Posle smrti - Jim Crace

POSLE SMRTI Džim Krejs Preveo Goran Kapetanović

Jim Crace BEING DEAD Copyright © 1999 by Jim Crace Copyright © 2004 za srpsko izdanje, LAGUNA

Posvećeno Pem Terton

Ne očekuj Raj ni Pakô. Mrtva si. Adieu. Tek tako. Sledi večnost? Draga moja! To je trulež, carstvo gnoja gde gnjilićeš kô svaki skot dok vraćaš se od Zoo u Bot. Jadovaću, kô svi muži, al’ živote jad ne duži, niti dah iz pluća vabi kad ih ruka Smrti zgrabi. „Biologova oproštajna reč supruzi“ iz Odsečaka Servina Stivensa

1 Zarad starih dobrih vremena, doktori zoologije su se tog utorka po podne odvezli iz varoši da bi poslednji put obišli raspevane slane dine u Baritonskom zatonu. I upokojili duha. Nisu se vratili živi. Zamalo se uopšte nisu ni vratili. Na umu su imali samo nostalgičnu kratku šetnju obalom na kojoj su se upoznali kao studenti, gotovo trideset godina ranije. Upravo su među tim dinama prvi put vodili ljubav. A možda bi i ponovo vodili ljubav da se, kako će novinski izveštači reći, „smrt, naoružana komadom granita, nije saplela o njihove poljupce“. Behu potpuno čudan par ti mrtvi, rasprostrti ljubavnici na obali: Džozef i Selis. Oboje profesori. On – direktor Instituta za plimu, gde se pročuo kako po hladnoći, tako i po vijugama. Ona – honorarni predavač na univerzitetu. Gotovo nijedan kolega nikad ih nije čak ni video zajedno, niti im došao u kuću, a kamoli primetio da se dodiruju. Stoga niko nije očekivao da će od svih parova baš njih dvoje biti otkriveni tako – bez donjeg rublja, smrskanih glava, kao neverovatne žrtve neverovatnih strasti. Ko bi pomislio da će se neprivlačni ljudi tih godina i učenosti susresti sa seksom i smrću pod vedrim nebom? Skupo ih je koštala njihova nostalgija.

2 Da Džozef i Selis nisu ubijeni, da njihovi leševi nisu otkriveni i odneti kući tog utorka po podne nego, recimo, pre stotinu godina – kad bi se čak i za doktorima zoologije tugovalo javno, histerično, bez snebivanja – njihova porodica i susedi održali bi ponoćno ustresenje za njih. Tela, u najboljoj odeći i obući, ležala bi jedno do drugog na krevetu, rane bi im bile sakrivene, kosa zaglađena, oči zatvorene, usne sklopljene, njegova bi šaka počivala na njenoj, lica bi im se rimovala. Soba bi mirisala na kamfor, vosak i sapun, i bila bi ispunjena kašljem i neudobnim stolicama baš kao bolnička čekaonica. Ožalošćene – dakle, prvo žene – pristigle bi sa sutonom i otpočele svoje počasti: jecale bi tako da im se ramena tresu, kuckale bi po drvenom podu čizmama i štapovima, zveckale bi narukvicama i grivnama. Vlasnica škriputave stolice, najlabavije podne daske, najzvonkijeg jecaja smela je sebe smatrati najizbezumljenijom. Što veća buka – dublja tuga. Pre stotinu godina, za razliku od našeg doba, niko nije ćutao niti ostajao bez reči kada bi smrt došla u kuću. Tuzi tada još nisu bili zapušili gubicu niti su je proterali iz svakodnevnog života. Smrt se negovala, zalivala kao biljka. Nije bilo potrebe za šapatom i mimikom. Neka halabuka istera davole, govorili su u sebi. Dignimo graju. Vičimo. Mogle su se čak i kupiti i tresače – metalni štapovi za tresenje, s kloparavim drvenim alkama. Mališani su se otimali o njih; dečje prepiranje i jurnjava samo bi upotpunili lupu. Od ustresenja treba da se ori cela kuća, govorilo se. Komšiluk mora da ostane bez sna. Zvuk mora da podseća na hiljadu vrana što kljucaju po krovu. Medutim, ta vremena behu optimistička, a smrt – tek polumračan hodnik pun neotkrivenih velikih odaja. U ponoć, s dolaskom muškaraca, svi bi gosti stali ukrug oko kreveta. Uhvatili bi dušek i okvir jatom šaka da bi ustresli ubijeni par,

vrhući i zbacujući njihova nedela da bi im obezbedili nesmetan ulazak u raj. Pepeljasta pleva svih njihovih grešaka i rđavština odlebdela bi kao dim cigare nad plamenom sveće. Njihovi lojasti gresi uprljali bi bele košulje okupljenih muškaraca. Kasnije, na podstrek starije posluge, koja bi prisutne cele noći služila kafom ili likerom „bulevar“, susedi i rođaci spominjali bi se pokojnika, počev od glasina o njihovom isprebijanom ropcu. Uto bi se – uz, naravno, izvesnu nemirnu, dremljivu tišinu u gluvim satima noći, kad niko ne bi mogao da se usredsredi ni na šta doli na tvrdoću svoje stolice – njihova sećanja vratila kroz godine. Uspomene – izložene obratnom vremenskom toku ustresenja, u kome se kajanja pretvaraju u izglede, ozlojeđenost u ljubav, iskustvo u nadu – okrenule bi peščani sat Selisinog i Džozefovog zajedničkog života i promenile smer curenja njihovog peska. Kad sever postane jug, mrtvaci ustaju, dižu se iz kreveta, postaju mlađi i ravnodušni prema smrti. Koža se zateže, kosa ojačava i postaje glatka poput krzna noćnih mačaka, udarci i modrice zaceljuju. Rane se zatvaraju. Prijatelji i susedi prvo bi se podsetili Džozefovih i Selisinih poslednjih meseci: „Toliko su tihi bili – hoću reći uviđavni – da se nije znalo ni da li su kod kuće.“ Zatim njihovih srednjih godina, njihovog bračnog života, možda i posla, roditeljstva, venčanja, studentskih dana, sve dok – uz sentimentalno nagađanje o njihovim ranim godinama, o tome kakvi su bili kao devojčica i dečak, koliko su se isticali u učenju ako već ne u sportu – ne bi dospeli do njihovih detinjstava. S uvežbanim osećajem za vreme, ustresenje za ubijeni par završilo bi se u praskozorje. Dok bi zora gušila plamenove sveća i zatamnjivala uglove sobe, dotle bi rođaka, koleginica, stara prijateljica držala hvalospev čudu Džozefovog i Selisinog rođenja pre više od pedeset godina, hvalospev njima kao odojčadima, tome koliko su slatki i naporni bili, koliko talentovani, koliko voljeni. Ustresenja behu uskrsnuća mrtvih. Međutim, današnje vreme nije baš ni optimistično ni sentimentalno, a taj utorak po podne nije se odigrao pre stotinu godina. Jadnog Džozefa i Selis niko neće naći i odneti kući radi sahrane – bar još neko vreme – niti će se njihova lica nežno rimovati na krevetu. Niko neće doći da prikrije njihove rane, da im zagladi kosu. Neće biti kamfora, voska ni sapuna da obuzda smrad truleži. Hiljade vrana neće

kljucati po krovu. Skupiće se okrutnije ptice, s daleko većeg prostranstva. Za Džozefa i Selis nema ničega posle smrti osim „smrti i ničega posle“. Ipak, može se odigrati svojevrsno ustresenje. Moglo bi biti prigodno, čak ljubazno da ih prvo vidimo ovakve na obali – nagrđene, rasprostrte i smešne, dok se opraštaju od života, dok su najružniji – a onda da se vratimo unatrag, otmemo ih od smrti. Da otpočnemo njihovo putovanje dok se oni iskrcavaju, a potom ih vratimo tamo otkud su krenuli: time bismo proizveli određenu verziju večnosti. Prvu svetlost, napokon, za Džozefa i Selis. Osvit smrti. I sve njihove živote pred njima. Doktori zoologije možda jesu napustili vreme, ali se sa dina mogu spasti varljivim sećanjem, a potom opet ušuškati u krevete – preostale žitelje svoje sobe.

3 15.50 Selis, pedesetpetogodišnjakinja, još nije imala dovoljno godina da bi se rešila straha od smrti. Ta pogodnost namenjena je samo starima i umobolnima. Međutim, njeno umiranje, ma koliko haotično, odigralo se suviše iznenadno da bi izazvalo strah. Proteklo je svega pedeset sekundi otkako je zaustila nedovršenu poslednju rečenicu („Nije to baš...“) dok nije izdahnula. Nije imala ni vremena ni svesti da se uplaši. Samo se – u vrtoglavom magnovenju – osetila onako kako se često osećala noću, polusvesna u nadolazećoj jezi sna. Zadihana, oslobođena težine, izdana. Srce joj se sudarilo s rebrima. Telo joj je zadrhtalo i izvilo se u luk. Glava joj se oslobodila i pojurila kroz odaje bez zidova. Neki opsenar je ispario zemlju i oslikao mušičavim damarima svetlosti čitav prostor kroz koji je pala. Njeni poslednji trenuci behu kinetički, apstraktni, poentilistički. Sudeći po skromnom krvoliptanju iz njenih nimalo skromnih rana, Selisino srce prestalo je da radi praktično u samom trenutku udarca. Lobanja joj je bila mekša od Džozefove. (Uvek je to govorila za svog muža: džangrizav, rasejan, stidljiv i tvrde glave.) Mekša i od granita, naravno. Kost se raspukla kao školjka. Njen mozak, otvoren i rascepan, bio je svetao i kašast poput saća, poput kilograma mokrog saća. Kao da je neko vojničkim ašovom ogolio saće ispod tanke kore debla. Saće je prokrvarilo; supstanca se izlila. Udarci po njenom licu i grlu presekli su dotok krvi. Premda je mozak činio šta je mogao da bi popravio situaciju, da bi nadoknadio iznenadan gubitak kiseonika i glukoze, njegovi su se hodnici života zgnječili i urušili. Pomoć je tražio signalima u obliku zvezda. Mitovi su bili istiniti; usled narušenog hemijskog sastava svoje moždane kore,

Selis je poletela ka zvezdama. Počela je i prekomerno da diše, kroz buru gutljaja i grcaja i mucavih orgazama. Srce i pluća ludački su joj se hranili nevelikom zalihom krvi, a onda najednom otkazali. Napustili su je, suviše razorenu da bi preživela. Njeni grudni mišići zaboravili su kako se širi i skuplja. Izgubila je reflekse. Nije mogla da kašlje, čak ni da proguta krv. Membranske pumpe moždanih ćelija obustavile su rad. I konačno – Selis je izgubila kontrolu. Prešla je granicu moći medicine i čudâ. Bez daha, bez sećanja. Preostale bitke tek će se vojevati, ali post mortem -bezvučni, inertni ratovi hemikalija u nadmetanju za njene rovove i bastione usred paramparčadi raznetih ćelija. Kalcijum i voda uzurpirali su pozicije krvi i kiseonika, pa je preminuli mozak skoro smesta počeo da otiče i kida svoje svodove, da na Selisinu ešarpu, jaknu i travu izliva sve svoje sokove i tečnosti, sve potopljene zalihe strasti, uspomena i volje. Manje od minuta. Imala je sreće. Je li Džozef, zbog svoje tvrde glave, bolje prošao? Bio je već gotovo mrtav, ali da su (u najluđem snu) anđeli-bolničari stigli helikopterom i preneli ga u bolnicu, mogli su mu spasti život, ako već ne i čula. Krvni pritisak već mu se bezumno povisio – od ishrane, godina, dnevnih uzbuđenja, a sada i od šoka. Srce mu je rastezalo svoju maramicu kao insekt što se iz lutke izleže pulsirajući mokrim krilima u ovojnici. Međutim, Džozef je i dalje disao, dovoljno živ da oseti bol i iskusi umiranje. Nadživeo je Selis za više od pola sata. U prvi mah ništa nije osećao. Zadobio je potres mozga. Njegova siva masa mogla je da metaboliše svega polovinu neophodne količine glukoze. No ipak, funkcionisao je. Bubrezi su mu i dalje obrađivali i čistili ćelije. U želucu su mu se varile poslednje količine brioša 1 sa sirom i manga, koje je doručkovao, i bednog sendviča, koji je ručao dvadeset minuta ranije. Krv mu je snabdevala tkiva hranljivim sastojcima i slala bela krvna zrnca da preko rana sazdaju krošnje od ožiljaka. Koštana srž nastavila je da dodaje nove ćelije trilionima onih koje su svoj mračan, neznano dug vek proživele kao deo njega. Zenice su mu se proširile pod sunčevom svetlošću. Bešika mu je obrađivala sve otpadne materije, iako već više nije mogao da zadrži mokraću. Još je udisao težak, slan letnji vazduh povrh dina. Povremeno bi pomerio nogu, ispružio prst. Bilo mu je toplo – grejala ga je neprosvećena,

