Stigoše do širokog luka očišćene zemlje. S druge strane nalazila se jama. Iznad jame polegla je magla koja je zaklanjala drugu stranu. Jedna cev je u jamu izlivala gnojivo. Luis pogledom stade da prati cev naviše, naviše ka crnom, gustom nebu. Ženka goula progovori mu u uho i Luis poskoči. Koristila je jezik mašinskog naroda. "Šta bi div kralj mislio kada bi saznao da su Luis i Vu isti čovek?" Luis se upilji. "Jesi li nem bez svoje male kutije? Nema veze. Tebi smo na usluzi." Muškarac goula razgovarao je sa Valavirgilin. Ona je klimala. Skrenuše sa staze. Luis i ženka pođoše za njima oko jedne velike bele gljive; zastali su ispod njenog prostranog oboda. Vala je bila razdražljiva. Možda je počeo da joj smeta smrad; Luisu je već odavno smetao. "Kieref kaže da je ono sveže gnojivo. Kroz jedan falan biće zrelo, te će pomeriti cev i početi da ga razbacuje kao đubrivo. U međuvremenu niko neće dolaziti ovamo." Ona skide ranac sa Luisovih leđa i prosu sadržinu. Luis posegnu za prevodiocem (uši goula se ušiljiše čim se njegova ruka približila reflektorskom laseru) i uključi ga. On upita: "Koliko zna noćni narod?" "Više no što smo ikada i pomislili." Činilo se da je Vala htela još nešto da kaže, ali se uzdržala. Mužjak odvrati: "Usud je sveta da doživi žestoko uništenje za nekoliko falana. Samo nas Luis Vu može spasti." On se osmehnu pokazavši zastrašujući niz belih, klinastih zuba. Imao je dah baziliska. "Ne mogu da procenim da li si sarkastičan", reče Luis. "Veruješ li mi?" "Čudni događaji mogu da podstaknu poriv za proricanjem kod bezumnika. Poznato nam je da nosiš oruđa koja drugde nisu znana. Kao ni tvoja vrsta. Ali svet je veliki, a mi ga celog ne poznajemo. Vrsta tvog krznatog prijatelja još je čudnija." "To nije odgovor." "Spasi nas! Ne usuđujemo se da se mešamo." Goul se nije više onoliko cerio, mada mu se usne još nisu spojile. (Za to je izgleda bio potreban svestan napor. Ti veliki zubi...) "Zašto da se brinemo da li si bezuman? Delatnosti drugih retko se mešaju u naše živote. Na kraju svi nama pripadnu." "Pitam se da niste vi pravi vladari sveta." Luis je to rekao zbog diplomatskih odnosa, ali se potom se nalagodnošću upitao nije li to tačno. Ženka odvrati: "Mnoge vrste mogu tvrditi da vladaju svetom ili njihovim delom sveta. Da li bi trebalo da polažemo pravo na vrhove drveća visećeg naroda? Ili na bezvazdušne visine naroda Prelivnih planina? A koja bi to vrsta želela našu vlast?" Podsmevala mu se, to je bilo očigledno. Luis reče: "Negde se nalazi središte za opravke Prstenastog sveta. Znate li gde je?" "Bez sumnje si u pravu", reče mužjak, "ali ne znamo gde bi moglo da se nalazi." "Šta znate o obodnom zidu? I Velikom okeanima?" "Ima isuviše mora. Ne znam na koje misliš. Duž obodnog zida bilo je aktivnosti pre no što su se vaši veliki plamenovi prvi put pojavili." "Bilo je! Kakvih aktivnosti?" "Mnoštvo naprava za podizanje unosilo je opremu čak i iznad onog nivoa na kome živi narod Prelivnih planina. Bilo je tu Graditelja gradova i naroda Prelivnih planina u velikom broju, kao i mnogih drugih vrsta u manjem broju. Radili su samo na gornjoj ivici sveta. Možda nam ti možeš reći značenje svega toga." Luis je bio zbunjen. "Tanj! Mora da su..." Ponovo postavljali visinske mlaznike, ali on to verovatno nije želeo da kaže. Toliko moći i ambicije, i to u takvoj blizini, moglo bi naškoditi lutkarevim živcima. "To je za vas strvinare bio dug put za prenošenje poruka."
"Svetlost putuje i dalje od toga. Da li te vesti imaju uticaja na tvoje predviđanje propasti?" "Bojim se da nemaju." Možda negde i posluje ekipa za opravke, ali gotovo da im je ponestalo Basardovih sabirnica koje bi mogli ponovo postaviti. "Ali uz pomoć velikih plamenova, trebalo bi da nam preostaje više od sedam ili osam falana koliko sam prvobitno procenio." "Dobre vesti. Šta ćeš sada?" Za trenutak Luis pade u iskušenje da se mane lebdećeg grada i nastavi saradnju isključivo sa goulima. Ali dospeo je već nadomak cilja, a uostalom, goula je bilo posvuda. "Sačekaću noć, a onda idem gore. Vala, tvoj deo tkanine je u vozilu. Bio bih ti zahvalan kada ga ne bi nikome pokazivala i kada nikome ne bi pričala o meni... Nekoliko okretaja Prstenastog sveta bilo bi dovoljno. Moj deo možeš otkopati kroz jedan falan ako niko ne dođe po njega. Meni ostaje ovo. "On se potapša po džepu u kome je jedan kvadratni metar superprovodnika bio presavijen poput maramice. "Volela bih kada to ne bi nosio u grad", reče Vala. "Misliće da je to obična tkanina dok im ne budem rekao drugačije", reče Luis. Bila je to gotovo laž. Luis je nameravao da upotrebi superprovodnik. Gouli su ga netremice posmatrali dok je skidao šorc - uočavajući pojedinosti, nema sumnje, kako bi lakše odredili postojbinu njegove vrste na Prstenastom svetu. On navuče zaštitni oklop. Ženka iznenada upita: "Kako si ubedio ženu mašinskog naroda da si pri zdravoj pameti?" Vala joj odgovori na to pitanje dok je Luis navlačio ogrtač, stavljao dogled i odlagao u džep reflektorski laser. Sa lica goula osmeh je gotovo nestao. Ženka upita. "Možeš li spasti svet?" "Ne računajte sa mnom. Pokušajte da pronađete bandersneče - ogromne bele zveri koje žive u velikoj močvari u smeru okretanja." "Znamo za njih." "Dobro. Vala..." "Idem sada da saopštim kako su umrli moji sadruzi. Možda se više nećemo sresti, Luise." Valavirgilin podiže prazan ranac i brzo se udalji. "Trebalo bi da je ispratimo", reče ženka goula. I njih dvoje pođoše. Nisu rekli srećno. Zašto? Način na koji su živeli... možda su svi bili fatalisti. Sreća im ništa ne bi značila. Luis pretraži gusto nebo. Bio je u iskušenju da krene odmah, istog časa. Ali bolje da sačeka noć. On progovori u prevodioca: "Poslednji, jesi li tamo?" Kako je izgledalo, lutkara nije bilo. Luis se ispruži ispod jedne gljive. Vazduh se činio čistijim pri dnu. On zamišljeno otpi iz boce sa gorivom i nektarom koji mu je Vala ostavila. Šta su bili gouli? Njihov položaj u ekologiji izgledao je veoma siguran. Kako su zadržali razum? Zašto im je bio potreban razum? Možda su ponekad morali da brane svoje povlastice. Ili zbog poštovanja. Udovoljiti hiljadama lokalnih religija takođe je verovatno zahtevalo određene govorne spobnosti. Sasvim konkretno: kako bi mogli da mu pomognu? Da li je negde postojala enklava goula koja se sećala izvora droge besmrtnosti? Koja je, prema hipotezi, spravljana od korena drveta-života Paka... Sve po redu. Prvo grad. Stubovi svetla se istanjiše, a zatim iščileše. Na postojanom nebu pojaviše se druga svetla. Nijedno pravo iznad njega. Ko bi mogao da naseljava prizemlje iznad skladište đubreta? (Neko ko ne može da podnese svetlost) Senkovito dobro izgledalo je napušteno. Luis je čuo samo vetar. Kada se popeo na gljivu razabrao je treperenje udaljenih prozora kao da su obasjani svetlošću vatre: domovi obrađivača oko
perimetra. Luis dodirnu dugme za podizanje na pojasu za letenje i vinu se uvis.
19. LEBDEĆI GRAD Na nešto više od hiljadu stopa visine znatno izrazitije se osećao miris svežeg vazduha, a oko Luisa se stvorio lebdeći grad. Stao je da kruži oko tupog vrha jedne izokrenute kule: četiri nivoa zatamnjenih prozora, a ispod njih garaža. Velika vrata garaže bila su zatvorena i zaključana. Luis je kružio, tražeći neki razbijeni prozor. Nije našao nijedan. Ovi prozori mora da su stari već hiljadu i sto godina. Verovatno ne bi uspeo da ih razbije kada bi to i pokušao. U svakom slučaju nije želeo da uđe u grad kao provalnik. Umesto toga, stao je da se diže duž cevi odvodnog kanala, nadajući se da će na taj način proći nezapažen. Oko njega su se sada nalazile rampe, ali nigde nije bilo uličnih svetiljki. Odvezao se do pločnika i spustio na njega. Sada se osećao manje upadljivim. Nikoga nije bilo unaokolo. Široka trava izlivenog kamena nestajala je vijugajući između zgrada, s leve i desne strane, nagore i nadole, a iz nje su se na nepravilnim razmacima izdvajali ogranci. Iako je ispod zjapilo hiljadu stopa praznog prostora nije bilo nikakve zaštitne ograde. Halroprilalarin narod mora da je bliži svojoj ptičjoj prošlosti od ljudi sa Zemlje. Luis teturavo krenu prema svetlosti držeći se nervozno sredine pločnika. Gde su žitelji? Grad je imao izgled ostrva, pomisli Luis. Bilo je mnoštvo stambenih zgrada, kao i rampi između stambenih oblasti, ali gde su bila trgovačka središta, zgrade za razonodu, barovi, pošte, parkovi, kafei? Nije bilo reklama, a sve se nalazilo iza zidova. Mogao je ili da pronađe nekoga kome bi se predstavio ili je mogao da se krije. Šta je sa onom staklenom pločom sa tamnim prozorima? Ako bi ušao odozgo mogao bi da se uveri da je napuštena. Neko je dolazio niz pločnik prema njemu. Luis pozva: "Možete li me razumeti?" i ču svoje reči prevedene na jezik mašinskog naroda. Stranac odvrati na istom jeziku. "Ne bi trebalo da hodiš gradom, po tami. Mogao bi pasti." Sada je bio bliže. Imao je ogromne oči; nije pripadao vrsti Graditelja gradova. Nosio je neku tanku stvar dugačku kao što je i sam bio. Pošto mu je svetlost dolazila s leđa, Luis nije mogao da razazna ništa više na njemu. "Pokaži ruku", reče on. Luis ogoli levu ruku. Razume se, na njoj nije bilo ništa ispisano. On reče ono što je imao na umu da kaže od samog početka. "Umem da popravim vaše kondenzatore za vodu." Ona stvar krenu ka njemu. Glatko bi mu odsekla glavu da se Luis nije bacio unazad. Otkotrljao se i već je bio čučnuo; izvežbani refleksi su ga odlično služili, ali je ipak za dlaku prekasno podigao ruke da spreči udarac. Ona stvar mu se sručila na lobanju. Pred očima ugleda svice, a potom ih nestade. Bio je u slobodnom padu. Vetar je hučao oko njega. Čak je i čoveku gotovo bez svesti veza bila očigledna. Luis se panično otimao u mraku. Izbačen u svemiskoj letelici? Gde se nalazim? Gde su tragovi meteora? Moj skafander? Alarmni prekidač? Prekidač... on se napola priseti. Ruke mu krenuše ka grudima, pronađoše kontrole pojasa za letenje i okrenuše do kraja dugme za podizanje. Pojas ga silovito trže, okrenu ga za sto osamdeset stepeni sa stopalima naniže. Luis pokuša da rastera maglu u glavi, a zatim pogleda naviše. Kroz pukotinu u mraku ugleda sunčevu koronu kako sija oko jednog senkovitog kvadrata; video je kako se teška tama spušta da ga razbije. On pritisne jedno dugme kako bi zaustavio svoje uzdizanje. Spasen. Stomak mu se preokretao, glava ga je bolela. Bilo mu je potrebno vreme za razmišljanje. Prilaz mu je očigledno bio pogrešan. Ali ako ga je stražar bacio sa pločnika... Luis opipa džepove; sve je
bilo na mestu. Zašto ga stražar prvo nije opljačkao? Luis se napola priseti odgovora: bacio se, promašio stražara, otkotrljao i počeo da pada. To je na celu stvar bacalo drugačiju svetlost. Možda bi najbolje bilo da je pričekao. Sada je za to bilo suviše kasno. Probajmo onda da priđemo na drugačiji način. Plovio je ispod grada, prema njegovoj ivici. Ne suviše daleko. Duž perimetra bilo je mnogo svetala. Ali blizu središta nalazila se jedna neosvetljena dvostruka kupa. Niži vrh bio je zaravnjen: sletalište za leteća kola sa ispustom od izlivenog kamena. Luis ulete u otvor. Povećao je jačinu dogleda. Zabrinulo ga je što to nije ranije učinio. Zar ga je udarac u glavu pretvorio u glupaka? Prilin narod. Graditelji gradova, imalu su leteća kola, priseti se on. Ovde nije bilo kola. On pronađe zarđale metalne šine duž poda, jednu tvrdu stolicu bez doručja na udaljenom kraju prostorije i nenatkrivene tribine: tri reda uzdignutih klupa sa obe strane traga. Drvo je bilo vremešno, metal zarđao. Morao je da ispita stolicu pre no što je shvatio. Bila je tako napravljena da se kreće po šinama i na njihovom kraju nagne unapred. Luis je pronašao odaju za izvršavanje smrtne kazne, sa mestima za publiku. Da li će gore pronaći sudnice? I zatvor? Luis je upravo odlučio da sreću potraži na drugom mestu kada jedan ozbiljan glas prozbori iz tame, jezikom koji nije čuo dvadeset tri godine. "Uljezu, pokaži ruku. Samo polako." Luis ponovo reče: "Umem da popravim vaše kondenzatore za vodu", i začu prevodioca kako govori Halroprilalarinim jezikom. Taj jezik mora da je već bio uskladišten u prevodiocu. Sabesednik je stajao na vratima pri vrhu stepeništa. Bio je Luisove visine i oči su mu sijale. Imao je oružje slično Valavirgilinom. "Ruka ti je prazna. Kako si ušao? Mora da si doleteo." "Jesam." "Upečatljivo. Je li to oružje?" Mora da si mislio na reflektorski laser. "Da. Dobro vidiš u mraku. Šta si ti?" "Ja sam Mar Korsil, ženka noćnih lovaca. Spusti oružje." "Neću." "Nisam rada da te ubijem. Tvoja tvrdnja možda je istinita..." "Jeste." "Nisam rada ni da probudim svoga gospodara, a neću ni dozvoliti da prođeš kroz ova vrata. Spusti oružje." "Ne. Noćas sam već jednom bio napadnut. Možeš li zaključati vrata tako da nijedno od nas ne može da ih otvori?" Mar Korsil gurnu nešto kroz vrata; zazvecaklo je kada je udarilo. Ona zatvori vrata za sobom. "Poleti da vidim kako to radiš", reče ona. Glas joj je bio hrapavi bas. Luis se podiže nekoliko stopa, zatim se spusti. "Upečatljivo." Mar Korsil siđe stepenicama sa uperenim oružjem. "Imamo vremena za razgovor. Ujutro će nas pronaći. Šta nudiš i šta želiš?" "Da li sam bio u pravu kada sam rekao da vam ne rade kondenzatori za vodu? Da li su se zaustavili za vreme Pada gradova?" "Koliko ja znam nisu nikada ni radili. Ko si ti?" "Ja sam Luis Vu. Muškarac. Nazovi moju vrstu zvezdanim narodom. Dolazim izvan ovog sveta, sa zvezde koja je suviše tamna da bi se videla. Imam nešto čime bih mogao da popravim bar neke
kondenzatore za vodu u gradu, a na skrovitom mestu držim toga još. Može se desiti da vam podarim i osvetljenje." Mar Korsil ga je proučavala plavim očima velikim kao dogled. Imala je neverovatne kandže na prstima i isturene zube nalik na sečiva sekire. Šta je ona bila, glodar-lovac, mesojed? Ona reče: "Ako možeš da nam popraviš mašine, to je dobro. Što se tiče popravke mašina po drugim zgradama, o tome će odlučiti moj gospodar. Šta želiš?" "Mnogo znanja. Pristup svemu što grad poseduje, a u vezi je sa uskladištenim znanjem, kartama, istorijom, pričama..." "Ne možeš očekivati od nas da te pošaljemo u Biblioteku. Ako je ono što tvrdiš tačno, suviše si vredan. Naša zgrada nije imućna, ali možemo kupiti znanje od Biblioteke, ako imaš neka određena pitanja." Postajalo je jasno: Lebdeći grad nije bio ništa više grad nego što je Periklova Grčka bila nacija. Zgrade su bile međusobno nezavisne, a on se nalazio u pogrešnoj zgradi. "Koja zgrada je Biblioteka?" upita on. "Na perimetru levo u smeru okretanja, jedna kupa pričvršćena vrhom nadole... Zašto pitaš?" Luis dodirnu grudi, uzdiže se i krenu u noć. Mar Korsil opali. Luis se opruži na tlu. Plamenovi su mu poigravali na grudnom košu. On zavika i jednim trzajem baci oklop, a potom se otkotrlja. Kontrole pojasa za letenje su gorele, dimnim žutim plamenom sa plavo-belim odblescima. Reflektorski laser nađe mu se u ruci uperen u Mar Korsil. Noćni lovac izgleda da ga nije primetila. "Ne teraj me da to ponovim", reče ona. "Jesi li ranjen?" Ove reči spasle su joj život; ali Luis je morao nešto da ubije. "Odbaci oružje ili ću te prepoloviti", reče on. "Ovako." On pređe laserskim snopom preko stolice za pogubljenje; ova se zapali i raspade. Mar Korsil se ne pomeri. "Samo želim da napustim vašu zgradu", reče Luis. "Nasukala si me. Moraću da uđem u vašu zgradu, ali otići ću prvom rampom koju pronađem. Odbaci oružje ili umri." Sa stepeništa se začu glas neke žene. "Baci pištolj Mar Korsil." Noćni lovac posluša. Žena siđe niz stepenice. Bila je viša od Luisa i vitkija. Imala je mali nos i nevidljivo tanke usne. Teme joj je bilo ćelavo, ali joj se gusta bela kosa slivala niz potiljak iza ušiju pa niz leđa. Luis pretpostavi da je bela kosa bila znak starosti. Nije pokazivala da ga se plaši. On upita: "Da li ti vladaš ovde?" "Ja i moj zakoniti parnjak. Ja sam Laliskarerilar. Da li ti sebe nazivaš Luvevu?" "Otprilike." Ona se osmehnu. "Tamo je špijunka. Mar Korsil je poslala znake iz garaže: neobičan čin. Došla sam da vidim i čujem. Žao mi je zbog tvoje naprave za letenje. U celom gradu nije ostala nijedna." "Ako vam popravim kondenzator za vodu, hoćete li me osloboditi? Potreban mi je i jedan savet." "Razmisli malo o svom položaju kada postavljaš uslove. Možeš li se suprotstaviti mojim stražarima koji napolju čekaju?" Luis je gotovo već odlučio da se probije ubijajući sve oko sebe, ali je ipak pokušao još jednom. Izgledalo je da je pod od običnog izlivenog kamena. On lagano napravi krug laserskim snopom i komad kamena prečnika jednog jarda pade u noć. Sa lica Laliskarerilar nestade osmeha. "Možda i možeš. Biće kako kažeš. Mar Korsil, pođi sa nama. Zaustavi svakog ko pokuša da se umeša. Ostavi pištolj tamo gde leži."
