bila potpuno osamljena. U smeru okretanja obodni zid predstavljao je ravnu, okomitu liticu koja se pružala izvan domašaja dogleda... gotovo. Ako je to ispupčenje na samoj ivici vidljivosti predstavljalo još jednu takvu planinu, onda se ona nalazila tanj daleko. Tamo, na toj ogromnoj razdaljini, gotovo da se moglo videti kako Prstenasti svet počinje da zavija naviše. U smeru suprotnom od smera okretanja Prstenastog sveta nalazilo se još jedno takvo ispupčenje.

Luis se namršti. Dosje za buduća izučavanja. Daleko s leve strane (napred) i malo u smeru okretanja (desno) nalazila se sjajna, bela oblast svetlija od tla, svetlija od mora. Ponoćno plavetnilo ivice noći primicalo se ka njoj. So, bila je Luisova prva pomisao. Oblast je izgledala velika. Obuhvatala je tridesetak mora Prstenastog sveta, a razmere tih vodenih površina kretale su se od veličine jezera Haron do veličine Sredozemlja. Svetlije tačke pojavljivale su se i nestajale poput valova... Ah. "Mrlja suncokreta." Hmii pogleda. "Ona koja je mene oprljila bila je veća." Robovski suncokreti bili su stari kao i Robovsko carstvo, koje je skončalo pre više od milijardu godina. Trgovci robljem izgleda da su zasadili suncokrete oko svojih imanja, radi odbrane. Te biljke se još mogu naći na nekim svetovima u poznatom svemiru. Teško ih je bilo istrebiti. Ne možete ih jednostavno sagoreti laserskim topom. Srebrnasti cvetovi naprosto bi odrazili snop nazad. Kakva je bila svrha suncokreta na Prstenastom svetu - ostalo je nejasno. Ali pre mnogo godina Govornik-Životinjama leteo je jednom prilikom iznad nekog predela na Prstenastom svetu kada ga je procep u oblacima izložio biljkama ispod njega. Ožiljci su sada gotovo nestali... Luis poveća uvećanja na dogledu. Lagano zakrivljena granična linija odvajala je plavo-zelenosmeđe boje jednog zemljolikog predela od srebrne mrlje suncokreta. Međa je skretala ka unutrašnjosti, napola obuhvatajući jedno od većih mora. "Luise? Uoči jednu kratku crnu liniju s druge strane suncokreta i malo u smeru suprotnom od smera okretanja." "Vidim je." Crna crta na beskonačnom podnevnom predelu, možda čitavih stotinu hiljada milja od mesta na kome su stajali. Šta bi to moglo biti? Ogromna jama katrana? Ne, petrohemikalije se nikada ne bi stvorile na Prstenastom svetu. Senka? Šta bi moglo da baci senku na večitom podnevu Prstenastog sveta? "Hmii, mislim da je to neki lebdeći grad." "Da... U najgorem slučaju biće središte civilizacije. Trebalo bi da stupimo u vezu sa njima." U nekim starim gradovima pronašli su lebdeće zgrade. Zašto ne i ceo lebdeći grad? Oni bi mu, razume se, videli samo ivicu. "Najbolje da se spustimo podalje", reče Luis, "i da se raspitamo kod domorodaca o njima. Ne bi mi se dopalo da naiđem na njih nepripremljen. Ako su u stanju da održavaju taj grad, mogu biti i jaki. Recimo da se spustimo blizu ivice mrlje suncokreta..." "Zašto tamo?" "Suncokreti su zasigurno zagušili ekologiju. Možda je lokalnim žiteljima tamo potrebna pomoć. To nam može obezbediti dobrodošlicu. Poslednji, šta ti misliš?" Odgovora nije bilo. "Poslednji? Zovem Poslednjeg... Hmii, mislim da nas ne može čuti. Obodni zid zadržava njegove signale." Hmii reče: "Nećemo dugo ostati slobodni. Video sam dve sonde postavljene u prostoru za teret, sa stražnje strane lendera. Lutkar će ih upotrebiti kao releje. Želiš li nešto da kažeš za vreme ove privremene slobode?" "Čini mi se da smo sve pretresli noćas." "Ne baš. Naše pobude nisu sasvim istovetne, Luise. Pretpostavljam da žudiš da spaseš život. Pored toga želiš i slobodan pristup struji. Što se mene tiče, želim svoj život i svoju slobodu, ali takođe želim zadovoljenje. Poslednji je kidnapovao jednog kzina. Mora zažaliti zbog toga." "Slažem se s tim. I mene je kidnapovao." "Šta jedna glava pod naponom zna o izigranoj časti? Nemoj mi se naći na putu, Luise."