tekuća krv, grejalo ga je sunce. Nije bio naneo kremu za sunčanje, uprkos Selisinom savetu tog jutra. Gola koža počela je da mu crni. Mokrio je niz butinu. Međutim, nekoliko minuta kasnije, protivno zdravom razumu, Džozef se vratio na ovaj svet. Nakratko je izronio iz svoje kome: probudio ga je nalet kiseonika, karavan mehurića koji su se spiralno uzdizali kao ugljen-dioksid u gaziranom soku, te bujali i pucali unutar njegovog mozga. Nikad ranije nije čuo tako glasan vetar, niti omirisao tako jak zadah užurbanog tla, niti osetio sinkopirano bilo svoga tela. Sunce ga je zaslepljivalo. Galaksije su se obrušavale. Okrenuo je glavu od svetlosti, oduprevši se bolu tog pokreta, i spustio obraz na travu. Otvorio je nepovređeno oko. Na glavi je imao naočari – čitave, ali umrljane krvlju. Isprva je video samo vlati trave, kojima su fleke na naočarima oduzele zelenu boju – a zatim je, pola metra dalje, ugledao svoju ženu. Noga joj je bila u ravni s njegovim licem, poduprta, oslonjena na prste i koleno. Prepoznao je njen gležanj i stopalo. Nije imao snage niti je bio u dobrom položaju da podigne bradu i pogleda je preko kolena u lice. Možda nije bila mrtva, čak ni povredena. Noga joj je delovala tako pribrano i smireno. Prsti joj behu izmanikirani, nokti crveni poput ribizle. Koža joj je sijala kao i uvek posle brijanja – poznat, težak list zasut peskom, vijugave vene iza gležnja, spušten svod stopala, oker žuljevi na peti. Mora da mu se učinilo da joj se noga mrdnula – trzaj kože, grč mišića, dovoljan da otrese nešto peska s lista i pomeri duže vlati pod njenim stopalom. Džozef je pokušao da lane i procvili njeno ime. Ruka mu beše teška i utrnula, iščašena u ramenu. Vazduh se činio suviše gust da bi prodro i u šta meko poput mesa. No ipak, podstaknut samosažaljenjem, Džozef je smogao dovoljno volje i adrenalina da pruži ruku prema supruzi. Hteo je da se izvini. Morao je da okrene zglob šake nasuprot uglasto slomljenoj kosti ruke i da mahne prstima kroz teški vazduh. Šaka – povređena kad je s nje skinuta burma – pala je na protegnuto meso potkolenice, na tetive, na plićake njenog gležnja. Krv iz izubijanih zglavaka jeste curila po njenoj koži, ali suviše slabo da bi zalepila ruku gde treba. Raširio je prste i pokušao da uhvati čvrstu kost ne bi li našao oslonac. Morao je da ukopa svoje telo pred vetrom, pred vremenom, pred pomeranjem kontinenata, pred zvezdama

padalicama, pred sramotom. Koža joj je još bila topla, te je Džozef to mogao shvatiti kao znak da je ona još živa, da će svakog časa ustati s trave, pokupiti odeću i krenuti po pomoć. Smeo je da zaspi. Počeo je da sanja teskoban san u kome je jednog jutra ostavio svoj rokovnik na terasi, na stolu za doručak. Nepromišljen propust. Kiša je lako mogla pasti i sprati mastilo, svedočanstvo o njegovom životu. Stranice bi se pretvorile u kašu, ili bi ih pak mogli naći i pročitati neznani ljudi. U kom je času život – džangrizav, rasejan, stidljiv i tvrde glave – napustio Džozefa? Njegovo srce koprcalo se kao crv na udici, odbijajući da se preda dubini pod sobom, ali je slabilo sa svakim otkucajem. Riba će uskoro doplivati do površine i dočepaće ga se. Čuvena Mondejzijeva Riba. Međutim, agonija se nije ograničila samo na srce. Sve čaure i džepovi u njegovom telu igrali su svoju ulogu, svojim tempom, na svoj način. Smrt je prikupila Džozefa, ćeliju po ćeliju. Postao je polovina sebe, pa četvrtina sebe, potom delić sebe, premalen da bi se izmerio. Muzika i osakaćenost posve su nestali. Isteklo je njegovo pola sata, ili nešto duže. Kažu da od svih naših sposobnosti sluh umire poslednji, da leševi čuju šuškanje čaršava dok se ovi navlače preko njihovih lica, da čuju prva naricanja i zatvaranje prozora, korake na drvenom stepeništu, odlazak razbojnika, lekarovo škriputavo pero. Zato naša pokolenja pričaju tako tiho u sobi samrtnika. I zato starinska ustresenja nisu bila uzaludna. Telo čuje udovicu i dete, klopot sulundara, zveketanje tresača, život što se raspliće unazad kroz noć. Džozef posle sopstvenog laveža nije čuo više ništa. Lice mu je posivelo i pobelelo, izgubilo sjaj, zamutilo se. I dalje se znojio, a penis mu je bio u erekciji – ne pun krvi i strasti, već zgrčen od paroksizama njegovih mišića. Okrutna sudbina. Udovi i lice još su mu se trzali, reagujući na kiselost krvi. Grkljan – u konvulzijama. Ispustio je zvuk sličan ne ropcu, ne hripanju, već više zovu lisice, ili kriku galeba, ili motociklu koji neće da upali. Ubrzo posle laveža – i nekoliko naknadnih, sve slabijih štenećih pisaka – Džozef se u dan netremice zagledao tupim, mrtvim očima. Ponovo – bez daha, bez sećanja. Džozef i Selis izgubili su se u nepovrat. Ne budite naivni. Za njih nije bilo lepote medu dinama, ni slikovite idile u smrti uramljenoj nebom, okeanom i kopnom, tim pobožnim trojstvom u kome njihova dva leša,

opružena nauznak, opružena ničice, behu izložena poput beživotnih voštanih lutaka u slatkom spokoju, behu namreškana samo vetrom. Ružan prizor. Bili su osramoćeni. Bili su poniženi. Bili su obeščašćeni iznenadnom podlošću svojih smrti. Bezizraznost im se očitovala samo na licima. Niko nije mogao sagledati kakav je on bio čovek, kakva je ona bila žena. Karakteri su im iskrvarili na travu. Svemiru je pak bilo potpuno svejedno. Treba li da očekujemo da će njihovi duhovi poći na put, da će neke paklene kočije s bledim konjem doći i povesti njihove pale duše u svoje vrele rudnike, da će ih neki nakićeni božji glasnik, suviše priprost za svoja zlatna krila, poneti u počinak, zajedništvo, večnost? Možemo li zahtevati ikakve duhove, u krajnjoj liniji? Ili fanfare, vrtove i visoke kapije? Ili neka dramatična nebesa sa strmo nanizanim oblacima? Ovo su očite i nemilosrdne činjenice: Selis i Džozef behu meko voće. Živeli su u krhkim telima. Bili su ranjivi. Nisu mogli da ne umru. Bili su – svi mi jesmo – samo plot, a zatim smo svi meso. S Džozefovom smrću popustio je i njegov stisak Selisine noge. Međutim, šakom je još dodirivao njeno telo, zrnasti pastel njene kože – jagodica prsta među tananim maljama oko njenog gležnja. Tela su im umrla, ali bi svako – čim ih pogleda – shvatio da su Džozef i Selis još bili odani jedno drugome. Naime, dok joj je rukom doticao golenicu, činilo se da su to dvoje dosegli onaj mir koji nam svet uskraćuje,povlasticu koja prkosi čak i ubistvu. Ko god bi ih tamo našao toliko grozno izobličene morao bi ipak uočiti da je njihova ljubav delimično preživela smrt ćelija. Ležali su prepušteni na milost i nemilost klimi i tlu, ali su i dalje bili muž i žena u tihom pokoju; meso na mesu; mrtvi, ali još ne preminuli. Kao da ih je pogodila munja, ali je grom, rastavljen od svoje brže bliznakinje, tek trebalo da pristigne sa žalbama i da uzdrma i dokrajči tela što su ležala na travi. Vreme se podelilo na svetlost i zvuk. Džozef i Selis našli su utočište između seva munje i udara groma. I tako su to dvoje nesrećnih ljubavnika na obali, među dinama, ispruženi proveli šest dana. Evo naše jedine molitve: niko da ne dođe i ne podigne njegovu ruku s njene noge; grom da zauvek ostane bez glasa. Odelite zvuk i svetlost, te zaraćene blizance. Postoji livada koja razdvaja jezivu kapiju smrti i bezglavo ništavilo iza nje. Na toj livadi leže Džozef i Selis, ušuškani u

s u n č e v u s v e t l o s t i t a m u , a n a o k u p u i h n e d r ž i n i š t a č v r š ć e o d v r š k a n j e g o v o g p r s t a.

4 Selis je od Džozefa bila starija osamnaest meseci. Sem toga, i poprilično viša. Jedanput ili dvaput godišnje, kad su morali da priređuju zabave kod kuće, upravo je Selis s vitrine dohvatala svećnjak ili rakijske čašice, a u proleće je orezivala najviše grane grmova fesandre koji su ih zaklanjali od susedâ. Propeta na prste, mogla je da odvrne i zameni sijalice. Pajalicom je mogla da dohvati uglove tavanice i namota paučinu poput sive šećerne vune. „Nisam dovoljno visok“ – beše muževljev izgovor, u prvo vreme i duhovit, za to što on lenčari dok ona radi. Zatvori prozore, Džozefe, umela bi reći. Složi ove knjige, pobogu. Piši svom bratu u Njujork. „Nisam dovoljno visok.“ Selis je nadvisivala muža u svakom smislu, sem u jednom. On je u svojim mlađim, ekstrovertnijim danima kad bi popio piće-dva, a ona ga izazivanjem griže savesti naterala da peva – umeo da zapanji publiku. Imao je glas dvostruko krupnijeg muškarca. Njegov glas, toliko uzdržan i tih u govoru, toliko nedelotvoran u amfiteatru, bio je maestralan u pesmi. Alkohol i stihovi činili su Džozefa rečitim i samopouzdanim onako kako razgovor, sa svojim unapred određenim odgovorima, nikad nije mogao. Njegova rečitost, mora se reći, bila je zastarela, neuvežbana. Sve svoje pesme naučio je od roditelja. Behu to plesni napevi, sentimentalni standardi, ljubavne balade, šaljive popevke, muzika kakvoj se svi priklanjamo posle ponoći, kada svetlost izgubi moć. Melodije za petrolejku. Pesme obasjane mesečinom. Džozef je jedini u celom društvu znao sve reči svih pesama. U razgovore se jedva uključivao, ali je pesmu vodio i kad bi ostali ućutali pošto procede stih ili dva. Zatim bi pustio glas i izveo svoj neometani solo, spuštajući se kroz registre (ukoliko melodija to dopusti) kako bi poslednji stih

refrena otpevao komičnim basom. Obožavao je da produžava najdublje tonove. Bio je to njegov omiljeni fazon. A taj fazon je, prema Selisinom mišljenju, više nego adekvatno nadoknađivao njegovu nedovoljnu druželjubivost i veličinu. Džozefovo pevanje miniralo je druge muškarce. Činilo ih je uznemirenima, malodušnima i dosadnima. Njihove su žene dizale brade, otvarale usne, isturale jezike, postajale čežnjive od muzike. Dok bi posmatrale Selisinog sitnog doktora zoologije, sinulo bi im zašto njihovi muškarci deluju tako ćutljivi i ograničeni. Pevao je kao – Selis je poredenje čula u vezi s jednim ruskim pevačem balada i rado ga je koristila za svog muža – morska pećina, pretvarajući okean u zvuk. Ona pak nije umela da peva, čak ni uz piće. No inače, jeste bila veća polovina para. Svakako je bila veća kad su se upoznali i stali jedno pored drugog na istoj ovoj obali, gotovo trideset godina ranije. Beživotne sedamdesete godine dvadesetog veka. Živeli su u istraživačkoj kući – ukupno šestoro mladih biologa i okeanografa (po jedno iz svakog koledža i centra vezanog za Institut za plimu, čiji je kasniji direktor, konačno i očekivano, postao Džozef). Kuća se nalazila podaleko od vode, na dvadeset kilometara od varoši i preko kilometar iznad dina u Baritonskom zatonu. Četvorica muškaraca spavala su u vrećama, na vojničkim krevetima u sobi sa zadnje strane kuće, a Selis i koleginica na dušecima na tremu. Selis se nije odmah vezala za Džozefa. Strast nije buknula čim su se sreli. Imali su isuviše slične karaktere i živote za neki strastven odnos. Prvog dana on nije prozborio gotovo ni reč. Zapravo, nije se ni pomerio. Bio se okliznuo i ušinuo leđne mišiće za vreme kratke šetnje od aerodromskog druma do kuće. Jedan od muškaraca morao je da mu pomogne oko krutog kofera s metalnim uglovima – nezgrapnog antikviteta koji je, po opštem mišljenju, predstavljao preveliku gnjavažu. Jedino Džozef, sasvim u skladu sa svojim karakterom, nije došao s rancem. Selis generalno nije bila pristalica mode, čak ni zainteresovana za stil, ali joj je kofer ipak išao na nerve. Proglasila je njegovog vlasnika podjednako krutim, nezgrapnim antikvitetom. Tih meseci, u vreme svoje najveće teskobe i nesreće, Selis nije nalazila vremena za nevinašca poput Džozefa. Želela je da joj se udvaraju bučni, visoki i