Peli su se zavojitim pokretnim stepeništem koje više nije radilo. Luis izbroja četrnaeest okretaja, četrnaest spratova. Pitao se da nije možda loše procenio Laliskarerilarinu starost. Pripadnica Graditelja gradova pela se živahno i čak je imala daha za razgovor. Ali šake i lice bili su izborani kao da je iza njih već veliki broj godina. Uznemirujući prizor. Luis nije bio naviknut na to. Razum mu je govorio šta je u pitanju: znak starosti i znak porekla od Pak zaštitnika. Peli su se vođeni svetlošću iz Luisovog reflektorskog lasera. Na vratima su se pojavljivali ljudi; Mar Korsil ih je upozoravala da se ne približavaju. Uglavnom su to bili Graditelji gradova, ali bilo je i drugih vrsta. Te sluge bile su kod porodice Liar mnogo pokolenja, objasni Laliskarerilar. Porodica Mar - noćni čuvari bili su policajci kod Liara sudije. Kuvari mašinskog naroda služili su im gotovo isto tako dugo. Sluge i gospodari Graditelja gradova smatrali su sebe kao jednu porodicu, povezanu povremenim upražnjvanjem rišatre i starom odanošću. Sve u svemu, zgrada Liara imala je hiljadu ljudi, od kojih su polovina bili međusobno rođački povezani Graditelji gradova. Luis se na pola puta zaustavi da pogleda kroz prozor. Prozor u stepenišnom oknu koje prolazi kroz središte zgrade? Bio je to hologram, pogled duž jednog od obodnih zidova, koji je prikazivao jedan poveći deo predela Prstenastog sveta. Jedno od poslednjih bogatstava Liara, rekla mu je Laliskarerilar sa ponosom i žaljenjem. Ostala su rasprodata pre mnogo stotina falana da bi se platile takse za vodu. Luis shvati da i sam govori. Bio je oprezan, ljut i umoran, ali bilo je nečeg u staroj pripadnici Graditelja gradova što ga je podstaklo. Znala je za planete. Toliko je ličila na Halroprilalar da je Luis počeo da priča o njoj: o drevnoj, besmrtnoj brodskoj kurvi koja je živela kao poluluda boginja dok Luis Vu i njegova šarolika družina nisu stigli; o tome kako im je pomogla, kako je sa njima napustila svoju uništenu civilizaciju, kako je umrla. Laliskarerilar upita: "Je l' zato nisi ubio Mar Korsil?" Ženka noćni lovac ga je posmatrala velikim plavim očima. Luis se nasmeja: "Možda." Ispričao im je o svom osvajanju prostranstva suncokreta. Obilazio je oko opasne teme, jer nije video nikakvog smisla u tome da kaže Laliskarerilar da će se svet sudariti sa svojim suncem. "Želim da napustim ovaj svet sa saznanjem da nisam počinio nikakvu štetu. Imam još te tkanine zakopane u blizini... tanj! Sada ne mogu da smislim nijedan način da dospem do nje." Stigoše do vrha spirale. Luis se zadihao. Mar Korsil otključa jedna vrata; iza njih se nalazilo još stepenica. Laliskarerilar upita: "Da li si noćnik?" "Šta? Ne." "Najbolje da sačekamo dan. Mar Korsil, idi i pošalji nam doručak. Pošalji i Vila sa alatom. Zatim pođi na spavanje." Kada je Mar Korsil poslušno otkasala niz stepenice, starica sede prekrstivši noge na starinski tepih. "Pretpostavljam da moramo raditi napolju", reče ona. "Ne razumem zašto preuzimaš na sebe toliki rizik? Zbog čega? Znanja? Kakvog znanja?" Bilo je teško lagati je, ali Poslednji je možda slušao. "Znaš li išta o nekoj mašini koja je u stanju da jednu stvar pretvori u drugu? Vazduh u zemlju, olovo u zlato?" To ju je zanimalo. "Priča se da su drevni čarobnjaci bili u stanju da pretvore staklo u dijamante. Ali to su priče za decu." Toliko što se toga tiče. "Šta je sa središtem za opravke Prstenastog sveta? Postoje li legende o tome? Da li se u njima govori o mestu gde se ono nalazi?" Ona ga je netremice posmatrala. "Kao da Prstenasti svet nije ništa drugo do jedan artefakt, jedna
veća verzija ovog grada?" Luis se nasmeja. "Mnogo veća. Mnogo, mnogo, mnogo veća. Ne?" "Šta je sa drogom besmrtnosti? Znam da ona postoji. Halroprilalar ju je upotrebljavala." "Svakako da je postojala. Nema je više u gradu niti na bilo kom drugom mestu koje je meni znano. To je omiljena priča - prevodilac je upotrebio međunarodnu frazu - varalica." "Da li priča govori o tome odakle ona možda potiče?" Jedna mlada žena Graditeljka gradova stiže zaduvana stepenicama noseći plitku zdelu. Luisovog straha od otrova istog časa nestade. Jelo je bilo mlako, nalik na zobenu kašu i oni su jeli rukama iz iste zdele. "Droga mladosti dolazi iz smera okretanja", reče starica, "ali ne znam sa koje udaljenosti. Da li si zbog toga došao ovamo?" U središtu za popravke sigurno će biti drveća-života, pomisli Luis. Pitam se šta bi radili s njim? Sigurno je da nijedno ljudsko biće ne bi želelo da postane zaštitnik? Ali možda ima hominida koji bi... No, te nedoumice mogu pričekati. Vil je bio kršan hominid majmunskog lica, odeven u čaršav čija se prvobitna boja izgubila tokom vremena. Sada je bila poput duge kakvog ludog boga. Vil nije mnogo govorio. Ruke su mu bile kratke, debele i izgledale su veoma snažne. Poveo ih je uz poslednje stepenište, noseći svoju kutiju sa alatom. Na kraju iziđoše u zoru. Nalazili su se na ivici levka, na okrnjenom vrhu dvostruke kupe. Obod je bio širok jedva jednu stopu. Luisu zastade knedla u grlu. Pošto mu je pojas za letenje bio pokvaren imao je razloga da se plaši visina. Vetar je hujao pored njega, praveći od Vilovog čaršava lelujavu zastavu svih boja. Laliskarerilar upita: "Pa? Možeš li ga popraviti?" "Ne odavde. Ispod mora da se nalazi pogon." Nalazio se, ali nije bio lako dostupan. Prostor kojim se moglo dopreti do njega bio je svega nekoliko inči širi od Luisa Vua. Vil je puzao ispred njega, otvarajući ploče, kako mu je bilo naloženo. Pristupni prostor imao je oblik cilindričnog prstena i obilazio je oko pogona koji, pak, mora da je okruživao levak. A voda se nesumnjivo slivala u levak. Pomoću hlađenja? Ili su imali nešto istančanije? Mali uređaj skriven pločama bio je pomno zaštićen i predstavljao je potpunu tajnu za Luisa Vua. Bio je iskričavo čist, sem... tako je. Pogledao je pobliže, zadržavši dah. Jedan poput žice tanak crvoliki trag prašine pao je kroz uređaj. Luis pokuša da odgonetne odakle je pao. Morao je pretpostaviti da je ostali deo pogona bio još upotrebljiv. Natraške je izašao napolje. Do Vila je pozajmio debele rukavice i makaze za žicu sa zašiljenim vrhovima. Odsekao je komad sa ruba crne tkanine iz ogrtača i savio ga. Zatim ga je uvukao između dva kontakta i pričvrstio. Ništa na prvi pogled vidljivo nije se dogodilo. On nastavi da kruži, prateći Vila. Sve u svemu pronašao je šest crvolikih tragova prašine. Pričvrstio je šest savijenih traka superprovodnika tamo gde je mislio da im je mesto. Uvijajući se izašao je iz tog pristupnog prostora. "Vaš izvor energije možda je odavno mrtav", reče on. "Moramo pogledati", reče starica. Ona ode stepenicama na krov. Luis i Vil su je sledili. Glatko pročelje izgledalo je kao da je prekriveno maglom. Luis kleknu i posegnu da je dodirne. Vlažno. Voda je bila topla. Već se taložila i oticala niz kosinu do slavina. Luis zamišljeno klimnu. Još jedno dobro delo koje za petnaestak falana neće imati smisla.
20. EKONOMIJA KOD LIARA Neposredno ispod debelog opsega zgrade Liar nalazilo se nešto što je predstavljalo kombinaciju odaje za audijenciju i spavaće sobe. Jedan ogromni, kružni krevet sa baldahinom i zavesama, kaučevi i stolice oko malih i velikih stolova, jedan zid sav u prozoru koji je gledao prema bližoj ivici senkovitog dobra, bar napravljen da primi mnogo raznovrsnog pića. Te raznovrsnosti više nije bilo. Laliskarerilar nasu iz jedne kristalne boce sa čepom u pehar sa dve drške, srknu i pruži ga Luisu. On upita: "Da li ovde priređujete audijencije?" Ona se nasmeši: "Otprilike. Porodična okupljanja." Orgije? Vrlo verovatno, ako je rišatra bila ta koja je održavala porodicu Liar na okupu. Porodicu koju su zadesila teška vremena. Luis srknu iz pehara, probajući nektar i gorivo. Piti iz iste šolje i jesti iz iste činije - da se iza toga nije krio strah od otrova? Ali ona je to činila tako neusiljeno. A na Prstenastom svetu nije bilo bolesti. "Ono što si učinio za nas povisiće nam položaj i uvećati prihode", reče Laliskarerilar. "Traži." "Potrebno mi je da stignem do Biblioteke, uđem u nju i ubedim ljude koji tamo vladaju da mi dozvole da neometano koristim svo tamošnje znanje." "To će biti veoma skupo." "Ne i nemoguće? Dobro." Ona se osmehnu. "Suviše skupo. Uspostavljanje odnosa između zgrada je složeno. Deset ih upravlja turističkim prometom..." "Čega deset?" "Deset velikih zgrada, Luvevu, najmoćnijih među nama. Devet ih još poseduje svetlost i kondenzatore za vodu. Zajednički su izgradili most do Nebeskog brda. Oni upravljaju turističkim prometom, plaćaju manjim zgradama naknade za gostoprimstvo za svoje goste-tuđince, za upotrebu svih javnih mesta kao i posebne naknade za događanje u privatnim kućama. Oni sklapaju sve dogovore sa ostalim vrstama, kao što je dogovor sa mašinskim narodom oko pumpanja vode. Mi plaćamo toj Desetorici naknade za vodu i za naročite povlastice. Tvoja će biti krajnje izuzetna povlastica... mada već plaćamo Biblioteci opšte troškove obrazovanja." "Biblioteka je jedna od tih Deset zgrada?" "Da. Luvevu, mi nemamo novaca. Postoji li mogućnost da biblioteci učiniš neku uslugu? Možda bi im tvoje istraživanje moglo pomoći." "Moguće je." "Oni bi vratili deo naknade za uzvratne usluge. Možda čak i više nego što bismo mi dali. Ali mi nemamo ništa da damo. Da li bi im prodao tvoje svetlosno oružje ili mašinu koja govori umesto tebe?" "Mislim da ne bih." "Možeš li popraviti još neke kondenzatore za vodu?" "Možda. Nisi li rekla da jednoj od Deset zgrada ne radi kondenzator za vodu? Zašto onda spadaju u tih deset?" "Zgrada Orlri bila je među Deset od Pada gradova. Tradicija." "Šta su oni bili kada su gradovi pali?" "Vojno postrojenje, skladište oružja." Nije obratila pažnju na Luisov zadovoljan smešak. "Imaju naklonost ka oružju. Tvoj projektor svetlosti..." "Plašio bih se da ga izgubim. Ali možda bi voleli da im popravim kondenzator za vodu." "Saznaću koliko traže da bi te pustili u zgradu Orlri."
"Šališ se." "Ne. Mora biti pod stražom kako ne bi mogao odneti neko oružje. Plaćaš posebnu naknadu da bi video drevno oružje, kao i dodatak, ako želiš da vidiš kako ono radi. Ako osmotriš uređaje za održavanje možeš otkriti koje su im slabe tačke. Pitaću." On ustade. "Hoćemo li upražnjavati rišatru?" Luis je to pomalo i očekivao; ono što ga je nagnalo da okleva nije bio čudan Laliskarerilarin izgled. Užasavao se da skine oklop i odvoji se od pomagala. Prisetio se starog crteža kralja koji razmišlja na svom prestolu. Ja sam paranoik. Ali da li sam dovoljno veliki paranoik? Vreme za spavanje već mu je odavno bilo prošlo! Jednostavno je morao verovati Liarima. "Dobro", reče on i stade da skida oklop. Starost se čudno poigrala sa Laliskarerilar. Luisu je bila poznata drevna literatura, drame i romani iz vremena pre osnažujućeg začina. Starost je bila bolest koja stvara nesposobne ... ali ova žena nije bila nesposobna. Koža joj je, doduše bila mlohava, a udovi joj nisu bili gipki kao Luisovi, ali ljubav ju je beskrajno zanimala, ako i neobičnost Luisovog tela i njegovih refleksa. Prošlo je dosta vremena pre no što je zaspao. Izvukao se počevši da joj priča o plastici ispod kose. Žalio je što ga je na to podsetila. Kod Poslednjeg je bio jedan ispravan draud... a on je mrzeo sebe jer ga je želeo. Probudio se nešto pre no što je pao mrak. Krevet se dva puta zatrese, on zatrepta i otkotrlja se preko njega. Nađe se licem u lice sa Laliskarerilar i jednim muškarcem Graditeljem gradova koga je starost takođe dodirnula. Laliskarerilar ga predstavi kao Fortaralispliara, svog zakonitog parnjaka i Luisovog domaćina. On zahvali Luisu na osposobljavanju stare mašinerije zgrade. Večera je već bila postavljena na jednom od stolova i oni pozvaše Luisa da je podeli s njima: jedna velika zdela kaše, suviše bljutave za Luisov ukus. On ipak stade da jede. "Zgrada Orlri traži više no što imamo", Fortaralispliar reče Luisu. "Kupili smo ti pravo da uđeš u tri zgrade u našem susedstvu. Ako uspeš da tamo popraviš samo jedan kondenzator za vodu moći ćemo da te uvedemo u zgradu Orlri. Jesi li zadovoljan time?" "Odlično. Potrebne su mi mašine koje nisu radile hiljadu sto godina i koje niko nije dirao." "Moj parnjak mi je rekla." Luis ih ostavi da sami spavaju dok se spuštao mrak. Pozvali su ga da im se pridruži jer je ogroman krevet bio dovoljno prostran, ali Luis se naspavao, a i osećao je neki nemir. Velika zgrada ličila je na grobnicu. Sa gornjih spratova Luis je tragao za bilo kakvim kretnjama na lavirintu mostova. Nije nikoga primetio sem, povremeno, nekog okatog noćnog lovca. Uklapalo se. Ako su Graditelji gradova spavali deset časova od trideset, mogli su to da čine i dok je tama. Pitao se da li svi spavaju i u osvetljenim zgradama. "Pozivam Poslednjeg", reče on. "Da, Luise. Moramo li da prevodimo?" "Nema potrebe, sami smo. Nalazim se u lebdećem gradu. Biće mi potrebno dan dva da dospem u Biblioteku. Mislim da sam se nasukao ovde. Uništen mi je pojas za letenje." "Hmii još ne odgovara." Luis uzdahnu. "Šta još ima novo?" "Za dva dana moja prva sonda završiće obilazak obodnog zida. Mogu je dovesti do lebdećeg grada. Hoćeš li da neposredno pregovaram sa stanovnicima? Dobri smo u tome. Bar mogu da podržim tvoju priču." "Javiću ti. Šta je sa visinskim mlaznicima Prstenastog sveta? Da li si pronašao još koji montiran?"
"Ne. Svih dvadeset jedan za koje znaš rade. Možeš li ih videti?" "Ne odavde. Poslednji? Možeš li saznati išta o fizičkim svojstvima skrita, podnog materijala Prstenastog sveta? Jačinu, savitljivost, magnetska svojstva?" "Već sam radio na tome. Moji uređaji mogu dopreti do obodnog zida. Skrit je mnogo gušći od olova. Pod od skrita na Prstenastom svetu verovatno je debeo manje od stotinu stopa. Pokazaću ti podatke kada se vratiš." "Dobro." "Luise, mogu ti obezbediti prevoz, ako bude potrebe. Bilo bi lakše kada bih mogao da pošaljem Hmiija." "Odlično! Kakav prevoz?" "Moraćeš da sačekaš moju sondu. Tada ću ti dati daljnja uputstva." Pošto se Poslednji isključio on je izvesno vreme posmatrao gotovo prazan grad. Bio je potišten. Sam u jednoj otrcanoj zgradi u jednom otrcanom gradu, bez drauda... Jedan glas iza njegovog ramena reče: "Rekao si mojoj gospodarici da nisi noćnik." "Zdravo, Mar Korsil. Koristimo električno osvetljenje. Neki od nas imaju neobične satnice. U svakom slučaju navikao sam na kraći dan." Luis se okrenu. Okati humanoid nije držala oružje upravljeno neposredno u njega. Ona reče: "Poslednjih falana, dan je menjao dužinu. To je mučno." "Da." "S kim si razgovarao?" "S jednim dvoglavim čudovištem." Mar Korsil ode. Možda se uvredila. Luis Vu ostade na prozoru, slobodno lutajući kroz sećanja na svoj dugi i događajima ispunjeni život. Izgubio je nadu da će se vratiti u poznati svemir. Odrekao se drauda. Možda je došlo vreme da napusti... još nešto. Zgrada Čkar bila je jedna ploča od izlivenog kamena prekrivena balkonima. Eksplozije su oštetile jednu stranu zgrade otkrivši mestimično metalni skelet. Kondenzator za vodu bio je u obliku korita duž vrha, blago iskošen. Neka stara eksplozija raspršila je krhotine u pogon koji se nalazio ispod. Luis se nije nadao da će njegove popravke uroditi plodom kao što i nisu. "Krivica je do mene", reče Laliskarerliar. "Zaboravila sam da se zgrada Čkar borila sa zgradom Orlri pre dve hiljade falana." Zgrada Pant bila je sagrađena u obliku glavice crnog luka okrenutog naopako. Luis je pretpostavio da je ova zgrada u početku bila rekreacioni centar; prepoznao je bazene, lekovita kupatila, saune, stolove za masažu, vežbaonicu. Činilo se da na tom mestu ima dosta vode. A i jedan delimično poznati miris zagolicao mu je sećanje... Pant se takođe borila sa zgradom Orlri. Videli su se krateri. Jedan ćelavi mladić po imenu Ariverkompant i njegovi želeli su da ponude rišatru i obećanja. (A tada Luis prepoznade miris koji mu je golicao nozdrve i mali mozak. Bio je u kući na lošem glasu i negde u blizini nalazili su se vampiri.) Laliskarerliar je tražila gotovinu odmah. Luis pokuša da je podrži u raspravi. Bilo mu je jasno da će Deset zgrada biti nesrećne kada Pant prestane da kupuje vodu. Opravku je brzo završio i to uspešno. Giski su smesta platili. Pali su Laliskarerliar pred noge iskazujući joj zahvalnost... ne obraćajući pažnju na njenog slugu koji je rukovao alatom. Oh, pa dobro. Fortarlispliar je bio oduševljen. On spusti dve šake metalnih novčića u Luisov ogrtač i objasni zapetljanu etikeciju podmićivanja. Jezik ograničene mimike, naterao je njegovog prevodioca da se napregne do krajnjih granica. "Kada nisi siguran, nemoj", rekao mu je Fortarlispliar. "Sutra ću poći s tobom u zgradu Orlri. Pusti mene da se cenkam."
Zgrada Orlri nalazila se na levoj strani grada. Luis i Fortarlispliar koristili su vreme da razgledaju okolinu i hodaju po najvišim rampama kako bi imali bolji preegled. Fortarlispliar je bio ponosan na svoj grad. "Nešto civilizacije preostalo je i posle Pada gradova", reče on. Pokazao mi je Rilo, zgradu koja je jednom bila carski dvorac. Bila je divna, ali oštećena. Car je pokušao da se proglasi vlasnikom grada negde u vreme kada je stigla zgrada Orlri. Zgrada Čank, nekadašnji trgovački centar, nalikovala je na jedan ižljebljeni stub po obliku sličan kakvom grčkom stubu koji nije podupirao ništa sem sebe samog. Bez zaliha sa Čanka - sa pijaca, iz restorana, radnji sa odećom i posteljinom, čak i iz radnji sa igračkama - za trgovinu sa mašinskim narodom, grad ne bi dugo preživeo. Iz prizemlja Čanka vazdušni put zavojito se spuštao do Nebeskog brda. Zgrada Orlri bila je u obliku diska četrdeset stopa debelog i deset puta toliko širokog. Glomazna kula na jednoj ivici iskićena topovskim postoljima, platformama sa ogradom, kao i jednom dizalicom, podseti Luisa na most nekog velikog broda - bojnog broda. Pločnik ka Orlriju bio je širok, ali postojao je samo jedan pločnik i jedan ulaz. Duž gornjeg oboda nalazilo se na stotine malih ispupčenja. Luis je pretpostavio da su u pitanju bile kamere ili neki drugi senzori koji više nisu radili. Prozori su bili usečeni u strane Orlrija pošto je zgrada već bila podignuta. Staklo u njima nije bilo dobro namešteno. Fortarlispliar je imao na sebi žuto-grimiznu odeću najverovatnije od nečeg što je ličilo na biljno vlakno: prosto, prema merilima Luisa Vua, ali veličanstveno gledano iz daljine. Luis pođe za njim u Orlri, u jednu veliku prijemnu prostoriju. Bila je osvetljena, ali treperavo: bezbroj lampi na alkohol gorelo je blizu tavanice. Dočekalo ih je jedanaest različitih tipova Graditelja gradova oba pola. Svi su bili odeveni gotovo na isti način, u široke pantalone sa stisnutim manžetnama i živo obojene kratke ogrtače. Ivice ogrtača bile su pomno obrađene i to nesimetrično. Oznake čina? Sedokosi muškarac koji je smešeći se prišao da ih pozdravi imao je ogrtač sa najkitnjastijim ivicama i pištolj o ramenu. On se obrati Fortarlispliaru: "Morao sam doći da pogledam to biće koje može da nam podari vodu iz pogona mrtvog već pet hiljada falana." Pištolj u izlizanoj plastičnoj futroli o ramenu bio je mali, čist i delotvoran; ali čak ni pištolj nije mogao da od Filistranorlrija napravi vojnika. Njegove sitne crte lica iskazivale su srećnu radoznalost dok je ispitivao Luisa Vua. "Izgleda dovoljno Neobično, ali, pa... dobro. Platili ste. Videćemo." On dade vojnicima znak rukom. Oni pretražiše Fortarlispliara, a zatim i Luisa. Pronađoše njegov reflektorski laser, isprobaše ga, vratiše. Zbunio ih je prevodilac dok Luis ne reče: "To govori umesto mene." Filistranorlri poskoči: "Zaista! Hoćeš li prodati ovo?" Obratio se Fortarlispliaru koji odvrati: "Nije moje." Luis reče: "Bio bih nem bez toga." Gospodar Orlrija kao da se zadovoljio ovim objašnjenjem. Kondenzator za vodu predstavljao je jedno udubljenje u središtu prostranog krova Orlrija. Prilazne cevi ispod njega bile su suviše male za Luisa. Čak i kada bi skinuo oklop ne bi mogao da prođe, a to nije ni imao nameru da uradi. "Koga koristite da obavlja popravke? Miševe?" "Viseći narod", reče Filistranorlri. "Moramo iznajmljivati njihove usluge. Trebalo je da ih zgrada Cilb do sada već pošalje. Predviđaš li i neke druge nevolje?" "Da." Do sada je već dobro upoznao pogone; Luis je popravio tri zgrade, a samo sa jednom nije imao uspeha. Bio je u stanju da razabere šta su kontakti. Potražio je prašinu ispod njih i nije je pronašao. "Da li je bilo ranijih pokušaja da se ovo popravi?" "Pretpostavljam. Kako da znamo posle pet hiljada falana?" "Sačekajmo popravljače. Nadam se da su u stanju da izvršavaju naređenja." Tanj. Neko već
odavno mrtav udesio je stvar tako što je oduvao tragove prašine. Ali Luis je bio siguran da može izići na kraj i s tom poteškoćom... Fortarlispliar upita: "Zanima li te naš muzej? Platio si da ga vidiš." Luis nikada nije bio obožavalac oružja. Prepoznao je neka od načela, ali ne i oblike, iza ubistvenih oruđa u staklenim kovčezima i iza staklenih zidova. Većina ih je koristila projektile ili eksplozive ili pak i jedno i drugo. Poneki bi izbacivali nizove sićušnih metaka koji su eksplodirali poput malih prskalica u telu neprijatelja. Nekoliko lasera bilo je glomazno i nezgrapno. Nekada mora da su bili postavljeni na traktore ili lebdeće platforme, ali ti su bili odneti negde drugde na korišćenje. Jedan Graditelj gradova stiže sa pet-šest radnika. U punoj visini pripadnici visećeg naroda dosezali su Luisu do rebara. Glave su im izgledale prevelike za tela; palčevi su im bili dugački i okretni, a prstima su gotovo dodirivali pod. "Verovatno gubimo vreme", reče jedan. "Radite dobro, a u svakom slučaju bićete plaćeni", reče mu Luis. Čovečuljak frknu. Nosili su ogrtače bez rukava prekrivene džepovima otežalim od alata. Kada su vojnici hteli da ih pretresu, oni skidoše ogrtače i predadoše im ih. Možda nisu voleli da ih iko dodiruje. Tako su mali. Luis prošaputa Fortarlispliaru: "Da li tvoja vrsta upražnjava rišatru sa ovima?" Graditelj gradova se zakikota: "Da, ali pažljivo." Pripadnici visećeg naroda okupiše se oko ramena Luisa Vua, zureći dok je on posezao u prilaznu cev. Imao je na rukama izolovane rukavice koje je pozajmio od Mar Korsil. "Ovako izgledaju kontakti. Pričvrstite traku tkanine ovako... i ovako. Trebalo bi da pronađete šest pari kontakata. Možda naiđete i na crvoliki trag prašine ispod njih." Pošto su nestali iza okuke prilazne cevi on se obrati gospodarima Orlrija i Liara: "Nikada nećemo saznati da li su počinili grešku. Voleo bih da možemo nadgledati njihov rad." Ali nije pomenuo svoju drugu bojazan. Pripadnici visećeg naroda ubrzo se pojaviše. Zatim svi odoše na krov: radnici, vojnici, gospodari i Luis Vu. Tamo su posmatrali kako se oblikuje magla, kako se kondenzuje i kako voda otiče ka središtu udubljenja. Šestoro pripadnika visećeg naroda sada je znalo kako da popravi kondenzatore za vodu pomoću traka crne tkanine. "Želim da kupim tu crnu tkaninu", reče Filistranorlri. Pripadnici visećeg naroda i njihov gospodar Graditelj gradova već su nestajali niz stepenište. Filistranorlri i deset vojnika presekoše Luisu i Fortarlispliaru odstupnicu. "Nemam nameru da je prodajem", reče Luis. Srebrnokosi vojnik uzvrati: "Nadam se da ću te zadržati ovde dok te ne ubedim da je prodaš. Ako budeš uporan tražiću da prodaš i kutiju koja priča." Luis je bio napola pripravan na ovo: "Fortarlispliare, da li će i tebe žitelji zgrade Orlri zadržati ovde silom?" Liarov gospodar gledao je Orlrijevog gospodara u oči dok je odgovarao: "Ne, Luise. Nevolje bi bile neprijatne. Manje zgrade bi se udružile da me oslobode. Deset zgrada pre bi postale devet nego da se suoče sa bojkotom gostiju." Filistranorlri se nasmeja. "Manje zgrade će ožedneti..." Osmeh mu je čileo sa lica dok je Fortarlispliarov postajao jači. Zgrada Liar je sada imala vodu koju je mogla i deliti unaokolo. "Ne možeš me zadržati. Gosti će leteti sa rampi. Biće ti uskraćeni igrokazi u Škaru i povlastice u Pantu..." "Idi, onda."
