"Zacelo imate neka pitanje." "Tako je. Da li vam suncokreti uništavaju pašnjake?" Morao je da pokaže rukom da bi ona razumela šta je imao na umu. "Sjajnost u smeru okretanja? Ne znamo ništa o tome." "Da li ste se ikada zapitali? Možda poslali izvidnike?" Ona nabra veđe. "Evo kako stoje stvari. Moji očevi i majke su mi kazali da se krećemo u smeru suprotnom od smera okretanja još od kad su oni bili mali. Pamtili su da su morali da obiđu neko veliko more, ali mu se nisu odveć približili, zato što životinje nisu htele da se hrane biljkama koje su rasle oko obale. Sjajnost se tada javljala u smeru okretanja, ali sada je snažnija. Što se izvidnika tiče - jedna skupina mlađih ljudi otišla je da ustanovi u čemu je stvar. Naišli su na divove. Divovi su im pobili životinje. Morali su tada brzo da se vrate. Nisu više imali mesa. "Kako izgleda, suncokreti se kreću brže od vas." "Ne mari. Možemo mi da se krećemo i brže nego sada." "Šta znate o lebdećem gradu?" Gindžerofer ga je imala pred očima čitav život. Bio je to svojevrstan orijentir, baš kao i sam Luk. Ponekad, kada bi se noću naoblačilo, i dalje se mogao razabrati žuti sjaj grada, ali to je bilo sve što je znala. Grad se nalazio predaleko da bi o njemu postojale makar glasine. "Ali čuli smo priče iz velikih daljina, ako su one uopšte vredne pomena. Verovatno su prilično iskrivljene. Čuli smo o ljudima sa prelivnih planina koji žive između hladnog, belog nivoa i podnožja, gde je vazduh pregust. U stanju su da lete između prelivnih planina. Koriste nebeske sanke kada mogu da ih se domognu, ali više nema novih nebeskih sanki, tako da već stotinama godina moraju da koriste balone. Da li vaše naprave za gledanje mogu da dosegnu donde?" Luis joj pruži dogled i pokaza joj kako se određuje stepen uvećanja. "Zašto ih nazivaš prelivnim planinama? Da li koristiš istu reč i za prelivanje vode?" "Da. Ne znam zašto ih tako nazivamo. Tvoje ogledalo pokazuje mi samo veće planine..." Ona se okrenu ka smeru okretanja. Dogled joj je gotovo pokrivao malo lice. "Mogu da vidim obalu i neki sjaj s druge strane." "Šta se još može čuti od putnika?" "Kada se sretnemo, poglavito pričamo o opasnostima. U smeru suprotnom od smera okretanja ima bezumnih mesoždera koji ubijaju ljude. Donekle liče na nas, ali su manji, crne boje i love noću. Takođe su..." Ona se namrgodi. "Ne znamo pravo stanje stvari. Ima nešto suludo što nas goni na rišatru sa njima. Ali niko ne može preživeti taj čin." "Pa vi niste kadri za rišatru. Kako onda mogu biti opasni po vas?" "Opasni su, kaže predanje." "A šta je sa bolestima? Parazitima?" Niko ga od domorodaca nije shvatio! Buve, pijavice, komarci, boginje, gangrena: na Prstenastom svetu nije bilo ničeg od svega toga. Razume se, trebalo je da to pogodi. Inženjeri Prstenastog sveta to naprosto nisu doneli. Pa ipak, on je bio zbunjen. Zapitao se da li je možda mogao da prvi donese bolesti na Prstenasti svet... a onda je zaključio da nije. Autodok bi ga izlečio od svega opasnog. Ali sve je to činilo domoroce sličnim civilizovanim ljudskim bićima. Oni su starili, ali se nisu razboljevali.
10. BOŽANSKI GAMBIT Do noći je preostalo još mnogo časova, ali Luis je već bio iscrpljen. Gindžerofer im je stavila na raspolaganje jednu kolibu, ali su Hmii i Luis ipak izabrali da spavaju u lenderu. Luis se odmah skljokao između ploča za spavanje, dok je Hmii ostao da se pozabavi obezbeđenjem odbrane. Pre no što je i sam pošao na počinak, Hmii je aktivirao pojačivač slika. Predeo je jednolično svetleo, kao da je posredi kakav kišni dan. Dnevni pravougaonici Luka nalikovali su na svetleće plafonske panele: bili su suviše sjajni da bi se pogled na njima mogao zaustaviti. Ali pretežan deo obližnjeg Velikog okeana nalazio se u senci. Veeliki okeani su ga mamili. Delovali su kitnjasto. Ali nije trebalo da budu takvi. Ako su Luisove pretpostavke o inženjerima Prstenstog sveta bile tačne, kitnjastost nije bila njihov stil. Načela njihovog neimarstva bila su jednostavnost i delotvornost, planovi su im domašili veoma daleko, a i vojevali su ratove. Ali Prstenasti svet ipak je bio kitnjast na vlastiti način, a i nije se mogao braniti. Zašto umesto ovoga nisu sazdali mnoštvo malih prstenastih svetova? A i čemu ovde Veliki okeani? Ni oni se nikako nisu uklapali. Možda je od početka na pogrešnom putu. To mu se događalo i ranije! Pa ipak, sve okolnosti... Da li se to nešto miče u travi? Luis uključi infracrveni skener. Sjajili su vlastitom toplotom. Bili su veći od pasa, nalikujući na svojevrsnu mešavinu čoveka i šakala: grozni, natprirodni stvorovi pri ovom neprirodnom osvetljenju. Luisu je bio potreban samo trenutak da pronađe sonični ošamućivač u kuli-oružarnici lendera, kao i da ga upravi ka uljezima. Bilo ih je ukupno četvoro i kretali su se na sve četiri kroz travu. Zaustavili su se nedaleko od koliba. Ostali su tu nekoliko minuta. Potom ponovo krenuše, ovoga puta poluispravljeni. Luis isključi infracrveni skener. Pri pojačanoj svetlosti Luka jasno se moglo videti: stvorovi su odnosili otpatke, ostatke sa pređašnje gozbe. Lešinari. Sirovo meso nije im po svoj prilici odgovaralo. Pojavi se svetlost na rubu njegovog vidnog polja. Hmii se sasvim razbudio. Luis reče: "Prstenasti svet je star. Bar stotinu hiljada godina." "Zašto ti je to palo na pamet." "Inženjeri Prstenastog sveta ne bi ovde doveli šakale. Bilo je dovoljno vremena da neki soj hominida ispuni tu ekološku nišu." "Teško da se to moglo dogoditi za samo sto hiljada godina", uzvrati Hmii. "Moglo je. Pitam se šta još inženjeri nisu doneli. Komarce, na primer." "Ne bi oni doneli nikakve krvopije." "Ne bi. Ajkule ili pume." Luis se nasmeja. "Baš kao ni tvorove. Šta još? Zmije otrovnice? Sisari ne mogu živeti kao zmije. Osim toga, nijedan sisar ne skriva otrov u ustima." "Luise, bili bi potrebni milioni godina da se hominidi razviju u toliko pravaca. Moramo pre sveega razmotriti da li oni uopšte potiču sa Prstenastog sveta!" "Potiču, ili su moje pretpostavke potpuno pogrešne. Što se tiče toga koliko je vremena potrebno, valja se samo malo pozabaviti matematikom. Ako pretpostavimo da su počeli da se razvijaju pre stotinu hiljada godina, kao i da je početna popu..." Luis prekide rečenicu na pola. Na priličnoj udaljenosti - krećući se veoma brzo, s obzirom na teret koji su nosili - šakalihominidi najednom se zaustaviše, okrenuše, ostaše nepomični za trenutak, a zatim se ponovo spustiše
u travu i nestadoše. Kratak prelaz infracrvenim senzorom pokazao je četiri sjajne tačke kako brzo iščezavaju. "Imamo društvo u smeru okretanja", reče mu Hmii tihim glasom. Pridošlice su bile velike. Izgleda Hmiijevih razmera i nisu pokušavale da se sakriju. Četrdeset bradatih divova stupalo je kroz noć kao da je ona sasvim u njihovom posedu. Bili su naoružani i oklopljeni. Kretali su se u klinastom poretku sa strelicima na prednjim kracima trougla, a mačevaocima unutra, dok je na vrhu stajao jedan potpuno oklopljen čovek. Ostali su imali ploče od debele kože kojima su štitili mišice i torzoe, ali je onaj na čelu, najveći među divovima, nosio metal: blistavi oklop koji je bio izbočen na laktovima, kolenima, ramenima, zglobovima i bedrima. Maska koja je štrčala napred stajala je otvorena, tako da su se unutra mogli videti bleda brada i široki nos. "Bio sam u pravu. Sve vreme sam bio u pravu. Ali zašto Prstenasti svet? Zašto su sazdali Prstenasti svet? Kako su, Finejgelovog mu imena, očekivali da ga brane?" Hmii vešto okrenu ošamućivač. "O čemu to pričaš Luise?" "Oklop. Pogledaj oklop. Da li si ikada bio u Smitsonovskom institutu? I tamo video skafander iz svemirskog broda Prstenastog sveta?" "Urrr ... da. Ali ovde nas čekaju preči problemi." "Ne pucaj još. Hoću da vidim ... Da, bio sam u pravu. Proći će pokraj sela." "Zar ti se ne čini da su mali crvenokošci naši saveznici? Bio je puki slučaj što smo njih prvo sreli." "Slažem se. Bar privremeno." Mikrofon je registrovao jedan piskutav krik, koga prekide rika. Strelci istovremeno izvukoše strele i zapeše ih u lukovima. Dva mala crvena stražara hitali su prema kolibama upečatljivom brzinom. No, na njih niko nije obratio pažnju. "Sad će da odapnu", reče Luis blago. Strele suknuše. Divovi se zaneše. Dva ili tri zelena slona zarikaše i pokušaše da se pridignu, zastaše, pa se ponovo skljokaše. Jedan je imao dve strele u slabinama. "Išli su na stado", reče Hmii. "Tako je. Ali ne želimo opštu pogibiju, zar ne? Reći ću ti šta da radiš: ostani ovde kraj ošamućivača, a ja ću da odem na pregovore." "Ja ne primam naređenja od tebe, Luise." "Imaš li neki bolji predlog?" "Nemam. Poštedi bar jednog diva da mu malo razvežemo jezik." Div je ležao na leđima. Ne samo što je imao bradu, već je bio i sa grivom: samo su mu se oči i nos pomaljali iz gustiša zlatnog runa koje mu se razlivalo sa lica, glave i ramena. Gindžerofer čučnu kraj njega i svojim dvema malim šakama otvori mu usta. Ratnik je imao masivnu vilicu. Zubi su mu predstavljali zatupaste kutnjake, dobrano istrošene. I to svi odreda. "Vidiš", reče Gindžerofer, "biljojed. Hteli su da pobiju stado, kako bi se domogli trave." Luis zavrte glavom. "Nikada ne bih pomislio da će takmaštvo biti tako oštro." "Nismo ni mi znali. Ali oni su došli iz smera okretanja, gde su naša stada obrstila svu travu. Hvala ti što si ih poubijao, Luise. Moražemo da upriličimo veliku svetkovinu." Luisu se nešto okrenu u stomaku. "Samo spavaju. A i imaju umove, kao ti ili ja." Ona ga radoznalo pogleda. "Ali upravo su ih ti umovi nagnali da pokušaju da nas unište." "Mi smo ih oborili. Molimo te stoga da ih poštediš." "Kako? Šta će učiniti sa nama ako dopustimo da se probude?"
To je doista bio problem. Luis pokuša da dobije na vremenu. "Ako to rešim, da li ćeš ih poštedeti? Ne zaboravi: mi smo upotrebili oružje za uspavljivanje." Ovo je trebalo da Gindžerofer stavi do znanja da je Hmii mogao ponovo da pribegne istom sredstvu. "Raspravićemo o tome", uzvrati Gindžerofer. Luis stade da čeka, zadubljen u misli. Četrdeset divovskih travojeda nikako se nije moglo smestiti u lender. Razume se, bilo je moguće razoružati ih... Luis se osmehnu najednom na prizor mača u divovoj krupnoj šaci sa širokim prstima. Dugačko, zakrivljeno sečivo, nalikovalo bi na kosu. Gindžerofer se vrati. "Poštedećemo ih ako više nikada ne budemo videli njihovo pleme. Možeš li to da obećaš?" "Pametna si ti žena. Tako je, oni mogu da imaju srodnike sa osvetničkom tradicijom. Mislim da mogu da ti obećam da više nikada nećemo videti ovo pleme." Hmiijev glas progovori mu u uho. "Luise? Možda bi ih trebalo iskoreniti!" "Ne. To bi nas samo stajalo vremena. A i, tanja mu, pogledaj ih! Seljaci. Oni nam se ne mogu suprotstaviti. U najgorem slučaju, naložiću im da sagrade veliki splav, pa ćemo ih vući lenderom. Suncokreti još nisu prešli reku. Ostavićemo ih podalje odavde, gde ima trave u izobilju." "Ali zašto? Pa na to ćemo straćiti čitave nedelje!" "Radi obaveštenja." Luis se okrenu prema Gindžerofer. "Želim onoga u oklopu, kao i sve njihovo oružje. Ostavite im samo po nož. Zadržite šta hoćete, ali želim da pretežan deo prenesete u lender." Ona sumnjivo odmeri oklopljenog džina. "Kako da ga prenesemo?" "Doneću odbojnu ploču. Svežite ostale pošto mi odemo. Oslobađajte ih u parovima. Objasnite im situaciju. Šaljite ih u smeru okretanja po danu. Ako se vrate da vas napadnu bez oružja, vaši su. Ali neće. Gledaće da što pre pređu preko ravnice, bez oružja i uz travu koja je visoka samo jedan inč." Ona se zamisli. "Izgleda bezbedno. Postupićemo tako." "Mi ćemo biti u njihovom bivaku, ma gde se nalazio, znatno pre no što oni stignu. Čekaćemo ih tamo, Gindžerofer." "Nećemo im ništa učiniti. Moje obećanje važi za čitav narod", uzvrati ona hladno. Oklopljeni džin probudio se nedugo posle svitanja. On otvori oči, zažmirka i usredsredi pogled na uznesen narandžasti zid od krzna, žute oči i dugačke kandže. Bio je sasvim nepomičan dok su mu oči šarale unaokolo... zapažajući oružje tridesetorice sadrugova sakupljeno na jednu gomilu... vazdušnu komoru sa dvoje otvorenih vrata... obzorje koje je brzo promicalo... Takođe je mogao da oseti vetar izazvan hitrim letom lendera. Pokušao je da se okrene. Luis se isceri. Posmatrao ga je preko skenera na plafonu rekreacione kabine lendera, sedeći za upravljačima. Divov oklop bio je zalemljen za pult na mestima gde su se nalazila kolena, pete, zglobovi i ramena. Malo toplote lako bi ga oslobodilo, ali ne i pokušaj da se okrene na stranu. Div stade da postavlja zahteve i da preti. Nije molio. Luis nije mnogo obraćao pažnju na to. Kada prevodilački program kompjutera bude počeo da se razabire u svemu tome, on će se ponovo usredsrediti. U ovom trenutku više ga je zanimao prizor bivaka divova. Nalazio se na visini od jedne milje i pedeset milja od koliba crvenih mesojeda. On uspori. Trava je ovde imala vremena da ponovo izraste, ali divovi su ponovo ogoleli jedno veliko područje iza njih, u pravcu mora i suncokretnog sjaja u pozadini. Nalazili su se u travi: na hiljade njih široko raštrkani po preriji. Luis uoči tačkice svetlosti: odblesci sa mačeva-kosa. Nijedan div nije bio blizu samog bivaka. Nedaleko od središta logora nalazila su se smeštena kola, ali nije bilo ni traga od vučnih životinja. Divovi mora da su sami vukli kola. Ili su možda
raspolagali motorima koje su stekli posle onog događaja što ga je Halrloprilalar nazvala Padom Gradova, pre hiljadu godina. Ono što je Luis mogao da vidi bila je središnja zgrada. Razabrao je samo jednu crnu tačku kroz osmatrački prozor, crni pravougaonik preplavljen svetlošću. Luis se osmehnu. Divovi su pridobili neprijatelje. Jedan ekran zasvetle. Oglasi se poznati, zavodljivi kontraalt: "Luise." "Tu sam." "Vraćam ti draud", reče lutkar. Luis se okrenu. Mala, crna naprava počivala je na prenosnom disku. Luis se ponovo okrenu, kao neko ko okreće leđa neprijatelju, prisetivši se da je neprijatelj, u stvari, još tu. On reče: "Želim da nešto ispitaš. Postoje planine duž osnove obodnog zida. Domoroci..." "Tebe i Hmiija sam odabrao upravo zbog izlaganja rizicima pri istraživanju." "Možeš li da shvatiš da ja nastojim da svedem na najmanju meru te rizike?" "Svakako." "Onda me saslušaj. Mislim da bi trebalo da ispitamo prelivne planine. No, pre toga treba da se upoznamo sa mnoštvom stvari vezanih za obodni zid. Sve što valja da..." "Luise, zašto si ih nazvao prelivnim planinama?" "Domoroci ih tako nazivaju. Ne znam zašto, a ne znaju ni oni. Sugestivno je, zar ne? A i ne vide se odozgo. Zašto? Najveći deo Prstenastog sveta nalikuje na masku jednog sveta, sa ukalupljenim morima i planinama. Ali prelivne planine nisu šuplje, već ispunjene: imaju zapreminu." "Da, sugestivno je. Moraš sam doći do željenih odgovora. Ja se zovem Poslednji", reče lutkar, "a to znači da upućujem ljude izvan bezbednosti, zato što je besbednost moj prerogativ i moja dužnost, zato što bi moja pogibija ili moje ranjavanje bili krah za sve. Luise, pa već si ranije imao posla sa mojom vrstom!" "Tanj! Tražim od tebe samo da izložiš riziku jednu sondu, a ne tvoje vredno sklonište! Sve što namje potrebno jeste jedan operativni hologram načinjen duž obodnog zida. Stavi sondu na obodne transportne petlje i uspori je do solarne orbitalne brzine. Koristićeš sistem upravo na način na koji je to i predviđeno. Meteorska odbrana neće pucati na obodni zid..." "Luise, pokušavaš da nadmudriš jedno oružje koje je, prema tvojoj sopstvenoj proceni, programirano pre više stotina hiljada godina. Šta kao je nešto blokiralo obodni transportni sistem? Šta ako se laserski sistem za gađanje pokvario?" "Pa i u najgorem slučaju, šta bi izgubio?" "Polovinu sistema za ponovnu opskrbu gorivom", uzvrati lutkar. "Postavio sam u sonde odašiljače prenosnih diskova, opremljene filtrom koji propušta samo deuterijum. Prijemnik se nalazi u rezervoaru sa gorivom. Da bih ga ponovo napunio gorivom, dovoljno je samo da zaronim sondu u neko more Prstenstog sveta? A i zašto bih se izlagao tom riziku?" Luis se s mukom upirao da obuzda bes. "Zapremina, Poslednji! Šta je unutar prelivnih planina? Mora da ima na stotine hiljada tih prelivnih polukupa visokih između trideset i četrdeset milja, a donji deo im nije šupalj, već ravan! Jedna od njih mogla bi da bude središte za kontrolu i održavanje, ili čak čitav niz takvih centara. Ne mislim da je to posredi, ali voleo bih da budem siguran pre no što rešim da im se približim. Osim toga, mora da postoje visinski mlaznici za Prstenasti svet, a najbolje mesto za njihovo montiranje jeste obodni zid. Gde se oni nalaze i zašto ne rade?" "Jesi li sasvim siguran da tu moraju biti posredi raketni motori? Postoje, naime, i druga rešenja. Generatori gravitacije takođe bi poslužili za kontrolu visine." "Ne verujem da je to posredi. Inženjeri Prstenastog sveta ne bi morali da okreću ovu kolosalnu
formaciju kada bi imali generatore gravitacije. Tada bi bili suočeni sa znatno jednostavnijim inženjerskim problemom." "Kontrola magnetskog dejstva, onda, u suncu i podu Prstenastog sveta." "Hmmm... možda. Tanj, nisam siguran. Želim da to ti ustanoviš!" "Kako se usuđuješ da se pogađaš sa mnom?" Lutkar je izgledao više iznenađen nego ljut. "Samo od mog ćefa zavisi da li ćeš ostati na Prstenastom svetu dok ovaj ne naleti na senkovite kvadrate. Samo od mog ćefa zavisi da li ćeš ikada više osetiti slast napona." Naprava za prevođenje konačno se oglasi: "Pokoran? Zar zato što jedem biljke da budem pokoran? Izvadi me ih oklopa i boriću se protiv tebe bez ičega na sebi, ti lopto narandžaste kosurine. Mojim sunarodnicima u dugačkoj kući baš je potrebna jedna fina, nova prostirka." "A šta kažeš na ovo?" upita Hmii, pokazavši mu uglačane crne kandže. "Daj mi samo jedan tanak bodež protiv tvojih osam. Ili mi nemoj dati nijedan, boriću se i bez njih." Luis se zakikota, a zatim uključi mikrofon interkoma. "Hmii, zar nikada nisi video borbu sa bikovima? A ovaj mora da je Patrijarh stada, kralj divova!" Div upita: "Ko je ili šta je to bilo?" "Bio je to Luis." Hmii spusti glas. "Suočen si sa opasnošću. Predlažem ti da se ponašaš uviđavno. Luis je... užasan." Luis se trže. Šta li sad ovo znači? Obrnuti božanski gambit, sa glavom Luisa Vua kao gostujuće zvezde? Moglo bi da upali, kada se već i Hmii, opaki kzin, očigledno plašio nevidljivih glasova... Luis reče: "Kralju biljojeda, reci mi zašto si napao moje poklonike." "Njihova stoka jede našu hranu", uzvrati div. "Zar te hrane nije bilo i drugde, tako da ste mogli izbeći izlaganje mojoj srdžbi?" Među mužjacima u stadu stoke ili krdu bizona postoji ili preovlađivanje ili pokoravanje. Nema nikakve sredine. Div zakoluta očima, pokušavši da pronađe neki uzmak, ali nije bilo nikakvog. Ako već nije mogao da uspostavi prevlast nad Hmiijem, kako je onda mogao da se nosi sa jednim nevidljivim glasom?" "Nismo imali izbora", reče on. "U smeru okretanja nalaze se plamene biljke. Levo su mašinski ljudi. Desno je visok greben golog skrita. Na skritu ništa ne raste, a i suviše je sklisko za uspinjanje. U smeru suprotnom od smera okretanja ima trave i tamo nas ništa nije moglo zaustaviti do sitnih divljaka, sve dok vi niste došli! Kakva je tvoja moć, Luise? Jesu li moji ljudi živi?" "Poštedeću tvoje ljude. Kroz..." treba da prevale pedeset milja, goli i gladni, "... dva dana biće sa tobom. Ali sve vas mogu poubijati samo pokretom jednog prsta." Divove oči upreše se ka plafonu i on zavapi. "Ako budeš u stanju da satreš plamene biljke, mi ćemo te obožavati." Luis zastade da razmisli. Najednom, stvar više nije bila smešna. Čuo je kako div moli Hmiija da mu pruži obaveštenja o Luisu, a zatim i Hmiija kako neumorno laže. Igrali su oni takve igre i ranije. Božanski gambit održao ih je u životu prlikom dugog povratka na Lažova; ugled Govornika Životinjama kao boga rata i ponude domorodaca pomogli su im da ne skončaju od gladi. Luis, međutim, nije shvatio da Govornik/Hmii uživa u svemu tome. Svakako, Hmii se zabavljao. Ali div je molio za pomoć, a šta je Luis mogao da preduzme protiv suncokreta? U stvari, to uopšte i nije bio njegov problem. Divovi su ga uvredili, zar ne? A bogovi su, načelno, poznati po tome što ne praštaju. I tako, Luis zausti da nešto kaže, ali onda ponovo zatvori usta, porazmisli još malo, pa reče: "Ako ti je mio život, kao i život tvojih sunarodnike, reci mi istinu. Da li biste mogli da jedete plamene biljke, ako vas one ne bi najpre spržile?"