zgodni muškarci, a na izbor je imala trojicu. Dok se ostalo petoro studenata raspakivalo, nadmudrivalo za bolje krevete i dušeke, pregovaralo o smeštaju odeće, dotle je Džozef stajao na vratima dnevne sobe, protezao leđa i ćutao kao zaliven, sem što je kazao da će radije ostaviti svoje „svaštarije“ tamo gde jesu. Uvezane i zaključane u koferu. Selis ga je ocenila kao hladnog, razmaženog i snobovski nastrojenog, te se ni najmanje nije protivila kad je, dok su se ostali uz kafu hvalisali i razmenjivali biografije, on otišao da legne na preostali, najnepopularniji vojnički krevet kako bi odmorio leđa. Prvog popodneva su svi otpešačili preko zaleđa i sivih polja manakpasulja u zapušteno selo (sada već odavno demolirano radi izgradnje druma i luksuznih vila), gde su se nalazile krčma i prodavnica. Napunili su rance zalihama za nedelju dana i odlučili da se bolje upoznaju uz pivo. Svi osim Džozefa, to jest. On je ostao u sobi dok se petoro njegovih kolega spremalo da izađe. Kad su ga pozvali, rekao je da će biti bolje da ostane i „sredi stvari“. I odmori leđa. Ne može da se vuče preko polja. Ne u takvom zdravstvenom stanju. Nije dovoljno visok, reče. „Nije dovoljno visok ni cipelu sebi da zapiša“, šapnu jedan od mladića. Nasmejali su se prigušeno i sramežljivo, ali su probili led. Selis je pretpostavila – a delom je bila u pravu – da ih Džozef ne podnosi. Nije želeo da se šeta s tako ispraznom družinom, niti da se izloži njihovom dobrom raspoloženju i cigaretama. Oduvek je mrzeo cigarete. Nije ga zanimalo da ide u prodavnicu. Hrana nije bila dostojna njegove pažnje. Bio je suviše ozbiljan i uzvišen za obrok. Mogla je da zamisli nepojedenu hranu na njegovom tanjiru, netaknutu čašu s vinom. Svakako bi mu bilo nelagodno u seoskoj krčmi, gde bi morao da pije alkohol i trpi njihov razgovor. Već ga je tad proglasila izgnanikom, osobom koja je zaboravila ili nikad nije naučila trik druželjubivosti – proglasila ga je usamljenim nizom otisaka u pesku. Uopšte nije marila za njega. I sama je bila izgnanica. Pored toga, Selis se u njega nije ni uzdala. Povređena leđa su varka, nagađala je. Staračka ili simulantska bolest. Niko nije video da se okliznuo. Činilo se da ga ne muče bolovi. Osvrnula se po kući pre nego što su pošli u kupovinu. Uočila je sve što bi Džozef mogao probati da „sredi“ dok oni budu napolju. Mogao bi, na primer, da opere šolje za kafu. Ili da pomete pesak iz kuće. Ili da pripremi petrolejke. Ili da složi torbe i čizme razbacane po verandi gde će Selis i njena koleginica Festa

tek kasnije morati da prostru svoje dušeke. Mogao bi, ako ništa drugo, da im namesti krevete. Ne uradi li to, ona će mu uputiti neki blago zajedljiv komentar kad se vrate. Čak je proverila i stanje dveju nepodesnih fioka u koje je smestila svoje pantalone, bluze i suknje, svoje beleške i knjige, svoju tašnu, dnevnik i donji veš. Gornja fioka stajala je ravno, a donja ukrivo – bila je pomerena nalevo za oko centimetar. Znaće ukoliko on bude njuškao. Ona bi svakako njuškala kad bi ostala sama. Šta bi mogla naći u antiknom sanduku? Ljudski je njuškati. Selis je s radošću izašla iz kuće. Njeni drugari, praveći se važni, već su gacali kroz močvarni gustiš, više kao pubertetlije nego kao najbolji studenti svojih fakulteta. Ovaj izlazak biće zabavan. Volela je neusiljeno društvo opuštenih muškaraca. Nije bilo važno što je najniži i najneprivlačniji ostao kod kuće. Sem toga, bila je jedna od svega dve žene u tako snažnom društvu, a samim tim i još bezbrižnija i zainteresovanija. Džozef bi razvodnio mešavinu. Festa beše uzdržanija od Selis – rumena i toplo izdašna, guste puštene kose i razdražujućeg glasa, dubokog i snishodljivog prema muškarcima. Nosila je šminku, čak i prilikom šetnje po polju, i nije se libila da prekomerno koristi svoj sunđerast smeh. Kada su prešli zaleđe, izbili na suvlja polja i u vrsti pošli traktorskom stazom, mladići su flertovali samo s Festom. Razgovor je isprva bio dosadan i predvidljiv – isključivo o naučnim projektima koji su im dodeljeni, o izgledima za zaposlenje pošto doktoriraju. Dva mladića – Hani i Viktor, razmaženi sinovi poslovnih ljudi – bavili su se obalskim ljuskarima i očekivali su doživotno mesto u Institutu za ribolov. U suprotnom, mogli su da preuzmu uvozne i građevinske poslove svojih očeva. Treći, najprivlačniji, bio je ornitolog koji je prstenovao i snimao morske šljuke. „Ja ne mogu da se zaposlim“, reče, ali nema veze: njegova porodica ima novca. Festa je bila biohemičarka – izučavala je medicinske i prehrambene primene morske trave. Njima trojici se ta tema učinila fascinantnom i punom budućnosti. Ispitali su je o testovima koje će sprovesti i ponudili joj pomoć oko prikupljanja uzoraka. Rekla im je latinske nazive svih lokalnih vrsta morske trave, napravivši pri tome, kako je Selis uočila, dve greške. Selis nije žurila da izbije u prvi plan, ni da raspravlja o svom izučavanju okeanske mušice mehurače (koja je živela i razmnožavala

se u gasnim mehurima priobalnih algi), mada je niko nije ništa ni pitao. Navikla je na lepe devojke poput Feste, na njihovo sagorevanje celokupnog kiseonika već pri prvom susretu. Naučila je da kod muškaraca čeka pogodan trenutak. Ako bi poželela, umela bi da bude upečatljivija od Feste, uprkos izgledu. Selis je bila visoka, malih grudi, odevena muški – u košulju i pantalone – i slična „vekni“ (izraz njene majke), što je značilo da joj je gornji deo tela bio mršav, ali da su joj bedra i zadnjica bili znatno deblji. Bila je građena kao golub ili kruška. Koračala je krupnim koracima. Pila je. Pušila je. Ostajala je budna do kasno u svakoj mogućoj prilici. Kad bi njen smeh neko zaista zaslužio, smejala se glasno i bezobrazno. Bila je namiguša. Deset meseci ranije nije bila namiguša. Zapravo, u tim mirnijim i zaboravljenim danima uopšte nije imala vremena za muškarce. Ionako nikad na nju nisu obraćali pažnju, nikad nisu pokušavali da je zasmeju ili poljube, nisu se osvrtali za njom kad bi prošla. Doduše, nije ona bila stidljiva. U pubertetu je imala tri brzoprolazna momka: iako je samo s trećim spavala, s prvom dvojicom je bila toliko nestašna da je naučila – i zavolela – skoro sve u vezi s njihovom i svojom iznenadnom strašću. Međutim, u poslednje vreme je postala suviše krupna i obična i pametna, što je i sama shvatala, a sem toga, na pragu dvadeset šeste godine bila je i prestara za brak. Pokunjila bi se kad god bi videla sebe u ogledalu, na fotografíji, u bezdušnom izlogu radnje. Muškarci je, po svemu sudeći, više nisu primećivali. Okrenula se mačkama i cigaretama. Posvetiću život poslu, mislila je. Masturbiraću. Čuvaću decu. Nosiću debele naočari, čitaću debele knjige i biću tetka. Zatim ju je, kad je putovala u Nacionalni akvarijum radi predavanja, iznebuha zaveo saputnik iz kupea. Podelila je s njim i taksi, i sto u restoranu, i poverljive stvari, a onda, za divno čudo, i njegov hotelski krevet i doručak. Kazao je da je kvart u kome je rezervisala sobu opasan i prljav, a da je njegova dužnost da se postara za nju. Veoma se dobro postarao za nju. Naslutila je da je iskusan, verovatno zato što se više puta ženio i što je neprekidno vrebao jedva privlačne žene, poput nje. Doživela je otkrivenje provevši veče i noć u centru njegove pažnje – na trenutke je to bilo i komično, jer su njegovi seksualni apetiti obuhvatali i igranje igara. Glumila je „madam“, nadobudnu gošću hotela. On je bio „sobar“, dužan da ispunjava njene zahteve i naređenja. Po njenom nalogu, trljao joj je kičmu i zadnju stranu vrata, i to tako

vešto da su joj se oči napunile iznenađenjem. Ne suzama. Sutradan u Nacionalnom akvarijumu, u pauzi između predavanja, Selis je bila puna samopoštovanja, a osećala je i blage bolove. Prikačila su joj se dva muškarca: naizgled su je smatrala pametnom i zabavnom. Jedan joj je doneo vino i razbrbljao se o sebi i svojoj izglednoj karijeri. Drugi joj je dao svoju adresu kazavši da mu se mora javiti ukoliko ikad dođe u njegov grad. Dodirnuo ju je po ruci. Spustio joj je dlan na leđa kako bi je proveo kroz gužvu. Možda se, pomislila je, ostaci sinoćnih igara vide u mojim očima. Možda se oseća miris njegovih čaršava i kolonjske vode, ili su moji feromoni još u noćnom provodu i urlaju za pažnjom. Konačno se usudila da pogleda svoje lice i kosu u dugačkom zidnom ogledalu ispred amfiteatra. Prizor ju je istovremeno i okrepio i razočarao. Usne joj behu umazane i nabujale od poljubaca. Delovala je očarana sobom, a i preterano samopouzdana. Međutim, ipak je na scenu stupila neka nova Selis. Činila se pristupačnom, raspoloživom, silnom ženskom. Zar se mogla toliko izmeniti prekonoć? Je li joj za preobražaj bila dovoljna jedna jedina masaža kičme? Naravno, nakon susreta u vozu, ambicije su joj se umnožile. Mogla je snagom volje da postane privlačna. Mogla je da hvata poglede i navodi muškarce da se osvrću. Nije bio bitan njen izgled, nego ponašanje. Više nije planirala da postane tetka. Želela je taksije, restorane i hotele. Želela je uslugu u sobi i napunjene oči. Videlo se to. Tako je u poslednjih deset meseci Selis razvila muškobanjastu strategiju za nalaženje partnerâ. Stala bi za dlaku preblizu onome koga bi poželela, ovlaš u prolazu dodirujući njegovo rame svojim, stala bi toliko blizu da je on mogao čuti – i omirisati – njen dah. Spustila bi šaku na njegovu mišicu ili ga uhvatila za lakat dok bi razgovarali. Usne bi trljala ili grizla kako bi postale punije. Pokušavala je ponovo da pronađe onu razmrljanu i nejasnu ženu iz ogledala. Često bi zatekla nekog nepoznatog muškarca kako joj smišljeno posmatra lice ili pogledom prelazi preko njenog tela. Deset meseci ranije pocrvenela bi i okrenula glavu, smatrajući da mu se ne dopada, da je on smatra ružnom, neprivlačnom, čudno građenom i odevenom. Neko je u fakultetskom godišnjaku napisao „tako-tako“ preko njenog čela. Druge diplomke dobile su „glavna u generaciji“ ili „muškarčeva najbolja prijateljica“ ili prosto „prvakinja“. Znala je da su joj očni kapci

pomalo teški, a obrve prilično jake. Imala je masnjikavu kožu, što je njenom licu kadikad davalo živahan sjaj, ali je češće bilo božja kazna jer je potcrtavalo defekt na bradi – purpuran ožiljak od pubertetskih akni. Od meseca do meseca, iz gipke joj je kose hlapio život. Morala je čak da iščupa i poneku sedu. No sada, pomalo očajna – uz pomoć „ošamućenog“ lica, kako ga je krstio njen ljubavnik iz kupea – mogla je da privuče muške poglede. Selis je napokon bila razumno zadovoljna svojim „tako-tako“ izgledom. Većina muškaraca ka kojima je usmeravala svoju pažnju, mora se reći, na njene neuobičajene pristupe reagovala je smeteno i postiđeno. Smatrali su da je bizarna i da zavarava jedino samu sebe. Šta li ova samo pokušava s takvim dupetom? Zašto im diše u lice? Zar je sišla s uma? Neki mladi predavači su je izbegavali. Povremeno je, međutim, imala uspeha. U skorije vreme je uspevala da odvede ponekog muškarca kući, na noć ili popodne. A jednom prilikom, u svega četrdeset minuta između rastanka s ocem na stanici i susreta s profesorom radi konsultacije, zadovoljila je zaprepašćenog, gotovo nepoznatog studenta u praznom kabinetu. Takav je bio duh 1973. Ljubav je bila potrošna roba. Postala je – i nije se stidela to da prizna – gladna seksa. Zašto ne? – upitala se. Frku ne možeš da dižeš kad umreš, frku ne možeš da dižeš – tu je pogrešila – kad posediš. Radna nedelja u Baritonskom zatonu pružala je savršenu priliku za brzu avanturu ove ili one vrste. Ukoliko joj se bar malo posreći, vodiće ljubav s jednim od ove trojice – verovatno sa skromnim ornitologom koga je već prozvala Ptičica – ako ne sa svima. Glasno se nasmejala: koliko je tu samo mogućnosti. Znala je da u tom triju mogućih udvarača nema dostojnih kandidata. Volela je da iznenađuje muškarce. Ta trojica behu nezreli, trapavi i predvidljivi, pri tome nimalo prefinjeni – kao i većina naučnika. Međutim, podsticalo ju je i izazivalo već to što spava s njima pod istim krovom, u susednoj sobi. Nije lovila ni dečka ni muža – nije imala toliko samopouzdanja nego susrete. Osvajanja i susrete. Očekivala je samo da je neko poželi i da joj preda kontrolu na dan-dva, a ne da je voli. Čak i ako bi uspela da namami nekog od tih drskih, dosadnih kolega u svoju vreću, nije zamišljala da bi, po završetku radne nedelje, stekla doživotnog prijatelja. Jedno je sigurno: otkrila je da je muškarcima

