Posle smrti - Jim Crace

pozajmljeno iz biološke laboratorije, sproveo je od ispusne cevi do kabine. Kada ga je sutradan ujutru, u nedelju, našao prvi jutarnji rekreativni trkač, brisači stakla i dalje su plesali džajv uz džez-melodije sa radija. Selis nije trebalo toliko da se potrese niti da sve toliko uzme k srcu. Mentorovo samoubistvo nije bilo konačni sud o svetu, o životu, o njoj. Moglo je biti uzrokovano prosto hemijom i genima, ili je možda u pitanju bila lična predispozicija. Beše to programirana smrt. Bolja smrt, mislila je uprkos očaju, od one kojoj se ona nadala: od smrti koju senilnost udeljuje u mikroskopskim porcijama dok svakodnevno diže svoj bivak na novom mestu, stalno po korak bliže. Njega je samoubistvo spaslo od starosti. Sprečio je da mu se život pretvori u krpež. Otišao je s ovog sveta netaknut, pre samrtnih groznica i svršetka otezanja, pre poslednjeg sunčanog ili snežnog vikenda, pre pogoršanja krvne slike, pre drhtavog dodira neznanih ljudi koji mu sklapaju kapke. Umro je dok su na svom mestu bile sve njegove budućnosti. Njegovo hoću. Njegovo treba. Njegovo mogu. Na polici kamina još su stajale ulaznice za koncert. Rezervisao je sebi zimovanje. Zaostali su mu još poneki dugovi. Mentorovo samoubistvo – mogla je sebe ubediti u to – bilo je neodarvinističko. Međutim, teško je zauzeti hladan naučni stav prema iznenadnoj smrti ukoliko je reč o prijatelju, pogotovu o prijatelju dostojnom ljubavi. „Kakva nesreća“, rekla je Selis mentorovoj sestri na sahrani, mada ni sreća ni nesreća ne spadaju u prirodne nauke, a samoubistvo nije lutrija. Svejedno, trebalo je obavestiti besednika na sahrani da se obraća saboru biologa i da mu valja izbeći red kao što su raj, večnost i bog. „Mogli biste promisliti o duhovnom značenju morskog bora pod koji je naš preminuli brat parkirao kola i sklonio se od kiše“, reče besednik ožalošćenima, među kojima su bili i autor standardnog priručnika o klasifikaciji drveća i botaničar nagrađen Heceovom nagradom. „Mi ga poznajemo kao drvo dremeža. U Svetom pismu zovu ga lestvama smrti, zato što mu je semenje otrovno, ali i zato što njegove grane dotiču nebo, a korenje mu je duboko – doseže do podzemnog sveta. Stoga je to drvo izbora. Birajte greh ili vrlinu. Siđite u večnu tamu ili se uznesite do svemoćnog Gospoda. Ko god je poznavao našeg brata, kome ovde sada odajemo poštu i slavu, zna i kakav je on izbor načinio za života.

Uspeo se do najviših borovih grana.“ Te noći, jednovremeno iznervirana i zaintrigirana takvim besmislicama – bor ima plitko korenje i nije otrovan, podzemni svet ne postoji – Selis je s police uzela knjigu koju je njihova kći Sil poslala ocu kao još jednu nesnosnu rođendansku razonodu. Drevna kozarska mudrost. Stranica 68, „Čarolije drveća“. Iznenadila se kad je otkrila da nije bila sasvim u pravu u vezi s borom. Pročitala je kozarsku mudrost da „ako putnici konaka ne mogu platiti i obnoć vani ostanu, bolje im je pokriti se glogom no drugim biljem, pa će ih nevolje zaobići.“ One „lude i smušenjake“ koji zaspe pod maslinom ujutru će „glavobolja sastaviti na sedam dana“. Dremanje pod smokvom donosi pohotne snove. Sklupčaš li se u korenju hrasta – častio si se prolivom. E, da – i besednikova predrasuda: zanavek ćeš zaspati ako legneš ispod bora. Pročitala je odlomak Džozefu, ali je mentorova smrt njega manje takla. Ravnodušan je i odbacuje neprijatne misli, kazala bi Selis. „Kozari valjda znaju takve stvari“ – samo je to uspeo da procedi. „Ništa i ne rade po čitav dan nego spavaju pod drvećem.“ Međutim, kao što će Selis otkriti kad bude čitala u krevetu te večeri, narodna mudrost sadržala je izvesnu količinu dopadljive nauke. Opsežna podbeleška modernog urednika Kozarske mudrosti objasnila je zašto drevne predrasude nisu bile ni besmislene ni isprazne. „Kiselost gloga ne odgovara gljivama“, primetio je, „ali sakupljače pečuraka treba odvratiti od drugog drveća.“ Migrene i snovi, beskrajna usnulost i sraćka poticali su, po svemu sudeći, od simbiotskih gljiva koje su rasle pod maslinama, smokvama i hrastovima, ili od prstenastih čamovih gljiva koje su živele pod borovima. „’Dođite pod bor, samoubice’“, citirao je urednik, „’i nahranite se ovom sivom dugmadi sa zemlje. Ona će vas u sanduk strpati i sahraniti... Novi borovi izrašće tamo gde je prolivena krv; potekla ona iz čoveka, životinje ili rana sukobljenih nebesa, stabla će je žedno popiti.’“ Ne sasvim tačno. U celini uzev, nije naučno zasnovano. Međutim, svojevrsna opsežna čestitost ove mudrosti utešila je Selis. U njenim mislima nije bilo ni creva ni automobila. Videla je samo mentora koji je čeka ležeći nauznak, pramenaste krošnje drveća, smrtonosnu dugmad na zemlji, lestve ka njegovom i njenom podzemnom svetu, veći ti greh.

* * * Dakle, prema Kozarskoj mudrosti, Džozef i Selis smeli su mirne duše leći na vižljevinu među slanim dinama Baritonskog zatona. Najbliži bor bio je udaljen čitav kilometar, a u blizini je bilo dovoljno morskog gloga da njihov dremež „nevolje zaobiđu“. Selis bi, da je dalje čitala Kozarske mudrosti, među kasnijim opaskama (strana 121, „Zelene milosti“) našla dobre vesti baš o vižljevini. U Kozarskim mudrostima pobrojani su svi njeni uobičajeni nazivi – sladoprstak, anđeoski krevet, usnobod, jastuk-trava, peskovlasica, legač, a rečeno je i da ribarima i zaljubljenim ženama može doneti sreću ukoliko uberu rukovet i privežu je za svoje šeširiće ili mreže. Vižljevina je garantovala dobar ulov. Ona nije poricala drevnu zlu sreću za sve „lude i smušenjake“ koji počinu na njenim jastucima, niti je bilo lestava k donjem ili gornjem svetu koje bi odmamile Selis i Džozefa od drugog dana njihove životne veresije. Krabe-podstanarke razišle su se s mrakom. Muve su ostale nastanjene u mračnim udubinama rana sve do srede u ranim časovima, kada je obalom prohujala nezanimljiva oluja s namerom da otera zvezdano nebo i ispere toplinu iz noći. Nije bilo ni buke ni vetruštine ni munja – samo je nemilosrdna voda mrljala granicu između okeana i kopna, a vetar je postojano duvao. Čak ni glodari, koji su prešli preko dina ne bi li se nahranili neočekivanom čašću u vidu ljudskih strvina, nisu mogli da izdrže pljusak ni ledene vazdušne stupe koje su ga istiskivale iz nebesa. Pobegli su natrag u svoje jazbine. Tri niza otisaka od obalske staze ka dinama, jedan niz u suprotnom smeru – brzo su se sprali. Entomologija se nakvasila. Travu koju su ugazili životvorna kiša potpuno je uspravila. Oluja je očistila njihova tela. Veći deo krvi koagulisane oko njihovih rana sada se razvodnio i izbledeo u rozikastosivo. Kiša je izvukla i sprala većinu manjih mrlja. Pomakla je i rastvorila ugruške. Selisina jakna napila se tečnosti. Bluza joj je pocrnela od kiše. Doduše, voda i hladan olujni vetar imali su i dobrih strana. Truljenje leševa je tokom noći predupređeno na sat-dva. Leševi se najbrže raspadaju kad su suvi i topli, i kad se insekti posvete odnošenju otpada. Međutim, čak ni klima ni noć nisu mogle mnogo da odlože napredovanje smrti. Njihovi

životi otišli su u nepovrat, uprkos optimističkim naporima noktiju i kose da porastu još koji milimetar. Džozefu, inače veoma pedantnom, lice je zaraslo u strn. I on i njegova žena su nabubreli – postali su dve poplavljene odaje, dve kožne mešine za vodu. Nisu imali više ni jednu jedinu brigu. Nikad više neće žudeti za pesmom ili cigaretom ili vođenjem ljubavi. Barem su umrli u isto vreme. Nema veće usamljenosti nego kad nadživite nekoga koga ste navikli da volite. Za njih se komedija braka neće prevesti u tragediju smrti. Nijedno od njih neće se navići na odsustvo onog drugog, neće morati da bira nekog novog. Nijedno od njih neće morati da menja svoje navike. Ovo nije bila smrt kao u reklami: prijatan prelazak na bolje mesto, putovanje kroz spokoj zagrobnog života u kraljevstva instinkta i žudnje. Ti ljudi nisu nikud otišli, neće trepnuti i probuditi se, neće spavati i baliti na nekom mestu uočljivo drugačijem od ovog sveta, u Nestvarnosti. Naprotiv, bili su neosetljivi poput kamenja, zatočeni u vetru koji nema stanovište. Svet je ostao isti kakav je i bio, okrnjen za nešto što su ranije bili doktori zoologije. Do srede po podne – tmurno vreme – leševi su im se ukrutili poput drveta. Behu mrtvi čitav jedan dan. Takođe su izgubili i boju. Koža je postala šarena – bleda odozgo, modrosiva s donje strane. Gravitacija je ostatke krvi vukla nadole, kako bi zalili niže krvne sudove svim tamnijim otpadom, Selis, nosa i dalje pritisnutog na travu, pocrvenela je u licu. Njena bedra i kolena, savijena naniže, bila su crna kao grožđe, a zadnjica – bezbojna kao svinjska mast. Džozefu, mrtvom i opruženom, lice je bilo belo, a ramena skerletna. Usne su mu se, međutim, iskrivile i pomodrele, a desni skupile, pa je delovalo da su mu zubi porasli za jedan centimetar prekonoć. Nos mu je utonuo u lice. Jezik mu je takođe poplaveo – detinjasti deo njega sisao je penkalo. Džozef je već počeo da gubi oblik, premda još ne dovoljno da bi ličio na životinju ili vanzemaljca. Da je iko zabasao među dine i pogledom okrznuo leševe, i dalje bi mogao pomisliti da njih dvoje samo spavaju, kao svi ljubavnici, te bi požurio, ne želeći da se osvrće na tako intimno mesto. Zora je proredila kišu, iako je nadalje gotovo neprekidno sipilo do popodneva. Oluja je tokom noći pomerila pesak i nanela ga uz leševe. Tela su već počela da tonu. Selisine odbačene cipele i Džozefova

preostala odeća behu potpuno mokre i maltene sahranjene. Vetar je zahvatio njegovu košulju i poneo je duž jarka u protegnuto granje morskog gloga. Bila je to njihova zastava. Do četiri je kiša stala, iako je nebo ostalo oblačno i sivo. Krabe i glodari ponovo su se dali na posao, za videla: drsko pregledajući Džozefa i Selis, tragali su za vlagom i hranom, iskopavali svoju gozbu iz njihovih jama i pećina, poštovali ih koliko i krava repu. Džozef i Selis nikome još nisu počeli čak ni da nedostaju. Na posao je trebalo da odu tek u četvrtak. Njihova kći Sil neće im telefonirati sve do vikenda, ako se uopšte i seti. Susedi su navikli na tišinu iz doktorske kuće. Stoga su leševi još bili obavijeni tajnom, kao i njihove smrti. Niko još nije žalio. Niko još nije rekao: „Kakva nesreća.“ Nestali su bez ceremonije. Niko im nije utrljao ulja u kožu, niti okupao i obukao leševe dok su se krutili. Dobro bi im došlo nežno biljno milovanje grobarovog sunđera, vata namočena u alkohol koja bi im zatvorila pore. Niko nije začepio njihove opuštene rektume gužvom šarpije, niti im zalepio kapke trakom, niti im gurnuo donje vilice da bi im zatvorio usta. Niko im nije oprao zube ni začešljao kosu. Ubica, međutim – taj valjani pogrebnik – dobro je izvršio jednu dužnost: uklonio je njihove satove i nakit. Postojala je šansa, zavisno od vetra i peska, da čak i njihove kosti ostanu nepronađene i time uskraćene za redovne rituale i oproštaje, naricanja, sahrane, nadgrobne spomenike i čitulje. Tada ne bi bili svrstani među mrtve, umanjene sećanjima i zaveštanjima. Bili bi prosto „nestali“ – nerazjašnjeni slučajevi, svojevoljno odsutni. Njegova ruka mogla bi držati njenu nogu zauvek.

10 Džozef se prvog dana studijske sedmice probudio rano, iako je bio zaspao tek u tri. Nije mu teško padalo da odspava svega četiri-pet sati preko noći. Navikao je da gubitak nadoknađuje preko dana: vikendom je često upražnjavao popodnevni dremež s novinama preko lica, a na Institutu je krao san dok su ostali studenti bili na ručku ili u kafanama. Njemu kafane nisu godile. Nameravao je da uhvati nadolazeću plimu na blago nagnutoj obali. Morao je da požuri: voda je najviši nivo dostizala u osam sati. Jedva se i oprao – samo se umio na sudoperi, hladnom vodom i deterdžentom za sudove. Obukao je – sreće radi – terensku majicu sa živo obojenom Dolberovom formulom (za procenu temperature vazduha prema učestalosti zrikanja insekata) na prednjici i leđima. T= (50n-40)/4. Obrisao je zube kažiprstom, otpio hladnu sinoćnu kafu iz jedne šolje i bez šušnja izašao u polutamu. Šunjao se kao provalnik, i to s dobrim razlogom. Da je kaldrmisanom stazom pošao ka dvorišnoj kapiji istraživačke kuće, udaljenoj najviše deset metara, Džozef bi otkrio stepenice i puteljak do obalske staze, te bi uspeo da pobegne ne uznemirivši spavače svojim koracima. Međutim, privukao ga je duži put – hteo je da prođe kroz zapuštene divljine nekadašnjeg lepog primorskog vrta i priđe kući odostrag. Pitao se kako devojke izgledaju dok spavaju. Festa ga nije zanimala. Bila je drangulija. Prava žena za razonodu ispraznih i fotogeničnih muškaraca s kojima će on nedelju dana deliti sobu – ukoliko oni, naime, uspeju da kontrolišu svoj sinoćni apetit za piće i seoski život. Međutim, viša – Sesil? Selis? Seris? francusko ime, u svakom slučaju – nije bila njihov tip. Smatraće je čudnom. A ona njih napornima, nadao se. Ma svakako će ona biti prirodna Džozefova saveznica. Zalutala je ovamo, kao i on. Zalutali se drže jedni drugih.

