Posle smrti - Jim Crace

18 Smrt bi te sedmice imala dosta posla čak i bez Silinih roditelja. Sto dvadeset sedam novih leševa prispelo je u mrtvačnicu pre nego što je službenik otišao na ručak. Daljih će pak sedamnaest Riba poslati po podne, kad se službenik na posao vrati natrpan barbituratima, kao i uvek subotom u to doba. Već je bio dostigao četvrti nivo dezinhibiranosti i euforije, progutavši uz ručak dve „rajske pilule“ s pivom. Sad je žvakao žvaku da bi uklonio smrad crnog luka, cigareta i alkohola. Leševi i ručak ne slažu se dobro – to mu je dežurni lekar stotinu puta ponovio. Radnik u mrtvačnici treba da ima jednako svež dah kao zubar ili prostitutka. Ko podriguje ne treba da se bavi pokojnicima i njihovim ožalošćenima. Šaputavo saučešće udovcima i udovicama – i kćerima koje su izgubile oba roditelja u istom danu – ne može obilovati zadahom hrane i nikotina, a ipak delovati iskreno. Međutim, službenik nije delovao iskreno, čak ni kad mu je dah bio svež. Prezirao je rad u mrtvačnici. Videlo se to. Mrsko mu je bilo da razdaje svoju saosećajnost nepoznatim ljudima. Kao i većina mladih muškaraca, nije imao vremena za smrt i tugu. Leševi nisu poetični, a on je sebe smatrao za isuviše oštroumnog i sklonog provodu da bi straćio život na njih. Dežurni lekari budalasto su verovali da se leševi i ručak ne slažu dobro i da onaj ko podriguje ne treba da se bavi pokojnicima i njihovim ožalošćenima. Gotovo kao da nikad nisu ni dodirnuli leš. Mrtvi ne govore – ali leševi podriguju satima posle smrti. Žena se saginje da poljubi muža poslednji put. Uprkos upozorenjima nadzornika mrtvačnice – mirisalo ne mirisalo njemu iz usta – ona se malo oslanja na muževljev grudni koš, a za uzvrat dobija smrad svih jela koja mu je skuvala u četrdeset godina. Mrtvačnica je povremeno umela da zvuči kao avetinjski hor koji se upevava, uz podršku duvačkog ansambla od tuba i fagotâ. Umela je da smrdi jednako

štrokavo, nagorelo i prodorno kao i frizerski salon. Zadah tih hladnih horista bio je znatno gori od zadaha luka iz službenikovih usta. Međutim, niko nije govorio da su leševi neiskreni. Od smrti nema ničeg iskrenijeg. Mrtvi misle ono što kažu. Službenik je, kao i obično, prevukao prstom preko registra bez straha od onoga što bi mogao ugledati, ali s jednovremenom nadom i očekivanjem da će naći neko poznato ime. Riba bi mogla da ga počasti susedom, na primer, ili nekim mladim čovekom s kojim se družio u školi, ili nekom od mnogih zanemarenih tetaka. Bilo kim, samo da se prekine monotonija na poslu. Jednom će i svoje ime zateći na spisku – upozorio ga je dežurni doktor. Enfin 6 , ime od koga će mu srce stati. Iskrenost, konačno. Dužnost mu je bila da popunjava poslednji obrazac za preminule – ime, mesto rođenja, vreme smrti, uzrok, lekarov potpis, matičarov razmrljani pečat, broj dosijea, etiketu – a zatim da proveri raspored leševa na spiskovima kako bi odredio smeštajni prostor. Taj vikendmatine bio je dupke pun kad je Sil došla u potrazi za svojim roditeljima, kad ih je zapravo preduhitrila. Sve rashladne fioke, osim onih koje su tehničari čistili ili popravljali, behu zauzete. Neke će se isprazniti posle dva, kad rođaci preuzmu leševe i kupe propisane kartonske sanduke u kojima će ih odneti kući. Sil i Džo došli su odmah posle ručka. Žena je, s uobičajenom jezivom strepnjom na licu, objasnila da su joj nestali roditelji. Ona i pratilac žele da provere spisak mrtvih, ako je moguće. „Dolazimo iz policije“, dodao je muškarac, kao da to ima neke veze. Službenik je ponovo prevukao prstom preko spiska mrtvih. Nema Džozefa, nema Selis. Ima li u mrtvačnici neidentifikovanih leševa? „Mnogo“, reče službenik. „Hoćete da pogledate? Sačekajte malo.“ Ubacio je još jednu žvaku u usta – ponudio je Sil, ali ne i tipa koji „dolazi iz policije“. Privukla ga je ženina sveže izbrijana glava i jogunasto lice. Moćna kombinacija. Razvratnica, kaluđerica. To lice nije poznavalo nikakvih granica. Službenik će naći prilike i vremena da sa ženom ode do rashladne sobe. Bez muškarca, naravno. Sil i Džo ćutke su sedeli i čekali više od pola sata, a onda se pojavila jedna žena, od šezdeset i nešto godina, s dvojicom sinova. Udarila je zvonce na šalteru službenikove sobe. „Umrla mi je sestra“, rekla je kad je ovaj zadigao staklo. „Doneli su je na obdukciju.“

Pogledao je broj na njenom obrascu i proverio ga u svojim spiskovima. „Ovde je. Na spratu.“ „Kuda se može prići kombijem?“ Službenik je rekao braći kako da stignu do podrumskog ulaza u mrtvačnicu, a onda pozvao ženu i Sil da pođu s njim. „Žao mi je, morate biti krvni srodnik“, slagao je Džoa. „Brzo će se ona vratiti.“ Ćuteći je poveo žene uz stepenice ka smeštajnim prostorijama. U inventaru je ponovo pronašao sestrino ime, ali redni broj fioke nije bio upisan. „Prepoznaćete je, zar ne? Ako pogledamo...“ „Sestra mi je...“ „Onda nema problema. Samo da budete sigurni. Greške se dešavaju.“ Okrenuo se ka Sil i saučesnički namignuo. Mladi protiv starih. „A vi vidite da li ćete ikoga prepoznati. Važi?“ Službenik – Ribin protežirani grabuljar, njen predstavnik na zemlji – bio je sjajno raspoložen, uprkos poslu. Barbiturati i pivo. Baš je uživao u obilasku frižiderâ. Uvek je zanimljivo, a često i zabavno praviti društvo osobi opunomoćenoj za identiílkaciju leša. Težak zadatak. Često u mrtvačnicu dolaze daleki rođaci ili kratkovidi susedi, da se supruga ili žena ne bi izlagale traumi. Rođak ili sused može biti potpuni neznanac. Možete proći pored svog rođaka ili suseda na ulici a da ga i ne prepoznate. I stoga su se, kako je službenik napomenuo, greške dešavale – mrtvaci su katkad pogrešno identifikovani. Smrt je temeljita maska. Očni kapci leša ponekad su zalepljeni trakom, na primer, ili su usta zatvorena maramom od krepa vezanom oko glave. Pojedinci pak umeju nepromišljeno da izvade pokojnikove zubne proteze nakon što šlog ili infarkt učine svoje. Pošto nastupi mrtvačka ukočenost, čovekovim ustima menja se oblik. Večiti debeljko postaje isposnik upalih obraza, izmršaveo od molitava i posta, a mišići lica propadaju. Veštačke zube nemoguće je vratiti unutra. Tehničar ih onda stavlja u plastičnu kesu koju vezuje lešu za palac, ili ih prosto kači pokojniku o desni, prekrivajući usne. Mesnat i plastičan omaž Pikasu sačekaće rođaka ili suseda koji dođe na identifikaciju. U drugim slučajevima mrtvačevo lice nabuhne, i to bez ikakve pomoći smotuljaka vate. Čovek koji je šezdeset godina bio živi leš – u smrti je bio bucmast i gladak kao izrezbarena tikva. Ponekad bi pak tehničar obrijao prepoznatljive brkove, čisto zabave radi, ili maskirao mladež puderom u stiku.

Za opunomoćene rođake i prijatelje, lice leša nikad sasvim ne odgovara licu koje su poznavali ili voleli. Prikazana osoba, u stvari, može biti bilo ko: svi imamo iste izraze lica kad umremo, svi rođaci isto izgledaju. Dakle, da – posetioci pokušavaju škiljeći da prepoznaju leš što pre mogu. Klimaju glavom. Okreću se. Ovlašan pogled biće dovoljan. Potpisuju obrasce koje im pruža službenik i, s vremena na vreme, odnose pogrešan leš iz mrtvačnice, skriven iza maske od kartonskog kovčega, gotovo ubeđeni u ono što su videli. „Čuo sam da su neke ljude sahranili potpuni neznanci“, rado je službenik govorio svojim prijateljima. Znao je stotinu mračnih anegdota o zaturenim leševima i komičnim sahranama. Šokantne behu i urnebesne, ali neprikladne za javno emitovanje. Svoje kićene i neverovatne priče morao je da ostavlja za bar: jednom prilikom, na primer, ožalošćeni su na sahrani neke usedelice pogledali u kovčeg i otkrili muškarca namesto žene koja je tek prevalila četrdesetu; pre deset godina, kad je visprena tehničarova upotreba jednog kondoma i parčeta narandžastog baštenskog kanapa izazvala skupe posledice, rodbina je tužila mrtvačnicu; jedan leš je hrkao sedam noći. Zato se službenik nadao zabavi kad je odveo dve žene u svlačionicu. Dok je Sil skidala jaknu i oblačila službeni mantil od polimure, on se usredsredio na njena leđa i kosu. Mantil joj, prema očekivanju, ne pristaje dobro. No, na njoj je neodoljiv. Zatim ih je pustio u predvorje same mrtvačnice. Frižider dug trideset metara. Niz dvostrukih lavaboa, slavine koje se otvaraju laktom, police pune tekućina, prasaka i kozmetike. Red kontejnera za opasne supstance. Metalni rezervoar. Niz kuka i vešalica. Konopac s koga kaplju čaršavi. Iz dubine, s one strane gumenih vrata, čuje se vesela radijska muzika i nečiji glasovi. „Ovuda“, rekao je pridržavajući vrata leđima. Dok su žene prolazile, obe ih je ovlaš dodirnuo po laktovima u polimuri. „Ne obraćajte pažnju na miris.“ Miris se zapravo i mogao podneti: nije se osećala smrt, nego marljivost – nekakvi razređivači, dezinficijensi, deterdženti, kao i limast zadah mokrih podova. Tu je radilo pet muškaraca – pet klonova u hirurškim mantilima, zelenim rukavicama, debelim gumenim keceljama, lica skrivenih iza belih maski i zaštitnih vizira. Svaki je pred sobom, na stolu s odlivnikom, imao leš. Prvi je svom lešu nežno masirao ruke kako bi razbio mrtvačku ukočenost. Drugi leš ugibao se i

bledeo pod nežnom pažnjom tampona za dezinfekciju. Na trećem su postojale rupice, kroz koje je njegov poslužitelj gurao troakar 7 da bi izvukao tečnost iz duplja. Četvrti se ulepšavao: preko rana i poluformiranih krasta nanosila se pozorišna šminka, puder u stiku, rumenilo. Nedolično je sahraniti ga ukoliko izgleda mrtav. Poslednji leš ućutaće za sva vremena: najveštiji šivač mrtvačnice provlačio je iglu i konac kroz pokojnikovu vilicu i nozdrvu da bi mu zatvorio usta. „Ne morate da gledate“, reče službenik žureći napred u „Zaboravljen prtljag“, prostoriju ispunjenu metalnim pregracima od poda do tavanice. „Sad možete natenane.“ Počev od fioka iza vrata, stao je da izvlači leševe na videlo nogama napred, kao lutke iz izloga. Većini leševa oko nožnih palčeva stajale su vezane etikete s imenima, te datumom i uzrokom smrti. Međutim, neki su bili anonimni, pa je službenik morao da skida papirni prekrivač s lica. „Samo odmahnite glavom“, rekao je. „Je li ovaj vaš?“ Znao je da ljudi, za razliku od njega, nisu navikli na miris. Nisu želeli da progovore i okuse vazduh. Kako iko sem loših tekstopisaca može pomisliti da je smrt slatka, meka kao latica i „okupana mirisima tužne radosti“? Tehničari su koristili samo mirisne note dezinficijensâ i mešavine zelenog limuna i alkohola, kojom su brisali leševe da bi uklonili prljavštinu i zatvorili pore. Nikakav zeleni limun, nikakav alkohol neće ih učiniti slatkima i mekima. Telesne otvore i oduške, telesna vrata i prozore smrt ne zatvara. Smrdelo je na znoj i turšiju, kožuru i jaja, klozete, gumu, bezdimni barut i vulkane. Kako su Sil i njena pratilja otkrile, tela izbacuju izmet i mokraću dok umiru. Nastavljaju gadno da bazde sve dok ne preostanu samo kosti. Rodbina ne treba, a mnogi se o to oglušuju, da uklanja pamuk iz rektuma ili vagine kad preuzme leš – objasnio im je službenik tonom predusretljivog prodavca koji detaljiše o propisnim metodama održavanja robe. To je isto kao da izvadite čep iz odvoda. Ne treba dirati ni ono što se zatekne u penisu. Šta god da je u pitanju, tamo je stavljeno s dobrim razlogom, a ne iz vica. Službenik nije hteo da zadigne čaršav i pokaže im, jer su sigurno mogle i same da shvate. Penis je potpuno komičan kad je mrtav, pa ga je bolje kriti. „Začudo, nema erekcije“, nastavio je, bezobziran i govorljiv pod dejstvom Silinog unezverenog lica i „rajskih pilula“ koje su mu se topile u krvi. „Ali...“ –

dublji glas, kao naznaka diskrecije – „otpad.“ Bio je dovoljno priseban da se ugrize za jezik i ućuti. Ove žene nisu spremne na šalu tako kao njegovo muško društvo, mada mu jeste došlo da im pokaže jedan mali plastični čep. „Vrlo je svrsishodan“, mogao bi reći. „Za višekratnu upotrebu. Univerzalna veličina.“ To bi izazvalo senzaciju. Dve žene, međutim, nisu ni primetile da se službenik kriomice smeška. Suviše ih je zaplašio zveket i sadržaj teških fioka, raznovrsni putevi i oblici smrti. To nije bila varoš, niti je vreme pogodovalo boleštinama i virusima. Klima je bila preslana. Međutim, dok su tog subotnjeg popodneva dve službenikove gošće – u potpunoj tišini – preglédale mrtve muškarce i žene i čitale etikete omotane oko njihovih gležnjeva, morale su uočiti izvestan obrazac u tim smrtnim slučajevima. Srčani udar je prvoosumnjičeni. Rano jutro bilo je omiljeno vreme za umiranje. Slede ponoć i upala pluća. Sledeći osumnjičeni – motorno vozilo. Potom karcinomi, najverovatnije uzrokovani pićem ili cigaretama ili opiljcima mora u soli koju nanosi vetar. Prestanite da dišete ako nećete da umrete. Nemojte voziti, nemojte pušiti, nemojte prelaziti ulicu, nemojte piti, nemojte ići u restorane, nemojte jesti teške specijalitete lokalne kuhinje: đuveč od rakova i loja, krvavicu špikovanu orasima, liker od jaja, sos od plavog sira. Konačno su – u šezdeset sedmoj fioci – našli ženinu sestru. Na palcu nije imala etiketu. Međutim, žena je bila sigurna da je našla pravu osobu, mada se prenerazila njenom propalošću: „Razgovarala sam s njom baš pre nego što je krenula. Delovala je sasvim dobro.“ Službenik je prišao i zagrlio obe žene. Tešitelj oportunista. Ramena jecave sestre jedva je dotakao, ali je zato poprilično čvrsto uhvatio Sil oko struka. Podignutim palcem opipao je njeno telo i bluzu pod tankom polimurom. „Težak trenutak“, rekao je. Malim prstom pritisnuo joj je leđa. „Jesmo li sve pregledali?“ – upita Sil. Izmigoljila se iz službenikovog zagrljaja. „Ne baš.“ Poveo ih je do isledničke sale, gde je bilo još dvanaest rashladnih fioka. Reč je bila o ubistvima – za taj dan svega jedno „na lageru“ – i o samoubistvima, naravno, koja su nadmudrila Ribin vlažan zagrljaj. Jedanaest samoubistava. Više nego dovoljno za varoš te veličine. Zavladala je epidemija samoprezira: bolje je ubiti se nego