"Samo ću te plašljivo podsetiti", reče Luis, "da sam te ja izvukao sa Prstenastog sveta. Bez mene ti nikada ne bi odveo Daleki let kući i zavredio ime." "Tada nisi bio zavisan od napona." "Nisam ni sada zavisan od napona. I nemoj me nazivati lažovom." "Ja nisam..." "Stani." Luis upre prstom. Uglom oka uhvatio je kako se nešto pokreće spram zvezda. Trenutak kasnije glas Poslednjeg razleže im se u ušima. "Molim vas oprostite zbog ove pauze. Šta ste odlučili da preduzmete?" "Da istražujemo", reče Hmii kratko. On se ponovo okrete ka lenderu. "Objasnite mi pobliže. Nisam baš voljan da stavljam na kocku jednu od mojih sondi samo da bih održavao vezu. Prvenstvena namena ovih sondi bila je da Iglu ponovo opskrbe gorivom." "Vrati svoju sondu u bezbedno okrilje", reče Hmii lutkaru. "Kada se vratimo, podnećemo ti iscrpan izveštaj." Sonda se spusti na obodni zid na nekoliko malih mlaznika. Bio je to jedan nezgrapan cilindar dugačak dvadesetak stopa. Poslednji reče: "Govoriš lakomisleno. Rizikuješ da uništiš moj lender. Da li nameravate da istražite osnovu obodnog zida?" Taj uzbudljiv kontraalt, taj divni ženski glas, bio je svojstvo koje se prenosilo sa kolena na koleno kod lutkarskih trgovaca. Možda su druge učili kako da odgovarajućim muškim glasovima utiču na žene. Za muškarce je ovo bio glas kome se teško moglo odoleti i Luisu se to nije dopadalo. On reče: "Postoje kamere na lenderu, zar ne? Gledaj preko njih." "Kod mene je tvoj draud. Objasni." Ni Luis ni Hmii ne potrudiše se da odgovore. "Dobro. Ostavio sam otvorenu vezu prenosnim diskovima između lendera i Igle. Sonda će predstavljati relej i za to. Što se tiče tvog drauda, Luise, dobićeš ga kada postaneš poslušan." Ovo, pomisli Luis, baš lepo određuje njegov problem. Hmii reče: "Utešno je znati da možemo pobeći od svojih pogrešaka. Postoji li ograničenje dometa prenosnih diskova?" "Energetsko ograničenje. Sistem prenosnih diskova u stanju je da apsorbuje samo ograničenu razliku u kinetičkoj energiji. Igla i lender ne bi trebalo da poseduju nikakvu relativnu brzinu kada budete prelazili. Savetujem vam da krenete pravo na levu stranu Igle." "To odgovara i našim planovima." "Ali ako napustite lender, znajte da ja i dalje gospodarim svim sredstvima kojima biste mogli pobeći sa Prstenastog sveta. Shvatate li me, Hmii, Luise? Prstenasti svet će naleteti na senkovite kvadrate za nešto više od jedne zemaljske godine." Hmii podiže lender na odbojnicima koje su lutkari usavršili. Mlaz iz stražnjeg fuzionog motora potisnu letelicu napred i ona uskoro skliznu sa ivice. Luis odmah primeti da nije isto koristiti antigravitaciju i leteti na odbojnicima povrh podnog materijala Prstenastog sveta. Odbijan istovremeno od obodnog zida i vodoravnog podnožja, lender je stao da zavojito ponire. Hmii zaustavi ovo spuštanje na visini od četrdeset milja. Luis prikaza sliku sa teleskopa na jednom od ekrana. Lebdeći samo na odbojnicima, iznad pretežnog dela atmosfere, lender je izgledao veoma postojano i nepomično: izvrsno teleskopsko postolje. Stenovito tle tvorilo je svojevrsno podnožje osnove obodnog zida. Luis je lagano prelazio teleskopom duž te međe pri visokom stepenu uvećanja. Gola smeđa površina spram staklastog sivila. Nepravilnosti tu neće biti teško otkriti.