"Vodim i Luisa." "Ne vodiš." Luis reče: "Uzmi novac i idi. Tako će za sve biti najbolje." Ruka mu je počivala u džepu na reflektorskom laseru. Filistranorlri pruži malu torbu. Fortarlispliar ju je uzeo i prebrojao novac. Prošao je između vojnika i uputio se niz stepenice. Kada je nestao s vidika, Luis navuče vizir zaštitnog oklopa. "Nudim visoku cenu. Dvanaest..." ostalo je neprevedeno čega. "Neću te prevariti", govorio je Filistranorlri. Ali Luis je išao unatraške prema ivici krova. Video je kako Filistranorlri daje znak vojnicima i potrča. Ivica krova bila je ograđena do visine grudi: krivudave gvozdene šipke, prepletene tako da podsećaju na laktasti koren. Senkovito dobro nalazilo se daleko ispod. Luis je trčao duž ograde prema pločniku. Vojnici su mu se približavali, a Filistranorlri je ostao pozadi pucajući iz pištolja. Metak udari Luisa u članak; oklop se ukruti i on se otkotrlja kao oboreni kip, a onda se podiže i ponovo potrča. Kada su se dva vojnika bacila na njega on se vinu preko ograde i stade da pada. Fortarlispliar je bio na pločniku. On se okrenu, zbunjen. Luis pade pljoštimice, zatvoren u zaštitni oklop koji se ukrutio poput čelika. U kovčegu koji je odgovarao njegovom obliku i koji ga je spasao. Ipak je bio ošamućen. Ruke mu pomogoše da ustane pre no što je to stvarno želeo. Fortarlispliar mu podmetnu rame pod pazuh i krenu s njim odatle. "Beži. Mogu pripucati", zadahta Luis. "Neće se usuditi. Jesi li povređen. Nos ti krvari." "Isplatilo se."
21. BIBLIOTEKA Ušli su u Biblioteku kroz jedno malo predvorje u dnu kupe, šiljak. Iza širokog, masivnog stola dva bibliotekara čitala su sa ekrana: glomazne mašine, raspoređene poput niza kutija koje koriste knjižne trake što prolaze kroz očitavač. Bibliotekari su ličili na sveštenika i sveštenicu u istovetnim plavim odorama sa zupčasto isečenim kragnama. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je žena podigla glavu. Kosa joj je bila bela kao sneg. Možda je bila rođena sa sedom kosom, jer inače nije izgledala stara. Jedna žena na Zemlji njenih godina tek bi trebalo da uzme prvu dozu osnažujućeg začina. Imala je uspravno držanje, bila je vitka i lepa, pomisli Luis. Ravnih grudi, razume se, ali skladno građena. Halroprilalar je naučila Luisa da mu ćelava glava i lepo oblikovana lobanja izgledaju seksi. Kada bi se samo nasmešila... ali čak i prema Fortarlispliaru bila je gruba i nadmena. "Da?" "Ja sam Fortarlispliar. Imate li moj ugovor?" Ona otkuca nešto na tastaturi za čitanje. "Da. Je li to taj čovek?" "Jeste." Sada je pogledala u Luisa. "Luvevu, možeš li me razumeti?" "Mogu, uz pomoć ovoga." Kada je prevodilac progovorio, nestade njene staloženosti, ali samo na trenutak. Ona reče: "Ja sam Harkabiparolin. Tvoj gospodar je zakupio za tebe pravo da tokom tri dana vršiš neograničena istraživanja, kao i mogućnost da zakupi još tri dana. Možeš se slobodno kretati po Biblioteci, sem po stambenim odeljcima na čijim vratima stoji zlatan znak. Takođe možeš koristiti svaku mašinu sem ako je ovako označena." Ona mu pokaza narandžastu rešetku. "Da bi ono koristio, potrebna ti je pomoć. Dođi k meni ili bilo kome čija je kragna isečena poput moje. Možeš koristiti i trpezariju, ali na spavanje i kupanje moraš se vratiti u zgradu Liar." "Dobro." Na licu bibliotekarke pojavi se izraz zbunjenosti. I sam Luis bio je pomalo pometen. Zašto je to rekao tako odrešito? Pogodilo ga je saznanje da se u zgradi Liar osećao više kao kod kuće nego što se ikada osećao u stanu na Kanjonu. Fortarlispliar plati srebrnim novčićima, pokloni se Luisu i ode. Bibliotekarka se vrati očitavanju ekrana. (Harkabiparolin. Već se zamorio od imena sa po šest suglasnika, ali bolje da ovo upamti.) Harkabiparolin se okrenu kada Luis reče: "Ima jedno mesto koje bih voleo da pronađem." "U Biblioteci?" "Nadam se. Video sam davno nešto slično. Čovek stane u središe kruga, a krug je ceo svet. Ekran u središtu se okreće i čovek može uvećati bilo koji deo sveta..." "Imamo odaju sa kartama. Popni se stepenicama sve do kraja." Rekavši to, ona se okrenu od njega. Jedna uska spirala metalnih stepenica pružala se uz osu Biblioteke. Bile su pričvršćene samo na vrhu i na dnu i prugasto su se povijale pod njegovom težinom dok se penjao. Prošao je pored vrata označenih zlatom; sva su bila zatvorena. Na višem nivou lučni otvori vodili su do nizova ekrana za očitavanje i stolica. Luis je nabrojao četrdeset i šest Graditelja gradova koji su koristili ekrane za očitavanje, dva postarija pripadnika mašinskog naroda, jednog čvrstog, veoma kosmatog muškarca ko zna od kog soja i ženu goula sasvim samu u jednoj odaji. Na poslednjem spratu nalazila se soba sa kartama. Shvatio je to čim je stigao do nje. Prvu prostoriju sa kartama pronašli su u jednom napuštenom lebdećem zamku. Njen zid predstavljao je prsten plavetnila išaran belim. Tamo su se nalazile kugle deset svetova sa kiseoničkom atmosferom, kao i ekran koji je prikazivao uveličane prizore. Ali ono što je prikazivao
bilo je staro više hiljada godina. Prikazivao je živu civilizaciju Prstenastog sveta: sjajne gradove; letelicu kako proleće kroz četvrtaste petlje duž obodnog zida; vazduhoplov velik kao ova biblioteka: još veći svemirski brod. Tada nisu tragali za središtem za popravke. Tražili su mogućnost da napuste Prstenasti svet. Razume se, stare trake bile su gotovo beskorisne. Suviše su žurili. Dobro: dvadeset tri godine kasnije, obuzeti drugačijim očajanjem, pokušavamo ponovo... Luis Vu je stajao na vrhu stepeništa dok se oko njega sjajio Prstenasti svet. Tamo gde je trebalo da se nalazi sunce stajala je glava Luisa Vua. Karta je bila dve stope visoka i imala je gotovo četiri stotine stopa u prečniku. Senkoviti kvadrati bili su iste visine, ali znatno bliže središtu, lebdeći iznad hiljadu kvadratnih stopa jantarno crnog poda poprskanog hiljadama zvezda. I tavanica je bila crna, poprskana zvezdama. Luis se uputi ka jednom od senkovitih kvadrata i prođe kroz njega. Hologrami, upravo kao i u pređašnjoj sobi s kartama. Ali ovog puta nije bilo kugli zemljolikih svetova. On se okrenu kako bi ispitao stražnji deo senkovitog kvadrata. Ništa se nije naziralo: ništa sem samrtnog crnila, neznatno zakrivljenog kvadrata. Ekran za uvećanje je radio. Pravougaoni ekran razmera tri sa dve stope, čije su se kontrole nalazile u donjem delu, bio je postavljen na kružne šine koje su vodile između senkovitih kvadrata i Prstenastog sveta. Dečak je gledao u uvećani prizor jednog od postavljenih Basardovih sabirnika. Pojavljivao se poput sjaja plavičaste svetlosti. Dečak je pokušavao da nazre nešto pored njega. Mora da je tek zakoračio u momačko doba. Celu lobanju prekrivala mu je vrlo lepa smeđa kosa, koja je pozadi bila gušća. Bio je odeven u plavu odoru bibliotekara. Kragna mu je bila široka i četvrtasta, gotovo poput pelerine sa jednim jedinim zarezom. Luis upita: "Mogu li pogledati preko tvog ramena?" Dečak se okrenu. Crte lica bile su mu sitne i gotovo nedokučive, kao i kod ostalih Graditelja gradova. Zbog toga je izgledao stariji. "Da li ti je dozvoljen pristup ovolikom znanju?" "Zgrada Liar mi je kupila sva prava." "Oh." Dečak se ponovo okrete. "Ionako ništa ne možemo videti. Za dva dana će isključiti plamenove." "Šta to posmatraš?" "Ekipu za popravke." Luis se žmirkajući zagleda u sjaj. Oluja plavo-bele svetlosti ispuni ekran; u središtu je bila tama. A u središtu tame video se visinski mlaznik u obliku jedne ružičaste tačke. Elektromagnetske linije sile sakupljale su topao vodonik iz solarnog vetra, usmeravale ga i sabijale do temperature za fuziju i ispaljivale ga unazad prema suncu. Postrojenje je imalo samo jedan cilj - da drži Prstenasti svet van domašaja privlačne sile njegovog sunca. Ali sve što se moglo videti bilo je ovo: plavo-bela svetlost i ružičasta tačka na liniji obodnog zida. "Gotovo su završili", reče dečak. "Mislili smo da će nas pozvati upomoć, ali nikada se nisu pojavili." Glas mu je bio pun čežnje. "Možda ne posedujete sprave kojima biste čuli njihove pozive." Luis je pokušavao da zvuči staloženo. Ekipa za popravke! "Ionako mora da su završili sa poslom. Nema više motora." "Nisu. Pogledaj!" Dečak podesi da na ekranu promiče obodni zid. Prizor se podrhtavajući zaustavi, podalje od plavog sjaja. Luis ugleda komadiće metala kako padaju duž obodnog zida. Proučavao ih je dok se nije uverio. Metalne šipke, jedan veliki cilindar u obliku kalema - bili su to skinuti delovi onoga što je video kroz teleskop na Igli. Bile su to skele za demontiranje visinskih
mlaznika Prstenastog sveta. Ekipa za popravke mora da je usporila ovu opremu do solarne orbitalne brzine koristeći za to deo obodnog transportnog sistema. Ali kako su nameravali da obrnu postupak? Postrojenja bi na odredištu trebalo ubrzati do rotacijske brzine Prstenastog sveta. Pomoću trenja sa atmosferom? Ti materijali mogli bi biti isto onako postojani kao i skrit. Ako je to slučaj, zagrevanje ne bi predstavljalo problem. "I ovde." Prizor ponovo skliznu u smeru okretanja duž obodnog zida do ispusta svemirske luke. Jasno su se videla četiri velika broda Graditelja gradova. Topla igla istrage predstavljala je tek mrlju. Luis je ne bi ni primetio da nije znao šta treba da pogleda: milju od jedinog broda koji je na bokovima nosio Basardov sabirni mlaznik. "Vidite, tamo?" Dečak pokaza na dva toroida boje bakra. "Ostao je još samo jedan motor. Kada ekipa za popravke postavi i taj, posao će biti završen." Niz obodni zid padale su megatone konstrukcione opreme, bez sumnje praćene hordama postavljača nepoznatih vrsta, čiji je cilj bilo mesto gde se parkirala Igla. Poslednji ovim neće biti oduševljen. "Završen, da", reče Luis. "Neće biti dovoljno." "Za šta dovoljno?" "Nema veze. Koliko dugo radi ta ekipa za popravke? Odakle dolazi?" "Niko ne želi ništa da mi kaže", reče dečak. "Glib. Smrdljivi glib. Zbog čega se svi uzbuđuju? Zašto to tebe pitam? Ni ti ne znaš." Luis se ne obazre na tu primedbu. "Ko su oni? Kako su saznali za tu opasnost?" "Niko ne zna. Nismo znali za njih dok nisu počeli da postavljaju mašine." "Pre koliko vremena?" "Osam falana." Brzo obavljen posao , pomisli Luis. Tek nešto više od godinu i po, plus vreme koje im je bilo potrebno za pripreme. Ko su bili oni? Razumni, brzi, odlučni, bez zazora od velikih projekata i velikih razmera - gotovo da bi to mogli biti... ali zaštitnici su odavno nestali. Mora da je tako." "Da li su vršili i druge popravke?" "Učitelj Vilp smatra da su otčepljivali cevi za prelivanje. Viđali smo maglu oko pojedinih prelivnih planina. Zar to ne bi bila velika stvar, otčepljivanje cevi za prelivanje?" Luis stade da razmišlja o tome. "Velika, nema sumnje. Ako biste uspeli da opet osposobite bagere sa morskog dna... a morali biste da zagrejete i cevi. One se protežu ispod sveta. Čini mi se da bi se mulj sa morskog dna smrznuo u začepljenoj cevi. "Glib", reče dečak. "Šta?" "Smeđa stvar koja izlazi iz cevi za prelivanje zove se glib." "Oh." "Odakle si?" Luis se osmehnu. "Došao sam sa zvezda, u ovome." On pruži ruku pored dečakovog ramena kako bi mu pokazao mrlju koja je predstavljala Toplu iglu istrage. Dečakove oči se raširiše. Nespretnije nego što je to dečak činio, Luis stade da pomera vidno polje duž puta koji je lender prešao napustivši obodni zid. Pronašao je beli oblak veličine nekog kontinenta na mestu gde se nekada nalazilo prostranstvo suncokreta. Dalje nalevo nalazila se široka zelena močvara, zatim reka koja je sebi usekla novo korito, ostavivši staro poput nekog izuvijanog smeđeg traga kroz žutosmeđu pustinju. On krenu suvim koritom reke. Pokaza dečaku grad vampira; dečak klimnu.
Dečak je želeo da poveruje. Ljudi sa zvezda dolaze da nam pomognu! Ipak bojao se da ne ispadne lakoveran. Luis mu se osmehnu i nastavi. Zemlja ponovo ozelene. Put mašinskog naroda bilo je lako slediti; na mnogim mestima zemljište s obe strane bilo je upadljivo različito. Ovde je reka ponovo zaokretala kad bi se ulila u staro korito. On uveća razmere i prizor je sada prikazivao lebdeći grad odozgo. "Mi", reče on. "To sam već video. Pričaj mi o vampirima." Luis je oklevao. Ali vrsta ovog dečaka važila je, uostalom, za najboljeg poznavaoca seksa među svim vrstama na ovom svetu. "Mogu da te nagnaju da poželiš da se upustiš u rišatru sa njima. U jeku toga ugrizu te za vrat." On pokaza dečaku zaceljenu ranu na vratu. "Hmii je ubio vampirušu koja me je napala." "Kako to da se vampiri nisu i njega dočepali?" "Hmii nije nalik ničemu na ovom svetu. Pre bi se moglo očekivati da ga zavede neka kobasičasta biljka." "Pravimo parfem od vampira", reče dečak. "Šta?" Zar nešto nije u redu sa prevodiocem? Dečak se zagonetno osmehnu. "Videćeš jednog dana. Moram da idem. Hoćeš li biti ovde kasnije?" Luis klimnu. "Kako se zoveš. Ja sam Kavaresksenjajok." "Luvevu." Dečak se udalji niz stepenice. Luis je stajao mršteći se na ekran. Parfem? Miris vampira u zgradi Pant... a onda se Luis prisetio noći kada je Halroprilalar došla u njegov krevet, pre dvadeset tri godine. Pokušavala je da ovlada njime. Tako je rekla. Da li je na njemu oprobavala miris vampira? Sada to nije bilo važno. "Pozivam Poslednjeg", reče on. "Pozivam Poslednjeg." Ništa. Ekran nije mogao da se okreće oko ose. Uvek je stajao upravljen prema spolja, od senkovitih kvadrata. Neprijatno, ali poučno: to je moglo značiti da su se slike emitovale sa samih senkovitih kvadrata. On smanji razmere na ekranu. Podesio je da vidno polje klizi u smeru okretanja neverovatnom brzinom dok odozgo nije ugledao svet vode. Obrušio se kao pali anđeo. Ovo je bilo ono pravo. Pogodnosti Biblioteke bile su neuporedivo bolje od teleskopa na Igli. Karta Zemlje bila je stara. Pola miliona godina izobličilo je kontinente. Ili možda više? Milion? Dva? To bi geolozi mogli reći. Luis napravi pomak nadesno sve dok mu Karta Kzina ne ispuni ekran: ostrva grupisana oko ploče sjajnog leda. Koliko li je stara bila topografija ove karte? Hmii bi to mogao znati. Luis proširi vidno polje. Pevušio je dok je radio. Nisko je preleteo preko žuto-narandžaste džungle. Vidno polje mu pređe preko jedne široke, srebrnaste okuke i on krenu za njom prema moru. Na ušću reka trebalo bi da se nalaze gradovi. Gotovo da mu je promakao. Delta gde su se sticale dve reke; jedno bledo rešetkasto ustrojstvo utisnuto u bojama džungle. Poneki gradovi ljudi imali su 'zelene pojaseve', ali u ovom gradu kzina oni mora da su prekrivali veću oblast nego same zgrade. Pri najvećem uvećanju Luis je jedva mogao da razazna način na koji su se presecale ulice. Kzini nikada nisu voleli velike gradove. Čulo mirisa bilo im je suviše izoštreno. Ovaj grad bio je gotovo iste veličine kao Patrijarhovo sedište vlade na Kzinu. Imali su gradove. Šta još? Ako imaju bilo kakvu industriju, onda su im potrebne... morske luke? Rudarski gradovi? Nastavimo dalje.