Div vedro uzvrati: "Svakako, Luise. Mi pasemo duž međe noću, kada nas glad sasvim skoli. Ali u zoru moramo biti podalje odatle. Biljke nas mogu domašiti i miljama daleko, a spržiće sve što se kreće! Sve se istovremeno okreću, upravljaju sjaj sunca ka nama i mi začas buknemo!" "Ali možete da ih jedete kada ne sija sunce." "Da." "Kako duvaju vetrovi u ovom području?" "Vetrovi? ... U ovom kraju duvaju u smeru okretanja. U široj okolnoj oblasti duvaju jedino na području plamenih biljaka." "Zato što biljke zagravaju vazduh?" "Jesam li ja bog da to znam?" Uostalom, suncokreti dobijaju samo izvesnu količinu sunčeve svetlosti. Sudeći po tome kako dejstvuju, oni zagrevaju vazduh oko i iznad sebe, ali sunčeva svetlost uopšte ne prolazi pokraj srebrnih cvetova da bi stigla do korenova. Rosa se sigurno kondenzuje na hladnom tlu. Biljke zacelo na taj način dolaze do potrebne vlage. A podizanje toplog vazduha postojano bi stvaralo vetar sa međa suncokretnog polja. A biljke spaljuju sve što se kreće, pretvarajući tako biljoždere i ptice u đubrivo. Možda bi moglo da uspe. Možda. "Na tebi je da obaviš pretežan deo posla", reče Luis. "Pleme je tvoje i ti ćeš ga spasti. Posle toga, krenućete ka satrtim plamenim biljkama. Poješćete ih i iskoristiti kao đubrivo za neke druge biljke koje vam više prijaju za ishranu." Luis se nasmeja zbog izraza zbunjenosti na Hmiijevom licu, pa nastavi: "Nikada više nećeš dirati moje poklonike, crvene ljude." Oklopljeni div sav je cvao od zadovoljstva. "Sve su to izvrsne novosti. Bićemo tvoji poklonici. Moramo pogodbu da zapečatimo rišatrom." "Šališ se." "Šta? Ne, govorio sam o tome i ranije, ali Hmii nije shvatio. Sporazumi se moraju zapečatiti rišatrom, čak i između ljudi i bogova. Hmii, to nije problem. Vi ste čak prikladne veličine za moje žene." "Ja sam neobičniji nego što ti se čini", uzvrati Hmii. Iz Luisove plafonske tačke viđenja, izgledalo je kao da se Hmii pokazuje divu. Nešto je svakako izazvalo izraz zbunjenosti na licu diva. Luisu je još samo to trebalo. Tanj i prokletstvo!, pomisli on. Imao sam na umu samo to da dobijem odgovor! A sada ovo. Ono što mi valja činiti... Tako je. "Načiniću za tebe jednog slugu", reče Luis. "Budući da sam u žurbi, on će biti patuljast, kao i nem na tvom jeziku. Zvaćeš ga Vu. Hmii, moramo se posavetovati."
11. DIVOVI TRAVE Lender je dodirnuo tle pri zlokobnom sjaju bele svetlosti. Sjaj iz dugačke kuće potrajao je još minut pošto je lender prestao da se kreće, a onda je zgasnuo. Trenutak potom spusti se rampa. Kralj divova, u punom oklopu, skliznu njome do tla. Tu podiže glavu i riknu. Zvuk koji je ispustio mora da je dosegnuo mnogo milja unaokolo. Divovi stadoše da trče ka lenderu. Iz letelice iziđe najre Hmii, pa Vu. Vu je bio oniži, delimično lišen kose i bezopasnog izgleda. Silno se osmehivao; osvrtao se oko sebe uz šarmantnu očaranost, kao da vidi ovaj svet po prvi put... Dugačka kuća nalazila se na priličnoj udaljenosti. Bila je sazdana od blata i trave, ojačana okomitim podupiračima. Niz suncokreta zasađenih na vrhu neprekidno se pomerao, čas upravljajući svoja konkavna ogledala na pročeljima i zelena fotosintetička pročelja ka suncu, a čas odbleskujući prema divovima koji su se okupljali sa svih strana. "Šta ako neprijatelj napadne preko dana?" upita Hmii. "Kako biste stigli do dugačke kuće? Ili možda negde drugde držite oružje?" Div je porazmislio pre no što je odlučio da oda tajne odbrane. No, Hmii je služio Luisu, tako da je bilo mudro ne uvrediti ga... "Vidiš li ono šipražje u smeru suprotnom od smera okretanja, iza dugačke kuće? Ako zapreti opasnost, jedan čovek mora prići iza tog žbunja i mahnuti čaršavom. Suncokreti će tada upaliti suvo granje, a mi ćemo, pod okriljem dima, doći u priliku da uđemo unutra i uzmemo oružje. "On baci pogled prema lenderu o dodade: "Neprijatelj koji bi bio dovoljno brz da nas sustigne pre no što mi stignemo do oružja u svakom slučaju bi bio prejak za nas. Možda bi ga suncokreti iznenadili." "Može li Vu da izabere ženu za sebe?" "Zar mu se toliko žuri? Pomislio sam da mu posudim svoju ženu Ret, koja je već upražnjavala rišatru. Ona je niska a mašinski ljudi se ne razlikuju mnogo od Vua." "Prihvatljivo", reče Hmii, ne pogledavši uopšte Vua. Sada ih je okruživalo stotinu divova. Izgledalo je da ih više ne pristiže. Kzin upita: "Jesu li to svi?" "Ovi ovde i moji ratnici svi su iz istog plemena. U preriji ima ukupno dvadeset šest plemena. Držimo se zajedno kada možemo, ali niko ne govori u ime svih", uzvrati kralj divova. Od stotinak okupljenih, osmorica su bili muškarci i svi odreda sa upadljivim ožiljcima; trojica su bili dobrano obogaljeni. Niko drugi osim kralja divova nije imao bore i prosedu kosu, kao znamenje starosti. Ostalo su bile ženke... odnosno žene. Visina im se kretala između šest i po i sedam stopa, što je bilo malo u poređenju sa muškarcima: imale su mrku kožu, bile su nage i izgledale su dostojanstveno. Kosa im je bila zlatna i obilno im se slivala niz leđa; uglavnom je bila zamršena. Nijedna nije imala nikakvih ukrasa. Noge su im bile debele, stopala velika i čvrsta. Nekoliko žena bilo je sedokoso. Njihove teške grudi bile su dobar pokazatelj o tome koliko su stare. Stale su da osmatraju goste uz zadovoljstvo i čuđenje, dok je oklopljeni div pričao šta zna o njima. Jednog trenutka, isključivši napravu za prevođenje, Hmii reče: "Ako ti se neka više dopada od drugih, ja to sada moram da kažem." "Ne, sve su uglavnom jednake... jednako privlačne." "I dalje možemo okončati ovu situaciju. Mora da si bio sišao s uma kada si obećao ovako nešto!" "Izići ću ja već s tim na kraj. Hej, pa zar ne želiš osvetu za spaljeno krzno?" "Osvetu jednoj biljki? Sasvim si poludeo. Vreme nam je dragoceno, a kroz nešto samo malo više
od godinu dana svi će oni ionako biti mrtvi... suncokreti, divovi, mali crvenokožni mesožderi, svi odreda!" "Tako je..." "Tvoja pomoć im, zapravo, uopšte neće pomoći, ali oni to ne znaju. Koliko će potrajati ovaj tvoj projekat? Jedan dan? Mesec dana? Pa time samo štetiš našem vlastitom projektu." "Možda sam lud. Hmii, moram ovo da obavim do kraja. Sve vreme od kako sam otišao sa Prstenstog sveta nisam... imao razloga da se ponosim sobom. Moram dokazati da..." Začu se glas kralja divova: "Luis će vam sam reći da je gotovo sa opasnošću od plamenih biljaka. Objasniće nam šta nam valja..." Vu, uzdržan, kako mu je to i inače novi karakter nalagao, povuče se iza velikog kzina; nijedan od divova nije primetio kako on podiže šaku i počinje da govori u nju. Pola minuta kasnije zadržan Luisov glas zagrme iz lendera: "Počujte me, jer došao je vaš dan da raskrčite mesta plamenih biljaka za sve sojeve ljudi. Moja tvorevina stupaće pred vama poput oblaka. Morate sakupiti semenje onoga što želite da raste na mestu gde plamene biljke sada rastu..." U sam cik zore, kada sunce sija odozgo poput puke iskre svetlosti na rubu jednog senkovitog kvadrata, divovi su već bili ustali i krenuli. Voleli su da spavaju, međusobno se dodirujući. Kralj divova nalazio se u središtu kruga žena, na čijem je rubu bio Vu, čija je sitna, polućelava glava počivala na ramenu jedne žene, dok je noge držao prebačene preko dugačkih, koščatih nogu jednog čoveka. Prljavi pod bio je sav prekriven telesima i kosom. Budeći se, kretali su se skladno: oni najbliži vratima prvi su s izdvajali iz mnoštva, uzimali vreće i srpaste mačeve i izlazili napolje, da bi to potom činili oni iza njih. Vu je izišao sa ovima. Pred udaljenim lenderom jedan jednoruki div sa izobličenim licem kratko se pozdravio sa Hmiijem, a onda laganim trkom krenuo ka dugačkoj kući. Stražari od prošle noći spavaju preko dana unutra, a sa njima su ostale i neke starije žene. Divovi se okrenuše i otvoreno upiljiše kada Vu poče da se uspinje uza zid. Površina od trave i blata bila je trošna, ali krov se nalazio na visini od samo dvanaest stopa. Luis se uspravi između dva suncokreta. Biljke su stajale na visini od jedne stope na čvornovatim, zelenim stabljikama. Svaka je imala po jedan ovalni cvet, sa ogledalastom površinom, između devet i dvanaest inča u prečniku. Jedna oštra stabljika štrčala je iz središta ogledala i završavala se tamnozelenim pupoljkom. Stražnji deo cveta bio je vlaknast, a svi cvetovi bacali su sunčevu svetlost prema Luisu Vuu; ali ona još nije bila dovoljno snažna da mu naudi. Luis obuhvati šakama jednu debelu stabljiku suncokreta i lagano je zaljulja. Ona, međutim, nije popuštala; korenje je duboko sezalo u krov. On skide košulju i postavi je između cveta i sunca. Ogledalski cvet zatreperi i namreška se neodlučno, a onda se sakupi napred, obuhvatajući u svoje okrilje zeleni pupoljak. Imajući na umu da ga mnoge oči posmatraju, Vu siđe niz zid naročito skladnim pokretima. Pratio ga je beli sjaj dok je koračao u susret Hmiiju. Kzin reče: "Deo noći proveo sam u razgovoru sa jednim stražarom." "Jesi li doznao nešto?" "Pokazao je krajnje poverenje u tebe, Luise. Prilično su lakoverni." "Takvi su bili i mesojedi. Pitam se da li su tu posredi samo valjani maniri." "Mislim da nisu. Mesojedi i travojedi očekuju da bilo šta može doći sa obzorja u bilo kom trenutku. Znaju da ima ljudi neobičnih obličja i božanske moći. To me je navelo da se zapitam koga
sve još možemo sresti. Uuurrr, a stražar je znao da mi ne pripadamo rasi koja je sazdala Prstenasti svet. Je li to slučajno?" "Možda. Šta ima još?" "Neće biti poteškoća sa ostalim plemenima. Možda su stvarno stoka, ali imaju nešto u glavi. Oni koji ostanu u preriji sakupljaće semenje za one koji odaberu da krenu u pohod na teritoriju suncokreta. Daće žene mladim, odraslim muškarcima ako pođu. Možda će ih krenuti trećina kada ti budeš obavio svoju čaroliju. Ostali će imati dovoljno trave. Neće morati da idu u pravcu crvenih ljudi." "U redu." "Pitao sam i o dugoročnim klimatskim prilikama." "Odlično! I?" "Stražar je bio starac", uzvrati Hmii. "Kada je bio mlad i imao obe noge, pre no što ga je nešto smoždilo - prevodilac kaže 'neman' - sunce je uvek bilo istog sjaja i dani su uvek bili iste dužine. Sunce sada izgleda ponekad sjajnije, a ponekad manje sjajno; kada je sunce sjajno, dani izgledaju prekratki - i obrnuto. Luise, on se seća kako je sve počelo. Pre dvanaest falana, što iznosi stotinu dvadeset rotacija sazvežđa, postojalo je vreme tame. Zora nikako nije dolazila čitava dva ili tri dana. Videli su zvezde, kao i neki utvarni plamen koji se širio gore. A onda je ponovo sve bilo kao i ranije tokom nekoliko falana. Kada su nejednaki dani došli, trebalo im je dugo da to uoče; oni naime, nemaju časovnike..." "Stvar izgleda predvidljiva. Izuzev..." "Ali ona duga noć, Luise. Kako ti to izgleda?" Luis klimnu. "Sunce je blesnulo. Prsten senkovitih kvadrata nekako se zatvorio. Možda se žice koje ga drže mogu automatski namotati." "To znači da su baklje na suncu decentrirale Prstenasti svet. Dani su potom postajali sve neravnomerniji. To je prestrašilo sve rase sa kojima divovi trguju." "Sa puno razloga." "Kada bismo samo nešto mogli da preduzmemo." Kzinov rep ošinu kroz vazduh. "Ali mi se umesto toga borimo protiv suncokreta. Jesi li uživao sinoć?" "Jesam." "Onda bi trebalo da se osmehuješ." "Ako si stvarno želeo da znaš kako je bilo, mogao si da posmatraš. Svi ostali su to činili. U velikoj zgradi, naime, nema zidova; unutra su svi na gomili. U svakom slučaju, dopada im se da posmatraju." "Nisam mogao da podnesem smrad." Luis se nasmeja. "Miris je stvarno jak. Nije rđav, ali je jak. Morao sam, uz to, da stojim na stolici. A i žene su bile... krotke." "Žene i treba da budu krotke." "Ne žene ljudi! Ove nisu čak ni glupe. Nisam mogao da govorim, razume se, ali sam slušao." Luis kucnu vrhom prsta po uređaju u uhu. "Slušao sam kako Ret organizuje skupinu za raščišćavanje. Ona je dobra. Hej, bio si u pravu, organizuju se baš kao krdo stoke! Sve žene su supruge kralja divova. Nijedan mužjak nema pristupa do njih, osim kada kralj divova proglasi praznik i udalji se da bi posmatrao. Zabava je gotova kada se on vrati, a zvanično se ništa nije dogodilo. Svi su sada pomalo zlovoljni, zato što smo ga vratili iz pohoda dva dana ranije." "A kakve to treba da budu ženke ljudi?" "Oh... orgazam. Mužjaci svih sisara doživljavaju orgazme. Ženke uglavnom ne. Ali žene ljudi ga
doživljavaju. Ženke divova, međutim, naprosto prihvataju sam čin, one, ovaj, ne učestvuju u njemu." "Ti nisi uživao?" "Razume se da jesam. Na kraju krajeva, to je seks, zar ne. Ali potrebno je malo vremena da se čovek na to navikne, da se pomiri sa tim da ja naprosto nikako nisam mogao pomoći da i Rit u tome uživa koliko i ja, da ona jednostavno nije kadra za to." "Sve što mogu da ti poklonim jeste moja naklonost", uzvrati Hmii, s obzirom na to da je moja najbliža žena udaljena dve stotine svetlosnih godina. Šta nam sad valja činiti?" "Moramo sačekati kralja divova. Možda je malo ošamućen. Najveći deo noći proveo je u ponovnom navikavanju na svoje žene. U stvari, jedini način na koji me je mogao uputiti u stvar bila je neposrednim pokazivanjem. Strašan je", reče Luis. "On je... opslužio? Opslužio je dvanaest žena, a ja sam se tanj upirao da održim korak sa njim, ali moj ego nimalo nije bio osokoljen okolnošću da... Ali pustimo sad to." Luis se isceri. "Luise?" "Moji rasplodni organi naprosto nisu tome dorasli." "Stražar mi je rekao da ženke drugih vrsta gledaju sa strahopoštovanjem mužjake divova. Mužjaci upražnjavaju rišatru kad god mogu. Silno uživaju u mirovnim skupovima. Stražara je naljutilo to što te Luis nije učinio ženom." "Luis se očigledno žurio", reče Vu i uđe. Prethodne noći sakupljači su iz velikih vreća izručili zamašnu gomilu pokošene trave na izvesnoj udaljenosti od dugačke kuće. Stražari i kralj divova pojeli su pretežan deo te kamare; sakupljači su jamačno jeli dok su radili. Luis je sada posmatrao kako kralj divova idući prema lenderu, zastaje da dokrajči gomilu. Travojedi provode preveliki deo života u jedenju, promrmlja Luis sebi u bradu. Kako li ovi humanoidi uspevaju da održe svoju inteligenciju? Hmii je bio u pravu - nije vam potrebna inteligencija da biste gamizali po vlatima trave. Možda je inteligencija potrebna da izbegnete da budete pojedeni. Ili... valja biti i te kako domišljat da bi se uzveralo uz jedan suncokret. Luis oseti kako ga neko posmatra. On se okrenu. Ništa. Bilo bi u najmanju ruku nezgodno ako bi kralj divova doznao da je prevaren. Pa ipak, Luis se nalazio sasvim sam na upravljačkoj palubi, ako se prenebregne 'špijunka' Poslednjeg. Odakle, onda, oni žmarci na zadnjem delu vrata? On se ponovo okrenu - ali koga to, zapravo, obmanjuje? Bio je to draud. Crno plastično kućište zurilo je u njega sa prenosnog diska. Samo malo napona bilo bi dovoljno da se on uistinu oseti kao bog. A to bi ga odista i uzbudilo! Prisetio se da ga je Hmii video pod naponom. "Poput bezumne morske biljke..." On se okrenu. Kralj divova bio je danas bez oklopa. U času kada su on i Hmii ušli u kabinu za odmor, kzin podiže ruke prema tavanici, spojivši dlanove, i prozbori napevanim glasom: "Luise." Div stade da ga oponaša. "Nađi mi jednu od odbojnih ploča", reče Luis bez uvoda. "Položi je na pod. Dobro. Uzmi sad malo oplate od superprovodnika. Troje vrata dole, do velikog spremišta. Dobro. Obavi tkaninu oko odbojne ploče. Potpuno je prekri, ali ostavi jedan nabor kako bi imao gde da uhvatiš. Hmii, koliko je jaka tkanina?" "Trenutak, Luise... Vidiš, može se seći nožem. Mislim da je ne mogu pocepati." "Dobro. Daj mi sada dvadeset milja superprovodljice žice. Obmotaj jedan kraj oko odbojne ploče. Dobro veći; napravi više čvorova. Ne štedi. Dobro je tako. Smotaj sada ostatak žice, ali tako
da se ne zapetlja kada je pustiš. Potreban mi je drugi kraj. Hmii, ti učini to. Kralju Travojeda, potreban mi je najveći kamen koji možeš da poneseš. Poznaješ ovu teritoriju. Pronađi ga i donesi." Kralj je za trenutak stajao nepomičan, zureći... a onda obori pogled i iziđe. Hmii reče: "Prevrće mi se stomak kada moram tako pokorno da izvršavam tvoja naređenja." "Ali dobro si razmislio o svemu, a i umireš od želje da doznaš šta sam naumio. Ali..." "Mogu te nagnati da mi to kažeš." "A ja ti mogu ponuditi nešto bolje. Dođi malo ovamo, molim te." Hmii se provuče kroz otvor. Luis upita: "Šta vidiš na prenosnom disku?" Hmii uze draud. Luisu glas zastade u grlu dok je izgovarao: "Uništi ga." Kzin načini kratak trzaj rukom i hitnu malu napravu o zid. Nije se ulubila. On uze kućište, otvori ga i stade da bode unutra nožem od trupnog metala koji je koristio. Konačno reče: "Ne može se više opraviti." "Dobro." "Čekaću dole." "Ne, poći ću i ja s tobom. Hoću da nadlegdam kako radiš. A želim i da doručkujem." Osećao se kao na trncima. U stvari, uopšte nije bio siguran kako se osećao. Rišatra nije, zapravo, ispunila njegova očekivanja, a čista radost koju je pružao napon sada je bila zauvek izgubljena. Ali... sir fondi? Tako je. Kao i sloboda i ponos. Kroz nekoliko časova zbrisaće invaziju suncokreta, a i otarasiće se, tanja mu, Hmiija. Luis Vu, bivši strujoman, čiji se mozak, ipak, nije pretvorio u surutku. Vratio se kralj divova, tegleći jednu gromadu i krećući se sasvim polako. Hmii priđe da je preuzme, zastade za trenutak kada je video koliki je, a onda ipak završi kretnju. Okrenuo se, držeći gromadu u rukama, i rekao glasom u kome se malo osećao napor: "Šta da radim sa ovim, Luise?" Bilo je primamljivo. Oh, ima toliko mogućnosti... Daj mi minut da malo razmislim... Ali bogovi ne podrhtavaju pod teretom, a on nije mogao da dopusti da Hmii ispusti kamen pred divovim očima. "Stavi ga na tkaninu od superprovodnika i obmotaj ga njome. Sveži onda sve superprovovodljivom žicom. Obavij više puta kamen, a i ne štedi na čvorovima. U redu, sada želim neku jaču žicu koja će izdržati toplotu." "Imamo Sinklerov molekulski lanac." "Manje od dvadeset milja. Neka bude kraći od superprovodljive žice." Luisu je bilo milo što je nadzirao celu stvar. Prevideo je mogućnost da superprovodljiva žica možda ne bi bila dovoljno snažna da izdrži odbojnu ploču obavijenu u tkaninu kada jednom ploča dostigne odgovarajuću visinu. Ali Sinklerov lanac predstavljao je fantastičnu stvar. Zacelo će izdržati.