Džozef nije očijukao. Nikad u životu. „Suviše sam nizak da bih očijukao.“ Stoga ga je iznenadilo koliko ga je ta žena očarala za samo nekoliko minuta koje su prethodnog dana zajedno proveli. Divio se njenom odevanju, čizmama, farmerkama, disidentskoj kosi. Dopadalo mu se njeno lice, njena nemaskirana koža, neočupane obrve, galerija ratnohuškačkih mrštenja i trzaja koji su naizgled vodili privatan dijalog s njim. Naslonio se na dovratak dnevne sobe i digao preteranu buku oko praktično nepovređenih leđa – trebao mu je izgovor za to što stoji i posmatra je kako slaže svoju odeću i knjige, kako se proteže da okači kaput ili se saginje da zatvori fioku. Njena teška, skladna bedra nalazila su se na svega koji centimetar od njegovog struka. Nije bila lepa. Međutim, jeste bila provokativna. Instinktivno je znao da mu je ona jedina šansa. Džozef je trebalo odmah da se predstavi: činilo se da je ona spremna za prilazak. Nekoliko puta je pokušala da izmami neki sitan komentar iz njega, i to jednostavnim mirnim pogledom – ako bi se toliko promenljivo lice i moglo opisati kao mirno – a on je sigurno delovao kao nevaspitani ćutljivko. Međutim, nije hteo niti je mogao da se nadmeće s tako neobuzdanim, brbljivim kolegama. Znao je svoje slabosti: izgled, nedruštvenost, nestrpljivost. Znao je i svoje jake strane. Čekao je pravi trenutak. Iznenadiće je. Bio je neverovatno sujetan. Smatrao je da će je jače privući ako joj se skloni s očiju. Za nju će njegova lažna ravnodušnost predstavljati magnet i izazov. Zato joj se i nije obratio prvoga dana. Legao je na svoj krevet i dremao. Nije hteo s njima do sela, ni u kupovinu ni – još manje – u krčmu. Nije bio kod kuće uveče, kad su se žene vratile. Naterao je sebe da se uprkos zimi i mraku prošeta obalom, mrtvom u to doba noći, i da na povratku izmisli noćne leptire, lisice, sove i morske petliće kako bi opravdao svoj neobični izlet. Neće pak biti tu ni sada, kad se njegovo petoro kolega probudi. Dakle, od sebe će napraviti misteriju, a ona će morati da ga reši. Festa i Selis nisu spavale kad je Džozef, noseći nepromočive korice za terenske beleške i obuven u visoke ribarske čizme koje im je obezbedio Centar, stigao do mračnog kraja verande, priljubio se uz spoljni zid sakrivši se iza ugla zgrade, pa virnuo na žene kroz staklo požutelo od starosti. Obe ih je probudio cik zore i zvuk kuhinjske slavine – Džozefovo umivanje. Veranda nije imala ni paravan ni zavese,

a krov se sastojao mahom od stakla u drvenim ramovima. Festa je pomerila svoj dušek i vreću ka Selis, pa su njih dve podelile cigaretu, naslonjene leđima na daščani zid, grejući lica dimom. Bile su suviše ukočene i bunovne za razgovor. Džozef nije mogao dobro da im vidi lica, osim kad bi povremeno neka od njih povukla dim i blago osvetlila svoj nos ili bradu. U tami, od žena su se videle samo siluete, premda je obris Selisine široke glave bio sasvim prepoznatljiv. Džozef se nije usudio da trljanjem ukloni prljavštinu i buđ sa stakla. Staklo šapuće pod rukom uhode. Međutim, primakao je glavu nešto bliže oknu, kako bi posmatrao Selisine grudi i ramena. Oko struka je imala debelu suknju od vreće za spavanje, no više nje je možda bila gola, a možda i zatrpana majicama i potkošuljama: od pomrčine se nije dalo razaznati. Džozef je čekao da cigareta ili pak šibica tračkom svetlosti odagna dilemu. Nadao se da će mu pogled pasti na njeno blistavo grlo i užarene grudi. Međutim, razočarao se – opet nos i brada, nikakav nedopušten prizor. Imao je priliku, doduše, da se on pokaže njoj. Proći će stazom ispod stepeništa verande, nedužan i u prirodnoj veličini, a usput i mahnuti ženama u postelji. Kad god su se osvrtali na stara vremena – ne često – i kad su jedno drugo podsećali na to kako su se upoznali – ne osobito prijatna uspomena – on je govorio da ju je osvojio tim jednim jedinim mahanjem, koje se po gizdavosti i neodoljivosti moglo meriti samo sa širenjem paunovog repa. Trebalo je samo da podigne ruku iza stakla, a Selis bi ustala i pošla za njim. Prethodne noći, dok je sedeo u dnevnoj sobi, pevao je samo za nju – ne za muškarce, ne za Festu. Čuo je povik „Ne galamite!“, a potom i tišinu njenog prisluškivanja. Prvi stih je otpevao glasno, a potom se utišao kako bi je naterao da zadrži dah i sluša. Pevanje je bilo njegova govornička veština. Prolazilo je kroz zidove. Kako su ostali muškarci mogli da se takmiče s takvim glasom? Šta ti vredi što si visok i zgodan ako drugi ne mogu da ti se dive ni kroz panelne zidove ni u mraku? „Čuj mi plimu tada“, pevao joj je. „Prolazim hridine, već sam blizu sada.“ Znao je da će mu se ona pridružiti na obali. Nije to bila arogancija, već prosto koristoljubivi optimizam mladosti. Život je ovo udesio. Plima će napraviti uspenušane bele špiceve oko njihovih čizama. Tako je Džozef izašao iz skrovišta na otvoren teren pred verandom.

Zastao je i zagledao se kroz prozor u žene. Nakašljavao se i vrpoljio dok nije ugledao njihove glave u liniji sa svojom. Tada je mahnuo, pomalo stidljivo, pa se popeo preko urušenog baštenskog zida i nestao s vidika. Selis mu nije odmahnula. Rešila je da se preostalih šest dana kloni svakog društva. Momci su nastavili da prave buku celu noć, a kad su se ranom zorom konačno povukli u krevete, drvena kuća je, usled razlike u noćnoj i dnevnoj temperaturi, škripala toliko jako da je Selis, kad je zadremala, umislila da je ostavljena na brodu koji tone. Trebalo je da odmahne, naravno. Džozefa nikako nije mogla kriviti za istrzanu noć. On nije bio pijan niti je raznosio venerične infekcije, za razliku od svojih cimera. Nije bio čak ni ledeni izgnanik kakvim ga je zamišljala. Zapravo, bio je zabavan. Čula je smeh iz dnevne sobe. A umeo je i da peva. Kako ono behu reči? I zasjaj po luci dok je tmina jaka. Tebi me dovodi preko te pučine sveće svetlost laka. Kamo sreće da su muškarci sentimentalni poput svojih pesama. Zaista je trebalo da mahne. Zaista je trebalo i da se baci na posao. To će joj, u najmanju ruku, dati dobar izgovor da skoči, ugasi dopola popušenu cigaretu i pojuri za njim. Nauka je čeka. Selis se obukla neoprana – nije čak ni pokvasila usne i oči nad sudoperom. Uzela je sopstvene nepromočive korice i ribarske čizme, kao i terenski pribor i nekoliko kesica za uzorke, te pošla za Džozefom – prvo oko zgrade, pa preko zida koji se njemu, u svrhu napuštanja dvorišta, iz neobjašnjivih razloga dopao više nego kapija. Selis makar neće biti tu kad se ostali isteturaju iz krevetâ. Neće morati da toleriše podrigivanje ni da vida glavobolje. Neće morati da gleda Festu i njenu torbicu za šminku. Lako je pratila Džozefove tragove po izlomljenim žirovima frulovke i, kasnije, po blatu i pesku. Bilo je uzbudljivo progoniti ga, tražiti otiske njegovih velikih čizama, lično otkrivati slojeve i lica obale. Džozef se spustio do šljunčanog seoskog puta, zasutog ljuskama manaka. Put je oivičavao zaleđe dodirujući kaskadu slatkovodnih bara, a bio je namenjen nekolikim preživelim letnjikovcima rasklimanim od vetra, u koje su mahom zalazili ribolovci. Potom je presekao ka obali – preko

staze s putokazom, kroz borove i slane močvare – pre nego što se popeo na greben unutrašnjih, neslanih dina. Napokon – pogled na more i izbočenu obalu Baritonskog zatona. Selis je tad ugledala Džozefa kako obalskom stazom, kroz nizinu i gustiš, ide na istok, ka zatonu. Mahnula je njegovim leđima – odocneo odgovor. On je sišao sa staze i zaputio se preko šipraga ka plaži, i dalje bezbojnoj i zrnastoj od ostataka noći. Praskozorje je dotad bilo slabašno i mlečno, bez nagoveštaja plavetnila i zelenila. Ono malo svetla razlilo se po nebu kao poplava. Selis se malo odmorila na grebenu – sela je na praznu kesu od fosfatnog đubriva i pokajala se što nije ponela voća, termos kafe i cigarete. Uspon po pesku bio je naporan, pa je sad ostala bez daha. Očigledno – i neočekivano – nije bila u tako dobroj kondiciji kao Džozef, koji je već gacao po plićaku do kolena. Zažalila je što nema dvogled. Kad je konačno stigla do peščanog jarka koji je vodio do Džozefa na plaži, nije sišla ka mladiću, protivno onome što je zamišljala, što je želela. Nastavila je obalskom stazom ka Baritonskom zatonu. Je li se postidela? Uplašila daljih neuspeha? Ili je bila oprezna? Sebi je rekla da je iracionalno to što prati svaki njegov korak kao kakva gimnazijalka. Uplašiće ga. Biće suptilnije, seksepilnije ako se slučajno sudari s njim, po mogućstvu u toku prepodneva, kad se bude oporavila od neispavanosti i žurnog hoda. Osim toga, vreme provedeno u osami na grebenu, panorama, detalji krajolika, kiseli miris okeana, melanholična dramatika njene mladosti i slobode i poprilične ozeblosti – podsetili su je na to koliko bi se obradovala kad bi ceo pejzaž imala samo za sebe. Prikačila je i latinsko i obično ime svim biljkama i pticama koje je videla. Porodična igra. Imenujući ih, udvostručila je i njihovo i svoje postojanje. Eto pravog zadovoljstva u zoologiji – biti usamljena heroina širokog neba i kesicâ za uzorke. Nauka, romantika, kiseonik. Moćna mešavina. Naravno, stidela se sebe. Šta li joj samo bi da skoči iz kreveta u zoru i pojuri u poteru za ovim džangrizalom? Čisto zato što su se drugim momcima seoske devojke dopale više nego ona. Zato što mu nije mahnula. Pa šta? Zato što nije njuškao po njenim stvarima. Zato što mu je glas bio lep, a uz to je, kako je otkrila, i dovodio do vrhunca. Zato što su joj srce i telo tako rekli. Zato što je postajalo sve jasnije da mu mora kroz talase otrčati u zagrljaj, poput kakve starlete iz pedesetih. Bila je

očarana. Mogla je da zamisli sebe kako stari pored njega. Njegovo će lice ugledati svakog jutra na jastuku. Međutim, ne – ne bilo mudro da mu se smesta pridruži na plaži. Ako ništa drugo, ne bi bilo lukavo. Šta bi mu rekla? Šta bi odgovorio čovek koji joj se dosad čak nije ni obratio? Kad je prevazišla svoju uznemirenost, udaljavajući se od Džozefa što je brže mogla, Selis je stigla do istočnog ruba Baritonskog zatona, koji se u polukrugu odvajao od ravne obale. Peščani balkon. Zahvaljujući fotografijama i priručnicima, znala je za njegove slavne šiljaste obale i rtove, njegove dine krestastih vrhova koje su, barem sa staze i pod polovičnim osvetljenjem, ličile na delo opsednutog arhitekte nemoćnog da se zaustavi. Iza dina je voda udarala o stenje i stvarala oblake vodene prašine. To bi moglo biti dobro mesto za istraživanje. Gde ima kamenja i struja, može biti i morske trave. Isprva je opazila uobičajeni glog, nekoliko gubavih stabala, usamljenu kleku i pogdekoju grupicu drveća iz roda Vomitoria kako svojim krivim granama, pod naletima vetra, bičuju zaleđne obronke dina. Međutim, čim je zašla u same dine, iz peska je nestala sva ilovača i crnica. Vegetacija je tu vednom bila niska. Grlila je i stabilizovala pokretne dine, zakržljala, istegnuta i preplašena. Ovaj krajolik izgradili su i pokretali vetrovi što su terali pesak uz čeone strmine i bacali ga na kosine u zavetrini. Selis je odmah počela da radi. Izvadila je beležnicu i počela da popisuje vrste. Na zaštićenijoj, kopnenoj strani dina uočila je sirak, rogoz, čapljan, plamenčicu i žiloprelju. Međutim, kad je nastavila dublje ka zalivu, dine su počele da se usredsređuju – mada ne izričito – na raštrkane leje vižljevine, tog zalutalog livadskog rastinja, predgradskog zimzelena, sunđerastog i gostoljubivog poput mahovine. Latinski naziv? Festuca mollis. Mestimično je pesak klizio, pa je Selis ugledala njene isprepletane korene i rizome duboke pola metra, koji su uspevali na soli, vetru i zrnastim, pikantnim hranljivim sastojcima iz peska. Selis nije pokušala da pređe dine. Bio je to težak zadatak, pogotovu u čizmama. Sem toga, dine su same po sebi ženama zastrašujuće: isuviše je tu tajnih hodnika i ćorsokaka. Obišla ih je i zaputila se istom stranom zatona ka poprečnom izboju dopola uronjenom u plimu, gde je zapazila senke morske trave i gde bi trebalo da bude i mušica mehurača koje će proučavati i skupljati. Mlečna jutarnja svetlost, koju

je grušalo neubedljivo sunce a rasipali oblaci i magla, preobraćala se u ružičastosivu. Bezizražajno more postajalo je zeleno kao beril. Boje behu nezemaljske i kratkotrajne, te su se raspršile u roku od pet minuta. Selis je provela sat vremena vadeći crvene alge iz vode i makazama odsecajući gasne mehure. Uzela je po tri mehura sa svake stabljike – jedan sa dna, gde se biljka zakačila za stenu, jedan sa sredine, gde je list bio najširi, i jedan s vrha. Uzorke je smestila što je pažljivije mogla – ruke joj behu hladne i klizave od biljne limfe – u obeležene vrećice s morskom vodom i vazduhom. Tog popodneva, ukoliko ne zaspi, probiće svaki mehur da proveri distribuciju mušica. Čim se nekako dovuče do kraja sedmice i vrati u laboratoriju, staviće sve eventualno otkrivene mušice i jaja u fiole s alkoholnim fiksirom i pogledati ih pod uvećanjem. No zasad, trebalo je samo da zaranja ruke u more i peca travu. Čitav je svet skriven u umirujućem mikrokosmosu. Zoologija je znatno ljubaznija pratilja od kosmologije. Duši mnogo više prija planiranje i sprovođenje lova na mehuraču, dostojno kakve velike boginje, nego razgledanje ogromnih i udaljenih pruga na nebu. Smrti zvezda daleko su manje veličanstvene od ovog mokrog svemira, njegovih zrna peska i tečnih membrana, njegovih grinja i crva suviše sitnih da bi se videli, ali koji ipak plivaju, hrane se, umiru, dišu kao glomazne minijature. Te plimne lokve bile su i meditacija. Zureći u plićak nakon što su se boje pročistile, Selis se začudila koliko je mirna i neustrašiva postala. A i gladna. Sada (zavaravala je sebe) želim samo tuš, doručak i deset cigareta. Naravno, Selis je u istraživačku kuću morala da se vrati obalom, pored one druge glomazne minijature – osobe na ivici vode. Da li će i on pevušiti kao ona? Kad je prišla dovoljno blizu da mu mahne i zovne ga, pevale su samo bele čaplje i galebovi. Džozefov se rad, po svemu sudeći, sveo na najobičnije šetanje po plićaku i šutiranje vode u stilu razmaženog jedinčeta. Zastao je, uspravio se, naizgled opet smeten, i šutnuo još malo vode ka moru. Za nju. Tema Džozefovog doktorata bio je morski zrikavac – mada, kako je objasnio Selis čim mu je ona pokazala svoje uzorke trave, taj insekt nije bio ni morski ni zrikavac. Lokalni laici zvali su ga daleko preciznije – vodeni skakavac. Kamo sreće, reče, da naučnici pažljivije postupaju s imenima.