Ova je džungla bila proređena. Žuto-smeđa boja ogolelog tla pomaljala se kroz jedno ustrojstvo koje uopšte nije imalo oblik grada. Pre je ličilo na otopljenu metu za gađanje iz luka. Na prvi pogled, bio je to veoma veliki stari dnevni kop. Pre pola miliona godina ili više, primerci kzina bili su spušteni ovde. Luis nije očekivao da naiđe na rudarske gradove. Trebalo bi da su bili srećni ako im je išta preostalo za vađenje. Pola miliona godina bili su ograničeni na jedan svet, svet čija se površina završavala na nekoliko stotina milja dubine. Ali činilo se da su kzini sačuvali svoju civilizaciju. Imali su mozga, ta mačkasta stvorenja. Vladala su međuzvezdanom civilizacijom dostojnom poštovanja. Tanj, pa kzini su bili ti koji su naučili ljude kako da koriste gravitacione generatore! A Hmii mora da je već pre dosta časova stigao do Karte Kzina u svojoj potrazi za saveznicima protiv Poslednjeg. Luis je sledio reku do mora. Sada je klizio svojim božanskim okom 'južno' duž obale najvećeg kontinenta Karte. Očekivao je da naiđe na luke, mada kzini nisu mnogo koristili brodove. Nisu voleli more. Njihove morske luke bile su industrijski gradovi; niko tamo nije živeo iz zadovoljstva. Ali tako je to bilo u Carstvu Kzina, gde su se gravitacioni generatori koristili već milenijumima. Luis se zagleda u jednu morsku luku koja bi mogla da se takmiči sa njujorškom. Vrvela je od brazdi jedva vidljivih brodova. Luka je imala gotovo kružan oblik meteorskog kratera. Luis smanji uvećanje, vrativši vidno polje na nebo, kako bi dobio pogled odozgo. On zažmirka. Da li ga je to njegov bedan osećaj za razmere ponovo izdao? Ili je pogrešno rukovao kontrolama? Preko luke bio je usidren jedan brod. U odnosu na njega činilo se da luka nije veća od kakve kade. Još su se videle brazde manjih brodova. Znači, bio je stvaran. Gledao je u brod veličine nekog grada. Gotovo da je zatvarao luk prirodne luke. Sigurno ga često ne pokreću, razmišljao je Luis. Matori bi žestoko uzdrmali morsko dno. Bez broda promenila bi se ustrojstva talasa u luci. A i kako bi kzini snabdevali gorivom nešto tako veliko? Kako su ga snabdeli prvi put? Gde su pronašli metale? Zašto? Luis se nikada nije ozbiljno zapitao da li će Hmii pronaći ono za čim je tragao na Karti Kzina. Sve do sada. On okrenu dugme za uvećavanje. Njegovo vidno polje stade da se širi u svemir dok Karta Kzina ne postade skup čestica na prostranom plavom moru. Ostale Karte pomaljale su se pri ivicama ekrana. Najbliža karta Karti Kzina bila je u obliku jedne okrugle ružičaste tačke. Mars... nalazio se udaljen od Kzina kao Mesec od Zemlje. Kako su se tolike razdaljine mogle savladati? Čak ni teleskop ne bi prodro kroz više od dve stotine hiljada milja atmosfere. Ideja da se ta razdaljina pređe u pomorskom brodu - čak i ako je on veličine nekog manjeg grada - tanj! "Pozivam Poslednjeg. Luis Vu zove Poslednjeg." Vreme je isticalo za Luisa Vua kako su se popravljači približavali Igli, a Hmii počeo da odabire ratnike na Karti Kzina. Luis nije imao nameru da išta od ovoga pominje Poslednjem. To bi lutkara samo uznemirilo. Šta li je Poslednji radio kada nije mogao da odgovori na poziv? Da li je ijedno ljudsko biće moglo da nasluti odgovor? Nastavimo onda sa posmatranjem. Luis je sužavao vidno polje sve dok nije bio u stanju da razabere oba obodna zida odjednom. Potražio je planinu Božju pesnicu blizu središnjika Prstenastog sveta, levo od velikog okeana. Nije je
bilo. On proširi vidno polje. Prostranstvo pustinje veće od Zemlje bilo je još malo u odnosu na Prstenasti svet, ali nalazilo se tamo, crvenkasto i ogolelo, sa bledom tačkom u blizini središta... Božja pesnica, hiljadu milja visoka, sa vrhom od ogolelog skrita. On skliznu vidnim poljem ulevo, prateći put kojim su išli posle pada Lažova. Mnogo pre no što je na to bio spreman, stigao je do vode, jednog širokog rukavca Velikog okeana. Zaustavili su se nadomak tog zaliva. Luis suzi vidik, tražeći nešto nalik na postojan, izdužen oblak, viđen odozgo. Ali olujnog oka nije bilo. "Pozivam Poslednjeg! U ime Kdapta i Finejgela i Alaha pozivam te, tanja mu! Pozivam..." "Ovde sam, Luise." "Najzad! Nalazim se u Biblioteci u lebdećem gradu. Imaju sobu sa kartama. Pogledaj Nesusove zapise o sobi sa kartama koju smo..." "Sećam se", reče hladno lutkar. "Pa, ta soba je prikazivala stare trake. Ova prikazuje sadašnje!" "Jesi li siguran?" "Siguran? Oh, siguran sam. Koristio sam superprovodnu tkaninu da uspostavim prijateljstvo i izvršim uticaj na ljude. Ali ovde sam u zamci. Čak i kada bih mogao da se probijem iz grada, uz pomoć mita, opet bi mi preostalo da prođem pored stanice mašinskog naroda na Nebeskom brdu. Više bih voleo da ne krčim put oružjem." "Mudro." "Šta ima novo kod tebe?" "Dva podatka. Prvo, imam holograme preostale dve svemirske luke. Svih jedanaest svemirskih brodova je opljačkano." "Basardovi sabrini mlaznici su nestali? Svi?" "Da, svi." "Šta još?" "Od Hmiija se nadaj spasenju. Lender se spustio na Kartu Kzina u Velikom okeanu", izvesti ga lutkar. "Trebalo je da pogodim. Kzin je dezertirao, odnevši i lender sa sobom." Luis tiho opsova. Trebalo je da prepozna taj hladan, bezosećajan ton. Lutkar je bio strašno uznemiren; gubio je kontrolu nad istančanim nijansama ljudskog govora, "Gde je on? Šta radi?" "Gledao sam kroz kamere na lenderu dok je kružio oko Karte Kzina. Pronašao je jedan ogroman pomorski brod..." "I ja sam ga pronašao." "Kakve zaključke izvodiš?" "Pokušali su da istraže ili kolonizuju ostale Karte." "Da. U poznatom svemiru kzini su konačno porobili ostale zvezdane sisteme. Na Karti Kzina bili su primorani da gledaju preko okeana. Razume se, nije bilo verovatno da će postati kadri za svemirska putovanja." "Ne." Prvi korak da se savlada putovanje kroz svemir podrazumeva postavljanje nečega na orbitu. Na Kzinu, niska orbitalna brzina bila je oko šest milja u sekundi. "Nisu mogli sagraditi ni veliki broj tih brodova. Odakle im metal? Za putovanja bi bilo potrebno bar nekoliko desetina godina. Pitam se kako su uopšte saznali za druge Karte." "Možemo samo pretpostavljati da su na raketama lansirali teleskopske kamere. Uređaji bi morali da dejstvuju veoma brzo. Projektil nije mogao da ode u orbitu. Uzdigao bi se, a zatim sunovratio nazad." "Pitam se da li su stigli do Karte Zemlje? To je još stotinu hiljada milja dalje od Marsa... A Mars
ne bi bio baš pogodan za pristajanje." Šta bi Kzini pronašli na Karti Zemlje? Samo homo habilisa ili i Pak zaštitnike? "Eno tamo, s desne strane Karte Zore, ali svet u smeru suprotnom od smera okretanja ne prepoznajem." "Mi ga poznajemo. Domoroci imaju zajedničku inteligenciju. Ne očekujemo da će ikada biti kadri za svemirska putovanja. Njihovi brodovi trebalo bi da održavaju čitavu jednu košnicu." "Gostoljubivi?" "Ne, suprotstavili bi se kzinima. Jasno je da su kzini odustali od osvajanja Velikog okeana. Izgleda da veliki brod koriste za odsecanje luke." "Tako je. Pretpostavljam da je tu i središte vlade. Pričao si mi o Hmiiju." "Pošto je saznao ono što je mogao, kružeći iznad Karte Kzina, stao je da lebdi povrh velikog broda. Uzdigao se jedan vazduhoplov i napao ga eksplozivnim projektilima. Hmii je to dopustio, a projektili mu nisu naneli nikakvu štetu. Tada je uništio četiri vazduhoplova. Ostali su nastavili sa napadom dok nisu utrošili municiju i gorivo. Kada su krenuli ka brodu, Hmii ih je sledio. Lender trenutno počiva na platformi za sletanje na kupastoj kuli velikog broda. Napad se nastavlja. Luise, traga li on to za saveznicima protiv mene?" "Ako ti je to neka uteha, neće naći ništa što bi se moglo suprotstaviti trupu Opštih Proizvoda. Ne mogu ništa čak ni lenderu." Usledila je duga pauza, a onda lutkar reče: "Možda si u pravu. Vazduhoplov koristi mlaznike na sagorevanje vodonika i projektile koji bivaju izbačeni hemijskim eksplozivom. U svakom slučaju, moram te sam spasavati. Očekuj sondu u sumrak." "Šta onda? Tu je još obodni zid. Rekao si mi da se prenosni diskovi ne mogu odašiljati kroz skrit." "Upotrebio sam drugu sondu da postavim dva prenosna diska na obodni zid kao releje." "Kad ti tako kažeš. Nalazim se u zgradi u obliku čigre, na perimetru levo u smeru okretanja. Ostavi sondu da lebdi dok ne odlučim šta ćemo s njom. Nisam siguran da već želim da odem." "Moraš." "Ali svi odgovori koji su nam potrebni možda se nalaze upravo ovde u Biblioteci." "Da li si išta saznao?" "Tu i tamo ponešto. Sve što je Halroprilalarin narod znao nalazi se negde u ovoj zgradi. Takođe želim da ispitam goule. Oni su strvinari, a čini se da ih ima posvuda." "Jedino što si naučio jeste da postavljaš sve više pitanja. U redu, Luise. Imaš na raspolaganju nekoliko časova. Dovešću ti lender u sumrak."
22. VELIKA KRAĐA Ekspres restoran nalazio se na pola puta do prizemlja zgrade. Luis je zadovoljno zaključio da ima sreće: Graditelji gradova bili su svaštojedi. Jelo od mesa i pečurki moglo je biti posoljeno, ali ipak mu je ispunilo prazninu u stomaku. Niko nije koristio mnogo soli. Sva su mora sadržala vodu za piće, sem Velikih okeana. Možda je on bio jedini hominid na Prstenastom svetu kome je bila potrebna so i koji nije mogao bez nje večno da živi. Jeo je u žurbi. Vreme ga je pritiskalo. Lutkar je već bio uzbuđen. Iznenađujuće je bilo već i to što još nije odleteo prepustivši Luisa, odmetnika Hmiija i Prstenasti svet njihovim sličnim sudbinama. Luis se gotovo divio lutkaru što ga je čekao da bi spasao člana posade koji se našao u neprilici. Ali lutkar bi mogao da se predomisli kada ugleda ekipu za popravke kako mu se približava. Luis je imao nameru da se vrati na Iglu pre no što Poslednji okrene teleskop na tu stranu. On se vrati u gornje odaje. Ekrani za očitavanje koje je uključio davali su mu nečitljive tekstove, bez slika i zvuka. Konačno, za jednim ekranom on primeti poznatu kragnu. "Harkabiparolin?" Bibliotekarka se okrenu. Mali pljosnati nos; usta u obliku crte; ćelav skalp i lepo oblikovana lobanja; dugačka, talasasta bela kosa... dopadljivo prošireni kukovi i dobre noge. Prema ljudskim merilima imala je oko četrdeset godina. Graditelji gradova možda su starili sporije od ljudskih bića ili brže. Luis nije znao. "Da?" Glas joj je bio oštar. Luis se trgnu. On reče: "Potreban mi je ekran programiran za glas i traka koja će me obavestiti o svojstvima skrita." Ona se namršti. "Ne znam o čemu govoriš. Programiran za glas?" "Želim da mi se traka čita naglas." Harkabiparolin se upilji u njega, a zatim stade da se smeje. Pokušala je da obuzda smeh, ali nije uspela; ionako je bilo suviše kasno. Postali su predmet opšte pažnje. "Takva stvar ne postoji. Nikada nije ni postojala", pokušala je da šapuće, ali se ponovo zakikotala usled čega joj je glas zazvučao jače nego što je to želela. "Pa, zar ne umeš da čitaš?" Krv i tanj! Luis oseti kako mu gore uši i vrat. Pismenost je bila stvar dostojna divljenja, razume se, i svako bi pre ili kasnije naučio da čita, bar na međunarodnom. Ali to nije bilo pitanje života ili smrti. Svaki svet imao je glasovne kutije. Pa, bez glasovne kutije, njegov prevodilac ostaće besposlen! "Potrebna mi je veća pomoć nego što sam mislio. Potreban mi je neko ko će da mi čita." "Potrebno ti je više no što si platio. Neka tvoj gospodar stupi u nove pregovore." Luis nije bio spreman da se upusti u rizik podmićivanja ove zbunjene i odbojne žene. "Hoćeš li mi pomoći da pronađem trake koje su mi potrebne?" "Za to si platio. Čak si kupio pravo da prekidaš moja vlastita istraživanja. Reci mi tačno šta želiš", dodade ona oštro. Zatim otkuca nešto na tastaturi i stranice čudnog pisma pojaviše se na ekranu. "Osobine skrita? Evo bloka iz fizike. U njemu ima poglavlja o strukturi i dinamici sveta, uključujući i jedno o skritu. Možda je to za tebe suviše teško." "Hoću taj deo kao i opšti uvod u fiziku." Ona ga sumnjičavo pogleda. "U redu." Ponovo se poslužila tastaturom. "Evo jedne stare trake za studente, buduće inženjere, o konstrukciji obodnog transportnog sistema. To još ima samo istorijsku
vrednost, ali možda možeš nešto iz toga saznati." "Hoću i to. Da li je tvoj narod ikada išao ispod sveta?" Harkabiparolin se uspravi. "Ubeđena sam da jeste. Gospodarili smo svetom i zvezdama, mašinama zbog kojih bi nas mašinski narod danas štovao da ih još posedujemo." Ponovo se poigrala tastaturom. "Ali ne posedujemo zapis o tom događaju. Šta će ti sve to?" "Zapravo još ne znam. Možeš li mi pomoći da otkrijem izvor droge besmrtnosti?" Harkabiparolin se nasmeja, ali ovog puta blago. "Ne verujem da možeš poneti toliko kalemova knjiga. Oni koji su napravili drogu nikada nisu odali svoju tajnu. Oni koji su pisali knjige nikada je nisu otkrili. Mogu ti dati religijske kalemove, policijsku arhivu, tajne poduhvate, zapise o ekspedicijama upućenim u razne delove sveta. Postoje priče o besmrtnom vampiru koji je lovio divove trave tokom hiljadu falana, postajući s godinama neprijatno prepreden, sve dok..." "Ne." "Njegova zaliha droge nikada nije pronađena. Ne? Da vidimo... zgrada Ktistek pridružila se skupu od Deset jer su druge zgrade ostale bez droge pre nje. Zadivljujuća lekcija iz politike..." "Ne, zaboravi i to. Znaš li išta o Velikom okeanu?" "Postoje dva Velika okeana", obavesti ga ona. "Lako ih je razabrati na Luku noću. Neke od priča iz davnina kažu da je droga besmrtnosti došla iz okeana suprotno od smera okretanja." "Uh-huh." Harkabiparolin se zlobno nasmeši. Mala usta mogla su da izgledaju i cepidlački. "Naivan si. Golim okom se na Luku mogu razabrati samo dva obličja. Ako je išta vredno došlo izdaleka i više ne dolazi, neko će reći da je dolazilo iz jednog od Velikih okeana. Ko to može poreći ili ponuditi neko drugo rešenje?" Luis uzdahnu. "Verovatno si u pravu." "Luvevu, zar postoji mogućnost da su ta pitanja međusobno povezana?" "Možda ne postoji." Ona donese kalemove koje je tražio i još jedan pride: knjigu za decu, priče o Velikom okeanu. "Ne mogu da dokučim šta ćeš s ovim. Ukrasti ih nećeš. Pretražiće te kada budeš odlazio, a mašinu za očitavanje ne možeš poneti sa sobom." "Hvala na pomoći." Bio mu je potreban neko ko će da mu čita. Nije imao živaca da traži pomoć od nasumično izabranih stranaca. A možda da zamoli nekog koga neće nasumično izabrati? U jednoj od ovih soba nalazila se jedna žena goula. Ako su gouli na senkovitom brdu znale za Luisa Vua, možda je znala i ova ovde. Ali žene goula nije bilo, ostao je samo njen miris. Luis se spusti u stolicu ispred jednog ekrana za očitavanje i zatvori oči. Bekorisni kalemovi nabubrili su dva džepa njegovog ogrtača. Još nisam pobeđen, pomisli on. Možda mogu ponovo pronaći dečaka. Možda mogu nagovoriti Fortarlispliara da mi čita ili da pošalje nekog. To će, razume se, morati da se doplati. Uvek sve mora da se doplati. I duže traje. Mašina za očitavanje bila je velika i nezgrapna, pričvršćena za zid jednim debelim kablom. Proizvođač sigurno nije imao superprovodnu žicu. Luis udenu kalem u nju i zagleda se u besmisleni tekst. Razlučna moć ekrana nije bila baš velika, a nije bilo ni dovoljno mesta za zvučnike. Harkabiparolin mu je rekla istinu. Nemam vremena za ovo. Luis ustade. Nije imao drugog izbora. Krov biblioteke bio je pretvoren u prostran vrt. Staze su se zavojito udaljavale iz središta na vrhu
spiralnog stepeništa. Između staza, u bogatom crnom tlu, rasli su ogromni cvetovi koji su proizvodili nektar. Bilo je tu malih tamnozelenih rogova izobilja sa sićušnim plavim cvetovima u otvorima kao i jedna leja kobasičastih biljaka u kojoj se većina 'kobasica' raspolutila rađajući zlataste cvetove, kao i drveća koje je ispuštalo vence zeleno-žutih rezanaca. Parovi na raštrkanim klupama nisu ometali Luisa u njegovoj osami. Video je dosta bibliotekara odevenih u plavo i jednog visokog bibliotekara koji je pratio bučnu skupinu turista, pripadnika visećeg naroda. Niko mu nije ličio na stražara. Nijedna rampa nije vodila sa krova Biblioteke: nije bilo ničeg što bi trebalo čuvati, sem ako lopov ne bi mogao da leti. Luis je nameravao ružno da uzvrati za gostoprimstvo na koje je naišao. Istina, kupio je to gostoprimstvo... ali ipak je osećao grižu savesti. Kondenzator za vodu uzdizao se sa ivice krova poput izvajanog trouglastog jedra. S njega je tečnost kapala u jedan bazen u obliku mesečevog srpa. Bazen je bio prepun dece Graditelja gradova. Luis začu svoje ime: "Luvevu!" i okrenu se upravo na vreme da uhvati na grudi jednu naduvanu loptu. Smeđokosi dečak koga je sreo u sobi sa kartama pljesnu rukama i doviknu mu da je vrati. Luis se uznemiri. Da ga upozori da napusti krov? Krov će uskoro postati opasno mesto. Ali dečak je bio bistar. Možda dovoljno bistar da shvati šta to podrazumeva i pozove stražare. Luis mu vrati mokru loptu, mahnu i udalji se. Kada bi samo mogao da smisli način da potpuno isprazni krov! Na ivici krova nije bilo zaštitne ograde. Luis je pažljivo koračao. Obišao je oko malog gaja čija debla kao da su bila izuvijana poput veša koji se cedi i našao se na mestu za koje se moglo reći da je dovoljno osamljeno. Tu upotrebi svog prevodioca. "Poslednji?" "Ovde sam. Hmiija još napadaju. Jednom ih je dobro uzdrmao istopivši jedan od velikih, obrtnih bacača projektila na velikom brodu. Ne razumem njegove pobude." "Verovatno im pokazuje mogućnosti svoje odbrane. Zatim će pregovarati." "Oko čega će pregovarati?" "Čak ni on to još ne zna. Sumnjam da oni mogu bilo šta za njega učiniti sem da mu podvedu jednu ili tri ženke. Poslednji, ne postoji mogućnost da ovde izvršim bilo kakva istraživanja. Ne mogu da čitam sa ekrana. Ionako imam suviše materijala. Bila bi mi potrebna čitava nedelja." "Šta bi Hmii mogao da postigne za nedelju dana? Ne usuđujem se da čekam da bih to otkrio." "Dobro. Došao sam u posed nekih kalemova za čitanje. Otkriće nam uglavnom sve što nas zanima, ako uspemo da ih pročitamo. Možeš li išta učiniti s njima?" "Ne bih rekao. Možeš li me snabdeti jednom od njihovih mašina za očitavanje? Mogao bih ih pomoću nje prikazati na ekranu i snimiti ih za Iglin kompjuter." "Teške su. Debelim kablovima su..." "Preseci kablove." Luis uzdahnu. "U redu. Šta potom?" "Kroz kameru na sondi već mogu da vidim lebdeći grad. Dovešću sondu do tebe. Moraš ukloniti filter za deuterijum kako bi otkrio prenosni disk. Imaš li klešta?" "Nemam nikakav alat. Imam samo reflektorski laser. Kaži mi gde da sečem." "Nadam se da zbog toga vredi izgubiti pola mojih izvora goriva. Dobro. Ako si u stanju da obezbediš mašinu za očitavanje i ako ona bude mogla da prođe kroz otvor do prenosnog diska, slažem se. Ako ne, donesi trake. Možda ću moći nešto da učinim." Luis je stajao na ivici krova Biblioteke zagledan u gusti sumrak senkovitog dobra ispod njegovih nogu. Na ivici senke videla se podnevna svetlost. Četvorouglasto ustrojstvo obradive zemlje
udaljavalo se od njega. Zmijska reka zavijala je nalevo i nestajala među niskim planinama. S one strane planina nalazila su se mora, ravnice, jedan sićušan venac planina, još sićušnija mora - sve to plavilo je sa udaljenošću... i konačno Luk koji se bez prestanka uzdizao. Napola hipnotisan, Luis je čekao pod vedrim nebom. Ništa se više nije moglo učiniti. Jedva da je bio svestan proticanja vremena. Sonda se pojavi sa neba na dahu plavog kamena. Na mestu gde je gotovo nevidljiva vatra dotakla krov, biljke i tle pretvoriše se u narandžasti pakao. Mali predstavnici visećeg naroda, bibliotekari u plavim odorama i mokra deca trčali su vrišteći ka stepeništu. Sonda se spustila u plamenu i nakrivila na jednu stranu usporena dejstvom visinskih mlaznika. Svuda oko gornjeg oboda nalazili su se sićušni mlaznici, a jedan veliki mlaznik bio je smešten ispod nje. Bila je dvadeset stopa dugačka i deset stopa debela, cilindar načičkan kamerama i drugim uređajima. Luis sačeka dok se plamen nije gotovo ugasio. Zatim koraknu kroz ugljenisane ostatke sonde. Krov je bio prazan, bar se njemu tako činilo - nije bilo čak ni tela. Nema leševa. Dobro. Glas prevodioca vodio ga je dok je isecao debelo molekularno sito na vrhu sonde. Uskoro se ukaza prenosni disk. On upita: "Šta sada?" "Promenio sam smer dejstva prenosnog diska na drugoj sondi i uklonio filter. Možeš li dobaviti mašinu za očitavanje?" "Pokušaću. Ništa mi se ovo ne sviđa." "Za dve godine ionako neće biti važno. Dajem ti trideset minuta. Onda dođi i ponesi sve što nađeš." Izvestan broj bibliotekara odevenih u plavo gotovo je odlučio da pođe na njega kada se Luis pojavio na stepeništu. Vizir mu je bio navučen preko lica. Komadići teškog metala koji su oni ispaljivali na njega odbijali su mu se o zaštitni oklop i on nastavi da se kreće trzajući se i zastajkujući. Puškaranje se proredi, a potom prestade. Povlačili su se pred njim. Kada su se dovoljno udaljili, Luis skliznu kroz otvor stepeništa ispod njega. Zavojito stepenište bilo je pričvršćeno samo na vrhu i na dnu. Sada je bilo sabijeno poput opruge i kidalo je bočne rampe iz dovrataka. Bibliotekari su visili spasavajući drage im živote. Luis je zadobio cela dva gornja sprata za sebe. Kada se okrenuo prema najbližoj odaji za očitavanje, susreo se sa Harkabiparolin koja mu je preprečila put sa sekirom u rukama. "Još jednom mi je potrebna tvoja pomoć", reče Luis. Ona zamahnu. Luis uhvati sekiru koja mu se odbila od mesta gde se spajaju vrat i ramena. Ona stade da je cima, popkušavajući da mu je istrgne. "Pazi", reče on. Zatim pređe laserskim snopom kroz kabl koji je napajao mašinu za očitavanje. Iz kabla suknu plamen i on se raspade uz mnogo varnica. Harkabiparolin zavrišta: "Zgrada Liar će za ovo dobro platiti!" "Tu se ništa ne može. Želim da mi pomogneš da odnesem mašinu za očitavanje na krov. Mislio sam da ću morati da se probijem kroz zid. Ovako je bolje." "Neću!" Luis pređe snopom svetlosti preko mašine za očitavanje. Ona buknu pošto se prvo raspala. Smrad je bio užasan. "Kaži kada." "Vampirski ljubavniče!" Mašina je bila teška, a Luis nije imao nameru da se liši lasera. Povlačio se unatraške stepeništem;
glavni deo tereta nalazio se u Harkabiparolinim rukama. On joj reče: "Ako je ispustiš moraćemo da se vratimo po drugu." "Idiote!... već si... uništio kabl!" On ništa ne odvrati. "Zašto ovo činiš?" "Pokušavam da spasem ovaj svet da ne padne na svoje sunce." Malo je nedostajalo da u tom trenutku ispusti mašinu. "Ali... ali motori! Svi su vraćeni na svoja mesta!" "Znači već ste toliko saznali! Suviše kasno bojim se. Većina vaših svemirskih brodova nikada se nije vratila. Nema dovoljno motora. Nastavi." Kada stigoše na krov sonda se podiže i spusti pored njih na visinskim mlaznicima. Oni odložiše mašinu. Neće moći. Luis zaškrguta zubima i oslobodi ekran ostalog dela mašine. Sada će moći da prođe. Harkabiparolin ga je samo gledala. Bila je suviše iscrpljena da išta kaže. Ekran uđe u rupu gde se nalazio molekularni filter i nestade ga. Ono što je ostalo, glavni deo mašine, bilo je mnogo teže. Luis uspe da ubaci jedan kraj u otvor. Zatim leže na leđa i nogama ga gurnu unutra te i on nestade. "Zgrada Liar nema ništa sa ovim", reče on bibliotekarki. "Oni nisu znali šta imam na umu. Evo." On ispusti uzorak potpuno crne tkanine pored nje. "Zgrada Liar vam može reći kako da popravite kondenzatore za vodu i ostale stare mašine pomoću ovoga. Ceo grad može postati nezavisan od mašinskog naroda." Gledala ga je užasnuto. Teško je bilo reći da li ga je čula. On se odbaci s nogama napred u sondu. I stiže naglavačke u Iglino skladište.