"Šta očekuješ da ćeš naći?" upita Hmii. Luis nije pomenuo lutkara koji je motrio na njih, misleći da tragaju za napuštenim uređajem za transmutaciju. "Posada neke svemirske letelice dospela bi otprilike dovde prolazeći kroz ispust svemirske luke. Ali ne vidim ništa što bi po razmerama odgovaralo napuštenoj mašineriji. Nas, u stvari, ne zanimaju sitni komadi, zar ne? Oni ne bi ostavili ništa vredno, sem ako bi bilo suviše veliko za nošenje, a to onda znači da su morali da ostave gotovo sve što su imali." On zaustavi teleskop. "Kako ti se ovo čini?" Stvar je sezala do visine od trideset milja spram osnove obodnog zida: jedna polukupa, pohabanog izgleda, kao da su je stotinu miliona godina glačali vetrovi. Led se svetlucao u jednom širokom pojasu oko njenog donjeg dela. Bio je debeo i otkrivao je sklop izrastanja lednika. "Prstenasti svet oponaša topografiju zemljolikih svetova", reče Hmii. "Iz onoga što znam o zemljolikim svetovima, ova planina se ne uklapa u ustrojstvo." "Tako je. Neobična je. Planine se javljaju u lancima i nisu ovako pravilne. Ali ima tu još nešto. Na Prstenastom svetu sve je utisnuto odozdo. Sećaš li se kada smo u Lažovu oplovili drugu stranu? Ispupčena morska dna, udubine za planine i klanci za planinske lance, korita reka poput vena na mišićavoj ruci nosača? Čak su i rečne delte urezane u to ustrojstvo. Prstenasti svet nije dovoljno debeo da bi dozvolio da se predeo sam uobličuje." "A ne postoje ni tektonski procesi koji bi do toga doveli." "Onda bi trebalo da smo ovu planinu videli i otpozadi, iz svemirske luke. Ja, međutim, nisam. A ti?" "Približiću nas." Ispostavilo se da to nije lako izvesti. Što se lender više približavao obodnom zidu, bio je potreban veći fuzioni potisak da ga tamo zadrži... ili da podigne lender ako bi odbojnici bili isključeni. Približili su se na pedeset milja, što je bilo dovoljno da se razabere grad. Velike, sive stene pomaljale su se kroz ledene površi, a na nekim se moglo videti mnoštvo zasenčenih vrata i prozora. Pojačavši uvećanja, ustanovili su da ulazi imaju balkone i platnene krovove, kao i da vitki, viseći mostovi vode nagore, nadole i bočno. Stepeništa su bila uklesana u stenu; protezala su se u čudno razgranatim okukama, visokim po pola milje, pa i više. Jedno je poniralo čitavim putem do podnožja brda, do niza drveća. Jedan neočekivano zaravljen prostor u središtu grada, napola od kamena, a napola od leda, postao je javni trg; horde koje su ga ispunjavale predstavljale su blede, zlataste mrlje jedva uočljive sa ove razdaljine. Zlatasta odeća ili zlatasto krzno? - pitao se Luis. Jedna velika gromada u pozadini trga isklesana je u liku kosmatog, podebljeg, dobrodušnog pavijana. Luis reče: "Ne pokušavaj više da se približiš. Razbežaće se od straha ako probamo da se spustimo na fuzioni pogon, a drugačije ne možemo." Okomiti grad od deset hiljada stanovnika, koliko se moglo proceniti. Ispitivanje dubinskim radarom pokazalo je da nisu kopali duboko u stenu. U stvari, te stene prošarane prostorijama ličile su na svojevrstan prljavi ledenik. "Zar ne želimo da ih ispitamo šta znaju o svojoj čudnoj planini?" "Voleo bih da popričam sa njima", reče Luis, a tako je i mislio. "Ali pogledaj spektograf i dubinski radar. Oni ne koriste metale ili plastiku, već samo jednokristalni materijal. Ježim se pri pomisli na to od čega su napravljeni ti mostovi. Oni su primitivni. Sigurno da žive na nekoj planini." "Slažem se. A i teško je dopreti do njih. Kuda sada? Ka lebdećem gradu?" "Tako je. Pored mrlje suncokreta." Jedan senkoviti kvadrat klizio je preko sunčevog diska.