Izašao je na mek pesak, tik iza raspršenog talasa, da bi ilustrovao svoju tvrdnju. Stotine morskih zrikavaca skočilo mu je na noge, tako silovito da se čulo škljockanje. Džozef dograbi jednog stvora koji mu je udario u čizme i smesti ga među šake da bi ga pokazao Selis. „Pseudogryllidus pelagicus“, rekla je i razočarala se što on nije delovao iznenađeno. „Nije lep“, kazao je. Vodeni skakavac bio je granitnosiv – savršena kamuflaža – i nepokretan, skupljenih i savijenih zadnjih nogu. „Ali pogledaj, Sesil.“ Džozef delom dunu, delom zviznu vlažan vazduh insektu na noge. Skakavac nestade. „Njegov jedini trik. Moj jedini trik“, reče Džozef. Najzad ju je pogledao pravo u lice: stidljivo-pobedonosan osmeh, prilično lep u knjiškom smislu. „Izuzevši to, potpuno je dosadan. Kao i ja.“ Uzeo je drugog vodenog skakavca s nogavice i ponudio ga Selis. „Pokušaj. Kladim se da nećeš uspeti.“ Spustio joj ga je na dlan. Dunula je. Insekt nije nestao. Dodirnula ga je vrhom prsta i ponovo dunula. Nije se ni pomerio. „Mrtav je.“ „Nemaš pljuvačke“, kazao je. „Gledaj.“ Džozef je vlažno zviznuo na Selisin dlan. Dah mu je bio mokar. Vodeni skakavac prikazao je svoju najveću veštinu: okrznuo je Selisin obraz i pao na pesak, pet metara dalje uz plažu. “Ne brini za njega“, reče Džozef dok je Selis brisala sluz s dlana i nogavice. „Ne mogu da se povrede. Baci ih s krova Instituta, to je triđeset sedam metara, i preživeće. Pokušao sam. Uprkos tome što ne lete. Pokrilca su lažna. Žilavi su oni.“ Zastao je. Nasmejao se. Utišao glas. „Gotovo da se mogu zavoleti. Šta ti misliš, Sesil?“ „Preslatki su.“ „Upravo tako.“ Zavoleti, preslatki – te su reči lebdele u vazduhu. Džozef je trebalo da se utemelji na njima. Međutim, nenavikao na flertovanje, pocrveneo je i zaždio natrag u zoologiju. Juče je bio ćutljiv. Danas, vapeći za Selisinim ostankom, brbljao je kao dečačić opsednut svojim hobijem. Putem „neke funkcije konvergentne evolucije“, objasnio je, njegov voljeni tvrdokrilac, tela kraćeg od centimetra kad potpuno odraste, razvio je izrazito dugačke i uglaste noge porodice zrikavaca, koje mu

„naglim ispravljanjem“ omogućavaju da se skokom udalji s vidika i od opasnosti. Okrenuo je drugi primerak i uhvatio ga palcem i kažiprstom, dok je ovaj mahao nogama po vazduhu. „Vidiš li? Zadnje noge gotovo su mu dvaput duže od tela. Moraju da budu. Pogledaj gde se hrani.“ Pokazao je Selis svrstane vodene skakavce kako čekaju na ivici dosega vode, tamo gde je okean ostavljao svoj penušavi obrub. Prilikom sledećeg talasa, podstaknuti vazdušnim pritiskom i vodenom prašinom, svojim su kratkim kleštima uhvatili lovinu iz nanosa – peščane vaši, slane gnjide – savili noge i odleteli pet metara uz plažu, iznad najvišeg nivoa plime. Potpuna budalaština. „Nije to bogzna kakav život“, rekao je. „Kao da živiš u jarku pored autoputa i hraniš se gumenim grinjama s kola.“ „Obala je bolja od autoputa. Lepo je ovde. Divno“, odvratila je Selis. Nikad nije videla lepše mesto. Nikad nije bila ovoliko obuzeta. Džozef zavrte glavom. Uvek je vrteo glavom kad je ona podlegala fantaziji. Zbog nje je vrteo glavom gotovo trideset godina. „Divno je za nas. Zoolozi se sjajno provode. A ovi mali – oni pojma nemaju. Samo jedu i skaču i umiru. Čak i po mraku. Kad god nadođe plima. Većina poživi svega dan-dva i -kaputt! Izbegnu li talase, dočepaju ih se galebovi i ribe, a za preživele – samo skakanje, skakanje, skakanje i slane gnjide. Baš njih briga za panoramu.“ Poskidao je zrikavce s odeće i bacio ih na pesak. „Ponekad se zapitam čemu služe. Nemaju nikakve svrhe.“ „Čini mi se da tebe zabavljaju“, reče Selis. „Ah, da. Tome je služila evolucija – da usreći zoologe.“ Džozef se nagnuo i skinuo joj dva zrikavca s kragne i jednog s kose. Bio je to njihov prvi romantični trenutak. Našao je poslednjeg zrikavca, koji joj se uhvatio u odeću, i spustio ga sebi na dlan. „Još jedan pokušaj, Sesil“, kazao je. „Vlažnije duvaj.“ Narednih trideset godina Selis će se rugati Džozefu zbog ovog prvog udvaračkog nastupa: „Vlažnije duvaj, Sesil.“ Usavršila je prilično smešnu anegdotu da bi ga mučila. Reprodukovala je njegov glas, mala predavanja koja je držao, njegovu neželjenu pljuvačku (tad su prvi put razmenili telesne tečnosti), nekažnjenu uvredljivost njenog pogrešno zapamćenog imena. Za njega je bila Sesil sve dok ga Festa te večeri nije prekorila. „Tvoj otac i njegovi vodeni skakavci bili su najneromantičnija

stvorenja koja sam ikad videla“, kazala je Selis kad je njena kći, s osam godina, prvi put tražila da čuje kako su joj se roditelji upoznali. „Trebalo je da ga udavim na licu mesta. Mogao me je poljubiti da je hteo. Međutim, dobila sam...“ i tu bi prikazala svoju parodiju Džozefa: „’Morski zrikavac je zapravo tvrdokrilac. Potpuno opremljen. Vidiš li dva para disfunkcionalnih krila, antene i segmentirani abdomen? Nadam se da te ne gnjavim. Ovo uopšte nije zrikavac, ako ćemo pravo. Zaista bih voleo da naučnici pažljivije postupaju s imenima, Sesil.’“ Tu je priču njihova kći volela. No istini za volju, Selis su u ono vreme neobično očarala otkrivenja o vrsti Pseudogryllidus pelagicus, a i ganulo ju je to što se Džozef pomučio da makar i pogrešno zapamti njeno ime. Osetila se polaskanom što je s njom podelio svoje istraživanje. Delovalo je kao da su već intimni. Više od svega, međutim, dopao joj se šaljivi trik teranja vodenog skakavca da sam sebe lansira po želji, Džozefovoj želji. Bilo je to sasvim tipično za njega. Eto razloga njegove privlačnosti: stalno je vrebao priliku da postane mađioničar. Potpuno neugledan, reklo bi se, a onda vadi golubove i zečeve iz rukava, čitavo društvo preneražava pevanjem, stimuliše ga zagonetkama, običnim dahom tera nepovratno mrtve insekte da lete kroz vazduh. Džozef je još razmišljao o ekscentričnostima vodenih skakavaca kad su on i Selis, do članaka u ustalasanoj vodi, kroz žive filtere, mekušce i sifone, pošli obalom natrag kući, na ručak. Granica plime beše hladna i sluzava, a svuda po obali je nakvašeni pesak odbacivao zrikavce uvis.

11 13.20 Džozef i Selis tog dana nisu pokušali da napuste ruševine istraživačke kuće preko baštenskog zida. Bili su odveć sredovečni i ukočeni za pentranje. Grmlje frulovke ispod zida, koje je Džozef (a nešto docnije i Selis, prateći ga u stopu) izlomio pre toliko godina, sad je bilo neprobojno. Pored toga, sasvim su dobro razumeli istoričarsku mantru: prošlost se može posetiti, ali je samo budale ponavljaju. Džozef bi, istini za volju, odglumio budalu tog popodneva da je dobio makar kakvu priliku. Zašto bi inače šetao sa Selis prema dinama ako ne iz želje da bude loš istoričar? Međutim, još nije hteo da usmeri svoju ženu preko zida i natera je kroz frulovku prema njihovoj prošlosti. To bi bilo sentimentalno i providno, a ostavilo bi i modrice. Nije podlegao budalastoj pomisli da se njihova mladost u svakom svom detalju može tako spremno ponoviti. Nije bio ni slep za Selisino unutrašnje previranje: bilo joj je teško kod istraživačke kuće. Natmurila se, do ivice suza. Pošli su, dakle, neromantičnim putem, kroz bivšu dvorišnu kapiju. Sama kapija – perunike od kovanog gvožđa, napravljene dvadesetih godina, vredne – ukradena je sa šarki godinama ranije. Veći deo granitne kaldrme nestao je iz dvorišta. Međutim, stepenici u gustišu još su bili na mestu, premda mestimično urušeni i klizavi od rastinja. Selis se držala za Džozefova ramena dok je za njim silazila ka starom seoskom putu. Tad ga je dodirnula prvi put otkako su se probudili. Nijedan doktor zoologije, naravno, ne može biti potpuno nespreman za promene na obali. Ovo dvoje su čitali novinske izveštaje i videli urbanističke planove. Potpisali su peticije protiv „luksuznog razvoja vrednog javnog zemljišta“. Ipak, čak i da se arhitekte i

građevinci nisu umešali, doktori zoologije ne bi očekivali da obala i zaleđe ostanu u dlaku isti kao nekada. Zoolozi imaju sopstvene mantre: promena je jedina konstanta; ništa u svemíru nije stabilno ni inertno; raspad i rast su sinonimi; zrno peska je jače i izdržljivije od stene. Ako gradovi, uprkos prividnoj trajnosti, mogu da se preobraze zbog starosti, habanja i promene ukusa, onda se nešto tako meko i prolazno kao pejzaž može sravniti i preoblikovati za samo jednu noć, u samo jednoj oluji. Zato nisu očekivali da zateknu stari seoski drum nepromenjen posle trideset godina oluja. Nije trebalo da bude zasut ljuskama manaka ni garniran kravljom balegom. U okolini više nije bilo aktivnih imanja i polja. Danas su tu uspevale samo hipoteke i korov. Moglo se očekivati da će drum biti izmučen i zarastao kao zapuštena magična staza u bajkama. Trebalo je da ga borovi natkrile debelom hladovinom. Lestve smrti ka podzemnom svetu. Put su im lako mogla preprečiti trula stabla i gustiš. Međutim, iz šume su izašli pod grubo i zaslepljujuće nebo, preterano visoko i plavo i neumoljivo nad šokantnim koridorom čistina. Otpočeli su građevinski radovi. Borovi su iskrčeni s trake zaravnjene zemlje izrovane gumama, dvadeset metara u širinu. Velike stene i korenje behu zdrobljeni i gurnuti u stranu poput suvih morena – kao da je zemljani glečer usekao sebi put kroz krajolik. To je bila početna, bezdušna faza gradnje servisnog prilaza koji će, pošto bude završen, omogućiti pristup kamionima i građevincima. Kasnije će prilaz prerasti u javni put za sedamsto domova u Slanim Borovima, slikovitoj, ograđenoj enklavi („pogodnoj i za aerodrom i za grad“) koju će, u roku od godinu dana, naseliti najbogatiji i najnervozniji poslovni ljudi u regionu. Selis i Džozef zavrteše glavama. Takva su ljudska čudesa. Prešli su nekoliko metara duž netaknute ivice koridora, ali su se vratili kad su im put preprečile humke otpada. Kuda treba da skrenu? Gde je javna staza? „Neko bi trebalo da uloži žalbu“, reče Džozef, znajući da taj neko neće biti on. „Kako da prođemo?“ Morali su da stave ruku nad oči i pogledaju na suprotnu stranu čistine, u potrazi za oznakom pešačke staze ili kakvom drugom indicijom puta ka obali. Od nekadašnjih letnjikovaca, nanizanih oko puta, nije ostalo ni traga. Niz malih slatkovodnih bara, među koje su provalili buldožeri, ili se isušio ili je sahranjen. S vremena na vreme, iz

pravca aerodromskog druma čulo bi se oštro udaranje kipera koji istovara klinker ili šljunak za novi autoput, ili granitni agregat za konstruktivnu platformu s koje će se uzdići Slani Borovi. Sam pesak ne bi izdržao težinu sveg tog ukusa i novca. Upravo je Selis, manje slabovida od svog muža, uočila strelasti putokaz zakucan za stablo bora, koji je označavao dalji tok njihove prekinute staze. Međutim, i ona i Džozef bili su nervozni i neradi da pređu preko čistine. Osećali su se kao uljezi. Čistina je ulivala strah, kao neka sporna međudržavna granica iz njihove mladosti, kao neka demilitarizovana zona raščišćena plamenom da bi prebeglice ostale unutra ili napolju. Ničija zemlja koja razdvaja istoke i zapade, severe i jugove. Nemačke i Koreje. Vijetname. Činilo se kao da bi tu trebalo da stoje stražarske kule, nagazne mine, vučjaci i bodljikava žica. U stvari, nad drvećem su letela dva aviona: putnički u visini, a školski jednomotorac na petsto metara. Taj je njuškao pravo odozgo. Delovalo je kao da će svakog časa ispustiti bombu, cisternu benzina, padobranca. Čak i ako avijatičar nije primetio Džozefa i Selis, snajperista bi ih skinuo, budu li samo dovoljno ludi da izađu iz gustiša. Samo su životinje bile bezbedne. Šumske vrane i mladi prudnici skakutali su po golom tlu. Poplavljenim kolotečinama trčali su pacovi da bi se nahranili korenjem i gomoljikama. Dva olinjala mišara – ljubitelji javnog puta – dokono su sedela na vrhu bora i čekala krvoproliće. Selis čistinu nije smatrala metaforom, debelom zemljanom linijom između njihovih budućnosti i njihovih prošlosti. Jednostavno ju je deprimiralo ono što su zatekli, te bi se, da je imala izbora, okrenula i vratila kući. Da njen muž nije toliko zapeo da stigne do obale, ona bi umrla u krevetu. Džozef i Selis upustili su se u ometanje poseda. Vetar i sunce sasušili su i zapekli zemlju nad mekim, podubokim blatom, ali je taj sloj bio tanak i drobljiv kao korica pite, suviše tanak da bi izdržao dvoje teških sisara. Ostavili su duboke otiske u tlu, a i tlo je ostavilo trag na njihovim cipelama i rubovima nogavica. „I šta još?“ – primetila je Selis, misleći da ih napred očekuju i gore stvari. Mogli bi provesti popodne gacajući kroz blato bezbrojnih gradilišta. Njihov izlet – nastavak izleta posle istraživačke kuće – nije dobro počeo. Međutim, kad su stigli do produžetka staze, probili se kroz preostale borove, slatine i lagune (savršene za planirani golf-teren:

