Bezimeni grad - H. P. Lovecraft

intelektualna dezintegracija behu duboko ukorenjene i sve zlokobnije ubrzane. Znaci propadanja još više su se umnožavali tokom njegovog boravka. Racionalizam je sve više nazadovao u fanatično, orgijastičko sujeverje, fokusirano na obožavanje magnetnog Tulu metala, tolerancija stameno nazadovala u seriju sumanutih netrpeljivosti, posebno prema gornjem svetu o kome su učenjaci toliko doznavali od njega. Na momente se gotovo pribojavao da će se jednoga dana ovi ljudi osloboditi svoje dugotrajne apatije i tuposti i poput očajnih pacova krenuti na zemlje iznad njih, brišući sve pred sobom, zahvaljujući njihovim jedinstvenim a još uvek posedovanim naučnim sposobnostima. Ali su se, za sada, borili protiv dosade i praznine na druge načine, umnožavajući svoje grozotne izvore emotivnog pražnjenja i pojačavajući sumanutu grotesknost i abnormalnost svojih razbibriga. Arene Tsata sigurno su bile odvratna i nezamisliva mesta - Zamakona im se nijedanput nije primakao. A u šta bi tek mogle da se pretvore kroz deceniju, ili čak vek, to se nije ni usuđivao da zamisli. Tih se dana pobožni Španac krstio i brojao krunicu više nego inače. Godine 1545. kako je sračunao, Zamakona je preduzeo ono što se može prihvatiti kao poslednji pokušaj bekstva iz K’n-jana. Prilika mu se ukazala na neočekivanom mestu - od jedne ženske osobe iz njegove grupe po naklonosti, koja je prema njemu razvila čudnovatu zaljubljenost, proisteklu iz neke urođene uspomene na dane monogamnih brakova u Tsatu. Zamakona je vršio izvrstan uticaj nad ovom umereno lepom i prosečno inteligentnom plemkinjom po imenu T’la-jub, konačno je navevši da mu pomogne da pobegne, uz obećanje da će moći da pođe sa njime. Proviđenje je uplelo svoje prste u dalji tok dešavanja - jer je T’la-jub poticala iz porodice prvobitnih čuvara kapija, koji su očuvali usmeno predanje na makar jedan prolaz ka spoljnom svetu na koji je većina zaboravila, čak i kada su zatvarane kapije, prolaz ka tumulu na površini zemlje, koji je zbog toga nezapečaćen i nečuvan. Ona mu je objasnila da prvobitni čuvari kapija ne behu odista čuvari, niti stražari, već ceremonijalni i ekonomski nadzornici, poluleudalnog i veleposedničkog statusa u epohi koja je prethodila obustavljanju odnosa sa gornjim svetom. Njena porodica je toliko osiromašila kada su zatvarali ulaze, da su sasvim prevideli njihovu kapiju i oni su sačuvali uspomenu kao neku vrstu nasledne tajne - izvor ponosa i čuvane moći, koji je trebalo da nadomesti izgubljeno bogatstvo i uticaj što ih je neprestano mučilo. Zamakona, koji je sada grozničavo radio kako bi uobličio rukopis za

slučaj da mu se nešto desi, odlučio je da sa sobom na putovanje ka gornjem svetu ponese samo pet tovara čistog zlata u vidu omanjih ingota, koji su se koristili kao dekoracije - a koji će, kako je sračunao, biti sasvim dovoljni da na spoljnom svetu od njega načine čoveka neograničene moći. On se u izvesnoj meri privikao na prizor čudovišnih gjaa-jotna. tokom četiri godine svog boravka u Tsatu, te nije uzmakao od pomisli da ih iskoristi, ali se odlučio da ih ubije i zakopa, te pohrani zlato čim dosegne gornji svet, jer je dobro znao da bi samo jedan pogled na njih izbezumio bilo kog urođenika. Kasnije će urediti odgovarajući prenos blaga za Meksiko. Možda će dozvoliti T’la-jub udeo u bogatstvu, jer ona ipak nije bila ružna, mada bi mogao da joj pronađe supružnika među običnim urođenicima, budući da nije baš bio isuviše zagrižen da sačuva veze sa životom u Tsatu. On bi sebi za ženu, naravno, izabrao kakvu špansku gospu - ili u najgorem slučaju nekakvu urođeničku princezu uobičajenog zemaljskog porekla, normalne prošlosti kakvu odobrava. Ali za sada T’la-jub je morala da mu posluži kao vođ. Rukopis će sam nositi uz sebe, zatvoren u cilindar za knjige od svetog Tulu magneta. Samo putovanje je opisano u dodatku rukopisa, sastavljenom docnije i rukom koja je odavala nervnu napetost. Otisnuli su se uz mnogo predostrožnosti, odmarah i odmicali što su dalje mogli kroz slabo osvetljene prolaze ispod grada, odeveni u odeću robova, sa tovarima namirnica, provodeći pet natovarenih životinja uz sebe, te su ih posmatrači lako zamenili za obične radnike; držali su se što su dalje mogli podzemnih prolaza - hodeći dugim i malo znanim stazama kuda su se nekada kretala mehanička vozila u pravcu sada napuštenog predgrađa L’taa. Izašli su na površinu iz ruševina L’taa, što brže prešavši preko napuštene plavičasto osvetljene ravnice Nith u pravcu niskog pobrđa Grh-jana. Među upletenim šibljem, T’la-jub je tamo pronašla mnogospominjani i gotovo basnoslovni izlaz ka zaboravljenom tunelu, koji je samo jednom videla nekada davno - pre mnogo eona, kada ju je otac doveo da joj pokaže spomenik porodičnog ponosa. Bese vrlo teško nagnati natovarene gjaa-jotne da se probiju kroz ometajuću lozu i trnje, a jedan od ovih stvorova beše tako jogunast da će to doneti nemile posledice - naglo se otrgavši od grupe i pobegavši hitro nazad za Tsat, preko nemilih staza, odnoseći sa sobom zlato i sav dragoceni tovar. Beše pravi košmar probijati se pod svetlošću plavičaste baklje, naviše, naniže, napred i nazad, kroz vlažne, zagušljive tunele kojima