Hmii ponovo upali stražnji motor i poveća im brzinu na deset hiljada milja na čas, upravivši lender u odabranom pravcu. Ne suviše brzo da ne bi mogli uočavati pojedinosti, ali i dovoljno brzo da stignu tamo gde su naumili za oko deset časova. Luis stade da proučava predeo koji je promicao. U načelu, Prstenasti svet trebalo je da bude jedan beskrajni vrt. Uostalom, tu nije posredi nasumce razvijen svet, već veštačka tvorevina. Ono što su videli za vreme svoje prve posete nije se moglo smatrati tipičnim. Najveći deo vremena proveli su između dve velike meteorske rupe: između oka oluje, koje je rigalo vazduh kroz otvor u podu Prstenastog sveta, i predela koji se prostirao i uzdizao oko planine Božja Pesnica. Razume se, ekologija je tu bila narušena. Ustrojstva vetrova, koja su inženjeri ovog sveta brižljivo isplanirali, zacelo su bila sasvim poremećena. Ali ovde? Luis je uzalud tragao pogledom za formacijom nekog olujnog oka, za kakvim orkanom koji bi stajao položen i spljošten. Ovde nije bilo rupa od meteora. Pa ipak, postojale su mrlje pustinja velike poput Sahare, pa i prostranije. Na prevojima planinskih lanaca uočio je biserni sjaj ogolele osnove Prstenastog sveta. Vetrovi su razvejali stenovitu prekrivku. Zar su se klimatska ustrojstva toliko pogoršala, ovako brzo? Ili su inženjeri Prstenastog sveta voleli pustinje? Luisu sinu da središte za popravke mora da je već veoma dugo napušteno. Halrloprilalarin narod možda ga, zapravo, nikada nije ni pronašao, pošto su inženjeri Prstenastog sveta iščezli. A nije bilo druge do da su iščezli, ako su Luisove pretpostavke bile tačne. "Potrebno mi je da odspavam tri sata", reče Hmii. "Možeš li upravljati lenderom ako se nešto dogodi?" Luis slegnu ramenima. "Svakako, ali šta bi se moglo dogoditi? Suviše smo nisko za odbranu od meteora. Čak i da je smeštena na obodnom zidu, ne bi pucala na naseljeno područje. Jednostavno ćemo izvesno vreme krstariti." "Da. Probudi me za tri sata." Hmii obori sedište i uskoro zaspa. Luis se usredsredi na prednje i zadnje teleskope, da bi se malo razonodio i ponešto saznao. Noć je prekrila oblast suncokreta. Pogledom je prešao duž Luka do najbližeg Velikog Okeana. Tamo, u smeru okretanja od okeana i gotovo na središnjoj razmeđi Prstenastog sveta: taj nagnuti, tobožnji vulkan bio je planina Božja Pesnica, na pustinjskom povezu boje Marsa čija je veličina znatno premašala Marsovu. Dalje nalevo, prostrani zaliv Velikog okeana, sam veći od mnogih svetova. Prošli put su stigli do obale tog zaliva i vratili se nazad. Ostrva su bila raštrkana u skupinama preko plave elipse. Jedno je bilo zasebno, u obliku diska, boje pustinje. Drugo je takođe imalo diskoliki oblik, ali sa kanalima prosečenim kroz sredinu. Čudno. No, sva ostala su bila naprosto ostrva u jednom prostranom moru... eno, pronašao je kartu Zemlje: Amerika, Grenland, Evroazijafrika, Australija, Antartik, razmešteni tako kao da su posmatrani sa sjajnobelog Severnog pola: upravo takve ih je video i u nebeskom dvorcu pre mnogo vremena. Da li su to sve bile karte stvarnih svetova? Pril to nije mogla znati. Karte mora da su napravljene znatno pre no što se njen narod pojavio na poprištu zbivanja. Tilu i Tragača ostavio je tamo negde. Mora da se još nalaze u toj oblasti. S obzirom na razdaljine Prstenastog sveta i na tehnologiju domorodaca, nisu mogli daleko da odu za dvadeset tri godine. Nalazili su se trideset pet stepeni uz zakrivljenost Luka - na udaljenosti od pedeset osam miliona milja. Luis stvarno nije želeo da sretne Tilu. Prošla su tri časa. Luis ispruži ruku i nežno prodrma Hmiija za rame. Jedna velika ruka zamahnu kroz vazduh. Luis se baci unazad, ali nedovoljno daleko.

Hmii žmirnu na njega: "Luise, nikada me nemoj tako buditi. Želiš li u autodok?" Tik iza ramena stekao je dve duboko brazde. Mogao je da oseti kako mu krv natapa košulju. "Samo čas. Pogledaj." On pokaza na kartu Zemlje, sićušna ostrva prilično izdvojena od ostalih skupina. Hmii pogleda. "Kzin." "Šta?" "Karta Kzina. Tamo. Luise, mislim da smo pogrešili kada smo pretpostavili da su ovo minijaturne karte. One su u prirodnoj veličini, u razmeri jedan prema jedan." Pola miliona milja od karte Zemlje nalazila se još jedna skupina. Baš kao i kod karte Zemlje, okeani su bili izobličeni usled polarne projekcije, ali ne i kontinenti. "Ovo je Kzin", reče Luis. "Kako da to nisam primetio? A taj disk sa usečenim kanalom je - Džinks. Manja, crveno-narandžasta gromuljica mora da je Mars." Luis zažmirka, odagnavajući vrtoglavicu. Košulja mu je već sva bila natopljena krvlju. "Kasnije ćemo se pozabaviti time. Pomozi mi da stignem do autodoka."