12. SUNCOKRETI Luis je leteo visoko i brzo u smeru okretanja. U preriji se videlo suviše smeđih mesta: trava koju su prvo obrstili zeleni slonovi, a zatim divovi, s naporom je ponovo rasla. Ispred njega, bela pruga suncokreta bleštala je preko mora. Kralj divova promatrao je kroz providna vrata vazdušne komore. "Možda je trebalo da ponesem oklop", reče on. Hmii frknu. "Za borbu protiv suncokreta? Metal se zagreva." "Odakle ti taj oklop?" zapita Luis. "Gradili smo put za mašinski narod. Lišili su nas travnatih predela kroz koje je trebalo da prođe put, a posle svega napravili su oklope za kraljeve plamena. Nastavili smo dalje. Nije nam se dopao njihov vazduh." "Šta mu nedostaje?" "Ima grozan ukus i miris, Luise. Miriše na ono što ponekad piju. Istu stvar sipaju i u svoje mašine, ali je onda ne mešaju ni sa čim." Hmii upita: "Začudio me je oblik tvog oklopa. Nije rađen po tvojoj meri. Pitam se zašto?" "Oblik treba da uliva strahopoštovanje i da deluje zastrašujuće. Zar na tebe nije tako delovao?" "Ne", reče Hmii. "Je li to oblik onih koji su sagradili Prstenasti svet?" "Ko zna?" "Ja znam", reče Luis. Divove oči se nervozno podigoše i zatreptaše. Trava, ponovo visoko izrasla, odjednom je ustupila mesto šumi. Suncokreti su postali sjajni. Luis spusti lender na stotinu stopa i dosta ga uspori. Šuma se završavala na dugačkoj beloj obali. Luis je i dalje usporavao i spuštao lender sve niže, niže, dok nije gotovo dodirnuo vodu. Suncokretima više nisu bili zanimljivi. On nastavi let prema oslabljenom sjaju. More je bilo mirno, samo ga je mreškao povetarac koji je duvao otpozadi. Nebo je bilo plavo i bez oblaka. Ostrva su se primicala, mala i srednje veličine, sa plažama, vijugavim obalama i ugljenisanim, crnim vrhovima. Suncokreti su zaposeli dva ostrva. Kada su dospeli na pedeset milja od obale ponovo su probudili zanimanje suncokreta. Luis zaustavi lender. "Valjda se ne nadaju da nas mogu upotrebiti kao đubrivo", reče on. "Nalazimo se predaleko i letimo suviše nisko." "Bezumne biljke", Hmii se prezrivo iskašlja. Kralj divova reče: "Pametne su one. Prvo zapale vatre. Kada ostane samo pepeo, plamene biljke poseju svoje seme." Ali prešle su vodu! ... Pusti to. "Kralju divova trave, kucnuo je tvoj čas. Izbaci kamen. Nemoj prekinuti žicu." Luis otvori vazdušnu komoru i spusti rampu. Kralj divova stupi napred ka pretećem sjaju. Veliki kamen pade dvadeset stopa u vodu vukući za sobom i srebnaste žice. Tačke svetlosti kao da su treptale na njih sa udaljene obale dok su gomile biljaka pokušavale da spale lender, a zatim prestale da se zanimaju za njega. Tragale su za kretanjem, ali sigurno ne bi otvorile vatru na vodu koja protiče, zar ne? Na primer, na vodopad? Te biljke najbolje uspevaju na polujalovim svetovima... "Hmii, iznesi odbojnu ploču. Podesi je na, recimo, osamnaest milja. Pazi da se žice ne zapletu." Crni pravougaonik se podiže. Za njim su se vukle crne i srebrne žice. Nit Sinklerovog lanca trebalo bi da je nevidljivo tanka, ali sada se srebrnasto sjajila dok je oko sve udaljenije odbojne ploče svetleo jarki nimbus. Ploča je ubrzo postala samo jedna crna tačka koju je teže bilo razabrati od svetlog oreola oko nje. Na toj visini predstavljala je pravu metu za horde cvetova suncokreta.
Superprovodnik će sprovesti električnu struju bez bilo kakvog otpora. Upravo ga zbog tog svojstva toliko cene u industriji. Ali superprovodnici imaju još jedno svojstvo. Superprovodnik se uvek nalazi na istoj temperaturi. Vazduh, čestice prašine i Sinklerova žica sjajili su na svetlosti suncokreta. Ali superprovodna tkanina i žica ostaše crni. Dobro. Luis treptanjem odagna zaslepljenost i pogleda u vodu. "Kralju naroda trave", reče on, "uđi pre no što budeš povređen." Na mestu gde su dve žice ulazile u vodu, ona je ključala. Traka pare krenu među beli sjaj u smeru okretanja. Luis podesi lender da se kreće nadesno. Već je ključala dobra količina vode. Inženjeri Prstenastog sveta sagradili su samo dva duboka okeana, Velike okeane, na različitim stranama zbog ravnoteže. Ostala mora na Prstenastom svetu bila su svuda po dvadeset pet stopa duboka. To je išlo Luisu u prilog. Bilo mu je olakšano da izazove ključanje mora. Oblak pare stiže do obale. Bogovi ne likuju. Šteta. "Posmatraćamo dok ne budeš zadovoljan", reče on kralju divova. "Uuurrr", oglasi se Hmii. "Počinjem da shvatam", reče kralj divova, "ali..." "Govori." "Plamene biljke mogu da progore oblake." Luis proguta knedlu. "Videćemo. Hmii, možeš našem gostu ponuditi salatu. Možda želiš da jedeš iza zatvorenih vrata." Nalazili su se na pedeset milja desno od usidrene žice, na levoj strani jednog visokog, golog ostrva. Ostrvo je zaklonilo pola sjaja onih suncokreta koje je još zanimalo da sprže lender... ali većina suncokreta ionako je imala preča posla. Deo njihovog sjaja bio je usredsređen na lebdeći crni pravougaonik a deo na oblak pare. Voda je ispuštala paru na nekoliko kvadratnih milja oko žice i potopljenog velikog kamena. Para je prelazila preko mora u obliku oblaka koji se širio; kada bi stigla do obale, udaljene pedeset milja, tu bi je zahvatila vatra. Zadirala je pet milja u kopno, bukteći poput vatrene oluje, a zatim je nestajala. Luis usredsredi teleskop na trag pare. Mogao je da vidi vodu kako ključa. Biljke će početi da venu. Na potezu od pet milja biljke nisu dobijale sunčevu svetlost; okolne biljke trošile su svoju svetlost na oblak pare umesto da su uz njenu pomoć spravljale šećer. Ali potez od pet milja nije predstavljao ništa, ništa. Prostranstvo suncokreta zauzimalo je površinu koja bi odgovarala polovini nekog sveta. Ugledao je nešto što ga je nateralo da upravi teleskop naviše. Srebrnasta žica je padala, nošena vetrom u smeru okretanja. Suncokreti su progoreli Sinklerov molekularni lanac. Luis nečujno izgovori jednosložnu reč koja je označavala nemoć. Ali nit superprovodnika još je bila crna. Izdržaće. Sigurno hoće. Neće biti toplija od ključale vode i svuda će imati istu temperaturu. Pojačana svetlost biljaka neće to promeniti; samo će još brže zagrevati vodu. A i ovo je jedno veliko more. Ni vodena para ne nestaje tek tako. Zagrejana, ona se podiže. "Bog dobro jede", reče kralj divova. Žvakao je glavicu bostonske puterice: dvadesete ili možda tridesete. Stajao je pored Hmiija i posmatrao; baš kao ni Hmii, on takođe nije mozgao o onome što se napolju dešavalo. Morska voda veselo je ključala. Suncokreti su bili tanj odlučni da obore tu mrvicu mogućeg đubriva, tu pticu koja verovatno jede suncokrete. Nisu bili u stanju da procene visinu ili udaljenost.
Evolucija im neće dozvoliti da razviju te sposobnosti dok ne počnu da izumiru. Svaki cvet imao je vremena da se usredsredi na zelenu lukovicu za fotosintezu, dok bi drugi otvarali vatru. Hmii tiho reče: "Luise, ostrvo." Nešto veliko i crno stajalo je do pojasa u vodi blizu obale. To nije bilo ljudsko biće ni vidra, već pomalo i jedno i drugo. Strpljivo je čekalo, posmatrajući lender velikim, smeđim očima. Luis progovori mirno, ali s naporom: "Da li je ovo more naseljeno?" "Nismo to znali", uzvrati kralj divova. Luis skliznu lenderom prema obali. Humanoid je čekao bez straha. Bio je prekriven kratkim, nauljenim, crnim krznom i imao je lep aerodinamičan oblik: debeo vrat, izrazito spuštena ramena, široki nos spljošten uz lice bez brade. Luis uključi mikrofone. "Poznaješ li govor divova trave?" "Poznajem, Govori sporo. Šta to tamo radite?" Luis uzdahnu. "Grejemo more." Hladnokrvnost stvorenja bila je zadivljujuća. Ideja da se greje more nije ga uznemirila. On upita zdanje što se kreće: "Koliko je zagrejano?" "Veoma na ovom kraju. Koliko vas je?" "Sada nas je trideset i četvoro", reče vodozemac. "Bilo nas je osamnaest kada smo pre pedeset i jednog falana došli ovamo. Da li će i deo mora u smeru okretanja postati topao?" Luis se opusti sa olakšanjem. Počele su da mu se pričinjavaju stotine hiljada skuvanih stvorenja zato što je on počeo da izigrava boga. On zakrešta: "Reci ti meni. Na toj strani se uliva reka. Koliko toplote možete da podnesete?" "Pa onako. Bolje ćemo jesti; ribe vole toplotu. Učtivo je pitati za dozvolu pre no što se uništi makar i delić nečijeg doma. Zašto to činite?" "Da bismo istrebili plamene biljke." Vodozemac se zamisli. "Dobro. Ako plamene biljke uginu, moći ćemo da pošaljemo glasnika uzvodno do mora Fubobišovog sina. Mora da misle kako smo već odavno mrtvi." On dodade: "Zaboravljam na učtivo ponašanje. Prihvatamo rišatru ako objavite svoj pol i ako možete da je upražnjavate ispod vode." Luisu je bio potreban trenutak da povrati glas. "Niko se od nas ne pari u vodi." "Malo ko to čini", reče vodozemac, ne pokazujući da je naročito razočaran. "Kako ste dospeli ovamo?" "Istraživali smo nizvodno. Brzaci su nas doneli do područja plamenih biljaka. Nismo mogli ići obalom, hodati. Morali smo se prepustiti reci da nas donese do ovog mesta koje sam po sebi prozvao Tupugopovo more. Dobro je ovo mesto, mada se mora voditi računa o plamenim biljkama. Možete li ih stvarno satrti maglom?" "Mislim da možemo." "Moram pokrenuti svoj narod", reče vodozemac. On nestade, nimalo ne uzburkavši vodu. "Mislio sam da ćeš ga ubiti", reče Hmii u pravcu tavanice, "zbog njegove drskosti." "Ovo je njegov dom", odvrati Luis. On isključi interkom. Umorila ga je već ova igra. Kuvam nečiji dom, mislio je, a još ni ne znam da li će uspeti ono što sam naumio! Priželjkivao je draud. Ništa drugo mu ne bi moglo pomoći, ništa do biljna sreća koju donosi struja dok utiče u mozak; ništa drugo ne bi moglo da zaustavi crnu pomamu koja ga je terala da pritiska doručja sedišta i ispušta životinjske zvuke, a oči drži čvrsto zatvorene. To i vreme. Vreme je prošlo i čarolija je prošla, te on otvori oči. Sada nije mogao da vidi ni crnu žicu ni ključalu vodu. Sve je prekrivao jedan ogroman bedem
magle koji se kretao u smeru okretanja, buknuvši kada bi stigao do obale, da bi potom nastavio još deset milja u kopno i iščezao. Potom se pružao samo blesak suncokreta... i dve uporedne prave na obzorju. Gore je bila bela linija, a dole crne, i protezale su se duž luka obzorja od pedeset stepeni. Vodena para nije jednostavno nestajala. Zagrejana, pela se uvis i ponovo se kondenzovala u stratosferi. Bela ivica oblaka plamtela je pod napadom suncokreta. Mora da je udaljen pet stotina do čitavu hiljadu milja, kada se vidi tako blizu vlastite senke, kao i da u promeru ima više stotina milja. A i širio se - tegobno sporo, ali ipak se širio. U stratosferi vazduh će biti potisnut izvan središta prostranstva suncokreta. Iz pojedinih delova oblaka padaće kiša, ali jedan deo vodenog isparenja susrešće se sa parom iz ključalog mora i ponovo poteći u unutrašnjost, dovevši do kruženja. Ruke su ga bolele. Luis shvati da je samrtnički stezao doručja sedišta. On odvoji šake i uključi interkom. "Luis je održao obećanje", govorio je kralj divova, "ali umiruće biljke mogu biti van našeg domašaja. Ne znam..." "Provešćemo ovde noć", reče mu Luis. "Ujutro ćemo više znati." On spusti lender na stranu ostrva u smeru suprotnom od smera okretanja. Na obali je bilo velikih gomila morske trave. Hmii i kralj divova provedoše jedan čas puneći otvor na lenderovom trupu morskom travom, opskrbljujući kuhinju za pretvaranje hrane neophodnim sirovinama. Luis iskoristi priliku da pozove Toplu iglu istrage. Poslednji se nije nalazio na upravljačkoj palubi. Mora da je bio u skrivenom delu Igle. "Slomio si svoj draud", reče on. "Znam. Da li si išta učinio..." "Imam zamenu." "Baš me briga ako ih imaš i deset. Odustajem. Da li još želiš transmuter inženjera Prstenastog sveta?" "Svakako." "Sarađujmo, onda, bar malo. Kontrolno središte Prstenastog sveta mora da se nalazi negde. Ako je bilo ugrađeno u neku od prelivnih planina, onda transmuteri sa brodova na ispustu svemirske luke mora tamo da se nalazi. Hoću da imam celovit uvid u stanje pre no što se u bilo šta upustim." Poslednji stade da razmišlja. Iza njegovih pljosnatih, ustalasalih šaka, glomazna zdanja bila su obasjana svetlošću. Jedna široka ulica sa prenosnim diskovima na raskrsnicama, gubila se u daljini. Ulica je vrvela od lutkara. Njihove očešljane grive svetlucale su u veličanstvenoj raznovrsnosti; izgleda da su se uvek kretali u skupinama. Na komadiću neba između zdanja lebdela su dva poljoprivredna sveta, oba okružena orbitalnim tačkama svetlosti. U pozadini se čuo zvuk nalik na kakvu tuđinsku muziku lutkara negde u daljini tako da se nije mogao jasno razabrati. Lutkar je ovde imao deo svoje izgubljene civilizacije: trake, holo-zid i verovatno miris svoje vrste stalno u vazduhu. Ceo nameštaj bio je u blagim oblinama, bez oštrih uglova o koje bi se moglo udariti koleno. Jedan čudno oblikovani usek u podu predstavljao je verovatno krevet. "Pozadina obodnog zida potpuno je ravna", iznenada reče Poslednji. "Moj radar za dubinsko snimanje ne može da prodre kroz njega. Mogu dopustiti sebi da rizikujem jednu sondu. I dalje će koristiti kao relej između Igle i lendera; u stvari, služiće još bolje kada se podigne na veću visinu. Prema tome smestiću sondu u transportni sistem obodnog zida." "Sasvim dobro."
"Da li stvarno misliš da je središte za popravke..." "Ne, ne stvarno, ali naići ćemo na dovoljno iznenađenja koja će nas za duže vreme zabaviti. Treba proveriti." "Jednog dana moraćemo odlučiti ko vodi ovu ekspediciju", reče lutkar i nestade sa ekrana. Te noći nije bilo zvezda. Jutarnja svetlost obasjala je haos. Sa upravljačke palube ništa se nije videlo sem bezobličnog bisernog sjaja: ni nebo, ni more, ni obala. Luis je bio u iskušenju da ponovo stvori Vua, kako bi sam mogao da iziđe i utvrdi da li svet još postoji. Umesto toga on podiže lender. Na tri stotine stopa bilo je sunca. Ispod nije bilo ničega sem belog oblaka koji je postajao sve svetliji ka obzorju u smeru okretanja. Magla se širila duboko u unutrašnjost kopna. Odbojna ploča još se nalazila na svom mestu, jedna crna tačka pravo iznad glave. Dva časa posle svitanja vetar raznese maglu. Luis stade da spušta lender do nivoa mora sve dok mu ivica nije dosegnula obalu. Nekoliko minuta kasnije jedan svetao nimbus stvori se oko odbojne ploče. Kralj divova proveo je celo jutro kod vrata vazdušne komore, osmatrajući i odsutno se gosteći salatom. I Hmii je bio gotovo tih. Kada Luis progovori oni se okrenuše prema tavanici. "Uspeće", reče on konačno, i sam poverovavši u to. "Uskoro ćete pronaći prolaz prekriven suncokretima koji će voditi ka mnogo većem prostranstvu pod stalnim pokrovom oblaka. Posejte tu svoje seme. Ako više volite da jedete žive plamene biljke, pasite noću sa obe strane pojasa magle. Možda ćete želeti da imate bazu na nekom od ostrva u moru. Želećete čamce." "Od sada možemo praviti vlastite planove", reče kralj divova. "Biće nam od koristi da imamo u blizini morski narod, iako tako malobrojan. Njihove usluge možemo platiti metalnim oruđem. Mogu nam graditi čamce. Hoće li trava rasti na tolikoj kiši?" "Ne znam. Bolje da zasejete i spržena ostrva." "Dobro... Likove zaslužnih junaka urezujemo u kamen uz nekoliko reči. Nomadi smo; ne možemo sa sobom nositi velike statue. Hoće li to biti dovoljno?" "Svakako." "Kako izgledaš?" "Nešto sam viši od Hmiija, kosmatiji po ramenima, a kosa mi je vaše boje. Zubi mesojeda sa očnjacima. Bez vidljivih ušiju. Nemojte se suviše truditi. Gde sada da te prebacimo?" "U naš logor. Čini mi se da ću morati povesti nekoliko žena da istražimo obale mora." "To možemo sada učiniti." Kralj divova se nasmeja. "Zahvaljujemo, Luise, ali moji ratnici neće biti baš dobro raspoloženi kada se vrate. Goli, gladni, poraženi. Biće im bolje ako saznaju da sam otišao na nekoliko dana. Ja nisam bog. Junak mora pod sobom imati ratnike koji su zadovoljni njegovom vladavinom. On se ne može boriti sve vreme dok je budan."
Drugi deo
13. POREKLO Lender je krstario na visini od pet milja brzinom nešto manjom od zvučne. Trinaest hiljada milja nije predstavljalo nikakvu razdaljinu za ovu letelicu. Luisova obazrivost naljutila je kzina. "Za samo dva sata već bismo se mogli ili spuštati odozgo na lebdeći grad ili uspinjati odozdo ka njemu! Čak i za jedan sat, bez ozbiljnih nezgoda." "Svakako. Samo, morali bismo da iziđemo iz atmosfere sa fuzionim pogonom koji bi plamteo poput zvezde. A sećaš li se kako smo stigli do Halrloprilalarinog lebdećeg zatvora? Naglavačke kroz vazduh, sa spaljenim motorima na letciklima." Hmiijev rep lupi po naslonu sedišta. Setio se. "Ne želimo da nas primeti nikakva stara mašinerija. Izgleda da pošast superprovodnika nije svuda prodrla." Prerija je ustupila mesto obrađenim poljima, a ova, pak, vodenoj džungli. Uspravna sunčeva svetlost odbijala se ka njima između stabala rascvetalog drveća. Luis se osećao predivno. Nije želeo sebi da prizna kako je rat protiv prostranstva suncokreta bio uzaludan. Uspeo je. Postavio je sebi zadatak; izvršio ga je pametno i sa oruđima koja su mu se našla pri ruci. Močvara kao da se protezala u nedogled. Jednom je Hmii pokazao na neki mali grad. Bilo ga je teško razabrati, jer je voda napola preplavila kuće, a puzavice i drveće pokušavali su da ih još više povuku nadole. Arhitektonski stil bio je čudan. Svaki zid, krov i vrata stršili su malo napolje, sužavajući ulice po sredini. Ovo nije sagradio Halroprilalarin narod. Do podneva lender je prešao veću razdaljinu nego što će Gindžerofer ili kralj divova preći u celom životu. Luis je bio budala što je ispitivao divljake. Oni su bili podjednako udaljeni od lebdećeg grada kao i bilo koje dve tačke na zemlji. Poslednji ih pozva. Danas je njegova griva predstavljala uskovitlanu dugu: bila je prošarana prugama osnovnih boja. Iza njega lutkari su svetlucali duž linija prenosnih diskova, stajali u skupinama ispred izloga radnji, češali se jedni o druge u prolazu bez izvinjenja ili ljutnje, a sve to bilo je praćeno mrmljajućom muzikom u kojoj su flaute i klarineti vodili glavnu reč: jezik lutkara. Poslednji upita: "Šta ste saznali?" "Malo šta", reče Hmii. "Traćili smo vreme. Sasvim je izvesno da je došlo do velikog bleska na suncu pre sedamnaest falana - odnosno pre oko tri i po godine - ali to smo i sami pretpostavili. Senkoviti kvadrati su se zbili da zaštite površinu. Sistem koji njima upravlja mora da radi nezavisno od sistema Prstenastog sveta." "I to smo mogli da pretpostavimo. Ništa više?" "Luisovo hipotetičko središte za opravke zacelo više ne radi. Ova močvara ispod nas sigurno nije bila predviđena. Pretpostavljam da se neka velika reka ispunila muljem, što je sprečilo njeno oticanje u more. Naišli smo na različite vrste hominida, neke razumne, neke ne. Nismo ušli u trag onima koji su sagradili Prstenasti svet, sem ako nisu bili Halroprilalarini preci. Sklon sam da mislim da jesu." Luis otvori usta... i baci pogled na mesto odakle mu se širio bol u nozi. Video je četiri nokta kzinove kandže kako mu samo počivaju na bedru. On zatvori usta. Hmii nastavi: "Nismo sreli nijednog pripadnika Halroprilalarine vrste. Možda ih nikada nije bilo mnogo. Čuli smo glasine o jednoj drugoj vrsti, mašinskom narodu, koji ih je možda nasledio. Idemo da ga potražimo." "Središte za opravke ne radi, to je tačno", reče žustro Poslednji. "Mnogo toga sam saznao. Pustio
sam jednu sondu u pogon ..." "Imaš dve sonde", reče Hmii. "Upotrebi obe." "Jednu čuvam u rezervi da Iglu ponovo snabdem gorivom. Pomoću druge otkrio sam tajnu prelivnih planina. Pogledajte..." Na udaljenom ekranu s desne strane pojavi se prizor iz perspektive sonde. Kretala se duž obodnog zida; prošla je pored nečeg, ali suviše brzo da bi se dobro videlo; zatim je usporila, okrenula se i vratila. "Luis mi je savetovao da ispitam obodni zid. Sonda tek što je počela da usporava kada je naišla na ovo. Smatrao sam da stvar treba ispitati." Na obodnom zidu nalazilo se jedno ispupčenje - cev koja je štrčala preko ivice. Bila je pričvršćena, spljoštena uz obodni zid i naprevljena od istog providnog, sivog skrita. Sonda je usporavala prema njoj sve dok se kamera nije našla ispod cevi prečnika četvrt milje. "Dobar deo ustrojstva Prstenastog sveta ispoljava odsustvo istančanosti", reče Poslednji. Sonda krenu duž cevi, zatim preko ivice, pa niz spoljašnje pročelje obodnog zida do mesta na kome je cev nestajala u penastom materijalu što je sačinjavao meteorsku zaštitu za donju stranu Prstenastog sveta. "Shvatam", reče Luis. "I ne radi?" "Ne. Pokušao sam da sledim cev i imao sam izvesnog uspeha." Prizor se izmeni. Sada se video taman trag brzog kretanja dok se sonda udaljavala od Prstenastog sveta. Iznad nje prolazio je preokrenuti predeo viđen pri infracrvenoj svetlosti. Sonda uspori, zaustavi se, krenu naviše. Ako bi meteor pogodio Prstenasti svet, to bi značilo da je došao iz međuzvezdanog prostora; udario bi brzinom kojom je stigao, a njoj bi bila pridodata još i brzina Prstenastog sveta od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi. Jedan meteor je udario ovde. Oblak plazme napravio je udubljenje u dužini od nekoliko stotina milja preko morskog dna, pri čemu je došlo do isparavanja zaštitne pene. Tamo, u tom udubljenju, pružala se izvesnom dužinom i cev prečnika nekoliko stotina stopa. Vodila je naviše u morsko dno. "Sistem za recikliranje", promrmlja Luis. Lutkar reče: "Ako se erozija na neki način ne uravnoteži, površinski sloj Prstenastog sveta za nekoliko hiljada godina sav će biti pretvoren u morska dna. Pretpostavljam da se cevi protežu sa morskog dna duž spoljašnje strane, a zatim naviše preko obodnog zida. One talože mulj sa morskog dna na prelivne planine. Veći deo vode isparava na vrhu gde je gotovo vakuum, na visini od trideset milja. Planina se postepeno sleže pod sopstvenom težinom. Materijal se sa obodnih zidova premešta u unutrašnjost, nošen vetrovima i rekama." Hmii reče: "Puka pretpostavka, ali uverljiva. Poslednji, gde se sada nalazi tvoja sonda?" "Nameravam da je izvučem ispod Prstenastog sveta i ponovo uvedem u transportni sistem na obodu." "Učini tako. Ima li sonda radar za dubinsko snimanje?" "Ima, ali malog dometa." "Izvrši dubinsko snimanje prelivnih planina. Prelivne planine su ... razdvojene možda dvadeset do trideset hiljada milja jedna od druge duž obodnog zida. Zbijene u venac predstavljale bi odlično mesto za prikrivanje središta za opravke." "Ali zašto bi središte za opravke trebalo da bude skriveno?" Hmii ispusti jedan grub zvuk. "Šta ako se podaničke rase pobune? Šta ako dođe do invazije? Razume se da je središte za opravke sakriveno, a i utvrđeno. Pretraži svaku prelivnu planinu." "Dobro. Pregledaću obodni zid s desne strane za vreme jednog okretanja Prstenastog sveta."