stopa nije prošla još od potapanja Atlantide i jedared je T’la-jub morala da primeni strašnu veštinu dematerijalizacije na sebe, Zamakonu i natovarene životinje, kako bi prošli kroz mesto zaprečeno poremećenim zemljanim slojevima. Sve to beše grozno iskustvo za Zamakonu, jer iako je često prisustvovao dematerijalizaciji drugih i čak je isprobavao u snovima, nikada je nije osetio u celosti na svojoj koži. No, T’la-jub je bila domišljata u svim veštinama K’n-jana i bezbedno je izvela ovaj dvostruki preobražaj. Nakon toga, nastavili su sa svojim groznim potucanjem kroz stravične kripte pune stalaktita u kojima su čudovišni reljefi motrili na njih na svakom skretanju, naizmence logorujući i napredujući tokom perioda od tri dana, koliko je Zamakona sračunao, no koji je po svoj prilici iznosio manje. Konačno su dosegli prostor na kome su slabo obrađeni zidovi pećine ustupili mesto građevinskoj veštini i stravičnim bareljefima. Ovi su se zidovi posle gotovo milje strmog uspona završavali parom prostranih niša sa obe strane, u kojima su se nalazili čudovišni prikazi Jiga i Tulua, nagnutih jedan naspram drugog sa obe strane prolaza, onako kako su se oduvek posmatrali od detinjstva čovečanstva. Od toga se mesta prolaz širio u prostranu, zasvođenu odaju kružnih osnova, izrađenu ljudskom rukom, zidova sasvim pokrivenih groznim reljefima, sa lučnim prolazom na svome drugom kraju, gde se naziralo podnožje stepeništa. Na osnovu porodičnih predanja T’la-jub je znala da se nalaze vrlo blizu zemljine površine, ali nije znala koliko tačno. Tu je trebalo da ulogoruju poslednji put pre nego što će izaći na površinu. Satima nakon toga je zvečanje metala i topot zverinjih stopa probudio Zamakonu i T’la-jub. Plavičasta svetlost širila se kroz uzak prolaz između statua Jiga i Tulua i u trenu im sve beše jasno. U Tsatu je podignuta uzbuna - kako se kasnije saznalo, to je učinio odbegli gjaajot, koji se odmetnuo pred trnjem obraslim ulazom u tunel - i vrlo brzo je poslata ekspedicija da privede begunce. Svaki pokušaj otpora je naravno bio jalov, te nisu ni pokušali da ga pruže. Dvanaest jahača na zverima pokazalo se neuobičajeno uviđavnim, te je povratak usledio bez ijedne telepatske reči sa bilo čije strane. Beše to zlokobno i deprimirajuće putovanje, a proces dematerijalizacije i rematerijalizacije na zaprečenome mestu beše još gori, jer više nije bilo nade, niti iščekivanja koji su obojili putovanje ka površini. Zamakona je prečuo kako njegovi porobljivači razgovaraju o neminovnom raščišćavanju toga mesta intenzivnom radijacijom,