loptice za golf najbolje plutaju u bočatnoj vodi) i očistili cipele penjanjem po rastresitom pesku prvog venca dina, Slani Borovi netragom su nestali. Gledano s vrha dina, rane i ožiljke zakrivalo je drveće. Čak se i lupa kamionâ i kiperâ upila u okolinu. Školski avion odleteo je drugde. Tad su prvi put ugledali obalu – sinje, tužno, narkolično more. Skliznuli su niz peščanu sipinu do priobalne zaravni koja se spuštala ka makiji, a nadalje su se protezale dine Baritonskog zatona. Zaravan još nije bila pala pred progresom „estetskih intervencija“. Znali su da će s vremenom tu nići letovalište, pa marina, pa granitno šetalište s restoranima i biciklističkim stazama neposredno uz vodu. Međutim, ništa od toga neće početi pre okončanja prve faze – dovršetka kuća i prispeća uticajnijih stanara koji će nadglasati uzdržane i sentimentalne varoške oce. Neko je sagradio mali kameni mol s brodskim vitlom na kraju. Protezao se od obalske staze, preko obale, do oznake plićaka. To je bila novost u odnosu na njihovu prethodnu posetu. Tamo pak gde su nekad postojale prirodne prepreke od trave i prerija od niskog rastinja – sada su se uzdizale peščane ograde, radi zaštite plaže, i špicasti bedemi od antierozionih vreća, da bi se predupredilo povlačenje obale. Pored toga, na osnovu toka plime činilo se da je preuređen raspored priobalnih prevlaka i pličina, sprudova i kanala. Trenje i gomilanje, plavljenje, podrivanje i taloženje načinili su nove strukture. Okean ima hiljade umeća. Pedeset metara ispred obale nalazio se nov, izdužen peščani greben koji je razbijao talase: vratolomnim uništiteljima – čije su se grive obavijale oko vazdušnih cevi kao vafl-rolnice – oduzimao je njihovu dramatičnu energiju. Do plaže su dopirali kastrirani i pod tupijim uglom. Na suprotnom kraju, gde je Džozef nekada terao sluzave – i zavodljive – zrikavce da lete, obala je izgubila svoj blagi nagib usled tridesetogodišnjeg dejstva mora. Talasi su odgurali obalu ka plaži i naneli strm lučni sprud od oblutaka i školjaka. „Ovo im se neće dopasti“, reče Džozef. Mirisalo je na razočaranje. Praktično su otrčali s kraja na kraj plaže, s istoka na zapad, razgledali rubove talasa, tragali za vodenim skakavcima u penušavom talogu plime, cipelama okretali hrpe školjaka da bi uzbunili bilo kakve preživele begunce. Ipak, ništa nije skočilo za

njih, mada su čak odabrali i savršen trenutak za posetu. Plima je nadolazila. Trebalo bi da su do gležnjeva u zrikavcima. „Ni jednog jedinog“, reče Selis. „Jedan nije dovoljan. Jedan nikad ne opstane.“ Džozef se nije osobito iznenadio. Čim je ugledao povećani nagib obale, shvatio je da Pseudogryllidus pelagicus ima loše uslove. To je i predvideo u svojoj odavno zaboravljenoj doktorskoj disertaciji (bombastičnog naslova Strpljenje i puki slučaj: Prirodnjačka studija o vodenom skakavcu). Ti insekti bili su isuviše specijalizovani i isuviše osetljivi da bi se brzo prilagodili hirovitoj ćudi talasâ. Puki slučaj doneo im je zlu kob. „Suviše im je strmo“, reče. „Njima treba lepa ravna plaža sa stalnom plimom. Takav je život.“ Zbilja, takav je život. Međutim, Džozef je privatno uvek bio sklon fantaziji da zrikavci, skakavci i tvrdokrilci mogu izdržati šta god im život udeli. Slovili su za neuništive pripadnike sveta prirode. Oni su najživahniji postojeći insekti. Za izdržavanje ekstremnih uslova opremljeni su bolje od bezmalo svih drugih bića. Trebalo je samo pratiti izveštaje u Entomologiji da bi se saznalo za postojanje pećaša, buba otpornih na užareni ugalj. Postojali su polarni zrikavci, koji su živeli u trajno smrznutom tlu, i slepi pećinski skakavci, koji su se najbolje osećali na krečnjačkim rubovima podzemnih lokava i osluškivali svoj sićušni plen četirima ušima smeštenim na kolenima. Postojale su bube koje su se hranile vrelim i lepljivim katranom sa zadnje strane plinskih štednjakâ, ili se kretale kanalizacionim cevima, ili žvakale strujne kablove. U Južnoj Americi postojao je čak i specijalizovani cvrčak (Entomologija, tom CXXI/27) koji se hranio i razmnožavao u dizel motorima. Živeo je od emulgovanog goriva. Njegovo obično ime? Podmazivač. Prvi put je identifikovan sedamdesetih godina dvadesetog veka u Ekvadoru. Iako beskrilan i kratkonog – stvoren za kačenje, a ne za kretanje otputovao je i na sever i na jug, tri hiljade kilometara za manje od dvadeset godina, u dizel kamionima i dizel vozovima. Mehanička migracija. Sad je bio vrlo čest u Sijudad de Meksiku i Brazilu. Pojedini primerci pojavljivali su se u blokovima motorâ na otpadima Dalasa. Najlepše su priče o prirodi, često je govorio Džozef. „Osim kad ih ti pričaš“, odvraćala je njegova žena. „Ma kako filozofi uzdizali ljudski rod, on je tek marginalan. Gotovo

smo nebitni u prirodnom zoološkom poretku. Nikome nećemo nedostajati“, kazao je Džozef, u retkom naletu naučničke strasti, jednoj studentkinji na Institutu kad je ova preterano omalovažila sitnija živa bića. „Možda nemaju osećaja sopstva, kao mi. Ni pamćenja. Ni nade. Ni svesti. Ni straha od smrti. Možda ne znaju koliko su jaki i čudesni. Međutim, kad sva ljudska bića na svetu izumru, kad se sve naše kanalizacione cevi i gasni štednjaci i dizel motori fosilizuju, insekata će i dalje biti. Verujte mi na reč. Insekata koji će napredovati, evoluirati, specijalizovati se.“ Tada je uskrsnuo najbolju rečenicu iz svoje teze: „I dalje će biti vodenih skakavaca... koji će krasti svoju hranu iz klešta talasa.“ Čak ni sada, kad nigde nije bilo nijednog vodenog skakavca, doktor nije posumnjao u opštu tačnost svoje tvrdnje. Duž obale – na bezbroj drugih, nešto manje kosih plaža – postoje mnoge aktivne kolonije. Lično ih je video, mnogo puta u poslednjih nekoliko godina, na Obali pagara i kod Grebena tigrastih kraba. Nebitno je što danas nije tamo da se osvedoči u njihovo postojanje ili da im podari svest. („Baš te male briga za panoramu.“) Ipak, razočarao se što je makar i samo s ove obale Pseudogryllidus pelagicus nestao. Džozefovo razočaranje nije bilo naučničko, uprkos njegovoj davnoj ljubavi prema tim stvorenjima i njihovom potajnom saučesništvu u njegovom doktoratu. Fantazija koju je gajio otkako je tog jutra ugledao Selis u krevetu – zahtevala je vodene skakavce. Oni su bili njegovo ljubavno pismo. Bili su crvena ruža. Bili su erotika. Ako želi opet da smesti Selis među dine Baritonskog zatona, gde su ranije vodili ljubav tako upečatljivo, tako nezaboravno, tako nespretno, onda prvo mora da je namami na plažu. Zasad – ostvareno, mada s naporom. Međutim, tada je morao smisliti kakvu zaobilazniju strategiju da bi je izvukao iz melanholije zbog ugljenisanih ostataka i doveo u vragolasti stisak svog naručja. Trebaće mu Venerine lestve obmane, i to do poslednje prečke. Neki postupak diskretniji od ljubljenja ili pevanja one stare pesme koju je volela, a čijih se reči on već jedva sećao. Pomislio je da će vodeni skakavci ponovo hteti da sarađuju s njim. Džozef će joj skinuti insekte s majice, iz kose, opet će joj dunuti u ruku, nateraće stvorenjca da polete, a onda će možda (nedužan korak unapred) spustiti svoj kokeršpanijelski jezik na njen dlan. („Još jedan pokušaj. Vlažnije duvaj.“) Da li će ona tada dopustiti njegovoj ruci da se probije u njen

crni vuneni kaput? Međutim, bezosećajna priroda sada je sklepala plažu isuviše strmu za ljubavna pisma. Iz Venerinih lestava ispala je srednja prečka. Ipak, vreme nije uništilo svetlost. Svemir se nije širio toliko brzo, niti je širokim moćnim talasima ukrao njihovu magiju. Njegovu ženu, do listova u vodi i s nogavicama podvrnutim do kolena, pred njim je obasjao, rastvorio i podmladio sunčev odraz u moru – bila je srebro ukrašeno zlatom. Uvojak kose pao joj je preko lica, jer ga je kao po narudžbi uhvatio i oborio povetarac. Zadnja strana vrata. Struk istaknut rancem. Vučna sila belog rublja. Rubovi nogavica vlažni od mora. Žena odevena u crno i belo; krajolik odeven u plavo. Nije ni čudo što se Džozefu digao. Da se Selis osvrnula na svog progonioca, morala bi mu, kao i obično, dati latinsko ime homo erectus ili homo semens. Obično ime glasilo bi rob seksa, ili ljubavno ludilo, ili sužanj. „Hajdemo. U Baritonski“, reče njen muž čim su prehodili čitavu plažu, a ona se osvrnula da vidi kuda su prošli. Govorio je neobavezno koliko je mogao, prečeći joj put. Cimnuo ju je za revere. „Zbog čega?“ Selis podiže obrvu. Njen muž je bio suviše zadihan i predusretljiv. Nije joj trebao zrikavac na dlanu da bi mu pročitala misli. „Mislim da je tamo plima slabija“, kazao je. „Moramo da vidimo makar jednog vodenog skakavca kad smo već dovde došli. U zatonu mora postojati kolonija. Zasigurno.“ „Moramo? Zašto mi? Ti idi. U svakom slučaju, zaton je kamenit. Tamo ćeš ih teže naći nego ovde.“ Selis su bolele noge i leđa. Ramena i zglavci behu joj ukočeni, a srce prepuno Feste. Radije bi sela na sprud od školjaka i oblutaka i čitavo popodne posmatrala talase nego što bi se upuštala u seksualne hirove. Međutim, Džozef je povuče za rukav. To je mrzela. „Hajde“, ponovio je. „Tamo ćemo piknikovati. Na vetru. Ko zna? Možda ćemo ubediti dine da zapevaju.“ „Nema vetra.“ Za promenu, vazduh nad zatonom bio je kristalno čist. Nije se moralo jadikovati zbog oblaka, a video se čak i horizont, plav kao tuš za oči, gde su trgovinski odnosi okeana i neba obično proizvodili sivu sumaglicu. Lepo vreme donosi zlo, kao što svako zna. Nesreća je jastreb, koji će vas najlakše iznenaditi kad je vidljivost dobra. Smrti se dopada plavo nebo. Lepo vreme voli sahranu. Mudar narod bez naučnog obrazovanja ostao bi kod kuće po takvom danu, ne bi šetao

obalom na kojoj za zaklon nema ni drveta. Doktori zoologije bili su loše obavešteni. Nisu razumeli stroge zakone sveta prirode. Ako vodeni skakavac nije preživeo promene na obali, kako bi i zašto oni opstali?

12 Četvrtak, jedanaest pre podne: Selisin i Džozefov mobilni telefon zazvonio je u džepu njene jakne. Puls aparata, prigušen telom, jedva se čuo. Čak su i insekti umeli da budu glasniji i uporniji. Baterije su mu se praznile. Zbog zvonjave je jedan galeb poleteo usred obroka, protestujući oklembešenim krilima i maltene očekujući da zatekne retko slastan zalogaj u vidu cvrčka. Lepetao je i oklevao povrh leševa tek za trenutak. S četvrtim ćurlikom telefona, vratio se na Selisin stomak i stao da cima tračicu kože koju je već iskljucao i olabavio. Selisina koža bila je žilava. U dva dana izgubila je vlagu i elastičnost. Pozivateljka, Džozefova sekretarica, pustila je telefon da zvoni deset puta – bila je pedantna – a zatim još deset puta pre no što je spustila slušalicu. Zbunjivalo ju je i nerviralo što se njen šef nije pojavio na sastanku povodom nastavnog programa, koji je sam zakazao za to jutro u deset. Već je telefonirala njegovoj kući i nije dobila nikoga. Pokušala je da dopre do univerziteta, do njegove žene, mistične Selis: takođe odsutna sa svog seminara za starije biologe. Sekretarica je znala da Džozefa ne treba da poziva na mobilni telefon, osim u „hitnim slučajevima“. To joj je vrlo razgovetno naložio. Elem, ovo jeste hitno. I alarmantno. Komisija za nastavni program – u kojoj su se našla dva iritirana profesora, guverner, i nametljivo ugnjavljen predstavnik Obrazovnog konzulata, svi podjednako borbeni u svom nestrpljenju – zahtevala je „novosti“ i objašnjenja iz minuta u minut. Budući da nije uspela da dobije odgovor čak ni preko mobilnog telefona, sekretarica je doktorovim gostima, sve surovijim i nespokojnijim u konferencijskoj sali, mogla da obezbedi samo kafu i izvinjenja. Doktor nije sklon kašnjenju i izostancima, kazala je. Nevaspitan jeste (to nije rekla). Odsutan duhom. Rasejan. Ali nikad ne kasni. Uvek se moglo računati na njegovo ažurno i uzdržano prisustvo na sastancima. U pola jedanaest,