9. PASTIRI Spavao je u autodoku. Četiri časa kasnije - osećajući još samo blago peckanje u predelu ramena, što će ga uvek podsećati na to da ne dira nijednog kzina dok spava - Luis se vrati na svoje mesto. Napolju je još bila noć. Na ekranu je stajao Veliki okean. Hmii upita: "Kako si?" "Ponovo sam sasvim u redu, zahvaljujući modernoj medicini." "Nisu te uznemirile rane. Ipak, mora da si bio izložen bolu i šoku." "Oh, pretpostavljam da bi pedesetogodišnji Luis Vu pao u histeriju, ali do tanja, pa znao sam da imamo autodok. Zašto pitaš?" "U prvi mah mi se učinilo da poseduješ hrabrost jednog kzina. Zatim sam se zapitao nije li te zavisnost od struje otupila za svaki slabiji nadražaj." "Pretpostavimo da je u pitanju hrabrost. Važi? Kako napreduješ?" "Dosta dobro." Kzin pokaza prstom. "Zemlja. Kzin. Džinks; ona dva vrha izdižu se iznad atmosfere, baš kao što je to slučaj sa istočnim i zapadnim polom Džinksa. Isto je i sa kartom Marsa. A ono je Kdat, planeta robova..." "Nije više." "Kdatlini su bili naši robovi. Kao i Pierini, a ovo je, mislim njihov svet. Evo, ti ćeš to znati: je li to rodni svet Trinoksa?" "Jeste. A naselili su se i na ovaj susedni, čini mi se. Možemo upitati Poslednjeg da li ima karte." "Nema potrebe." "Slažem se. U redu, a šta je ovo? Ovde nije posredi samo katalog zemljolikih svetova. Ima ih bar još pet-šest koje uopšte ne prepoznajem." Hmii frknu. "I znatno gluplji bi već shvatili, Luise. Ovo je katalog mogućih neprijatelja, razumnih ili gotovo razumnih bića koja bi jednog dana mogla ugroziti Prstenasti svet. Pierini, kzini, Marsovci, ljudi, Trinoksi." "Ali gde se tu uklapa Džinks? Oh! Hmii, nisu valjda mislili da bi ti bandersneči mogli krenuti na njih ratnim brodovima? Veliki su poput dinosaurusa i nemaju čak ni šake. Na Zori takođe ima razumnih domorodaca. Ali, gde je ona?" "Tamo." "Tako je. Baš upečatljivo. Grogi teško da su neka očigledna pretnja. Ceo život provode sedeći na istoj steni." "Inženjeri Prstenastog sveta pronašli su sve ove vrste i ostavili karte kao poruku svojim potomcima. Slažeš se? Ali nisu otkrili svet lutkara." "Oh?" "A znamo da su se spustili na Džinks. Pronašli smo kostur jednog bandersneča za vreme prvog pohoda." "I mi smo. Možda su posetili sve ove svetove." Svetlost se promenila i Luis spazi senku noći kako se povlači u smeru suprotnom od smera okretanja. On reče: "Još malo pa će vreme za spuštanje." "Gde predlažeš da sletimo?" Polje suncokreta pred njima postajalo je sve sjajnije sa nadolaženjem svetlosti. "Okreni levo. Prati graničnik. Nastavi dok ne ugledaš pravu prljavštinu. Treba da se spustimo pre zore." Hmii napravi veliki luk. Luis upre prst. "Vidiš li mesto gde se međa spušta prema nama, gde se suncokreti šire oko obe strane mora? Mislim da suncokretima zadaje muke prelaženje preko vode.

Spusti nas na udaljeniju obalu." Lender zaroni u atmosferu. Plamen suknu ispred i oko letelice, zaklanjajući im vidik belom prevlakom. Hmii je održavao lender visoko, smanjivao lagano brzinu i ponirao kada je mogao. More je promicalo pod njima. Poput svih mora na Prstenastom svetu, i ovo je bilo prikladno sazdano: veoma razuđena obala, puna zatona i plaža; dno je najpre blago poniralo, a onda je, na određenoj dubini, postajalo ravno. Bilo je tu šuma morskog korova, mnogih ostrva i plaža od čistog, belog peska. U smeru suprotnom od smera okretanja pružala se prostrana, travnata ravnica. Pošast suncokreta išla je u dva kraka, obuhvatajući more. Jedna reka je krivudala, praveći okuke u obliku slova 'S', kroz suncokrete do delte gde se ulivala u more. S leve strane, suncokreti su lagano napredovali, boreći se sa močvarnim odlivom reke. Luis je mogao da oseti njihovu sleđenu kretnju, sporu poput nastupanja ledenika. Suncokreti najednom spaziše lender. Ispod lendera se rasprsnu svetlost. Prozor se istog časa zamrači, ali Hmii i Luis ipak ostaše zaslepljeni. "Ne boj se", reče Hmii. "Na ovoj visini ne možemo ni u šta udariti." "Glupave biljke verovatno su pomislile da smo neka ptičurina. Da li ti se povratio vid?" "Mogu da razaberem uređaje." "Spusti nas na visinu od pet milja. Ostavi ih iza nas." Prozor se raščistio posle nekoliko minuta. Obzorje je plamtelo iza njih; suncokreti još nisu odustajali. Ispred