Treć deo
23. POSLEDNJA PONUDA Nalazio se u velikoj staklenoj boci koja je odzvanjala i u kojoj je vladala potpuna tama. Kroz providne zidove videla se napola rastavljena svemirska letelica obavijena sumrakom. Sonda se vratila na nosače na stražnjem zidu skladišta, zadržaši se na visini od osam stopa iznad tla. Luis se nalazio na mestu gde je ranije bio filter za deuterijum, smešten poput jajeta u čašici za jaje. Oslonivši se na šake pridigao se i skočio napolje. Bolela ga je svaka kost. Još mu je predstojala jedna neprijatnost i onda će moći da se odmori. Sigurnost se nalazila tik s druge strane neprobojnog zida. Mogao je da vidi ploče za spavanje... "Dobro." Glas Poslednjeg prozbori odnekud blizu tavanice. "Je li to ekran za očitavanje?" Nisam očekivao nešto tako glomazno. Jesi li to morao da prepoloviš?" "Da." Sa visine od osam stopa bacio je na pod i delove. Srećom lutkari su bili vešti sa alatkama... "Nadam se da ovde imaš postavljene prenosne diskove." "Računao sam na neprilike. Pogledaj napred s leve strane... Luise!" Iza njega se razleže jecaj nezemaljskog užasa. Luis se munjevito okrenu. U sondi gde se prethodnog trenutka on nalazio počivala je Harkabiparolin. U rukama je stezala kundak nekog projektilskog oružja. Kroz razmaknute usne videli su joj se zubi. Oči nisu mogle da joj se smire. Sevale su gore, dole, levo, desno i nigde nisu mogle da nađu spokoj. Poslednji progovori svojim jednoličnim glasom. "Luise, ko je ovo upao na moju svemirsku letelicu? Je li opasna?" "Nije, smiri se. To je samo jedna zbunjena bibliotekarka. Harkabiparolin, vrati se." Njen poklič postade još prodorniji. Ona iznenada poče da cvili: "Poznato mi je ovo mesto. Viđala sam ga u sobi sa kartama! To je nebeski zvezdani brod, van ovog sveta! Luvevu, šta si ti?" Luis uperi reflektorski laser u nju. "Nazad!" "Ne! Uništio si ukradeno vlasništvo Biblioteke. Ali ako... ako je svet u opasnosti, želim da pomognem!" "Kako da pomogneš, luda ženo? Hajde: vrati se u Biblioteku. Otkrij odakle je stizala droga besmrtnosti pre Pada gradova. To je mesto za kojim tragamo. Ako postoji bilo koji drugi način da se pokrene svet bez velikih motora, tamo ćemo pronaći kontrole." Ona odmahnu glavom: "Ja ne... Otkud to znaš?" "To je njihov prvobitan dom. Zaš-inženjeri Prstenastog sveta mora da su imali negde u blizini posađene određene biljke... Tanj... pretpostavljam. Samo pretpostavljam. Tanj, do đavola!" Luis se uhvati za glavu. U njoj je dobovalo kao da je reč o nekom velikom bubnju. "Ja ništa od ovoga nisam tražio. Bio sam kidnapovan!" Harkabiparolin se izvi iz sonde i spusti. Njena gruba, plava odora bila je natopljena znojem. Dosta je ličila na Halroprilalar. "Mogu biti od pomoći. Mogu vam čitati." "Imamo mašinu koja to radi." Ona priđe bliže. Oružje je držala spušteno kao da je zaboravila na njega. "Sami smo to sebi priredili, zar ne? Moj narod je poskidao upravljačke motore sveta za naše zvezdane brodove. Mogu li pomoći da se to ispravi?" Poslednji reče: "Luise, žena ne može da se vrati. Prenosni disk na prvoj sondi je transmiter. Da li je to neko oružje što drži u rukama?" "Harkabiparolin, daj mi to." Ona mu ga pruži. Luis nespretno uhvati projektilsko oružje. Ličilo je na proizvod mašinskog naroda.
Poslednji mu reče: "Odnesi ga napred u levi ugao skladišta. Tamo se nalazi transmiter." "Ne vidim ga." "Prefarbao sam ga. Spusti oružje u ugao i odstupi. Ženo, ostani gde si!" Luis posluša. Pištolj nestade. Luisu gotovo promače hitri pokret s one strane trupa kada se oružje spusti na ispust svemirske luke. Poslednji je postavio prijemnik prenosnog diska van trupa. Luis se začudi. U lutkarevoj paranoji bilo je elemenata renesansne Italije. "Dobro. Sledeće... Luise! Još jedan!" Jedna smeđa, tršava glava proviri iz sonde. Bio je to dečak iz sobe sa kartama, potpuno go, mokar, koji umalo nije ispao kada se protegnuo da pogleda oko sebe. Oči mu se raširiše u čudu. Upravo se nalazio u dobu kada je trebalo da se uhvati ukoštac sa magijom. Luis urliknu: "Poslednji! Isključi smesta te prenosne diskove!" "Isključio sam. Trebalo je to da učinim. Ko je ovo?" "Jedno dete-bibliotekar. Ime mu je šestosložno i ne mogu da ga se setim." "Kavaresksenjajok", uzviknu dečak, smešeći se. "Gde se nalazimo, Luvevu? Šta ćemo ovde?" "Samo Finejgl to zna." "Luise! Ne želim ove tuđince na svom brodu!" "Ako imaš na umu da ih izbaciš u svemir, zaboravi na to. Neću ti dozvoliti." "Onda moraju ostati u spremištu za teret, a i ti s njima. Mislim da ste ovo smislili ti i Hmii. Nije trebalo da poverujem nijednom od vas dvojice." "Nikada to nisi ni učinio." "Ponovi, molim te?" "Umrećemo od gladi ovde unutra." Nastupila je poduža pauza. Kavaresksenjajok gipko iskoči iz sonde. On i Harkabiparolin stadoše žustro nešto da šapuću. "Možeš se vratiti u svoju odaju", iznenada reče Poslednji. "Oni neka ostanu ovde. Ostaviću otvorenu vezu između prenosnih diskova kako bi mogao da ih hraniš. Ovo još može ispasti na dobro." "Kako?" "Luise, biće dobro ako neki domoroci sa Prstenastog sveta prežive." Ono dvoje sa Prstenastog sveta nisu bili dovoljno blizu da bi čuli Luisovog prevodioca. On reče: "Ne misliš valjda sada da odustaneš, zar ne? Ono što se nalazi na ovim trakama može nas odvesti pravo do magičnog uređaja za transmutaciju." "Da, Luise. A bogatstvo sa Karata nekoliko svetova možda se upravo steklo u Hmiijevim rukama. Možemo računati da će nas udaljenost štititi dva do tri dana, ne više. Uskoro moramo poći." Domoroci su gledali unaokolo dok im se Luis približavao. On reče: "Harkabiparolin, pomozi mi da ponesem mašinu za očitavanje." Deset minuta kasnije kalemovi, mašina za očitavanje i istrgnut ekran nalazili su se kod Poslednjeg na upravljačkoj palubi. Harkabiparolin i Kavaresksenjajok su čekali na daljnja naređenja. "Moraćete malo ovde da ostanete", reče im Luis. "Ne znam zapravo šta će se dogoditi. Poslaću vam hranu i nešto od čega ćete moći da napravite postelju. Imajte poverenja u mene." Mogao je da oseti krivicu kako mu se očitava na licu kada se žurno okretao i nestajao u uglu. Trenutak kasnije našao se u svojoj odaji - sa skafanderom, ogrtačem i svim ostalim. Luis se skinu i naruči par običnih pidžama. Već se osećao bolje. Bio je umoran, ali morao je da opskrbi Harkabiparolin i Kavaresksenjajoka. Kuhinja mu neće dati ćebad. On naruči četiri velika ponča sa kapuljačama i posla ih preko prenosnih diskova. Zatim poče da prebira po sećanju. Šta je Halroprilalar volela da jede? Bila je svaštojed, ali više
je volela svežu hranu. On izabra sledovanje za njih. Kroz zid je posmatrao njihove ozbiljne izraze lica dok su proučavali dobijenu hranu. Za sebe je naručio orahe i jednu bocu poznatog burgundca. Grickajući i pijuckajući, on uključi polje za spavanje, sruči se u njega i ispruži u slobodnom padu kako bi razmišljao. Zgrada Liara će platiti za njegovo razbojništvo. Da li je Harkabiparolin ostavila superprovodnu tkaninu za sobom u Biblioteci kao izvesnu naknadu za počinjenu štetu? Čak ni to nije znao. Šta li je Valavirgilin sada radila? Bila je uplašena za celu svoju vrstu, za ceo svoj svet i bez ikakve mogućnosti da bilo šta izmeni, zahvaljujući Luisu Vuu. Žena i dečak u spremištu za teret mora da su bili isto tako uplašeni... ako bi Luis Vu umro u roku od nekoliko narednih časova, ni oni ga ne bi mnogo nadživeli. Sve je to bilo uračunato u cenu. I njegov vlastiti život bio je u opasnosti. Prvi korak: doneti reflektorski laser na Iglu. Učinjeno. Drugi korak: može li se Prstenasti svet vratiti u prvobitan položaj? Tokom narednih nekoliko časova mogao bi dokazati da to nije moguće. Sve će zavisiti od magnetskih svojstava skrita. Ako se Prstenasti svet ne može spasiti, treba bežati. Ako se Prstenasti svet može spasiti, onda... Treći korak: doneti odluku. Da li je izvodljivo da se Hmii i Luis Vu vrate u poznati svemir? Ako nije, onda... Četvrti korak: pobuna. Trebalo je da ostavi komad superprovodne tkanine u samoj zgradi Liara. Trebalo je da podseti Poslednjeg da isključi prenosne diskove na sondama. Nije se moglo poreći da je Luis Vu u poslednje vreme donosio vrlo nezadovoljavajuće odluke. To ga je mučilo. Sledeći njegovi poduhvati biće izuzetno važni. Ali za sada će ukrasti nekoliko časova sna... da upotpuni svoje pređašnje krađe. Glasovi nejasni. Luis se promeškolji i okrenu u slobodnom padu, a zatim pogleda oko sebe. S druge strane prednjeg zida Harkabiparolin i Kavaresksenjajok još su vodili živ razgovor sa tavanicom. Za Luisa je to bilo potpuno nerazumljivo. Nije imao pri sebi prevodioca. Ali Graditelji gradova pokazivali su u četvrtasti hologram koji je lebdeo van trupa, zaklanjajući deo ispusta svemirske luke. Kroz taj 'prozor' Luis je mogao da vidi suncem obasjano dvorište nekog zamka od sivog kamena. Grubo istesano kamenje u velikim količinama; mnoštvo pravih uglova. Jedine prozore predstavljali su vertikalni prorezi za strelce. Uz jedan od zidova uspinjala se neka vrsta bršljana. Bujan bledožuti bršljan sa grimiznim žilicama. Luis napusti polje. Lutkar se nalazio za pultom na upravljačkoj palubi. Danas je njegova griva podsećala na oblak fosforescentnog sjaja. On okrenu jednu glavu kada Luis stade da mu se primiče. "Luise, verujem da si se odmorio?" "Da, a bilo mi je i potrebno. Kako napreduješ?" "Uspeo sam da popravim mašinu za očitavanje. Iglin kompjuter ne zna dovljno dobro jezik Graditelja gradova da bi mogao čitati trake iz fizike. Nadam se da ću dopuniti rečnik kroz razgovor sa domorocima." "Koliko još? Imam neka pitanja u vezi sa opštim sklopom Prstenastog sveta." Da li bi mogao pod Prstenastog sveta, svih šest stotina miliona kvadratnih milja, poslužiti za elektromagnetsko manipulisanje položajem ovog ustrojstva? Kada bih samo bio siguran u to! "Mislim između deset i dvadeset časova. Svima nam je povremeno potreban odmor."
Suviše dugo, pomisli Luis, jer će im se ekipa za popravke uskoro naći na grbači. Rđavo. "Odakle dolazi ta slika? Sa lendera?" "Da." "Možemo li Hmiiju uputiti poruku?" "Ne." "Zašto ne? Mora da uz sebe ima prevodioca." "Napravio sam grešku; isključio sam prevodioca prinudno. On ga ne nosi." "Šta se dogodilo?" upita Luis. "Šta će on u srednjevekovnom zamku?" Poslednji reče. "Prošlo je dvadeset časova od kada je Hmii stigao do Karte Kzina. Ispričao sam ti kako je izveo izviđački let, kako je dozvolio jednom kzinskom vazduhoplovu da ga napadne, kako se spustio na veliki brod i čekao dok su oni nastavljali sa napadom. Napadi su trajali nekih šest časova pre no što ih je Hmii sam prekinuo odletevši na neko drugo mesto. Voleo bih da mogu shvatiti šta se nada da će postići, Luise." "Ni ja ne znam, stvarno. Nastavi." "Vazduhoplov ga je sledio izvesno vreme, a zatim se vratio. Hmii je nastavio da istražuje. Naišao je na pojas divljine sa malim, kamenim zamkom, opasanim zidinama, na najvišem vrhu. Spustio se u dvorište. Bio je napadnut, razume se, ali branioci su imali samo mačeve, lukove i tome slično. Kada su se okupili oko lendera, gađao ih je iz topa za ošamućivanje. Zatim je..." "Stani." Jedan kzin izjuri ispod lučnog prolaza, pa pohita preko sivih kamenih ploča, približavajući se hologramskom prozoru; trčao je četvoronoške, očigledno bežeći od nečeg. To mora da je bio Hmii; nosio je zaštitni oklop. Iz oka mu je virila strela, jedna dugačka, drvena strela sa papirnatim lišćem umesto pera. Iza njega su trčali drugi kzini mašući mačevima i buzdovanima. Strele su dolazile iz prorezaprozora, i odbijale se o njegovo zaštitno odelo. U času kada je Hmii stigao do vazdušne komore na lenderu, jedna nit svetlosti suknu sa jednog od prozora. Laserski snop obavio je plamenom nekoliko kamenih ploča, a zatim se usredsredio na lender. Hmii je nestao. Snop je i dalje sukljao... a onda zgasnu kada se prorez-prozor raspuče u crvenom i belom plamenu. "Nebrižljiv je", promrmlja Poslednji. "Prepustiti neprijatelji takvo oružje." Drugim ustima prebirao je po kontrolama. Uključio je jednu unutrašnju kameru. Luis je promatrao Hmiija kako zatvara vazdušnu komoru, a zatim se tetura prema autodoku, upinjući se da skine zaštitni oklop i razbacujući usput njegove delove. Jedna kzinova noga ispod oklopa bila je u dubokim ranama. On podiže poklopac autodoka i sruči se unutra. Tanj! Nije uključio monitore! Poslednji, moramo mu pomoći." "Kako, Luise? Ako pokušaš da stigneš do njega pomoću prenosnih diskova bićeš zagrejan do temperature potrebne za fuziju. Između tvoje brzine i brzine lendera..." "Tako je." Veliki okean nalazio se trideset pet stepeni oko zavoja Prstenastog sveta. Razlika kinetičke energije bila je dovoljna ra razori čitav jedan grad. Nije bilo načina da mu se pomogne. Hmii je ležao krvareći. Iznenada on vrisnu. Napola se okrenu. Njegovi debeli prsti stadoše da dodiruju tastaturu autodoka. Kada je završio, bacio se na leđa, ispružio ruku i zatvorio poklopac. "Dosta dobro", reče Luis. Strela je ušla u očnu duplju pri oštrom uglu. Možda nije uništila moždano tkivo... a možda i jeste. "Bio je nepažljiv, slažem se. U redu, nastavi." "Hmii je upotrebio top za ošamućivanje kako bi ozračio ceo zamak. Zatim je proveo tri časa gomilajući kzine bez svesti na platforme za podizanje tereta i izbacujući ih napolje. Zaboravio je na
kapije. Zatim je otišao u zamak. Devet časova ga nisam video. Zašto se ceriš?" "Nije izneo nijednu ženku, zar ne?" "Ne. Mislim da shvatam." "Imao je tanj sreće što je uspeo dovljno brzo da navuče zaštitni oklop. Ranu na nozi je zadobio pre no što je završio oblačenje." "Izgleda da Hmii ne predstavlja pretnju po mene." Biće u 'doku dvadeset do četrdeset časova, proceni Luis. Sada je Luis Vu morao sam da donosi odluke. "Ima nešto o čemu bismo morali sa njim da porazgovaramo, ali bojim se da je to neizvodljivo. Poslednji, molim te snimi predstojeći razgovor. Šalji ga lenderu na beskonačnoj traci. Želim da ga Hmii čuje čim se probudi." Lutkar je nešto dohvatio iza sebe; činilo se da ustima prebira po kontrolnoj tabli. "Izvršeno. O čemu to treba da razgovaramo?" "Hmii i ja nikako nismo mogli poverovati da ćeš nas vratiti u poznati svemir. Čak ni da to možeš učiniti." Lutkar se upilji u njega iz dva pravca. Pljosnate glave se razmakoše najviše što su mogle, pružajući mu maksimalno binakularno dejstvo kako bi što bolje mogao da prouči svog nepouzdanog saveznika i mogućeg neprijatelja. On upita: "Zašto to ne bih učinio, Luise?" "Prvo, suviše znamo. Drugo, ti nemaš razloga da se vraćaš na bilo koji svet u poznatom svemiru. Sa magičnim transmuterom ili bez njega, mesto na kome želiš da se nađeš jeste Flota svetova." Mišići na lutkarevom zadnjem delu nemirno su se grčili. (To je bila noga koja je lutkarima služila za borbu: okrenuti neprijatelju leđa, nanišaniti široko razmaknutim očima, klik!) On reče: "Zar bi to bilo, tako loše?" "Bolje nego da ostanemo ovde", priznade Luis. "Šta si imao na umu?" "Možemo vam život učiniti veoma udobnim. Znaš da posedujemo drogu za dugovečnost kzina. Možemo se snabdeti i osnažujućim začinom. Na Igli ima mesta i za ženke hominida i za ženke kzina. Pa na brodu već imamo jednu ženku Graditelja gradova. Putovali biste u stazisu, tako da prostor nije problem. Ti i tvoja pratnja možete se smestiti na jednom od poljoprivrednih svetova Flote. Praktično, vi biste ga posedovali." "Šta ako nam dosadi seljački život?" "Gluposti. Imali biste pristup u biblioteke matičnog sveta. Pristup k znanju kome se čovečanstvo čudilo od kada smo se prvi put otkrili! Flota se kreće kroz svemir gotovo brzinom svetlosti, kako bi konačno stigla do Magelanovih oblaka. Sa nama ćeš izbeći eksploziju galaktičkog jezgra. Verovatno ćeš nam biti potreban za istraživanja... zanimljivih oblasti koje nas čekaju na putu." "Misliš opasnih." "Šta drugo bih mogao da mislim?" Luis se našao u većem iskušenju nego što je očekivao. Kako bi Hmii primio jednu takvu ponudu? Odložena osveta? Prilika da uništi matični svet lutkara u nekoj neodređenoj budućnosti? Ili jednostavno kukavičluk? On upita: "Da li ova ponuda zavisi od toga da li ćemo pronaći čarobni transmuter?" "Ne. Tvoje umeće nam je potrebno bez obzira na to. Međutim... bilo kakvo obećanje koje sada dam biće mnogo lakše ostvariti pod vladavinom Eksperimentalista. Konzervativci bi mogli da ne uvide tvoju vrednost, a da ne govorimo o Hmiiju." To je bilo lepo rečeno, prizna Luis. "Kad već govorimo o Hmiiju ..." "Kzin je dezertirao, ali moja ponuda važi i za njega. Pronašao je ženke kzina koje može da spase. Možda ga ti možeš ubediti."