"Zatim pregledaj i drugi obod." Luis reče: "Neka ti rade i kamere. Još tragamo za visinskim mlaznicama... mada počinjem da mislim kako imaju još nešto što je u pokretu." Poslednji se isključi. Luis se okrenu prema prozoru. Sve vreme mu je nešto privlačilo pažnju: jedna bleda nit zavijala je duž ivice močvare, pravilnijeg toka od neke reke. On pokaza prema dve jedva vidljive tačke koje su se kretale njome. "Mislim da bi trebalo izbliza da pogledamo. Spusti nas malo." Bio je to put. Sa stotinu stopa visine videlo se da mu je površina gruba, kamena: beli kamen nasut u potok. Luis reče: Mašinski narod, pretpostavljam. Hoćemo li slediti ova vozila?" "Sačekajmo dok ne stignemo bliže lebdećem gradu." Propustiti sadašnju priliku izgledalo je ludo, ali Luis se plašio da protivureči. Kzin je bio toliko napet da se to moglo omirisati u vazduhu. Put je izbegavao niske, vlažne oblasti. Činilo se da je u dobrom stanju. Hmii ga je sledio malom brzinom, na visini od stotinu stopa. Jednom su prošli pored gomile zgrada od kojih je najveća ličila na hemijsko postrojenje. Nekoliko puta videli su vozila u obliku kutija kako prolaze ispod njih. Bili su primećeni samo jednom. Jedna kutija se iznenada zaustavila, iz nje su pokuljali humanoidi i stali da trče ukrug, uperivši neke štapove u lender. Trenutak kasnije nestali su sa vidika. U vlažnoj džungli bilo je velikih, bledih obličja. To nisu mogle biti krstareće gromade lednika; ne ovde. Luis se pitao nisu li to ogromne gljive. Prestao je da se pita kada je video jednu kako se pomera. Pokušao je da je pokaže Hmiiju. Kzin nije obratio pažnju na nju. Put je zaokrenuo u smeru suprotnom od smera okretanja čim je stigao u blizinu venca goletnih planina; provlačio se kroz jedan lanac u vencu, umesto da se probija pravo kroz njega, a zatim je skretao desno, ponovo nastavivši duž močvare. Ali Hmii se uputi nalevo i ubrza. Lender pohita duž leve strane venca, vukući za sobom pramen vatre. Iznenada kzin okrenu lender, ukoči ga i spusti se u podnožje jedne granitne stene. On reče: "Hajdemo napolje." Planinska školjka od skrita blokiraće mikrofone Poslednjeg, ali osećaće se još sigurnije van lendera. Luis pođe za kzinom. Dan je bio sjajan i sunčan - suviše sjajan budući da se Prstenasti svet na ovom delu Luka nalazio najbliže suncu. Duvao je jak, topao vetar. Kzin upita: "Luise, da li si imao nameru da kažeš Poslednjem o inženjerima Prstenastog sveta?" "Verovatno. Zašto da ne?" "Pretpostavljam da smo došli do istog zaključka." "Sumnjam. Šta jedan kzin zna o Pak zaštitnicima?" "Znam sve što se nalazi u dokumentima Smitsonovog instituta, iako je to verovatno malo. Proučavao sam svedočenje rudara Džeka Brenana, sa asterodiskog pojasa, kao i holoe mumificiranih ostataka tuđinca Phssthpoka i tereta sa njegovog broda." "Kako si se domogao toga, Hmii?" "Zar je to važno? Bio sam diplomata. Postojanje Paka bila je pokolenjima Patrijarhova tajna, ali od svakog kzina koji je primoran da dolazi u dodir sa ljudima traži se da pročita ta dokumenta. Učimo da bismo prepoznali neprijatelja. Ja možda znam više o tvojim precima nego ti. I pretpostavljam da su Paki sagradili Prstenasti svet." Šest stotina godina pre rođenja Luisa Vua, jedan Pak zaštitnik stigao je u Sunčev sistem, u misiju milosrđa. Posredstvom tog Phssthpoka, preko Džeka Brenana sa pojasa, istoričari su saznali ostatak
priče. Paki su poticali sa jednog sveta u galaktičkom jezgru. Živeli su svoje živote u tri stadijuma: dete, rasplodnik, zaštitinik. Odrasli ili rasplodnici bili su tek toliko razumni da vitlaju toljagom ili bace kamen. U srednjem dobu, ako bi dovoljno dugo poživeli, Pak rasplodnici prisiljavali su sebe da jedu biljku koja se naziva drvo-života. Jedan simbiotički virus iz biljke izazivao je promenu. Rasplodnik je gubio gonade i zube. Lobanja i mozak su se širili. Usne i desni su im se topili u čvrst, nezgrapan kljun. Koža im se borala, debljala, stvrdnjavala. Zglobovi su im se uvećavali, omogućavajući mišićima da ojačaju. U grudima im se razvijalo dodatno srce sa dve komore. Phssthpok je došao tragom jednog kolonijskog broda Paka koji je stigao na Zemlju pre više od dva miliona godina. Paki su bili u neprekidnom ratu. Pređašnje kolonije na obližnjim svetovima u galaktičkom svetu preplavljivali su stalno novi talasi brodova. Možda je to bio razlog što je ovaj brod dospeo tako daleko. Kolonija je bila velika i dobro opremljena, a vodila su je bića izdržljivija i bistrija od ljudi. Uprkos svemu tome propala je. Drvo-života uspevalo je na tlu Zemlje, ali ne i virus. Zaštitnici su izumrli, ostavivši za sobom jedan izgubljeni naraštaj Pak rasplodnika da se sam brine o sebi... kao i zapis o vapaju za pomoć koji je prešao trideset hiljada godina do matičnog sveta Paka. Phssthpok je pronašao taj zapis u jednoj drevnoj biblioteci Paka. Prešao je trideset hiljada svetlosnih godina, sam samcit u letelici koja se kretala sporije od svetlosti, u potrazi za sistemom Sol. Sve što je bilo potrebno da se sagradi ta letelica, znanje, umovi i materijal, Phssthpok je osvojio i zadržao ratom. Odeljenje za teret bilo je prenatrpano ogromnom količinom korenja i semenja drveta-života, kao i vrećama talijum-oksida. Vlastitim istraživanjem otkrio je da je Zemlji nedostajao taj neobični dodatak. Možda mu je palo na pamet da će rasplodnici mutirati. Među Pakima jedan mutant nije imao nikakve šanse. Ako su deca svojim precima-zaštitnicima pogrešno mirisala, oni su ih ubijali. Na Zemlji - možda je Phssthpok računao na nižu stopu mutacije, zbog udaljenosti od velike gustine kosmičkih zraka koja je vladala među suncima jezgra. Možda je rizikovao. Rasplodnici su uistinu mutirali. Do Phssthpokovog vremena imali su vrlo malo sličnosti sa Pak rasplodnicima - u srednjem dobu preživljavali su izvesne promene, ženke su prestajale da stvaraju jajašca za oplodnju, kod oba pola uočavalo se smežuravanje kože, gubitak zuba, oticanje zglobova, uočavali su se nemir i nezadovoljstvo koji su predstavljali jedine zaostatke gladi za drvetom života. Kasnije u životu, doživljavali bi srčane napade kao posledicu nedostatka drugog srca. Phssthpok nije znao ništa od ovoga. Spasilac je umro gotovo bezbolno, sa nepotvrđenom sumnjom da su oni koje je nameravao da spase postali čudovišta i da im on uopšte nije bio potreban. To je bila priča koju je Džek Brenan ispričao predstavnicima Ujedinjenih Nacija pre no što je nestao. Ali u to vreme Phssthpok je već bio mrtav i svedočenje Džeka Brenana bilo je sumnjivo. On je jeo od drveta-života. Postao je čudovište, posebno mu se lobanja uvećala i izobličila. Možda je i poludeo. Činilo se kao da je preko ove stenovite oblasti bio preliven tovar iseckanog spanaća. Pruge zelenila, pahuljaste pri dodiru, prianjale su uz tlo na mestima gde je bila nagomilana prljavština između velikog kamenja. Oko njihovih članaka zujali su oblaci insekata, zadržavajući se na svega nekoliko inča od tla. "Pak zaštitnici", reče Luis. "Na njih sam mislio, ali nikako nisam mogao sebe da uverim u to."
Hmii reče: "Skafanderi i oklop diva trave pokazuju njihova obličja: humanoidna, ali sa uvećanim zglobovima i licem isturenim napred. Ima još dokaza. Sreli smo toliko humanoida, ali svi su različiti. Mora da vode poreklo od jednog zajednilčkog pretka: tvog vlastitog pretka, Paka rasplodnika." "Svakako. To nam takođe otkriva kako je umrla Pril." "Stvarno?" "Osnažujući začin spravljen je po meri metabolizma homo sapiensa. Halroprilalar ga nije mogla upotrebljavati. Ona je posedovala vlastitu drogu za dugovečnost koju može koristiti veći broj vrsta. Palo mi je na um da ga je Prilin narod možda napravio od drveta-života." "Zašto?" "Pa, zaštitnici su živeli hiljadama godina. Neki sastojak drveta života ili njegova podkritična doza, mogli bi izazvati u jednom hominidu upravo takvu promenu. A Poslednji kaže da je Prilina zaliha bila ukradena." Hmii klimnu. "Sećam se. Jedna od vaših rudarskih letelica sa asteroida ukrcala je napuštenu svemirsku letelicu Paka. Najstariji iz posade omirisao je drvo-života i poludeo. Prejeo se i umro. Njegovi sadruzi nisu mogli da ga zaustave." "Tako je. Zar se ne bi moglo pretpostaviti da se ista stvar dogodila nekom laboratorijskom pomoćniku Ujedinjenih Nacija? Pril ulazi u zgradu Ujedinjenih Nacija noseći bocu sa drogom za dugovečnost sa Prstenastog sveta. Ujedinjene Nacije žele uzorak. Neki žutokljunac, premlad i za prvu dozu osnažujućeg začina - oko četrdeset, četrdeset pet godina - otvara bocu. Ima spremnu pipetu. Zapahnjuje ga miris. Ispija sve." Hmiijev rep zapara vazduh. "Ne bi se baš moglo reći da mi se dopadala Halroprilalar. Ipak, bila je saveznik." "Meni se dopadala." Oko njih je duvao topao vazduh, ispunjen prašinom. Luis je osećao da im ističe vreme. Neće im se ukazati druga prilika da nasamo razgovaraju. Sonda koja održava vezu da Iglom uskoro će im, uspinjući se uz Luk, onemogućiti ovakve trikove. "Možeš li razmišljati malo kao jedan Pak, Hmii?" "Mogu pokušati." "Postavili su karte svuda po Velikim okeanima. Umesto što su pravili karte Kzina, Zore, Marsa i Džinksa, možeš li mi reći zašto Pak zaštitnici nisu jednostavno istrebili kzine, groge, marsovce i bandersnečije?" "Uuurr. Dobro pitanje. Prema Brenanu, Paki se ne bi ustezali da istrebe tuđinske vrste." Hmii stade da korača razmišljajući o tome. Posle nekoliko trenutaka on reče: "Možda su očekivali da će ih neko slediti. Šta ako su izgubili rat; šta ako su očekivali da pobednici krenu u hajku za njima? Jednom Paku deset spaljenih svetova na međusobnoj razdaljini od deset svetlosnih godina može ukazati na prisustvo drugog Paka." "Hmmm... možda. Reci mi sada zašto bi oni uopšte sagradili Prstenasti svet. Kako su, tanj, očekivali da ga brane?" "Ja se ne bih okušao u pokušaju da branim jedno tako ranjivo ustrojstvo. Možda ćemo saznati. Takođe sam se pitao zašto bi Paki uopšte došli u ovu oblast svemira. Slučajnost?" "Ne. Suviše je daleko." "Pa?" "Oh... može nagađati. Pretpostavimo da je mnogo Paka želelo da pobegne što brže i što dalje. Recimo, ponovo, da su možda izgubili rat. Bili izbačeni sa sveta Paka. Postojao je jedan siguran uzmak u galaktičke krake i bio je ucrtan u karti. Prva ekspedicija, ona koja je naselila Zemlju, stigla
je u sistem Sola, ne upavši pri tom ni u kakvu nesavladivu nevolju. Odaslali su nazad uputstva. Tako su gubitnici krenuli za njima. Zatim su se ukotvili na sigurnoj udaljenosti od sistema Sol." Hmii se zamisli, a onda reče: "Međutim, došli su ovamo; Paki su bili razumni i ratnički raspoloženi ksenofobi. To ima dublji smisao. Oružje koje je isparilo pola Lažova, oružje koje ste ti i Tila uporno nazivali meteorska odbrana, bilo je gotovo pouzdano programirano da puca na osvajačke brodove. Pucalo bi na Toplu iglu istrage ili na lender ako bi mu se ukazala prilika. Zato Poslednji ne sme saznati ko je sagradio Prstenasti svet." Luis zatrese glavom. "Njih već odavno nema. Prema Brenanu, jedina pobuda jednog zaštitnika jeste da zaštiti svoje potomke. Oni ne bi dozvolili da se razviju mutacije. Oni nikada ne bi dopustili da Prstenasti svet sklizne ka suncu." "Luise..." "U stvari, njih sigurno nema već stotinama hiljada godina. Pogledaj samo kolike smo raznovrsne hominide pronašli." "Rekao bih više miliona godina. Mora da su krenuli uskoro pošto je prvi brod poslao poziv za pomoć i izumrli ubrzo pošto su završili ovo ustrojstvo. Kako bi inače ovoliko raznovrsnih oblika imalo vremena da se razvije? Ali..." "Hmii, pogledaj: pretpostavimo da su završili Prstenasti svet jedva pre pola miliona godina. Dajmo rasplodnicima četvrt miliona da se rašire, uz zaštitnike koji nisu vodili ratove jer je teritorija doslovce neograničena. Recimo da su onda zaštitnici izumrli." "Zbog čega?" "Nepotpuni podaci." "Prihvaćeno. Pa?" "Recimo da su zaštitnici izumrli pre četvrt miliona godina. Dajmo rasplodnicima desetinu onog vremena koje je bilo potrebno ljudima da se razviju na Zemlji. Desetinu vremena i mnogo lepih pukotina u ekologiji jer zaštitnici nisu doneli ništa što bi osujećivalo rasplodnike čija je osnovna populacija brojala na bilione. Shvataš? Na Zemlji je bilo možda pola miliona rasplodnika kada su zaštitnici izumrli. Na Prstenastom svetu koji je tri miliona puta prostraniji i uz dovoljno vremena za širenje pre no što su zaštitnici izumrli, mutanti bi sve podredili sebi." "Ne prihvatam da si u pravu", reče tiho Hmii. "Osećam da ti je promaklo nešto važno. Dopuštam da su zaštitnici gotovo sigurno nestali. Gotovo sigurno. Šta ako Poslednji sazna da je ovo bilo njihovo vlasništvo, njihov dom?" "Uuups. Pobegao bi. Sa nama ili bez nas." "Zvanično mi nismo odgonetnuli tajnu gradnje Prstenastog sveta. Slažeš se?" "Da." "Da li još tragamo za središtem za opravke? Miris drveta-života mogao bi biti smrtonosan za tebe. Suviše si star da postaneš zaštitnik." "Ne bih to ni želeo. Ima li u lenderu neki spektroskop?" "Da." "Drvo života ne razvija se kako treba bez određenog dodatka u tlu: talijum-oksida. Talijum mora da je rasprostranjeniji u galaktičkom jezgru nego ovde. Na svim mestima na kojima su se zaštitnici duže zadržavali, pronaći ćemo talijum-oksid za biljke. Tako ćemo otkriti i središte za opravke. Ući ćemo unutra u skafanderima, ako nam se za to uopšte ukaže prilika."
14. MIRIS SMRTI Glas Poslednjeg rasprsnuo se kada su stigli do puta. "LENDER! HMII? LUISE? ŠTA SKRIVATE? POSLEDNJI ZOVE LEND..." "Dosta! Tanj, do đavola, utišaj, raznećeš nam uši!" "Da li me još možete čuti?" "Odlično te čujemo", reče Luis. Hmiijeve uši se saviše u džepove krzna. Luis požele da i sam može to da učini. "Mora da su nas planine zaklonile." "A o čemu ste razgovarali dok ste bili odsečeni?" "O pobuni. Odbacili smo tu mogućnost." Usledila je kratka pauza, a zatim Poslednji reče: "Vrlo mudro. Zanima me vaše tumačenje ovog holograma." Na jednom od ekrana pojavio se svojevrstan nosač koji je štrčao sa obodnog zida. Slika je bila blago zamućena i čudno osvetljena: pravljena u vakuumu, pri svetlosti sunca i svetlosti odbijenoj od predela Prstenastog sveta sa desne strane. Činilo se da je nosač deo samog obodnog zida, kao da je skrit na tom mestu bio malo razvučen. Nosač je držao dva brtvena prstena ili koluta razdvojena dužinom vlastitog prečnika. Ništa drugo nije se videlo sem vrha obodnog zida. Bilo je nemoguće razabrati razmere. "Ovo je snimila sonda", reče lutkar. "Uveo sam sondu u obodni transportni sistem, kao što mi je bilo savetovano. Upravo ubrzava u smeru suprotnom od smera okretanja." "Dobro. Šta misliš, Hmii?" "Mogao bi biti visinski mlaznik Prstenastog sveta. Još neće pripucati." "Možda. Postoji mnogo načina da se oblikuje jedan Basardov sabirni mlaznjak. Poslednji, da li registruješ bilo kakva magnetska dejstva?" "Ne, Luise, izgleda da je mašina neaktivna." "Pošast superprovodnika ne bi je napala u vakuumu. Ne izgleda oštećena. Mada se kontrole mogu nalaziti i negde drugde. Na površini. Možda se mogu popraviti." "Prvo ih moraš pronaći." "Tako je." Put je prolazio između močvara i kamenitih visoravni. Prođoše pored nečega što je ličilo na još jedno hemijsko postrojenje. Mora da su bili primećeni; začuo se dubokogrleni zvuk sirene za maglu i šuštanje pare iz nečega što je moglo biti dimnjak. Hmii nije usporio. Više nisu viđali kutijasta vozila. Duboko u močvari Luis je primetio neka bleda svetlucanja kako lagano promiču između drveća. Kretala su se usporeno poput magle na vodi ili poput prekookeanskih brodova dok pristaju. Odjednom, daleko napred, jedno belo obličje napusti drveće i krenu prema putu. Iz ogromnog belog trupa uzdiže se na vitkom vratu skup čulnih receptora stvorenja. Čeljust mu se nalazila na nivou tla; spuštala se poput lopate zahvatajući muljnu vodu i rastinje dok se zver krivudavo kretala nabiranjem stomačnih mišića. Bila je veća od najvećeg dinosaurusa. "Bandersneč", reče Luis. Šta oni rade ovde? Bandersneči potiču sa Džinksa. "Uspori, Hmii, želi da razgovara sa nama." "Pa šta?" "Njihova sećanja sežu daleko u prošlost." "Čega bi oni mogli da se sećaju? Ti stanovnici močvara, blatožderci bez šaka kojima bi pravili oružje. Ne."