umreti. Jedna žena postala je zvečka puna tableta. Dva gušenja gasom. Trovanje. Kratak letački pokušaj s krova poslovne zgrade. Jedna studentkinja se obesila. Snimila je i poruku na kaseti, kajući se zbog svih nevolja koje je izazvala. Kasetu – sada u vlasništvu islednika – bila je ostavila na stolu, pored kolenâ kojima se odbacila. U fioci pod njom – nekadašnjem kratkom pretposlednjem počivalištu akademskog mentora – ležao je policajac uhvaćen u krađi artikla iz prodavnice. Uzeo je jedne pantalone: neopravdan rizik. Znao je da će biti otpušten, bez sumnje. Možda i zatvoren, kao primer ostalim kolegama koje muče slična iskušenja. S poslom bi izgubio i pravo na penziju. Zato se, u zelenoj paradnoj uniformi, popeo stepeništem pomorskog spomendoma i dokrajčio sebe sačmarom – metak mu je prošao kroz šapku i glavu. Govorkalo se da je nakon toga neki dugo tražen kriminalac uhapšen pod optužbom za ubistvo. U prostoriji su se nalazili i leševi dvoje eutanatista, kao i ostaci mladog čoveka i njegove supruge koji su sami podmetnuli požar u svom sobičku. Službenik je za Sil otvorio i poslednju fioku. Tamo je ležala žrtva ubistva – bogat mlad muškarac tankih usana i čupave frizure kakva je bila moderna pet godina ranije. Sil odmahnu glavom. Niko nije ličio ni na oca ni na majku. „Onda nisu mrtvi“, reče službenik. „Da jesu, dosad bi već imali fioku. Hajdemo.“ Odveo ih je u otpusnu sobu i interfonom nekome naložio da dopremi ležeća kolica i kartonski sanduk za sestrin leš. Ispunio je otpremnicu, a kad je pokojnica uneta, otpratio je žene i leš do servisnog lifta. Dopustio je sestri da govori. Ljudi uvek jedva čekaju da progovore čim se klizna vrata zatvore, čim otpočne tromo, promajno spuštanje ka punktu za utovar. On je trebalo samo da se smeška i klima glavom. Nije morao da sluša. „Bila mi je jedina sestra“, rekla je žena oboma, ali mahom gledajući Sil vlažnim očima. „Samo je iz čaše izvadila zubnu četkicu, koja mora da je bila teška kao olovo. Iskidala joj je mišiće u ruci i grudima.“ Začuli su njen bolan krik, objasnila je. To joj je došlo glave. Udarila je bradom o umivaonik i gotovo pregrizla jezik, okrvavivši sebi usta. Na podu ju je zatekla sestričina – bolničarka je, pa je naslutila da tetka ima izliv krvi u mozak. Nije pokušavala da je reanimira. Ionako je bilo prekasno. Nije mogla čak ni da joj uzme četkicu iz stegnute šake. Bilo je krvi. Bilo je

grozomornog mirisa Ribe. I svi su shvatili da je sestra zauvek otišla. „Kad samo pomislim da nikad nije uzela ni dana bolovanja. A onda pufpuf i... znate već, gotovo.“ Sil je zagrlila ženu, da se ova ne bi srušila. Službenik se držao po strani dok nisu stigli do podruma. Onda je ponovo uhvatio kolica i pomogao braći da unesu sanduk u iznajmljeni kombi. Oni su mu tutnuli napojnicu, za trud. „Srećno“, rekao je, i promrmljao: „Ispratite je kako treba.“ Žena i sinovi gotovo su se smešili dok su odlazili. Svima je laknulo što će leš biti u kući noć uoči sahrane, što će ležati na svom krevetu, u svom domu, među svojim stvarima. „Šta mi da radimo?“ – upita Sil. Službenik, stojeći na vratima lifta, samo je slegnuo ramenima. Želeo je da je golu i toplu smesti na odar, da makazama raseče njen mantil od polimure. „Sve smo pregledali“, rekao je. „Drugog mesta nema. Idite u policiju. Proverite sve bolnice.“ „Sve smo to uradili.“ Zatvorio je vrata i kroz gustu rešetku pokazao ka kosoj rampi na ulici. „Onuda.“ A zatim je – nikad se ne zna imate li prođu kod takve žene – dodao: „Javite se!“ Sil je stigla jedva do sredine rampe kad je službenik pronašao kesicu „rajskih pilula“. Gurnuo je dve pod jezik. Topile su se kao šećer. Stoga su, kad je otišao u mrtvačnicu da izbriše pokojničin leš iz registra, nove pilule počele da deluju kao kruna svega. Više ništa nije bilo važno. Njegove tabletice mogle su da pobede sav zadah i monotoniju smrti. Prekratile su mu popodne. „Brzo će se ona vratiti“, rekao je Džou. Idiot je i dalje sedeo na klupi u čekaonici, vezan i strpljiv kao pas. Čak je i frižider živahniji, pomislio je službenik, a onda uživao u sreći i zlobi pola sata, dok se njih dvoje napokon nisu našli i nestali iz njegovog života, mada ne i iz fantazija. Te noći Sil je pobedila strah tako što je ponovo spavala sa svojim vozačem. Dan je bio zamoran. Veče nije mogla da provede sama – radije će ponovo tolerisati njegovo posesivno vođenje ljubavi, njegove predugačke nokte, njegovo neiskustvo i manjak preduzimljivosti. Bila je to neophodna žrtva, te je ubrzo i podneta. Ovog puta – užasan, ali preventivan greh – zauzeli su majčin krevet. Suvi čaršavi. Više mesta. Međutim, upravo kad se Sil pripremala da se ponudi čamdžiji, u predvorju je zazvonio telefon. Grudi joj se stegoše.

Zacenila se – kud se dede njen prezir prema porodici? – i otrčala na odmorište. Mrmljala je besmislice kad je podigla slušalicu, uzdrhtala i gola pod mesečinom. Dobre ili loše vesti? Neka ovo bude neko od roditelja. No naravno, javila joj se policija. Našli su kola u poslovnom kvartu, ostavljena na parkingu jedne banke. Neki lopov ukrao je radiokasetofon, ali druge štete nema. Nema tragova udesa ni provale. Nema ni ključeva. Pod brisačem je, datiran na utorak u podne, stajao račun za korišćenje otvorenog parkinga pored turističkog centra iza aerodromskog druma u Baritonskom zatonu. „Jesu li vaši roditelji imali ikakvog razloga da odu tamo?“

19 Podne Šetnja nije bila onako laka i prijatna kako joj je obećao. Postojala je zaravnjena i obeležena staza do obale, ali su Džozef i Selis morali da se pentraju po veštačkim brdašcima na rubovima proširenog aerodromskog druma i da obilaze novonastale gomile građevinskog agregata ne bi li stigli do visokog zaleđa gde se nekad nalazila istraživačka kuća. Umesto po ugaženom šipragu, gazili su po rastresitom i šljunkovitom tlu. Kamenjarsko šiblje cepalo im je nogavice. Negde ispod tih inženjerskih dina Selis je prvi put opazila Džozefa, skoro trideset godina ranije. On je tada ušinuo svoje leđne mišiće. Ostali momci – ne, to nije delovalo kao da je juče bilo – morali su da mu pomognu oko antiknog krutog kofera. Taj je nestao u vatri. S vremenom je, naravno, iščezla i utabana staza kojom je šestoro studenata tada hodilo. Više nije bilo potrebe za njom. Nema kuće – nema staze. Selis se zaduvala – ne samo od napornog penjanja po vrelom danu nego i od bojazni. Pocrnele olupine njene prošlosti preterano su joj se približile – na šeststo metara od klimatizovanog komfora njihovog automobila. Nikad pre nije našla vremena ni osetila poriv da se vrati ovamo. Nije to bio kukavičluk, samo oprez. Zašto rizikovati? Zašto iz groba dizati ružne uspomene? Nije istina da se ubice vraćaju na mesto zločina još pre nego se krv sasuši. Na to se usuđuju tek kad ih starost očvrsne. Nije Selis bila budala. Znala je da strah posle trideset godina više nije racionalan. Ipak, vatra je oprljila i ugljenisala njenu prošlost. U to nije sumnjala. Nepodnošljiva su joj bila čak i podsećanja na prvi susret s mužem, na njegov raspevani glas, na vodene skakavce, na prvo

vođenje ljubavi – jer bi joj se pre ili kasnije nametnuo prizor zadimljene istraživačke kuće. Prizor Festinog crnog lica, njene spržene kose. Zvuk njenog istopljenog glasa. Selis svojim očima nije videla ni plamička od tog požara, naravno. Bila je... na drugom mestu. Neverovatno živa i radosna. Kad su ona i Džozef završili jedno s drugim u Baritonskom zatonu, vatra je već bila potrošila sve drvo i počela da preživa dim. Gotovo nag ornitolog, koji je u crnim čizmama i spavaćoj odeći trčao obalskom stazom, zatekao ih je – uhvatio ih je – kako podruku silaze s dina nakon obljube. „Hvala bogu“, rekao je i maltene ih zagrlio od olakšanja. „Gde je Festa?“ Selis se još sećala svog olakog sleganja ramenima. Nije marila gde je Festa. Međutim, posle toga, sve do dana današnjeg, umela je da razmišlja samo i jedino o tome gde je Festa. O njenih trideset godina posle smrti. O nedovršenom doktoratu. O nezapočetoj karijeri. O jedinstvenom, nikad neostvarenom napretku u medicinskim i prehrambenim primenama morske trave. O nenađenom mužu, o deci koju nije rodila, o kući, o jednostavnom životu. O srednjem dobu tog nepodnošljivog glasa i sunđerastog smeha. O proređivanju guste puštene kose. O gojenju. O povremenim susretima sa Selis, na ulici ili na godišnjim konferencijama o morskoj travi: „Beše Festa, zar ne?... Pa kako si? Nisam te videla od...“ Sve je to pobila džezva ili prevrnuta cigareta. Selis je teško padalo da se seti čak i sebe pored istraživačke kuće poslednji put – stajala je, drhtala, smirivala se cigaretom, gledajući preko crnih i posrebrenih ruševina u more zamrljano dimom. Pluća, ionako napregnuta posle trka uzbrdo, bolela su je od drvenog pepela. Vikala je Festino ime, i pored kuće i unaokolo, sve dok je glas nije izdao. Međutim, niko se nije odazvao – i niko nikad neće. Njena koleginica i cimerka bila je sahranjena pod šatorom od tinjavih greda. Sve je još bilo suviše vrelo za podrobnije zagledanje, za potragu za lobanjom ili kostima, za prevrtanje pepela ne bi li se ukazao Festin krizmeni prsten, njen sat, srebrna narukvica i zubi. Džozef joj je prišao i zagrlio je oko struka. Međutim, izmakla mu se. On je bio kriv za ovaj požar, za ovu smrt, jednako kao i ona. Odgovorne su bile ljubav i strast. Strast nalik njihovoj, ma koliko kratka bila, dovoljno je jaka da uzdrma ravnotežu prirode i da stavi na probu njenu sinhronost. Gde ima seksa, ima i smrti. To dvoje jesu mračne

koordinate jedne iste prave. Tuga je erotizovana smrt, a seks je samo preuranjeno sasukavanje s ovog smrtnog kalema 8 pre nego što nam kucne čas da potonemo u postkoitalni zagrobni život. To što je Selis tako žurno izjutra otišla iz kuće i preuzela kontrolu nad svojom novom ljubavlju – neizbežno je uzrokovalo požar. Tako glasi naučno stanovište. Ko treba da preuzme odgovornost u takvim trenucima? Uvek mora da postoji neki dobrovoljac. Kad su aerodromska cisterna, dva vatrogasca i jedan policajac došli da zaliju ugljevlje, te da započnu potragu za Festinim ostacima, dvojica prisutnih momaka – Selisin ljubavnik i ornitolog – rekli su da nemaju ni najblažeg pojma šta je izazvalo vatru. Sve je bilo misteriozno. Nisu imali teorije, pa stoga nisu mogli ni prihvatiti krivicu. Selis, međutim – inače nesklona samožrtvovanju u manje značajnim situacijama – vapila je za odgovornošću. Jedva ju je dočekala, u stvari. Znala je da se može sakriti jedino u istinu. Nejasno se sećam da sam opazila petrolejku pod stolom, priznala je policajcu. Ne mogu da kažem da li je još gorela kad sam jutros na brzinu ustala i izašla. „Da vidim jesam li dobro razumeo. Ostavili ste lampu da gori čitavu noć? Ispod drvenog stola?“ Policajčeva predubeđenja su se potvrdila. Dakle, ova diplomirana prirodnjakinja govori učeno i ne žali para, no još nije otkrila da je drvo zapaljivo a plamen vreo. „Alal vam vera“, rekao je. Međutim, nije tu bio kraj: Selis je priznavala sve živo, uprkos tome što je Džozef pokušao da je obuzda dodirom po krstima. Taj je dodir mrzela otkad zna za sebe. Ona se, za razliku od njega, neće sakriti iza dobronamernih laži, neće glumiti nevinašce. Zatim je policajcu rekla za džezvu i za svoje preturene upaljene cigarete. Kasnije će sve te važne istine predočiti Festinim roditeljima u pismu. Isto će priznati i na sudu, pred istražnim sudijom. Sada – sredovečna i dvaput manje nepromišljena nego ranije – Selis je išla muževljevim stopama dok se on probijao kroz nepotkresan gustiš pored srušenog zapadnog zida istraživačke kuće. Džozef je prethodno išao iza nje, dok su prelazili brda šljunka. Međutim, prečesto joj je pomagao da savlada sipkavu zemlju i uzbrdice tako što ju je raširenom rukom gurao po stražnjici. Gurao ju je kao ljubavnik, tražeći popustljivu kožu, a ne kao običan saradnik. Nju je to nerviralo. Šta ga je sad spopalo? Zar ne vidi ni koliko je napeta ni koliko je i dan-danas