budući da će od sada morati da postave stražare pred sve portale koji dotle nisu bili poznati. Ne može se dozvoliti da stranci prođu, jer bi onda mogli neometano da pobegnu otkrivši dubinu donjeg sveta i poželeti da se vrate sa brojnim pojačanjem. A što se drugih prolaza od kako je Zamakona došao tiče i tamo treba zadržati stražare, sve do kapije na samoj površini, stražare robove, oživljene mrtvace i’m-bhi i sve one slobodne građane koji su pali u nemilost. Budući da američke ravnice sada preplavlja na hiljade Evropljana, baš kako je Zamakona i predvideo, svaki je prolaz mogući izvor opasnosti; i mora se revnosno čuvati sve dok tehnologije Tsata ne osmisle vrhunsku napravu za skrivanje ulaza, kao što je učinjeno sa brojnim prolazima u pređašnjim, življim epohama. Zamakoni i T’la-jub suđeno je pred vrhovnim tribunalom od tri griagna u zlatno-bakarnoj palati, iza parka sa raskošnim vrtovima i fontanama; Špancu je omogućena sloboda, budući da je još uvek imao da otkrije dragocene informacije. Rečeno mu je da se vrati u svoj stan i svojoj grupi po naklonosti, da nastavi sa životom kao i dotad, da dočekuje učenjake, već prema poslednjem rasporedu koji mu je poveren. Nikakve posledice neće trpeti, ukoliko u miru ostane u K’njanu - ali mu je jasno ukazano da neće biti takve popustljivosti ako sledeći put pokuša da pobegne. Zamakona je osetio element ironije u oproštajnim rečima glavnog gnagna - koji ga je uverio da će mu vratiti sve njegove gjaa-jote, uključujući i onoga koji se uzjogunio. T’la-jubin usud je bio daleko nepovoljniji. Budući da nije bilo nikakvog razloga da je zadrže u životu i da je njeno drevno tsatsko poreklo još više pridodalo činu veleizdaje od Zamakone, poslata je da bude čudnovata zabava u amfiteatru, a zatim da u osakaćenom i poludematerijalizovanom obličju preuzme funkciju i’m-bhi, oživljenog robaleša i pošalje se da stražari na prolazu čije je postojanje izdala. Zamakona je ubrzo doznao, uz puno griže savesti koju nije mogao da predvidi, da je sirota T’la-jub arenu napustila u stanju bez glave i telesno načeta, te da je poslata kao stražar na najvišoj mogućoj strateškoj tački - tumulu, čiji je prolaz trebalo zapečatiti. Ona je bila, kako mu je rečeno, noćna straža, čija je dužnost bila da bakljom brani prolaz od posetilaca i pronosi izveštaje omanjem garnizonu od dvanaest mrtvih robova i’m-bhi i šest živih, ali delimično dematerijalizovanih slobodnih ljudi, koji su se nalazili u zasvođenoj odaji kružnih osnova, ukoliko se stranci ne obaziru na njena upozorenja. Radila je u sadejstvu sa dnevnim stražarem - živim

slobodnim čovekom, koji je radije izabrao ovaj položaj u odnosu na ostale vidove kazne kakvi su u opticaju u slučajevima sagrešenja protiv države. Zamakona je naravno dobro i dugo već znao da su većina glavnih stražara na kapijama takvi slobodni ljudi koji su pali u nemilost. Sada mu je bilo sasvim jasno, mada mu beše ukazano tek posredno, da će kazna za sledeći pokušaj bega biti da i sam postane stražar na kapiji - u obličju živog roba-mrtvaca i’m-bhi i nakon tretmana u amfiteatru još živopisnijeg od onoga za koji se priča da je prošla T’lajub. Ukazano mu je da će on - ili makar neki njegovi delovi - biti oživljen da čuva unutarnju stranu prolaza, da ga drugi vide, kako bi njegovo osakaćeno obličje moglo da posluži kao trajna opomena kako se nagrađuje izdaja. Ali - dodali bi uvek njegovi sagovornici - naravno, sasvim je nezamislivo da bi on sebi mogao da zasluži takvu sudbu. Sve dokle ostane u miru u K’n-janu, biće slobodno, privilegovano i poštovano lice. No, naposletku je Pamfil de Zamakona ipak sebi naneo tu sudbu na koju su mu tako opominjuće ukazali. Istina, on nije očekivao da će ga to snaći, ali nervozno ispisan poslednji deo rukopisa ukazuje da je ipak bio spreman da snosi i takve posledice. Ono što mu je bilo poslednje pribežište nade da će neozleđen izbeći iz K’n-jana beše njegova sve veća veština dematerijalizacije. Pošto ju je izučavao godinama i savladao još više iz dva puta kada joj je bio podvrgnut, osetio se da sada može da je samostalno i učinkovito primeni. U rukopisu je zabeleženo nekoliko znatnih opita ove veštine - manji uspesi postignuti u stanu - i Zamakonina nada da će uskoro uspeti da u celosti ovlada utvarnim obličjem, uz potpuno postignuće nevidljivosti, te da će moći da ostane u takvom stanju dokle god je potrebno. Kada konačno dođe do tog stupnja, promišljao je, put naviše mu leži otvoren. Naravno, neće sa sobom poneti nikakvo zlato, dovoljno je samo da uspe da pobegne. Dematerijalizovaće i poneće sa sobom, međutim, rukopis u cilindru od tulu metala, mada će ga to stajati dodatnog truda, jer ovo svedočanstvo i dokaz moraju dosegnuti gornji svet po svaku cenu. Sada je znao kuda treba da ide i ako bi mogao taj put da prevali u vidu razasutih atoma, ne vidi razlog kako bi ijedan živi stvor mogao da ga prozre i zaustavi. Jedini je problem ako ne uspe da održi utvarno obličje. To beše sveprisutna opasnost, kako je naučio iz svojih opita. Ali zar jedan pustolov ne rizikuje uvek smrt ili nešto još crnje? Zamakona je bio plemić iz stare Španije, od krvi koja se