"Sumnjam." "Konačno, možete ponovo videti i svoje svetove. Za hiljadu godina poznati svemir možda će zaboraviti lutkare. Za vas će proteći svega nekoliko desetina godina ako se pridružite Floti svetova koja putuje gotovo brzinom svetlosti." "Potrebno mi je vreme da o tome razmislim. Ispričaću to Hmiiju kada budem u prilici." Luis pogleda pored njega. Graditelji gradova su ga posmatrali. Šteta što nije mogao s njima da se posavetuje, jer odlučivao je i o njihovoj sudbini. Ali on je već odlučio. "Sledeće što bih voleo da uradim", reče on, "jeste da stignemo do Velikog okeana. Možemo proći kroz planinu Božju pesnicu i ići dovoljno sporo..." "Uopšte nemam nameru da pomeram Iglu. Možda postoje i neke druge pretnje pored meteorske odbrane, a i ona mi je već dovoljna!" "Siguran sam da mogu da te nagnam da se predomisliš. Sećaš li se da smo pronašli opremu za podizanje Basardovih sabirnih mlaznika na obodni zid? Osmotri malo bolje tu opremu sada." Lutkar je jedan trenutak ostao sleđen. Zatim se okrenuo i nestao s vidika iza neprovidnog zida svojih odaja. To bi trebalo da ga dovoljno dugo zaposli. Dobivši malo slobodnog vremena Luis Vu krenu prema gomili odložene odeće i opreme. Iz ogrtača izvadi reflektorski laser. Četvrti korak: akcija. Šteta što se njegov autodok nalazio u lenderu, sto miliona milja van domašaja. Možda će mu uskoro biti potreban. Na spoljnoj strani trupa Igle sigurno se nalazio štitnik od baklji. Svaki brod ga je imao, bar na prozorima. Pod dejstvom prejake svetlosti, štitnik protiv baklji postajao bi ogledalo i možda spasao vid pilota. Zaustavljao je solarne baklje i zaustavljao je lasere. Ako je Poslednji postavio neprovidne zidove između sebe i svoje zarobljene posade, sigurno je štitnikom obložio i celu upravljačku palubu. Ali šta je sa podom? Luis kleknu. Hiperpogonski motor protezao se celom dužinom broda; imao je bronzanu boju sa nešto bakra i trup od metala. Lutkarska mašinerija, s svim onim zaobljenim uglovima, već je sama po sebi izgledala napola istopljena. Luis uperi reflektorski laser pod uglom u njega i opali kroz providni pod. Svetlost se odbi od površine. Suknu metalna para. Poteče tečni metal. Luis pusti snop da prodre duboko, zatim stade njime da kruži, paleći ili topeći sve što mu je izgledalo zanimljivo. Šteta što nikada nije proučio inženjering hiperpogonskog sistema. Laser mu se ugreja u šaci. Držao ga je uključenog već nekoliko minuta. On pomeri snop ka jednom od šest postolja na kojima je počivao motor u vakuumskoj odaji. Nije se istopilo; omekšalo je i sleglo se. On napade drugi. Velika masa motora ulegnu se i iskrivi. Uski snop zatreperi, poput blica i ugasi se. Baterija se istrošila. Luis odbaci reflektorski laser od sebe, setivši se da lutkar može učiniti da mu ovaj eksplodira u šaci. Zatim ode do prednjeg zida svog kaveza. Lutkar nije bio na vidiku, ali Luis uskoro začu agonijski zvuk orgulja na paru. Lutkar je dokaskao oko neprovidnog zelenog odeljka i stao pred njega. Mišići su mu se grčili ispod kože. "Dođi", reče Luis Vu, "hajde da razmišljamo zajedno." Bez žurbe lutkar zavuče obe glave između prednjih nogu te noge smota ispod sebe.
24. PROTIVPREDLOG Luis Vu se probudio bistra uma i gladan. Nekoliko trenutaka počivao je nepomično, uživajući u slobodnom padu; zatim je ispružio ruku i isključio polje. Sat mu je pokazivao da je spavao sedam časova. Gosti Igle spavali su ispod jedne od velikih spona koje su učvršćivale lender tokom leta. Sedokosa žena spavala je nemirno, umotana u pončo iz koga joj je virila jedna gola noga. Smeđokosi dečak spavao je poput bebe. Nije bilo načina da ih probudi, kao ni smisla. Zid ne bi preneo zvuk, a prevodilac nije radio. Prenosni diskovi koji su ih povezivali ne bi preneli ništa teže od nekoliko funti. Da li je lutkar odista očekivao nekakvu složenu zaveru? Luis se nasmeši. Njegova pobuna bila je samo njegova. On naruči lak obrok od tosta i sira i poče da ga jede dok je koračao prema prednjem zidu ćelije. Dok se odmarao Poslednji je imao pravilan jajoliki oblik; bio je sav sklupčan sa ćubastim oblakom bele kose na širem kraju. Noge i glave bile su skrivene ispod njega. Sedam časova se nije ni pomerio. Luis je video Nesusa kako to čini. Lutkari su na taj način reagovali na šok: smotati se u vlastiti pupak, pa neka i vaseljene nestane. Dobro, ali devet časova bilo je previše. Ako je lutkar zapao u katatoniju zato što ga je Luis šokirao, onda bi to mogao biti kraj sveta. Lutkareve uši nalazile su se u njegovim glavama. Luisove reči morale bi proći kroz meso i kosti. On povika: "Dozvoli da ti ponudim nekoliko stvari za razmišljanje!" Lutkar nije odgovorio. Luis podiže glas započevši monolog. "Ova struktura klizi ka svom suncu. U stanju smo da učinimo nešto s tim u vezi, ali ne možemo ništa dok ti proučavaš svoj pupak. Niko sem tebe ne može da upravlja uređajima na Igli, senzorima, pogonima, itd, a sam si to tako zamislio. Stoga: svaki minut koji provedeš izigravajući hoklicu, ti, ja i Hmii smo za minut bliži jednoj prilici kojoj nijedan astrofizičar ne bi mogao da odoli." On završi svoj laki obrok dok je čekao. Lutkari su bili odlični lingvisti u velikom broju tuđinskih jezika. Hoće li se ovaj lutkar upecati na jezičku udicu? Poslednji izvuče jednu glavu taman dovoljno da upita: "Kakvoj prilici?" "Šansi da proučava sunčeve pege odozdo." Lutkar ponovo zavuče glavu pod stomak. Luis urliknu: "Ekipa za popravke dolazi!" Glava i vrat se ponovo pojaviše i on viknu u znak odgovora: "Šta se nam učinio? Šta si učinio meni, sebi, domorocima koji su mogli da izbegnu vatru? Da li si mislio o bilo čemu drugom do o pukom divljaštvu?" "Jesam. Sam si jednom rekao. Jednog dana moraćemo da odlučimo ko vodi ovu ekspediciju. Ovo je taj dan", reče Luis Vu. "Dozvoli da ti kažem zašto bi trebalo da slušaš moja naređenja." "Nisam mogao ni da pretpostavim da bi jedan strujoman mogao da žudi za pukom vlašću." "Neka ti to bude prvo. Bolji sam u pogađanju od tebe." "Nastavi." "Odavde nećemo otići. Čak je i Flota svetova van našeg domašaja iako se kreće brzinom manjom od svetlosne. Ako Prstenasti svet strada, stradaćemo i mi. Moramo nekako da ga vratimo u prvobitan položaj. Treće: inženjeri Prstenastog sveta mrtvi su bar četvrt miliona godina", reče pažljivo Luis. "Hmii bi rekao nekoliko miliona godina. Hominidi nisu mogli mutirati ni razviti se za života inženjera Prstenastog sveta. Ovi to ne bi dozvolili. Bili su Pak zaštitnici."
Luis je očekivao užas, stravu ili iznenađnje. Lutkar kao da se pomirio sa sudbinom. "Ksenofobi", reče on. "Opasni, odvažni i vrlo pametni." Mora da je podozrevao. "Moji preci", reče Luis. "Oni su sagradili Prstenasti svet kao i sve sisteme neophodne da on ostane na svom mestu. Koji od nas ima bolje izglede da razmišlja kao Pak zaštitnik? Jedan od nas mora da proba." "Ti argumenti ne bi ništa vredeli da si nam pružio priliku da umaknemo. Luise, verovao sam ti." "Ne bi mi se svidelo da si bio toliko glup. Mi se nismo dobrovoljno prijavili za ovu ekspediciju. Kzini i ljudi su rđavi robovi." "A šta bi bilo četvrto?" Luis napravi grimasu. "Hmii se razočarao u mene. Želi da te potčini svojoj vlasti. Ako bih bio u stanju da mu kažem da primaš od mene naređenja, bio bi zadivljen. A i potreban nam je." "Da, potreban nam je. On je u stanju da razmišlja kao Pak zaštitnik bolje od tebe." "Pa?" "Kakva su tvoja naređenja?" Luis mu reče. Harkabiparolin se pridiže i već je bila na nogama pre no što je ugledala Luisa kako odlazi iz ugla. Zatim je zadahtala, čučnula i nestala u pončoima. Jedan čvornovat pončo skliznu ka odloženoj plavoj odori. Čudno ponašanje. Graditelji gradova sa tabuom golotinje? Da li je Luis trebalo da nosi odeću? On učini ono što je smatrao za primereno: okrenu joj leđa i pridruži se dečaku. Dečak se nalazio kod zida posmatrajući velike, raskomadane zvezdane brodove. Pončo koji je nosio bio mu je prevelik. "Luvevu", upita on, "da li su to bili naši brodovi?" "Da." Dečak se osmehnu. "Da li je tvoj narod gradio tako velike brodove?" Luis pokuša da se priseti. "Sporočamci su bili gotovo toliki. Bili su nam potrebni veoma veliki brodovi pre no što smo probili barijeru brzine svetlosti." "Je li ovo jedan od vaših brodova? Može li putovati brže od svetlosti?" "Nekada je mogao. Sada više ne. Čini mi se da su trupovi broj četiri Opštih proizvoda bili čak veći od vaših brodova, ali nismo ih mi sagradili. To su bili brodovi lutkara." "To smo mi juče razgovarali sa jednim lutkarem, zar ne? Raspitivao se o tebi. Nismo mogli bog zna šta da mu kažemo." Harkabiparolin im se pridruži. Povratila je svoju pribranost navukavši plavu bibliotekarsku odoru. Ona upita: "Da li se naš položaj promenio, Luvevu? Rečeno nam je da ti neće biti dozvoljeno da nas posećuješ." S naporom je prisilila sebe da ga pogleda u lice. "Preuzeo sam vođstvo." "Tako lako?" "Platio sam..." Dečakov glas se umeša: "Luvevu? Krećemo se!" "Sve je u redu." "Može li ovde da bude tamnije?" Luis doviknu da se pogase svetla. Istog časa oseti se prijatnije. Tama je skrivala njegovu nagost. Harkabiparolinin stav bio je zarazan. Topla igla istrage podiže se dvanaest stopa iznad ispusta svemirske luke. Hitro, gotovo skrivajući se, bez razmetanja i pirotehnike, brod polako ode do ivice sveta i otisnu se u njega.
"Kuda ćemo?" upita žena. "Ispod sveta. Staćemo kod Velikog okeana." Nisu iskusili osećaj pada, a ispust svemirske luke već je tiho nestajao u visini. Poslednji je pustio da propadnu nekoliko milja pre no što je uključio potisnike: Igla uspori i stade da se kreće ivicom ispod Prstenastog sveta. Rub tame skliznu i pretvori se u nebo. Ispod se nalazilo more zvezda, sjajnije od bilo čega što je jedan domorodac sa Prstenastog sveta mogao da vidi kroz dubine vazduha i raspršene svetlosti Luka. Ali nebo je bilo potpuno crno. Oplata Prstenastog sveta od penastog skrita nije odbijala nikakvu svetlost zvezda. Luisu je još bilo neprijatno zbog nagosti. "Vraćam se u svoju odaju", reče on. "Hoćete li sa mnom? Tamo ima hrane, odeće i boljih kreveta ako želite." Harkabiparolin se poslednja pojavila na prenosnom disku silno se zateturavši. Luis se glasno nasmeja. Pokušala je da gleda u njega, ali oči joj same skrenuše. Luis naruči radni kombinezon i obuče ga. "Bolje?" "Da, bolje je. Misliš li da sam budala?" "Ne, mislim da nemate kontrolu nad klimom. Na većini mesta ne možeš se pojaviti naga, zato ti to izgleda čudno. Možda se i varam." "Možda si u pravu", reče ona iznenađeno. "Noćas ste spavali na tvrdoj palubi. Isprobajte vodeni krevet. Dovoljno je velik za oboje, a stalo bi i još nekoliko osoba; Hmii ga za sada ne koristi." Kavaresksenjajok se baci na krznom prekriven vodeni krevet. On odskoči, a talasi pokuljaše ispod krzna. "Luvevu, dopada mi se! Liči na plivanje, ali na suvom!" Ukrućenih leđa usled nepoverenja Harkabiparolin sede na nepostojanu površinu. Neodlučno upita: "Hmii?" "Osam stopa visok i prekriven narandžastim krznom. On je... u misiji na Velikom okeanu. Sada idemo po njega. Možeš ga nagovoriti da krevet podeli s vama." Dečak se nasmeja. Žena reče: "Tvoj prijatelj će morati da pronađe drugu družicu. Ja ne upražnjavam rišatru." Luis se zakikota. (Pa ipak negde u podsvesti pomisli: tanj!) "Hmii je čudniji nego što ti to misliš. Verovatno bi više voleo rišatru sa kobasičastom biljkom. Bila bi sasvim sigurna pored njega, sem ako ne poželi ceo krevet samo za sebe, što nije isključeno. Pazi samo da ga nikad ne budiš cimanjem. Ili, pak, možete isprobati ploče za spavanje." "Da li ti koristiš ploče za spavanje?" "Da." Pretpostavio je šta je time htela da kaže. "Polje se može podesiti tako da održava tela razdvojena." (Tanj! Da li je prisustvo dečaka sputava?) Ona reče: "Luvevu, utrpali smo ti se usred tvog zadatka. Da li si došao samo da pokradeš znanje?" Tačan odgovor bio bi da. Luisov odgovor bio je bar istinit. "Ovde smo da spasemo Prstenasti svet." On zamišljeno reče: "Ali kako mogu...?" Ona se tada zagleda negde pored Luisovog ramena. Poslednji je čekao s one strane prednjeg zida; bio je veličanstven. Kandže su mu bile posrebrene, a griva urešena da liči na zlatne i srebrne strukove. Kratka, bleda dlaka koja je prekrivala ostali deo njegovog tela bila je očetkana do blistavila. "Harkabiparolin, Kavaresksenjajok, dobro došli", otpeva on. "Hitno nam je potrebna vaša pomoć. Proputovali smo veliko prostranstvo između zvezda u nadi da ćemo spasti vaše narode i vaš svet od vatrene smrti." Luis se usteže od smeha. Srećom, njegovi gosti gledali su samo u Piersonovog lutkara.
"Odakle si?" zapita dečak lutkara. "Kako tamo izgleda?" Lutkar pokuša da mu ispriča. Govorio je o svetovima koji hitaju kroz svemir gotovo svetlostnom brzinom, o pet svetova raspoređenih u obliku petougla, u Kemplerovu rozetu. Oko četiri od njih kruže veštačka sunca kako bi sazrevala hrana potrebna petom svetu. Peti svet sija jedino svetlošću svojih ulica i zgrada. Kontinenti blešte žuto-belo, okeani su tamni. Usamljene sjajne zvezde okružene izmaglicom predstavljaju plutajuće fabrike na moru čija suvišna toplota zagreva vodu do tačke ključanja. Samo suvišna industrijska toplota sprečava da se svet ne zamrzne. Dečak je zaboravio da diše dok je slušao. Ali bibliotekarka je tiho govorila sama sa sobom: "On mora da dolazi sa zvezda. Ima oblik različit od svih poznatih živih bića." Lutkar je govorio o zakrčenim ulicama, ogromnim zgradama, parkovima koji su predstavljali poslednje pribežište domorodačkog života jednog sveta. Govorio je o rasporedu prenosnih diskova pomoću kojih se može obići ceo svet za nekoliko minuta. Harkabiparolin žustro odmahnu glavom. Glas joj postade prodorniji. "Molim te, nemamo vremena. Žao mi je, Kava! Želimo da čujemo još, potrebno nam je da znamo više, ali... svet, sunce! Luise, nije trebalo da sumnjam u tebe. Kako možemo pomoći?" Poslednji reče: "Čitajte mi." Kavaresksenjajok je ležao na leđima posmatrajući kako pored njega promiče stražnja strana sveta. Igla je prolazila ispod bezobličnog crnog krova u koji je Poslednji postavio dva hologramska 'prozora'. Jedan prostrani četvorougao prikazivao je osvetljeni prizor; drugi je proučavao donji deo Prstenastog sveta pomoću infracrvene svetlosti. Pri infracrvenoj svetlosti donja strana dnevnog područja još je sijala jasnije od zemlje prekrivene noćnom tamom; reke i mora bili su tamni danju, a svetli noću. "Vidiš, poput naličja maske?" Luis je tiše govorio kako ne bi prekidao Harkabiparolin. "Taj razgranat lanac reka: vidiš kako je ispupčen? I mora su izbočena. A taj niz zuba... to je čitav jedan lanac planina." "Da li su i vaši svetovi nalik na ovaj?" "Oh, ne. Na jednom od mojih svetova sve ovo ispod bilo bi čvrsto, a površina nastala igrom slučaja. Ovde je svet bio izvajan. Pogledaj, mora su sva iste dubine i tako raspoređena da svuda ima dovoljno vode." "Neko je izrezbario taj svet kao plitki reljef?" "Upravo tako." "Luvevu, od toga čovek mora da se uplaši. Kako su izgledali?" "Bili su mudri, voleli su svoju decu i ličili na oklopna odela." Luis odluči da ne kaže ništa više o zaštitnicima. Dečak upre prstom. "Šta je ono?" "Ne znam." Bila je to rupica u donjoj strani Prstenastog sveta... ispunjena maglom. "Mislim da je to rupa od meteora. Iznad nje se sigurno nalazi olujno oko." Ekran za očitavanje nalazio se na upravljačkoj palubi okrenut prema Harkabiparolin sa one strane zida. Poslednji ga je opravio i dodao mu upleteni kabl koji je vodio do kontrolne table. Dok je Harkabiparolin naglas čitala, brodski kompjuter očitavao je traku i upoređivao je sa njenim glasom kao i sa svojim uskladištenim znanjem Halroprilalarinog jezika. Taj jezik se sigurno izmenio tokom vekova, ali ne suviše, ne u jednom pismenom društvu. Po svoj prilici kompjuter će uskoro moći da preuzme stvar. Što se tiče Poslednjeg, on se sklonio u skriveni odeljak. Tuđinac je doživljavao šok za šokom. Luis mu nije dao vremena da ga uhvati histerija.