na njen predlog, članovi komisije su se razišli, negodujući i mršteći se na sekretaricu dok su prolazili kroz njenu kancelariju da bi pokupili svoje kapute i kišobrane. Redak događaj: prilika za trljanje nosa direktoru Instituta bez ikakvog straha od njegove beskompromisne reakcije. Sekretarica je uobičajenim spiskom aktivnosti mogla da odvrati misli od poremećaja u radnom danu. Morala je da sredi katedarske dnevnike, da otkuca i pošalje dopise, da arhivira ili prosledi pisma, da organizuje otpuštanje viška osoblja. Obično bi joj kancelarijski telefon, sve do pauze za ručak, bio podešen na preusmeravanje poziva, da bi se usredsredila na administrativne poslove i koliko-toliko uživala u sopstvenoj nedostupnosti. Međutim, tog je dana osećala da nije razborito isključiti telefon. U najgorem slučaju, odsutni šef bi to mogao shvatiti kao ukor. Kad je pokušala da ga dobije telefonom, nije prepoznala zvonjavu u praznoj sobi. S višegodišnjim telefoniranjem raznim ljudima, razvila je moć instinktivnog zaključivanja, na osnovu rezonance s drugog kraja veze, ima li tamo nekoga ko neće da joj se javi. Tamo ima nekoga ko neće da se javi, pomislila je kad je pozvala doktora na mobilni. Arpeđo aparata nije bio ćorsokak. Neko je čuo zvonjavu, nije mogao da dopre do telefona, bio je u kupatilu ili u krevetu ili na klozetskoj šolji. I javiće se kad bude mogao. Sada je, kad god bi joj zazvonio telefon, očekivala da začuje doktora, iako je delimično strepela i od poziva sličnog onome koji je njena univerzitetska koleginica dobila mesec dana ranije. Šef te sekretarice, akademski mentor, nikad se više neće pojaviti za njenim stolom, postiđen zbog količine daktilografisanja i telefoniranja kojom ju je zasuo. Ubio se. Džozefova sekretarica nije mogla iz glave da izbriše sliku leša u kolima, creva, kiše, radija – kancelarijsko osoblje je o tom događaju mnogo raspredalo. Doktorov kućni i mobilni broj ponovo je okrenula u podne, pa po povratku s ručka, u dva. Zvono je prvo puštala da zvoni po dvadeset puta, a kasnije odlučnijih trideset. I dalje bez odgovora, i dalje bez objašnjenja ili izvinjenja na njenom telefonskom automatu, iako su i Džozef i Selis imali ispunjen popodnevni raspored. Sekretarica još nije htela da se uspaniči. Sve u svoje vreme. Naći će se objašnjenje, verovatno: greška s porukama, njenom krivicom – barem se od nje

uvek očekivalo da prihvati odgovornost; zaturen ili pogrešno poslat telefaks; neka nepredviđena okolnost; potpuno pobrkani datumi. Doktor je ionako već dva dana bio na „terenskom poslu“, kako joj je rečeno. Malo kašnjenje nikoga ne bi iznenadilo. Desila se lakša nezgoda; doktor je trapav čovek. Možda su mu kola otkazala. Ispala bi smešna – a i doktoru bi bilo neugodno – ako bi odmah počela da telefonira bolnicama, ili se pak obratila policiji s tako skromnim izgovorom. Četiri sata? Nije to ništa, pogotovu ako se očekuje sunčana sedmica. Nije njihovo, govorili su policajci, da prikupljaju odsutne. U deset do šest, već neočekivano zabrinuta za zdravlje čoveka koji joj se nije čak ni sviđao, Džozefova sekretarica telefonirala je njihovoj kćeri Sil u njen stan, šeststo kilometara od obale. Javio se automat. Zar je čitava porodica nestala? Ostavila je najsmireniju moguću poruku: „Jesu li vaši roditelji kod vas? Očekivali smo ih danas na Institutu“, i završila sa: „Sigurno je sve u redu. Nisu se vratili kući. Ali molim vas, pozovite me ujutru posle devet ukoliko vam se oni jave. U stvari, pozvaću ja vas.“ Sil je radila kao konobarica u ateljeu-restoranu „Metrognom“, pored koncertne dvorane. Bila je „ona ćelava i suva“ – kolege su je delom volele, a delom zazirale od nje, isto kao i mušterije, mahom muzičari. Obično bi je častili previsokom napojnicom, odbacili kao grubu, a onda pokušali da izvedu na sastanak. Pozvala je roditelje posle ponoći, kad se vratila s posla, nalivena s previše vina da bi taj zadatak odložila za jutro. U stvari, nikad im se nije javljala pre no što bi se osnažila vinom ili pivom. Nije ni pomišljala da telefonira kada bi uzimala baunsere, gutala „rajske pilule“ ili pušila džoint: loša trava – razvezan jezik. Međutim, piće ju je uvek odobrovoljavalo. Morala je biti dobre volje da bi se suočila s mučnim i nasrtljivim glasovima roditelja. Spustila je telefon na tepih i ostavila ga da zvoni nekoliko minuta, kako bi ocu ili majci dala vremena da se probudi i ustane. Otac je u to doba obično bio budan – zadubljen u čitanje – a majka je pak volela da spava. Sil je ocu dala vremena da završi stranicu, nađe papuče, da natenane izađe u hodnik. Svim se srcem nadala da neće dići slušalicu. Najskloniji prekoru bio je baš iza ponoći. Zašto zoveš ovako kasno? Jesi li pila? (Da, da, šta fali?) Šta sad čitaš? Na šta ti život liči? (Ne traćim ga na knjige. Ne trunem u beživotnoj palanci.) Prošlo je šest meseci. Kad se možemo nadati tvojoj

poseti? (Bolje ne pitaj. Nemoj da me maltretiraš. Mrzim more.) Međutim, roditelji se nisu javili, što je u Sil unelo više nervoze nego olakšanja. Sekretaričina nepopustljiva poruka na automatu („Ali molim vas, pozovite me ujutru posle devet“) nezvana je ušla u njen život i pomerila ga. Sil se potresla. Naravno da njeni roditelji nisu kod nje. Nije ih ni zvala. Nikad nisu videli njen stan. Ako pak i dođu da pronjuškaju, neće im se dopasti ono što budu videli: njeno konobarisanje, obrijana glava, nenamešten krevet, prezir prema svemu živom, stil odevanja, a osobito njenu neobuzdanu glad za muškarcima. Zašto ne iskoristiti i najmanju priliku za zavođenje muškaraca? Zašto ne obraditi kompletan gudački korpus, a potom i limene duvače? Frku ne možeš da dižeš kad umreš. Zato Sil nije bilo drago što se nije čula s roditeljima. Nalazila se šest stotina kilometara od kuće, a ipak se od nje zahtevalo da preuzme odgovornost za problem koji očeva sekretarica i očeve prepametne kolege s Instituta očigledno nisu mogli rešiti. Njeni roditelji nisu došli na posao. Pa? Šta ona može da učini s tolike daljine, u pô noći? Da ih izvrača pomoću čarobne igle i mape? Nervoza, međutim, nije uspela potpuno da zamaskira njen intuitivni nemir. Osetila je buru pred svojim pragom. Sil jeste bila sklona da se ne pojavi na poslu, da ostavi kolege na cedilu, da izlazi kasno, da vara prijatelje i zaboravlja dugove, da nestane bez traga i glasa, da se ne javlja na telefon, ali ne i njeni roditelji. Oni se nisu provodili po čitavu noć. Nikad. Bili su dnevne ptice, kvocave kokoši, efikasne, tačne, bojažljive, dosadne. Alkohol – ni govora. Svakoga bi već posle sat vremena u njihovom društvu preplavio bes. Ponovo je okrenula broj. Trebalo bi da su kod kuće i da se jave. Ostavila je telefon da zvoni i otišla po piće i neki slatkiš. Nije brinula za zdravlje svojih roditelja, već za sebe, za svoju teško izvojevanu slobodu. Nije joj bilo lako da se otrgne i počne da živi neostvaren život tako daleko od njih. Stoga nije želela da je povuku natrag u svoje uštogljene kancelarijske svakodnevice, u onaj prejak miris okeana; nije čak htela ni da vidi porodičnu kuću, one iste stare sobe, iste stare knjige, iste obroke. Ako se sad jave, bezbedna je. Ako se ne jave, Sil će morati da obrne peščani sat i usmeri pesak ka svojoj prošlosti. Pozvala ih je na mobilni dok je u otvorenom klozetu sedela na šolji: u ruci je držala konzervu piva „ševron“, a cvrkutavi telefon na

produžnom kablu spustila je među noge, u kolevku od sopstvenih gaćica. Na drugom kraj u linije nalazio se zaton okupan mesečinom. Kamo sreće da su sove i šišmiši mogli da se jave. Sil je sačekala jedan sat – dvanaest se pesama odvrtelo s kompaktdiska „Razbijački rok“; deset je puta bunovni sused udarao pesnicom u zid – pa opet telefonirala na oba broja, i na kuću i na dine. Istovremeno je i pretrnula i odahnula kad je čula škljoc mobilnog telefona, a potom i glas. Ženski. Međutim, olakšanje se brzo razvejalo – bila je to automatska poruka mobilnog operatera: „Korisnik je trenutno nedostupan. Molimo, pozovite kasnije.“ Baterija na suprotnom kraju, mokra i iscrpena gotovo dvodnevnim stanjem pripravnosti, na koncu je otkazala. Uprkos svem trudu, njihova kći više nije začula ćurlik telefona. Htela je iz kože da iskoči – mada je to, što se emocija tiče, bilo sasvim prikladno. „Linija je zauzeta“: tako se zvala priča o Silinom odnosu s roditeljima otkad je napustila dom. Njen telefon mogao je da zvoni i hiljadu puta a da i ne zagrebe njihovu tišinu. Zatim je pozvala „Metrognom“. Vlasnici su otišli kući, naravno – tim bolje. Ostavila je poruku, uz pomoć vina i piva koje je popila. Povlačim se iz konobaričkog posla, reče. Moraćete da nađete novu devojku. Ne želim više da dirinčim među stolovima. Imam ja pametnija posla. Hrana vam je živi otrov, kao i mušterije. „Metrognom“ je tako glupo ime. „Nemojte me pozivati“, dodala je bez ikakve svrhe. „Više i ne živim ovde. Otišla sam...“ – nije želela da izgovori „roditeljima“. Te je noći Sil imala mahnite i tačne snove. Pivske snove. Sanjala je čak smrt i golotinju – Frojd za početnike. Leševi njenih roditelja otkriveni su u automobilu, uspravni kao sveće. Dva srčana udara. U jednom snu su umrli tokom vožnje, a kola su sletela s puta, zaustavila se u vazduhu, buknula. Zaleđeni kadar. Holivudska smrt. U ostalim snovima, Džozef i Selis vozili su slepi. Od njih su ostali samo pepeo i dim. Nađeni su deset metara od kola, odbačeni, a u rukama su imali poruku za kćer: „Silno nas je razočarao tvoj život.“ Otkriveni su vezani za sedišta, razodeveni, neobeleženi. Ličili su na morževe koje je oluja nasukala na obalu, doterala u plićak, udavila tutnjavom talasa i motornih vozila. Sil je morala da protrese glavom ne bi li se rasanila. Međutim, kad je deset minuta kasnije ponovo zaspala, dodijavali su joj isti snovi: leteća kola, plamen benzina, goli par prekriven krhotinama vetrobrana,

parčadima cigle, morem. Što je duže spavala, to je javna obnaženost njenih roditelja igrala sve komičniju, nemilosrdniju ulogu. Međutim, pravu muku zadavali su joj telefoni. U košmarima je telefon uvek bio za dlaku predaleko od njenih roditelja – na zadnjem sedištu kola ili na dnu majčine torbe – ili im je pak bio u rukama, ali nije reagovao na ubode njihovih prstiju. Nisu nikako mogli da prekinu zvonjavu ni da odgovore na poziv. Kasnije se telefon topio na suncu, ili tonuo na dubinu od dvadeset metara. U drugim snovima zvonio je Silin telefon. Činilo se da je budi, ali bi zaćutao kad bi ona pružila ruku. Čim bi se vratila snu, ponovo bi zazvonio. Potom je zvonio u hodniku ispred sobe gde je Sil spavala kao devojčica. Kad bi samo stigla na vreme, kad bi samo bila dovoljno hrabra da dohvati telefon, začula bi roditelje kako se javljaju s mobilnog i preklinju za pomoć. „Kažite mi gde ste“, rekla je. Medutim, čula je samo: „Pokušajte kasnije. Molimo, pokušajte kasnije.“ Njenim roditeljima zamirao je puls. Baterije su im iscurile, a oni su postali nedostupni za njene pozive. Završni san, s boka osvetljen zorom: njen otac telefonira svojoj kćeri u poslednjim trenucima svog života. Jesi li pila? – hteo je da zna. Na šta ti život liči? Koje knjige? Kakve planove? Kad se možemo nadati tvojoj poseti? Nije umeo tačno da kaže gde se nalazi.

13 Kiša se vratila u petak, sa zorom – ne ona nezanimljiva i krvotočna kao u sredu, nego provala oblaka. Vlaga je bila toliko sveobuhvatna i podmukla da se probila do najstisnutijih novčanika u varoši i nakvasila banknote. Ta kiša je mlela, bacala, solila. Sve je automobile oklopila rđom. Posrebrila je Džozefa i Selis. U stvari, turistički nadimak za varoš, u njihovim studentskim danima, glasio je Rđograd. Ili Mokropola. Letnja jara, uhvaćena u klopku okolnih ugašenih vulkana, isisavala je morsku vodu – što i dalje čini, premda nema posetilaca koji bi to videli – i raspršivala je u finim kapima preko ulica. Čak je i zimi bilo magle i korozije sve do sutona, ponekad i više sedmica zaredom. Godišnji vodeni talog iznosio je metar i po – Džozefu do očiju, Selis do brade. Vetar je pak neprestano nanosio vodenu prašinu. „Brisači stakala moraju istrajno saosećati s našim uplakanim vetrobranima, čak i kad ne pada kiša“, napisao je Mondejzi (savršeni epitaf akademskog mentora) u godinama kad su varoš i obala bili dovoljno razuzdani za turiste. Posetioci su kupovali razglednice saobraćaja pod kišom, a ispod slike su stajale Mondejzijeve reči. Ponekad, recimo sada, dešavale su se plimne poplave. Međutim, u ona vremena nije bilo betonskih barijera protiv vode. Poplava bi se razlila donjim delom varoši i na ulice isporučila morsku travu i krabe. Mi smo perajari, hvalisali bi se varošani. Naše cure u kosi nose trake od morske trave, a imaju i škrge. Čak je i smrt (sudeći po uskrsnutom varoškom folkloru – takođe Mondejzijevo delo) bila vodena. „Zovemo je Ribom“, napisao je u svojim poslednjim memoarima, objavljenim pre više od trideset godina. „Ona pliva, kažemo mi, kao tiha neumoljiva grabljivica koja noću izlazi iz mora i hita u plitku, podatniju uličnu vlagu. Riba dolazi i