njih... tako je. "Selo." Hmii ih spusti kako bi ga izbliza osmotrili. Selo se sastojalo od dva zatvorena prstena koliba. "Da se spustimo u središte?" "Bolje ne. Spusti nas na ivicu; voleo bih da znam kakve useve uzgajaju." "Ništa neću spaliti." Hmii spusti lender pomoću fuzionog pogona jednu milju iznad sela. Zaustavili su se na visokoj, travolikoj tvari koja je prekrivala ravnicu. U poslednjem trenutku Luis primeti da se trava pomera, a onda spazi kako iz nje niču tri oniža stvora nalik na kakve zelene, patuljaste slonove; zvuci upozorenja razlegoše im se iz uspravljenih surli, a onda se dadoše u beg. "Domoroci su zacelo stočari", reče Luis. "Izazvali smo stampedo." Sve veći broj zelenih životinja pridruživao se glavnini krda u mahnitom trku. "Pa, ugodan let, kapetane." Uređaji su ukazivali na postojanje zemljolike atmosfere. Nimalo iznenađujuće. Luis i Hmii obukoše neprobojne oklope: bili su to kožni odevci, ne neprijatno kruti, koji bi se namah ukrutili poput čelika kada bi ih pogodili koplje, strela ili metak. Poneli su sa sobom sonične ošamućivače, uređaje za prevođenje i doglede. Rampom su se spustili do trave koja im je sezala do pasa. Kolibe su bile zbijene i povezane ogradama. Sunce se nalazilo u samom zenitu... razume se. Bila je, međutim, zora, što je značilo da su domoroci upravo ustajali. Sa spoljne strane koliba nije bilo prozora - osim na jednoj koja je dvostruko bila viša od ostalih, a i tu se nalazio balkon. Sva je prilika da su već viđeni. Kada se Hmii i Luis približiše, domoroci se konačno pojaviše. Stali su u buljuku da naviru preko ograde, podvriskujući falsetnim glasovima. Bili su niski, crveni i ljudskog obličja, a trčali su poput pravih demona. Nosili su sa sobom mreže i koplja. Luis ugleda Hmiija kako izvlači ošamućivač, pa i on učini isto. Crveni humanoidi pojuriše, međutim, pokraj Luisa i Hmiija i produžiše dalje. "Jesu li nas uvredili?" upita Hmii. "Nisu. Samo su otišli da obuzdaju stampedo, razume se. Ne mogu im čak zameriti što tome daju

prvenstvo. Hajdemo unutra. Možda je neko ostao." Neko je doista ostao. Tridesetak mališana crvene kože posmatralo ih je iza ograda dok su prilazili. Deca su bila mršava; čak su i bebe bile suve poput štenadi hrta. Luis se zaustavi kraj ograde i uputi im osmeh. Malo je njih, međutim, obratilo pažnju na njega. Većina se sjatila oko Hmiija. Prostor u krugu koliba predstavljao je golu zemlju. Kameni ivičnjak obeležavao je mesto gde je zgasla logorska vatra. Jedan jednonogi čovek crvene kože iziđe iz neke kolibe i zaputi se ka njima, koristeći štaku, krećući se korakom koji je Luisu izgledao kao trčkaranje. Nosio je kilt od štavljene kože, opervažen ukrasima od čipke. Imao je velike uši koje su mu štrčale iz glave, a jedno je, očigledno poodavno, bilo otkinuto. Zubi su mu bili istrugani... bar se tako činilo. Deca su se sva osmehivala i smejala, tako da se videlo da su i njihovi zubi istrugani, pa čak ni bebe tu nisu bile izuzetak. Ali ne. Mora da su takvi bili od rođenja. Starac se zaustavi kraj ograde. Osmehnuo se i nešto upitao. "Još ne govorim tvoj jezik", reče Luis. Starac klimnu. Zatim načini gest, podigavši ruku u širokom luku: poziv? Jedno od starije dece skupi hrabrost da poskoči. On (ona; deca nisu nosila kiltove) se spusti na Hmiijevo rame, smesti se tu udobno u krzno i dade se u istraživanje. Hmii je stajao sasvim mirno. "Šta da radim?" upita jedino. "Nije naoružana. Nemoj joj reći koliko si, zapravo, opasan." Luis se pope preko ograde. Starac mu napravi mesta. Hmii krenu za Luisom, pažljivo, sa devojčicom i dalje na ramenu; ona se čvrsto držala za gusto krzno oko njegovog vrata. Smestili su se blizu ognjišta, Luis, Hmii i jednonogi starac crvene kože, okruženi decom. Počeli su da opskrbljuju prevodilačku napravu osnovnim podacima o domorodačkom jeziku. Za Luisa je to bila rutinska stvar. Neobično, ali kao da se i starac izvrsno snalazio; nisu ga iznenadili čak ni glasovi 'prevodilaca'. Zvao se Šivit huki-Furlari, ili tako nekako. Imao je visok i piskutav glas. Njegovo prvo pitanje koje se moglo razabrati bilo je: "Šta jedete? Ne morate da kažete." "Ja jedem biljke, morsku hranu i meso zgotovljeno na vatri. Hmii jede presno meso", uzvrati Luis, što je izgledalo dovoljno. "I mi jedemo presno mesto. Hmii, ti si neobičan posetilac." Šivit zastade za trenutak. "Moram vam reći sledeće. Mi ne upražnjavamo rišatru. Nemojte se ljutiti zbog toga." 