besna zbog onog neiskrenog i obuzdavajućeg dodira pre toliko godina? Ponekad se plašila da u njihovoj vezi više nema ničeg uzvišenog, ničeg što bi obezbedilo njenu lojalnost, štaviše ni divljenje, posle onog prvog susreta s njegovim pevanjem, tim velikim nosećim talasom na kome je njena ljubav jahala već gotovo trideset godina. Kud je nestala sva čar? Šta su, zbiija, bile njihove dodirne tačke? Ona je postala biber za njegovu so. Bili su plodovi različitih i suprotstavljenih drveta. Mnogo se puta upitala: Zašto je naša ljubav tako naporna? Selis je mogla da navede brojne razloge. Prvo, ona je po prirodi bila ratníca koja se nije plašila bitke, koja je brzo dizala pesnice. Njen muž bio je pomirljiv – gadilo mu se čak i da podvikne. Prilikom svađa, nju su vređali i poražavali njegova lenja strpljivost i nepodnošljiv takt. Posle svake svađe ona je besnela bar nedelju dana – a on je bio elokventno povređen do preksutradan. Drugo, kako je starila, tako je sve više želela društvo i prijatelje; on je bio nedruželjubiv i uživao je u povučenom životu. Dalje, ona nije bila zadovoljna svojim životom; njega je njegov samo brinuo. Ona je želela sve da poboljša; njega je mučila pomisao da će sve teško zarađene izvesnosti nestati – izgubiće zdravlje, posao, svoju monašku mirnu savest. Ona se nije plašila smrti. On je od smrti neprestano strepeo, pa je svoje srednje godine proživeo s jednom nogom na poslednjoj prečki silaznih lestava, spreman za sudbonosni pad, za trag krvi u mokraći, za nedvosmislene crne naslage na toaletnom papiru, za kolonizatorske grudve i otekline koje je tražio ne manje od dvadeset puta dnevno, za oštre bolove u rukama i grudima, za iznenadni šlog. Opsedala ga je simetrija: bol u obema nogama potiče od starosti; bol u jednoj potiče od ugruška, artritisa ili tumora. Najzad, on je njihov brak smatrao uspehom; ona njime nije bila zadovoljna. Uprkos početnim obećanjima i ambicijama, nisu za sobom ostavili onoliko tragova koliko se ona nadala. Jedna kći jeste celokupan proizvodni saldo njihovog života – a ni ona nije imala perspektivu, nije pretendovala ni na kakve planove, i pobegla je od kuće kao iz zatvorske ćelije. Selis se ishodu revizije sopstvene ličnosti i dugih godina s Džozefom nije obradovala. Njihovo zaveštanje, priznaće to otvoreno, biće manje od njihovog nasledstva. Ipak, bilo je ljubavi – spokojne ljubavi koju samo vreme može da odgaji, ljubavi koju su očuvale navika i uspomene. Njihovo drvo možda jeste oskudevalo u okrepljujućim sokovima, ali ga je držalo duboko i

drevno korenje. Stara, trajna ljubav. Selis nikad nije posumnjala u nju. Njihov brak imao je snagu obreda inicijacije. Velikim nosećim talasom, ma koliko starim, može se pohvaliti i sladiti retko koji par. Njen muž jeste povremeno besneo na nju. U stvari, često. Bio je suviše slab i razvodnjen. Ona je pak razočarala samu sebe. Međutim, njihovi počeci behu neizbrisivi i jaki. Džozef je još mogao – izretka – da joj evocira one sentimentalne refrene, onaj sjajan subverzivni bas, onu zvezdu iz daljine, onu ljubu noćnu mladu, njen vrhunac, pesmu na onom dalekom ukletom mestu. Na kome su bili mladi. Ipak, ispostavilo se da to mesto nije ukleto. Istraživačka kuća bila je plodno tlo za makiju i biljke naklonjene ugljeniku. Muška spavaonica i dnevna soba pretvorile su se u duguljaste leje furunarke i pirozije – zeleni zvončići jedne gotovo su se savršeno slagali s visokim čašicama druge. Poslednje ostatke cigala i zidova naselile su koprive, kupine, letnji jorgovani i divlje ruže. Kuća beše sravnjena sa zemljom, ali su se biljke još držale za njen tlocrt. Ono malo greda što je preživelo požar i godine pretvorilo se u kostur očišćen od sve gareži, srubljen erozijom i odeven u crvene i zelene boje suvozemnih algi. Selis je prekoračila kamen na tremu i stala nasred dnevne sobe, pored gotovo ukopane sudopere. Vrata ka verandi sada su se svela na dva busena korova. Na toj strani nije bilo nikakvih ostataka građevine. Zakržljalo priobalno bilje, frulovka šuplje stabljike, glog – sve je to kolonizovalo dugačku pravougaonu verandu i gusto izraslo. Selis nije mogla da dopre do mesta gde je Festa svojevremeno prostrla njihove dušeke i vreće za spavanje, gde su delile cigarete. Čučnula je i virnula kroz grmlje. Šta je očekivala? Kosti? Zmiju? Ženu koja sedi u krevetu? Crveni žar duvana? Zadah roštilja? Vrisak? Iznenadno odrešenje od krivice, kao da istraživačka kuća može udeliti oprost? Namirisala je samo rastinje, začula samo lišće i stabljike. Nekadašnje utočište naslućivalo se samo po krhotinama sivog istanjenog stakla, izrešetanim komadima talasastog gvožđa i po nečemu što je ličilo na zarđalu oprugu dušeka. Došlo joj je da štogod kaže Festi, ali se uzdržala. Možda i ne bi, da je bila sama. Izvinila bi se, verovatno. Nekako bi je utešila. Međutim, Džozef je bio suviše blizu. On to ne bi razumeo. Otkrila je da muškarci nemaju emocionalnu imaginaciju. Zato on i nije osećao krivicu koju ona jeste. Zato je tako spremno preživeo Festinu smrt. Možda su zato muškarci i stabilniji od

njenih poznanica, žena. Prihvatali su zlokobne istine o životu i smrti – to da je jedno prolazno, a drugo konačno. Živimo, umiremo, nije neophodno da to shvatimo. Ne postoje duhovi koje bismo odagnali. Postoji samo pepeo i sećanje. Selis je još drhtala, a bilo joj je i pomalo zlo kad se vratila kroz razgolićenu dnevnu sobu i pošla s mužem ka obali. Duboko je disala. Antiklimaks ju je prenerazio. Kako su samo slaba bila njena osećanja! Ostala je bez ijedne suze, a ruševine su bile nepojmljivo neme. „Nisam ovo očekivala“, rekla je. „Sve je zaraslo. Mislila sam da će biti pusto.“ Morala je znati – bila je doktorka zoologije – da će rastinje sahraniti svu prošlost, da će upiti smrt. Mondejzi je napisao: „Naše Knjige života nemaju kraja. Nova poglavlja nastaju iako smo mrtvi. Stranice se nikad ne prekidaju. Međutim, s vremenom hartija žuti, a onda zeleni. Pergamentno meso pretvara se u list.“

20 Sil nije htela da razgovara sa svojim regrutovanim vozačem dok su se te nedelje po podne vozili kroz sirotinjske delove i zaleđe natopljene priobalne varoši. Nigde nikog živog. Povremeno se činilo da putuju kroz nepokretne fotografije. Kroz život kakav jeste, nepomičan u okviru, upravo tu i upravo tada. Niko nije umro niti može da umre. Sil je bila pakosno raspoložena i sedela je pozadi. Njen ljubavnik morao je tačno znati gde mu je mesto. Bio je suviše sujetan i nezreo da bi shvatio da njegovi neuvežbani zagrljaji u krevetu njene majke, neprestano dodirivanje njene ruke, iznenadni neželjeni poljupci ne predstavljaju dobrodošlu utehu. Sve je to bila nadoknada za taksiranje. Sil je dobovala prstima po kolenu. Međutim, Džo se već bio navikao na njenu jutarnju zlovolju i iznenađujuće noćne apetite. Nikad se nije sreo s takvom okrutnošću i smelošću, niti pomišljao da to može biti tako uzbudljivo. Posmatrao ju je u retrovizoru: noge je zadigla, a glavu oslonila na prozor, gledajući puste ulice, stovarišta drva, spuštene roletne na barovima, pogdekoji kamion koji je prevozio klinker do gradilišta Slanih Borova. Znao je da je ćutljiva njemu u inat. Hvala bogu što je Džo bio dobra duša, a i tolika naivčina. Mislio je da razume njenu potrebu za tišinom i neprestanu razdraženost. Teskoba, naravno. Tuga i strah. I neodoljiva drama pod scenskim reflektorom. Nije mogao sebe da krivi za njena stisnuta usta i okrenutu glavu. Parkirali su se pored turističkog centra, gde su pet dana ranije i Džozef i Selis ostavili svoj auto, koji je odatle gotovo sigurno ukraden. Parking je bio gotovo pun. Zgradu je preuzela policija i u njoj ustanovila štab: ispred su stajali službeni džipovi, prikolica s hranom, radiokombi s podignutom antenom, a po šljunku su se naređala neobeležena detektivska vozila. Uniformisani pomoćnici vratili su s kapije četvoricu nedeljnih pecaroša u kabriolet-džipu. Obala je bila zatvorena za pristup

– osim iz vazduha. Policija nije bila u stanju da prepreči nebo. Dva „dorkera“ i jedna „sto osamnaestica“, kojima su upravljali sportski piloti, izvodili su akrobacije na termalnim strujama iznad vode. Sil, ruku na srce, jeste puštala sebi na volju. Posle zagušljivog mrtvila tokom vožnje s Džoom, neočekivano je postala centar velike pažnje i poštovanja, i to ju je u trenutku razmrdalo. Stražaru je rekla samo: „Ja sam kći“ – provizorna rampa smesta se podigla, a njihova su kola sprovedena kao da su u njima počasni gosti, uvaženi zbog toga što im se bliži smrt. Dopalo joj se što niko nije piljio u nju. Svi su gledali u svoje cipele dok su prolazili. Bila je carica Japana, vodeća, nedodirljiva. Pogled u njene oči bio bi prekršaj. Sil nije bila navikla na to – na pokornost uniformisanih lica. Obično bi njena odeća, starost, način govora, gotovo obrijana glava izazvala neprijateljski stav policajaca, a zatim i pretres tašne. Sada je, za promenu, mogla da se sladi njihovom sumornom vrevom, odmerenom žurbom, oborenim pogledima i utišanim glasovima. Mogla je da uživa. U tome leži sramotna dvosmislenost smrtnih slučajeva, pogotovu dramatičnih smrtnih slučajeva kao što su ovi. Najbliži rođaci, glavni ožalošćeni, začuđujuće su dobro raspoloženi i uzbuđeni. Njihova srca – i pravila ponašanja u javnosti – mogu zahtevati raspomamljeni očaj, epileptični lelek, kolaps, histeriju, ali njihovi mozgovi u tom času luče koktel euforičnih hemikalija ne bi li im pružili potporu pred šokom i besom. Adrenalin ne diskriminiše. Pumpe za stimulanse i trankvilizatore bespravno prisvajaju šapat srca, i smrt naoko čine okrepljujućom i erotičnom. Sil se – bizarno – osetila pre na ivici smeha nego na ivici suza. Uzbudilo ju je, gotovo obradovalo to što je kći mrtvih ljudi, što je tako srdita, tako otuđena od Džozefa i Selis, što je tako zlobna i bezobzirna prema čamdžiji, a ipak tako savesna, sposobna i jaka prema uniformisanim licima. Užasna istina nije joj još doprla do mozga. Smrti još nisu bile stvarne. Slomila se tek kad se spustila pedeset metara od staze i ugledala najžalobniji prizor na svetu – široko prostranstvo vetrovite plaže i mora, period između plime i oseke. Na svu sreću, Džo nije bio tu da zagrli Sil i time sve pogorša. Nije ga trebalo dugo ubeđivati da ne silazi na obalu radi razgledanja leševa. Bio je pomalo gadljiv. Radije bih pošla sama, kazala mu je. Shvatio je to. Poželeo je da je poljubi dok je iskakala iz kola. Time bi u očima

policajaca sebe promovisao za „ljubavnika“. Koliko bi samo ljubomorni bili kad bi znali kako je ta obrijana glava rovarila po njemu! Osim toga, nije želeo da ga pobrkaju s kakvim rođakom ili susedom, ni da mu na licu mesta naplate kaznu zbog neovlašćenog taksiranja. Napućio je usne i nagnuo glavu ka njoj. Međutim, ona je zarila prste u njegove grudi i odgurnula ga. Laknulo joj je što je na parkingu ostavila i njega i njegov povredeni izraz lica, sličan razočaranom koker španijelu kome je uskraćena vežba. Obalom će hodati sama, kao siroče. No, jedan policajac u centru naložio je jednoj policajki da pođe sa Sil. Posto je ugledala more i rasplakala se, Sil je još više poželela osamu. Stidela se emocije. Rekla je pratilji da je može ostaviti. Žena – verovatno ne starija od Sil – samo je klimnula glavom. „Imamo propisanu proceduru“, rekla je, „za svako mesto zločina.“ „I ja imam propisanu proceduru.“ Sil nije tačno znala kakva je to procedura, sem ako nije večito prepiranje s uniformisanim licima. Zato su našle kompromis. Policajka će je slediti na udaljenosti od dvadeset metara, kao neprimetna telohraniteljka, kao ađutantkinja, ali ne kao pratilja. Sil će ponovo biti carica Japana koju čeka bdenje u samoći. Poziv na obalu stigao je oko podne, dok je Sil sedela na tremu u fotelji svoga oca, ogrnuta majčinom kućnom haljinom, i čekala da joj unajmljena radna snaga donese malo kolača i kafe. Začula je telefon. „Javi se“, viknula je. Džo je zapisao poruku kao kakav tupavi konobar i doneo je Sil. Policijski psi našli su dva leša na slanim dinama u Baritonskom zatonu, blizu mesta gde su njeni roditelji parkirali kola. Možete li odmah doći? I identifikovati svoga oca i majku? Kako će se Sil suočiti s time? U prvi mah se suočila tako što je izlila svu svoju porugu na Džoa. „I to je sve?“ – upitala je. Zar policija nije rekla ništa o uzroku smrti? Odmahnuo je glavom. Totalni moron. „Nisi se setio da pitaš, naravno. Beznačajan detaljčić.“ Zapravo, nije ni morao da pita. Sil je već znala. Oduvek je znala. Zato su joj i potekle suze kad je prvi put ugledala more tog popodneva. Bila je to programirana smrt njenih roditelja. Najzad su se utopili – jedini zamislivi način za njihovu prevremenu smrt. Za sudar su vozili suviše oprezno, sem u snovima. Majka se odvikla od cigareta. Nisu pili. Saginjali su se do nožnih prstiju deset puta dnevno. Hranili su se naučnički, u savršenoj ravnoteži ugljenih hidrata i

hranjivih sastojaka, vitamina i uljâ. Nikad nisu rizikovali. Nisu se šetali neosvetljenim ulicama noseći svetlucavi nakit i ručne satove, niti su se usuđivali da noću prolaze kroz parkove. Niko im nikad ne bi naudio. Kad god su silazili niz stepenice, čvrsto su se držali za rukohvat. Bože blagi, stvarno su vodili ustajale živote. Međutim, njeni roditelji behu obalski zoolozi koji nikad nisu odolevali prilici za čeprkanje po plimi i plićacima. Sil se, provodeći osamljeno detinjstvo na obali, zamarala piknicima i knjigama, molila za letnje igre, za zidanje peščanih zamaka i druge devojčice, vrištala – što je njenim roditeljima išlo na živce – kad god bi oni otkrili neku retku travu ili osetili da u pesku pod njihovim nogama drhturi kakva bojažljiva riba. Začudo, tokom višegodišnjeg prečešljavanja plaža nikad je nisu poveli u Baritonski zaton. Majci se nije dopadalo to područje. Ostale pak obale i zatoni – Obala pagara, Konjanikova stena, Zaton tigrastih kraba, Plitki rt – behu jezivo poznati i zastrašujući. Sil nikad neće zaboraviti slučaj kada je, s osam godina, ostala sama na plaži i u sinemaskopu posmatrala kako joj roditelje odnosi užasno jaka plima, kako padaju u vodu i dižu ruke u pomoć. Prečesto su zloupotrebljavali dobrodošlicu mora, pa su se nasukavali na grebene, ili su ih zalivali talasi, ili su ih grabile mišićave i neumoljive plime. Sil je s peska, šljunka ili stenja morala da posmatra njihovu višeminutnu prefinjenu paniku dok bi, uronjeni do grudi, krčili stazu kroz struju ili mlatarali rukama između grebenâ. Sil je dobro pamtila da je jednom sedela s majkom na rasklimanom kosturu napuštenog ribarskog broda dok je otac „prosejavao“ u ribarskim čizmama. Majka je rekla: „Otišao je predaleko!“ – i počela da viče: „Džozefe! Džozefe!“ Plimnom se talasu obrnuo smer, pa je otac, trudeći se da ga voda ne povuče unazad i da ga podvodna struja ne saplete, izgubio ravnotežu. Majka je otrčala, a Sil se rasplakala – srce je toj devojčici već bilo slomljeno, već je mrzela more – no kad je majka stigla do pola plaže, otac je uspeo da se uspravi. Potom je zaplutao. Ugledale su njegove čizme nalik glavama dveju foka. Morao je prepustiti talasima da ga donesu na obalu. Hvala bogu što je plima nadolazila. Na kopno je izašao mokar do gole kože. Stojeći je kašljao i pljuvao morsku vodu, a majka je vrištala na njega: „Mogao si da se udaviš! Šta bi onda bilo?“