suočavala sa nepoznatim i prosekla pola civilizacije u Novom svetu. Mnogo se noći posle svoje konačne odluke Zamakona molio svetom Pamfilu i drugim svecima-zaštitnicima i brojao krunicu. Poslednji zapis u rukopisu, koji je pred sam kraj sve više nalikovao dnevniku, jedina je rečenica - „Es mas tarde de lo que pensaba - tengo que marcharme”.... „Kasnije je nego što sam pomišljao; moram da požurim.” Posle ovoga - tišina i pretpostavke - kao i dokazi poput postojanja samog rukopisa, te onoga na šta bi rukopis mogao ukazivati. VII Kada sam se prenuo iz svog čitanja i beležaka gotovo otupljen, jutarnje sunce je već bilo visoko na nebu. Električna sijalica još je svetlela, no takve stvari - iz savremenog spoljnog sveta - behu daleko od moga uskomešanog mozga. Znao sam da sedim u sobi kod Klajda Komptona u Bingeru - ali kakav sam to čudovišan prizor ja upravo gledao? Da li je ovo bila nekakva prevara ili možda svedočanstvo ludila? Ako je prevara, da li je ona iz XVI veka ili savremena? Starina rukopisa delovala mi je grozomorno autentično, makar prema mome laičkom oku, a kada je reč o problematici cilindra od čudnovatog metala - u to neću ni da se upuštam. I kakva je to čudovišno precizna objašnjenja za zagonetne fenomene na tumulu pružao ovaj rukopis - za naizgled beznačajne i paradoksalne postupke dnevnih i noćnih prikaza i čudnovate slučajeve ludila i nestanaka! Ovo beše ujednačeno i užasno verovatno objašnjenje - zloćudno dosledno - ukoliko bi se poverovalo u neverovatno. To je sigurno šokantna prevara koju je osmislio neko upoznat sa predanjima vezanim za tumul. Čak ima i tragova društvene satire u povesti o neverovatnom donjem svetu užasa i propadanja. Ovo mora biti nekakav domišljat falsifikat kakvog učenog cinika - kao olovni krstovi Novog Meksika, koje je neki šaljivdžija jednom podmetnuo i pravio se da je otkrio ostatke zaboravljene evropske kolonije iz mračnoga doba. Dok sam silazio da doručkujem nisam znao šta da ispričam Komptonu i njegovoj majci, kao ni ljubopitljivim posetiocima koji su već počeli da pristižu. Još uvek omamljen, presekoh Gordijev čvor tako

što sam izneo par opaski iz beležaka i promrmljavši kako verujem da je sve ovo samo fina i domišljata prevara koju je načinio neki od prethodnih istraživača tumula - što su i svi drugi potvrdili kada sam im izneo sadržaj rukopisa. Zaista čudnovato beše kako su svi za doručkom - kao i svi drugi u Bingeru kojima je čitava rasprava iznesena - smatrali da je sve razjašnjeno time da se neko sprda. Na tren smo zaboravili dobro poznato - da skorašnji događaji na tumulu predstavljaju zagonetke jednako čudnovate kao sve zapisano u rukopisu i jednako udaljene od objašnjenja kao i do tada. Strahovi i sumnje ponovo su iskrsli kada sam upitao ko će mi biti dobrovoljna pratnja prilikom posete tumulu. Želeo sam da povedem veću grupu na iskopavanje - no ideja da odu na to neugodno mesto nije se ljudima Bingera činila ništa privlačnijom nego prethodnoga dana. Osetio sam narastajući užas kada sam pogledao u pravcu tumula i nazreo iskricu za koju sam znao da beše dnevni stražar, jer uprkos sve moje sumnjičavosti, morbidnosti iznete u rukopisu utisnule su mi se i dadoše svemu povezanom sa tim mestom nov i čudovištan značaj. Odbijao sam da pogledam u pokretnu iskru kroz moj dvogled. Umesto toga otisnuo sam se sa onom vrstom smelosti koju osećamo u košmarima - kada se, znajući već da sanjamo, upuštamo očajnički u još gore užase, kako bi se čitava stvar pre svršila. Pijuk i lopata već su me čekali na tumulu, te sam u torbu spakovao samo manji pribor. Tu sam ubacio i čudni cilindar sa njegovom sadržinom, nejasno predosećajući da ću možda morati da uporedim neko mesto sa nečim što stoji u zelenom španskom tekstu. Čak i domišljata prevara može imati utemeljenja u nečemu što je prethodni istraživač zaista pronašao na tumulu - a ovaj magnet beše stvarno đavolski čudnovat! Amajlija Sivog Orla počivala je još uvek okačena o okovratnik na mojim grudima. Nisam gledao pravo u tumul dok sam mu prilazio, ali kada sam ga dosegao nikoga ne beše u blizini. Dok sam u sebi ponavljao događaje od prethodnog dana, mučile su me pomisli šta bi moglo ležati u blizini, ako bi kojim čudom išta u rukopisu moglo biti i dopola istinito. U tome slučaju, nisam mogao da ne pomislim da je pretpostavljeni Španac Zamakona skoro dosegao gornji svet kada se na njega sručila kakva katastrofa - možda nevoljna rematerijalizacija. U tome ga je slučaju, prirodno, zgrabio koji god stražar da beše tada na dužnosti - ili neki slobodnjak u nemilosti, ili u slučaju krajnje ironije - sama T’la-jub, koja je isplanirala i pomogla mu u njegovom prvom pokušaju bega - i u borbi koja je usledila cilindar sa rukopisom mora da je ispao negde na