"Zašto da ne? Možda nam mogu reći šta bandersneči uopšte rade na Prstenastom svetu." "To bar nije tajna. Zaštitnici mora da su naselili svoje karte u Velikom okeanu primercima vrsta za koje su smatrali da mogu postati opasne." Hmii se igrao predvodnika i Luisu se to nije dopalo. "Šta je to s tobom? Bar smo mogli da pitamo!" Bandersneč je nestao iza njih. Hmii frknu: "Izbegavaš sučeljavanje poput nekog Piersonovog lutkara. Ispituješ blatožderce i divljake! Ubijaš suncokrete! Poslednji nas je doveo na ovo prokleto ustrojstvo protiv naše volje, a ti odlažeš osvetu da bi ubijao suncokrete. Da li će za domoroce Prstenastog sveta za godinu dana od sada nešto značiti to što se Luis-bog zaustavio pri prolasku da bi počupao korov?" "Spasao bih ih da mogu." "Ne možemo ništa učiniti. Potrebni su nam graditelji puta. Suviše su primitivni da nas ugroze, ali dovoljno napredni da znaju odgovore na pitanja. Pronaći ćemo neko osamljeno vozilo i obrušiti se na njega." Sredinom poslepodneva Luis preuze upravljanje letelicom. Močvara se pretvorila u reku koja se lučno udaljavala nadesno, šira od svog prvobitnog korita. Grubi put sledio je novu reku. Prvobitno korito protezalo se više nalevo, u pravilnim sinusoidnim krivinama, sa povremenim tragovima nekadašnjih brzaka ili vodopada. Bilo je suvo poput koske i udaljavalo se u pustinju suvu kao koska. Močvara mora da je bila neko more pre no što se ono začepilo muljem. Luis na trenutak nije mogao da se odluči, ali onda ipak krenu putem prvobitnog korita. "Mislim da smo pravilno prosudili redosled", reče on Hmiiju. "Prilin narod razvio se dugo pošto su inženjeri nestali. Od svih ovdašnjih razumnih vrsta oni su bili najpreduzimljiviji. Sagradili su velike, velelepne gradove. Tada je ta čudna pošast uništila veći deo njihove mašinerije. Sada imamo mašinski narod, a oni bi mogli biti od iste vrste. Mašinski narod sagradio je put. Napravili su ga pošto je carstvo Prilinog naroda propalo. Stoga sam krenuo u potragu za nekim starim gradom Prilinog naroda. Možda ćemo imati sreću da pronađemo kakvu staru biblioteku sa kartama." Za vreme prve ekspedicije retko su nailazili na gradove. Danas su putovali već nekoliko časova ne videvši ništa sem dva puta gomilu šatora i jednom peščanu oluju kontinentalnih razmera. Lebdeći grad još se nalazio ispred njih, postrance, skrivajući pojedinosti. Mnoštvo kula uzdizalo se oko ivice; izokrenute kule visile su iz područja bližeg središtu. Suva reka završavala se u suvom moru. Luis je krstario duž obale, na visini od dvadeset milja. Morsko dno bilo je čudno. Bilo je potpuno ravno, sem što su se sa dna uzdizala skladno razmeštena ostrva sa užljebljenim ivicama. Hmii ga pozva: "Luise! Uključi automatskog pilota!" "Šta si pronašao?" "Bager." Luis se pridruži Hmiiju kod teleskopa. Pomislio je da je to deo jednog od većih ostrva. Bio je ogroman i ravan, u obliku diska, boje blata sa morskog dna. Njegov vrh ranije se verovatno nalazio ispod površine mora. Neižljebljena ivica bila mu je reckava poput oštrice sekača za drvo. Mašina se zaglibila uz ostrvo koje je čistila od mulja sa morskog dna. Znači, ovako su inženjeri Prstenastog sveta obezbeđivali da mulj otiče u odlivne kanale. Sam od sebe ne bi oticao; morska dna bila su suviše plitka. "Kanal se zapušio", razmišljao je Luis. "Bager je
nastavio da radi dok se nije slomio ili dok mu nešto nije prekinulo dovod energije - nešto poput pošasti superprovodnika. Da pozovem Poslednjeg?" "Da. Treba da i dalje bude zlovoljan..." Ali Poslednji je imao važne novosti. "Pogledajte", reče on. Na jednom ekranu pustio je da se brzo nižu hologrami. Iz obodnog zida štrčao je jedan nosač sa dva toroida na vrhu. Na nešto većoj udaljenosti nalazio se još jedan nosač; na istoj slici jedna prelivna planina ukazala se u podnožju obodnog zida. Prelivna planina bila je upola manja od nosača. Pojavio se i treći nosač. Četvrti, sa izvesnim ustrojstvima pored sebe. Pa peti... "Stani!" uzvkinu Luis. "Vrati se!" Peti nosač zaustavio se na trenutak na ekranu. Na njegovom vrhu nije bilo ničega. Zatim se Poslednji vrati na četvrti hologram. Bio je pomalo nejasan zbog brzine kretanja sonde. Pored nosača nalazila se pričvršćena za obodni zid teška podizna mašinerija: jedan primitivan fizioni generator; jedna električna dizalica; jedan valjak i jedna kuka koja je slobodno lebdela ispod njega. Kabl koji je visio iz valjka mora da je bio nevidljivo tanak, pomisli Luis. Možda žica senkovitog kvadrata. "Ekipa za popravke već na radu?" Uuurr. Da li oni to postavljaju ili skidaju mlaznike? Koliko ih je postavljeno?" "Sonda će nam reći", uzvrati Poslednji. "Skrećem vam pažnju na jedan drugi problem. Prisetite se onih toroida koji opasuju netaknutu svemirsku letelicu sa Prstenastog sveta. Pretpostavili smo da predstavljaju generatore za elektromagnetska sakupljačka polja za Basardove sabirne mlaznike." Hmii je proučavao ekran. "Brodovi Prstenastog sveta imali su svi isti oblik. Pitam se zašto. Možda si u pravu." Luis reče: "Ne razumem. Šta ima..." Dve jednooke zmije pogledaše ga sa ekrana. "Halroprilalarina vrsta sagradila je deo transportnog sistema koji bi im pružio beskrajan prostor za naseljavanje i istraživanje. Zašto nisu nastavili? Ceo Prstenasti svet im je pripadao, zahvaljujući obodnom transportnom sistemu. Zašto bi se mučili da dosegnu zvezde?" Pomaljao se jedan nepriličan mozaik. Luis nije želeo da u njega poveruje, ali sve se suviše dobro uklapalo. "Imali su spremne motore. Skinuli su nekoliko visinskih mlaznika Prstenastog sveta, oko njih sagradili brodove i dosegli zvezde. Ništa uočljivo nije krenulo naopako. Stoga su skinuli još nekoliko. Pitam se koliko su ih upotrebili." "Sonda će nam to reći na vreme", uzvrati lutkar. "Izgleda da su ostavili nekoliko nedirnutih motora. Zašto nisu vratili Prstenasti svet u prvobitan položaj pre no što je postao u ovolikoj meri nestabilan? Hmii je postavio dobro pitanje. Da li sada motore skidaju sa brodova ili ponovo postavljaju na brodove, kako bi ove upotrebili za beg izvesnog broja pripadnika Halroprilalarine vrste?" Luisov smeh bio je gorak. "Kako vam ovo zvuči? Ostavili su nekoliko mlaznika na svojim mestima. Zatim je došla pošast i uništila veći deo njihove mašinerije. Neke od njih zahvatila je panika. Sakupili su sve brodove koje su imali, sagradili još nekoliko na brzinu i poskidali većinu visinskih mlaznika da bi osposobili letelice, prepustivši Prstenasti svet njegovoj sudbini." Hmii reče: "Budale. Sami su sebe prepustili sudbini." "Da li su? Pitam se." "Ali ovo je upravo mogućnost koju smatram kobnom", reče lutkar. "Ne bi li oni poneli onoliko od civilizacije koliko bi mogli da pokrenu? Sigurno bi poneli transmutacijsku mašineriju." Čudno, Luis nije osećao potrebu da se nasmeje. Ali šta da odgovori?"
Odgovor je pronašao kzin. "Poneli bi sve do čega bi mogli da dođu. Sve što se nalazilo u blizini ispusta svemirske luke. Sve što je bilo u blizini obodnog zida, gde su mogli da koriste obodni transportni sistem. Moramo istraživati ka unutrašnjosti i moramo pronaći središte za opravke. Ako tamo nađemo nekog od Prilinog naroda, taj će pokušati da spase Prstenasti svet, a ne da ga napusti." "Možda." Luis reče: "Pomoglo bi nam da saznamo kada je pošast počela da izjeda superprovodnike." Ako je mislio da će Poslednji ustuknuti, prevario se. Lutkar reče: "Vi ćete to verovatno pre saznati od mene." "Ja mislim da ti to već znaš." "Pozovite me ako nešto saznate." Zmijolike glave nestadoše. Hmii ga je čudno posmatrao, ali ništa nije rekao. Luis se vrati za kontrolne uređaje letelice. Graničnik je bio jedna prostrana senka koja je prodirala zdesna, kada je Hmii ugledao grad. Sledili su peskom ispunjeno rečno korito levo od isušenog mora. Ovde se reka račvala i grad ugnezdio u rašljama. Prilin narod gradio je u visinu, iako nije bilo neke naročite potrebe za tim. Grad nije bio širok već visok, dok se lebdeće zgrade nisu razbile o manja zdanja ispod. Jedna vitka kula još je stajala, ali bila je nakrivljena. Ličila je na koplje zabodeno u niže slojeve. Put se protezao s leva, duž spoljašenje ivice jednog kraka isušene reke, a zatim je vodio preko mosta tako masivno poduprtog da je verovatno pripadao mašinskom narodu. Halroprilalarin narod upotrebio bi jače materijale ili bi napravio lebdeći most. Hmii reče: "Grad je sigurno opljačkan." "Pa, sigurno, ako je neko gradio put samo zato da bi ga opljačkali. Predlažem da nas spustiš dole." "Tvoja majmunska znatiželja?" "Možda. Kruži malo oko te tanj stvari da je pobliže pogledamo." Hmii stade da spušta lender tako brzo da su se našli u slobodnom padu. Kzinovo krzno gotovo da je svo ponovo izraslo; bio je to gladak i dopadljiv narandžasti ogrtač, kao i podsetnik na Hmiijevu novu mladost. Mladost mu nije promenila narav. Četiri rata između ljudi i kzina i još nekoliko 'incidenata'... Luis ne reče ništa. Lender se njihao pod njima. Luis sačeka da izgubi svu težinu, a zatim stade da podešava spoljašne kamere. Ugledao ga je gotovo istog časa. Jedno kutijasto vozilo bilo je parkirano pored nagnute kule. Moglo je da primi do dvanaest putnika. Skladiše za motor na stražnjem delu po veličini je trebalo da bude dovoljno za podizanje neke svemirske letelice... ali ovo je bio primitivan narod. Nije mogao da pretpostavi šta su koristili za pokretanje vozila. On pokaza rukom i reče: "Kada naiđemo na usamljeno vozilo, obrušićemo se na njega. Tako si rekao, zar ne?" "Jesam", reče Hmii i poče da usporava lender. Luis je za to vreme osmatrao situaciju. Kula se zarila u jednu četvrtastu zgradu; probila je krov, tri sprata i verovatno stigla do prizemlja. U uspravnom položaju držala ju je osnova donje zgrade. Beli pramenovi pare ili dima izlazili su u nepravilnim razmacima kroz dva prozora na kuli. Bledolika ljudska obličja igrala su ispred velikog prednjeg ulaza u nižu zgradu - igrala su ili održavala trke - a dva su ležala potrbuške, mada njihov položaj nije izgledao pogodan za odmaranje... Trenutak pre no što je jedini preostali zid srušene zgrade zaklonio Luisu vidik, on shvati šta se događa. Bledunjavi su pokušavali da stignu do ulaza preko jedne ulice zakrčene šutom. Neko iz kule je pucao na njih. Lender se spustio. Hmii ustade i protegnu se. "Kao da te stalno prati sreća, Luise. Možemo
pretpostaviti da su oni sa puškama mašinski narod. Strategija će nam biti da im priteknemo u pomoć." To je izgledalo razumno. "Znaš li išta o projektilskom oružju?" "Ako je posredi hemijski eksploziv, ručno oružje neće prodreti kroz zašitini oklop. U kulu možemo ući pomoću letećih pojaseva. Ponesi ošamućivač. Ne bi baš bilo poželjno da ubijemo buduće saveznike." Uronili su u potpunu tamu. Oblaci su se nagomilali preko neba. Čak i tako Luk se prosijavao kroz nju u obliku slabašne široke trake, a lebdeći grad predstavljao je gusti roj zvezda s leve strane. Bilo je nemoguće izgubiti se. Luis Vu se nije osećao baš udobno. Zaštitni oklop bio je suviše krut; vizir mu je prekirvao veći deo lica. Postavljeni kaiševi letećeg pojasa otežavali su mu disanje, a noge su mu visile. Ali nikada više ništa neće biti kao jedan sat proveden pod naponom i s tim se morao pomiriti. Bar se osećao relativno sigurno. Počivao je u vazduhu i koristio je dogled sa pojačivačem svetlosti. Napadači nisu izgledali baš opasni. Bili su potpuno goli i bez oružja. Kosa im je bila srebrnasta; koža veoma bela. Bili su mršavi i zgodni; čak su i muškarci bili više zgodni nego muževni i bili su ćosavi. Držali su se senki i zaštite koju su im pružali delovi srušenih zgrada, sem kada bi jedan ili dvojica pojurili ka velikom ulazu, trčeći u cik-cak. Luis ih izbroja dvadeset, od čega jedanaest žena. Petoro je ležalo mrtvo na ulici. Neki su možda već bili u zgradi. Branioci su prestali s paljbom. Možda im je ponestalo municije. Koristili su dva prozora na pročelju kule nagnutom nadole, otprilike na šestom spratu. Svi prozori na kuli bili su razbijeni. On se primače krupnijoj prilici Hmiija koji je lebdeo u blizini. "Ući ćemo s druge strane, sa širokim snopom prigušene svetlosti. Idem prvi, jer sam ljudsko biće. U redu?" "U redu", reče Hmii. Pojasevi su se dizali odbijanjem o skrit, isto kao i lender. Pozadi su se nalazili mali potisnici. Luis zaobiđe iza zgrade, zastade da proveri da li ga Hmii sledi, a zatim uplovi kroz jedan od prozora za koji se nadao da se nalazi na traženom nivou. Bila je to jedna velika, prazna odaja. Miris izazva u njemu nagon za kijanjem. U njoj se nalazio tapacirani nameštaj sa koga je tapacirung istruleo i jedan dugačak stakleni sto sav razmrskan. U dnu iskošenog poda pokazalo se da je jedan bezoblični predmet, u stvari, ranac sa remenjem. Znači: bili su ovde. A miris... "Kordit", reče Hmii. "Hemijski eksploziv. Ako pripucaju na nas, pokri oči." On krenu prema vratima. Priljubio se uza zid i iznenada ih otvorio. Toalet, prazan. Jedna veća vrata stajala su otvorena usled nagnutosti poda. Sa ošamućivačem u jednoj, a reflektorskim laserom u drugoj ruci, Luis krenu ka njima. Osećao je kako privlačnost uzbuđenja guši u njemu strah. Iza kitnjasto izrezbarenih drvenih vrata, jedno široko kružno stepenište zavijalo je naniže u tamu. Luis je šarao lampom duž petlji ograde do mesta gde su se spiralna stepeništa i dno zgrade stapali u jedno. Snop osvetli neko oružje za dve ruke sa kundakom za rame, kao i jednu kutiju iz koje su se rasuli sićušni zlatasti cilindri; dalje dole još jedno takvo oružje; ogrtač opremljen kaiševima; na donjem stepeništu još ostataka odeće; jedno ljudsko obličje sklupčano na dnu polomljenog stepeništa - jedan nag muškarac, reklo bi se tamniji i mišićaviji od napadača. Luisovo uzbuđenje nepodnošljivo je raslo. Zar mu je zaista ovo bilo potrebno sve vreme? Ne draud i napon, već život ispunjen rizikom koji ga čini vrednim! Luis podesi svoj pojas za letenje i prebaci se preko ograde.
Padao je lagano. Na stepeništu nije bilo nikakvih ljudskih znamenja, ali su se zato na njemu nalazile odbačene stvari: nepoznata odeća, čizme, još jedan ranac za ramena. Luis nastavi da se spušta... i odjednom shvati da je pronašao pravi nivo. Brzo je podesio pojas za letenje i silovito prošao kroz vrata tražeći miris koji se dosta razlikovao od onoga koji je Hmii nazvao kordit. Obreo se van kule. Jedva je uspeo da izbegne jedan zid; još se nalazio unutar niže, srušene zgrade. Nekako mu se dogodilo da je ispustio lampu. On pojača dogled i skrenu nadesno, prema svetlosti. Na velikim vratima nalazila se jedna mrtva žena: jedna od napadača. Krv je isticala ispod rane od projektila na njenim grudima. Luis oseti veliko sažaljenje prema njoj... i neodoljivu hitnju koja ga pokrenu da preleti preko nje, kroz vrata, napolje. Čak i kroz pokrivač od oblaka blistala je pojačana svetlost Luka. Pronašao je napadače, a i branioce. Bili su u parovima: bleda, vitka obličja sa nižim, tamnijim, na kojima je još bio po koji deo odeće, čizma, pokrov za glavu ili razdrljena košulja. U jarosti parenja nisu obraćali pažnju na letećeg čoveka. Ali jedna prilika nije bila sparena ni sa kim. Kada je Luis prekinuo svoj let, ona ispruži ruku i uhvati ga za članak, bez navaljivanja i bez straha. Bila je srebrnokosa, vrlo bleda, a njeno savršeno isklesano lice bilo je toliko divno da se rečima nije moglo opisati. Luis isključi pojas za letenje i spusti se pored nje. Uze je u naručje. Ruke su joj ispitivački prelazile preko njegove čudne odeće. Luis ispusti ošamućivač, skinu odeću i pojas za letenje - zaštitni oklop, donju odeću. Uzeo ju je bez mnogo nežnosti. Njegova hitnja bila je veća od bilo kakvog obzira prema njoj. Ali ona je osećala istu žudnju kao i on. Nije bio svestan ničeg drugog sem sebe i nje. Nije ni znao da im se Hmii pridružio. Otkrio je to na osnovu trzaja koji je usledio kada je kzin raspalio njegovu novu ljubav po glavi laserom. Krznata tuđinska ruka zavukla je svoje kandže u njenu srebrnstu kosu i povukla joj glavu unazad, oslobodivši na taj način vrat Luisa Vua njenih zuba.