odnosi vam oca ili majku iz kreveta. Dok se duše spiralno uzdižu u vazduh, začućete jedino drhturenje perajâ.“ Neki sujeverni čitaoci i poklonici katkad su govorili: Mondejzijeva Riba pokazuje se samo kao posrebrica na lešu, ili kao miris. Smrt je nevidljiva. Ipak, nalazi se u sobi, i ostaviće brazdu od krljušti i sluzi preko čarsavâ. Ribu su, neko vreme, krivili za sve smrti u varoši. U pratnji kiše vrh krovova, plivala je spavaćim sobama i bolničkim odeljenjima na kojima su rak, infarkti, starost i moždani udari nadmudrili bolničarke i njihove lekove. Obilazila je ljude koji su se, među grebenima i koralima svoga nameštaja, utapali odeveni u pidžame. Po deset puta na dan čula bi oproštajno krkljanje u zarđalim astmatičarskim dušnicima, ili požurila u susret detetu koje je auto udario u iznenadnoj magli na trotoaru, ili ostala da vidi hoće li doktori zaista napisati „pneumonija“ kao uzrok smrti nekog mokrog penzionera čija su pluća ličila na mešine za vodu, dok su svi ostali znali da je uzrok smrti Riba. Riba se nije mogla pohvaliti da je udavila mnogo mornara. Tih dana je Rđograd bio turističko, a ne ribarsko naselje. (Danas nije ni jedno ni drugo.) Samo su posetioci hteli da jedu morsku hranu, pa nije bilo potrebe za ribarima i „riboprevoznicima“. Međutim, talasi su svejedno odnosili po nekoliko ljudi svake godine. Uvek je kakav došljak želeo da se šeta po oluji, za vreme plime, ne bi li fotografisao uzburkano more, ili je pokušavao da otrči duž sada uništenog mola, dotakne zastavno koplje na kraju i vrati se do svojih drugova pre nego što udari naredni talas. Dva meseca pre Selisine i Džozefove studijske sedmice, jedan bračni par probao je da spase svog psa koga je uskomešana voda odvukla s gradske plaže. Žena, potpuno odevena, ušla je u vodu i uhvatila povodac. Kad ju je Riba našla nekoliko sati kasnije, na drugom mestu, more ju je bilo svuklo. Bila je gotovo gola – imala je samo cipele. Prstima je grčevito stezala psa za crvenu ogrlicu, a oboje su još bili pomalo živi. Riba je morala da se praćaka i vijuga oko zapenjenih stena ne bi li im okrznula kapke svojim ubistvenim perajima. Mudri žitelji Mokropole, koji nisu želeli smrt pre no što ostare i pripreme se, razvlačili su mreže preko svojih uzglavnica ili nosili udice na lančiću oko vrata. I dan-danas, mnogo godina pošto je Mondejzi uskrsao Ribu, još u varoši ima ljudi koji riblje meso uopšte neće ni da jedu ni da unesu u kuću, čak ni u konzervisanoj mačjoj hrani. Ti se sećaju 1968. i događaja u lučkom restoranu „Ribarski dom“. Umrlo je

devet svatova i konobar. Riba je došla i otrovala ih. Pravi pomor. Nevesta nije dočekala medeni mesec sa svojim mužem. Da su isti ti mudri žitelji Mokropole pronašli Džozefa i Selis posle četvorodnevnog truljenja na dinama, po mnogo čemu bi zaključili da se tu umešala Riba. Njihova smrt izgledala je vodeno, kao da su ih snažni talasi odneli s plaže pa opet izbacili na kopno. Oboje behu rastopljeni i ukočeni. Pretvorili su se delom u polutečnu masu, a delom u slanu naplavinu – u morske stvari. Čak su i smrdeli na more – pokvareno i spermasto kao truo bračić ili riblje đubrivo. Naravno, i posrebrica na telima bila je dokaz dejstva Ribe. Posrebrica je bila njen vodeni žig. U praskozorje, pod jakom kišom i uz letimičan pogled, leševi bi ličili na svetlucave naušnice ljudskoga oblika koje su napravili vilinski srebrari, a na obalu ispustili džinovi. Ličili bi na dve krhotine bačenog leda, dva metalna lista, dve krljuštaste limene skulpture patinirane rosom i buđi. Čak bi se i u mraku činilo da su im tela ukrašena draguljima, tamo gde su se nežnoružičasta boja života i prljavosiva boja smrti našle na sredokraći srebrnog. Videli bi se svetlucavi odblesci staklastih šara koje su na mesu svojom pljuvačkom napravili puževi. Upravo onih šara, nesumnjivo, koje je Mondejzi opisao: odblesaka brazde od krljušti i sluzi koju zaduvana Riba ostavlja koprcajući se preko dina da bi pokojnicima dotakla kožu. Gledano izbliza, na Džozefu i Selis našle su se boje i motivi koje Riba nikad ne bi mogla ostaviti: vrtoglavi filigran površinskih vena boje borove kore, koje su koži davale drvenast izgled; cvasti žuljeva plamenocrvenih krunica i žutih tučaka, nalik deveterniku; u toplijim zjapećim pećinama – ispod rebara, ispod mesa, ispod lobanje – drečave plave i crvene i zelene boje njihovih razorenih, nadutih tela. Sad su bili isuviše truli i isuviše smrdljivi da bi primamili galebove ili krabe. Degradirani su kroz razrede, redove, vrste, do samog dna – do dezorganizovanog mnoštva, do crva, larvi i stonoga, do dugmastih vaši i oblih glista, do nektarske bube ili bonvivana, koji ili ima previše nogu ili nema nijednu. Crvi muva lešomorki tog četvrtog dana pomolili su se iz svoje čaure, čiji je razvoj pospešila truležna toplota u Selisinim i Džozefovim iznutricama. Odavno mrtvi – ali još proizvode energiju! Crvi su se prežderavali i valjali u lešinama dok su se kišne kugle, velike poput njih

i pedeset puta teže, obrušavale kao meteoriti te udarale i tresle njihove pećine i udoline. Smrt nas goji da bi nas pojela. Crvi su minstreli na njenoj gozbi. Džozef je, kao i većina zoologa, bio fakultetski snob i mrzeo botaniku. Smatrao je da su „travari“ niža bića. On je bio lovac, a oni sakupljači. Njihova jedina oružja bila su plastična kesa i lopatica. Međutim, sada je botanici bio bliži nego ikada. Krupniji, živi grabljivci su otišli, ali su se vlati vižljevine, vapeći za svetlošću, nagle nad njega kao bolničarke. Telo mu je bilo povrćka – koža, meso, vlakna. Kosti mu behu drvo. Uskoro, ako niko ne dođe, crvi će ga rasturiti. Potom će njegovo telo moći samo da se pokupi lopaticom i da se smesti u plastične kese. Naravno, utehu bi donelo uverenje da ljudi jesu izdržljiviji od ostalih životinja, pomisao da će nekim čudom (prirodnjačkim, očigledno) njegova ruka i njen list ostati netaknuti, zagrljeni i ograđeni, da će njegova jagodica i dalje ostati među njenim nežnim maljama, da je koža na njenom gležnju čvrsta i pastelno zrnasta, da su joj nokti na nogama još crveni i manikirani. Međutim, smrt ne bira. Meso je meso – a Džozef i Selis bili su posvuda opoganjeni. Njegovi su nokti pukli i počeli da ispadaju. Ruka mu je bila slomljena i besadržajna – uštirkana prazna rukavica. Njena potkolenica nije bila ništa bolja od kožure. No kiša, vetar, zvezde padalice, crvi i sramota nisu još uspeli da ih unište ni da okončaju njihovu veresiju. Dosad se nije čuo udar groma. Njegov prst jeste dodirivao njenu nogu. Meso na mesu. Jagodica na tetivama. Još se držao. Još je bila držana. „Znamo da će nas jednog dana Riba sve otrovati“, napisao je Mondejzi u godini svoje smrti. „Čekamo da gurne njušku u uglove naših kuća, naših soba. Suviše slabi za pokret, gledaćemo je kako pregleda buđavi nameštaj i češe se o drvne lišajeve, koji poput najcrnjih dagnji rastu na prozorskoj strani naših kreveta – sve dok postrance ne pogleda i nas. Naš grad se raspada u prah. Erodiraju nas vetar i so i kiša. Živimo u strahu od vode i smrti.“

14 Festu nije dokrajčila Riba nego Vatra. Malo vode spaslo bi joj život. U rano jutro petog dana istraživanja, kuća se jedva videla. Vlažna morska sumaglica zašla je u kopno dublje nego obično. Upila se u visoke vrhove unutrašnjih dina, ostavila blago bočatnu rosu u slatkovodnim barama i dunula svoj sivi dah na vlažno i lepljivo staklo verande. U kući, u sedam ujutru, svi su doktoranti spavali, čak i Selis. Njihov mentor je prethodnog dana bio na ručku i neštedimice ishvalio teme njihovih istraživanja, mada ne i kuhinju. Uveče, kad se mentor vratio na Institut, društvo je proslavilo uz četiri boce „van panje“ i pijanu partiju pantomime. Morali su da prikazuju imena životinja. Džozef je pogodio vodenog skakavca čim je Selis dunula preko dlana ka njemu, kao da mu šalje poljubac. Ostali su to protumačili kao znak praktično neizbežnog Džozefovog i Selisinog zbliženja, iako nije primećeno ni da se dodiruju ni da jedno drugom poklanjaju mnogo pažnje. Čudan se čudnoga drži – tako je glasila formula. Tri mladića su flertovala samo s Festom. U stvari, u dva ujutru, kad su svi ostali već bili zaspali, Festa i ornitolog još su bili u dnevnoj sobi i glasno se ljubili. Sigurno je neko od njih dvoje – razmišljao je Džozef – spustio petrolejku ispod stola i prigušio plamen, možda radi romantičnijeg osvetljenja, a onda lampu ostavio upaljenu čitavu noć. Nije bio siguran čak ni da li je sve samo umislio. Kad se probudio u pola osam, dnevna soba bleštala je od dnevnog svetla. Slabašan plamen petrolejke ne bi bio osobito uočljiv. Mogao se, zapravo, već i ugasiti. Džozef je samo krajičkom oka opazio lampu kad je projurio kroz kuću i stao ispred verande čekajući Selis. Nije bio siguran da li je osetio miris nagorelog drveta. Da, trebalo je da proveri lampu i ugasi je ukoliko je bila upaljena, ili da je premesti dalje od drveta pre nego što je izašao iz

kuće. „Čak i da sam zasigurno video plamen, možda je ne bih ugasio“, priznao je Selis godinama kasnije, ne bi li je utešio. On se nikad ni u šta nije mešao. Bio je prezauzet. Hvala bogu što nije izgovorio: „Prenizak sam da bih se igrao vatrom.“ Selis nije videla ništa – ni svetlost, ni lampu. Videla je samo Skakavičara kako je pred kućom čeka na njenu molbu („zahtev“ je preciznija reč, govoriće on kasnije), napola utonulog u maglu, napola zaklonjenog oker staklom. Prethodne noći Džozef je priznao – alkohol razvezuje jezik – da ju je uhodio kroz prozore verande. Kakva uzbudljiva drskost, pomislila je Selis, i jedva je čekala da se to ponovi. „Dođi po mene ujutru“, rekla je kad su otišli na spavanje. I zaista je dolazio po nju, ulazio u nju, dostizao vrhunac s njom desetine puta te noći – u snovima. Pevao joj je. Svirao je klavir po pršljenastim dirkama njene kičme. Držao ju je na dlanu i disao na nju, a ona je za njega savila i ispružila svoje beskrajno duge noge, te se preturila u vazduhu. Zato je Selis, kad ga je videla da stoji u bašti, iza okna, osetila glad za ljubavlju. Nije se trudila ni da se sakrije ni da se pokaže. Samo se iskobeljala iz vreće za spavanje i ustala bez snebivanja, naizgled nesvesna toga da je namerno smestila Džozefa napolje, ne bi li je on gledao kako hvata spavaćicu za naramenice i vuče je visoko nad glavu. Njoj je tkanina na nekoliko sekundi preprečila vid, a Džozefa je očaralo njeno telo. Kruška. Golub. A tek stvarnost njenog tela. Čuperak malja. Ramena i skromne grudi. Zdepasti kukovi. Vrline i nedostaci. Kad su joj glava i kosa ponovo izronili na svetlost, gotovo da je očekivala Džozefov nos priljubljen uz staklo. Međutim, on je – dirljivo i začuđujuće uzbudljivo – ostao na svom mestu, kao razliveni obris u magli. Počela je da se oblači za njega. Dnevna majica, bez grudnjaka. Oskudan donji veš. Pulôver, pantalone, čarape i planinarske čizme. Provukla je prste kroz kosu – sirenin češalj – i mahnula mu. Za Selis je to bio vrhunac njihove ljubavi. Kada se Festa probudila? Koliko ju je dugo posmatrala? (Nikad neće moći to da je upita.) No, dok je Selis sedela na dušeku i vezivala pertle, njena cimerka iznenada se prenula i sela, krmeljiva i mrtvački bleda, preklinjući Selis sa joj dâ cigaretu. „Grozno se osećam“, rekla je i nepodnošljivo se nasmejala. „Usta su mi kao kanalizacija.“ „Ne čudi me to.“ Selis je zapalila dve cigarete i jednu dodala Festi.

„Nastavi da spavaš“, rekla je. „Ja idem do zatona s Džozefom.“ „Preteruješ s poslom.“ Izgleda da Festa nije primetila špijuna u bašti, hvala bogu. „Hoćeš li kuvati kafu?“ „Upravo odlazim. Hoćemo da uhvatimo plimu“, slagala je. „Pristaviću vodu.“ To je i učinila. Kasnije će red da je možda primetila lampu – bilo pod stolom, bilo na njemu. Nije bila sigurna. Upaljenu cigaretu, koliko se seća, ponela je u dnevnu sobu. Sasvim je moguće da ju je, uspravljenu na filter, ostavila na podu trema. Imala je naviku da namešta opuške u ravnotežu i ostavlja ih da pletu svoju dimne šalove dok se ona bavi nečim drugim. Mogla ju je pak – koliko je tu samo previđa, koliko mogućih propusta – ostaviti i na stolu pored sudopere dok se umivala i punila džezvu vodom za Festinu kafu. Mogla je i ugasiti cigaretu u sudoperi. Suviše je žurila da bi obratila pažnju. Međutim, dve se stvari nisu mogle poreći: kad je Selis tog dana, najgoreg dana u svom životu, izašla iz kuće, Festa je polusnena pušila u postelji; a ispod džezve, na ringli, goreo je otvoreni plamen. Postojalo je, dakle, nekoliko mogućnosti, a ni za jednu nije bilo neoborivih dokaza. Leš istraživačke kuće – sav od drveta i stakla – suviše se temeljno ugljenisao za autopsiju. Neugašena lampa, koja je gorela cele noći i koju je Džozef ostavio da gori kad je izašao tog jutra, konačno je pružila uporište novom plamenu, s donje strane stola. Drvo je pocrnelo, ugljenisalo se i na kraju popustilo pred vatrom. Plamen je goreo naglavce i ne bi potrajao da je sto bio moderan, da su savremena proizvodna pravila kastrirala njegove politure i firnajze. Pore tog stola pečatili su zapaljivi lakovi, suviše stari da bi se rastočili pri zagrevanju, koji su se stoga sasušili, pretvorili u krljušt, odigli od drveta kao pahulje i dine, te razneli plamen donjom stranom stola. Možda je i iz džezve na ringli, u uspavanoj kući, isparila voda, pa je sama džezva proključala. Dno bi joj se prvo pretvorilo u svetlosivi i plavi emajl. Zatim bi se plamen gasa proširio. Lizao bi bokove džezve i hvatao plastičnu dršku. Plastika za posuđe nije sklona topljenju. Ona bukti. Ako pak vrelina postane nepodnošljiva, ta plastika pretvara višak energije u detonacije nalik petardi i pri tom prska vatru. Džezva, nestabilna od udarâ, mogla je pasti s ringle i razliti svoje istopljene metale po brodskom podu. Možda se i neka brižljivo uravnotežena cigareta, koju je Selis mogla