vrhu tumula, kako bi neprimećen ležao zakopan četiri veka. Ali, dodao sam dok sam se uspinjao na uzvisinu, ne treba pomišljati na tako neobične stvari. Ipak, ako ima imalo istine u pripovesti, Zamakonu mora da je zadesila čudovišno užasna sudbina kada je odvučen... amfiteatar... sakaćenje... robovanje negde u vlažnom, kaustičnom tunelu u vidu živog mrtvaca... oživljeni fragment leša kao automatizovana straža unutra... Ova morbidna promišljanja odagnao je šok kada sam video da je neko sa elipsoidnog vrha ukrao moj pijuk i lopatu. Ovo beše veoma onespokojavajuća i neugodna situacija, a i neobjašnjiva, posebno ako se ima na umu zazor sa kojim su ljudi iz Bingera odbijali da priđu tumulu. Da li je to uzmicanje bilo nekakvo pretvaranje, a šaljivdžije u selu se kikotale zbog moje nelagode, dok su me turobno ispraćali pre desetak minuta? Uzeo sam dvogled i osmotrio gomilu na obodu sela. Ne - oni nisu očekivali neko komično razrešenje; no, ne beše li čitava ova stvar zapravo jedna velika šala u kojoj su učestvovali svi seljani i urođenici u rezervatu - predanja, rukopis, cilindar i sve ostalo? Razmišljao sam kako sam video stražara izdaleka, a zatim je neobjašnjivo iščezao, o ponašanju Sivog Orla, govoru i izrazima Komptona i njegove majke i nesumnjivom strahu većine stanovnika Bingera. Možda to nije šala u kojoj je učestvovalo čitavo selo. Strah i problemi sigurno behu stvarni, mada mora da beše nekoliko šaljivdžija u Bingeru koji su se iskrali na tumul i odbegli sa mojim alatkama koje sam ostavio. Sve ostalo na tumulu beše kako sam ga i ostavio - žbun isečen mačetom, mala, zdelasta depresija na severnom kraju i rupa koju sam iskopao svojim rovovskim nožem kada sam pronašao magnetizmom otkriven cilindar. Prosudivši da je isuviše veliko popuštanje šaljivdžijama da se vratim u Binger po još jedan pijuk i lopatu, odlučio sam da nastavim sa svojim namerama najbolje kako sam znao, uz pomoć mačete i noža u torbi; stoga sam izvadivši ih počeo da istražujem zdelastu depresiju za koju sam ovlaš procenio da bi mogla biti nekadašnji ulaz u tumul. Nastavivši, ponovo sam osetio udare snažnog vetra koje sam primetio i juče - udare koji se činjahu snažniji i sličniji nevidljivim, bezobličnim rukama koje su mi se suprotstavljale i hvatale me za zglobove, dok sam sve dublje usecao kroz korenjem obraslu crvenicu do egzotične ilovače ispod. Amajlija oko moga vrata neuobičajeno se pomerala na povetarcu - ne u jednome pravcu kao kada ju je privlačio zakopani cilindar, već neodređeno i rasejano, na

sasvim neobjašnjiv način. Iznebuha i sasvim bez upozorenja, korenjem isprepletena crnica ispod mojih nogu počela je da tone uz krckanje, dok sam slušao slabašan zvuk prosejavanja mase koja je ispod mene propadala. Ometajući vetar, ili sile, ili ruke, činilo se da sada delaju iz pravca poniranja, pomažući mi svojim guranjem, dok sam ja iskočio iz jame, kako bih izbegao odron. Kada sam se nagnuo unapred da mačetom isečem zapleteno korenje, ponovo sam osetio kako me ometaju - ali da ne behu dovoljno snažni da me zaustave u poslu. Što sam više korenova isekao, više je mase propadalo. Naposletku je rupa sama krenula da se obrušava u svome središtu i videh gde se zemlja stropoštava u nekakvu veliku šupljinu ispod, ostavljajući iza sebe otvor pristojne veličine kada konačno više nije bilo korova koji bi je zadržavao. Još nekoliko zamaha mačetom dovršilo je posao i sa poslednjim obrušavanjem i naletom ledenog i čudnovatog vetra, preostala prepreka je srušena. Jutarnje sunce osvetljavalo je veliki otvor od makar tri stope i kameno stepenište niz koje su se još uvek kotrljali grumenovi zemlje. Konačno sam otkrio makar nešto! Ushićen uspehom koji je na trenutak gotovo nadvladao strah, vratio sam nož i mačetu u torbu i uzeo svoju moćnu električnu lampu, spreman na trijumfalnu, usamljenu i sasvim ishitrenu koračnicu ka fantastičnom donjem svetu koji sam otkrio. Silazak niz prvih nekoliko stepenika otežavala mi je i propala zemlja koja ih je zakrčila i zlokobni vetar što je duvao iznutra. Amajlija oko vrata čudnovato je poigravala i počeo sam da žalim što sam napustio dnevnu svetlost. Svetiljka mi je pokazala vlažne, vodom i solju izjedene zidove načinjene od velikih bazaltnih blokova i na trenutke mi se učinilo da mogu uočiti tragove ureza ispod kaustičnih naslaga. Čvršće sam prigrlio torbu i beše mi drago da osetim utešnu težinu šerifovog teškog revolvera u desnom džepu žaketa. Posle nekog vremena, prolaz je počeo da krivuda na ovu i onu stranu, a na stepeništu više nije bilo prepreka. Na zidu su se sada jasno videla groteskna obličja koja su podsećala na čudovišne bareljefe na cilindru. Vetar i sile nastavili su zlonamerno da jurišaju na mene i na nekoliko okuka mi se učinilo da kroz svetlost svetiljke mogu nazreti nekakva tanana, providna obličja, slična čuvaru na tumulu kada bih ga pogledao kroz dvogled. Kada sam konačno počeo da vidim ova čudesa, zastao sam na tren da se povratim. Ne treba da dopustim živcima da me nadvladaju u odsudnom trenutku onoga što će se sigurno pokazati kao