'Prevodilac' se oglasio samo kratkim bipom na reč rišatra. Hmii upita: "Šta je rišatra?" Na starčevom licu pojavi se izraz iznenađenja. "Mislili smo da je ta reč svuda ista." Zatim stade da objašnjava. Hmii je bio neobično utihao dok su pretresali tu stvar, noseći se sa nepoznatim rečima: Rišatra je označavala seks izvan vlastite vrste. Svi su znali za tu reč. Mnoge vrste su upražnjavale rušatru. Kod nekih je to moglo da bude sredstvo za uzajamnu kontrolu rađanja; kod drugih, pak, prvi potez u kakvom trgovačkom sporazumu. Za treće je to bio tabu. Ovom narodu nije bio potreban tabu. Oni naprosto nisu mogli da upražnjavaju rišatru. Seksualni signali bili su pogrešni; posredi su mogli biti izraziti feromoni. "Mora da stižete izdaleka kad to ne znate", izjavi starac. Luis stade da priča o sebi, o tome kako je došao sa zvezda, sa one strane Luka. Ne, ni on ni Hmii nikada nisu upražnjavali rišatru, iako je bilo mnogo varijeteta u okviru njegove vrste. (Prisetio se jedne devojke sa Čudozemlja, više jednu stopu i lakše petnaest funti od njega, pravo perce u njegovim rukama.) Počeo je da pripoveda o raznovrsnosti svetova i inteligentnog života, ali je

izbegao da pomene ratove i oružja. Plemena ovog naroda uzgajala su mnogo vrsta životinja. Dopadala im se raznovrsnost, ali ne i gladovanje, a često nije bilo moguće držati stada različitih životinja u isto vreme. Plemena su bila upućena u međusobna kretanja, okupljajući se na trgovačkim svetkovinama. Ponekad su trgovali čitavim krdima. To je odgovaralo razmeni celokupnog načina života: mogli ste provesti pola falana u uzajamnom upućivanju pre rastanka. (Jedan falan iznosio je deset okretaja, deset rotacija Prstenastog sveta, sedamdeset pet tridesetočasovnih dana.) Da li će stočare zabrinuti to što imaju strance u selu? Šivit je uzvratio da neće. Dva stranca nisu predstavljala pretnju. Kada će se vratiti? U podne, odgovorio je Šivit. Morali su da žure; došlo je do stampeda. Da toga nije bilo, zastali bi i zapodeli razgovor. Luis upita: "Morate li da jedete meso odmah pošto je životinja ubijena?" Šivit se osmehnu. "Ne. Može da prođe i pola dana. Ali dan i noć je već predugo." "Da li ikada..." Hmii najednom ustade. Spustio je blago devojčicu i isključio napravu za prevođenje. "Luise, potrebni su mi vežbanje i samoća. Ova zatvorenost potpuno će me pomesti! Da li sam ti potreban?" "Nisi. Hej..." Hmii je već prešao ogradu. Tu zastade o okrenu se. "Nemoj skinuti to što imaš na sebi. Iz daljine se ne može odrediti da li spadaš u inteligentna stvorenja. Takođe nemoj ubiti nijednog zelenog slona." Hmii mahnu i trenutak potom zaputi se kroz zelenu travu. "Prijatelj ti je hitar", reče Šivit. "I ja bi trebalo da pođem. Imam na umu jedan plan." Goli opstanak i bekstvo bili su jedine stvari koje su ih zanimale prilikom prve posete Prstenstom svetu. Tek kasnije, u bezbednoj i poznatoj sredini Rešta na Zemlji, Luisova svest postala je aktivna. Tu se i prisetio da je uništio jedan grad. Senkoviti kvadrati obrazovali su prsten, koncentričan u odnosu na Prstenasti svet. Dvanaest njih stajalo je čeomice okrenuto prema suncu, povezano nevidljivom tankom žicom. Žica je ostajala zategnuta zato što su senkoviti kvadrati rotirali brzinom većom od orbitalne. Ponirući slobodno, sa isključenim pogonskim motorima, Lažov je naleteo na jednu žicu senkovitih kvadrata i prekinuo je. Žica, koja je predstavljala jedinstvenu nit dugačku na desetine hiljada milja, pala je poput oblaka dima na jedan nastanjeni grad. Luis ju je iskoristio da bi njome vukao prizemljenog Lažova. Pronašli su jedan kraj i vezali ga za svoj improvizovani brod - Halrloprilalarin lebdeći zatvor - a zatim stali da plovilo vuku za sobom. Luis nije tačno znao šta se zbilo sa gradom, ali mogao je da pretpostavi. Žica je bila tanka poput niti paučine, ali i dovoljno jaka da preseče trupni metal. Mora da je potpuno iseckala zgrade kada su joj se omče stegle. Ovoga puta domoroci neće imati samo štete od dolaske Luisa Vua. Bio je u stanju strujomanske apstinencije; nije mu uz to bilo potrebno i osećanje krivice. Prvo što je učino prilikom ove posete bilo je da izazove stampedo. Moraće da se pobrine o tome. Posredi je bio težak fizički rad. Napravio je pauzu u jednom trenutku i otišao do upravljačke palube. Brinuo ga je kzin. Čak je i jedno ljudsko biće - jedan ravnozemac od pre pet stotina godina, recimo, kakav uspešan sredovečni čovek - moglo teško podneti da se odjednom pretvori u osamnaestogodišnjaka, prekinutog sporog napredovanja ka smrti, dok mu krvotokom teku moćni i neznani životni sokovi, a i sam identitet biva