Igla je nastavila da ubrzava. Uskoro je obrnuti predeo promicao gotovo suviše brzo da bi se mogle razabrati pojedinosti. A Harkabiparolinin glas postajao je sve promukliji. Vreme za ručak, odluči Luis. Iskrsnu jedan problem. Luis naruči file minjon, pržene krompiriće sa brijem i francuskim hlebom kao dodacima. Dečak je zurio užasnut. Isto tako i žena, ali u Luisa Vua. "Žao mi je. Zaboravio sam. Stalno mislim da ste svaštojedi." "Jesmo svaštojedi. Jedemo i biljke i meso", reče bibliotekarka. "Ali ne i natrulu hranu!" "Nemoj se toliko uzbuđivati. Nema ovde nikakvih bakterija." Šnicla koja je odstajala uporavo onoliko koliko treba, mleko koje je napala buđ... Luis isprazni njihove tanjire u toalet i naruči ponovo. Voće, crudites sa posebnim umakom od kisele pavlake koji je bacio, zatim morsku hranu, uključujući sašimi. Njegovi gosti nikada ranije nisu videli ribu iz slanih voda. Dopala im se, ali su od nje i ožedneli. Posmatrajući Luisa kako jede oni se rastužiše. Šta je on to naumio: da umre od gladi? Oni su mogli da umru od gladi. Gde da nađe sveže crveno meso za njih? Pa razume se, u Hmiijevom delu autokuhinje. Može ga ispeći laserom podešenim na široki snop i veliku jačinu. To možda neće biti lako imajući u vidu na koji način ga je poslednji put upotrebio. Još jedan problem: oni sada sigurno unose u organizam suviše soli. Luis nije znao šta da preduzme s tim u vezi. Možda bi Poslednji mogao da preuredi komande autokuhinje. Posle ručka Harkabiparolin se vrati čitanju. Tada je Prstenasti svet već suviše brzo promicao da bi se mogle videti pojedinosti. Kavaresksenjajok se neumorno prebacivao iz ćelije u spremište i nazad. I Luis je bio nervozan. Trebalo je da vrši proučavanja: ponovo pregleda zapise sa prvog putovanja ili Hmiijeve dosadašnje pustolovine na Karti Kzina. Ali nije mogao dopreti do Poslednjeg. Postepeno postade svestan još jednog izvora nelagodnosti. Žudeo je za bibliotekarkom. Voleo je njen glas. Govorila je već satima, pa ipak glas joj nije izgubio napevno svojstvo. Rekla mu je da ponekad čita slepoj deci: deci bez vida. Luis postade uznemiren od same pomisli na to. Dopadalo mu se njeno dostojanstvo i njena hrabrost. Dopadao mu se način na koji je odora isticala njene obline; a na trenutak ju je video i nagu. Prošle su godine od kada je Luis Vu voleo neku ženu ljudi. Harkabiparolin je bila isuviše blizu tome. A ona nije nikoga imala. Kada im se lutkar konačno ponovo pridružio, Luisu bi milo zbog ove promene situacije. Tiho su razgovarali na međunarodnom, tiše no što je Harkabiparolin čitala kompjuteru. "Odakle su ti amateri popravljači?" pitao se Luis. "Ko bi na Prstenastom svetu mogao da poseduje dovoljno znanja da ponovo postavi visinske mlaznike? Pa ipak čini mi se da ne znaju da to nije dovoljno." "Ostavi ih na miru", reče Poslednji. "Možda i znaju da nije dovoljno? Možda jadni bledunjavci jednostavno ne mogu da smisle ništa drugo. A postavlja se i pitanje odakle im oprema. Možda potiče iz središta za opravke." "Suočeni smo sa dosta nevolja ovde. Manimo se još i njih." "Bar jednom se slažem s tobom. Ali ne mogu prestati da postavljam sebi pitanja. Tila Braun je pohađala škole u ljudskom svemiru. Velike strukture izgrađene u svemiru nisu za njih ništa novo. Ona bi znala šta može da znači ako jedno sunce počne da klizi unaokolo." "Da li bi Tila Braun mogla da organizuje nešto tako veliko?" "Možda ne bi. Ali trebalo bi da je sa njom Tragač. Imaš li Tragača na svojim trakama? On je bio
domorodac sa Prstenastog sveta i možda besmrtan. Tila ga je pronašla. Pomalo lud, ali on je mogao da obavi organizaciju. Bio je kralj više puta, tako je bar rekao." "Tila Braun je predstavljala jedan promašeni eksperiment. Pokušali smo da odgajimo ljudsko biće koje će pratiti sreća tako da i lutkari kada se nađu u njihovom društvu dele tu sreću. Tilu je možda pratila sreća, a možda i nije, ali sigurno je da njena sreća nije bila prenosna. Ne želimo ponovo da sretnemo Tilu Braun." Luis zadrhta. "Ne." "Stoga moramo izbegavati da privučemo pažnju ekipe za popravke." "Dodaj postskriptum traci koju šaljem Hmiiju", reče Luis. "Luis Vu odbija tvoju ponudu da mu utočište bude na Floti svetova. Luis Vu je preuzeo upravljanje Toplom iglom istrage i uništio motor za hiperpogon. To bi trebalo da ga uzdrma." "Ima jedan problem, Luise, moji senzori ne mogu da probiju skrit. Tvoja poruka će morati da pričeka." "Koliko nam još treba da stignemo do njega?" "Oko četrdeset časova. Ubrzao sam do hiljadu milja u sekundi. Pri ovoj brzini potrebno nam je više od pet gravitacija ubrzanja da ostanemo na svojoj putanji." "Možemo podneti trideset gravitacija. Previše si obazriv." "Poznato mi je šta misliš o meni." "Ali ipak ne držiš mnogo do mojih naređenja", reče Luis.
25. SEMENJA CARSTVA S druge strane zaobljene tavanice promicao je pod Prstenastog sveta. Nije imalo bog zna šta da se vidi sa udaljenosti od trideset hiljada milja, pri brzini od hiljadu milja u sekundi i kroz oplatu od penaste naslage. Dečak uskoro zaspa u narandžastim krznima. Luis nastavi da posmatra. Druga mogućnost bila je da ode na počinak i razmišlja da li ih je sve osudio na propast. Konačno Poslednji reče ženi Graditelja gradova: "Dosta." Luis siđe sa pokretne površine. Harkabiparolin stade da masira vrat. Posmatrali su Poslednjeg kako propušta četiri kalema ukradenih traka kroz mašinu za očitavanje. Bilo mu je potrebno svega nekoliko minuta. "Od sada je ovo problem kompjutera", reče lutkar. "Uprogramirao sam pitanja. Ako se odgovori mogu naći na trakama dobićemo ih najkasnije za nekoliko časova. Luise, šta će biti ako nam se i ti odgovori ne dopadnu?" "Da čujemo pitanja." "Postoji li istorijat popravki na Prstenastom svetu? Ako postoji, da li postrojenja za popravke dolaze iz nekog određenog izvora? Da li su popravke učestalije na nekom određenom mestu? Da li je bilo koja oblast Prstenastog sveta u boljem stanju od ostalih? Pronaći sva mesta koja govore o bićima sličnim Pakima. Da li se izgled oklopa menja sa udaljenošću u odnosu na neku središnju tačku? Kakva su magntska svojstva poda Prstenastog sveta i skrita uopšte?" "Dobro." "Da li sam nešto propustio?" "...Da. Potrebno nam je da saznamo odakle najverovatnije potiče droga besmrtnosti. Biće da je to Veliki okean, ali u svakom slučaju treba da pitamo." "Hoću. Zašto Veliki okean?" "Oh, delimično zato što je toliko upadljiv. A delimično zato što smo tamo pronašli jedan jedini preostali uzorak droge besmrtnosti. Imala ga je Halroprilalar. Na nju smo naišli u blizini Velikog okeana." A delimično zato što smo se tamo srušili, pomisli Luis. Sreća Tile Braun izobličuje verovatnost. Tilina sreća mogla nas je pravo odvesti do središta za opravke još prvog puta. "Harkabiparolin? Možeš li se setiti nečeg što smo izostavili?" Glas joj je bio škripav. "Ne razumem šta radite." Kako da joj objasnim? "Naša mašina pamti ono što se našlo na vašim trakama. Mi joj dajemo u zadatak da pretraži svoja sećanja u potrazi za odgovorima na postavljena pitanja." "Upitaj je kako da spasemo Prstenasti svet." "Moramo biti određeniji. Mašina je u stanju da se seća, povezuje i rezimira, ali nije u stanju samostalno da razmišlja. Nije dovoljno velika." Ona odmahnu glavom. "Šta ako su odgovori pogrešni?" bio je uporan Poslednji. "Ne možemo pobeći." "Probaćemo nešto drugo." "Razmišljao sam o tome. Moramo ući na polarnu orbitu oko sunca, kako bismo što više smanjili rizik da će nas deo raznetog Prstenastog sveta udariti. Staviću Iglu u stazis da čeka na spas. Spas neće stići, ali i to je bolje rizikovati nego ovo s čime smo sada suočeni." Moglo bi doći do toga, pomisli Luis. "Lepo. Ostaje nam koja godina da potražimo neki drugi izlaz." "Manje od toga. Ako..."
"Umukni." Iscrpljena bibliotekarka sede na vodeni krevet. Imitacija kzinskog krzna talasala se i mreškala ispod nje. Trenutak je bila ukrućena, a zatim se oprezno opružila. Krzno je nastavilo da se mreška. Uskoro je ukočenost napusti i ona se prepusti tom talasanju. Kavaresksenjajok promrmlja nešto pospano u znak protivljenja i prevrnu se. Bibliotekarka je izgledala krajnje privlačno. Luis ipak odole porivu da joj se pridruži na krevetu. "Kako se osećaš?" "Umorno. Jadno. Da li ću ikada ponovo videti svoj dom? Ako dođe kraj... kada dođe... želela bih da ga sačekam na krovu Biblioteke. Ali cveće će to tada već svenuti, zar ne? Sprženo i smrznuto." "Da." Ovo je delovalo na Luisa. Oni sigurno više nikada neće videti svoj dom. "Pokušaću da te vratim. Sada ti je potreban san. I masaža leđa." "Ne." Čudno. Zar ta Harkabiparolin nije bila jedna od Graditelja gradova, pripadnica Halroprilalarinog naroda koji je vladao Prstenastim svetom uglavnom putem seksualne privlačnosti? Ponekada je bilo teško prisetiti se da se pojedinci unutar jedne tuđinske vrste mogu razlikovati u istoj meri kao i ljudska bića. On reče: "Osoblje Biblioteke više liči na sveštenike nego na profesionalce. Da li se vi navikavate na uzdržavanje?" "Dok radimo u Biblioteci, uzdržani smo. Ali ja sam to dobrovoljno izabrala." Ona se podiže na lakat da bi ga pogledala. "Naučili smo da sve druge vrste žude da upražnjavaju rišatru sa Graditeljima gradova. Da li je to i sa tobom slučaj?" On priznade. "Nadam se da si u stanju da vladaš sobom." On uzdahnu. "Oh, tanj, da. Meni je hiljadu falana. Naučio sam kako da odvratim pažnju od nečega." "Kako?" "Obično odem da potražim neku drugu ženu." Bibliotekarka se nije nasmejala. "Šta biva ako nemaš na raspolaganju drugu ženu?" "Oh... vežbam do iscrpeljenosti. Napijem se 'goriva'. Odem na odsustvo u međuzvezdani prostor u brodu za jednu osobu. Nađem neko drugo zadovoljstvo. Predam se poslu." "Ne bi trebalo da piješ", reče ona i bila je u pravu. "Kakvo zadovljstvo možeš sebi da priuštiš?" Draud! Dodir struje i bilo bi mu svejedno i da se Harkabiparolin, njemu naočigled, pretvori u zeleni mulj. Zašto mu je i sad stalo? Nije joj se divio... pa, možda i jeste, malo. Ali odigrala je svoju ulogu. Može da spase Prstenasti svet ili da ga izgubi, bez njene daljnje pomoći. "U svakom slučaju dobićeš svoju masažu", reče on. Obiđe je u širokom luku i dodirnu kontrole na vodenom krevetu. Harkabiparolin ga je zbunjeno pogledala, zatim se nasmejala i potpuno opustila kada su je obgrlile sonične vibracije u vodi. Za nekoliko trenutaka je zaspala. On podesi da se jedinica isključi za dvadeset minuta. Zatim stade da razmišlja. Da nije proveo godinu dana sa Halroprilalar, mislio bi da je Harkabiparolin ružna, sa tom svojom ćelavom glavom, usnama nalik na ivicu noža i malim ravnim nosićem. Ali proveo je... Bio je dlakav na mestima gde to nije bio nijedan Graditelj gradova. Je li to bilo u pitanju? Ili miris hrane u njegovom dahu? Ili društveni signal koji mu je bio poznat? Čovek koji je kidnapovao zvezdani brod, čovek koji se kladio u svoj život da će spasiti bilione drugih života, čovek koji je savladao ogrezlost u drogiranju - takav čovek ne bi trebalo da se obazire
na sitnice kao što je žudnja za ljupkom saputnicom. Dodir struje bio bi mu dovoljan da to nepristrasno jasno sagleda. Tako je. Luis ode do prednjeg zida. "Poslednji!" Lutkar dokaska u vidno polje. "Pusti mi zapise o Pakima. Razgovore i medicinske izveštaje o Džeku Brenanu, studije o tuđinčevom lešu, sve što imaš." Pokušaće s poslom. Luis Vu lebdeo je usred vazduha, u položaju lotosa, odeven u komotnu odeću koja je lepršala oko njega. Na ekranu koji je počivao nepomično van trupa Igle jedan odavno mrtav čovek držao je predavanje o poreklu čovečanstva. "Zaštitnici poseduju veoma malo slobodne volje", govorio je. "Dovoljno smo inteligentni da sagledamo prave odgovore. Pored toga, tu su i instinkti. Ako Pak zaštitnik nema žive dece, on uglavnom umire. Prestaje da jede. Neki zaštitnici mogu da se uopšte; u stanju su da pronađu način da učine nešto za celu svoju vrstu i to ih održava u životu. Mislim da je meni to bilo lakše nego Phssthpoku." "Šta si pronašao? Šta te to i dalje tera da jedeš?" "Potreba da vas upozorim na Pak zaštitnike." Luis klimnu, prisećajući se podataka o autopsiji tuđinaca. Phssthpokov mozak bio je veći od čovekovog, ali u ispupčenje nisu ulazili prednji režnjevi. Glava Džeka Brenana izgledala je ulubljena u sredini zbog toga što se prvo razvila po uzoru na ljudsku lobanju sa postojećim prednjim delom i gornjim ispupčenjem na stražnjem delu lobanje. Brenanova koža bila je veoma naborana, nalik na kožni oklop. Zglobovi su mu bili nenormalno otekli. Usne i desni su se stopili u tvrdi kljun. Ništa od toga kao da nije smetalo strašno izmenjenom rudaru sa Pojasa. "Svi simptomi starenja predstavljaju posledicu promene od rasplodnika ka zaštitniku", pričao je već odavno mrtvom ispitivaču ARM-a. "Koža postaje deblja i bora se; treba da izgleda ovako, toliko tvrda da savije nož. Zubi se gube kako bi se napravio prostor za stvrdnjavanje desni. Srce može da oslabi jer treba da izraste drugo srce, s dve komore, među rebrima." Brenanov glas bio je kreštav. "Potrebno je da se zglobovi prošire, kako bi omogućili veće rastezanje mišića. Povećanu snagu. Ali ništa od ovoga ne izlazi na dobro bez drveta-života, a na Zemlji nije bilo drveta-života tri miliona..." Luis poskoči kada ga nečiji prsti povukoše za radni kombinezon. "Luvevu? Gladan sam." "Dobro." Ionako je bio umoran od proučavanja; nije saznao ništa što bi mogao upotrebiti. Harkabiparolin je još spavala. Probudio ju je miris mesa koje se peklo na snopu reflektorskog lasera. Luis naruči voće i kuvano povrće za njih i pokaza im gde da bace sve što im se ne bude dopadalo. On svoju večeru ponese u spremište. Smetalo mu je što neko zavisi od njega. Ali s druge strane, oboje su bili njegove žrtve. A on čak nije mogao ni da ih nauči da sami naručuju sebi obroke! Objašnjenja su bila na međunarodnom i Junakovom jeziku. Da li je postojao neki način da ih zaposli? Sutra. Smisliće već nešto. Kompjuter je počeo da izbacuje rezultate. Poslednji je bio zaposlen. Kada je Luis uspeo na trenutak da privuče lutkarevu pažnju zatražio mu je zapise o Hmiijevom napadu na zamak.
Zamak je bio smešten na vrhu jednog stenovitog brda. Stada životinja nalik na svinje, žutih, sa po jednom narandžastom prugom, pasla su žutu travu na pašnjaku ispod brda. Lender je kružio oko zamka, a zatim se spustio u dvorište dočekan oblakom strela. Nekoliko minuta ništa se nije dogodilo. Zatim je iz nekoliko lučnih prolaza nahrupila nejasna narandžasta mrlja tako brzo da se ništa nije moglo razaznati. Zaustavili su se, polegli po tlu i prigrlili oružje, naspram osnove lendera. Bili su to Kzini, ali izgledali su nekako drugačiji. Došlo je do odstupanja tokom četvrt miliona godina. Harkabiparolin progovori kod Luisovog ramena. "Da li je to vrsta tvog sadruga?" "Približno. Izgleda da su nešto niži, malo tamniji i... donja vilica im je nekako masivnija." "Napustio te je. Zašto ga ne ostaviš?" Luis se nasmeja. "Da bih tebi obezbedio krevet? Bili smo u žaru bitke kada sam dopustio da me jedna vampiruša zavede. To mu se smučilo. Hmii smatra da sam je bio taj koji je njega napustio." "Nijedan muškarac ni žena ne mogu se odupreti vampiru." "Hmii nije čovek. On ne bi ni mogao da poželi rišatru sa vampirušom ili bilo kojim hominidom." Sve veći broj krupnih narandžastih mačaka trčao je da se smesti ispod lendera. Dve su nosile zarđali metalni cilindar. Desetak mačaka otpuzalo je do naspramne strane lendera. Cilindar je nestao u eksploziji žuto-belog plamena. Lender skliznu za jardu ili dve. Kzini su čekali, a zatim dopuzaše unazad da vide šta su postigli. Harkabiparolin se strese. "Ovi bi sigurno mogli da me pojedu." Luis je bio sve napetiji. "Možda. Ali sećam se vremena kada je Hmii gotovo umirao od gladi, ali me nikada nije ni dodirnuo. U čemu je tvoj problem? Zar u gradu nemate mesojede?" "Imamo." "A Biblioteka?" Pomislio je da neće odgovoriti. (Ljutita lica ukazaše se na mnogim prorezima-prozorima. Eksplozija nije pričinila nikakvu vidljivu štetu.) "Izvesno vreme provela sam u zgradi Pant." Nije ga pogledala u oči. Za trenutak nije mogao da se seti. Onda mu sinu: zgrada Pant. Sagrađena u obliku glavice crnog luka sa vrhom okrenutim nadole. Popravak kondenzatora za vodu. Vladar je želeo da plati seksom. Miris vampira u hodnicima. "Upražnjavala si rišatru sa mesojedima?" "Sa pastirima, narodom trave, visećim narodom i noćnim narodom. To se ne zaboravlja." Luis se malo odmače. "Sa noćnim narodom? Goulima?" "Noćni narod nam je veoma važan. Donose nama i mašinskom narodu obaveštenja. Oni čuvaju od raspadanja ono što je ostalo od civilizacije i za nas je bolje da ih ne uvredimo." "Uh-huh." "Ali... Luvevu, noćni lovci imaju veoma oštar njuh. Miris vampira tera ih u beg. Rečeno mi je da moram upražnjavati rišatru sa jednim noćnim lovcem. Bez mirisa vampira. Zatražila sam da me prebace u Biblioteku." Luis se priseti Mar Korsil. "Ne izgledaju oni baš tako odvratno." "Ali za rišatru? Mi koji nemamo roditelje moramo platiti dug društvu pre no što dobijemo priliku da se sparimo i osnujemo domaćinstvo. Izgubila sam ono što sam sakupila kada su me premestili. Ali do toga nije došlo odmah." Ona ga pogleda u oči. "Nije bilo zabavno. Ali i ostalih puta bilo je isto tako loše. Kada nestane vampirskog mirisa, ostaje sećanje. Sećanje na miris. Miris krvi u dahu noćnog lovca. Miris trulenja kod noćnog naroda."