izuzetno naporno iskustvo, ali i najvažniji arheološki poduhvat moje karijere. No, voleo bih da nisam zastao baš na tome mestu, jer mi se pažnja smesta prikovala za nešto duboko uznemirujuće. Beše to jedan običan mali predmet u blizini zida na stepenicama ispod mene, ali predmet koji je ozbiljno iskušavao svu moju prisebnost, nagoneći me da pomislim na najnelagodnija nagađanja. Da je ovaj otvor bio zatvoren pred bilo kakvim telesnim obličjem generacijama, beše jasno usled rasta korenja šibljika i nagomilanog sedimenta; no, predmet preda mnom jasno nije bio generacijama star. Jer to beše jedna električna svetiljka poput moje - izjedena grobnom vlagom, ali svejedno - nepogrešivo to beše svetiljka. Spustio sam se niz nekoliko stepenika, podigao je i očistio zlokobne naslage grubom tkaninom mog žaketa. Na jednoj od niklovanih uzica beše ugravirano ime i adresa koje sam prepoznao čim sam ih ugledao. „Džejs. S. Vilijams, ul. Troubridž br. 17, Kembridž, Masačusets.” - i ja sam znao da je pripadala jednom od dvojice predavača sa koledža koji su nestali 28. juna 1915. Pre samo trinaest godina, a već se probilo kroz zemljište nabijeno vekovima! Kako li je ovo ovde dospelo? Da li je postojao još jedan ulaz - ili je ova sumanuta priča o dematerijalizaciji i rematerijalizaciji ipak bila istinita? Neverica i užas ophrvali su me dok sam se spuštao niz te naizgled beskrajne stepenice. Ima li im kraja? Urezi su postajali sve određeniji i kada su se stopili u narativni niz, uhvatio me je napad panike, jer sam u njima razaznao istorijske događaje K’n-jana opisane u rukopisu u mojoj torbi. Po prvi put sam se ozbiljno zapitao da li je mudro što se spuštam i da li bi bilo bolje za mene da se vratim u gornji svet, pre nego što nabasam na nešto zbog čega ću skrenuti s uma i izaći kao oštećen čovek. Ali nisam dugo oklevao, jer budući iz Virdžinije osetih kako u meni ključa krv mojih ratobornih predaka i pustolovne gospode, koja se protivila povlačenju pred ikakvom poznatom ili nepoznatom opasnošću. Zato sam se spuštao brže i nisam usporavao, izbegavajući da pobliže osmotrim grozne bareljefe i urezane prizore koji su me uznemiravali. Konačno sam ispred sebe ugledao lučni otvor i shvatio da se dugo stepenište završilo. Ali ovime se na mene stuštio i neizrecivi užas, jer je preda mnom zjapila prostrana zasvođena kripta dobro poznatih obrisa - prostor kružnih osnova koji je do poslednjeg detalja odgovarao odaji sa reljefima opisanoj u Zamakoninom

rukopisu. I to beše baš ova prostorija. Nije bilo sumnje. I ako je neka druga prostorija mogla biti baš ta, svaku sumnju je otklonilo ono što sam video tačno preko puta velikog luka: drugi lučni otvor iza koga je ležao dug, uzan prolaz, a koji je na svom pročelju imao dve niše sa svake strane u kojima su se nalazili mrski i titanski, šokantno poznati prizori. Onde u mraku za sva vremena stajahu mračni i nečisti Jig i odurni Tulu, posmatrajući jedan drugog preko prolaza, kako su se gledali još od ranog detinjstva ljudskog roda. Odavde pa nadalje više ne tražim da se poveruje onome što ću ispričati - ili što mislim da sam video. Jer je isuviše neprirodno, krajnje čudovišno i neverovatno da bi bilo deo iskustva prisebnog ljudskog biča ili objektivne stvarnosti. Mada je moja svetiljka bila snažna, nije mogla da osvetli čitavu ovu kiklopsku kriptu; zato sam počeo da osvetljavam deo po deo gigantskih zidina. Na svoj užas uočio sam da prostorija ne beše nikako prazna, već se u njoj nalazio čudnovat nameštaj i alatke, gomile torbi koje su svedočile da je neko ovde skoro boravio - ne solju izjedeni ostaci prošlosti već čudnovati moderni predmeti za svakodnevnu upotrebu. Dok sam osvetljavao predmete i hrpe, obrisi su počeli da se stapaju, sve dok više uopšte nisam mogao da razaznam šta pripada carstvu materije a šta carstvu duha. I sve ovo dok je vetar dušmanski duvao protiv mene sve većom razjarenošću, a nevidljive ruke zlobno grabile i hvatale čudnu čarobnu amajliju koju sam nosio. Razuzdane pomisli sevale su mi kroz mozak Setio sam se šta rukopis govori o odredu koji se nalazi na ovome mestu - dvanaest mrtvih i’m-bhi robova i šest živih ali delom dematerijalizovanih slobodnjaka - tako beše 1545. - pre tri stotine osamdeset i tri godine... a šta li se tek desilo od onda? Zamakona je predvideo promene... postepeno propadanje... još dematerijalizacija... sve slabije i slabije... je li ih amajlija Sivog Orla držala na odstojanju - njihov tajanstveni tulu metal - i jesu li pokušavali nemoćno da mi je strgnu kako bi mogli da mi učine ono što su učinili svima koji dođoše pre mene? Palo mi je na pamet silinom od koje sam se stresao da sam svoje pretpostavke gradio u punom poverenju prema Zamakoninom rukopisu - ali ne može tako biti - moram da dođem sebi - No, prokletstvo! Svaki put kada sam pokušao da dođem sebi, uočio bih neki novi prizor koji bi još više uzdrmao moju hladnokrvnost. Baš kada sam snagom volje pokušavao da potisnem poluvidljive alatke, moj pogled i svetiljka morali su da se zaustave na dve stvari sasvim