15. MAŠINSKI NAROD Vetar je nanosio prašinu Luisu Vuu u nozdrve; kosu mu je obavio oko lica. Luis je zabaci unazad i otvori oči. Svetlost je bila zaslepljujuće sjajna. Rukama napipa flaster na vratu, a zatim i dogled koji mu je prekrivao lice. On ga ukloni. Otkotrlja se od žene i sede. Sada je okolo bilo mračno. Još samo malo pa će svanuti: graničnik je podelio svet na svetlost i tamu. Luisa je boleo svaki mišić. Osećao se kao da je pretučen. Paradoksalno, ali to mu je prijalo. Suviše mnogo godina bavio se seksom veoma retko i to samo zato da bi mu poslužio kao paravan, jer strujomane obično nisu zanimale takve stvari. Sinoć se u to uneo svom dušom. Žena? Bila je otprilike Luisove visine i zgodno punačka. Nije bila bez grudi, ali ni preterano prsata. Crna kosa bila joj je vezana u jednu dugačku pletenicu, a duž vilice imala je neobičnu bradicu. Spavala je snom iscrpljene osobe, a i zaslužila je odmor. Oboje su ga zaslužili. Sada je počinjao da se priseća. Ali sećanja mu nisu imala baš mnogo smisla. Vodio je ljubav - ne, sav se uneo u ljubavnu pomamu sa bledom, vitkom ženom crvenih usana. To što je ugledao svoju krv na njenim usnama i osetio ubod u vrat ispunilo ga je jedino užasnim osećanjem gubitka. Urliknuo je kada je Hmii stao da joj izvija glavu dok joj nije slomio vrat. Otimao se dok ga je Hmii odvlačio od mrtve žene. Kzin ga je nosio ispod miške; još je besneo i otimao se dok je Hmii izvlačio medicinski pribor iz Luisovog ogrtača, lepio mu flaster na vrat, a zatim ponovo vratio medicinski pribor na njegovo mesto. Tada ih je Hmii pobio, sve lepe srebrnokose muškarce i žene, pogađajući ih besprekorno tačno u glavu briljantnom rubinskom iglom svog reflektorskog lasera. Luis se sećao da je pokušao da ga zaustavi i da je bio odgurnut tako da se otkotrljao preko izvornog pločnika. Teturavo se podigao na noge i ugledao još jednu priliku kako se kreće; pošao je prema njoj: njoj, tamnokosoj ženi, jedinom preživelom braniocu. Pali su jedno drugom u zagrljaj. Zašto je to učinio? Hmii je pokušao da mu privuče pažnju... zar ne? Luis se prisetio urlika sličnog rici razjarenog tigra. "Feromoni", reče on. "A izgledali su tako bezopasni!" On ustade i osvrnu se oko sebe obuzet čistim užasom. Svuda oko njega nalazili su se mrtvi: tamnoputi sa izujedanim vratovima, bledoliki sa krvlju na usnama i crnim ugljenisanim tragovima na srebrnastoj kosi. Puške nisu bile dovoljne. Ono što su vampiri posedovali bilo je gore od taspa. Lučili su superstimulativan oblak feromona, ljudske mirisne signale seksualne spremnosti. Jedan od vampira ili jedan par, mora da je stigao do kule. A branioci su pohrlili napolje, trčeći, odbacujući puške i odeću u žurbi zbog koje je jedan preleteo preko ograde pravo u smrt. Ali zašto su, kada su vampiri već bili mrtvi, on i tamnokosa žena ... Vetar je mrsio Luisu kosu. Tako je. Vampiri su bili mrtvi, ali on i tamnokosa žena još su bili obavijeni oblakom feromona. Mahnito su stali da se pare..." Da se nije podigao vetar, mi bismo još to radili. Tako je. Dobro, gde sam tanja mu, sve ... ostavio?" Našao je zaštitni oklop i pojas za letenje. Donja odeća bila mu je u dronjcima. Šta je sa ogrtačem? On primeti da je žena otvorila oči. Iznenada je sela sa užasom u očima koji je Luis mogao dobro da razume. On joj reče: "Moram pronaći ogrtač jer mi je unutra prevodilac. Nadam se da te Hmii nije preplašio pre no što sam mogao..." Hmii. Kako li je ovo njemu izgledalo?" Hmiijeva velika ruka obujmila je Luisovu lobanju i povukla je unazad. Luis je prianjao uz ženu svojim telom, umom, pritiskom, pritiskom; ali oči su mu videle samo to narandžasto zversko lice, a u
ušima su mu odjekivale gromoglasne uvrede. Bilo je tako ružno... Hmiija nije bilo nigde na vidiku. Luis pronađe ogrtač dosta daleko odatle; jedan mrtvi vampir još ga je stezao u šaci. Nije mogao da pronađe ošamućivač. Ali onda ga nešto stvarno zabrinu. Nešto ružno izbijalo mu je iz sećanja. Već je trčao dok se primicao mestu gde su spustili lender. Jedna gromada, suviše velika da bi je i tri čoveka mogli podići, pridržavala je na tlu izdašnu gomilu supeprovodne tkanine. Hmiijev poklon za rastanak. Lendera nije bilo. Moram ovo prebroditi ranije ili kasnije. Pomisli Luis. Zašto ne sada? Jedan prijatelj ga je naučio ovoj vradžbini, ovoj jednostavnoj čaroliji za oporavak od šoka ili bola. Ponekad je uspevalo. Sedeo je na nekadašnjoj ogradi trema, mada je trem sada stajao zasebno na peskom zasutom prolazu. Stavio je zaštitni oklop i navukao ogrtač sa mnogobrojnim džepovima. Postavio je odeću između sebe i ogromnog usamljenog sveta. Ne iz skromnosti, već iz straha. To mu je iscrpelo svu preduzimljivost. Sada je sedeo. Misli su mu besciljno lutale. Razmišljao je kako je svaki ispravni draud udaljen od njega kao Zemlja od svog meseca kao i o dvoglavom tuđincu koji se ne bi odvažio na spuštanje ovamo čak ni da spase Luisa Vua. Razmišljao je o inženjerima Prstenastog sveta i njihovoj idealizovanoj ekologiji u kojoj nije bilo mesta za komarce i šišmiše vampire; usne mu se iskriviše u začetak nekog osmeha, a zatim postaše bezizražajne kao u mrtvaca. Znao je kuda je Hmii otišao. Opet se nasmešio pri pomisli kako se ništa bolje ne oseća zbog toga. Da li mu je Hmii to rekao? Nije važno. Nagon za preživljavanjem, poriv za parenjem ili osveta nad Poslednjim, sve bi to Hmiija odvelo u istom pravcu. Ali da li bi ga ijedna od ovih pobuda dovela nazad da spase Luisa Vua? Razmišljao je i o tome koliko je nevažna jedna smrt prema bilionima stanovnika Prstenastog sveta čija je sudbina bila da se izbliza upoznaju sa svojim suncem. Pa, Hmii će se možda vratiti. Luisu sada nije preostalo ništa drugo nego da se okane mračnih misli i učini nešto kako bi stigao do lebdećeg grada. Oni su se bili uputili tamo; Hmii će očekivati da ga tamo nađe, ako neki kapric vrati kzina nazad po tuđinca koga je u toj meri izneverio. Ili bi Luis mogao da sazna nešto zaista vredno. Ili... morao je negde da preživi godinu dana ili dve koje su mu preostale. Moraću ovo jednom da prebrodim. Zašto ne sada? Neko povika. Crnokosa žena obukla je šorc, košulju i namestila ranac. Na boku je držala projektilsko oružje upereno u Luisa Vua. Drugom rukom mu je davala neke znake, a potom je ponovo zavikala. Odmor je bio završen. Luis postade svestan da mu se vizir nalazi oko vrata. Ako pokuša da mu puca u glavu - pa, možda će mu pružiti dovoljno vremena da navuče vizir preko lica, a tada više neće biti važno da li će opaliti ili ne. Zaštitni oklop zaustaviće projektile dok bude bežao. Ono što mu je odista bilo potrebno, bio je pojas za letenje. Ili, da li je? "U redu", reče Luis, nasmeši se i postrance podiže ruke. Ono što mu je odista bilo potrebno bio je saveznik. Jednu ruku lagano zavuče u ogrtač, izvuče prevodioca i pričvrsti ga neposredno ispod grla. "Ovo će govoriti za nas, čim nauči kako." Ona pokaza pištoljem: Idi ispred mene. Luis je išao sve do pojasa za letenje, zatim se zaustavio i podigao ga bez naglih pokreta. Začu se grmljavina. Jedan kamen odskoči na šest inča od stopala Luisa Vua. On ispusti pojas i koraknu unazad. Tanj, ona ne govori! Zaključila je da on ne može da razume njen jezik. Kako će onda prevodilac išta naučiti? Sa rukama podignutim u vazduh, posmatrao ju je kako jednom rukom prebira po pojasu za letenje dok drugom drži pištolj manje-više uperen u njega. Ako bude dodirnula pogrešne kontrole, on će
izgubiti i pojas i tkaninu. Ali ona ispusti pojas, zagleda se na trenutak u Luisovo lice, zatim koraknu nazad i napravi pokret rukom. Luis podiže pojas za letenje. Kada mu je pokazala da krene prema vozilu, on odmahnu glavom. Uputi se ka mestu gde je Hmii ostavio otprilike jedno jutro superprovodne tkanine koju je pritiskao ogroman kamen suviše težak da bi ga on mogao pomeriti. Pištolj je sve vreme bio uperen u njega dok je pričvršćivao kaiševe oko stene i aktivirao pojas za letenje. On obujmi rukama stenu - zajedno sa kaiševima iz straha da ovi ne skliznu - i podiže je. Stena krenu naviše. On se pomače u stranu i odmače ruke. Gromada se lagano spusti na tle. Da li je to u njenim očima video poštovanje? Da li se ono odnosilo na tehnologiju ili na njegovu snagu? On isključi pojas, podiže ga zajedno sa superprovodnom tkaninom i krenu ispred nje ka vozilu. Ona razmače dvostruka vrata. On ispusti teret i osvrnu se unaokolo. Sa tri strane nalazila su se sedišta; jedna mala peć ispunjavala je središte, a na krovu je bio otvor kroz koji je prolazio dim. Gomile prtljaga bile su smeštene iza zadnjeg sedišta. Ispred ovog stajalo je još jedno, okrenuto napred. On natraške iziđe. Okrenu se prema kuli, napravi jedan korak napred, pa pogleda u nju. Shvatila je. Malo se kolebala, zatim mu dade znak da nastavi. Mrtvi su počinjali da zaudaraju. Pitao se hoće li ih pokopati ili spaliti. Ali ona je išla između tela, ne zaustavljajući se. Luis je bio taj koji je zastao da prstima opipa srebrnastu kosu jedne žene. Imala je suviše kose, a premalu lobanju. On uzdahnu i krenu dalje. Žena ga je sledila kroz osnovu donje zgrade, do spiralnog stepeništa kule, pa niz njega. Jedan mrtvi pripadnik njene vrste ležao je razmrskan u razorenom prizemlju, a pored njega se nalazio reflektorski laser. Kada se okrenuo da pogleda u ženu, u njenim očima primetio je suze. On posegnu za reflektorskim laserom, a ona pripuca pored njega. Odbijeni metak pogodi ga u bedro i on se žestoko trže unutar iznenada očvrslog oklopa. Stajao je leđima oslonjen o raspukli zid dok je ona podizala oružje. Pronašla je prekidač i svetlost poče da poskakuje oko njih u širokom snopu. Trenutak potom pronašla je dugme za dovođenje u žižu. Ona klimnu i spusti oružje u džep. Na putu ka vozilu Luis tobože nehajno navuče vizir preko lica kao da mu smeta sunce. Možda je već dobila sve što je htela od Luisa Vua, ili je možda oskudevala u vodi ili možda nije želela njegovo društvo. Nije pucala u njega. Popela se u kola i zaključala vrata. Na trenutak Luis vide sebe ostavljenog bez vode i oruđa. Ali ona mu pokaza na prozor sa desne strane gde su se nalazile upravljačke kontrole. Poče da mu objašnjava kako se vozi. Luis je samo to i čekao. On stade da ponavlja reči koje mu je dovikivala kroz prozor dodajući uz njih i vlastite. "Prstenasti upravljač. Okretanje. Aktivator. Ključ. Punom brzinom napred. Punom brzinom nazad." Bila je dosta vešta u pokazivanju. Pokret šake kroz vazduh uz prst koji sledi iglu predstavljao je 'merač brzine vazduha'. Trgla se kada je prevodilac počeo da joj odgovara. Dopustila je da čas jezika potraje još malo. Zatim otključa vrata, povuče se unazad na sedištu sa uperenim revolverom i reče: "Uđi. Vozi." Mašina je bila bučna i jogunasta. Svaki i najmanji udar prenosila je direktno do vozačevog sedišta, sve dok Luis nije naučio kako da zaobilazi pukotine u putu, krš ili nanose peska. Žena ga je posmatrala bez reči. Zar nije bila radoznala? Tada se prisetio da je izgubila dvanaest sadruga u borbi sa vampririma. Pod datim okolnostima dosta dobro se i držala. No, konačno, reče: "Ja sam Valavirgilin." "Ja sam Luis Vu."
"Tvoja oruđa su čudna. Govornik, dizač, raznovrsna svetlost - šta još imaš? "Tanja mu! Ostavio sam uređaj za gledanje." Ona izvuče dogled iz džepa. "Ovo sam pronašla." Možda je pronašla i ošamućivač. Luis je nije pitao. "Dobro. Stavi ga i pokazaću ti kako radi." Ona se osmehnu i odmahnu glavom. Mora da se bojala da će se baciti na nju. Upita: šta si tražio u starom gradu? Gde si pronašao ove stvari?" "Moje su. Doneo sam ih sa jedne daleke zvezde." "Ne podsmevaj mi se, Luise Vu." Luis je pogleda. "Da li su ljudi koji su izgradili gradove imali ovakve stvari?" "Imali su stvari koje govore. Mogli su da podignu zgradu u vazduh; zašto ne i sebe?" "Šta je sa mojim sadrugom? Da li si na Prstenastom svetu srela nekog njemu nalik?" "Izgleda čudovišno", planu ona. "Nije mi se ukazala prilika da ga proučim." Ne, bila je pometena. On upita: "Zašto držiš uperen pištolj u mene? Pustinja nam je zajednički neprijatelj. Treba da pomažemo jedno drugome." "Nemam razloga da ti verujem. Sada se pitam nisi li lud. Samo su graditelji gradova putovali između zvezda." "Grešiš." Ona slegnu ramenima. "Moraš li da voziš tako sporo?" "Nemam iskustva." Ali Luis je polako sticao veštinu. Put je bio prav, ne suviše neravan i ništa mu nije dolazilo u susret. Povremeno bi se na putu isprečili nanosi peska. Valavirgilin mu je rekla da ne usporava zbog njih. Uskoro je počeo da se kreće prilično brzo prema odredištu. Jednog trenutka on je upita: "Šta mi možeš reći o lebdećem gradu?" "Nikada nisam bila tamo. Koristila su ga deca graditelja gradova. Oni više ne grade, niti vladaju, ali prema našem običaju i dalje poseduju grad. Zašto želiš da znaš te stvari?" "Moram stići do lebdećeg grada. Dokle mogu da se vozim s tobom?" Sada se nasmejala. "Mislim da te neće pozvati tamo. Nisi ni poznat ni moćan." "Smisliću nešto." "Idem do škole u Povratku Reke. Tamo moram objasniti šta se dogodilo." "Šta se dogodilo? Šta ste radili tamo u pustinji?" Ona mu ispriča. Nije bilo lako. Bilo je praznina u rečniku prevodioca. Zaobilazili su ih i popunjavali. Mašinski narod vladao je moćnim carstvom. Obično se pod carstvom podrazumeva zbir gotovo nezavisnih kraljevstava. Pojedinačna kraljevstva moraju plaćati poreze i izvršavati careva naređenja u vezi sa ratom, suzbijanjem razbojništva, održavanjem veza i ponekad sa zvaničnom religijom. U svemu drugom drže se vlastitih običaja. A to je dvostruko važilo u slučaju mašinskog carstva, gde je, na primer, način života mesojedačuvara stada bio u nesuglasju sa stilom života naroda trave; to je bilo korisno za trgovce koji su od mesojeda kupovali stvari od obrađene kože; a sve to nije važilo za goule. U nekim oblastima mnoge vrste su sarađivale sa goulima, a sve su im dozvoljavale slobodan prolaz. Različite vrste sledile su vlastite običaje jer su tako bile naviknute. Goula, demon, utvara, reč Luisa Vua. Valavirgilin ih je zvala otprilike narod noći. Skupljali su otpatke i bili su pogrebnici. Zato Valavirgilin nije pokopala svoje mrtve. Gouli su imali dar govora.
Bili su u stanju da nauče kako se odaje poslednja počast u lokalnim hominidnim religijama. Predstavljali su za mašinski narod izvor obaveštenja. Predanja su govorila da su to isto radili i za Graditelje gradova kada su ovi vladali. Prema Valavirgilin, mašinsko carstvo bilo je trgovačko carstvo i oporezivalo je samo vlastite trgovce. Što je više govorila, to je Luis nalazio više izuzetaka. Kraljevstva su održavala puteve koji su povezivali carstvo, ako su im žitelji bili sposobni za to, što, na primer, nije bio slučaj sa visećim narodom sa drveća. Putevi su označavali granice između oblasti koje su držale različite vrste hominida. Osvajački ratovi preko puteva bili su zabranjeni; i tako su putevi sprečavali ratove, bar ponekad, samim svojim postojanjem. Carstvo je posedovalo moć da pošalje vojsku u borbu protiv razbojnika i lopova. Velika prostranstva zemlje koja je carstvo smatralo za trgovačke pokrajine težila su da postanu prave kolonije. Budući da su putevi i vozila povezivali carstvo, od kraljevstava je zahtevano da destilišu hemijska goriva i drže ih na raspolaganju. Carstvo je kupovalo rudnike (prinudnom prodajom?), vadilo vlastite kovine i ustupalo prava za proizvodnju mašina prema odredbama carstva. Bilo je trgovačkih škola. Valavirgilin i njeni sadruzi bili su studenti, a sa njima je bio i jedan učitelj iz škole u Povratku Reke. Krenuli su na studijsko putovanje do jednog trgovačkog odredišta koje se nalazilo na rubu prašume gde je počinjala teritorija visećeg naroda - brahijatora, shvati Luis, koji su trgovali koštunjavim plodovima i sušenim voćem - i pastira-mesojeda koji su trgovali stvarima i rukotvorinama od kože. "Ne, oni nisu bili mali i crveni." Drugačija vrsta. Skrenuli su na sporedni put prema jednom drevnom pustinjskom gradu. Nisu očekivali da naiđu na vampire. Gde bi vampiri našli vodu ovde u pustinji? Kako bi dospeli tamo? Vampiri su gotovo izumrli sem... "Sem šta? Nešto sam propustio." Valavirgilin pocrvene. "Neki stariji ljudi drže bezube vampire zbog - zbog rišatre. Tako se to možda dogodilo. Pripitomljeni par uspeo je nekako da pobegne ili možda neka trudna ženka. "Vala, pa to je odvratno." "Jeste", složi se ona hladno. "Nikada nisam čula kako neko priznaje da drži vampire. Zar tamo odakle dolaziš niko ne čini ništa što drugi smatraju sramotnim?" Pun pogodak. "Jednom ću ti ispričati o strujomanima. Ne sada." Posmatrala ga je preko metalne cevi svog oružja. I uprkos crne bradice duž vilice, izgledala je dovoljno ljudski... ali u uvećanom izdanju. Lice joj je bilo gotovo pravilan kvadrat. Luis je imao muke da ga odgonetne. To se moglo predvideti; ljudsko lice razvilo se kao sredstvo za slanje znakova, ali Valina evolucija razlikovala se od njegove. On upita: "Šta ćeš preduzeti?" "Moram prijaviti pogibije... i predati artefakta iz pustinjskog grada. Dodeljuje se nagrada, ali carstvo polaže pravo na artefakte Graditelja gradova." "Ponovo ti kažem da su moji." "Vozi." Kroz pustinju je već mestimično promicalo zelenilo, a jedan senkoviti kvadrat zaklonio je deo sunca kada mu je Valavirgilin naložila da stane. Bilo mu je drago. Osećao se iscrpljenim od truckanja po putu i stalne neophodnosti da održava vozilo pravilno usmereno. Vala reče: "Hoćeš li... večeru." Već su se navikli na praznine u prevodu. "Nedostaje jedna reč." "Običavate li da grejete hranu dok ne postane dobra za jelo? Luise umeš li da...?" "Kuvam." Ona verovatno nije imala teflonske tiganje i mikrotalasnu pećnicu, zar ne? Ili šolje-
merice, prečišćen šećer, maslac, bilo kakav začin koji bi mogao prepoznati... "Ne." "Ja ću kuvati. Potpali vatru. Šta jedeš?" "Meso, neke biljke, voće, jaja, ribu. Voće mogu da jedem nekuvano." "Isto kao i moj narod, sem ribe. Dobro. Iziđi i čekaj." Zaključala se kad je izišao, a zatim otišla u stražnji deo. Luis ispruži bolne mišiće. Sunce je postalo srebrnasto, ali još je bilo opasno ako bi u njega pogledao, iako se na pustinju spuštao mrak. Jedna široka traka Prstenastog sveta blistala je u smeru suprotnom od smera okretanja. Oko Luisa bilo je nešto smeđe šikaraste trave i jedna gomila visokog, suvog drveća. Jedno drvo bilo je belo i izgledalo je mrtvo. Ona iziđe iz vozila. Baci Luisu pred noge jedan predmet. "Iseci drva i potpali vatru." Luis ga podiže: jedno poduže drvo sa klinastim sečivom od neobrađenog gvožđa pričvršćenim na jednom kraju. "Ne volim da ispadam glup, ali šta je ovo?" Ona reče naziv. "Udaraš oštrim krajem po deblu dok drvo ne padne. Shvataš?" "Sekira." Luis se priseti raznih sekira iz muzeja na Kzinu. On pogleda u sekiru, pa u mrtvo drvo... odjednom mu je svega bilo dosta. On reče: "Smrkava se." "Imaš li problema sa vidom noću? Evo." Ona mu dobavi reflektorski laser. "Da li je ono mrtvo drvo dobro za to?" Ona se okrenu, pokazavši mu lep profil, a sa njom se okrenu i pištolj. Luis podesi svetlost na uzak snop i veliku jačinu. Otkoči ga. Jedna jarka nit svetlosti suknu pored nje. Luis je gađao njeno oružje. Ono buknu i raspade se. Stajala je otvorenih usta držeći u rukama dva dela raspadnutog oružja. "Sasvim sam voljan da primam savete od prijatelja i saveznika", reče joj on. "Ali dosta mi je naređenja. Dovoljno mi je naređivao moj krznati sadrug. Budimo prijatelji." Ona ispusti ono što je držala i podiže ruke. "Ima još metaka i pištolja u stražnjem delu vozila. Naoružaj se." Luis se okrenu. Stao je da krivudavim snopom šara po mrtvom drvetu. Desetak trupaca goreći pade na zemlju. Luis priđe i nogom skupi trupce na gomilu oko panja. Zatim upravi laser usred gomile i zagleda se u vatru koja poče da se razbuktava. Nešto ga pogodi među lopatice. Zaštitni oklop se na trenutak ukruti. U ušima mu se razleže pucanj groma. Luis sačeka trenutak, ali do drugog pucnja ne dođe. On se okrenu i uputi prema vozilu pred kojim je stajala Vala. Reče joj: "Nikada, nikada, nikada više da to nisi učinila." Izgledala je bleda i uplašena. "Ne, neću." "Da ti pomognem da doneseš stvari za kuvanje?" "Ne, mogu... Da li sam te promašila?" "Ne." "Pa, kako onda?" "Spasla me je jedna od mojih naprava. Doneo sam je sa udaljenosti hiljadu puta veće od one što svetlost pređe u toku jednog falana i ona je moja." Ona pljesnu rukama na neobičan način i okrenu se.