Sil se postidela kad je sebe uhvatila u razmišljanju o reakcijama svojih prijatelja kad bi njen otac poginuo. Čitavog bi polugodišta bila u središtu pažnje. Pravdali bi joj izostanke. Svi bi se prema njoj ophodili kao prema bolesnoj princezi. Njihova prazna kuća napunila bi se rodbinom i susedima. Možda bi došao i stric iz Amerike. Dobila bi svu buku i strku za kojom je oduvek čeznula. Međutim, ne od oca. Stoga je sada, kad joj je pred očima pukao Baritonski zaton, lako sagledala detalje smrti svojih roditelja. Svoju kaznu su zaradili, zaslužili tridesetogodišnjim gacanjem po vodi. Mogla je da zamisli majku kako ponovo trči niz plažu, kako njegovo ime baca preko vode kao pojas za spasavanje: „Džozefe! Džozefe!“ Otac – ostareo i uprilično lošoj kondiciji – nestao je s vidika. Povukle su ga, možda, glomazne čizme: napune li se vodom, teže su od olova. Nije izronio kad ga je udario legendarni sedmi talas. Selis je stajala – tu ju je Sil smestila – u vodi do gležnjeva. Zagledala se u more i čekala da na vodi osvane raskvašena senka čoveka na muci, da zaigra glava, ruka, čizma. Međutim, čekala je predugo i uzaludno. Potom je zagazila u vodu do kolena. Tada je možda ugledala njegov leš kako se valja po talasima kao balvan, ili je možda čula zamirući krik – delom galebiji, delom ljudski. I tako je zagazila do bedara, do grudi, do brade. Preduboko. Možda je čak i dosegla do njegove odeće i uhvatila je. Možda ga je uhvatila za ruku i pokušala da ga izvuče na plažu. Međutim, oko njih se uplela trava, a on je bio mokar i težak – povukao je majku pod sebe. Ona na stopalima nije imala ni zrnca peska. Za promenu, njena visina i težina nisu bile od pomoći. Morska trava nije mogla da je nosi, a ona se nije usuđivala da ga pusti i spase sebe. Na plaži nije bilo nikoga ko bi im pritekao u pomoć. Nije bilo one devojčice. Ostala su samo dva leša koje je plima prevrtala i nosila dok ih dobrohotno more nije izbacilo na obalu Baritonskog zatona i odvaljalo ih do ivice dina, gde će ih naći psi. Sil je očekivala leševe naduvene od morske vode, lica i ruke izgrebane peskom, izudarane u silnom okeanskom pesničenju. Sil zapravo i nije bila odevena za šetnju. Obukla je isto ono što je imala prethodnog dana u mrtvačnici: majicu s aplikacijom, crne jahaće helanke, mokasine za svaki dan. U kolima joj je bilo pretoplo. Sada, još nekoliko kilometara od zatona, zažalila je što nije uzela neku majčinu jaknu i čvršći par cipela pre nego što je izašla iz roditeljske kuće. Morski povetarac bio je prohladan, a Sil se nekontrolisano tresla.

Obgrlila je samu sebe, uhvatila se za laktove, i požurila obalskom stazom. Izgledala je kao da je upravo niotkuda iskrsla moleći za hleb. Možda bi svejedno drhtala čak i da je imala zimsku odeću, čak i da je dan bio sunčan, čak i da je policajka, koja ju je sad diskretno pratila na rastojanju, poslušala svoj poriv i besplatno joj posudila gornji deo uniforme. Na kraju krajeva, Sil je očekivala susret sa smrću, a smrt je hladna i vlažna. Trebalo je da očekuje da temperatura opada srazmerno rastojanju od mesta na kome su nađeni njeni roditelji. Zato su i crkve toliko hladne. Zato i sneg na grobovima kopni sporije nego na ulicama. Zato i severni četinari dobro uspevaju na grobljima. Zato morate obući ogrtač i crnu haljinu čak i za letnji pogreb. Iz grobova dopire arktički vazduh. Sil nije obratila pažnju na policajkine red: „Imamo propisanu proceduru za svako mesto zločina.“ Međutim, dok je hodala usredsređena na stazu, trudeći se da ne gleda u priobalnu parcelu Slanih Borova, u prostrano nebo, u saučesničko more s peskom u vlažnim senkama, reči su joj iskrsle u umu. „Mesto zločina.“ Kakvog zločina? Nije pomišljala na zločin, izuzev što se kolima njenih roditelja verovatno poslužio neki metiljav, oportunistički nastrojen pubertetlija koji nije mogao da nađe taksi, i što je ukraden radio. Nije sanjala o zločinu, niti ga se pribojavala. Pribojavala se logike mora. Sanjala je da je njihov klasični dželat bila Riba. Pratilja ju je sustigla kad su došle do uskog puteljka koji se od obalske staze odvajao ka dinama. Policija je štapovima i papirnim zastavicama obeležila maršrutu, a dve žene morale su strogo da je se pridržavaju. Odvela ih je spoljašnjim obodom dina, preko priobalnog stenja, a zatim, pod oštrim uglom, ulevo ka kopnu – na drvene daske. Sil nije očekivala tako mnogo policajaca. Nikad ih nije videla toliko odjednom, osim u televizijskim snimcima pobuna i parada. Jedna grupa uniformisanih lica njuškala je po dinama, pretraživala svaki busen trave, prevrtala svaki komad naplavine. Nekoliko civilnih službenika govorilo je u mobilne telefone, a medicinski islednici nosili su zaštitne pamučne mantile i rukavice. Nije zamišljala ni šator. Mali baldahin, u stvari – od debelog zelenog platna s odštampanim grbom varoši. U prvi mah je Sil pomislila da je u pitanju policijski šator za ishranu, kakve je viđala na sajmovima, sportskim događajima i gradskim karnevalima. Međutim, ubrzo je

shvatila da je to zaklon za leševe – i štit za „mesto zločina“. Sil se čvrsto uhvatila za laktove. Ona i njena pratilja bile su jedine žive žene na tom mestu. „Gde su?“ – upitala je Sil policajku, očekujući potvrdu svojih slutnji. „Stižu.“ „Mislim na svoje roditelje!“ Odgovor joj je sledio kosti. „Unutra“, rekla je. „U šatoru. Morate da sačekate. Doteruju ih.“ Sil je iznenada osetila takvu nesvesticu i manjak daha da je morala da sedne na vižljevinu, oslonivši se leđima na šator, i potraži utehu u dinama. Nije je našla. Policijski fotograf snimao je iscepanu belu košulju rasprostrtu preko jednog žbuna gloga, poput zastave. Sil je sedela što je mirnije mogla, tako mirno da je svoj puls osetila u nožnim prstima. Iz šatora je napokon izašao čovek očevih godina, držeći skerletni ranac i kartonsku kutiju. „Prepoznajete li ovo?“ – upitao je. Bez uvoda, bez formalnosti. Sil je odmahnula glavom gledajući pocrnele krvave mrlje na kožnom remenu. „A ovo?“ Par ženskih cipela. Ponovo je odmahnula glavom. „Telefon?“ Podigao je providnu plastičnu kesicu s crnim mobilnim telefonom. Sil se zagledala u uređaj. „Misam sigurna“, rekla je. „Svi liče jedan na drugi.“ „Je li ovo broj vaših roditelja?“ Zategao je plastiku i pokazao niz cifara na etiketi. „Ne sećam se“, rekla je. „Mada to jeste rukopis mog oca. Peticu tako piše.“ „A ovo?“ Nakvašen primerak Entomologije, umrljan krvlju. „Bili su pretplaćeni na to.“ Uprkos iskušenju, nije joj pokazao komad granita nađen u travi: kamen su krabe i muve skoro sasvim očistile od krvi i ljudskog tkiva. Nije se protivio javnom iskazivanju tuge i šoka – umesna praksa koja otklanja svaku sumnju. Nije pripadao novoj školi, za koju su oplakivanje i žalost bili na istom nivou sa samozadovoljavanjem. Kći u ovakvim okolnostima treba da histeriše. Njegova bi kći postala takva, nadao se. To je bilo njeno pravo. Njena dužnost. Ova žena, međutim, bila je suviše prisebna i racionalna. Suviše pritajena i kontrolisana. Suviše nalik studentkinji, suviše oštrickana. Suviše oskudno odevena za ovako uzvišen zadatak.

„U redu, uđimo unutra“, rekao je uhvativši je za ruku. „Držite se za mene.“ „Ne, hvala.“ Navikla je na takve muškarce još dok je konobarisala. Otrgla mu se i odmakla u stranu. Čim joj je okrenuo leđa, pošla je za njim u šator. Unutra se nije osećalo na platno: nije bilo mirisa tkanine ni impregnature, samo zadaha vlažne trave, jodne tinkture, formaldehida i znoja. Ono malo danjeg svetla što je uspevalo da se probije kroz platno – bilo je slabašno, zeleno i avetinjsko. U šatoru je bilo toplo. Zavetrina. Tamo su već bila četvorica mlađih muškaraca, maslinastih u licu, poslovnih. Stariji, koji ju je pozvao, rekao je samo: „Kći“, a zatim: „Svetla.“ Dve viseće fluorescentne lampe kolebljivo su oživljavale nekoliko trenutaka, a onda su bacile svoj bezosećajni sjaj na neverovatno dugačke raširene bele čaršave, prostrte po travnatoj kosini ispod šatora, uz Siline noge. Vižljevina je izgubila sjaj kad je mehanička svetlost smenila avetinjskozelenu. „Samo lica“, rekao je detektiv. „Sve će biti gotovo začas. Vi samo klimnite glavom. Ili odmahnite. Počećemo od žene.“ Sagnuvši se, zadigao je gornji čaršav i rashladno ćebe, koje je leševe održavalo hladnima i svežima. Selis. Sil je pogledala leš u magnovenju. Bila je to njena majka – znatno mršavija, ali nesumnjivo ona. Lice okrenuto u stranu, obrazom ka zemlji, spušteno na jastuk od trave. Natečene usne, polomljena lobanja. Divni sekutići raspolućeni od korena do vrha. Koža indigoplava, kosa isprskana mrtvom krvlju. „Samo klimnite ili odmahnite glavom“, ponovio je. „Ona je.“ „Može li sad muškarac, ako ste spremni?“ Kleknuo je na travu malo podalje, gledajući Sil, čekajući da se ona pribere, nadajući se kakvom uzvišenom odgovoru. Bila je pribrana. U stvari, laknulo joj je. Pritisak se smanjio. Od ovoga nema goreg – znači, nema više čega da se plaši. „Hoću čitave da ih vidim“, rekla je. „Ne samo lica. Sklonite čaršave.“ Detektiv je smesta povukao čaršave i rashladnu ćebad i nagužvao ih sebi na grudi. Sil je dvaput klimnula, a zatim u neverici odmahnula glavom. Doktori zoologije. Izgubljeni tajanstveni par – Džozefi Selis, šestog dana svoje životne veresije. Napokon misterija. Napokon uteha u najgoroj stvari na svetu.

Uvežbani pogrebnik ili patolog, navikao na gnoj i otpatke raspuklog tkiva, na probijene opne iz kojih curi limfa, na stratišta ubijenih ćelija, mogao bi naći hiljade znakova truljenja i raspada na Džozefovom i Selisinom lešu. Očne jabučice već su počele da im se rastaču, a lica da otiču. Po koži s donje strane načičkali su im se plikovi. Unutrašnji organi toliko su se naduli od nusproizvodâ truljenja – metana i etana – da su im se nozdrve, uši i otvorene rane uspenušale od izlučenog gasa. Međutim, s udaljenosti s koje ih je posmatrala njihova kći, pod prenaglašenim osvetljenjem, izgledali su manje namučenu nego koliko tog jutra, kad su otkriveni pod dnevnim svetlom. Osim tipičnih sivkastozelenih modrica više tankog creva, njihove olovne boje su izbledele – bili su više plavi nego ljubičasti, više sivi nego zeleni. Čak su pomalo i preplanuli na suncu. Odavno je prošla i višečasovna mrtvačka ukočenost. Ruke i noge više im nisu štrčale kao u lutaka. Džozefova jedina razuzdana karakteristika – bezobzirna mrtvačka erekcija – izgubila je snagu. Tela su im se razlabavila i pala na travu kao što spavači padaju na jastuke – opušteno i meko, kako treba. Krabe su otišle. Selis i Džozef više nisu bili dovoljno sveži za njih. Premda su lešomorke položile mnoga jaja u otvorene duplje dvaju leševa, većina muva je odletela. Podalje su ih držali prvo nanosi peska kojim je vetar balsamovao Džozefa i Selis, a kasnije i marljivi policajci. Veštaci su usisali crve – „doterali su“ pokojnike pre no što je kći došla. Sil je bila suviše ganuta krotkom obnaženošću i raspoloženjem svojih roditelja da ne bi zajecala. Zajecala je kao i na mnogim davnim morskim obalama, kad bi Džozef i Selis otišli predaleko. U šator su pozvali i policajku, koja je dotad stajala napolju. Najzad i malo posla. Ogrnula je Sil svojim kaputom i svom težinom položila ruku preko njenih leđa. Čaršavi su vraćeni na leševe, što Sil nije uodla, ali joj se u um urezala jedna slika. Neće se sećati svake rane, galebovih ujeda, crne suve krvi. Progonila ju je i očaravala očeva ruka obavijena oko majčine noge. Delovalo je kao da ih noga i ruka vezuju za zemlju. „Nisu se utopili?“ „Ne, nisu se utopili“, reče detektiv. „Neko ih je napao kamenom.“ „Ubica?“ Naklon glavom. „Ko?“