drukčije prirode, dve stvari pripadne stvarnom i prisebnom svetu; no ova dva predmeta su protresla moj uzdrmani razum dublje od bilo čega što sam dotad video - jer sam znao šta oni predstavljaju i koliko se na svaki način u celosti protivi Prirodi da budu na tome mestu. Moji sopstveni nestali pijuk i lopata, položeni jedno pokraj drugog i uspravljeni uza zid sa bogohulnim reljefima u toj paklenoj kripti. Blagi bože - a ja sam pomislio da se to neko iz Bingera smelo šali sa mnom! To beše poslednja slamka. Posle toga me je prokleta hipnotišuća moć rukopisa u celosti obuzela i zaista sam video poluvidljiva obličja koja su gurala i grabila; gurala i grabila - leprozne paleogejske stvorove koji su sačuvali nešto od svoje ljudskosti - celovita obličja i obličja koja behu perverzno necelovita... sve njih i još neka gnusna druga stvorenja - četvoronožne protivprirodne majmunolike stvorove sa štrčećim rogom... ali ni zvuka u ovom kaustičnom paklu u utrobi zemlje... Ali tada se začuo zvuk - posrtanja; koračanja; tup zvuk približavanja koji je najavljivao stvora bez sumnje od iste tvari kao i pijuk i lopata - nešto sasvim nenalik senovitim obličjima koja su me okruživala, ali ipak daleko od celovitog živog bića kako se razume na zemljinoj površini. Moj uzdrmani um pokušavao je da me pripremi za ono što je dolazilo, ali nije mogao da uobliči nikakvu poznatu predstavu. Jedino što sam ponavljao sebi beše: „to je iz bezdana, ali nije dematerijalizovano”. Posrtanje je postalo određenije i od mehaničkog zvuka koračanja, znao sam da to beše nešto mrtvo što je vrebalo u mraku. Zatim - Gospode, ugledao sam ga pri punoj svetlosti svetiljke; video ga uobličeno u vidu stražara u uskom prolazu između košmarnih prikaza zmije Jiga i hobotnice Tulua... Dozvolite mi da se priberem dovoljno kako bih nagovestio šta sam ugledao, kako bih objasnio zašto sam ispustio svetiljku i torbu i praznih ruku utekao kroz krajnju tamu, u milosrdnoj nesvesti koja nije spala sve dok me sunčeva svetlost i udaljeno uzvikivanje i klicanje iz sela nisu prenuli iz ležanja bez daha na vrhu groznog tumula. Ne znam šta me je izvelo na svetlost dana. Znam samo da su me posmatrači iz Bingera videli kako iskrsavam tri sata pošto sam iščezao, kako se teturam i padam na zemlju kao pokošen metkom. Niko se od njih nije usuđivao da mi pritekne u pomoć, ali videli su da sam u lošem stanju, pa su pokušali da me probude što su bolje mogli vikom i hicima iz revolvera. Naposletku je to delovalo jer kada sam se pribrao, gotovo da sam skliznuo sa ivica tumula u rešenosti da što pre napustim taj crni otvor