ostaviti na stolu pored sudopere ili na podu verande, prevrnula i u odsudnom trenutku počela da tinja na iskrzanom podu. Možda je i Festa ponovo zaspala i ispustila na dušek svoj svitak duvana, svoj prvi jutarnji dah, i time samu sebe ispekla u ovoju od razbuktalih industrijskih vlakana. Ili se možda oteturala da zakuva kafu, pa je u povratku nogom zakačila lampu ispod stola. Petrolej bi se razlio po podu – kao i plamen. Ili možda. Ili ovo. Ili bilo šta. Ili nešto drugo. Mrtvi ne govore. Požar je mogao početi na hiljadu načina. Bez obzira na uzrok, bez obzira na to ko je kriv, ko se prihvatio krivice, plameni jezici su suvog drveta imali u izobilju. Trojica usnulih momaka imali su sreće što su njihova vrata bila zatvorena: kad je prva vatra posegla za gorivom i kiseonikom, kad je protegla vrat za hranom kao narandžasto pilence, oni nisu čuli uvijanje podnih dasaka niti osetili miris spaljenog drveta i istopljene boje u susednoj sobi. Nije ih probudila eksplozija malog rezervoara petrolejke, niti su se prepadnuto prenuli kad se potpaljeno drvo konačno razbuktalo uz prasak puščanog plotuna. Vatra je naizgled imala dve brzine – jednu temeljnu i metodičnu, drugu mahnitu. Prvo je prepekla drvo, užinala i poletno zapalila sve kapute, istopila čizme, a potom iznenada prešla na potpalu – na paket žitnih pahuljica ostavljen na kuhinjskom pultu, knjige i zabeleške, hrpu časopisa. Plameni jezik pretvorio se u plameni zastor, a ovaj u plameni zid. Međutim, čak i pošto se vatra raširila dnevnom sobom i stigla do vrata muške spavaonice, nije mogla ući unutra i pojuriti preko tepiha i bačene odeće da bi probudila mladiće. Vrata su suviše dobro prianjala uz dovratak. Drvo bubri. Plamen je mogao samo da osmudi i ispeče spoljnu, obojenu površ vrata, a onda da se prihvati mekih prečaka, plafonskih panel-ploča i krovnih greda. S druge strane, ljubav prema otvorenom prozoru i svetlosti odvukla je vatru i dim ka otvorenim vratima verande, gde je spavala Festa. Požar je svoje vrele termalne struje i samume 3 poslao iz pećnice kroz nezaštićena vrata, da bi silovao hladniji vazduh smudnim i prodornim zadahom. Da se Festa probudila pre no što ju je zahvatio plamen ili ugušio dim, morala bi ili protisnuti svoje debeljuškasto i srdačno biće kroz preuske prozore, ili projuriti kroz vatru u dnevnoj sobi i istrčati napolje. Dnevnom sobom nije prošla: u roku od pet minuta pošto se

cigareta preturila, pošto se džezva pregrejala, pošto se petrolej izlio, dnevna soba pretvorila se u pakao, u kutiju plavičastog plamena ispunjenu gasovitim otpacima i zapaljenim drvetom. Vreli zidovi. Vreo pod. Krov pećnice usijavao je sebe samog dok nije eksplodirao i poslao slavljeničku vatrenu loptu u vazduh, da bi se nažderao kiseonika. Tada su sva samouništiteljska plavetnila iskočila iz istraživačke kuće, pet metara u visinu, i izlučila svoje crvene i žute boje na krov. U tom času – prilikom pucnja – probudila su se tri mladića. Vrata su im ostala bez srednje daske, a soba se već zadimila. Čitava kuća zvučala je kao nasukan brod – grede su cvilele, prečke pucale – a vatra se valjala i talasala kao more. Momci su ubrzo uočili jedini izlaz. Jedan je stolicom razbio prozor, a potom izbio prečke kako bi uspeli da se provuku. Nisu marili za posekotine na rukama i grudima, niti za to što nisu stigli da odenu ili bar spasu svoju odeću. Plamen ih je sustizao – već je zahvatio dva kreveta i svu posteljinu. Nestalo im je kiseonika. Pluća i noge su im goreli. Napolju nije bilo toplo. Zebli su po golim leđima. Hvala bogu na plamenu. Stajali su i posmatrali istraživačku kuću kako bukti i ugljenise se. Posmatrali su topljenje i sjedinjavanje metalnih cevi, rešetke za sudove, kvaka i ključaonica. Slušali su tomtomove raznetih okana na kući i verandi. Pratili su kako vatra pokušava – bezuspešno – da se preko ostataka nekada lepog baštenskog zida probije do spoljne ograde i nađe slobodu u gustišu. Ubrzo se istraživačka kuća pretvorila u ugljenisani skelet pun žara, šljake, ugljevlja, koštanog pepela. jedino što je preostalo (izuzevši dugotrajnu tužbu za nemar i štetu, koju je Festina porodica digla protiv Instituta) behu betonski stepenici, cigle u temelju, sudopera, sprženi i istopljeni hladnjak, ugljenisano i sipljivo drvo, pocrneli metalni rogljevi Džozefovog nepodnošljivog kofera, mrtvački pokrov od uzvaljane dimne marinade, i jak nostalgičan miris dečakâ i logorskih vatri. Niko nije umeo tačno reći kada je Festa nadimljena i kremirana, ni da li je uopšte imala priliku da se spase. Momcima u prvi mah nije prošlo kroz glavu da je iko poginuo. Uspavali su se, kao i obično. Normalan svet bi stigao da doručkuje i pođe na posao pre njihovog buđenja. Preostalo troje kolega nalazi se gde i uvek izjutra na obali, u trci za doktoratima, do kolena u moru što se hrani plamenom.

15 Sil je u petak vozom pošla na obalu: sedmočasovno putovanje, sačinjeno mahom od spavanja i livada. Okončalo se kasno po podne teškom kišom, pa saobraćajnom gužvom tokom jeftine, ilegalne taksivožnje do brežuljkaste periferije – pokupio ju je neki student, divlji taksista. Plaćanjem ispod žita, rekao je, pomoći će se obrazovanju jednog arhitekte. „E, za to ne dam bakšiš“, promrmljala je sebi u bradu. Do doma Silinih roditelja stigli su pred sumrak. Kuća, jedna od svega tri na zemljanom sporednom putu iznad Parka oslobođenja, spolja je bila mračna i tiha, bez svetala, radija, muzike. Roletne nisu bile spuštene, ali pod trščanom nadstrešnicom nije bilo automobila. Sil je odahnula: makar nema ni kola ni leševa u kući. Ako njeni roditelji nisu kod kuće, onda je još moguće da će se živi i zdravi vratiti s izleta, posle neuobičajenog kašnjenja, pa će prepirke s njihovom kćeri moći da otpočnu. Svejedno, prazne sobe unervozile su Sil. Porodične kuće pune su alarmantnih uglova, zloslutnih vrata, mesta suviše strašnih da bi se pogledala ili mimoišla. Morala je da prevaziđe svoj prezir prema studentima arhitekture. Zatražila je od vozača – zvao se Džo i nije mu se žurilo – da zajedno s njom obiđe kuću. Posle može da ostane na kafi ili pivu, ako ima vremena. Ko bi znao šta će Sil unutra zateći? Ma šta da se desilo, ona ne želi to lično da otkrije, ne želi da otvara vrata, da prenoći sama, bez uobičajenih udobnosti i razonoda. Džo je bio pogodan, prihvatljivo naočit, unapred hipnotisan i (smesta je shvatila) pseće poslušan. Dobro će joj doći. Možda će od njega zatražiti i da ostane do jutra. S druge strane, mogao bi ispasti dosadnjaković: ista donja usna kao i u Frenka Zape, ogrlica od kamenčića, malecno samoljubivo ime – sve ide u prilog tom utisku. Međutim, makar su mu kola upotrebljiva.

Parkirali su se udno baštenskog stepeništa i kroz pljusak otrčali na trem. Sil je s čuđenjem ustanovila da joj drhte ruke. Svalila je krivicu na napetost tokom putovanja i na noć punu pića i snoviđenja. Sebi nije mogla pripisati nimalo porodične privrženosti, ali ipak nije uspela da uvuče ključ u ključaonicu. Džo je to udnio mesto nje. I on je bio napet i uzdrhtao, ali iz prozaičnijih razloga. Sil je duboko disala. Šta joj je? Kud nestade ona srdita, odrešita devojka koja je koliko juče šutnula „Metrognom“ uz utisak da svlači ludačku košulju? Sad joj se činilo da joj je koža pretesna, da bi se mogla raspuknuti svakog časa. Poznat osećaj. Često je drhtala na ovom tremu i pred ovim vratima. Često nije mogla da uvuče ključ u ključaonicu. Kao adolescentkinja je u vanjskoj prostoriji često morala da se istrezni, zagladi kosu i odeću, istrlja ludilo i hemikalije iz svojih euforičnih i proširenih zenica, prikrije navike i kupljene artikle, te da se, ako uspe, domogne kreveta pre no što njen otac, s knjigom u ruci, proviri iz svoje sobe i kaže „Kasniš“, ili je razbesni pitanjem da li je provela „zanimljivo veče“. Prelazak preko ovog praga bio je ravan prelasku preko Stiksa 4 . Na drugoj strani otkrivali su se gresi i postavljala pitanja. Sudiće joj se. Sada, kad više nije bila adolescentkinja, u varljivom zaklonu od kiše prizor Stiksa bio je dvostruko umestan i jeziv. Neka drevna intuicija govorila joj je da ulazi u grobnicu. Ovo je kapija podzemnog sveta. Džo je njen čamdžija. Odsad će morati da ga zove Haron 5 . Prag kuće je nabubrio, a ulazna su se vrata zaglavila, kao i uvek, pa je Sil morala svom vozaču da pokaže gde da gurne ne bi li ih otvorio. Tama iz kuće oblila je tamu na ulici. Sil je razdragano viknula s vrata, paleći redom svetla na tremu, na odmorištu i na stepeništu. Nije se uspaničila. Ko god bio u kući, njih dvoje nisu želeli da ga uznemire – sebe ponajmanje. Prazan prostor ispunila je svojim ocem u kućnom ogrtaču i majkom koja prelazi preko gornjeg odmorišta kose umotane u peškir. Nadala se štaviše da će začuti i „Kasniš“. Ni šušnja, osim dobovanja kiše i onog ogorčenog mumlanja kuća u kojima se upali svetlo. Sve drugo delovalo je isto kao nekad – memla knjiga, jakne obešene na rukohvate, niz seljačkih ćilimčića na drvenom podu po kome je Sil u detinjstvu volela da trči i kliza se, hrpa cipela, hrpa časopisa, bicikl koji majka nikad nije koristila, ukrasna paprat kojoj godi sena, ram s porodičnim slikama, čist domaći miris spokojnih života. Sil je pokupila

poštu s poda i spustila je na najniži stepenik. Potom je, držeći se Džou za jaknu kao dete, stala da se obazire po prostorijama. Prvo u prizemlju. Dnevna soba. Kuhinja. Ostava za metle. Salon s francuskim prozorima. Plakar. Ni traga životu. Čak ni moljcima ni miševima. Zatim sprat. Sil se najviše uplašila kad je stigla do zatvorenih vrata majčine spavaće sobe. Zatvorena vrata uvek su zlokobna, ali majčina zatvorena vrata značila su „Ne uznemiravaj“ – imam migrenu ili spavam; ležim u mraku s ocem u naručju; loše sam volje, pusti me na miru; učaurila sam se. Oklevala je. Čak je i pokucala, ali je onda ušla iza taksiste. Za onih nekoliko časaka koliko je Džou trebalo da nađe prekidač lampe i svetlošću oživi sobu, Sil je još imala vremena da pobrka vijugave senke i pogrešno protumači sive oblike na krevetu. Tu je, konačno, našla dokaze skorašnje ljudske aktivnosti. Na noćnom stočiću stajali su gotovo prazna šolja s čajem, tanjir, voćne kore s kojih su plodove ubirali mravi i mušice. Majčina pamučna spavaćica ležala je preko jastuka. Krevet je još bio razmešten. Jedan prozor ostao je širom otvoren, pa je dvodnevna kiša napravila mokru mrlju na parketu i tepihu. Posteljina i pokrivač behu vlažni. Knjiga Kalvinovi Antonimi – obrela se na podu. Druga – Drevna kozarska mudrost, koju je Sil ocu kupila za rođendan, ponajviše da bi ga iznervirala – našla se na toaletnom stočiću, ispod saksije s narandžastom mlečikom. Na zidu je visila njihova svadbena fotografija. Sil ju je gledala već hiljadu puta. Njeni roditelji su na njoj izgledali veoma stari, premda su bili jedva zašli u dvadesete. Kao ona sada. Ni venčana odeća ni jaka svetlost blica nisu doprinele njihovom izgledu. Sil je piljila u lica kao da će iz njih izvući neku indiciju. Da li se fotografisana lica transformišu u času smrti? Jesu li im osmesi sada malo ukočeniji i stisnutiji, kao da su im usne stigle do krajnje tačke svojih mogućnosti? Razmešten je bio i kauč u očevoj sobi. Sil je pregledala njihove radne stolove i telefonski stočić, ali roditelji nisu ostavili nikakvu poruku kojom bi objasnili svoje odsustvo. Zašto bi? Ni na podsetniku nije pisalo ništa što bi sugerisalo da su otišli – ni imena, ni datumi, ni brojevi. Nije mogla naći ni mobilni telefon, premda je prevrnula sve jastučiće na foteljama, gde se

uobičajeno krio. Mora da su ga poneli sa sobom. Proverila je da li su spakovali i poneli kofere. Nisu. Otvorila je svu poštu. Bez putokaza. Samo reklamno smeće i računi. Konačno, dok je Džo spremao kafu za oboje, Sil je izašla napolje, kroz francuske prozore salona, niz klizavo drveno stepenište. Baštenska kiša je predusretljivija i toplija od ulične. Sve sijalice u kući ostavila je popaljene, kako bi trem i dvorište bili jarko osvetljeni. Ostaci očevog doručka još su stajali na poslužavniku pored baštenske stolice. Šolja i tacna napunile su se kišnicom. Drveni furnir poslužavnika natekao je, pukao i odigao se. Po daskama su ležali razbacani ostaci manga – koštica i ukrućena parčad kore. Preklopni nož za ljuštenje počeo je da rđa duž oštrice, a majušni pauci ugnezdili su se u šupljini drške. Brioš sa sirom sveo se na glaziranu krofnu zalepljenu za omot. Ostatak su dokrajčile ptice. Sil je izlivala vodu s poslužavnika kada ju je Džo pozvao. Kafa je bila poslužena. „Ima li čega?“ – upitao je gledajući na trem. Odmahnula je glavom. „Šta je to ispod stolice?“ Nakvašeni očev rokovnik. Listovi su se nabrali od vlage, mastilo je izbledelo do zimskog ružičastoplavog tona. Škriljčanoplavog, nalik kineskom porcelanu. „Njegov dnevnik.“ Nije ličilo na njenog oca da ostavi knjigu na mokrom mestu, pogotovu ovu knjigu. „Koji je poslednji datum?“ -upita Džo. Arhitekta je bio bistriji nego što se činilo. Sil je pokušala da prelista stranice, ali su se cepale kao vata. „Suviše je mokar za čitanje.“ „Šta ćeš sad?“ „Staviću ga u sušionicu.“ „Ne to... mislim, kako ćeš otkriti kuda su otišli?“ „Pojma nemam. Šta treba da radim? Nisam ja policija. Šta bi ti uradio?“ Tonom je jasno stavila do znanja da na to pitanje ne treba odgovarati. „Moraćeš da pitaš susede da li nešto znaju. To je pod jedan. Pozovi rođake. Imaš li braće ili sestara?“ „Ne. Živ mi je još samo jedan stric. I oko stotinu daljih rođaka. Čuj, pusti ti mene da smislim...“ „Telefoniraj stricu. Možda su mu se javili.“