neprijatno kad se pred njima neočekivano pojave žene s kojima su spavali. Neobavezni seksualni partneri ne postaju neobavezni prijatelji. Oni joj neće pisati pisma. Neće joj se javljati. Prelaziće na drugu stranu ulice da bi prikrili crvenilo na licu. Oni bi se venčali s Festom, ne sa Selis. Festa je bila tip supruge, majke – sva gracilna. Ipak, Selis je računala da će se Hani, Viktor i Ptičica, čim otkriju da je viša, običnija, čudnija koleginica otvorena za njihove ponude, okaniti fascinacije maglovitom Festom i usredsrediti na nju. Makar jedan. Biće dovoljno da tog popodneva, dok budu sedeli u krčmi, ulovi pogled ili dodirne šaku, da iskoristi priliku i obavije ruku oko postiđenog struka. Mogla je da zamisli kako se ornitolog usred noći, na vrhovima prstiju, šunja verandom i dolazi joj u krevet. Potom će zajedno, bosim stopalima, gurnuti svoju odeću na dno vreće za spavanje. Zaista se mogla očekivati sedmica puna događaja. Kad su se ona i Festa vratile u kuću – same, kasno po podne, u sumrak – Selis nije odisala razgaljenošću. Pokazalo se da momci, uprkos svem njenom trudu, nisu zainteresovani pratioci kakve je zamišljala. Čim su prešli polje i ušli u selo, sva trojica su zaćutala, smetena pomišlju o tome kako izgledaju seljankama i radnicima koji su ih posmatrali s dvorišnih i ambarskih kapija. Gotovina im je najednom otežala u džepovima. Studentska odeća i ranci delovali su snobovski i uvredljivo. Koža im je bila suviše glatko izbrijana. Govorili su tiho, za slučaj da su i njihovi naglasci uvredljivi. Viktor je prvi počeo da izmiruje račune za svoju pripadnost višoj klasi i obrazovanost: počeo je, naime, da se ponaša kao regrut, ili neotesani siromah iz provincije, ili zemljoradnički sin – umesto kao član porodice koja je od ovakvih sela otimala bogatstvo. Kupovala, sravnjivala i gradila. Pozdravio je prolaznike naglaskom kojim dotad nije govorio. Hani i Ptičica sledili su njegov primer. Psovali su. Udarali nogama o zemlju. Šutirali sve što im se zateklo na putu – kamenje, balegu, baštenskog puža – kao bezobzirni seoski dečaci koje mori dosada. Nisu hteli da s Festom i Selis uđu u radnju. Koji još seoski momak pazari jaja i hleb? To mogu i žene, rekoše oni i zauzeše sto i stolice u krčmi. „Da vidimo kakvo je pivo.“ Uličarske reči. Činilo se da će i devojke morati da se zabavljaju za svoj groš kad su konačno stigle u krčmu, noseći rance pune manak-pasulja, zdravog

mleka, domaćeg sira i jaja, pirinča, sardina, krastavaca, uvoznog konzerviranog mesa, flaširane vode, flaširanog piva. Sledovalo im je da same plaćaju piće i da sede po strani, jer su tri momka zauzela tri slobodne šank-stolice za visokim stolom i čašćavala veseljačom lokalne cice čije će redovne mušteri je – vozači prehrambene robe što prolaze kroz varoš, i nekoliko preostalih „ribara“ s dnevnim ulovom stići tek naveče. Nijedan zavodnički trik koji je Selis isprobala u prethodnih deset meseci nije se mogao ni prineti tim mladim, nepokolebljivim devojkama. Razmetale su se lakiranim noktima i visokim štiklama. Mirisale su na lavandu, pepermint i losion posle brijanja. Čarape su im škriputale. Usne im behu jarkocrvene. Momci su rešili da ostanu u krčmi, da probaju sve domaće vrste piva, da se raspitaju kod meštanâ, večeraju pasulj s kiselim hlebom i varenikom kao pravi seljaci – objasnio je Ptičica – što je značilo da će se dve neugodne poznanice načekati na pratnju do kuće, možda čak i uzalud. Biće ovo duga i pijana noć, suviše duga i pijana za vas, Festa i Selis, i zato slobodno možete odmah poći ako vam je dosadno ili ako vas po mraku hvata nervoza. Džozef nije bio kod kuće kad su se devojke vratile. Svetlo nije gorelo, niti je i u jednoj lampi bilo petroleja. Šolje za kafu i dalje su bile neoprane, dušeci nerazmotani, a promaja je samo zgusnula nanose peska na podu zajedničke sobe. Niko nije čačkao fioke, prema Selisinom zaključku. To ju je na neki način razočaralo. Još jedan neuspeh u nizu popodnevnih neuspeha. Makar je Džozef, najneugledniji od četvorice, mogao da pokaže milosti i radoznalosti, te da se zainteresuje za njen komfor, dnevnik i donji veš.

5 15.10 Selis nije mogla videti granit u okrutnoj ruci kako ponire kroz vazduh. Čovek se prišunjao otpozadi. Sigurno je odmah – čim ih je spazio na stazi pored obale, privučen stripovskim odbleskom sunca u Džozefovim naočarima – shvatio kakva su oni vrsta ljudi i šta od njega zaslužuju. Te ljude valja opljačkati. Možda imaju gotovine i nakita, dobre satove, dvoglede, možda i foto-aparat, hrane, cigareta. Bilo šta njihovo bolje je od svega njegovog, u to nije bilo sumnje. Čak i pertle. Poslužiće se čime god stigne i neće ništa odbiti; oni nisu mogli da se brane. Bili su kao kunići – suviše slabi i hipnotisani za beg ili skrivanje, suviše meki za tuču, suviše ukopani na licu mesta. Neće im zapretiti, ćutaće kao zaliven: oni će govoriti bolje nego on. Neće čak da upotrebi ni pesnice – dodir kože po koži preterano je prisan. Međutim, pljačka bi bila dečja pesmica kad bi imao oružje. Čovek je po šikari blizu staze potražio nešto tvrdo i teško. Zgodna bi bila slomljena grana, komad naplavljenog drveta, daska od tarabe. U gustišu je našao zalutali komad građevinskog granita. Ružičasto-sivobeo – žilava teleća pečenica sa silikatnom hrskavicom. Dobro mu je legao u ruku. Savršen prijatelj. Odmerio mu je težinu i isprobao šta bi s njim mogao uraditi, zamahujući granitnim tegom u ruci, seckajući popustljivo tkivo vetra, psujući avetinjske neprijatelje – bogate, stare, obrazovane i voljene, site, rečite i doterane, koje je njegovo boksovanje sa senkama učinilo razređenima i bespomoćnima poput vazduha. Udisao je duboko, energično, kao dizač tegova, ne bi li se naduo: čučanj, trzaj i udarac. Odalamio je vazduh – vrhunski borac, već i šampion, junak nesnimljenog filma – i udario se granitom po bedru, da

bi ocenio koliko ga kamen čini opasnim i smelim. Njegova krv poteći će prva. Bolu je bio vladar i sadrug. Ipak, uprkos samopovređivanju, neće mu biti lako da se zaista razbesni sve dok se ne približi muškarcu i ženi. Potom će, podstaknut nekim detaljem na njihovoj odeći ili licima, smoći dovoljno besa da se upusti sa njima, da ih obujmi svojom energijom. Svome nasilju (ranije je ovo učinio već dva puta) umeo je da se oda neopterećeno i otvoreno kao, recimo, lisica ili vrana. Kao lav. Te životinje tako bezbrižno uživaju u svom divljaštvu. I on će. Sišao je sa staze i krenuo za njima da ih opljačka, ali su njih dvoje već nestali s vidika među dine. Više nije video muškarčevu sedu glavu niti čuo lepet ženinog šala. Međutim, uspeo je grubo da oceni gde su skrenuli, a povrh toga su mu sva lovačka čula bila nadražena. Naći ću ih bez teškoća, pomislio je. Najpre je potrčao duž obale, tražeći pogodan ulaz među dine. Baritonski zaton nije bio zaton u geografskom smislu. Osim počasnog imena, od zatona je imao samo pesak i slane dine. More nije izdubilo široku uvalu u obali, lučnu plažu, dva rta u ulozi straže. Zapravo, sivocrna obala je zadirala u more, kao delta. Postojala je tu jedna neobičnost, vredna za studente geoloških nauka ako već ne za nas ostale – plimni nanos širok gotovo sat hoda, dubok dvadeset minuta, zaštićen od morske erozije potkovicom od potopljenog stenja, udaljenom stotinu metara od obale. Potkovica je oduzimala snagu talasima i štitila dine od svega osim najjačih oluja. Obala u Baritonskom zatonu, blaženo nesvesna toga da je voda moćnija od zemlje, izdubila je široku uvalu u moru. Zaton je, naravno – zbog toga je i postao poznat – bio izložen vetru. Duž obale je neprestano duvao povetarac, sa zapada na istok, te su dine bile oblikovane i složene kao uspavane foke. Dine su uglavnom hučale kad bi vetar obgrlio strmine i udubine po zalivu. Ponekad bi se začuli škriputavi timpani vlati vižljevine, ili zveket morskog gloga, ili vrskanje talasâ a cappella 2 . Medutim, sada nije bilo pevanja. Nikakav bariton nije brujao, iako su priručnici vrlo ushićeno opisivali zaliv kao „opersku obalu“. Da bi dine otpevale svoju jedinu ariju, bilo je potrebno vedro vreme, temperatura od oko 16° Celzijusa, vlažan ali zgusnut pesak, postojan i precizan zapadni vetar, i neki pokretni objekt kao katalizator. To popodne bilo je vedro, lepo i sunčano, obgrljeno povetarcem s kopna, ali temperature nisu prestajale da rastu, a vetar je

pravcem odstupao za bar deset stepeni. Ništa – čak ni operski smisao za dramu – nije moglo naterati dine da se oglase. Čovek je stigao do spoljne morske krivine na obali. Ni on nije pevao. Vrebao je tiho i oprezno, kao mačka. Bio je plemenita zver. Najviše ga je zabavljala ova faza – potera i iznenađenje. Nije bio nervozan: sve je držao pod kontrolom. Lako će ih opljačkati, lakše nego da se – iskoristimo dečji izraz – pokaki na tepih. Prepašće ih. Čak i ako ga vide da dolazi, šta bi mogli uraditi sem pretpostaviti da osoba s komadom granita u ruci donosi samo nevolju? Ako poviču u pomoć, pomoći neće biti. Niko ih neće spasti. Neće biti čudâ. Ovo je i tih deo sedmice i tih deo obale. Nema građevinaca. Dine Baritonskog zatona bile su – upravo je to otkrivao – prilično udaljene od staze, naporne, i vredne skretanja samo za ljubitelje bolnih nogu te peska i travki u cipelama. Šetači su se kretali čvršćom i bezbednijom maršrutom. Ako bi ko umro među dinama, mogli bi ga otkriti samo galebovi. Trebalo mu je gotovo pola sata da ih nađe na njihovom izletištu, ušuškane u vižljevinu. Čim se s obale popeo uz strminu, izgubio se među dinama. Svaka dina je izbliza ličila na svaku drugu. Takvima ih je vetar napravio. Strmine i udubine od jedne do druge behu istovetne. Dvaput se provukao između dveju dina, a opet se zatekao na obali. Zamalo je bacio granitni kamen u talase i dozvolio paru da zadrži svoju gotovinu i sendviče. Postajalo mu je pretoplo, pantalone mu je isprskala vodena prašina neprekidnih talasa, cipele mu behu mokre. Bedro, koje je tako teatralno udario granitom, modrelo je i krutilo se. Pored turističkog centra, na manje od sat hoda – ukoliko odmah pođe – nalazio se parking, gde bi možda lakše profitirao. Mogao bi da razbije nekoliko prozora i posluži se kaputima, tašnama i radijima. No u taj mah, vetar je ugrabio i doneo mu glas, ženin, za kojim je došao smeh, ponovo ženin. Trebalo je samo da krene za glasom i pronađe njihove otiske, a i tragove proklizavanja tamo gde je par razgrnuo pesak svojim finim stopalima. Obuzela ga je takva sreća da je zapevušio. Raspevani mačor. Otkrio je Džozefa i Selis u plitkoj dolji, zaštićene od vetra koji je već snažnije duvao s obale. Sedeli su u najzelenijoj i najgušćoj vižljevini, na strmini prema kopnu, uz vetar od njega. Dvoje ljubavnika na livadi. Pritajio se iza njih, skriven grebenom, ali ih je posmatrao svega jedan trenutak kako bi se uverio da su nespremni i ranjivi, da mu