Policajac sleže ramenima. Hteo je reći: možda nikad nećemo saznati. „Nemate pojma?“ – ustrajavala je Sil. „Govorite!“ „Mondejzijeva Riba“, odgovorio je – stari izraz sa značenjem „sudbina“. Uobičajeno baljezganje. „Pokažite mi njihova lica još samo jedanput. Biće mi dobro.“ Njeni roditelji izgledali su začuđujuće mladi i rascvetali u toj sekundi, u pripremljenom pogledu kroz polusklopljene kapke. Koža im je bila zategnuta, očevo čelo neizborano, a majčin podvaljak čvrst. Međutim, još ih je nešto činilo mladima, shvatila je Sil: sam način na koji su umrli. Naime, nasilna smrt je delokrug mladih. Sporo kopnjenje je vlasništvo starosti. Ovde pak toga nije bilo. Bili su zbilja privlačni u svom brzom propadanju – uprkos oštećenjima i ranama, nisu izgubili ništa od svoje prirode i karaktera. Nisu prestali da budu ličnosti. Na neki su način plenili, a behu i začuđujuće mirni. Počinili su svojevrsno samoubistvo, jer su utekli onim poslednjim gerijatrijskim trzajima – „konvulzijama“ je prejaka reč – koji proganjaju svakog čoveka još od majčine utrobe. Ipak, ovo je bilo i srećnije od samoubistva. Nema tragova besa, tuge ni očaja. Nema oproštajnog pisma. Nema samopovređivanja. Nema kivnosti u ostavštini. Nema samrtnih pokajanja. Napustili su svet dok ih je zdravlje još činilo ljupkima i dopuštalo im da se raduju starosti. Sil je morala da prizna bar jednu stvar: roditelji su je, za promenu, iznenadili. Ne time što su ubijeni, ne time što su goli, nego time što su imali snage, čak i mrtvi, da njeno srce – doduše, prekasno – zapljusnu ljubavlju. A tajna je ležala u lakom dodiru njegovog prsta po njenoj nozi. „Ne pomerajte očevu ruku“, kazala je. Sil nije uspela da odmah organizuje sahranu i pobegne s obale, uprkos svojim željama. Leševi su, prema rečima detektiva, morali da ostanu u šatoru do ponedeljka. Veštaci su morali da završe posao, a policija nije volela da pomera leševe dok ne pregleda svako zrno peska i svaku vlat trave u potrazi za indicijama. Zatim mora doći sudija da bi izdao potvrdu o premeštaju. Za sve to trebalo je vremena, a sudije ne rade nedeljom. Zato je Sil zatražila od Džoa da je ostavi kod Misionarske crkve, u luci u centru varoši. Ne moraš da me čekaš, rekla je. Ne znam koliko ću se zadržati. Sama ću doći kući. Providan izgovor da bi ga se

otarasila. Njeni roditelji su se venčali u toj crkvi, koju je Selis smatrala divnim poslednjim prebivalištem. Sil je želela na neko vreme da se osami. Upaliće sveću, sešće u polumrak i usredsrediće se na moguće značenje njihovih smrti. U Misionarskoj crkvi odvijala se služba, pa je Sil sela napolje – na spomen-klupe od drveta nasukanih brodova, s urezanim imenima poginulih mornara – i sačekala da se vernici raziđu. Svet je nastavio svojim putem. Orbitirao je svemirom. Dan su obeležavale uobičajene pojave: tmurno nebo, zvuk motornih vozila, prigušena nedeljna buka u luci i, konačno, horsko pevanje himni. Glasovi ljudi usprotivili su se kosmosu, slabi i nekalorični poput vode. Sil se, uz tu pratnju, s lakoćom podsetila prizora svojih roditelja – jedno do drugog leže ubijeni na travi, on rukom drži njen gležanj. Htela je da višeglasna himna podigne tela s dina i odnese ih u kraljevstvo svojih stihova, među nebesa i večnost, u zasvagdašnji mir. Međutim, bilo je jasno da glasovi i stihovi nemaju snage da dignu ni jedan jedini list, a kamoli da puste grešnike u raj. Očeve pesme, uprkos bljutavoj sentimentalnosti, bile su daleko moćnije. Ljubavne pesme mogu da transcendiraju, da ushite, zato što ljubav postoji. Himne pak i molitve idu uz traljave napeve, jer bogova – nema. Kad su vernici izašli, Sil je već bila izgubila želju za samoćom i svećama. Otišla je s parohijanima, istovremeno euforična i užasnuta, moleći se samo da za života nađe isto onoliko ljubavi koliko i njeni roditelji. Sebi još nije bila postavila veliko pitanje. Bila je premlada da bi osećala potrebu za doskočicom koja poriče smrt – za životom u bezbožnom svemiru koji se zanavek širi, svemiru čija se gravitacija rasejava svake sekunde, čije se granice neizmerno rastežu, čija materija crni. Život jeste. Život se nastavlja. Nije ni od kakve važnosti. Ta silovita istina opsedne svakoga kad sazri, kad ostari. Sil još neko vreme nije morala da brine. Međutim, jeste imala odgovor bar na jednostavnija pitanja. Kako umirući treba da provode svoje vreme, kad se mala porcija života osipa svakog bogovetnog dana? Tog nedeljnog popodneva pošla je u susret smrtnosti i našla roditelje van moći spasa. Njeni snabdevači genima zatvorili su radnju. Njihova kći je sledeća na redu i ne može da pobegne. Stoga ne treba da traći svoje vreme u ovom crnom svemiru.

Svi mali živi stanovnici ovoga sveta, sve bojažljive pastve i svi zvezdoznanci budalasto žrtvuju blistavo magnovenje svoga života nadi u raj ili strahu od pakla. Niko ne transcendira. Nema ni budućnosti ni prošlosti. Od smrti – i od rođenja – čovek se može izlečiti samo ako obujmi međuprostor. Živi glasno. Živi široko. Živi visoko. Nije mogla da oponaša život svojih roditelja. Nije mogla tek tako da okrene leđa ulicama prepunim mrtvačkih kovčega i usredsredi se samo na minute provedene u sobi, na svetlost koja kvadrat pretvara u oval, na dopola ispunjen dnevnik otvoren na rubrici za onu sedmicu, na muziku sa stereo-uređaja, na čajnik koji pišti na štednjaku, na fotografije zataknute u okvir ogledala, na figurinu paža, na drugu osobu što je disala u fotelji, na mrtvu prirodu. Ne, ona će obujmiti vrele groznice ovog sveta. Njihove smrti njen su početak. Neobični su ovo dani, pomislila je vraćajući se u praznu kuću, svoju kuću, prvo kroz široke centralne avenije obrubljene katalpom, a potom kroz iznurene, manje opore ulice perifernih naselja. Ucveljena sam i oslobođena jednim udarcem (tucetom udaraca). Više mi ništa nije nerazumljivo. Ne postoji ništa o čemu ne mogu da razmišljam, što ne mogu da kažem. Napraviću planove. Čekaju me bolji dani.

21 7.05 Džozef je na dan svoje smrti rano ustao. Uvek se budio pre Selis. Izneo je doručak iza kuće, na posivelu verandu od beljike, i uspeo da smesti svoju fotelju u trapez svetlosti koji su prvi sunčevi zraci, ako ih je uopšte i bilo, oslikali na daskama. Upravo je tu dvadeset godina ranije njegov otac, sedeći na istoj svetlosti, umro od moždanog udara; upravo se tu njegova kći, dok je bila mala, hiljadu puta penjala u krilo svoga oca, sedala koščatom guzom na njegovo koščato koleno, i moljakala ga za malo doručka s njegovog poslužavnika i za pesmu. Sil je volela da sluša njegov ludi, komični bas: u pesmi je mogao da kaže sve što nije mogao u stvarnosti. Jedino je tada uspevao da je nasmeje. Osuđenik na smrt nije mnogo jeo. Više je polagao na večeru nego na doručak. Tog dana uzeo je kafu zamirisanu vanilom, malo manga i brioša sa sirom, suviše bajatog da bi ga pojeo do kraja. Hranu je – zajedno s nožem za ljuštenje, tabletama za srce, rokovnikom i olovkom – složio na poslužavnik od američkog oraha, uredno poput avionskog obroka, kao da želi sebe da podseti da je škrto umeren i pronicljiv, da ima povišen pritisak kome je silna kafa prilično škodila, da je sve usamljeniji. Razmrdao je zglobove prstiju, izašao na kraj s jutarnjim kašljem, sačekao da mu se glava razbistri. Kao i obično, bio je umoran. Međutim, čak je i Džozefa sunce uspelo da razonodi. S radija su, za promenu, obećali lepo vreme. Džozef će ga u potpunosti iskoristiti. Mnogí će varošani lepo vreme tog dana u potpunosti iskoristiti. Izmisliće bolove u leđima i gripove, iznenadne sahrane i hitne poslove daleko od svojih radnih stolova i dvorišta, kako bi se častili sa dan-dva nerada po suvom vremenu. Parkovi i javne zelene površine mogu postati njihove kancelarije. Restorani će biti dupke puni.

Mi tačno znamo šta je Džozef uradio. Telefonirao je na Institut u 7.25 i ostavio poruku svojoj sekretarici. Mora, kako reče, da završi neki terenski posao, pa neće dolaziti u kancelariju do četvrtka ujutru. Sekretarica ga je eventualno mogla pozvati na mobilni telefon, ali samo radi „hitnih slučajeva“. Bio je to njegov poslednji kontakt sa svetom, poslednji zabeleženi snimak njegovog glasa: laži od ranog jutra. Osećao se i nervozan i uzbuđen. Napisao je optimističan redak u rokovniku i, ugrejan suncem, zamišljao kako bi on i njegova žena mogli provesti dan. Čim se obukao, istuširao i podlegao drugoj šolji kafe, Džozef je odneo čašu čaja i seckano voće do Selisinog kreveta. Nežna čast? Jednostavan poziv na uživanje pod suncem? Ne – nadao se da će joj pružiti štošta još sem doručka. Već je tad disao tanušno i plitko od žudnje za njom. Malo laži, malo sunca, nešto manga, jedna tableta, prekomerna doza kofeina, neočekivani slobodni dani – ništa više muškarcu ne treba da se oseti zaljubljen. Spavali su u odvojenim sobama već više od dvadeset godina – zapravo, otkad se Sil rodila i svake noći zahtevala majčino uzglavlje. Čak ni kad je Sil ušla u pubertet, Džozef se nije vratio u Selisin krevet. Rekao je da mu se ne svida miris duvana, ali da ne želi supruzi da kvari užitak u cigareti posle doručka. Nije joj se vratio ni pre četiri meseca, kad je ona ostavila pušenje. Privatno su oboje shvatali da su postali suviše stidljivi i sebični da bi se prilagođavali tuđim noćnim navikama, tolerisali škripu kreveta, delili pokrivač. Nakon što je Sil otišla (da živi – i traći – sopstveni život, radeći boga pitaj šta), Džozef je povremeno s večeri ulazio u supruginu sobu i u njen krevet, ali bi uvek otišao kad bi ona došla na spavanje. Selis je svake noći morala da odspava osam sati – nadoknađivala je sav san koji je propustila u mladosti. Neispavanost je u njenom slučaju rezultovala celodnevnom naprasitošću. Džozefu je i dalje bilo dovoljno pet-šest sati, a spavao je škriputavo, disao kao pas, protezao se, teturao do klozeta po četiri ili pet puta za noć. Ponekad bi se potpuno razbudio u dva ili tri sata po ponoći, pa bi nastavio da čita svoju knjigu. Uvek ga je hvatala nesanica kad bi padala kiša ili kad bi neki trgovački brod, nepokretan u magli, sirenom razglašavao upozorenja. S vremena na vreme uopšte nije ni légao, nego je bdeo uz špil karata i bocu veseljače „negrita“, koju je krio u kredencu, i slušao radio-emisije

preko slušalica. Predavanja, vesti, rasprave. Nikada muziku, izuzev resitalâ sentimentalnih pesama. Za razliku od svoje žene, nije voleo orkestar. Silini roditelji – njen otac i njena maman – nisu se slagali ni u krevetu ni u koncertnoj dvorani. Selis je u krevet i koncertnu dvoranu odlazila sama. Džozef se sigurno premišljao dok ju je posmatrao – usnula, ušiju zapušenih vatenim čepićima, očiju obloženih sunđerastim otpadom sna, raščupane kose. I dalje je izgledala umorno. Još nije postala supruga iz njegove mašte – živahna, široko nasmešena, dobro odevena, podatna. Znao je da utorkom i sredom ona nema predavanja, da slobodnim danima obično spava do podne i budi se srećna što je kuća prazna, zadovoljna što će dan provesti kao usedelica. Doduše, jedva se uzdržao da je dodirne, da se čak svuče i legne pored nje. Ipak, imao je razuma: bio je doktor zoologije i prevalio je pedesetu. Znao je da ne sme remetiti Selisin san i da se na prstima mora išunjati iz sobe. Možda bi se mogao nekuda odvesti i sam uživati u suncu. Ona nikad ne bi saznala. Mislila bi da je otišao na posao, kao i uvek. Džozef je mogao da učini tačno ono što je hteo. To je – na trenutak – bila njegova sunčana fantazija. Da ode u bar. Da ode na predstavu. Da ode prostitutki – hteo je da plati za seks, makar jednom, pre no što umre. Da sedi pod drvećem na Trgu almanaha dok ga neka devojka služi ribom i povrćem, dok joj je telo njemu nadohvat. Mogao bi, za promenu, da bude luckast. Da konačno bude mlad. Malo sutra. Nakašljao se da bi je probudio, a i da ponovo razbudi sebe. Spustio je čaj i doručak na noćni stočić. Stavio joj je zalogu u otvorenu knjigu. Uzeo je zgužvanu maramicu i gurnuo je pod njen jastuk. Podigao je njen sat s poda i stavio ga na toaletni stočić – na bezbedno i vidno mesto, gde će ga ona lako naći. Evo velelepne istine koju brojni muškarci otkriju prekasno, a Džozef ju je već godinama znao: mlad i luckast mogao je biti jedino sa svojom ženom. Džozef je ocenio da će biti najbolje ako je ostavi da spava do devet. Na to se ona neće požaliti. Mogao bi i da prepusti suncu da je probudi. Povukao je traku i razdvojio roletne centimetar-dva. Tekuće letvice sunčeve svetlosti, iseckane roletnama, prosule su se pokrivačem u talasastim trakama. Selis se nije probudila, čak ni kad je Džozef još malo podigao roletne kako bi joj svetlost pala na oči. Otvorila je usta,

prestalo je šištanje iz nosa, ali je i dalje spavala. Tad je Džozefa uhvatila nervoza i nestrpljenje. Čaj će joj se ohladiti. Lepo vreme neće potrajati. Ovako dobra prilika uvek je prolazna. Oblaci i magla spremaće se da im u dan hrupe kao maloletni provalnici. Grehota je (njen omraženi izraz) da dan propadne dok Selis spava. Neće mu zahvaliti ukoliko joj dopusti da ovo prespava. Skovao je plan. Neće mu biti neprijatno. Imali su neka posla na obali. Kad su u novinama pročitali i na televiziji videli da je sve priobalne parcele od aerodroma do Baritonskog zatona kupilo jedno udruženje poslovnih ljudi, s idejom da tu sagradi turističko naselje i veliki kvart skupih vila – srce im se steglo. Tu će se bogataši kriti iza visokih zidova i ovenčaće svoje kapije bodljikavom žicom. Bankari i poslovni ljudi prolaziće tamo-amo, pored straže, u limuzinama sa zacrnjenim staklima. To će naneti grdnu štetu prirodnim staništima, rekoše njih dvoje. Nestaće i plaža i dine. Međutim, njihova nelagoda uglavnom se vezivala za gubitak mesta natrpanog uspomenama, i lepim i ružnim. Selis se plašila tog mesta, njegovih hladnih vetrova, nepopustljivog mora, vazda sivkastog neba. Džozef je tamo odlazio nekoliko puta otkako se oženio, mada ne u skorije vreme. Tačnije, već devetnaest godina. Doduše,u jednom periodu, dok je bio mlađi, često je tamo zalazio. Povremeno bi se, za slobodnog popodneva i bez ičijeg znanja, sam odvezao na obalu, smeten kao da ima tajni ljubavni sastanak. Šetao je stazom s dvogledom u rukama, ispitivao obalu, ali bi uvek završio na dinama, vraćajući u sećanje – po mogućstvu i u život – trenutak kada ga je Selis zavela. Onaj zapanjujući dan. Ono nekada. One preobražaje na plaži. Oduvek je želeo da se tamo vrati s njom. Naravno. Prvi susreti su najbolji. „Hajdemo u zaton“, predložio joj je hiljadu puta, „zarad starih dobrih vremena. Pre nego što umremo.“ Medutim, ona nije pristala, ni jedan jedini put. Nije čak želela podrobno da se priseća ni one sedmice kad su se ona i Džozef upoznali i vodili ljubav – jer su misli o toj sedmici vodile ka mislima o Festi i požaru, o ubilačkoj moći strasti, o zapaljivosti ljubavi. Sebe je krivila gotovo trideset godina, bez obzira na Džozefove reči: „Budi racionalna, zaboravi prošlost“; „Krivica je moja koliko i tvoja“; „Požar može izbiti na stotine raznih načina.“ Govorio je uprazno. Selis se nadala da nikad više neće morati tamo da se vrati.