16. STRATEGIJA TRGOVINE Postojala je jedna biljka koja je rasla po tlu slična mnoštvu povezanih kobasica sa zeleno-žutim prugama; između pojedinih delova nicalo je sitno korenje. Valavirgilin isecka nekoliko komada i stavi ih u lonac. Dodade vode, a zatim i neke mahune sa semenkama iz vreće u vozilu. Potom stavi lonac na zapaljene trupce. Tanj, Luis je i sam mogao to učiniti. Večera će biti krajnje mršava. Sunce je sada bilo već potpuno nestalo. Zbijeni roj zvezda s leve strane mora da je bio lebdeći grad. Luk je grabio uz crno nebo u vodoravnim trakama svetleće plavog i belog. Luis se osećao kao da se nalazi na nekoj ogromnoj igrački. "Volela bih da imam malo mesa", reče Vala. Luis reče: "Daj mi dogled." On se okrete od vatre pre no što je namestio dogled. Uključio je pojačivač svetlosti. Parovi očiju koji su ih posmatrali van dometa svetlosti vatre stekoše obličja. Luis bi drago što nije nasumično opalio. Dva velika obličja i jedno manje pripadala su porodici goula. Ali jedna svetlooka senka bila je mala i krznata. Luis joj u magnovenju odseče glavu jednom dugom svetlom niti iz svog reflektorskog lasera. Gouli ustuknuše, pa stadoše da se došaptavaju među sobom. Ženka krenu prema ubijenoj životinji, ali zastade, priznavši Luisu prvenstvo. Luis pokupi telo i isprati je pogledom. Gouli su izgledali dosta nepoverljivo. Ali njihovo mesto u ekologiji bilo je krajnje bezbedno. Vala mu je ispričala šta se događalo kada su se ljudi nekada izlagali velikim naporima oko sahranjivanja i spaljivanja mrtvih. Gouli su napadali žive. Bili su vlasnici noći. Lokalne religije pripisale su im mnoga čarolijska svojstva, pa se tako pričalo da su sposobni da postanu nevidljivi. Čak je i Vala napola u to verovala. Ali oni nisu uznemiravali Luisa. A i zašto bi? Luis će pojesti krznatu zver, a jednog dana će i on sam umreti i gouli će dobiti ono što im pripada. Dok su ga posmatrali, on je pregledao stvorenje; slično zecu, ali sa dugačkim repom koji se pljosnato završavao i bez prednjih šapa. Nije bilo hominid. Dobro. Kada je podigao pogled, spazio je slabi sjaj ljubičastog plamena daleko s leve strane. Zadržavši dah i stojeći veoma mirno, Luis pojača svetlost i stepen uvećanja na dogledu. Iako mu je sada čak i bilo na slepoočnicama zamućivalo sliku, ipak je znao šta je video. Ljubičasta boja plamena bila je bolna za oči; plamen se lepezasto širio poput rakete koja izbacuje svoj mlaz. Dno joj je bilo odrezano ravnom crnom prugom: ivicom obodnog zida na levoj strani. On podiže dogled. Čak i pošto su mu se oči privikle, ljubičasti plamen bio je jedva vidljiv, ali još nije nestao s vidika. Tanak ... i strašan. Luis se vrati ka vatri i ispusti zver pred Valine noge. Potom ode desno u tamu i ponovo podiže dogled. Plamen je s desne strane bio mnogo veći, ali i taj obodni zid bio je mnogo bliži. Vala odra malu krznastu zver i spusti je u lonac ne izvadivši iznutrice. Kada je završila, Luis je uhvati za ruku i povede u tamu. "Sačekaj malo, a onda mi reci da li vidiš neki plavi plamen u daljini." "Da, vidim." "Znaš li šta je to?" "Ne, ali mislim da moj otac zna. Poslednji put kada je došao iz grada nešto je prećutao. Eno ih još. Pogledaj u dno Luka s desne strane." Vodoravno plavo-bela pruga osvetljena dnevnom svetlošću bila je dovoljno bleštava da ga natera
da zažmirka. Luis je prekri bridom šake... i tada, uz pomoć dogleda, uspeo je da razazna dva mala plamena na obodima Luka i dva iznad njih koji su bili još tanji. Valavirgilin reče: "Prvi se pojavio pre sedam falana u blizini osnove Luka u smeru okretanja. Zatim ih se pojavilo još u istom smeru, kao i ovi veliki plamenovi levo i desno, pa još nekoliko manjih na delu Luka u smeru suprotnom od smera okretanja. Sada ih je dvadeset i jedan. Pojavljuju se samo na dva dana u jednom navratu kada je sunce najbleštavije." Luis ispusti uzdah olakšanja. "Luise, ne znam šta ti to znači. Da li si ljut, uplašen ili osećaš olakšanje?" "Ni sam ne znam. Recimo da osećam olakšanje. Imamo više vremena nego što sam mislio." "Za šta?" Luis se nasmeja. "Zar ti još nije dosta mog ludila?" Ona uvređeno zabaci glavu. "Ipak mogu da biram da li ću ti verovati ili ne!" Luis pobesne. Nije mrzeo Valavirgilin, ali imala je preku narav, a već je jednom pokušala i da ga ubije. "Dobro. Da je ovo ustrojstvo u obliku prstena na kome živiš prepušteno samo sebi, očešalo bi se o senkovite kvadrate - predmete koji noću zaklanjaju sunce - za pet ili šest falana. To bi donelu sveopštu propast. Ništa ne bi ostalo u životu kada biste naleteli na samo sunce..." Ona uzviknu: "A ti sa olakšanjem uzdišeš?" "Polako, samo polako. Prstenasti svet nije prepušten sam sebi. Oni plamenovi su motori koji ga pokreću. Nalazimo se na gotovo najbližoj tački u odnosu na sunce i tu je posredi kočioni potisak - motori ispuštaju mlaz prema unutra, u pravcu sunca. Ovako." On joj nacrta prizor zašiljenim štapićem na tlu. "Shvataš? Vuku nas unazad." "Sada kažeš da nećemo umreti?" "Motori možda nisu dovoljno jaki za to. Ali povući će nas unazad. Možda nam predstoji deset ili petnaest falana." "Stvarno se nadam da si lud, Luise. Suviše znaš. Znaš da je svet prsten, a to je tajna." Ona slegnu ramenima kao neko ko podiže neki težak teret. "Da, dosta mi je toga. Hoćeš li mi reći zašto nisi predložio rišatru?" Bio je iznenađen. "Mislio sam da ti je dosta rišatre do kraja života." "Nije to smešno. Rišatra je način da se zapečati primirje!" "Oh. U redu. Hajdemo do vatre?" "Svakako, potrebna nam je svetlost." Ona smaknu malo lonac sa plamena kako bi se hrana sporije kuvala. "Moramo razjasniti uslove. Obećavaš li da mi nećeš nauditi?" Ona sede preko puta njega. "Obećavam da ti neću nauditi dok ne budem napadnut." "I ja tebi dajem isto obećanje. Šta još tražiš od mene?" Bila je otvorena i neposredna i Luis joj uzvrati na isti način. "Prebacićeš me dokle budeš mogla, u zavisnosti od vlastitih potreba. Pretpostavljam da je to do Povratka Reke. Odnosićeš se prema artefaktima kao da su moji. Nećeš predati ni njih ni mene nikakvim vlastima. Posavetovaćeš me što najbolje znaš i umeš kako da dospem u lebdeći grad." "Šta mi možeš ponuditi za uzvrat?" Pa, zar ova žena nije bila prepuštena potpuno na milost i nemilost Luisu Vuu? Nije važno. "Pokušaću da pronađem da li mogu da spasem Prstenasti svet", reče on; pomalo ga je zbunilo kada je shvatio da je to upravo ono što je najviše želeo. "Ako mogu, ja ću to i učiniti, bez obzira na cenu. Ako zaključim da se Prstenasti svet ne može spasti, pokušaću da spasem sebe i tebe ako ti to odgovara." Ona ustade. "Besmislena obećanja. Nudiš mi svoje ludilo kao da poseduje neku pravu vrednost!"
"Vala, zar ranije nisi imala posla sa ludacima?" Luis se zabavljao. "Nikada nisam imala posla ni sa razumnim tuđincima! Ja sam samo student!" "Smiri se. Šta još mogu da ti ponudim? Znanje? Deliću s tobom znanje koje posedujem sasvim slobodno. Poznato mi je kako su zakazale mašine Graditelja gradova i ko je za to kriv." Izgledala mu je sasvim opravdana pretpostavka da su Graditelji gradova Halroprilalarine vrste. "Takođe ludilo?" "O tome moraš sama odlučiti. A... mogu ti dati i svoj pojas za letenje i napravu za gledanje kada mi više ne budu potrebni." "Kada se to može očekivati?" "Kada i ako se moj sadrug vrati." U lenderu su se nalazili još jedan pojas za letenje i dogled namenjeni Halroprilalar. "Ili neka postanu tvoji kada umrem. Sada mogu da ti dam pola od ove tkanine. Trake te tkanine omogućiće ti da popraviš neke od starih mašina Graditelja gradova." Vala stade da razmišlja o tome. "Volela bih da sam obučenija za ovo. Pa, dobro, pristajem na sve tvoje zahteve." "I ja na tvoje." Ona stade da skida odeću i nakit. Lagano, naizgled uzbudljivo... dok Luis ne shvati šta to ona zapravo radi: lišava se sveg mogućeg oružja. Čekao je dok nije ostala sasvim naga, a zatim krenu njenim stopama, odbacujući reflektorski laser, dogled i delove zaštitnog oklopa podalje od nje, dodavši tome čak i hronometar. Potom su počeli da vode ljubav, ali to nije bila ljubav. Sinoćnje ludilo nestalo je s vampirima. Raspitivala se o tehnici koju najviše voli, zatim je navaljivala, te on izabra misionarski položaj. Sve se svelo na zadovoljavanje forme. Možda je tako i trebalo da bude. Kasnije kada je otišla da promeša lonac, on je pazio da se ne nađe između njega i njegovog oružja. Sve je nekako na to mirisalo. Ona mu se vrati i on joj objasni da njegova vrsta može voditi ljubav više puta uzastopce. Sedeo je prekršetnih nogu sa Valom u krilu dok su mu njene noge čvrsto stezale bedra. Milovali su jedno drugo, uzbuđivali jedno drugo, učili jedno drugo. Dopadalo joj se da joj češka leđa. Leđa su joj bila mišićava, torzo širi od njegovog. Malje su joj se protezale duž cele kičme. Umela je odlično da vlada mišićima vagine. Bradica joj je bila veoma meka, veoma fina. A Luis Vu je imao plastični disk ispod kose na zatiljku. Ležali su jedno drugome na ruci i ona je čekala. "Čak i ako nemate struju morate znati za nju", reče Luis. "Graditelji gradova su je koristili za pokretanje mašina." "Da. Možemo napraviti struju uz pomoć rečnog toka. Priče kazuju da je beskrajna struja stizala sa neba pre pada Graditelja gradova." To je bilo sasvim tačno. Na senkovitim kvadratima nalazili su se solarni generatori struje koji su snopom slali energiju do kolektora na Prstenastom svetu. Prirodno, kolektori su koristili superprovodne kablove, te je, stoga, takođe bilo prirodno što su zakazali. "Pa, ovako. Ako stavim vrlo tananu žicu u svoj mozak na pravo mesto - što sam i činio - onda će vrlo mala količina struje nadraživati nerve koji beleže zadovoljstvo." "Kako to izgleda?" "Kao kada se napiješ, ali bez mamurluka i vrtoglavice. Poput rišatre ili pravog parenja, bez potrebe da bilo koga voliš sem samoga sebe i bez potrebe da prestaneš. Ali ja sam prestao." "Zašto?" "Jedan tuđinac dočepao se mog električnog izvora. Želeo je da mi izdaje naređenja. Ali pre toga
sam se postideo." "Graditelji gradova nikada nisu imali žice u svojim lobanjama. Pronašli bismo ih kada smo pretraživali uništene gradove. Gde vlada taj običaj?" upita ona. Zatim se otkotrlja od njega i sa užasom ga pogleda. Bio je to greh zbog koga se najčešće kajao: što ne drži jezik za zubima. On reče: "Žao mi je." "Rekao si da bi trake te tkanine - Kakva je to tkanina?" "Provodi električnu struju i magnetna polja bez gubitka. Nazivamo je superprovodnik." "Da, to je ono što je izdalo Graditelje gradova. Taj... superprovodnik se raspao. I tvoja tkanina će se raspasti, zar ne? Za koliko?" "Neće. Druge je vrste." Ona povika na njega. "Otkud to znaš, Luise Vue?" "Rekao mi je Poslednji. Poslednji je tuđinac koji nas je doveo ovamo bez naše saglasnosti. Ostavio nas je bez mogućnosti da se vratimo kući." "Taj Poslednji, poveo vas je kao robove?" "Pokušao je. Ljudi i kzini nisu baš najbolji robovi." "Da li je njegova reč časna?" Luis napravi grimasu. "Ne. A superprovodnu tkaninu i žicu uzeo je kada je bežao sa svog sveta. Nije imao vremena da ih napravi. Mora da je znao gde su uskladištene. Kao i ostale stvari koje je doneo, prenosne diskove: mora da su mu bili na dohvat ruke." Istog časa je osetio da nešto nije u redu, ali bio mu je potreban trenutak da shvati šta. Prevodilac je prerano prestao da govori. Zatim je prozborio sasvim različitim glasom. "Luise, zar je mudro otkrivati joj sve te stvari?" "Deo toga je i sama naslutila", reče Luis. "Upravo je imala na umu da mene optuži za pad gradova. Vrati mi mog prevodioca." "Mogu li ti dozvoliti da nas tako ružno sumnjičiš? Zašto bi moj narod izveo jedan tako pakostan čin?" "Sumnjičenje? Ti kučkin sine." Vala je klečala posmatrajući ga raširenih očiju kako sam sa sobom razgovara na nekom nerazumljivom jeziku. Nije mogla da čuje glas Poslednjeg u njegovim slušalicama. Luis reče: "Izbacili su te sa mesta Poslednjeg i ti si pobegao. Pokupio si šta si mogao i umakao. Prenosne diskove, superprovodnu tkaninu, kao i jedan brod. Što se diskova tiče, bilo je lako. Mora da ih proizvodite na milione. Ali gde si mogao da nađeš superprovodnu tkaninu koja čeka baš na tebe? A i znao si da se neće raspasti na Prstenastom svetu!" "Luise, zašto bismo učinili jednu takvu stvar?" "Trgovačka prevlast. Vrati mi mog prevodioca!" Valavirgilin ustade. Ona odmače lonac malo s vatre, promeša ga i proba. Nestade u pravcu vozila i vrati se sa dve drvene zdele koje napuni kutlačom. Luis je sa nelagodnošću čekao. Poslednji je mogao da ga ostavi u škripcu, bez prevodioca. Luis nije baš bio dobar kada su u pitanju bili jezici... "Ubili hladna, krhka bića koja su lutala galaksijom u letelicama sporijim od svetlosti. Trgovali su znanjem. Mogli su saznati za Prstenasti svet i prodati obaveštenje lutkarima, ali..." Samo čas. Lutkari se boje svemirskih letova." "Ja sam prevazišao taj strah. Da se Prstenasti svet pokazao pogodnim, onda jedan svemirski let u toku nečijeg životnog veka i nije neki veliki rizik. Leteli bismo u stazisu, razume se. Prema onome što su nam rekli Autsajderi i prema onome što smo saznali putem teleskopa i automatskih sondi, Prstenasti svet se činio idealnim. Morali smo to da ispitamo."
"Stranka ekspreimentalista?" "Svakako. Ipak, oklevali smo da stupimo u vezu sa jednom tako moćnom civilizacijom. Pomoću laserske spektroskopije ispitali smo superprovodnike na Prstenastom svetu. Stvorili smo bakteriju koja je mogla njima da se hrani. Sonde su raznele pošast superprovodnika Prstenastim svetom. Toliko si i sam pogodio?" "Toliko, da." "Tada je trebalo mi da se pojavimo sa trgovačkim brodovima. Naši trgovci bi stigli u pravi čas, nudeći spas. Saznali bi sve što nam je bilo potrebno i stekli saveznike." U lutkarevom jasnom i melodičnom glasu nije bilo ni traga osećanju krivice ili bar nelagodnosti. Vala postavi činije i sede preko puta njega. Lice joj je bilo u senci. S njene tačke gledanja prevođenje se nije moglo prekinuti u gorem trenutku. Luis reče: "Tada su, pretpostavljam, konzervativci pobedili na izborima." "Neizbežno. Jedna sonda otkrila je visinske mlaznike. Znali smo za nestabilnost Prstenastog sveta, razume se, ali nadali smo se da ćemo to prebroditi upotrebom nekih boljih sredstava. Kada su slike obelodanjene, vlada je pala. Nismo imali prilike da se vratimo na Prstenasti svet sve do..." "Kada? Kada ste raširili pošast?" "Pre hiljadu sto četrdeset godina prema zemaljskom vremenu. Konzervativci su vladali šest stotina godina. Tada je opasnost od kzina vratila eksperimentaliste na vlast. Kada je izgledalo da je došao pogodan trenutak, poslao sam Nesusa i njegovu družinu na Prstenasti svet. Ako je ustrojstvo preživelo hiljadu sto godina posle pada kulture koja ga je održavala, onda je imalo smisla istražiti ga. Mogao sam poslati jednu trgovačku i spasilačku ekipu. Na nesreću..." Valavirgilin je držala reflektorski laser u krilu uperen u Luisa Vua. "...na nesreću ustrojstvo je bilo oštećeno. Pronašli ste rupe od meteora i predele ogoljene do skrita. Sada se čini..." "Opasnost. Opasnost." Luis se trudio da mu glas ostane miran. Kako li je to uspela? Posmatrao ju je kako kleči sa po činijom kaše koja se pušila u svakoj ruci. Da li je moguće da joj je bio na leđima? Dosta s tim. Bar još nije opalila. "Čujem te", reče Poslednji. "Možeš li isključiti reflektorske lasere pomoću daljinskog upravljača?" "Mogu nešto bolje od toga. Mogu učiniti da eksplodiraju i ubiju onog ko ih drži." "Zar ga ne možeš samo isključiti?" "Ne." "Onda mi tanj, brzo vrati mog prevodioca. Proba..." Kutija progovori jezikom mašinskog naroda. Vala istog časa odgovori. "Kome ili čemu si govorio?" "Poslednjem, biću koje me je dovelo ovamo. Smem li pretpostaviti da još nisam napadnut?" Trenutak je oklevala pre no što mu je odgovorila: "Da." "Onda je naš dogovor još na snazi i ja još sakupljam podatke sa namerom da spasem ovaj svet. Imaš li razloga da u to sumnjaš?" Noć je bila topla, ali Luis se osećao sasvim nag. Mrtvo oko reflektorskog lasera ostade mrtvo. Vala upita: "Da li je vrsta Poslednjeg prouzrokovala pad gradova?" "Da." "Prekid pregovora", naredi Vala. "Kod njega je veći deo naših instrumenata za prikupljanje podataka." Vala stade da razmišlja o tome, a Luis ostade miran. Dva para očiju sijala su iza nje u mraku. Luis
se pitao koliko su guoli čuli svojim goblinskim ušima i koliko su razumeli. "Dobro, koristi ih. Ali želim da čujem ono što govori", reče Vala. "Nisam čak čula ni njegov glas. Možda si ga izmislio." "Poslednji, da li si čuo?" "Jesam." Kroz Luisove slušalice dopirao je međunarodni jezik, a iz kutije na njegovom vratu Valavirgilin. Pa dobro onda. "Čuo sam tvoje obećanje dato toj ženi. Ako možeš da pronađeš način da stabilizuješ ovo ustrojstvo, učini to." "Svakako, tvom narodu bi dobro došao prostor." "Ako Prstenasti svet budeš stabilizovao pomoću moje opreme, želim priznanje. Možda ću poželeti da tražim nagradu." Valavirgilin frknu i prigovori u znak neslaganja. Luis brzo reče: "Dobićeš priznanje koje zaslužuješ." "U pitanju je bila moja vlada, pod mojim vođstvom, koja je pokušala da dovede pomoć na Prstenasti svet hiljadu sto godina pošto je šteta počinjena. Posvedočićeš to." "Hoću, uz određene nagrade." Luis je govorio u Valinu korist. On joj reče: "Prema našem dogovoru, ti smatraš to što držiš u ruci mojim vlasništvom." Ona mu dobaci reflektorski laser. On ga odloži na stranu i oseti kako polako klone od olakšanja, umora ili gladi. Nema se vremena. "Poslednji, ispričaj nam o visinskim mlaznicima." "Basardovi sabirni mlaznici postavljeni su na nosačima na obodnom zidu; ravnomerno su raspoređeni na razdaljini od tri miliona milja. Trebalo bi da ih nađemo dve stotine na svakom obodnom zidu. Uključeni, svaki bi sakupljao solarni vetar u poluprečniku između četiri i pet hiljada milja, elektromagnetski ga sabijao dok ne dođe do fuzije, a zatim ga izbacivao kao raketa, izazivajući kočenje." "Možemo da vidimo neke od njih kako rade. Vala kaže da ih ima... dvadeset jedan u radnom stanju?" Vala klimnu. "Znači nedostaje ih devedeset pet posto. Tanj." "Verovatno. Napravio sam holoe četrdeset nosača od kada smo se prošli put čuli i svi su prazni. Da li da sračunam potisak do koga bi došlo da svi mlaznici rade?" "Možeš." "Pretpostavljam da nije ostalo dovoljno mlaznika na nosačima da se spase ustrojstvo." "Tako je." "Da li bi inženjeri Prstenastog sveta postavili i jedan nezavisan stabilizacioni sistem?" Pak zaštitnici nisu razmišljali na taj način, zar ne? Imali su običaj da polažu preveliko poverenje u svoju sposobnost improvizovanja. "Ne bih rekao, ali nastavićemo da tragamo. Poslednji, gladan sam i pospan." "Ima li još šta da se kaže?" "Pazi na visinske mlaznike. Saznaj šta je u ispravnom stanju i izračunaj koliki im je potisak." "Hoću." "Pokušaj da stupiš u vezu sa lebdećim gradom. Kaži..." "Luise, ne mogu poslati nikakvu poruku kroz obodni zid." Razume se da ne, bio je od čistog skrita. "Pomeri brod." "Ne bi bilo sigurno." "Šta je sa sondom?" "Sonda u orbiti suviše je udaljena da emituje na nasumičnim frekvencijama." Krajnje nevoljno Poslednji dodade: "Mogu poslati poruke preko druge sonde. U svakom slučaju prebaciću je preko obodnog zida, zbog goriva."
"Dobro. Prvo je postavi na obodni zid kao relejnu stanicu. Probaj da dobiješ lebdeći grad." "Luise, imao sam nevolja dok sam pronašao tvog prevodioca. Pratim lender koji je gotovo dvadeset pet stepeni u smeru suprotnom od smera okretanja od tvog položaja. Zašto?" "Hmii i ja smo se podelili. Ja se krećem ka lebdećem gradu. On ka Velikom okeanu." Toliko je mogao da kaže. "Hmii ne odgovara na moje emitovanje." "Kzini su slabi robovi. Poslednji, umoran sam. Zovi me za dvanaest sati." Luis podiže činiju i poče da jede. Valavirgilin nije upotrebila nikakve začine. Kuvano meso i korenje mu nisu zadovoljili čulo ukusa. Bilo mu je svejedno. Ispraznio je činiju i pre no što ga je umor sasvim skolio uzeo je jednu pilulu protiv alergije. A onda su se nekako odvukli do vozila i utonuli u san.
17. POKRETNO SUNCE Tapacirana klupa bila je loša zamena za ploče za spavanje, a Luis se i truckao ležeći na njoj. Bio je još umoran. Zaspao bi, pa bi se uz trzaj budio, zaspao bi, pa bi se uz trzaj budio... Ali ovoga puta je Valavirgilin bila ta koja ga je cimanjem za ramena budila. Glas joj je bio svilasto sarkastičan. "Tvoj sluga se usuđuje da ti prekida zasluženi odmor, Luise." "Oh. U redu. Zašto?" "Prešli smo dobar komad puta, ali ovde ima razbojnika iz soja Trkača. Jedan od nas mora da bude artiljerac." "Da li mašinski narod jede kada ustane?" Ovo ju je zbunilo. "Nema ničega za jelo. Žao mi je. Mi jedemo jedanput dnevno, a onda spavamo." Luis navuče zaštitno odelo i ostalu odeću. Zajedno, on i Vala namestiše metalnu prekrivku preko peći. Luis stade na nju tako da su mu glava i ruke virili kroz otvor za dim. On doviknu dole: "Kako izgledaju Trkači?" "Imaju duže noge od mene, široka prsa, dugačke prste. Mogu nositi puške koje su od nas ukrali. Vozilo krenu. Vozili su se kroz brdoviti predeo, kroz sasušenu šikaru, čaparal. Luk je bio vidljiv i na dnevnoj svetlosti, ako bi nekom palo na pamet da ga potraži; inače je bledeo u plavetnilu neba. U izmaglici usled udaljenosti Luis je bio u stanju da razazna grad koji je lebdeo u vazduhu kao da je iz neke bajke. Sve izgleda tako stvarno, pomisli on. Dve do tri godine od sada možda će sve ovo samo predstavljati maštariju nekog ludaka. On izvuče prevodioca iz džepa. "Pozivam Poslednjeg. Pozivam Poslednjeg..." "Ovde sam, Luise. U glasu ti se oseća čudno podrhtavanje." "Truckava vožnja. Ima li vesti za mene?" "Hmii još ne odgovara na pozive, kao ni građani lebdećeg grada. Spustio sam drugu sondu u jedno malo more, bez ikakvih nezgoda. Sumnjam da će je tamo na dnu iko otkriti. Za nekoliko dana rezervoari na Toploj igli istrage biće puni." Luis se premišljao da kaže lutkaru za morski narod. Što se lutkar sigurnije bude osećao, manje je verovatno da će ostaviti na cedilu projekat, Prstenasti svet i svoje putnike. "Hteo sam nešto da pitam. Na sondama imaš prenosne diskove. Ako bi po mene poslao sondu, mogao bi jednostavno da pređem na Iglu. Je li tako?" "Nije, Luise. Ti prenosni diskovi spojeni su jedino sa rezervoarom za gorivo na Igli, preko filtera koji propušta samo atome deuterijuma." "Ako skineš filter, da li bi propustili jednog čoveka?" "Ipak bi završio u rezervoaru za gorivo. Zašto pitaš? U najboljem slučaju možeš Hmiiju uštedeti sedam dana putovanja?" "Moglo bi se isplatiti. Nešto može iskrsnuti." Zašto je Luis Vu prikrivao kzinovu lopovsku izdaju? Luis je morao da prizna da mu je zbog tog incidenta bilo neprijatno. On zaista nije želeo da razgovara o njemu... a i lutkar bi mogao da postane nervozan. "Vidi da li možeš da učiniš nešto u slučaju opasnosti, možda nam zatreba." "Hoću. Luise, pronašao saam lender na dan vožnje od Velikog okeana. Šta Hmii očekuje da će tamo pronaći?" "Znake i čuda. Stvari nove i različite. Tanj, nije morao da ide da smo znali šta ima tamo."