„On živi u Njujorku. Nisam ga videla od šeste godine. Otac s njim već godinama ne razgovara. Neki drugi predlog?“ „Pa, onda telefoniraj prijateljima.“ Sil slegnu ramenima. Nije poznavala nijednog njihovog prijatelja. Živela je svoj život, ne njihov. „Onda ćeš morati da proveriš bolnice. Žao mi je, ali i gradsku mrtvačnicu. I otiđi u policiju. Zahtevaj od njih da potraže nestali auto. Šta nije u redu?“ Sil se namrštila. Mrzela je spiskove. Mrzela je naslov „Podsetnik“. Koliko će to dana još trajati? Koliko će iznositi u naknadama za taksiranje na crno? „Trebaće mi taksi za sve tvoje blistave ideje“, rekla je. „Jedan stoji napolju.“ „Švorc sam.“ „U redu. Ne moram uvek da naplatim. Bar ne prijateljima. Sutra je subota. Mogu da radim šta mi je drago.“ Zagledao se u svoju šolju. Nije hteo da je pogleda u oči, iako mu je godilo što se sklonio od kiše i što posmatra vodu kako se sliva sa Siline obrijane glave i lepi joj bluzu za dojke. „Dobro, moj čamdžijo, moj đuvegijo“, rekla je. Dopustiće mu da prenoći. Voli on da se petlja, ali će uraditi tačno ono što mu se kaže. Ovde, u drugom životu, bio bi ostvarenje sna: uvek raspoloživi vozač, lakej, služinče. „Možeš li noćas da ostaneš sa mnom? Mrzim ovu kuću.“ Prenoćili su u njenoj sobi – ili makar u njenoj bivšoj sobi – gde su ih na bliskost prisilili uzak dušek i samački čaršavi. Roditelji su od njenog odlaska preuređivali kuću, te su skinuli luminescentne zvezde koje je ona bila zalepila na nekada plavu tavanicu. Sada je Noćno Nebo bilo belo i golo. Fioke i ormari, police za knjige – pretrpane dok je bila u pubertetu – sada behu prazni i dezinfikovani, kao u sobama jeftinih pansiona. Nije mogla da zaspi – prevelik umor, preterana neudobnost. U svom stanu bi nemir odagnala s malo vina, ali njeni roditelji nisu konzumirali alkohol. Imali su samo jednu staru i lepljivu bocu medenog „ruma“. Bezalkoholnog. Međutim, trezna Sil nije morala da glumi seksualni žar za svog vozača. Stres i usplahirenost, kako je ustanovila u mnogim prigodama, neočekivani su afrodizijak, jednako kao i pokorni i dosadni

muškarci. Mora da ga je šokirala i zatekla najmanje dvadeset puta – i to ne samo kad ga je nazvala Haronom. Golicala mu je penis strništem na svojoj glavi. Vešto je iskoristila kruti čuperak pod njegovom donjom usnom. Izazvala mu je bol u zglavcima i prstima. Naterala ga je da čeka. Iskoristila je priliku da ispuni roditeljsku kuću bukom. No kasnije, kad je Džo zaspao, činilo se da ju je vođenje ljubavi promenilo i smirilo. Potraga za roditeljima prestala je da bude preko nužna. Senke više nisu asocirale na Stiks. Sada joj je prosto išlo na nerve što se nalazi u roditeljskoj kući. Ko se u njenim godinama obrete u sobi svog detinjstva, svakako je pretrpeo neuspeh. U sedativnoj tami kuće, dok joj se lepljivi Džo obavijao oko leđa u preuskom krevetu, panika usled putovanja na obalu i prenagljenog kasapljenja sopstvenog života i posla – delovala je budalasto i nezrelo. Prevalila je preko šest stotina kilometara do omražene varoši samo zato što joj je očeva sekretarica izdala komandu. Njeni „doktori“, posle „dva dana terenskog posla“ – nije znala „gde tačno“ – nisu došli na posao. Pa šta? U stvari, ura! Napokon tračak nevaljalštine! Sil je oduvek smatrala da su njeni roditelji preterano zaljubljeni u posao. Za promenu, sada su utekli. Selis i Džozef možda su bili nesmotreni. Međutim, i ranije su umeli da odu ne obavestivši ni nju ni kolege. Odvezli su se nekud, moguće na mali odmor, i zadržali se. Nema tu nikakve misterije. Čitava ova rabota može se jednostavno objasniti. Za razliku od planinara i pesnika, njeni roditelji bili su suviše sredovečni i dosadni za nesreće ili preranu smrt. Očekivala je da će svakog časa čuti njihov stari automobil na ulici, da će farovi obasjati njenu tavanicu bez zvezda, da će začuti petljanje po bravama, nakon čega će se njih dvoje popeti na sprat i zateći kćer i golog taksistu u krevetu. Eto burlesknog odgovora na očevo mučno pitanje: „Kad se možemo nadati tvojoj poseti?“ Sil je bila i smirena i nervozna. Ostavila je usnulog vozača u krevetu i otišla u majčinu sobu, gde će joj biti udobnije, pa će se možda i naspavati. Obukla je majčinu spavaćicu i legla bliže vratima, gde su čaršavi i pokrivač bili suvi. Ako se roditelji pojave, ovo će im biti bolji doček: ugledaće svoju skromnu kćer kako spava, a smrt će biti odložena na deset hiljada dana. „Čemu dugujemo ovu čast?“ – pitaće sarkastični i očarani, suviše stidljivi da bi je zagrlili. „Šta li je tebe dovelo kući?“ Praktično ništa,

moraće Sil da odgovori. I to je bilo tačno. Zašto je Sil došla? Da zatvori prozor u spavaćoj sobi, da osuši poslužavnik i spase očev rokovnik od kiše, da udno stepeništa zgomila reklamno smeće i račune za njihove dosadne i geometrijske živote.

16 Vozač joj je prodrmao mišicu. Prerano ju je probudio – bila je džangrizava. On se pak rasanio usred noći i otkrio da je nema. „Zašto si otišla?“ Stajao je udno Selisinog kreveta, ozlojeđen i nag kao dete. „Mislio sam da si pobegla.“ Sil se nasmejala. „Sve se ovo zasniva samo na tvojoj reči“, kazao je. „I nije ti neki vic.“ „Tako je, sve sam izmislila. Ovde uopšte ne žive moji roditelji. Oni nisu nestali. Htela sam samo da te odvučem u krevet i ušparam na taksiranju. Prava si frajerčina.“ Pružila je ruku, uključila radio – informativnu stanicu – i mahnula čamdžiji da ode. On je već pokušao da zadigne pokrivač, a kad se ona ponovo pokrila, uhvatio ju je za zglavak. „Ne, ovde nema mesta za tebe. Važi? Jesi li već doručkovao? Vidi čega ima u kuhinji. Hajde.“ Kad je otišao – maltene zalupivši vrata – Sil je saslušala radijski izveštaj o lokalnim udesima i pogibijama. Bilo ih je nekoliko – izvrtanje kamiona, troje studenata u kolima, zgnječeni automehaničar – ali se nijedna nije uklapala. Nikakvih doktora zoologije. Nikakvih neprivlačnih ljudi, po starosti i obrazovanju ravnih njenim roditeljima. Sil se obukla i odšunjala u prizemlje. Znala je koja dva stepenika valja izbeći, koji rukohvat škripi. Ugledala je Džoa kako kleči pred kuhinjskim kredencima i traga za makar kakvim jestivim hlebom. Ogrnula je očev nepromočivi mantil i izašla na sitnu kišu, da bi obišla dve susedne kuće. Iz prve joj je odgovorio samo pas. Međutim, u drugoj ju je starija nepoznata žena izvestila: „Vašu majku nisam videla najmanje četiri-pet dana. Ni vašeg oca. U nedelju smo se videli, čini mi se. Nisu bili u dvorištu. Prozor spavaće sobe zvrjao je otvoren. Pre neku noć je lupao zbog vetra. Sad ste ga vi zatvorili.“ Kad su njeni roditelji otišli? Žena nije znala. „Ne prepoznajem njihova kola“, rekla je. „Koje su boje?“

Ni Sil nije bila sigurna. „Imate li malo hleba?“ – upitala je. Vrativši se u kuću bogatija za pola vekne hleba, Sil je donekle umirila Džoa razdraganom, premda podrugljivom pljuskom po stražnjici, a onda prinela stolicu telefonu. Okrenula je mobilni broj svojih roditelja – i dalje nedostupan. Pozvala je očevu sekretaricu. Javio se automat – Instilut nije radio. Zatim je počela da telefonira bolnicama. Subotom u centralama nije bilo osoblja. Naloženo joj je da „unese broj pacijentovog odeljenja“, ili da „pokuša opet u ponedeljak“, ili da „okrene četiri sedmice za obaveštenja“ te se pridruži nizu ostalih pozivalaca i iskuša svoje strpljenje krckavom muzikom Osvalda Bosea. Pomišljala je da se Džoa odmah otarasi. Već joj je išao na živce. Bio je gnjavež i teret. Nije joj se dopalo kako ju je tog jutra uhvatio za ruku kad ju je nanjušio u majčinom krevetu, ni kako je zadigao pokrivač i pokušao da joj se pridruži. Kad je izmolila hleb, on je očigledno smatrao da mu ona mora spremiti doručak. „Batalila sam konobarisanje“, rekla je i ostavila ga da se duri. Međutim, kasnije je naslulila da joj valja promeniti ploču, makar do večeri. Bilo je izvesno da se telefonom neće probiti do bolnica, u kom će slučaju taksista imati suštinsku važnost. Posle toga će ga šutnuti. („Moraš da nađeš drugu devojku. U krevetu si tragičan. Džo je totalno glupo ime. Ne zovi me.“) Kad je Sil ušla u kuhinju da se pomiri s Džoom, on više nije bio tamo. Zatekla ga je u salonu, u očevoj fotelji, s kafom, jabukom i starim novinama. Radije bi umro nego sebi napravio dvopek. Očigledno je bio gost, besplatan vozač koga ona svakako treba da tetoši. „Izvini, čamdžijo“, rekla je. „Ma dobro.“ „Zabrinuta sam, kapiraš?“ Zagrlila ga je oko ramena. „Da pođemo?“ „Kuda?“ „U bolnice, valjda. A onda u tamnice gde su zlodusi i leševi. Da posetimo groblja i grobove. Da se promuvamo po sahranama.“ Dala je sve od sebe da ga razveseli. Zavukla je ruku pod njegovu košulju. „Dobro“, rekao je što je ravnodušnije mogao. Međutim, Sil je prvo otišla gore, da se istušira i namesti majčin krevet. Morala je da skloni suđe od doručka i počisti avetinjske ostatke svojih roditelja. Uzela je mokar tepih i pokrivač iz majčine sobe i obesila ih u sušionicu. Očev rokovnik već se osušio i ukrutio. Sil se nije

dalo da pogleda u njega. Bio je to očev privatni prostor, a nijedno dete ne želi da čita o tajnom svetu svog roditelja. Svejedno, prinela je listove prozoru i pustila ih da vise dok nije našla poslednju ispunjenu stranicu. Papir je nabrekao, a mastilo je ostalo bez pigmenta – prvo od kiše, a sada od toplote. Rokovnik je mirisao na muzeje i unutrašnjost aktovki. Ipak, poslednja vijugava rečenica bila je dovoljno čitljiva. Kakve radosne, optimističke reči, pomislila je. I utešne. Napisao je: ..Utorak. Vreme je suviše lepo za posao.” A zatim: „(U potragu za vodenim skakavcima!)“ I tako se Sil, u društvu preterano pažljivog i strpljivog Džoa, te subote zaputila u najčudniji obilazak varoši: vozila se tragom Ribe kroz ulice potištene od kiše, pri čemu je na kolima radio samo jedan brisač; povlačila se od klinike do bolnice, od privatnih do javnih krila, nadajući se da će Džozefa i Selis naći ušuškane u krevet, a pored njih grožđe i časopise. Oboje su trčali uz stepenice, ulazili u liftove širine kreveta, nestrpljivo čekali da službenice ustanove ima li očevog i majčinog imena na ekranima i u registrima. Posećivali su odeljenja s anonimnim povređenim pacijentima koji su mogli biti Džozef i Selis, razmicali zavese da pogledaju šta sve može učiniti automobil, nož, srčani udar ili prekomerna doza narkotika. Nisu našli nikog poznatog. Na koncu su otišli u centralnu policijsku stanicu. Sil je dala sve od sebe da dežurnom policajcu stavi do znanja koliko su pouzdani i tačni bili njeni roditelji. „Upravo vas takvi na kraju iznevere“, reče on. Uzeo je opis njenih roditelja i pribeležio registarski broj automobila. Pregledao je monitor svog kompjutera, ali nije našao ništa. „Pojaviće se već“, obećao joj je. A zatim žustra protivrečnost: „Proverite da nisu u gradskoj mrtvačnici.“

17 Ptičica se ponudio da otrči do plaže i uveri se da su Festa, Džozef i Selis zbilja dobro, te da ih obavesti o požaru i o tome šta je sve izgorelo: njihova odeća i torbe, beleške i knjige, sve šanse za doktorate. Ptičica nije mogao da odbije dužnost: bio je u najboljoj kondiciji od sve trojice i, u stvari, jedini obuven: on je, naime, potpeticama razbio prozor radi bekstva. Hani i Viktor moraće bosonogi, kao dezerteri, da se probiju preko polja manaka ka siromašnom selu. Druga poseta biće manje pobedonosna od prve – sad su morali pronaći odeću i obuću, a i telefon da bi pozvali Institut, aerodrom i vatrogasce. Ako vetar ojača, ugljevlje istraživačke kuće moglo bi se razbuktati. Onda će momci morati da polože račun i za šumski požar, a još bi moglo stradati i selo. Jeziva pomisao. Njihov drugar Ptičica, sličan strašilu, preskakao je po dva stepenika odjednom i jurio kroz gustu frulovku sve dok nije stigao do seoskog druma i bara. Imao je samo belu majicu, donji deo pidžame kroz čiji je šlic njegov penis, u trku, virkao i klackao se kao marioneta, i crne polučizme na golim stopalima. Zaudarao je na dim i znoj. Kosa mu se ulepila. Nikad se nije osećao tako filmski i tako potpuno komično. Znao je gde će na obali naći svoje troje kolega. Jednog popodneva lično je pomagao Festi da prikupi morsku travu za nutricionistička i medicinska izučavanja. Ona mu je uzvratila poljupcima koliko sinoć, mada uprkos svem njegovom trudu još nije bila spremna da primi njegov jezik među svoje usne niti njegovu ruku ispod svoje odeće. Trčeći je dvaput zapazio Džozefa i Selis u plićaku dalje uz obalu, prema isturenoj vodoplavini zatona. Put je bio jednostavan i vodio je uglavnom nizbrdo: borovi, močvare i dine, obalska staza, široko prostranstvo plaže, pljuskavi trk

plićakom prema obrisima u vodi, udaljena krivudava perjanica pepela. Mesecima nije osetio toliko dobru kondiciju, uprkos čizmama što su greble gležnjeve i ostacima glavobolje izazvane dimom. Gonile su ga uzbudljive hemikalije šoka. Od napora su mu se misli sredile. Smrt se bila primakla; dobro je prošao. Nikad nije bio tako brz ni nadahnut, tako čudno blizu mučnine i radosti. Kako li će veličanstven izgledati Festi kad je dovikne, napola nag a napola holivudski neodoljiv – glasnik koji donosi poruke i beži od vatre prema moru.