kamen čvrsto leži u ruci, da on sam ima snage i volje, čak inspiracije da dramu privede kraju. Nisu to trice i kučine. Lopovu inspiracija treba kao i svakom drugom zanatliji; treba mu neka sjajna i bombastična muza, neki energičan žmarac gađenja i ambicije kao pomoć pri zamahivanju granitom. Mora da pronađe bes koji povezuje sva živa bića, sopstvenu podivljalost koja uništava da bi stvorila. Gde bi, inače, bilo zadovoljstvo? Muza je čoveku izašla u susret. Sišao je do Džozefa i Selis u četiri krupna koraka. Nije se usudio da oteže. Ovo se ionako neće svršiti za tren, ukoliko on bude odlučan. U prvi mah nije se moglo sagledati da je Selis naga od pojasa naniže, a da je Džozef odbacio svu svoju odeću. Sve se odigralo isuviše brzo da bi se primetilo išta osim temena i belog podraska na ženinoj kaniranoj glavi. To će biti meta njegovih udaraca, detalj koji će preuveličati u svom besu: njen beli podrastak. Podigao je ruku. Žena mu je bila okrenuta leđima, nogu pruženih po nagnutoj travi tako da se trupom nagnula blago unapred. Muž joj je sedeo među nogama, gotovo kao dečak, sin u pubertetu, okružen kapijom njenih kolena. Ona mu se naslanjala na leđa, spustivši bradu na njegovu glavu. Ruke im behu prepletene kao korenje repe. Selis je govorila bogatim, obrazovanim glasom, oklevajući, tragajući za pravim rečima. „Nije to baš...“ reče. A onda joj se glava otvorila poput ribljih usta. Beli podrastak na temenu pocrveneo je kao stop-svetlo. Primetio je njihovu nagost tek kad je Selis triput udario u glavu. Granitni udarci su je uništili – pala je nauznak gotovo istog trena. Granit ju je udario još četiri puta. Nos. Obraz. Usta. Grlo. Sedam udara klipom u jedva nešto više od sedam sekundi. Zbilja odlučno. Njen muž nije imao nikakvih izgleda. Prvo je osetio trzaj – supruga ga je bradom udarila u glavu. Zatim je čuo pucanje njene lobanje, probijanje vakuuma. Prva rana, razderana poput ribljih škrga, pustila je grcaj u slan vazduh, a Džozef je u magnovenju pomislio da je to Selisin glas – prepadnut uzdah bola, kao da ju je ujeo mrav ili ubola osa. Potom je-prekasno -ugledao ruku koja udara i začuo roktanje treće osobe. Nije stigao čak ni da se obazre. Ni da ustane. Ni da sam pusti neki glasić. Za muškarca u pedesetim godinama, Džozef nije bio dovoljno okretan. Nije vežbao. Oglušio se o sebe. Zupčanici, kalemovi i opruge njegovog tela izgubili su elastičnost. Impulsi mu behu spori, refleksi

umrtvljeni. Napola je čučao, okrenut dalje od napadača, i pripremao se da pobegne umesto da se baci između granita i supruge – a onda ga je čovekova teška cipela udarila u podbradak i zabacila mu glavu. Kamen je prvo dobio u čelo, a onda, raspomamljenije i nelogičnije, po grudima i gornjem stomaku, jer vlasnik granita nije imao srca da neznancu razbije naočari. Isuviše poštovanja. Još jedan trenutak, kraći od treptaja: dva muškarca pogledala su se u oči. Džozef je podigao ruke na grudi da bi se zaštitio od granita. Članci na prstima razlomili su mu se. Gola kost i krv. Potom se preturio na leđa, suviše zadihan i zatečen da bi se izbavio. Za razliku od svoje žene – koja, iako se još propinjala od udaraca, nije osećala bol – on je bio gromoglasno svestan. U grlu je osećao ukus bljuvotine; između ušiju mu se štimovao orkestar. Utrobu mu je probilo slomljeno rebro. Shvatao je u kakvoj je opasnosti. Sigurno je znao da će najgore tek doći. Upeo se da vrisne, ali je, od straha i grča u ždrelu, zazvučao kao da ga muči težak zatvor. Granitonoša nije nameravao da im uzme živote. Bilo mu je svejedno. Prosto bi se poslužio njihovom imovinom i otišao – da Džozef nije pokušao da vrisne. Nije mu se dopao zvuk koji je Džozef proizveo. Uznemirio ga je. Čovek je dvaput zgazio Džozefu na rame ne bi li ga ućutkao. Udario ga je kamenom u desnu stranu lobanje. Nemoćan da odoli očiglednim potezima, šutnuo je meke i nage testise. Sada su njih dvoje činili ono što je on hteo – bili su mirni i tihi. Trebali su mu mir i tišina da bi pretražio njihovu odeću, njihova tela i Selisinu tašnu – kožni ranac koji je kupila deset godina ranije, prilikom konferencije u Ankari – mada je ostao bez daha, a ruke su mu se tresle kao da je penzioner. I sam je osetio blagu mučninu, a i naviranje suza. Istegnuo je zglavak šake – osetio je bol kad je zavukao ruku u njihove džepove i podigao leševe. Srce mu je lupalo preko svake mere. Ispostavilo se, međutim, da je ovo skretanje s priobalne staze vredno. Plen: dva sata i narukvica, ključevi od kola, tri prstena, dovoljno novca za jednonedeljni boravak u jeftinom hotelu, pantalone, čarape i cipele, i lep svileni šal. A u ženinom rancu, koji je ispraznio na travu, našao je breskvu, dva biskvita, kremu za sunčanje, četvrtinu sira u foliji, jabuke, primerak Entomologije, paketić toaletnog papira, plastičnu flašu dopola ispunjenu sokom, tablu analgetika, četku za kosu, rokovnik, nož za sir i

tri olovke. Sve vrlo korisno. Osim časopisa. Taj je završio na strmoj kosini susedne dine. Da bi ženi pretresao jaknu, morao je da je obrne potrbuške. Bila je visoka i teška, jogunasta i mokra. No, u džepovima nije imala bogzna šta, osim zgužvane maramice, dugmeta upletenog u pokidane konce – sigurno je otpalo s rukava – i mobilnog telefona, beskorisnog, budući da čovek nije imao kome da telefonira. Obrisao je Selisinu krv s košulje i ruku, pa je bacio maramicu i granit u višu travu. Ispljunuo je njen miris. Konačno, poslužio se bačenim Džozefovim puloverom, ne samo da bi prikrio krvave mrlje nego i zato što je, uprkos popodnevnoj vrelini, drhtao. Nije proverio da li su mrtvi. Obavio je svoj posao. Stavio je oba biskvita u usta, spakovao lovinu u bošču od nogavica ukradenih pantalona – ranac je bio suviše ženstven – i pošao ka njihovim kolima noseći ključeve. Nije zastao da se osvrne na Džozefa i Selis. Osećao se neprijatno zbog njihovih godina i obnaženosti. Možda ih ne bi tako teško kaznio da su bili odeveni. Sami su sebi navukli nevolju na vrat.

6 Leševi su smesta otkriveni. Prvo je došao tvrdokrilac. Claudatus maximi. Mužjak. Za njim i pljačkaši, u hordama, privučeni zovom svežih rana i mirisom mokraće: muve lešomorke i krabe, koje bi inače morale da se zadovolje pacovskim izmetom i ribljim strvinama. Potom galeb. Niko osim novinara nije mogao reći da je „među dinama, tog letnjeg popodneva, postojala samo Smrt“. Taj usamljeni insekt nije mario za krv. Nije bio lešinar. Najviše je voleo – čak smatrao specijalitetom – korenje vižljevine, jedinog obalskog rastinja koje je, pored morskog gloga i sparušenog gubavog drveća, moglo da uspeva na pesku. Upravo se hranio ogoljenim spletom korenja kad je Selis pala na leđa. Njena neočekivana senka mogla je poticati i od jastreba. Međutim, Claudatus maximi imao je sreće. Ženino telo samo ga je izvrnulo nauznak i pritislo na travu. Za razliku od ljudi, tvrdokrilci imaju oklopljena leđa. Oni nisu meko voće. Stvoreni su da izdrže udarce. Insekt se obrnuo na noge i pojurio ka sunčevoj svetlosti, vidljivoj iz tople pećine vunenog krova koja ga je tako neočekivano zagradila. Noge su mu se uplele u nabore Selisine crne jakne. Vuna je bila tvrđa od peska ili trave. Zaplela se oko njega kao teška paučina. Međutim, insekt je ustrajavao pred tkaninom i pred nenadanom tamom. Tvrdokrilci sa dina radije se hrane na svetlosti. Selis je za njega bila pomračenje. Claudatus se nije obradovao ženinom društvu. Utekao je od njene težine i senke, uprkos iskonskim opasnostima otvorenog prostora – jastrebima što imaju žmurnjače, galebu, diviziji mrava, parazitima, razigranim dečacima s teglama. Nije sa sobom poneo ni trag onog bremena zbog koga su ljudska bića toliko nezgrapna – ni trag uverenosti da se smrt brzo bliži i da može stići svakog časa, da će kidisati, da će naslepo izroniti ispod površine vode. Opet ta

Mondejzijeva Riba. Samo oni koji bacaju pogled u užasan, beskrajan hodnik smrti, suviše grozan čak i za pomisao, moraju da traće vreme na ljubav ili umetnost. Njegova vrsta nije imala pesnike. Nije se plašio Mondejzijeve Ribe. Za razliku od nas, nije trošio život smišljajući sisteme za poricanje smrtnosti, niti je provodio dane u melanholičnom strahu od smrti, praznine i lavine, niti je tragao za obeštećenjem među čudima ljudskog, smrtnog života. Nije imao spletke, uspomene, krivicu ni stremljenja, nije imao apetit za ljubav, niti paranoidne ideje. Žena mu je uništila svetlo. Želeo je da pobegne od nje i da se nahrani. To je bio njegov dugoročni plan i njegov onaj svet. Neodlučni galeb, viši intelekt, bio je suviše nervozan zbog leševa na dinama da bi se baš odmah poslužio nekim od njihovih izloženih zalogajčića vlažnim i izderanim središtima njihovih rana, mekim mesom s unutrašnje strane bedara, očima, ružičastim delovima usana. Obuzdao je krila i protegao vrat ka njima, bljujući svoju bučnu narav kao da mu je grlo zaprečeno kamenjem, očekujući da se to dvoje razdraženih džinova naglo prenu, kao uspavane foke, i oteraju ga. Galebu je oprez popustio kad je, posle nekoliko stidljivih juriša, ustanovio da ga leševi neće udariti. Kljuckao je jednu Selisinu cipelu, koja je odletela nešto dalje od njihovog travnatog ležaja. Podigao je Džozefove gaće, pogrešno zaključivši da oseća miris ribe. Našao je komad slomljenog biskvita koji je granitonoši ispao iz usta. Zatim se dao na posao i počeo da se gosti neočekivanim obiljem kraba koje su, u mukotrpnom proboju kroz svoj predimenzionirani krajolik, već krenule na leševe. Opet nasilna smrt: iznenadan udarac kljunom odozgo. Krabe i lešomorke na dinama Baritonskog zatona bile su suviše brojne – i suviše nedužne – da bi bile oprezne. Zahvaljujući svojoj mnogobrojnosti bile su bezbedne, baš kao što je malobrojnost učinila Džozefa i Selis ranjivima. Muve su se, kao pecaroši, postrojile po obalama otvorenih telesnih povreda. Smestile su se mahom na Selis: ona je bila razorenija, udarena sedam puta po licu i glavi. „Sedam puta ubijena“, govoriće se. Kosu joj je ulepila sveža krv i moždani sirup. Jedan obraz joj je sravnila udarna sila granita. Dva zuba su joj pukla, uzduž. Njena facijalna arterija – površinski spasilački hodnik od vratne arterije – koja se penjala preko donje vilice da bi obraz snabdela bojom a mozak kiseonikom, pocepala se nadvoje. Krv joj se razlila preko grla i

ramenâ i neprimetno namočila njenu letnju jaknu. Na travi i pesku bilo je tamnih mrlja. Krv brzo gubi svoje ruho. Selis je crnela. Na pogled i dodir činilo se da je zalivena melasom. Njen leš bio je lepa gozba za muve gladne glukoze. Selis je – u nekom pradavnom trenutku – digla ruku do lica, da zatvori rane ili zaustavi krv, možda, ili da zaštiti svoj ošamućeni pogled, visoke jagodice, pomalo ispucale usne, bradu porumenelu od akni, zakrvavljene bore oko usta, zube. Ruku joj je krv zalepila za kožu. Pala je prvo na rame, a onda se obrnula na bok. Smlavljeniju polovinu njenog lica tako su zaštitili – mada prekasno i za kakvu korist – trava i pesak. Iznad pâsa je i dalje bila uredno odevena za šetnju po prirodi: crna vunena jakna; gruba bela majica, spreda ukrašena plavim perom i mastionicom – logotipom neke knjižare; podstavljen grudnjak. Od pâsa naniže bila je gola. Lešomorke su otkrile da će se krvlju najlakše pogostiti ako joj zađu u kosu ili ako se smeste uz močvarne modrice na njenom vratu i desnima ili uz rane na šakama. Hranile su se zalepljene u mnoštvima, zamršenim kao mlitavo klupko. Među ugrušcima su načinile crne lopte od krila i pipaka, lake i suve poput kotrljavog prerijskog korova. Ne postoji biće suvlje od muve, kao što će posvedočiti svaki dečačić sa šibicama i svećom. Neke su muve zalutale u golo meso na donjoj polovini tela, smestile se među dlake njenog međunožja i u nabor njenog čmara, ali su ipak našle koji zalogaj. Niže ramenâ nije bilo nijednog izvora krvi. Selisina je kosa, međutim, za svega sat vremena po njenoj smrti živnula više nego ikad. Njen muž, uprkos tome što je bio manje krvav od Selis i što mu je lice bilo samo u modricama, imao je rane i podlive širom grudnog koša i stomaka, a pored toga i razjapljenu, otvorenu frakturu na desnoj strani lobanje. Iz usta mu je curila crvena i sočna pljuvačka. Leva lopatica beše mu slomljena, ruka iščašena. Nije ga zaštitila nikakva odeća osim sata, naočara – i burme. Stoga, kad je raširenih nogu pao nauznak, njegovi debeli i naborani testisi izbili su na videlo. Pukli su i rascepili se od udara teške cipele. Lešomorke su mu prebirale po grudima i rojile mu se među nogama. Pabirčile su mokraću i grickale sasušeno seme na unutrašnjoj strani njegove butine. Kad su krabe stigle i savladale strminu od mesa i tkanine, nisu se takmičile s muvama za krv. Pasle su otkinutu kožu i organski otpad, opiljke i šljaku i naplavljeni krš životinja čiji je život prekraćen.