No, kad su u novinama objavljeni planovi za Slane Borove – i kad je Selis čula za samoubistvo akademskog mentora – reč nikada postala joj je suviše stvarna. Do tog momenta je samo od nje zavisilo hoće li se kloniti tog mesta, ali čim se sagrade Slani Borovi i njihove obezbeđene kapije, pravo izbora će nestati. Možda je kucnuo čas da svoju krivicu uhvati u ruke, a ne da joj se pokorava. Jednog dana je Džozefu ležerno rekla – polazeći na posao, tako da on ne bi stigao da joj očita pridiku – „Možda bi trebalo da odemo tamo. Mislim da bismo morali. Pre izgradnje.“ Džozef je znao da ona pri tome misli samo na spaljene ostatke istraživačke kuće, na upokojenje Festinog duha pre nego što buldožeri sravne mesto na kome je umrla. Uskrsnuće u dinama nije spadalo u njen plan. Međutim, Džozef je, za promenu, ispao saosećajan slušalac. Naravno da treba da se vratiš i suočiš se s prošlošću, rekao je dok je ona navlačila kaput. Godinama joj je to govorio. Kad je, međutim, zamislio prizor – što će činiti desetine puta u narednim sedmicama – nije ih video pored garavog zida kako bacaju cveće na nekadašnju dugačku verandu gde je spavala Festa, nego je sebe i Selis, mlade i gole, smestio na dine, a njeni sablažnjivi prsti trgali su mu odeću. Ovog utorka, po neuobičajenoj vedrini, Džozef će imati savršenu priliku da ponovo odvede svoju ženu od istraživačke kuće do tajnih odaja na obali. Moraće, naravno, da bude diskretan. Utvrđen plan mogao bi obuhvatiti samo povratak na spaljene ruševine, ali kada to obave, možda će on moći da predloži lov na vodene skakavce. Pa piknik. Negde na mekoj travi, u potaji i zavetrini. Uhvatio ju je za ruku i stegao joj prste. Šetnja s njom bila je ravna vođenju ljubavi s njom. „Selis, dan je topao“, rekao je. „Grehota je da se propusti. Jesi li budna? Selis. Hajde da ga u potpunosti iskoristimo.“ Znao je da nije mudro drmati je. Ionako će već biti nervozna zbog njega. Ovo je njena soba. Njen dan. Ako je Džozef ponovo dodirne ili prodrma, njeno je pravo da ga uštine za mišicu. Spavanje i orkestre proizvela je u svoju religiju. Konačno je otvorila oko i zaškiljila u muža – u njegov svetlucavi obris okružen oreolom. Njegovo telo je delimično prečilo sunčevu svetlost. „Šta se desilo?“ – upitala je. Glas joj se ni posle trideset godina gotovo uopšte nije promenio. „Hajde da u potpunosti iskoristimo dan. Grehota je“, ponovo je

rekao, kao da ona već nije čula taj nepodnošljivi izraz. „Sedi. Evo čaja. Napolju je toplo.“ „Toplo je i ovde.“ Znao je da to nije poziv u postelju. Želeo je da se ona pridigne. Nadao se da će ona tada ispružiti ruke u stranu, kao da imitira raspeće, i pustiti tih davljenički krik – zevanje galeba – ne bi li se razbudila i pročistila grlo. Rukavi njene spavaćice behu široki – nije volela klaustrofobično dejstvo pripijene odeće – a Džozef je znao da će se, kad se Selis protegne, pod njenom rukom stvoriti otvoreni, viseći hodnik od tkanine: svako bi tada mogao da zadrži dah i osmotri njene prćaste grudi. Često ju je viđao da upravo to radi. Naučio je kakvog dejstva ima ukoliko on stane s doručkom na njena vrata i doziva je. Seks se nalazio ispod tezge, a on je tačno znao koji je dobar ugao osvetljenja. Ona će se probuditi i, ne sluteći ništa, ispružiti ruke. Neće ga razočarati – a on će kradom osmotriti svoju ženu. Tako je, dakle, izgledalo Džozefovo jutro na dan njegove smrti: porumeneo je od ranog sunca i nade u izlet sa Selis, gledao preko pamuka i kože u šupljine i svetionike njenih pazuha i grudi, u njene manjkavosti, u mladeže, u rebra žene omršavele od godina, udisao njen miris – posteljinu i znoj – miris doručka na poslužavniku dok je sunce komadalo njeno telo u krzave trake senke i svetlosti. Sigurno je želeo da na licu mesta proturi svoje telo kroz rukav i da usnama pritisne njene sene i obrise. Međutim, moraće da sačeka.

22 Baritonski zaton i dine u njegovom zaleđu nikad nisu bili popularni među varošanima. Zato je i kampanja protiv izgradnje Slanih Borova bila osuđena na neuspeh. Koga je zanimala ta čudna i neugledna obala? Plivanje je tu bilo opasno, zbog poprečnih plima i podvodnih struja. Vetrovi su bili nepredvidljivi: ili su hujali s mora, vlažni, nasoljeni, hladni, neugodni, ili su vijugali uz obalu i zasipali peskom svakoga dovoljno ludog da piknikuje uz more ili da skine džemper. Čak su se i šetači držali podalje od tog mesta. Zašto tumarati preko stenja, šljunka i dina, kad je nabijena zemljana staza i direktnija i lepša? Porodice i plivači radije su odlazili na gradsku plažu s druge strane varoši, gde je bilo nanizanih uvalica, mekog peska, spasilaca i nekoliko rustičnih restorana, uz pratnju svežeg borika gde su mogli parkirati kola, voziti bicikle, jahati, podizati šatore i raspaljivati roštilje. I gde se, naravno, nije čulo ništa osim veselog žamora ljudi. Poslednjih godina je čak i spokoj Baritonskog – njegovu jedinu nesumnjivu čar – uništilo napredovanje aerodroma. Svakodnevno su, preko obale, s njega poletali i na njega doletali džambo-džetovi, a i šašavi mali mlaznjaci. Otvoreno je i privatno sletište za poslovne ljude i sportske pilote. Vikendom se od dokonih pilota nije moglo živeti, jer su izvodili vratolomije nad morem i peskom. Razmaženim i bogatim žiteljima Slanih Borova trebaće troslojna zvučna izolacija i na vratima i na prozorima, ili pak nervi od čelika. Stražari, kapije i visoki zidovi ne mogu oterati avionsku buku. Međutim, pre no što su piste početkom devedesetih proširene, od putničkih aviona tu su mogli da slete samo „stoli“ i „trajlenderi“, lake letelice kojima je trebalo svega dvesta metara za uzlet, a još manje za sletanje. Tada je obala bila manje bučna. Svejedno, tutnjava koju su Džozef i Selis začuli onog jutra pre skoro

trideset godina, kad su se išunjali iz istraživačke kuće na svoj prvi randevu, morala je poticati, po njihovom sudu, od aviona – teškog aviona u niskom letu. Bio im je toliko blizu dok su šetali obalom, dok su im vodeni skakavci leteli na noge a otisci njihovih stopala rigali vazduh i vodu, da se činilo da rika motora dopire iz samih dina. Pogledom su potražili kakav pokret u oblacima, nedvosmisleno besano namigivanje crvenih očiju aviona. Sivo krilo ravno poput lenjira. Okretali su glave i vrteli se po plićaku ne bi li ustanovili koordinate zvuka i otkrili izvor tog dubokog šuma. Avion ih nije nadleteo. Ostao je da gunđa u dinama. Motori su mu radili u leru, a dobili bi gas i zaurlali kad god bi dunuo vetar. Što su se Selis i Džozef više bližili plimnom nanosu u zatonu, to je zvuk postajao glasniji. Naravno, uskoro su shvatili šta je uzrok. Ne avion – nego čuveni bariton, glas za koji su svi govorili da donosi zlu sreću. Neko će umreti. Čitavog će meseca biti bure i kiše. Pojaviće se duh. Džozefa i Selis bombardovale su stotine zvukova. Što su dublje zalazili među dine, to je buka sve manje podsećala na avionske motore, a sve više na vatru, na himne, na grmljavinu. Svaki korak proizvodio je nove prizore. Prvo se ukazala visoka peć, zatim sirena nasukanog broda, proboj zvučnog zida prebrz i za supermlaznjake, dva zaraćena oblaka. Konačno je vazdušna struja dobila na brzini i ustalila se dovoljno da se začuje i zvuk po kome je zaton i dobio ime – brujava fuga ljudi u crkvi koji se upevavaju pre sahrane ili štimuju instrumente, hor koji vežba na orguljskoj galeriji. Selis i Džozef pomislili su da more huči, da bariton dopire iz plime, ali kad su se popeli na vrh dine i pogledali, voda je bila ravna i mirna. Ipak, što su više penjali, to su note postajale sve glasnije, a kad god bi vetar jače dunuo, laga pesme se spuštala. Taj bariton pripadao je naricaljkama i sakshornama 9 – zagroban, pesimističan, dubok. Da su imali bar malo zdrave pameti, da su bili manje naučnici i manje obuzeti sobom, pobegli bi kao mala deca. Otrčali bi uz vetar, preko otvorene obale, uzbrdo, prema bezbednosti istraživačke kuće, i umotali svoje vreće preko ušiju. Međutim, Džozef i Selis bili su zaljubljeni naučnici. Neće bežati dok im je sujeverje za petama. Na pameti su im bile prozaičnije stvari. Znali su da nije nimalo uzvišeno ako se raspevanom pejzažu saopšti – a gotovo svršeni doktori zoologije praktično su bili primorani da to saopšte – „Postoji prirodno obrazloženje za glasove koje čujemo. Ne

postoji“ – opet te utešne reči – „zla sreća u svetu prirode.“ Svejedno, ipak su to pomislili. Bariton je mogao biti podesan predmet naučne studije, ali nije bio natprirodan. Džozefa i Selis, čak ni trenutno dobro raspoložene, nisu mogli impresionirati ni obeshrabriti vračevi i fenomenolozi koji su izvodili varljive zakone iz haosa, koji su na primer govorili: „Ako večeras rosa bude obilna, ujutru će biti lepo vreme“, ili: „Kad sočanjica obilato rodi, to znači da će naredna zima biti oštra, vetrovita, s dugim olujama i teškim mrazevima.“ Ili da izrazi mesečevog lica predskazuju sudbinu deteta rođenog te noći: namršten mesec proizvešće čitav razred melanholične dece. Ili da bariton donosi smrt ili bure ili duhove. Naši doktori zoologije – zapravo svi koji razumeju ovozemaljsko funkcionisanje sveta, njegova kruta, uređena pravila – suočili bi se s mračnom istinom da rosa, sočanjica, mesečeva lica pokazuju samo prošla stanja. Zemlja nije vizionar i ne može se kriviti ni za šta što joj predstoji. Sve je to retrospektiva, što će i dvoje ljubavnika postati u onim dugim godinama pre nego što su umirali i umrli na ovom mestu, pre nego što su skupo platili svoju nostalgiju. Prošlost je ta koja oblikuje svet. U njoj se budućnost ne može otkriti. Zato obilna rosa pokazuje samo da je nebo bilo vedro, a uslovi povoljni za rosu. Obilje oraha sočanjice znak je samo da su prethodno proleće i leto pogodovali stablima vrste Juglans suca. Isto je tako i s raspevanim slanim dinama. One ne predskazuju neumitna zla u svetu. One prosto kažu: „Uslovi su pogodni za pevanje.“ Eto, takvo je bilo to jutro za Džozefa i Selis. Uslovi su bili pogodni za pevanje – ništa drugo. Pesak je i dalje bio vlažnjikav od vodene prašine, čist i ugrejan na preko 16° Celzijusa zahvaljujući suncu i akumuliranoj toploti jučerašnjeg lepog dana. Površinska zrna na strminama dina bila su lepo zaokrugljena, po propisu, i prekrivena slojem silikata – inače bi ovo bio Zaton bez sluha, a ne Baritonski zaton, jer bi proizvodio kakofoniju frekvencija umesto koherentne i akustične pevačke oscilacije. Povrh toga, vetar je duvao u optimalnom pravcu optimalnom brzinom. A postojao je i katalizator – nešto hitro, galeb, lisica, klizava dina koja je pokrenula slani pesak i omogućila čuvenom baritonu da zapeva. Pevanje je bilo prosta posledica naučne sadašnjice i njene prošlosti. Međutim, Džozefovo i Selisino naučenjaštvo nestajalo je iz minuta u

minut. Bližili su se mišljenju da bariton nije zao znak nego blagoslov. Nisu mogli reći da se zemlja pomerila zbog njih, ali su smeli tvrditi da je krajolik pevao iz sveg glasa i da ih je uzbuđivao, da ih je grlio. U stvari, nisu se još bili ni dodirnuli. Džozef je video nagu Selis kroz prozore verande i užasnuo se. Ona je povukla spavaćicu visoko nad glavu. Nenadano su se ukazala tri maljava trougla – pazusi i pubis – a potom i slap njene kose, koja se vratila na mesto kad se glava provukla kroz tesan okovratnik. Selis se bila okrenula na drugu stranu pre nego što je Džozef stigao da joj vidi grudi. U magnovenju je zapazio samo tanak struk i leđa savršena po merilima osamnaestog veka, doba ploti i jamica na licu. Sagla se da izvadi odeću iz fioke. Telo joj je ponovo nestalo ispod skromne radne majice, a ona je postala ptica močvarica na jednoj nozi dok je navlačila pantalone, čarape, farmerke, crni pulover, čizme. Okrenula se i mahnula mu. Džozef se nikad nije tako šokirao i uplašio. Osetio se kao dečačić na vrhu tobogana u mrklom mraku: lebdeo je na granici svojih moći – stomak mu se popeo u ždrelo, a odstupnice nije bilo. Nije se ni usudio da je uhvati za ruku dok su išli ka Baritonskom zatonu. Takne li je bez odobrenja, makar i vrškom prsta, ona će nestati – pomislio je. Ni ona njega nije pokušala da dodirne. Dodir je suviše očigledan. Hodala je ispred njega. Ljuljala je telom. Prikazivala mu se. Znala je da se nalazi u središtu njegovog kosmosa. Želela je, ukoliko joj pođe za rukom, da ovom čovečuljku zavrti pamet. Strefiće ga infarkt. Zemlja će ga progutati. Dobiće epileptični napad, pregrišće svoj jezik napola. Ostaće bez reči kad ona završi s njim. Selis ga je dotakla tek kad su se popeli na spoljašnju dinu i oslušnuli naricaljku peščanog orkestra, Znala je da će morati da prevaziđe njegovu nervozu i neiskustvo. Da preuzme inicijativu. Stala je iza njega i pustila da ih klizavi pesak pod nogama oboje saplete. Sasvim nedužno. Sasvim sestrinski. Međutim, onda mu je pritisla bradu i usne na glavu i omirisala plesnivu pečurku njegovog temena. Izgleda da je njemu iznenadan pritisak isterao vazduh iz pluća. Zagrcnuo se i savio ispod nje, kao da ima jednu jedinu kost. Morala je da ga uhvati da ne bi pao. Prste mu je zarila u odeću – prvo u bok a onda i preko stomaka. Zadigla mu je majicu – T=(50n-40)/4 – i ogolila predeo između njegovog kaiša i pupka. Dovoljno za njeno vitko doručje. On se trgao, stresao i presamitio. „Hladne ruke“, rekao je.