"Ali svakako", reče lutkar skeptično. On se isključi, a Luis vrati prevodioca u džep, iscerivši se. Šta je Hmii očekivao da će pronaći u velikom okeanu? Ljubav i vojsku! Ako je karta Džinksa bila prenatrpana bandersnečijima, šta je onda sa kartom Kzina?" Potreba za seksom, samoodbranom ili osveta - sve je to moglo privući Hmiija karti Kzina. Za Hmiija su sigurnost i osveta bili povezani. Sve dok Hmii ne bude ovladao Poslednjim, nikako neće moći da se vrati u poznati svemir. Ali čak i sa čitavom vojskom kzina, šta Hmii može uraditi protiv Poslednjeg? Da nije pomislio kako ovi možda imaju svemirsku letelicu? Luisu pade na um razočaranje koje će doživeti. Ali tamo će sigurno biti ženki kzina. Postojalo je nešto što je Hmii mogao da preduzme u vezi sa Poslednjim. Ali Hmii verovatno neće o tome razmišljati, a Luis sada nije mogao ništa da mu kaže. Čak nije bio siguran ni da to želi. Situacija je bila suviše drastična. Luis nabra obrve. Lutkarev skeptičan ton bio je zabrinjavajući. Koliko je samo nagađao? Tuđinac je bio prvoklasan lingvista; ali sama činjenica da je tuđinac nije mogla da opravda nijansu koja se provlačila kroz njegov glas. Mora da je bila umetnuta. Vreme će otkriti. U međuvremenu, patuljasta šuma postala je dovoljno gusta da se u njoj sakriju ljudi koji čuče. Luis je šarao pogledom, pretražujući izbočine i nabore brda ispred njih. Njegovo zaštitno odelo zadržaće zrno iz snajpera, ali šta ako neki razbojnik pogodi vozača? Luis bi mogao da se nađe zatrpan raskomadanim metalom i zapaljenim gorivom. S punom pažnjom motrio je na predeo. Uskoro je počeo da shvata kako je predivan. Uspravna debla visoka pet stopa terala su ogromne svetove na vrhovima. Luis je posamtrao jednu ogromnu pticu koja je sletala na cvet, pticu koja je nalikovala velikom orlu sem što je imala dugačak kljun u obliku vitkog koplja. Laktasti koren, neke veće vrste od one koju je video za vreme prve posete, otprilike dvadeset miliona milja odavde. Rastao je u prepletima tvoreći nepravilnu živicu. Ovde je uspevala i kobasičasta biljka koju su sinoć jeli. Ispred njih pojavio se iznenadni oblak leptirova koji su sa ove udaljenosti veoma ličili na zemaljske leptirove. Sve je izgledalo tako stvarno. Pak zaštitnici ne bi sagradili ništa površno, zar ne? Ali Paki su neograničeno verovali u svoj rad i u svoju sposobnost da bilo šta poprave ili čak da iz ničega stvore nešto. A sve njegove spekulacije zasnivale su se na rečima jednog čoveka koji je već sedam stotina godina mrtav: Džeka Brenana sa Pojasa, koji je upoznao Pake preko samo jedne jedinke. Drvo-života preobrazilo je i samog Brenana u ljudsko biće u stadijumu zaštitnika - očvrsla koža, drugo srce, uvećana lobanja i tako dalje. Možda je od toga poludeo. Ili možda Phssthpok nije bio tipičan Pak. A Luis Vu, oslanjajući se na mišlenje Džeka Brenana o Paku Phssthpoku, pokušavao je da razmišlja kao neko ko je nesumnjivo inteligentniji od njega. Ali morao je postojati način da se sve ovo spase. Čaparal je ustupio mesto poljima kobasičastih biljaka u smeru okretanja i valovitim brdima u smeru suprotnom od smera okretanja. Luis uskoro ugleda ispred njih prvu stanicu sa gorivom. Bila je to velika postaja, hemijsko postrojenje sa gradom koji je počinjao da niče oko njega. Vala ga pozva da siđe sa svog mesta. Ona reče: "Zatvori otvor za dim. Ostani u kolima i ne pojavljuj se." "Da li sam ja to ilegalac?" "Nisi svakodnevan. Postoje izuzeci, ali trebalo bi da objašnjavam zašto te vozim. Nemam razložno objašnjenje."
Prođoše pored zida postrojenja bez prozora. Kroz prozor kola Luis je promatrao Valu kako se cenka sa dugonogim ljudima širokih prsa. Žene su bile upečatljive, sa velikim dojkama na poširim grudnim koševima, ali Luis ih ne bi nazvao lepim. Svaka žena imala je dugačku, tamnu kosu koja joj je prekrivala čelo i obraze, uokvirujući sićušno lice u obliku slova T. Luis čučnu iza prednjeg sedišta dok je Vala unosila pakete kroz vrata za putnike. Uskoro opet krenuše. Čas kasnije, daleko od bilo kakvog naselja, Vala skrenu s puta. Luis se izvuče iz svoje artiljerijske rupe. Bio je gladan. Vala je kupila hranu: veliku dimljenu pticu i nektar iz džinovskih cvetova. Luis se baci na pticu. Uskoro upita: "Ti ne jedeš?" Vala se nasmeši. "Ne do večeri. Ali piću s tobom." Ona odnese obojenu staklenu bocu do stražnjeg dela vozila i u nektar usu bistru tečnost. Otpi iz boce, a zatim mu je dodade. Luis stade da pije. Alkohol, razume se. Na Prstenstom svetu ne mogu se naći izvori nafte, zar ne? Ali mogu se sagraditi destilerije alkohola svuda gde ima biljaka za fermentaciju. "Vala, zar neke od podaničkih rasa ne zavole ovo ponekad suviše?" "Ponekad." "Šta onda preduzimate?" Pitanje ju je iznenadilo. "Takvi uče. Poneki postanu beskorisni usled pijanstva. Jedni druge nadgledaju ako postoji potreba za tim." Bio je to problem strujomana u malom, sa istovetnim rešenjem: vreme i prirodno odabiranje. Izgledalo je kao da to ne uzbuđuje Valu... a Luis nije smeo dopustiti da uzbudi njega. On upita: "Koliko ima do grada?" "Tri do četiri sata do vazdušnog puta, ali tamo će nas zaustaviti. Luise, razmišljala sam o tvom problemu. Zašto jednostavno ne odletiš gore?" "To ti meni reci. Ja sam za, ako niko ne bude pucao u mene. Šta misliš - da li će prvo pucati na čoveka koji leti ili će mu dati priliku da kaže ono što ima?" Ona srknu iz boce sa gorivom i nektarom. "Pravila su stroga. Niko sem pripadnika vrste Graditelja gradova ne sme doći ako nije pozvan. Ali niko još nije pokušao da doleti u grad!" Ona mu dodade bocu. Nektar je bio sladak: poput razblaženog sirupa grenadina, sa strahovitim dodatkom dve stotine procentnog alkohola. On je spusti i usmeri dogled prema gradu. Bio je to skup uspravnih kula koje su nicale iz osnove slične lejama ljiljana u nesaglasju raznovrsnosti i stilova: blokovi, igle zaoštrene i pri vrhu i pri dnu, providne ploče, cilindri poliedri, kao i jedna vitka kupa usidrena sa vrhom nadole. Poneke zgrade bile su cele u prozorima; poneke u balkonima. Ljupki lukovi mostova ili široke, prave rampe povezivali su ih na nepredvidivim nivoima. Čak i pod pretpostavkom da graditelji nisu bili ljudska bića, Luis ipak nije mogao da poveruje da bi bilo ko mogao sagraditi jednu takvu stvar namerno. Grad je izgledao groteskno. "Mora da su se tu sakupilesa više hiljada milja unaokolo", reče on. "Kada je nestalo struje, bilo je zgrada sa nezavisnim zalihama energije. Sve su se skupile na jednom mestu. Prilin narod sve ih je pomešao u jedan grad. Tako je to bilo, zar ne?" "Niko to ne zna. Ali, Luise, govoriš kao da si bio prisutan dok se to događalo!" "Ti si sa tim živela celog života. Ne gledaš na stvari isto kao ja." On nastavi da osmatra. Tamo se nalazio i jedan most. Od niske zgrade bez prozora na vrhu obližnjeg brda, uzdizao se u gracioznom luku kako bi dodirnuo dno jednog ogromnog ižljebljenog stuba. Izliven kameni put zavojito je vodio uzbrdo do zgrade na vrhu brda. "Pretpostavljam da pozvani gosti moraju proći kroz to mesto na vrhu, pa uz lebdeći most."
"Razume se." "Šta se događa unutra?" "Preteresaju ih tražeći zabranjene predmete. Ispituju ih. Ako su Graditelji gradova izbirljivi u pogledu delenja propusnica, pa i mi smo! Disidenti su ponekad pokušavali da prokrijumčare bombe. Plaćenici koje su unajmili Graditelji gradova pokušali su jednom da im pošalju delove za popravku njihovih čarobnih sakupljača vode. "Šta?" Vala se nasmeja. "Neki još rade. Oni sakupljaju vodu iz vazduha. Ali ne dovoljno. Mi pumpamo vodu iz reke u grad. Ako nešto zapne među nama, oni ostaju žedni, a mi bez obaveštenja koja skupljaju, sve dok se ne postigne sporazum." "Obaveštenja? Šta imaju, teleskope?" "Otac mi je jednom pričao o tome. Imaju sobu koja pokazuje šta se događa u svetu, bolje od tvoga dogleda. Uostalom, Luise, oni su na visini." "Trebalo bi da o svemu tome pitam tvog oca. Kako..." "To nije dobra zamisao. On je vrlo... on ne bi shvatio..." "Nemam odgovarajući oblik i boju?" "Da, on ne bi poverovao da možeš napraviti stvari kao što su one koje poseduješ. Oduzeo bi ti ih." Tanj do đavola. "Šta se događa kada dopuste turistima da prođu?" "Moj otac dolazi kući sa zapisom na levoj ruci na jeziku koji poznaju samo Graditelji gradova. Zapis svetluca poput srebrne žice. Ne može se oprati, ali izbledi u toku jednog ili dva falana." To je manje zvučalo kao tetoviranje, a više kao utisnuto strujno kolo. Graditelji gradova verovatno bolje paze na svoje goste nego što su gosti toga svesni... "Dobro. Šta gosti rade tamo gore?" "Pregovaraju. Predaju poklone: velike količine hrane i neka oruđa. Graditelji gradova im pokazuju čudesa i upražnjavaju rišatru sa njima." Vala iznenada zastade. "Trebalo bi da krenemo." Za sobom su ostavili oblast razbojnika. Luis je sedeo napred, pored Vale. Buka je predstavljala isto tako veliku nevolju kao i truckanje; morali su da povise glasove. Luis povika: "Rišatra?" "Ne sada, vozim." Valini zubi blesnuše u širokom osmehu. "Graditelji gradova su veoma dobri u rišatri. Mogu da je upražnjavaju sa gotovo svim rasama. To im je pomagalo da očuvaju svoje drevno carstvo. Mi upražnjavamo rišatru u trgovini i kao obezbeđenje da ne dobijemo decu sve dok ne poželimo da se parimo i skrasimo, ali Graditeljima gradova nikada nije dosta." "Znaš li bilo koga ko bi mogao da mi izdejstvuje gostinski poziv. Recimo, zbog mojih mašina." "Samo moj otac. A on neće." "Onda ću morati da odletim gore. U redu, šta se nalazi ispod grada? Mogu li se jednostavno prošeteti ispod njega, a zatim uzleteti?" "Ispod se nalazi senkovito brdo. Mogao bi da prođeš kao seljak, ako ostaviš svoje oruđe. Seljaka ima svih vrsta. To je prljav posao. Iznad se nalaze odvodni kanali grada, a gnojivo iz kanala mora se rasporediti svim biljkama. Sve biljke su pećinske, biljke koje rastu u tami." "Ali... Oh, svakako, sada shvatam. Sunce se nikada ne pomera, tako da je ispod grada uvek tama. Pećinski život, ha? Pečurke?" Zurila je u njega. "Luise, kako možeš očekivati da se sunce pomera?" "Zaboravio sam gde se nalazim." On napravi grimasu. "Izvini." "Kako sunce može da se pomera?" "Pa, razume se, planeta je ta koja se pomera. Naši svetovi su lopte koje se okreću, shvataš? Ako živiš na jednoj tački, čini se kao da se sunce s jedne strane neba uspinje, a na drugoj zalazi; tada
vlada noć dok se opet ne uzdigne. Šta misliš zašto su inženjeri Prstenastog sveta postavili senkovite kvadrate?" Kola počeše da se ljuljaju. Vala se tresla, lice joj je bilo bledo. Luis je nežno upita: "To je za tebe bilo suviše čudnovato?" "Nije to u pitanju." Ona ispusti jedan čudan zvuk nalik na lajanje. Smeh u agoniji? "Senkoviti kvadrati. To bi bilo jasno i najvećem glupaku. Senkoviti kvadrati oponašaju ciklus dana i noći sa loptastih svetova. Luise, stvarno sam se nadala da si lud. Luise, šta možemo da učinimo?" Morao je nešto da joj odgovori. On reče. "Razmišljao sam o tome da probušim rupu ispod jednog od Velikih okeana, neposredno pre nego što dospe u tačku najbližu suncu. Neka nekoliko zemaljskih masa vode isteče u svemir. Reakcija bi gurnula Prstenasti svet u prvobitan položaj. Poslednji, slušaš li?" Suviše savršen kontraalt reče: "Ne izgleda izvodljivo." "Razume se da nije izvodljivo. A i kako bismo zatvorili tu rupu? Kao drugo, Prstenasti svet bi počeo da se talasa. Jedno tako veliko talasanje verovatno bi pobilo sve na Prstenastom svetu, a nestala bi i atmosfera. Ali ja pokušavam. Vala, pokušavam." Ona ponovo ispusti onaj čudni zvuk nalik na lajanje i snažno zatrese glavom. "Bar ne misliš u malim razmerama!" "Šta bi uradili inženjeri Prstenastog sveta? Šta da je neki neprijatelj poskidao većinu visinskih mlaznika? Ne bi oni sagradili Prstenasti svet previdevši tako nešto. Moram saznati više o njima. Odvedi me u lebdeći grad, Vala!"
18. SENKOVITO BRDO Počeli su da sreću i druga vozila: velike ili male kutije sa prozorima i sa manjim kutijama na stražnjem delu. Put postade širi i ravniji. Sada su se stanice za snabdevanje gorivom nalazile na manjim razdaljinama; bile su izgrađene u nezgrapnom, četvrstastom stilu mašinskog naroda. Kutijastih vozila bilo je sve više pa je Vala morala da uspori. Luis se osećao kao da svima upada u oči. Put je išao naviše, a iza uspona nalazio se grad. Vala se ponašala kao turistički vodič dok su se vozili nizbrdo kroz sve gušći saobraćaj. Povratak Reke prvobitno je počeo da se razvija u obliku niza dokova duž obale široke, smeđe Zmijske reke u smeru okretanja. Središnja oblast sada je imala izgled močvare. Grad je preskočio reku preko nekoliko mostova i raširio se u obliku kruga kome je odgrižen jedan deo. Taj deo koji je nedostajao bila je senka lebdećeg grada Graditelja gradova. Sada su ih kutije u pokretu okruživale. Vazduh je mirisao na alkohol. Vala je morala toliko da uspori da se vozilo kretalo gotovo mileći. Luis se pogrbio. Ostali vozači mogli su natenane da osmotre čudno sazdanog čoveka sa zvezda. Ali to nisu činili. Nisu primećivali ni Luisa ni jedni druge; izgledalo je da primećuju jedino druga vozila. Vala je nastavljaja da vozi, krećući se ka centru grada. Ovde su zgrade bile gusto zbijene. Tri do četiri sprata visoke kuće bile su uske, bez međuprostora. Uzdizale su se iznad ulica izbijajući na dnevnu svetlost. Upadljivo suprotno tome javne zgrade su sve bile niske, protezale su se u širinu i bile glomazne, sa obiljem praznog prostora okolo. One su se utrkivale koja će više zemljišta zauzeti, a ne visine: nikada se nisu borile da osvoje visinu budući da su nad sobom imale lebdeći grad. Vala mu pokaza trgovačku školu, jedan široki kompleks kitnjastih kamenih zgrada. Blok kasnije upre prstom niz jednu poprečnu ulicu. "Eno, tamo je moja kuća, u ružičastom kamenu. Vidiš?" "Ima li smisla ići tamo?" Ona odmahnu glavom. "Dugo sam o tome razmišljala. Ne. Moj otac ti nikada ne bi poverovao. On čak misli i da su tvrdnje Graditelja gradova uglavnom hvalisanje i laži. Jednom sam i ja tako mislila, ali iz onoga što si mi pričao o toj... Halroprilalar..." Luis se nasmeja. "Ona je bila lažov. Ali njen narod jeste upravljao Prstenastim svetom." Oni napustiše Povratak Reke i nastaviše levo. Vala je vozila još nekoliko milja dok nije prešla i poslednji od mostova. Na udaljenoj levoj strani velike senke ona siđe sa gotovo nevidljivog sporednog puta i stade. Iziđoše na suviše sjajnu sunčevu svetlost. Radili su gotovo u tišini. Luis je upotrebio pojas za letenje kako bi podigao jedan popriličan kamen. Valavirgilin iskopa jamu ispod njega. U jamu smestiše najveći deo Luisovog dela tanke, crne tkanine. Vratiše zemlju u jamu i Luis je poklopi kamenom. Pojas za letenje smesti u Valin ranac, a zatim ovaj stavi na leđa. U rancu su se već nalazili njegovo zaštitno odelo, ogrtač, dogled, reflektorski laser i boca nektara. Bio je nezgrapan i težak. Luis skide ranac, pa podesi pojas za letenje da ga malo podigne. Prevodioca je smestio odmah ispod zaklopca i ponovo podigao ranac na ramena. Na sebi je imao Valin šorc privezan parčetom konopca da mu ne bi spao. Bio mu je suviše veliki. Njegovo depilirano lice smatraće kao prirodno za njegovu rasu. Na njemu ništa više nije nagoveštavalo putnika sa zvezda, sem slušalice za prevodioca. Toliko je rizikovao. Gotovo da nije mogao da razabere kuda idu. Dan je bio suviše svetao; senka suviše prostrana i suviše tamna.
Prešli su sa dana u noć. Činilo se da Vala sa lakoćom pronalazi put. Luis ju je pratio. Oči mu se prilagodiše i on primeti da među rastinjem postoje neke staze. Veličina gljiva kretala se u rasponu od dugmeta do nesimetričnih oblika što su sezali do visine Luisove glave, sa stabljikama debelim poput njegovog struka. Neke su imale oblik pečurke, neke nisu imale uopšte nikakav oblik. U vazduhu se osećao prisenak truljenja. Kroz razmake u spletu zgrada iznad njih prodirali su uspravni stubovi sunčeve svetlosti, toliko svetli da su izgledali opipljivi. Smežurane pečurke obrubljene grimizom napola su prigušivale izbijanje sivog škriljca. Sredovečne kopljarke stajale su uspravno, bele sa mrljama krvi. Narandžasto, žuto i crno krzno prekrivalo je jedan mrtvi panj. Ljudi su bili gotovo isto tako raznovrsni kao i gljive. Bilo je tu Trkača koji su koristili testere za dve ruke za sečenje jedne velike eliptične gljive obrubljene narandžastim. Malo dalje, niski ljudi širokih lica i velikih šaka punili su korpe belim dugmićima. Divovi trave odnosili su velike korpe. Vala je neprestano šapatom objašnjavala. "Većina vrsta više voli da se zapošljava u skupinama, kako bi se zaštitili od kulturnog šoka. Imamo zasebna domaćinstva." Tamo opet, izvestan broj ljudi raznosio je gnojivo i staro đubre; Luis je mogao da ga namiriše iz poveće udaljenosti. Da li su oni bili Valina vrsta? Da, to je bio mašinski narod, ali dvojica su stajala sa strane i nadgledala ih sa oružjem u rukama. "Ko su ovi? Zatvorenici?" "Zatvorenici osuđeni zbog manjih prekršaja. Od dvadeset do pedeset falana služe društvu na ovakav..." Ona zastade. Jedan od stražara dolazio im je u susret. On pozdravi Valu. "Gospo, ne bi trebalo da ste ovde. Ovi raznosači dreka mogli bi pomisliti da ste dobar talac." Vala uzvrati tobože iscrpljeno. "Auto mi se pokvario. Moram do škole da im kažem šta se dogodilo. Molim vas, mogu li da pređem preko senkovitog brda? Svi su pobijeni. Vampiri. Moraju da saznaju. Molim vas." Čuvar je oklevao. "Pođite, ali dozvolite da vam dodelim pratnju." On zviznu kratko, a zatim se okrenu ka Luisu. "Šta je s tobom?" Vala odgovori za Luisa. "Iznajmila sam ga da mi nosi ranac." Stražar izgovori lagano i razgovetno. "Ti. Pođi sa gospom dokle god to bude tražila, ali ne van senkovitog brda. Zatim se vrati svom poslu. Šta radiš?" Luis je bio nem bez prevodioca. Mislio je na reflektorski laser koji je bio zatrpan negde u rancu. Pomalo nasumice on položi ruku na jednu gljivu sa bledoljubičastim obodom, a zatim pokaza ka sankama natovarenim sličnim gljivama. "U redu." Stražar pogleda pored Luisovog ramena. "Ah." Luis je po mirisu otkrio ko je posredi pre no što se i okrenuo. Čekao je, pokorno, dok je stražar izdavao uputstva paru goula: "Odvedite gospu i njenog nosača na suprotni kraj senkovitog dobra. Pazite da im se nešto ne dogodi." Koračali su jedan iza drugoga duž staze, napredujući ka središtu senkovitog dobra. Predvodio ih je mužjak goula, a ženka je išla na začelju. Smrad truleži postajao je sve izrazitiji. Po drugim stazama prolazile su pored njih saonice sa gnojivom. Krv i tanj! Kako će se osloboditi goula? Luis se osvrnu. Ženka goula se isceri na njega. Njoj sigurno nije smetao miris. Zubi su joj bili veliki trouglovi, pogodno oblikovani za kidanje, a goblinske uši uspravljene, na oprezu. Poput svoga mužjaka, nosila je veliku kesu za novac na kaišu preko ramena i ništa sem toga; gusta dlaka prekrivala im je gotovo celo telo.