Prizor na dinama – Selisino ispruženo telo, njena šuštava kosa, a u središtu kompozicije muž koji joj visi s noge – lepo je ilustrovao godišnje terensko predavanje koje je, obično uz dijapozitive istrulelih foka ili nasukanih riba, Selis držala gadljivim brucošima: „Ko god proučava prirodu mora se navići na nasilje. Prema smrti morate biti druželjubivi ako mislite da napredujete kao zoolozi.“ Htela je da kaže da je strah od smrti zapravo strah od života – kliše i među naučnicima i među propovednicima. I jedni i drugi znaju da su život i smrt nerazmrsivo prepleteni u dvostruku zavojnicu postojanja. I jedni i drugi žele životu da udahnu značenje upravo zato što on značenja nema, izuzev replikacije i raspada. Bolne istine. „Moraćete da svarite dve dugačke reči“, kazala bi Selis i napisala SENESCENCIJA I TANATOLOGIJA na foliji za grafoskop. Proces starenja. Nauka o smrti. „Senescencija je kolosek po kome se kreće život većine bića, uključujući i nas. Mada ne svih bića, naravno. Ameboliti i monofili uživaju večnost, ukoliko ih ne uništi nesrećan slučaj ili neki grabljivac. Uživaju večnost? Je li to prava reč? Poznaju večnost, možda? Podnose? Čak i to sugeriše previsok nivo svesti.“ Nešto kasnije u toku akademske godine, njeni studenti ugledali bi monofile pod mikroskopom kako se cepaju poput ulja na vodi, razmnožavajući se deobom. Prvo dva istovetna. Pa četiri. Pa osam. Pa šezdeset četiri. I svi imaju istu DNK. Bèz smrti. Bez leševa. Zanavek. Manje obziran predavač od Selis, manje disciplinovan a više apstraktan, mogao bi navesti grupu da se zapita je li ta jednoćelijska večnost raj ili pakao. Deliti se nadvoje i ne umirati. Množiti se, a opet zauvek ostati nepromenjen – svet bez svršetka. Širiti se i protezati i kolonizovati i graditi do trenutka kada će slobodnog mesta biti samo na tuđim ramenima, kada će svet nateći kao čir gotov da pukne. „Smrt je cena koju plaćamo za svoju višećelijsku građu“, bio bi njen jedini komentar. „Kolosek se u jednom trenutku prekida...“ Još dijapozitiva. „Ovi žišci umiru za jedan jedini dan, jer svaka buba mora imati svojih pet minuta, kao što dobro znate. Ovoj kopnenoj kornjači, koja i danas živi na Mauricijusu, jedan mornar je na oklop urezao svoje ime i datum. Nikolas Serkuf, 1803. Stara je najmanje dve stotine godina. A ovo društvo...“ – fotografski dijapozitiv iz 1910: četiri mlade žene sede na klupi, a na travi ispred njih leži uniformisani mladić u ulozi jastučeta za njihova stopala – „sigurno je mrtvo. Život traje najviše, recimo,

devedeset godina za bića poput vas i mene. Mi smo ništavniji od kornjača. Moramo da umremo pre njih. Nužno moramo. Tako je i programirano. Naša rođenja samo su kapije ka našim smrtima. Zato beba vrišti kad se rodi. Nemojte to unositi u beleške. Oni koji počnu da žive – počnu da umiru. Nizbrdica počinje u utrobi, u trenutku spajanja spermatozoida i jajne ćelije.“ Selis je vadila poslednje dijapozitive iz projektora, puštala studente da zamišljeno gledaju u zastrašujući kvadrat svetlosti, pa dodavala: „Već umirete. Pomirite se s tim!“ – pre nego što bi pritisla prekidač i potopila salu u neočekivanu pomrčinu. „Dakle“, govorila je okupljenim duhovima dok bi išla od roletne do roletne i puštala dnevnu svetlost unutra, „ovde ćete biti tri godine – možda i pet ako rešite da doktorirate. Ovo je prirodnjaštvo. Pripremite se za smrt i nasilje. Time ne sugerišem da morate zalaziti u studentske barove radi zametanja tuče, niti redovno posećivati groblja. Vodićemo vas u šumu ili na plažu. Ako prevrnete samo jedan balvan ili jedan kamen, videćete više nasilja i više smrti nego što biste otkrili za stotinu godina – hm – života na ovom univerzitetu, uprkos instinktima nastavnog osoblja kad zavlada stiska da se disertacija uruči na vreme. Uživajte.“ S treskom bi zatvorila knjigu prilikom naredne, uvežbane završne šale. „Mislim da mi nijedan student nije umro na rukama. Zasad.“ Nije tačno, Selis.

7 Kad je prvi put čula Džozefovo pevanje, Selis je ležala na verandi. Suviše dugačka i krupna za kamperski dušek, jedva da je oka sklopila. Oduvek je loše spavala. U pubertetu je sitne sate provodila budna i nepokretna u usnuloj kući, a umesto uspavanke imala je vodovodne instalacije s probavnim smetnjama, časovnike i neumorno marljive opruge u dušeku. Strah od snova, govorila je njena majka. Međutim, razlog je bio prostiji. Što se točak brže vrti, to mu više vremena treba da se zaustavi. Selis, najbrži od svih točkova, bila je suviše dovitljiva, nestrpljiva, hitra na zadavanju i primanju uvreda, suviše nepostojana, impulsivna, žustra i razdražljiva za lak san. Prvog dana studijske sedmice bila je suviše obuzeta životom da bi ga se odrekla. Festa pak – nepokretan točak – zaspala je odmah, bez teškoća. Čepićima za uši i kapuljačom vreće zaštitila se od buke i hladnoće. Njeno teško disanje nije se moglo podneti, kao ni tandrkanje vetra, kao ni muškarci. Sva četvorica. Svi muškarci. Pijanci su se kasno vratili iz krčme, kao što su i predvideli. Ponoć je bila debelo prošla, a svet se već kotrljao ka istoku, vraćajući se na početni položaj, kad su momci konačno pronašli teška ukrašena vrata istraživačke kuće. Podsećali su na lakrdijaše nalivene sladom i hmeljom, jer su se saplitali o spoljne stepenike, a čim su ušli, počeli su da se sudaraju s nameštajem i jedni s drugima. Što su više udarali više su se smejali i bili sve trapaviji. Najviši, Hani, prolio je petrolej i ispustio šibice, čime je, za početak, uzrokovao plavi plamen na brodskom podu, a potom izveo klovnovsko stepovanje ne bi li ugasio vatru. Na koncu je ipak upalio lampu. Od neplemenitog piva iz seoske krčme, natočenog iz žive buradi (mikrobi, kvasac, sladni žišci, muve), bili su pijaniji i mrzovoljniji nego obično. Stradao im je osećaj za ravnotežu. Želuci im behu tako laki i

isparljivi da su im se, poput helijumskih balona, podigli do ždrela, a nastavili bi naviše i najmanjim povodom: stiskom, kašljem ili – ne daj bože – zevom. Činilo se da ne žele ni da se sagnu, ni da sednu, čak ni da nakrive glavu. Nisu se usuđivali da legnu, iako je bilo kasno – san je bio isuviše opasan. Kreveti bi tonuli i vrteli se kao vašarski ringišpili. Momci ne bi uspeli da zadrže celovečernji sadržaj u stomacima – poplavili bi svoje jastuke i vreće. Nisu imali izbora: morali su da se odupru snu, prvo pomoću kafe, a onda pomoću flaširanog piva koje su Selis i Festa donele iz sela. Slađe i gazirano, flaširano pivo umiriće ih i održati svesnima do jutra. Bar su tako mislili. Selis je namirisala kafu, a i čula šištanje sladnog gasa kad su njih četvorica otvorili boce i bacili čepove preko sobe. Došlo joj je da ustane i pridruži im se. Ako već ne može da spava, može makar da popije malo piva koje je delom i sama platila. Volela je da se podlakti na sto kasno noću, čak i ako je društvo nepodnošljivo poput ove trojice. Mogla bi barem da izmoli cigaretu. Možda bi uspela da ih navede da objasne svoju neučtivost u krčmi; bogataški sinovi izgovora ne mogu imati. Kakve su priče čuli? Šta su jeli? Kakvu su podvalu smislili pošto su nju i Festu poslali kući? Kakvi su im utisci o onim groznim devojkama? Izmigoljila se iz vreće, navukla čarape i dugačak pulover, a onda, preko verande obasjane mesečinom, napipala put do vrata dnevne sobe. Nije se stidela svojih nogu i neočešljane kose, niti mirisa kreveta. Davala je momcima drugu priliku. Mladići su se sašaptavali i smejali kao dečaci u internatu. Škripa vrata namah ih je ućutkala. Na trima licima, škrto osvetljenim stonom lampom i trapavo okrenutim ka Selis, ogledao se strah, bez osmeha. Očekivali su duhove, može biti. Ili nastojnicu internata. Gledali su netremice. Ptičica i Hani prineše ruke ustima kad se u svetlosti lampe ukazalo poznato Selisino lice. Viktor se nasmeja i reče: „Šta nije u redu?“ „Šta s vama nije u redu?“ – odgovorila je. Spremila se bilo na svađu bilo na malo zabave. Čemu su se cerili? Selis se i ranije sretala s takvim cerenjem. Istu tu mešavinu stida i razmetljivosti pokazivali su njeni mlađi rođaci kad su pušili cigarete svog oca ili listali porno časopise. („Ružičaste časopise“, prema Selisinom tačnijem opisu.) Njuhom je potražila kanabis. Ni traga od njega, mada je u vazduhu lebdelo nešto jetko, različito od duvana i

petroleja. Na stolu nije bilo ničega što nije smela da vidi – samo pivskih boca, šoljâ za kafu, laktova. Činilo se da momci ne skrivaju ništa – osim sebe samih. Sva trojica sklonila su se od svetlosti. „Hej, pitam šta nije u redu“, rekla je, a dok je govorila, spoznala je miris – lavanda, pepermint, losion posle brijanja: zadah onih živo odevenih kafanskih devojaka na šank-stolicama i s visokim štiklama. Iza svega toga osećala se jedva osetna, kvasasta i metalna aroma seksa. „Shvatam“, reče. Postojao je dobar razlog za njihovo crvenjenje u tišini, za cerenje i povlačenje u senu. Ove veoma pubertetlijski nastrojene diplomce mučila je griža savesti. Igrali su se „gurni mrkvicu kroz živicu“, što bogataški sinovi rade seoskim devojkama i kozama. Platili su kamiondžijskim fufama da bi otišli u njihove ćumeze na aerodromskom drumu. Pokvarenjačke oči, ruke na ustima – miris je makar toliko obelodanio. Selis to nije očekivala kad ih je ostavila u krčmi. Očekivala je da se hvališu i flertuju i piju, ali ne i da kupuju. To je bilo suviše bestijalno, suviše podmuklo. Povukla je pulôver naniže da se pokrije. Ionako je prošlo premalo vremena da bi oni počeli da mare za nju, njene noge, miris kreveta. Ti muškarci svršili su s prostitutkama. Selis je bila naivna, i to je znala. Trebalo je tačno da nasluti šta su „momci“ isplanirali pošto ostanu bez prismotre. Zašto bi se inače nabili oko visokog stola u krčmi i posvetili tako malo pažnje Festi i Selis? Zašto bi njih trojica pokušala da spavaju s pametnim diplomkama, čak i da flertuju s njima, kad mogu da kupe devojke nalik tim žilavim adolescentkinjama i da ne pregovaraju ni o čemu osim o ceni? Bez traćenja vremena na rasprave o doktorskim tezama. Bez masaža kičme. Bez ljubljenja, štaviše. I bez ograničenja. Novac je podvodač, da citiramo Kornelija. Gotovina bludniči sa svakim otvorenim novčanikom. Selis je odgledala dovoljno francuskih filmova. Mogla je da zamisli turobne i polumračne sobe, turobne i polumračne devojke, zadignute suknje, kurvinski veš, nenameštene krevete, ovu trojicu – isuviše pijanu, zapanjenu i nemilosrdnu da bi se zadovoljili polagano. Možda nikad nisu ni naučili da ne žure. Selis se jedva izvukla. Mogla je da završi u krevetu s nekim od njih, a da se uopšte ne ovajdi. Iskoračila je iz kruga svetlosti. Noge joj behu hladne. „Ne galamite“, rekla je i zatvorila vrata pri izlasku. „Hoćemo da spavamo.“