doveden u pitanje: kosa mu se zgušnjava i menja boju, dok se stado kreće duž ivice; usmeravali su ga mali crvenokožni humanoidi, a pozadi je ostajao utrti trag gotovo boje prljavštine. Mali, zeleni slonovi očigledno su hitro i obilno pasli, što znači da su crveni ljudi morali da prilično često menjaju bivake. Luis zapazi neku kretnju u obližnjoj travi. Stao je da pomno posmatra, sve dok se pomicanje nije ponovilo... i najednom ukaza se jedna narandžasta pruga. Luis nije uspeo da razabere šta je Hmii ulovio. Srećom, u okolini nije bilo nijednog humanoida. On se vrati na posao. Kada su se stočari vratili, čekala ih je svetkovina. Došli su u grupi čavrljajući među sobom. Zastali su da osmotre lender, izbegavajući da mu se previše približe. Nekolicina njih okruživala je jednog zelenog slona. (Obed?) Možda je posredi bila samo slučajnost što su kopljaši vodili ostale prilikom ulaska u krug koliba. Tu su iznenađeno zastali, susrevši se sa Luisom i Hmiijem, na čijem je ramenu ovoga puta počivala jedna druga devojčica; na čistoj, prostrtoj koži kraj njihovih nogu stajalo je pola tone još neodranog mesa. Šivit predstavi tuđince; bio je kratak i prilično verodostojan sažetak njihovih tvrdnji. Luis je očekivao da će ih prozvati lažovima, ali to se ipak nije dogodilo. Upoznao se sa poglavicom: bila je to jedna žena visoka četiri stope i nekoliko inča, po imenu Gindžerofer, koja se klanjala i osmehivala, otkrivajući uznemirujuće oštre zube. Lusi je pokušao da joj uzvrati istim naklonom. "Šivit nam je kazao da volite raznovrsno meso", reče Luis i pokaza ka gomili koju je doneo iz kuhinje lendera. Troje domorodaca okrenuše zelene slonove, poteraše ih ka mestu gde je paslo stado, a kako ovi nisu odmah pošli, pobodoše ih tupim krajevima kopalja u slabine da ih ubrzaju. Pleme se okupi na obed. Stadoše i drugi da im se pridružuju, izlazeći iz koliba za koje je Luis držao da su prazne: desetak veoma starih muškaraca i žena. Luis je u prvi mah smatrao da je i Šivit starac. Nije često imao priliku da viđa ljude sa artritičnim zglobovima, naboranom kožom i mnoštvom starih ožiljaka. Zapitao se zašto su se skrivali, pretpostavivši odmah da su strele bile uperene u njih sve vreme dok su razgovarali sa Šivitom i decom. Za samo nekoliko minuta domoroci su pojeli svo meso, ostavivši samo koske. Nisu razgovarali; takođe, izgledalo je da kod njih nema nikakvih prvenstava. Jeli su, zapravo, poput kzina. Hmii je prihvatio učtiv poziv da im se pridruži. Pojeo je pretežan deo moe, koja se nije dopala domorocima; oni su više voleli crveno meso. Luis ga je doneo u nekoliko navrata na jednoj velikoj odbojnoj ploči. Mišići su ga još boleli od napora uloženog u to. Posmatrao je kako domoroci uživaju u gozbi. Osećao se prijatno. U glavi mu nije stajao draud, ali mu je ipak bilo prijatno. Posle obeda, većina domorodaca otišla je da čuva stoku. Ostali su samo Šivit, Gindžerofer i nekoliko starijih članova plemena. Hmii upita Luisa: "Je li moe artefakt ili ptica? Patrijarh bi možda poželeo takve ptice za svoje lovne parkove." "Postoji prava ptica", uzvrati Luis. "Gindžerofer, ovo bi trebalo da nas iskupi za stampedo." "Zahvaljujem vam", reče ona. Na usnama i bradi još je imala krv. Usne su joj bile pune i crvenije od ostale kože. "Zaboravite krv. Život je i nešto više od toga da samo ne budete gladni. Volimo da srećemo ljude koji su drugačiji od nas. Jesu li vaši svetovi uistinu znatno manji od našeg? I okrugli? "Okrugli su poput kugle. Kada bi se moj nalazio visoko gore uz Luk, videli biste samo jednu belu tačku." "Da li ćete se vratiti na ta mala mesta da ispričate o nama?" Naprave za prevođenje mora da su odašiljale prema uređajima za snimanje na Igli. Luis reče: "Jednoga dana."