„Dobro testo“, odvratila je. Džozefu se zbilja zavrtela pamet. Naslonio se leđima na Selisine grudi. Okrenuo se licem ka njoj. Neudoban ugao. Usta mu behu izdignuta, otvorena, ružičasta. Bio je pohlepno ptiče. Ona ga je nahranila debelim crvima, pomoću jezika. Morala je da savije kolena i nakrivi glavu da bi mu dohvatila usne. Vižljevina je bila neodoljiva – savršeno ćebe, baršunasto i senzualno. Selis i Džozef pali su na kolena i svukli jedno drugom pantalone. Dok su vodili ljubav, njene su noge dosezale dalje od njegovih. Veoma joj se dopalo što je Džozef nizak: volela je da bude omotač, ne omotana. On je pak bio očigledno vrlo srećan što mu je ona pomračila sunce, što se oblinama stuštila na njega i preprečila mu svetlost, što je ostao bez daha, što su mu cele uši u njenim ustima, što je zaslužio vlažan i zahvalan šteneći poljubac u prste kad se konačno usudio da je dodirne između nogu. Nije se moglo reći da su ljubav vodili oprezno. Ljubav je u to vreme bila smela. Džozef nije bio onoliko bezobziran koliko se Selis nadala. Međutim, uživala je u njegovoj drhturavoj strasti i u hvalospevima – nakon što mu se povratio glas – za delove njenog tela koji su mu se dopali: za divotu njene kovrdžave kose, za pubertetski skromne grudi, za ten – belji na slemenima, ali tamniji u udubinama, na grlu, pod pazusima, pod dojkama, na torzu, između bedara. Ona je njemu pokazala gde više da se zadrži, a šta da zanemari. Čak joj je masirao leđa i vrat, i ljubio, po njenom zahtevu, svaki pršljen. Ipak, nije bio maestro na kičmi, niti je umeo da je uzme pod svoje. Tome je svakako doprinelo što se tresao od požude i što je iz njega iščileo svaki osećaj za vreme, ravnotežu i pravac. I što je pokušao da vodi ljubav s njom dok su ga još okivale gaće i farmerke. Selis je trebalo da nasluti koliko je zelen, koliko neiskusan, koliko mu nedostaje tehnika. On nije bio Kazanova iz njenih snova. Doduše, uzbuđivala ju je pomisao na njegova buduća ljubavnička postignuća, kad iz noći u noć bude učio da svoju energiju usmerava preciznije. No, za prvi put će ona dati sve od sebe za njega. Žrtvovaće se. Njemu nije smetalo – tako je rekao – što je nakon svih njenih spletaka i dvorenja njegov vrhunac bio slab, a njen pak začuđujuće kratak i bledunjav: naišao je i prošao u jednom naletu. Malo jeze, malo drhtanja i – svršili su. Međutim, jesu li bili zadovoljni? U potpunosti.

Nije to bilo prikazanje Erosa, možda. Orgazmi ih nisu poslali u veličanstveni kovitlac amnezije za koji pesnici tvrde – premda greše – da liči na apsolutni zaborav smrti. Ipak, jesu bili srećni do srži. I smireni. I ozareni. I još zaljubljeniji – jedino je to važno na kraju krajeva – nego pre seksa. Bariton je u nekom trenutku zacelo ućutao. Slane dine su do podneva prestale da proizvode zvučne talase. Uslovi su se izmenili – vetar se okrenuo i utihnuo, savršeni se ugao izgubio, pesak se osušio. Doduše, ljubavnicima je bilo svejedno, nisu to čak ni primetili. Nisu slušali odjeke tla, nego sebe samih. Po završenom činu ona se obavila oko njega. Ležali su suviše duboko da bi uočili udaljeni pramičak dima na kopnu, da bi začuli ornitologa-sprintera kako viče: „Džozefe! Selis! Festa!“ Dine su odstranile čitav svet. Džozef i Selis mazili su se na krevetu od vižljevine. Behu potpuno čudan par na svome ravnom, šupljem sunčalištu, skriveni od mora, bez ikakvog pojma o onome što im zaton sprema.

23 Sil je, prirodno, bila iscrpena. Hodala je čitav dan. Prvo do obale i natrag. Potom od Misionarske crkve do kuće – razdaljina veća nego što je pamtila iz detinjstva, ali lekovita. Varoš je najbolje izgledala i najlepše mirisala u suton. Prljavština i dotrajalost postale su nevidljive. Veštačko osvetljenje prikazivalo je samo lepe delove ulica. Po barovima su se popalile neonske reklame: zrelo voće u svim nijansama od zelene do crvene – bez plave – nalik nanizanim plodovima manga. Na uličnim kioscima, čiju su robu postrance osvetljavale lampe iz doba pre elektrike, već su se prodavale nedeljne poslastice: orasnice, kakao, ušećereno voće, krofne. Prodavci ražnjića prevrtali su ćumur u svojim roštiljima, a svaki plameni jezik vikao je umesto njih. Međutim, predvečernja iluminacija uglavnom je poticala od ritmičnih, svetioničkih zraka iz automobilskih farova. Koridori zadirkujuće svetlosti uvlačili su se i istezali, metući noge i lica uličnih prolaznika. Usnula varoš s večeri se vratila u život. Bilo je to vreme za porodice i ljubavnike. Sil je htela da ode u bar, ili da kupi svinjski ražnjić sa sirom. Ništa nije pojela čitavog dana. Morala je da krene u Baritonski zaton pre no što je čamdžija stigao da joj donese kafu i kolač koji joj je obećao za doručak.. Bilo joj je, pored toga, i hladno – i dalje je imala samo majicu, bez kaputa, bez džempera. Trebao joj je krov nad glavom, malo hrane i piva, neko društvo. Svrsi bi poslužila čak i nezadovoljavajuća, slabašna podrška roštilja. Ili brza vožnja taksijem kući. Međutim, sa sobom nije imala dovoljno novca, a nije joj se dalo da uzajmi štogod od Džoa. Moraće da gladuje. Moraće da hoda. I moraće sve vreme da drhti. Zapravo, to već jeste živa i romantična perspektiva. Odgovarala je njenom utisku o sebi kao o ostareloj samostalnoj ženi praznih džepova i praznog stomaka, prozebloj mladoj osobi koja sama prolazi

osvetljenim i sve punijim ulicama. Ubrzo je Sil napustila nedeljni karneval ljudi i svetala. Prešla je reku preko biciklističkog mosta i pošla glavnim bulevarom van centra, ka kućama na brdašcima gde su živeli umetnici, akademičari i njeni roditelji. Prvo je morala žurno da mimoiđe opštinske zgrade, ružičastu kasarnu i štab puka, hotele Priobalnog okruga, Geometrijske vrtove. Međutim, tada su ulice ponovo živnule, pa je Sil mogla da baci pogled u ćorsokake i jogunaste stambene zgrade gde su studenti, regruti, neženje vrludali motociklima i oklevali pred bordelima, skučenim barovima i zastrtim vratima, pretvarajući se da tu stanuju. Sil je do ograde Parka oslobođenja stigla po potpunom mraku. Morala je čitavog da ga obiđe kako bi stigla do zemljanih sporednih puteva i kuće svojih roditelja, ili pak da prekrši pravilo koje su joj roditelji nametnuli u detinjstvu i odvaži se na parkovsku tminu i drveće. „Više mi ništa nije nerazumljivo“, rekla je sebi tog popodneva ispred Misionarske crkve. „Ne postoji ništa što ne mogu da uradim ili kažem.“ Zato se popela na ogradu, doskočila na nakvašene leje s druge strane i odjurila u mrak kao da je to oduvek želela – euforična i neprikosnovena. Glasno je stenjala od oslobođenosti i nemoći dok je kao progonjena hrlila preko bezbednih travnjaka ka stazi zaštićenoj borovima, crnjoj i grozničavijoj od noći, ispunjenoj očima sova, nevoljenoj. Zaputila se ka kući koja ju je morala pustiti u sebe. Ulazna vrata zaglavila su se čvršće nego obično. Poštanski prorez bio je zapušen pismima, dopisnicama, izrazima saučešća – sve je to lično isporučeno tokom dana. Glasina se već pronela. Ubistvo je obelodanjeno. Sil je sve odnela u kuhinju, obukla kuhinjski prsluk koji je, kao i uvek, visio na kuki pored ostave, i počela da traga za večerom. U kući – Marfijev zakon – nije bilo hrane, izuzevši jutarnji kolač koji je još stajao na poslužavniku, sasušen od višečasovne zanemarenosti. Nije bilo ni alkohola. Sil je ponovo pretražila kredence i očevu sobu, ali je našla samo komplet čašica za rakiju i malo staložene veseljače u četvrtastoj boci delimično sakrivenoj na visokoj polici, dalje od opasnosti. Ne vredi se pentrati. Moraće da se snađe s kolačem. Izlomila ga je na četiri suva parčeta i stala da pregleda poštu. Prvo dopisniceuglavnom od suseda koji su jedva poznavali njene roditelje. Fotografije oblaka, akvatinte cveća s kitnjastim pesničkim i svetim stihovima o hrabrosti pred smrću. „Život je pustinja“, saznala je Sil iz zlatnog i

srebrnog kurziva. „Smrt je ponovni susret prijatelja.“ Ili: „Senka smrti stalno nam je za petama.“ Ili: „Ona je naš drugi dom. Gozba je postavljena na njen sto. Domaćin čeka pred vratima.“ Ili: „Smrt je veo kojim živi zovu život: čim zaspe, veo spada.“ Ili (iz milanske grobnice arhitekte Klaudija Buzija): „Smrt zaista nije ništa, a ja sam se prosto iskrao u drugu sobu. Sve je u redu.“ Sem što, pomislila je Sil, nema povratka. Sva pisma bila su ispisana rukom, a poslale su ih kolege njenih roditelja, kao i sekretarice Instituta i univerziteta. Za Sili, Za Sel, Silviji s ljubavlju, Selisinoj i Džozefovoj kćeri („Oprostite, ali ne znamo kako se zovete“), Za Silvu. Ti ljudi su, po svoj prilici, doktore zoologije mnogo više voleli sada nego za njihovog života. „Svi smo se divili vašim roditeljima“, pisali su. „Bili su posvećeni poslu. To se nije moglo ne primetiti. Nedostajaće nam. Na neki način, pravi je blagoslov što su umrli jedno drugom u zagrljaju.“ Uz to i: „Nikad ih nećemo nadoknaditi.“ Kao da je njihovim životima – naoko skrivenim i bledim, osvetljenim tek pogdekojim površinskim svetlom, tek jedva nešto jačim od obrisa – nedostajala upravo blistava baklja smrti da iz njih izmami strast i boju. Pali su pod njen zrak koji ih više nije puštao. Njihova istorija privedena je kraju. Više se ništa neće desiti. Ništa se neće dodati. Njihovi datumi neizbrisivo su zabeleženi. Ništa se ne može promeniti ni popraviti, osim u sentimentima i mitovima onih koji žive. To je jedini postojeći sudnji dan – osvrt unazad. Samim mrtvacima uskraćen je pogled na prošlost. Od njih se ne zahteva da nađu smisao u svojoj smrti. Sil je bacila pisma i dopisnice u kantu. Neće na njih odgovoriti. Život je prekratak. Razumeće oni. Mokrim prstom je sa stola skupila nekoliko mrvica kolača. Zagledala se kroz kuhinjski prozor u mračnu i praznu verandu. Otvarala je i zatvarala slavine da bi proverila funkcioniše li svet. Bila je umorna i još gladna, a i dosadivala se u kući. Nema još ni deset, a već mora na spavanje. Šta će drugo? Počela je od majčinog kreveta. Dopadala joj se prostranost i teški pokrivač. Međutim, uznemiravalo ju je što tone u ulegnuća dušeka koja je napravila Selis, što spušta glavu na jastuke sabijene majčinom hiljadu i jednom noći. Stoga se premestila u svoju sobu, prvi put posle petka uveče s Džoom, drugi put za pune dve godine. Tu su ulegnuća bila

njena. Sve je ličilo na prosto objašnjenje na dopisnici: „Ja sam se prosto iskrao u drugu sobu. Sve je u redu.“ Zaista, sve će biti u redu. Ona će ostati ovde do sahrane, do dana za rintanje, za gužvu, za neiskrena rukovanja i buku. Posle toga će njeni roditelji moći da budu mrtvi u tišini, a ona – da proda kuću. Poneće novac u inostranstvo, na mesta koja je obeležavala u atlasimà kad je bila mala – u Gou, Sidnej, Rio, Rim, Berlin. Ubrzo je čvrsto zaspala, ali ne zadugo. Pre jedanaest probudilo ju je upravo ono što je očekivala i prethodni put u ovom krevetu – kočnice i motor očevog i majčinog automobila, snopovi svetlosti na zidovima sobe, užurbani koraci ka ulaznim vratima, ključ, petljanje s bravama, hladni pozdravi. Sve se to odigralo ove noći, osim petljanja s bravama. Neko je ostavio duga svetla da sijaju po prednjoj fasadi. Neko je gurao metalni ključ u ključaonicu. Sil je pomakla mrežu za komarce i pogledala na trem. Bio je to čamdžija. Sil se vratila u krevet i slušala ga kako je zove kroz poštanski prorez. Lep zvuk, pomislila je. Sil, Sil. Sil, Sil. Takav bi se zvuk začuo prilikom maženja mačke. Međutim, nije ni pomislila da siđe. Nije želela da bude njegova mačka. S njim je spavala već tri puta, što je više nego dovoljna naknada za vožnju. Ubrzo je njegovo kucanje postalo odlučnije, a zatim se pretvorilo u lupu. Od besa je zatresao kuću, ali je ona tim više bila nedostupna. On sigurno zna da je ona ovde, da ga sluša, i imao je – toga je bila svesna – pravo na ljutnju. Gotovo da je očekivala i šljunak u prozore, poruku uvezanu oko kamena – ili pak njegovo nejasno, snuždeno lice pritisnuto na okno. Međutim, ubrzo je odustao i odvezao se. Ponovo je otišla u Rio i zaspala. Telefonsko zvono, koje se oglasilo deset minuta posle ponoći, nije najavljivalo njene roditelje. Nije čak mogla ni da sanja da su živi. Bio je to, naravno, opet Džo. Čak je i telefon zvonio žalostivo. Lako se moglo pretpostaviti kako je Džo proveo sat vremena od odlaska do poziva: ili se javljao iz bara, besan usled pića i nezadovoljene čežnje – seks je osa zatvorena u teglu – ili se vratio kući (ona ga nikad nije pitala gde stanuje, ali su tu nesumnjivo još bili i njegovi roditelji) i seo u mračno predsoblje trezan i prezriv, spreman da preklinje i grdi čim ona podigne slušalicu: „Hteo sam da navratim“, a odmah zatim: „Kučko nezahvalna.“ Sil je ostavila telefon da zvoni. Džo je bio jednako uporan. Na kraju je morala da siđe i izvuče utikač iz zida.