„Ne galamite!“ – ponovila je, uvežbavajući rečenicu, dok se vraćala na svoj dušek. Ugrizla se za usnu i zarila nokte u dlanove, opirući se porivu da šutne svoje cipele preko poda, da zgazi Festinu ispruženu ruku, da vrisne. Spavaće. Sanjaće. Ješće i radiće sama. Neće straćiti sebe ni na jednog od ovih muškaraca. Sleduje im jednonedeljno ćutanje. Prezreće ih. Isuviše je krupna i slobodna za njih. Isuviše tvrdokorna i čudna. Isuviše ružno-lepa. „Umuknite“, viknula je s verande. Jedan od njih – uobraženi Viktor, ocenila je – trudio se da se ne smeje glasno, ali uzalud. „Umuknite. Umuknite. Ovde se spava.“ Čitavu godinu dana nije se osetila oslobođenom na tako okrutan način. Manje je poželjna od prostitutki – cela istina! Uskoro je prošlo jedan, a Selis još nije bila zaspala kad se Džozef – na Džozefa je zaboravila – vratio kući bez sudaranja s vratima i nameštajem. Prvo je začula njegov tihi glas. Gde si bio, upitaše ga ona trojica, nešto treznije i nešto tiše. I čemu baterijska lampa? I otkud ti to – dodatni komentari momačkog tipa – blato na kolenima? Narugali su se Džozefu, naravno, kad je rekao da se samo šetao obalom do dina, kako bi posmatrao zvezde i noćni život. „Noćni život? Ma nemoj?“ – reče Hani. „Noćni život sukanja? Noćni život dlakavih guzica?“ „Dlakavih lisica.“ Džozef je govorio oprezno i prisebno – pametnica nenavikla na vulgarne šale. „A bilo je i sova i noćnih leptira i nekoliko lepih morskih petlića. Ovolikih.“ Raširio je ruke. „Povelike sise“, ocenio je ornitolog. „Ne zezaj! Sigurno nisi landrao po plaži. Našao si neku seljančicu...“ „Neku kratkovidu seljančicu...“ Hani zaškilji ka uglovima sobe, iskrivi lice i napući usne, glumeći poluslepu seosku gluperdu kakvu bi Džozef mogao privući. „Morske petliće. Ovolike, u stvari“, uporan je bio Džozef, nepometen njihovim pijanstvom, štaviše očaran svojom ekscentričnošću. „Nisam dovoljno visok za devojke.“ „Kome bi – u stvari – palo na pamet da ide u lov na petliće...?“ „Zoologu“, predložio je Džozef. A potom, u šaljivijem tonu: „I vi ste se nagledali faune, nesumnjivo.“ „O, da. Divljih zveri. Jahali smo divlje zveri...!“ „E pa glupo vam je to bilo“, reče Džozef. „Rizikovali ste. Mesec je na pogrešnoj strani.“ I tada je nenajavljeno zapevao – ne podižući glas, kao

da njegova komična zagonetka i njene aluzije ne smeju da pobegnu iz žute kugle svetlosti lampe. Selis ovo nije trebalo da čuje. Ne pomišljaj da jašeš zver kad mesecu je istok smer. Ko jaše zver, on smesta mre dok mesec tamnim svodom gre. Zvezda zvonka zveri je smer, zvera zvekan u zvanu zver, zvuci zvezda, zvizdi i gre, mesec zvrči, a zver tad mre. Ko mre? Da l’svod? Mesec? Il’ zver? Zvezda? Zvekan? Poslušajder. Posle ovoga mu nisu dali da ode na spavanje. „Ponovo“, rekoše. „I pevaj brzo, pevaj brzo, pevaj brzo.“ Čovečuljak je bio zabavniji nego što su mislili. Lako je mogao biti pijaniji od njih, daleko pijaniji, čak i ako jeste pio samo s morskim petlićima i noćnim leptirima. Terali su ga da uzme bocu „njihovog“ piva, sedne s njima za sto u dnevnoj sobi i zapilji se u zamirući plamen petrolejke. Hteli su još njegovih izvanrednih besmislica. Selis je već počela da očajava i besni. Šegačenje Džozefa i pijanaca u susednoj sobi, čvrsto usnula šmrcava cimerka, ponoćni vetar što sopće kroz krovne grede, udaljeno zviždanje peska, dan pun razočaranja – i dalje joj nisu dopuštali da počine. Izopštena je iz noćne strasti i veselja, a ipak nije mogla da se usidri u snu zbog silnog smeha koji je dopirao iz dnevne sobe. Bila je dovoljno mudra da se ne pojavi opet: prestala bi radost i šaputanje, a s obzirom na nepredvidljivost njenog jezika i raspoloženja, počela bi i vika. Nadam se da će navući neku boleštinu, rekla je. Nadam se da će im kite pootpadati. „Ne galamite“, pokušala je ponovo. Međutim, ništa nije postigla – nisu je čuli. Tri pijanca su zapevala. Za početak – pop pesme, Balad Kingse. Ipak, činilo se da niko ne zna reči. Prešli su na salonske pesme, naizmence dodajući nove, vulgarne, loše rimovane stihove umesto romantike i zastarele komedije. Selis su se muškarci smučili, a i nisu.

Želela je i zarobljenje i bekstvo. Želela je i da ih se oslobodi i da bude deo njih. Imala je, doduše, na raspolaganju još jedan način da uspori svoj užurbani točak i prizove san. Znala je kako da sebe omekša i ublaži. Okrenula se nauznak na svom kratkom dušeku. Priljubila je noge i zažmurila. Trebalo je samo da zamisli šta bi se desilo ako bi, na primer, neko od njih izašao na verandu, tiho prošao pored smerne i usnule Feste, raskopčao vreću za spavanje i pritisnuo svoj pivski dah na njene grudi. Trebalo je samo da sanja da je palanačka prostitutka, spremna za svakog od njih u nekoj bleštavoj krčmi. Kako bi izgledalo kad bi se podala neznancima, kad bi širila noge za njih, kad bi gvozdeni krevet u dvorišnoj sobi škripao dok joj nad glavom avion pikira u hangar? Kako bi izgledalo kad bi joj ovi muškarci, držeći novčanice u rukama, zadigli bluzu da joj izmasiraju kičmu? Zavukla je ruku u gaćice i uhvatila se. Dlan i jagodice behu joj hladni. Oduvek je imala hladne ruke. Njena majka je govorila: „Hladne ruke – hladno srce. Nikad se nećeš udati s takvim rukama. Doduše, mesićeš dobro testo.“ Sada, međutim – u ovih nekoliko kratkih minuta – njena ruka može postati neznančeva ruka, ruka jednog od muškaraca iz susedne sobe, možda Ptičicina. Ruka nekog slučajnog poznanika iz voza. Nije mogla da mu zamisli lice ni da mu čuje glas. Njegovi prsti i njeni prsti napravili su joj razdeljak u maljama. Srce joj je udaralo. Umesila je dobro testo vrhovima svojih prstiju. Potom se, kao pratnja bubnjanju njenog srca, konačno začula dolična i glasna muzika iz dnevne sobe. Neko trezan pevuckao je zašećereni šlager, kakve joj je ujak pevao dok je još bila dovoljno mala da je uspavljuju ljuljuškanjem. Glas te osobe bio je podjednako uzvišeno sentimentalan kao i pesma. Ponirao je i izranjao isto kao što je Selis ponirala u svoju toplu vreću i izranjala iz nje. Tresao je flaše i šolje. Svirao je fagot. Prolazio je kroz cevi i vene i grede. Pevač, hvala bogu, nije pokušavao da doda svoje loše rimovane stihove niti da unakazi red. Bio je pošten: Na prozor tistani večeras, za mraka. Čuj mi plimu tada i zasjaj po luci dok je tmina jaka. Prolazim hridine, već sam blizu sada,

zvezdo iz daljine, ljubo noćna mlada u belini zraka. Tebi me dovodi ispreko pučine sveće svetlost laka. Završio je poznatim, bolećivim, silaznim refrenom, koji je otpevao tiše nego strofu, možda da bi odvratio ostale muškarce od priključivanja. Glas je bio tako čudno zvonak i ženstven da je Selis morala zadržati dah da bi pohvatala reči. Morala je prekomerno da diše i da uhvati postavu svoje vreće kako bi prestala da se vrti. Potom je postala ravnodušna prema svemu.

8 14.20 Selis je odavno odustala od vođenja ljubavi. Međutim, bolje je popustiti no uvrediti, posle svih tih godina. Džozefova očekivanja bila su komično, dirljivo providna tog jutra, kada se probudila i zatekla svoju ruku u njegovoj, osetila stisak na svojim prstima, ugledala jedva blago razmaknute roletne i sunce koje je u svetlim letvicama padalo na njenu glavu i jastuke. Ovlaš je otvorila jedno oko i ugledala muža kako je posmatra – već se bio odlučio, ispleo mrežu, izdao dnevnu zapovest, a lice mu se neuobičajeno zarilo. Vreme je, reče, suviše lepo, grehota je da se propusti. Moramo ga u potpunosti iskoristiti. Hajde, na noge lagane. Doneo joj je podstrek – doručak na poslužavniku, svoj uobičajeni, trapavi udvarački dar. Skupo ih je koštao taj obrok od seckanog voća. Nasadio se pod čudnim uglom u pletenu stolicu kraj njenog kreveta, dok se ona pridigla da doručkuje voće i pijucka čaj iz čaše. „Mislim da treba da se odvezemo do obale“, rekao je. „Danas imamo savršenu priliku. Telefonirao sam na Institut i javio da sam bolestan.“ Pomalo daleko od istine. „Znaš, proslo je skoro trideset godina. Ako to sad ne uradimo, nećemo nikad.“ Aludirao je na posetu istraživačkoj kući, kako bi najzad isterali onog duha. Zaton i dine još nije bio pomenuo. Međutim, kad je rekao: „Provešćemo tamo čitav dan“ i dobrovoljno se ponudio da spremi hranu za piknik, Selis je naslutila da je njen muž namerio ne samo da istera, nego i da utera. Namerio je da raspiri njihovu prošlost, ukoliko ona pristane. Ustresenje. Sedeo je i posmatrao svoju ženu dok se oblačila. Umeo je da bude bezazleniji i providniji od stakla, ali i dvostruko prljaviji. Selis se zdušno potrudila da ne zrači negativnom energijom. Čak je – čisto da bi

mu udovoljila, čisto za svaki slučaj – obukla letnju jaknu i majicu za koju je on rekao da joj dobro stoji. Dopadala mu se dramatika crnog na belom, mada je isto to govorio i za papir s odštampanim tekstom. Ipak, njoj je to godilo. Kad su, na njegovo insistiranje, stigli do zatona, njoj je već bilo isuviše vruće – kome pa nije bilo vruće toga dana? – a nakon posete ruševinama istraživačke kuće, Selisina žudnja za seksom stradala je pod tugom. Sat koji su proveli na obali ispod dina, u bezuspešnoj potrazi za vodenim skakavcima, nije bio onoliko nostalgičan i romantičan koliko se nadala. Nije bilo poljubaca dok im plima grli kolena, ni mokre odeće i usana, ni nestrpljenja, ni vlažnog daha na njenom dlanu. Morala je prvo da ruča i odmori se pre no što mu uopšte i dopusti da je dodirne. Onda će moći da se smilostivi. Mada je sumnjala u to. Vremena se menjaju. Predložila je – delom u šali, a delom u nadi da će to što je za piknik odabrala čistinu pomrsiti njegove ljubavničke želje bar dok se ne vrate kući, iza zaključanih vrata – da sednu na stene, gledaju more u Baritonskom zatonu, posmatraju mlade ribe i vodoseke dok se potonji – ptice – hrane zajedno s ljudima. Potom bi, dok nadolazi plima, mogli ponovo da krenu u lov na vodene skakavce – najneuhvatljivije insekte današnjice, kako se činilo. To je trebalo da bude njihov provod za taj dan – i tačka. „Zaboravila sam koliko je ovaj predeo čudan“, rekla je dok se, uprkos reumatizmu u ramenima i doručjima, penjala na greben od ugrejanog stenja, odakle je pucao pogled i na more i na obalu. Podigla je remenje svog ranca nad glavu, štrecajući se od ukočenosti i neudobnosti, i izvadila sendviče u foliji, voće, sir, čuturu, nož. „Hajde da jedemo.“ Džozef odmahnu glavom. „Duva vetar.“ „Uopšte ne duva.“ „Hajde, nećemo ovde. Naći ću neko mesto.“ Trebalo je da kaže „Naći ću ono mesto“, jer je Selis dobro znala da se svega pedeset koraka dalje, među dinama iza njih, gde nije bilo ni stenja ni pogleda na okean, nalazi travnato mesto gde su davnih godina prvi put vodili ljubav. Tom je prilikom ona spletkarila, a on bio nesiguran i nerad. Ovom prilikom, bar zasad, situacija se preokrenula. Selis nije bila sigurna da li je Džozefova mučna želja za vraćanjem u