"Sada si daleko od toga", reče Luis. Neki od kzina pokušaše da ustanu. Zatim svi zapadoše u san. Dedset minuta kasnije spusti se poklopac. Hmii iziđe da preuzme upravu. Bilo je već kasno kada se Poslednji ponovo pojavio. Izgledao je raščupan i umoran. "Čini se da su tvoje pretpostavke bile ispravne", reče on. "Ne samo da će skrit blokirati magnetsko polje, već je i ustrojstvo Prstenastog sveta prošarano superprovodnim kablovima." "To je dobro", reče Luis. Oslobodio se teškog tereta. "Baš dobro! Ali otkuda su Graditelji gradova mogli to da znaju? Ne mogu da zamislim da su kopali u skritu da bi to saznali." "Ne. Pravili su magnete za kompase. Pratili su mrežu superprovodnih linija koja se u vidu šestougaonika proteže osnovom Prstenastog sveta u dužini od pedeset hiljada milja. To im je pomoglo da izrade karte. Vekovi su prošli pre no što su Graditelji gradova dovoljno savladali fiziku i pogodili šta je to što prate, a to otkriće omogućilo im je da i sami naprave superprovodnik." "Bakterija koju ste posejali..." "Ne bi nagrizla superprovodnik zakopan u skritu. Svestan sam toga da je pod Prstenastog sveta osetljiv na meteore. Moramo se nadati da nijedan nikada nije prodro kroz superprovodnu mrežu." "To je prilično verovatno." Lutkar se prenu iz razmišljanja. "Luise, da li mi još tragamo za tajnom obimne tranmutacije?" "Ne." "To bi veoma lepo rešilo naš problem", reče Poslednji. "Taj uređaj je nesumnjivo dejstvovao u zastrašujućim razmerama. Pretvaranje materije u energiju mora da je mnogo lakše od pretvaranja jedne materije u drugu. Pretpostavimo da jednostavno opalimo iz... nazovimo to transmutacijskim topom... u donju stranu Prstenastog sveta u tački koja je najudaljenija od sunca. Reakcija bi vratila strukturu na njeno mesto. Razume se, bilo bi i problema. Udarni talas pobio bi mnogo domorodaca, ali mnogo bi ih i preživelo. Spaljeni zaštitnik od meteora mogao bi se kasnije zameniti. Zašto se smeješ?" "Ti si divan. Nevolja je u tome što nemamo razloga da verujemo kako je ikada postojao transmutacijski top." "Ne razumem." "Halroprilalar je izmišljala priče. To nam je kasnije priznala. A pre svega, kako je ona mogla da zna išta o načinu na koji je sagrađen Prstenasti svet? Njeni preci nisu bili odmakli daleko od majmuna kada se to dogodilo." Luis vide da glave uranjaju i zasikta: "Ne umotavaj se sada. Nemamo vremena za to." "Aj, aj." "Šta još imaš?" "Gotovo ništa. Analize ustrojstva još nisu upotpunjene. Fantazije o Velikom okeanu meni ništa ne znače. Pokušaj ti." "Sutra." Održavali su ga budnim zvuci suviše tihi da bi se mogli razabrati. Luis se okrenu u tami i slobodnom padu. Bilo je dovoljno svetlosti za raspoznavanje okoline. Kavaresksenjajok i Harkabiparolin ležali su zagrljeni, šapućući jedno drugom u uvo. Luisov prevodilac nije mogao da razabere o čemu govore. Zvučalo je kao ljubav. Iznenadna plima zavisti natera ga da se sam sebi nasmeje. Mislio je da je dečak suviše mlad; mislio je da se žena zakletvom odrekla toga. Ali ovo nije bila rišatra. Pripadali su istoj vrsti. Luis im okrenu leđa i zatvori oči. Uši su mu iščekivale ritmičko talasanje; ali do njega ne dođe i
on uskoro zaspa. Sanjao je da je na odsustvu. Padao je, padao je između zvezda. Kada svet postane suviše bogat, suviše raznovrstan, kada ima suviše zahteva onda nastupa vreme da se svi svetovi ostave za sobom. Luis je to i ranije činio. Sam, u maloj svemirskoj letelici, odlazio je u neistražene pukotine s one strane poznatog svemira, kako bi video ono što je tamo imalo da se vidi i kako bi saznao da li još voli samoga sebe. Sada je Luis lebdeo između ploča za spavanje i snevao srećne snove o padanju između zvezda. Nikakvih zavisnika od njega, nikakvih obećanja koja je morao da ispuni. A onda mu jedna žena panično zaurla kraj uha. Peta ga snažno pogodi upravo ispod rebara i Luis se presamiti i zajauka boreći se za vazduh. Ruke su stale da udaraju po njemu, a zatim mu se obavile oko vrata u samrtnom zagrljaju. Vrištanje se nastavi. Luis čvrsto steže ruke pokušavajući da se oslobodi stiska. Zatim zaurla: "Isključenje polja za spavanje!" Ponovo zavlada gravitacija. Luis i njegov napadač srušiše se na donju ploču. Harkabiparolin prestade da vrišti. Dozvolila je da joj ukloni ruke. Dečak Kavaresksenjajok klečao je pored nje, zbunjen i uplašen. Postavljao je užurbana pitanja na jeziku Graditelja gradova. Žena frknu. Dečak ponovo progovori. Harkabiparolin mu konačno odgovori. Dečak nerado klimnu. Bilo šta da je čuo nije mu se dopalo. On odstupi u ugao; na licu mu se pojavi izraz koji Luis uopšte nije mogao da protumači. Trenutak kasnije nestade ga." Luis poseže za prevodiocem. "Dobro, šta je bilo?" "Padala sam!" zajeca ona. "Nema čega da se plašiš", reče joj Luis. "Neki od nas vole ovako da spavaju." Ona ga pogleda u lice. "Padajući?" "Da." Lako je bilo protumačiti njen izraz lica. Lud. Potpuno lud ... kao i sleganje ramena. Bilo je očigledno da se pribrala. Ona reče: "Shvatila sam da vam više nisam od koristi sada kada vaše mašine mogu da čitaju brže od mene. Mogu učiniti samo jednu stvar za ovu misiju; da ti olakšam patnju zbog neutažene žudnje." "Kakvo olakšanje", reče Luis. Želeo je da to zvuči sarkastično; hoće li to ona tako i shvatiti? Luis bi prezreo sebe kada bi prihvatio takvo milosrđe. "Ako se okupaš i veoma pomno očistiš usta..." "Stani. Tvoje žrtvovanje vlastite udobnosti zbog viših ciljeva je vredno hvale, ali od mene bi bilo veoma ružno da ga prihvatim." Bila je zbunjena. "Luvevu? Zar ne želiš rišatru sa mnom?" "Hvala, ne. Uključenje polja za spavanje." Luis odlebde od nje. Iz prethodnog iskustva znao je da će uslediti nadmetanje u vikanju i to se nije moglo izbeći. Ali ako pokuša da mu se fizički suprotstavi, opet će početi da pada. Iznenadila ga je. Ona reče: "Luvevu, za mene bi bilo strašno da sada dobijem decu." On se zagleda u njeno lice: ne ljutito već vrlo ozbiljno. Ona reče: "Ako se sada sparim sa Kavaresksenjajokom mogu roditi dete koje će umreti u vatri sunca." "Onda nemoj. On je ionako mlad." "Ne, nije." "Oh. Dobro. Zar nemaš... Ne, ti sigurno ne nosiš sa sobom kontraceptivna sredstva. Dobro, ne možeš li utvrditi kada ti je plodno razdoblje i izbeći ga?"
"Ne razumem. Ne, čekaj, razumem. Luvevu, naša vrsta vladala je najvećim delom sveta zato što smo umeli da gospodarimo nijansama i varijacijama rišatre. Znaš li kako smo naučili toliko o rišatri?" "Puka sreća, pretpostavljam?" "Luvevu, neke vrste su plodnije od ostalih." "Oh." "Pre no što je istorija započela, naučili smo da je rišatra način da se izbegnu deca. Ako se sparimo, četiri falana kasnije eto deteta. Luvevu, može li se svet spasti? Znaš li da se svet može spasti?" Oh, biti na odsustvu. Sam u brodu jednosedu, mnogo svetlosnih godina od svih odgovornosti prema bilo kome sem prema samom sebi. Oh, biti pod naponom... "Ne mogu da jemčim baš ništa." "Upražnjavaj onda sa mnom rišatru kako bih mogla da prestanem da mislim na Kavaresksenjajoka!" To nije bio baš najlaskiviji predlog koji je Luis Vu dobio u svom mladom životu. On upita: "Kako njemu da pomognemo?" "Nema načina. Jadni dečak, mora da pati." Onda možete oboje da patite, pomisli Luis. Ali nije mogao sebe naterati da to i kaže. Žena je bila ozbiljna, zadavala je bol i bila je u pravu. Ovo nije bilo vreme za rađanje bebe Graditelja gradova. A i želeo ju je. On iziđe iz slobodnog pada i odvede je do vodenog kreveta. Bilo mu je drago što se Kavaresksenjajok smestio u spremištu. Šta će dečak imati da kaže sutra ujutro?"
26. ISPOD VODA Luis se probudio pri sili teže, sa osmehom na licu, prijatnim bolom u svakom mišiću i odlučnošću u očima. Prošle noći veoma je malo spavao. Harkabiparolin nije preterivala kada je govorila o svojoj hitnji. Nije upošte znao (uprkos vremenu provedenom sa Halroprilalar) da se Graditelji gradova mogu uspaliti. On se pomeri, a veliki krevet se zatalasa pod njim. Jedno telo pribi se uz njegovo: Kavaresksenjajok, na stomaku, prućen poput morske zvezde, tiho je hrkao. Harkabiparolin, umotana u narandžasto krzno u podnožju kreveta, promeškolji se i pridiže. Ona reče, možda želeći da se izvini što ga je napustila: "Stalno sam se budila ne znajući gde sam, jer se krevet poda mnom valjao." Kulturni šok, pomisli on. Priseti se da je Halroprilalar volela polje za spavanje, ali ne za spavanje." Ima dosta prostora na podu. Kako se osećaš?" "Mnogo bolje, za sada. Hvala." "Hvala tebi. Jesi li gladna?" "Još ne." Vežbao je. Mišići su mu bili čvrsti, ali bio je van forme. Graditelji gradova zbunjeno su ga posmatrali. Posle toga on naruči doručak: dinju, sufle veliki Marni, čajne kolačiće, kafu. Njegovi gosti odbiše kafu, što se moglo i naslutiti, a isto tako i kolačiće. Kada se Poslednji pojavio izgledao je raščupan i umoran. "Stvari koje smo tražili nalaze se u zapisima lebdećeg grada", reče on. "Sve vrste prave svoje oklope po obliku Pak zaštitnika. Oklop nije svuda isti, ne potpuno isti, ali mu je stil istovetan. Možda bi se to moglo pripisati širenju kulture Graditelja gradova. Njihovo carstvo izmešalo je ideje i pronalaske tako da nikada nećemo ući u trag njihovom poreklu." "Šta je sa drogom besmrtnosti?" "Bio si u pravu. Na Veliki okean gleda se kao na izvor užasa i uživanja, uključujući tu i besmrtnost. Poklon nije uvek droga. Ponekada nailazi bez upozorenja, kao dar hirovitih bogova. Luise, predanja za mene nemaju mnogo smisla, ja nisam ljudsko biće." "Pusti nam traku. Dovešću i naše goste da je gledaju. Možda oni mogu objsaniti ono što ja ne mogu." "Aj, aj." "Šta je sa popravkama?" "Na Prstenastom svetu nije bilo popravki tokom pisane istorije." "Šališ se!" "Koliku oblast obuhvataju gradske arhive? Koliko vremena? Malu i kratko. Pored toga, proučio sam stare razgovore sa Džekom Brenanom. Razabrao sam da zaštitnici dugo žive i da veoma dugo obraćaju pažnju na nešto. Više vole da sami obave posao nego da upotrebe servomehanizme. Na primer, na brodu Phsstpoka nije bilo automatskog pilota." "To se ne slaže. Sistem kanala za prelivanje sigurno je automatski." "Ali tu je posredi samo obična gruba sila. Mi ne znamo zašto su zaštitnici izumrli ili napustili Prstenasti svet. Zar je moguće da im je bila poznata njihova sudbina, da su imali vremena da automatizuju sistem kanala za prelivanje? Luise, nama nije potrebno da išta od toga znamo." "Oh, je li? Meteorska odbrana je verovatno takođe automatska. Zar ne bi želeo da saznaš pobliže o meteorskoj odbrani?" "Želeo bih."
"I visinski mlaznici bili su automatski. Možda su za sve to postojale ručne kontrole. Ali hiljadu hominidnih vrsta razvilo se od kada su Paki nestali, a automati još rade. Ili su zaštitnici od samog početka nameravali da odu... u šta ne verujem..." "Ili im je bilo potrebno mnogo godina da izumru", reče Poslednji. "Imam ja neke ideje o tome." Ništa više nije želeo da kaže. Luis tog jutra pronađe odličnu zabavu. Priče o Velikom okeanu su bile dobre, pune junaka, kraljevstava, junačkih otkrovenja, čarolija, strašnih čudovišta i arome drugačije od one koju su posedovale bajke bilo koje kulture ljudi. Ljubav nije bila večna. Sadruzi junaka (ili junakinja) Graditelja gradova uvek su pripadali suprotnom polu, njihova odanost potkrepljivana je maštovito opisanim rišatrama, a njihove obično čudne moći uzimane su zdravo za gotovo. Čarobnjaci nisu bili sami po sebi zli; predstavljali su slučajne opasnosti koje je trebalo izbegavati, a ne boriti se protiv njih. Luis pronađe zajedničke imenitelje za kojima je tragao. Uvek su se pominjala prostranstva mora, užasi uluja i morska čudovišta. Neka od njih bile su ajkule, glavate uljarke, kitovi ubice, Gamidži-uništivači, senkovite ribe sa Čudozemlja ili džugle pune korenja-zamki. Bilo je tu i inteligentnih stvorova. Morske zmije miljama dugačke sa nozdrvama iz kojih je izbijala para (podrazumeva li to i pluća?) i velikim ustima sa oštrim zubima. Bila je tu i jedna zemlja koja je spaljivala svaki brod koji bi joj se približio, ostavljajući uvek samo po jednog preživelog. (Mašta ili suncokreti?) Određena ostrva predstavljala su morska čudovišta koja su imala sklonost ka mirovanju i to u toj meri da je celokupna ekologija mogla da se smesti na leđima zveri, sve dok brod pun mornara ne bi uznemirio stvorenje. Tada bi ono zaronilo. Luis je još mogao i da poveruje u tako nešto da isto predanje nije sreo i u literaturi Zemlje. A sasvim je poverovao u pomamne oluje. Na tom dugom potezu mogle su nastati užasne oluje čak i bez efekta koriolis koji podiže orkane na svakom normalnom svetu. Na Karti Kzina video je brod veliki kao grad. Brdo tolike veličine moglo bi izazvati oluje na Velikom okeanu. Nije sasvim odbacio ni priče o čarobnjacima. Oni su (u tri predanja) izgleda pripadali rasi Graditelja gradova. Ali za razliku od čarobnjaka iz predanja sa Zemlje bili su veliki borci. U sva tri nosili su oklope. "Kavaresksenjajok? Da li čarobnjaci uvek nose oklope?" Dečak ga čudno pogleda. "Misliš na priče, zar ne? Ne. Mada pretpostavljam da to uvek čine oko Velikog okeana. Zašto?" "Da li se čarobnjaci bore? Jesu li oni veliki borci?" "Nije nužno da to budu." Dečak poče neprijatno da se oseća zbog ovog ispitivanja. Harkabiparolin im upade u razgovor. "Luvevu, možda ja više znam o dečijim pričama nego Kava. Šta to ppkušavaš da saznaš?" "Tragam za domom inženjera Prstenastog sveta. Ti čarobnjaci u oklopima mogli bi da budu oni, sem što se oni javljaju suviše kasno u istoriji." "Onda to nisu oni." "Ali šta je podstaklo predanja? Kipovi? Munje izvučene iz pustinje? Rasna sećanja?" Ona razmisli: "Čarobnjaci obično pripadaju vrsti koja priča priču. Opisi se razlikuju: visina, težina, način ishrane. Ipak imaju i zajednička obeležja. Strasni su borci. Ne zauzimaju moralni stav. Njih ne treba poražavati, već izbegavati." Poput neke podmornice ispod polarnog leda, Topla igla istrage krstarila je ispod Velikog okeana. Poslednji je usporio brod. Imali su dobar pogled na dugačku, zamršeno izuvijanu traku kontinentalne ploče koja se spuštala iza njih. Inače je dno Velikog okeana bilo isto tako raznovrsno
kao i kopno: planine dovoljno visoke da se izdignu iznad vode; podvodni kanjoni koji su se pokazivali kao grebeni visoki pet do šest milja. Šta se sada iznad njih nalazilo... pošljunčen krov, taman čak i pod pojačanom svetlošću, koji je izgledao nametljivo blizak iako je bio tri hiljade milja povrh njih... zar to ne bi trebalo da je Karta Kzina. Kompjuter potvrdi da jeste. Kzin mora da je bio tektonski aktivan kada je Karta vajana. Morska dna bila su izrazito ispupčena; planinski lanci duboki i oštro oivičeni. Luis nije mogao ništa da raspozna. Penom ublaženi obrisi nisu bili dovoljni. "Ne, Luise, skrit ga blokira. Vidiš li gotovo kružan zaliv gde se završava velika reka? Ogroman brod ukotvljen je preko njenog ušća. Gotovo s druge strane Karte, tamo gde se dve reke ulivaju jedna u drugu u obliku slova Y - tamo je zamak gde sada počiva lender." "U redu. Spusti se nekoliko hiljada milja. Daj mi da pogledam odozgo... ili odozdo." Igla zaroni ispod svog izrezbarenog krova. Poslednji reče: "Ovaj isti put prešao si u Lažljivom kopiletu. Zar očekuješ da ćeš naići na neke izmene?" "Ne. Postaješ nestrpljiv?" "Razume se da ne, Luise." "Sada znam više nego što sam onda znao. Možda ću zapaziti neku sitnicu koja mi je onda promakla. Kao... šta je to, šta to viri blizu južnog pola?" Poslednji proširi vidno polje. Jedan dugačak, uzak i potpuno crn trougao rapave površine izlazio je iz središta Karte Kzina. "Rebro radijatora", reče lutkar. "Antarktik treba stalno rashlađivati, razume se." Stanovnici Prstenastog sveta bili su potpuno zbunjeni. "Ne razumem", reče Harkabiparolin. "Mislila sam da znam nešto malo o nauci, ali... šta je ovo?" "Suviše je zamršeno. Poslednji..." "Luvevu, ja nisam ni budala ni dete!" Nije imala mnogo više od četrdeset godina, pomisli Luis. "U redu. Cela stvar je u tome što se oponaša planeta. Lopta koja se okreće, shvataš? Sunčevi zraci padaju gotovo vodoravno na polove kod lopti koje se okreću, tako da je tamo hladno. Stoga ovaj svet koji oponaša loptasti model mora da se hladi na polovima. Poslednji, uvećaj nam to još više." Rapava površina rebra pretvori se u bezbroj pomičnih vodoravnih kapaka, s gornje strane srebrnastih, a sa donje crnih. Leto i zima, pomisli on; i začu sebe kako kaže: "Ne mogu da poverujem." "Luvevu?" On bespomoćno raširi ruke. "Svaki čas to izgubim iz vida. Mislim da sam sve prihvatio, a onda iznenada nešto se pokaže suviše veliko. Baš tanj veliko." Suze napuniše Harkabiparolinine oči. "Sada verujem. Moj svet samo oponaša neki pravi svet." Luis je obgrli. "Stvaran je. Osećaš li ovo? Ti si isto toliko stvarna kao i ja. Udari nogom. Svet je isto onoliko stvaran kao i ovaj brod. Samo je veći. Mnogo, mnogo veći." Poslednji reče: "Luise?" Radeći malo za teleskopom pronašao je još poklopaca, ali manjih, oko perimetra Karte. "I oblasti oko arktika moraju se hladiti, razume se." "Da. Biće mi dobro za koji minut. Povedi nas prema Božjoj pesnici, ali ne žuri. Može li je kompjuter pronaći?" "Da. Možda je začepljena? Rekao si da je Olujno oko ili začepljeno ili popravljeno." "Začepiti Božju pesnicu ne bi bilo baš lako. Rupa je veća od Australije i dosta iznad atmosfere."
On snažno protrlja zatvorene oči. Ne mogu dozvoliti da mi se to događa, pomisli on. Ono što se događa je stvarnost. Ono što je stvarno s tim mogu da se nosim pomoću mozga. Tanj, nije trebalo nikada da koristim napon. Upropastio mi je smisao za stvarnost. Ali... rebra za hlađenje ispod polova? Izašli su ispod Karte Kzina. Radar za dubinsko snimanje nije pokazivao cevi ispod uobličenog dna mora. Što znači da je meteorski zaštitnik predstavljao penasti skrit. Cevi mora da su bile tu ili bi glib punio dno okeana. Ali grebeni na donjoj površini Prstenastog sveta - ti dugački, dugački podmorski kanjoni. U svakom od dubokih kanjona po bager, kao i ispust na jednom kraju: tako se moglo održavati celo morsko dno bez muljnih naslaga. "Skreni malo, Poslednji. Odvedi nas pod Kartu Marsa. Zatim pod Kartu Zemlje. Nećemo se mnogo udaljiti s našeg puta." "Gotovo dva časa." "Rizikuj ih." Dva časa, Luis je dremao u polju za spavanje. Znao je da pustolov spava kada može. Probudio se dosta pre vremena dok je morsko dno još klizilo iznad krova Igle. Posmatrao je dok su usporavali i zaustavljali se. Poslednji reče: "Nema Marsa." Luis žestoko zatrese glavom. Probudi se! "Šta?" "Mars je jedan hladan, suv, gotovo bezvazdušan svet, zar ne? Cela Karta trebalo bi da je hladna i isušena na neki način i trebalo bi da se uzdiže gotovo iznad atmosfere." "Da. Tako nekako." "Pogledaj onda naviše. Trebalo bi da se nalazimo ispod Karte Marsa. Vidiš li bilo kakvo rebro mnogo veće od onoga ispod Karte Kzina? Vidiš li neko gotovo kružno udubljenje dvadeset milja uvučeno unutra?" Iznad njihovih glava nije bilo ničega sem obrnutih obrisa morskog dna. "Luise, ovo je opasno. Ako nas je izdala memorija kompjutera..." Noge Poslednjega se smotaše. Glave mu zaroniše nadole, unutra. "Memorija kompjutera je odlična", reče Luis. "Smiri se. Sa kompjuterom je sve u redu. Proveri da li je temperatura okeana viša iznad nas?" Poslednji je oklevao, napola smotan u položaju fetusa. "Aj, aj", promrmlja samo, a zatim se užurba oko kontrola. Harkabiparolin upita: "Da li vas dobro razumem? Jedan od vaših svetova nedostaje?" "Jedan od manjih. Puka nebrižljivost, draga moja." "Ovo nisu lopte", reče ona zamišljeno. "Ne. Kao kada oljuštiš neki okrugli plod, pa koru izravnaš." Poslednji ih pozva: "Temperatura u okolini nije izjednačena. Zanemarujući oblasti oko rebara kreće se od četrdeset do osamdeset stepeni Farenhajta." "Voda bi trebalo da je toplija oko Karte Marsa." "Karta Marsa ne postoji i voda nije toplija." "Šta? Ali to je čudno." "Ako te razumem... da, to je problem." Lutkarevi vratovi se izviše i napraviše polukrug svaki na svoju stranu sve dok nije gledao sam sebe u oči. Luis nije video Nesusa kako to radi i pitao se nije li to način na koji se lutkari smeju. Moglo je da znači i da se usredsredio na nešto. Harkabiparolin oseti nelagodnost, ali nije mogla da odvoji pogled.