Slušalicu je spustila pored telefona – signal „zauzeto“ potrajaće celu noć. Sil nije ponovo pokušala da zaspi. Naspavala se. Šetala se po kući ogrnuta majčinom kućnom haljinom i popalila sva svetla, i na spratu i u prizemlju. Možda će joj svetlost pomoći da se suoči sa svojom žalošću i grižom savesti. Često je sanjarila da su mrtvi. Sad su zaista i umrli. Još je crpla zadovoljstvo iz njihove smrti – oni su predstavljali Gou i Berlin. Odgovornost je njena – jer je to želela, jer ih je premalo volela, jer nije ispunila njihove nade, jer je bila nezahvalna, lenja, teška. Ponovo je ušla u majčinu sobu, zadigla pokrivač i zapiljila se u krevet, tražeći način da izazove suze. Otvorila je sve kredence i fioke, raširila šaku preko majčinog rublja, pregledala neotvorenu paklu cigareta koju je tu napipala, uzela u ruke njene češljeve i ogrlice, omirisala barutni miris kose na njenoj četki, netremice zurila u venčanu fotografiju. Međutim, nije osetila ništa. Sve je bilo suviše poznato. Otvorila je Kalvinove Antonime. Majka je uvek čitala nešto budi bog s nama. Zatim je uzela knjigu koju je kupila ocu, Drevne kozarske mudrosti. Kao zaloga je služila pozivnica za sahranu. Ime nije prepoznala. Akademski mentor na univerzitetu. „Radujte se, jer probudi se on iz svoga mučna sna“, pisalo je. Opet budalaština. Bacila ju je, kao i ostale, u smeće. Očeva soba bila je upola manja i prenatrpana. Ponovo je zadigla pokrivač. Par dezeniranih čarapa. Između dušeka i daske stajao je zatisnut časopis na masnoj hartiji, nazvan Provo – široko nasmešeni svet prirode na duplericama. Sil se sagla i pogledala pod krevet. Njegove cipele. Nekoliko naučnih časopisa. Šolja za kafu. Tacna s kamenjem. Dvogled. Prešla je prstima preko knjiga u njegovoj polici. Najzad je sišla u kuhinju, najbezličniju prostoriju. U hladnjaku i dalje ništa za jelo i piće. Moraće ujutru da ode susetki, ne bi li izmolila malo hleba i sira. Na kraju joj se kapljica veseljače u četvrtastoj boci na visokoj polici učinila ipak vredna truda. Sil je bila očeve visine, niža od Selis. Morala je da se popne na stolicu. Oduvala je prašinu s epoleta flaše, izvadila čep i otpila četvrt čašice ne silazeći sa stolice. Preslađeno. Ali daje energiju. Iza rakijskih čašica, u dnu police, sakrila se okrugla staklena teglica sa zlatnim poklopcem, ne veća od mandarine. Sadržaj je podsećao na majušne žute kamičke ili školjke. Uzela ju je i prinela svetlu. Sitne kosti glodara, može biti. Pogrešno

oblikovani biseri. Nešto iz majčine laboratorije. Nešto što su pokupili na plaži, sačuvali i sakrili. Sil je odvrnula poklopac i izručila sadržaj na dlan. Predmeti su težili jedva nešto više od grama, a na dodir su bili vlažni i glatki kao semenke pomorandže. Sve su to bili zubi: jedni sitni i zacakljeni kao pirinač, drugi veći i formirani – sunđerasti i izbušeni po krunicama, ali iskrzani i umrljani končastim ostacima krvi po korenovima. Mlečni zubi ili „vilinske kockice“. Predivni sekutići, očnjaci, kutnjaci jedne devojčice. Prebrojala ih je prstom na dlanu. Devetnaest. Jedan nedostaje. To mora da je onaj, pomislila je, koji joj je ispao u školi kad je imala jedanaest godina. Celog dana ga je gurkala jezikom i palcem, a konačno joj je ispao na času muzičkog. Nastavnica je insistirala da Sil ispljune zub u toaletu i da ispere krv vodom iz slavine. Taj nije sačuvan. Međutim, njena majka i njen otac prikupili su sve ostale zube, prve znake starenja svoje kćeri. Sil je vratila zube u teglu. Potom je, čvrsto je držeći, sišla sa stolice i otišla u salon da se sklupča na kauč. Ponedeljak se bližio, donoseći razmimoilazne puteve. Ponedeljak razara porodice. Šalje njihove članove na posao. Smešta ih u autobuse, u vozove i na avione. Sklopila je jednu ruku oko tegle sa zubima, a drugu oko članka, raširivši prste preko lista – držala je samu sebe vrškom prsta, zabila izgrizene nokte u kožu. U praskozorje je sklopila oči da bi saznala kako izgleda biti voljen i mrtav.

24 Braća koja su vodila kompaniju „Slani Borovi“ rado su iznajmila svoj terenac policiji. Iako još nije bila sagrađena nijedna kuća, marketinška kampanja trebalo je da počne kroz deset dana. U već odštampanim brošurama preimenovali su oblast u Obala uspavanke, sugerišući bezbednost, penziju i blagotvorno prisustvo mora. Ubistvo dvaju viđenih doktora zoologije, i to pred sam početak gradnje, moglo je javnosti lako uputiti suprotnu poruku – da ovo nije srećna obala. Možda i da je reč o zaveri. Doktori su se javno protivili građevinskom planu. Njihova imena stajala su na peticiji. Stoga su braća učinila sve da što pre uklone leševe sa dina i da ubede policijskog kapetana da je tiha, diskretna potraga za „odgovornima“ verovatno najbolja za sve. Vozač je proveo vozilo obalskom stazom, a onda malim kamenim molom do plićaka oseke, gde je pesak bio najčvršći i srazmerno blago strm. Teško mu je palo što ne sme da ubrza i raspljuska vodu gumama. Vožnja na talasima. Međutim, dobio je upozorenje da će ovo biti prvi, neformalni deo sahrane i da treba da vozi kao na sprovodu. U prtljažniku džipa stajala su dva prazna kovčega. Stoga je vozač držao kazaljku na 15 km/h i zadovoljio se time da uveze kola u vodu što je dublje mogao, ali je onda stigao do prvog stenja u zatonu i morao da skrene ka kopnu i dinama. Dva policajca pokazala su mu gde da parkira. U peščanom jarku oko pristupne dine ležale su još dve drvene daske, a pored njih priglupe neuredne novajlije jogunastih umova. Još tri čoveka u civilu i s cigaretama, naizgled dobri poznanici s golfa, stajala su na travi niže šatora. Policijski detektiv. Sudija. Jedan brat iz „Slanih Borova“. Činilo se da očekuju da iz šatora neko iznese poslužavnik s pićem. Prestali su da razgovaraju kad je debelo zeleno platno otkačeno sa klinova i svučeno s metalnog rama: tada se ukazao pravougaonik trave

uskraćene za sunčevu svetlost. Šator je dignut tek u nedelju ujutru. Svega jedan dan. Medutim, fotosinteza se zaustavila. Vižljevina je blago pobledela, kao koža ispod flastera. Selis i Džozef još su ležali ispod čarsavâ i rashladne ćebadi, ali ništa nije moglo da prikrije smrad. Šunka, morska trava, prirodno đubrivo, sladak posmrtni zadah spaljene marmelade. Šest dana životne veresije prevazilazi svačije moći. Tri starija čoveka udaljila su se i zapalila nove cigarete. Jedan policajac – koji nije smeo da puši, ali je već bio navikao na ovako prljave poslove – razdelio je kutijicu mentol-bombona trima kolegama i vozaču. Prvo su smotali platno i skočili na njega da bi istisli vazduh. Potom su isključili i skinuli dve fluorescentne lampe s glavne prečke šatora, pa razmontirali dvanaestodelni okvir. Dvojica su morala da odnesu platno do terenca. Treći je odneo ram. Četvrti je nosio akumulator za osvetljenje. Vratili su se preko dasaka, noseći na ramenima dva prazna kovčega od imitacije drveta. Obezbedila ih je gradska mrtvačnica – jedan standardni za muškarca, drugi kraći za ženu. Vozač ih je sledio s poklopcima. Punjenje kovčegâ išlo bi jednostavno da su leševi bili položeni na čaršave i pokriveni čaršavima. Onda bi policajci lako napravili nosiljke kojima bi podigli žrtve i prebacili ih u sanduke. No, otkako su Džozef i Selis umrli, pomerali su ih jedino galebovi i ubica. Policajci će morati da sklone pokrove i otkotrljaju leševe na uzdužno savijene čaršave. Navukli su plastične rukavice. Nisu hteli da dodiruju mrtvace. Kad je Selis konačno razotkrivena, još je ničice ležala na zemlji. Levim je obrazom pritiskala vižljevinu, noge su joj bile u ravni s muževljevim licem, oslonjene na prste i kolena. Torzo u crnoj jakni i zamazanoj beloj majici činio se moćniji i manje mrtav nego Džozefov. Ispod struka bila je tanka i kožasta kao pustinjakova mešina za vodu. Policajci su dali sve od sebe – ali nisu uspeli – da ne gledaju njeno nago telo i iskrzani trešnjastocrveni lak na njenim noktima. Poza njenog muža delovala je komično. Bez odeće je izgubio svako dostojanstvo. Bio je čedan koliko i šumska zver. Pao je na leđa, raširenih nogu. Umesto kite i muda, iz kašaste mase rasle su mu modrikaste pečurke. Levo doručje savilo mu se nasuprot uglasto slomljenoj podlaktici. Rukom je i dalje držao žilave pregibe i tetive njene potkolenice. I dalje je bio odan. I dalje u kontaktu. Ali ne sasvim čedan.

Narednih će nedelja ubijeni par po novinama, pa i na sahrani, morati na svoja pleća da primi deo krivice. Njihova tela bila su suviše popustljiva, trpeljiva, dramatizovana. Njihovu su smrt-premda ružnu i bezrazložnu – čak i policajci na dinama smatrali pomalo zasluženom. Štaviše hotimičnom. Zašto su skrenuli sa staze? Zašto su se skinuli, u tim godinama i na takvom mestu, ako ne da bi privukli đavole i čudovišta na dine? Te žrtve bile su saučesnici u sopstvenom udesu. Ako je život ekspresni voz koji juri od polazišta do odredišta, onda su oni izabrali da izađu iz vagona pre poslednje stanice i da se bace na leteću a nepokretnu zemlju. Koketirali su sa smrću. A smrt je pala na njihove čari. Želeli su, stoga i dobili, granitni čengel u uslužnoj ruci. Četvorica mladih policajaca, kao i svi susedi i kolege, kudili su ih. To dvoje su neodgovorno dopustili da im neko tako lako ukrade „lepu smrt“. Trebalo je da crnče dok ne stignu do nestalnog sveta bola i starosti. Trebalo je da istraju i nadmeću se čisto da bi dobili smrt u krevetu. Četirima mladim policajcima, suviše blisko suočenim s jetkim detaljima smrtnosti da bi se usredsredili i na šta osim na užase telesnog raspada, pripala je muka dok su se spremali da podignu Selis i Džozefa s dina. Kašljali su i grcali. Pljuvali u travu. Zadržavali dah. Bilo šta, samo da im ukus ne uđe u usta. Premalo ih plaćaju za ovo. Radije će biti i saobraćajci. Ipak, nisu imali izbora nego da zavuku dva čaršava pod leševe, jedan Džozefu sleva, drugi Selis zdesna. Okrećući glave u stranu da bi udahnuli punim plućima, u parovima su klekli na travu, raširili prste po kamenitim izbojima lobanje, ramena, kuka, kolena, i razdvojili dvoje neverovatnih ljubavnika. Spuštaj na čaršav, ubacuj u kutije – jedna je prevelika, druga isuviše kratka – stavljaj poklopce i teraj odavde. Tada su policajci mogli da ustanu i počaste se slatkim morskim vazduhom. Šta se desilo s našom jedinom molitvom: Niko da ne dođe i podigne njegovu ruku s njene noge? Molitva ima kratkotrajnu moć. Na svega jedan trenutak, njegova se ruka ispružila dok se držao. Koža mu se zalepila. No uskoro se odvojio – ruka mu je skliznula s njenog gležnja. Sve su se više udaljavali jedno od drugog. Članci prstiju vukli su mu se po zemlji. Na njenoj potkolenici ostalo je tek udubljenje tamo gde ju je on ljubio prstom. Džozefovo telo otkotrljalo se ka zapadu. Njegova žena otišla je na istok. Sklonjeni su s trave na pamuk, potom u imitaciju

drveta, pa u prtljažnik terenca, pa preko plaže i kroz predgrada u ledene fioke gradske mrtvačnice, u islednikovu sobu, među samoubice. Njihove leševe na koncu je zbrisao vetar, vreme, slučaj. Kontinenti će ponovo početi da se pomeraju, a na nebu je bilo mesta za zvezde padalice. Ako na svetu ima ikakve pravde, onda će sada pući grom jer je naša jedina molitva izneverena, jer se svetlost vremena ujedinila sa zvukom, svojim bržim blizancem. Ili će makar Baritonski zaton zapevati. Pusti glas, zemljana savesti. Usprotivi se. Daj nam svoje ožalošćene arije. Međutim, ni za slučajne ni za redovne parohijane smrti – pravde nema. Zemlja nema savesti. Ne poznaje ceremonije. Na sahranama ne može da opravda očekivanja, kao što ljudi moraju. U najboljem slučaju može da poplavi obalu svojim burnim vodama, da sivim vetrom uskomeša dine na kojima su Džozef i Selis umrli, da pusti danje svetlo da uzvrvi bićima manjim od njih. Šta je njihovo poslednje zaveštanje? Pravougaonik izbledele trave i – tamo gde su se leševi raspadali tokom šestodnevne životne veresije – ugažena, bezoblična, gotovo bela mrlja vižljevine kojoj su vreme i noću krali zelenu boju.

25 6.10 Dakle, ovo je bilo svojevrsno ustresenje za Džozefa i Selis. Dani su se vratili sebi bežeći od budućnosti u prošlost. Mrtvi su uskrsli i leže na krevetu od zore koja teče unazad: prvi zrak savršenog letnjeg dana poginje se s neba, a zatim pada na istok, u jutarnju noć. Pred njima je gotovo trideset godina života u braku, više od dvadeset godina života pre nego što su se upoznali. Sabijajući se i povlačeći se, svemir je za sobom ostavio njihove smrti. Doktori zoologije više ne mogu umreti. Selis spava – u širokom krevetu, iza spuštenih roletni, u tišini koju narušava šištanje iz njenog nosa – radosno uverena da će utorak doći. Dva dana sama, bez posla, bez budilnika, bez ikakvih obaveza osim da sluša muziku, da patrolira vrtom noseći makaze, da šeta po parku ako vreme bude lepo, da ode do prodavnica, da svrati u „Paviljon“ na kafu i kolač, da pobaca mrvice među ptice, da bude slobodna. Nije ni najmanje uznemirena, niti išta sanja. Čak je ni šištanje ne budi, niti je tera da se okrene na bok. Podsvesno se tačno seća gde je sinoć spustila knjigu, a zna i da joj je sat skliznuo na pod. Neće se svaliti na resastu zalogu i zgužvati je. Zna da je zaloga pored njenog ramena, gotovo cela pod jastukom. Ako poželi, mogla bi u snu čak pružiti ruku i naći zgužvanu maramicu zatisnutu u nabore kreveta, da bi istresla nos ili obrisala usta ili je prosto uhvatila kao cuclu. Pokrivač je navukla do brade. Očni kapci čuče i drhture u senkama njenog lica kao bledi noćni leptiri u počinku. Kosa joj je rasuta po jastuku koji je nekada delila – a ustresenje će joj omogućiti da ga ponovo deli – sa Sil i Džozefom. Ako je išta ojadi ili uznemiri, ako oseti krivicu ili nervozu, ako je zabole leđa ili ramena, ništa od toga neće se primetiti dok spava. Suviše je duboko usnula. Suviše je daleko.