sedamdesete i ponavljanjem tog prvog susreta – laskava ili manipulativna ili prosto lakomislena. Je li ovo romantika ili neprilika? Odlučiće u svoje ime, bude li morala. Neće žaliti ako propuste pravi trenutak. „Sačekaću ovde. Prvo ga ti nadi“, rekla je. „Šta da nađem?“ „Znaš ti dobro šta. U zavetrini. Idi. Radi po svome. Ja ću sačekati.“ Selis se izula, istresla pesak iz cipela i naopačke ih spustila pored ranca. Dok je čekala muža Pojela je sendviče. Volela je da jede sama. Uvek su joj više godili kontemplativni, a ne društveni obroci: na univerzitetu je, leđima okrenuta ostatku trpezarije, ručala za stolom u uglu, slobodnim danima je doručkovala na terasi dok je Džozef na poslu, večere je nosila u krevet. Jednom je čak imala i priliku da puši bez muževljevog nadurenog negodovanja, premda cigaretu nije zapalila već sedamnaest nedelja. Jutarnji kašalj, smrad, propaganda i nepopustljive uspomene na Festu konačno su je odgovorili od duvana, mada je ionako pušila kao diletant – najviše jednu paklu „dortmundasa“ nedeljno. Dani kada je uživala u cigareti, piću i razgovoru, podlakćena na sto kasno noću, odavno su prošli. Jedva se sećala sebe kao devojke. Nestale su mnoge njene mladalačke osobine. Tamna kosa. Ravan podbradak. Mišićni tonus. Libido. Apetit za vozove i hotelske sobe. No, dine su nestalne. Nije baš u potpunosti mogla da žali za onim kakva je bila, za time što je Džozefu svakako delovala nehajno raspoloživa kad ga je upoznala na kraju te čudne godine seksa i vatre. S Džozefom joj je u prvo vreme bilo teško. Nije ga volela. Za ljubavnu monogamiju jeste bila skrojena, ali joj je telesna monogamija teško padala. Koliko je samo puta pala u iskušenje da pruži ruku kroz rešetke! Danas joj je, međutim, uglavnom bilo svejedno hoće li iko ikada s njom voditi ljubav. Ne bi susretljivo dočekala pažnju virtuozâ na kičmi ili sobarâ. Najradije je fantazirala o čitavoj noći neprekinutog sna. Sada su joj srcu prirasle masaže protiv reumatizma i migrene – one koje su je umirivale, a ne izazivale. Više nije imala dvadeset i neku; jednostavna telesna zadovoljstva prilično su presahla usled izlizanosti, habanja i ponavljanja. Ramena su je bolela. Telo joj je bilo osetljivije i manje produktivno nego pre. Osim toga, svog Džozefa je već osvojila i nije morala da ga osvaja ponovo. Bar ne često, u najmanju ruku. Nije

morala da brine hoće li ga izgubiti zbog neke druge. Bila je, kako je on uvek govorio u ovakvim trenucima, „jedina“. Šta je on njoj bio? Petišesti ljubavnik – i poslednji. Je li ih bilo tačno šest – ili više? Raširila je prste jedne ruke i počela da broji – njene blagoslovene brojanice. Onaj dečak kad je imala sedamnaest godina. Taj je prvi. Mali prst. Nežno ga je uhvatila drugom rukom. Nije mogla da mu se seti čak ni imena. Imao je crnu kosu i dozvolu da koristi očeva kola, a nije imao ni najblažeg pojma o ženskoj anatomiji ni o parkiranju. Zatim gospodin Sobar, maestro na kičmi. Posle njega je usledila godina puna slučajnih poznanika, od kojih ni s jednim nije vodila ljubav više od dva puta. Pocrvenela je i od same uspomene na svoje ponašanje, na tako velike rizike zarad tako malih dobitaka. Mladi univerzitetski profesor koga je, po njegovim rečima, žena napustila (ali samo na jedno popodne). Njemu je ostavila šljivu na vratu. Konobar koji ju je posetio u sobi nakon što ju je poslužio – i naplatio joj manje – na terasi „Floridela“. Bio je vrlo zgodan, ali ne osobito bistar ni strastven. A potom – palac – student koga je onog dana prepala u praznom kabinetu. Koliko je samo bezobzirna i smeona bila! Taj nije hteo da vodi ljubav s njom. Neko će nas prekinuti, reče. Međutim, ona je insistirala. Samo ga je uhvatila za prednju stranu pantalona i – bio je njen. Vodila je igru najmanje dva minuta. Minut duže nego s brojem šest – ponovo mali prst – pijanim (premda prelepim) nemačkim turistom. Poslednji – stanar s njenog sprata, čovek u papučama – preživeo je mesec dana s njom. Obožavao je bioskop – pet puta nedeljno – ali ne i krevet. To je sedam, ne računajući Džozefa. Džozef se tu nije ubrajao. Naime, kad se Selis podsetila svojih avantura, Džozef se nije našao na spisku. Muževi nisu avanture, niti su slučajni poznanici koji se potroše i bace. Oni su redovne mušterije. Oni su hrana za odojčad. Istina je glasila da je zrela Selis više želela da joj se vrate cigarete i, svakako, bar malo spontane nežnosti u obliku knjiga, operskih kompakt-diskova i kućnog bilja nego stari apetiti. Požuda ju je napustila; Selis je jedva čekala da se to dogodi – a u izvesnim trenucima nije osećala nikakvu drugu strast sem razdraženosti. Više je nije izazivao muževljev ganutljivi glas – iako je on povremeno pokušavao da je pridobije nekom starom pesmom – niti njegova ruka na njenom vratu, nego njegov radio, nered koji je ostavljao u svakom

kutku kuće, njegova mrzovoljna hipohondrija, njegove toaletne potrepštine, njegovo nesputano ponavljanje činjenica. Možda su je baš zato, iako je pomisao na celodnevno vođenje ljubavi s Džozefom dosad nije posebno podstakla, pet minuta koje je u njegovom odsustvu potrošila na oživljavanje svojih drugih sedam muškaraca tim više uzbudili. Stegla je obe pesnice, pa pružala jedan po jedan ukrućen prst, prolazeći ponovo kroz njihove poljupce i drskosti. Kako je samo nepromišljena bila što se podavala potpunim neznancima, što je popodnevima kraduckala strast, što je ležala naga na hotelskom krevetu dok se Sobar bavio njenom kičmom uz, naravno, paklu „dortmundasa“ na stolu. U mladosti joj je duboko zadovoljstvo bilo na dohvatu. Trebalo je samo da podigne i pruži ruku – usne, prst i cigareta. Kako bi ponovo bilo nepromišljeno – pomalo dockan u životu, previše dockan za njega, avaj – kad bi je, samo još jednom, poželeo ko drugi sem njenog muža. Odavno je postojao jedan muškarac. Nije želela da poveže ime i lik s njim – s univerzitetskim kolegom, redovnim posetiocem koncerata, koji je nedavno premešten na drugi posao. Međutim, o njemu je godinama bezazleno fantazirala. Mogao je postati njen broj osam. Kad se Džozef vratio na njenu stenu, pomalo zaduvan i razočaran što nije našao ni prepoznao „njihovo mesto“, Selis je već bilo svejedno. „Razlog je očit“, objasnio je. „Ovde nismo bili već skoro trideset godina. A dine se pomeraju...“ Zaista je umeo da ide na živce. „Hajde da nađemo bilo kakvo mesto“, kazala je, očigledno iznenadivši Džozefa, a možda ga i uplašivši. Digla je torbu na pleća, uzela cipele u ruke i zamakla između dve dine, a Džozef je pošao za njom dok mu je srce lupalo gotovo čujno. Osetila je njegov lepljiv pogled na sebi, kao da je manekenka na pisti, gola, odevena, kao da je blesak i fijuk kože i tkanine. Laknulo joj je kad je otkrila da ipak još može smišljeno da izaziva njegovu požudu, štaviše i da mu uzvrati u određenoj meri. Veoma joj je laknulo. Godinama se nije osetila tako raspoloženom za vođenje ljubavi. Nekadašnju sebe otkrila je kroz sve bleđe uspomene. Kroz ustresenje bivših ljubavnika. Kroz zveckanje brojanica od prstiju. Evo instrumenata za seks na otvorenom. Treba vam lepo vreme, parče suve zemlje na kome ćete se opružiti daleko od kučića i osa, i odsustvo utiska da je sve to smejurija. Selis je želela privatnost, mesto

skriveno od očiju prolaznikâ, premda nije bilo izvesno da će ih iko uhoditi ili prekinuti. Poslednjih godina gotovo niko nije zalazio u zaton, budući da je u međuvremenu njegova obala, kako rekoše, „otvorena“ za gradnju. Selis je tragala za dušekom od vižljevine, koja je još bujala na peščanom nagibu u zavetrini. Za manje od minuta otkrila je jedan – ne sasvim ravan, s jastukom na jednom kraju, za dlaku previše peskovit, ali ipak podesan. Žurilo joj se, ali je osetila i stid kakav nije pamtila iz svojih ludih meseci. Preistorija. Nije želela sasvim da se svuče, ne po jakom suncu, ne u pedeset šestoj godini. Skinula je pantalone i gaćice, te ih složila preko cipela. Od pasa naviše još vitka, i uredno odevena. Goli golubiji bataci. Mastan balkon oko pupka. Jake noge prošarane venama. Međutim, želela je da se Džozef skine skroz. Posmatrala ga je dok se razodevao. Penis mu je nabujao, mada se nije podigao, iako je Selis po muževljevim poluotvorenim ustima i brzom disanju spoznala koliko je ozbiljan i zaokupljen mislima. Okrenula mu se, spustila mu jednu ruku na rame, a drugu – svojih prvih pet ljubavnika – prevukla preko njegovih grudi i stomaka. Džozefovi podignuti testisi behu izborani poput oraha, vlažni i topli na dodir. Zamalo je izgovorila da bi morao oslabiti i vežbati. Međutim, bila je dovoljno prisebna da to prećuti. Trenutak je bio osetljiv, a razvejao se ubrzo. Zapravo, razvejao se za tren oka. Selis je Džozefa, naime, jedva čestito i dodirnula pre nego što je ejakulirao, i to obilato. Iznenadan šok od njenih hladnih ruku, možda. Loše testo. Zastenjao je kao i većina muškaraca njegovih godina – od razočaranja i zadovoljstva u isti mah. Toliko o dobro skovanim planovima. „Nije važno“, reče Selis. I zbilja nije bilo važno. Komična je bila njegova nemoć da se uzdrži bar taj put, taj klovnovsko tragični izlazak pred zavesu, ta pantomima zvana seks. Njen muž je živeo u strahu od budalaštine, i time svoj vanredan talenat za budalaštinu neprestano poricao. Njoj je to bilo veoma ljupko. Ta se osobina nije mogla nazvati muževnom, ne u njegovom slučaju. Međutim, jeste bila dopadljiva. Naložila mu je da sedne između njenih nogu, kako bi oboje mogli postrance da se okrenu suncu. Naterala ga je da ruča. „Trebaće ti snage.“ Nije bilo razloga za žurbu. Imali su čitavo popodne za drugi pokušaj. Naslonila je svoje telo na njegovo i zagrlila ga preko grudi. Ako je pre strasti želela nežnost, ona je morala da radi po svome. Džozef nije bio sposoban za oboje istovremeno. Retko koji muškarac jeste.

Strast se rodi za nekoliko sekundi: treba samo da obogotvorite ono za čim najviše žudite. Međutim, plemenitija zadovoljstva grade se decenijama. Člancima prstiju protrljala mu je kičmu. „Pitam se hoće li zaton opet pevati“, rekla je. „Sećaš li se?“ Ćutali su dok je namrgođeni Džozef jeo sendvič. Nije se usuđivao da progovori. Čekali su da začuju bariton, čekali su da se plot primiri. Njoj bi prijao duvan. Cigareta pre seksa. U nedostatku toga, poljubila mu je teme, vrat, uši. Gurnula je nos i usne u muževljevu proređenu kosu. Mazila ga je po grudima i otresla mrvice sendviča. Spustila mu je ruku među noge i počela da mu čupka stidne dlake. „Slušaj“, reče Džozef. Učinilo mu se da čuje šuštanje peska, pevušenje, telo u pokretu, disonancu u vetru. Ako bude sreće, dine će zapevati. „Nije to baš...“ – zaustila je Selis.

9 Nisu oni umrli prvi u svom pokolenju, naravno. Međutim, poranili su. Sredovečnost i oprez ne štite od Mondejzijeve Ribe. Njen ujed je nepristrasan. Nijedna njena smrt nije preuranjena. Pre sedam meseci, jedan od mnogobrojnih Džozefovih rođaka, za vreme poslovnog boravka u Otavi, previše je žurno stupio na kolovoz, pa ga je u naglom zaokretu pokosio upravo onaj taksi kome je mahnuo. Udruženje ovlašćenih taksista Ontarija poslalo ga je kući avionom hladnjačom, uz najdublja izvinjenja. Drugi rođak, koga Džozef nije video dvadeset godina, a ni nešto posebno voleo, umro je tog proleća. Takođe i susedov sin – Selisin vršnjak, neženja, biciklista. Srčani udar za vreme treninga u prirodi. Nije ni pio ni pušio još od pubertetskih dana. Bio je tanak kao prut i pun mišića. Nije zaslužio da umre. Prerano je otišao, reče njegova mati – kao da je smrt penzija, neuspeh koji se mora zaraditi. Najgora nezaslužena smrt zadesila je Selisinog univerzitetskog kolegu vrskavog glasa, akademskog mentora na Fakultetu prirodnih nauka. Otkad je zagazila u pedesete počeo je da joj se dopada takav tip muškarca. Neoženjen, situiran, ljubitelj knjiga i koncerata, uvek raspoložen da s njom prodiskutuje o novostima, umetnosti, o svetu izvan njihovog posla. Divila se njegovom žaru, divila se antimoralizatorski nastrojenim samotnjačkim zadovoljstvima koja je naučio da nalazi u jednostavnim stvarima, divila se njegovom tankom i živahnom glasu. Uvek bi pretrnula od zadovoljstva kad bi on izgovorio njeno ime. Bio je, kako bi ona to rekla, čovek zadovoljan sobom. Osim što se pre tri subote odvezao na Repetitorsko brdo (najomiljenije uzvišenje među samoubicama) i sklonio kola od kiše pod sivocrne krošnje morskih borova koje su se, kao paučinasta silueta, videle čak iz luke. Ličile su na uočljivi pramen kose uvrh strmog čela grada. Crevo,