koji je još uvek zjapio. Moja svetiljka, alat, torba sa rukopisom još uvek su bili dole, ali nije teško uvideti zašto ni ja niti bilo ko drugi nismo sišli po njih. Kada sam dobauljao preko polja u selo nisam se usuđivao da kažem šta sam video. Samo sam nejasno mrmljao o urezima i statuama, zmijama i uzdrmanim živcima. I nisam se onesvestio sve dok neko nije spomenuo da se sablasni stražar ponovo pojavio kada sam ja bio na pola mog bauljanja do grada. Iste sam večeri napustio Binger i nikada se nisam vratio, mada su mi prijavili da se duhovi još uvek pojavljuju na tumulu kao i obično. Ali sam rešen da ovde nagovestim ono što se nisam usuđivao nagovestiti ljudima Bingera tog groznog avgustovskog poslepodneva. Još uvek ne znam kako da ga opišem - i ako naposletku pomislite da je moja suzdržanost čudnovata, samo se setite da je zamisliti užas jedno, ali videti ga nešto sasvim drugo. Video sam ga. Prisetićete se kako sam u ovoj pripovesti ranije naveo slučaj darovitog mladića Hitona koji je otišao na tumul 1891. i po noći se vratio kao seoski idiot, mrmljajući narednih osam godina o užasima, a zatim umro tokom epileptičnog napada. Ono što je rekao beše: „Onaj belac... Gospode, šta su mu učinili...” Video sam istu stvar kao siroti Hiton - i video je pošto sam pročitao rukopis, te sam znao više o njoj nego on. To je čini još gorom - jer onda znam sve što sledi: sve ono što je još uvek nadvijeno, što se tamo gnoji i vreba. Rekao sam da je koračalo mehanički prema meni u uskom prolazu i da je stajalo poput stražara na ulazu između stravičnih eidola Jiga i Tulua. Što beše i prirodno - jer taj stvor i jeste bio stražar. Načinjen stražarom za kaznu i beše sasvim mrtav - osim što mu nedostajahu glava, ruke, noge i ostali uobičajeni delovi ljudskog bića. Da - nekada to beše ljudsko biće; i to belo. Vrlo očigledno, ako je rukopis bio u pravu, što ja verujem da jeste, onda je ovaj stvor upotrebljen za zabavu u amfiteatru pre nego što je u celosti lišen života i udahnuti mu automatizovani nagoni od spolja. Na belim i slabo maljavim grudima behu usečena ili utisnuta - nisam zastao da ispitam - slova, na neveštom i pretumbanom španskom; neveštom španskom koji je ukazivao da ga je nekakav strani urezivač neupoznat sa tim jezikom, ili latinskim pismom, koristio ironično. Natpis je glasio: Secuestrado a la voluntad de Xinaián en el cuerpo decapitado de Tlayúb - Voljom K’n-jana zatočen u obezglavljenom telu T’la-jub.

H. F. Lavkraft: Arheolog snova „Nova je, zaista, jer sam je načinio sinoć, dok sam sanjao o čudnim gradovima, a snovi čovekovi stariji su od setnog Tira, ili zamišljene sfinge, ili vrtovima opasanog Vavilona.” - Lavkraft, „Zov Ktulua” 44 Mali ostaju mali čak i onda kad se iz sve snage upinju da budu veliki; veliki, pak, ne mogu protiv svoje urođene veličine, čak i onda kad nisu u svom najveličajnijem izdanju. Ovim bi se geslom mogao jezgrovito opisati ovaj izbor Lavkraftovih minornijih, ali nikako slabih priča; takvih, naime, koje se retko nalaze u vrhu izbora naj-najboljih, i koje s pravom umeju biti zasenjene prvorazrednim njegovim, iako pravo ne bi bilo da sasvim u mraku, neznane, ostanu, jer u sebi kriju klice, i više nego klice veličine, vredne gajenja, proučavanja i - uživanja. Lavkraft, podsetimo, iako je čitav život proveo nezaposlen i u nemaštini, nije pisao za novac, slavu, ugled, poziciju... Pisao je sledeći svoj duboki unutarnji poriv, potrebu koju je shvatao najozbiljnije moguće, čak i kad mu je bilo jasno da svoje pisanje neće objaviti nigde drugde do u petparačkim časopisima sumnjivih estetskih kriterijuma; najozbiljnije moguće, čak i onda kada se bavio delatnošću koja bi se u skoro svačijem drugom slučaju svela na prostituisanje sopstvenog talenta - naime, u „pisanju u najam”. A opet, bilo da je pisao pod svojim imenom ili pod tuđim, „za svoju dušu”, za Iloku ili za preživljavanje, on je to radio s podjednakom posvećenošću, sa istovetnim, totalnim ulaganjem sebe, ukratko - za večnost. Pisanje mu je značilo suviše mnogo, značilo mu je sve, a da bi ga zaista mogao degradirati ma kakvom kalkulacijom, suzdržavanjem, prilagođavanjem, dodvoravanjem, sleđenjem ma čijih tuđih načela.

Ove romantičarske, idealističke, sasvim nepragmatične nazore Lavkraft je programski najavio još na samom početku svoje odocnelo započete spisateljske karijere, u eseju iz januara 1921. godine: Imaginativni pisac posvećuje se umetnosti u najsuštinskijem mogućem smislu. Nije na njemu da piše pričice za decu, da daje korisne pouke, mućka površne stvari za dizanje elana, ili da didaktički ponavlja nerešive ljudske probleme. On je slikar atmosfere i snoviđenja - lovac na neuhvatljive snove i hirove - putnik u nečuvene zemlje, koje samo najosetljiviji ljudi tek povremeno naziru kroz veo stvarnosti. On ne samo da vidi objekte, već sledi bizarne tragove povezanih ideja koje ih obuhvataju i vode dalje od njih. On je poeta sumračnih vizija i sećanja iz detinjstva, ali njegovi stihovi samo su za osetljive. Sva raspoloženja su njegova, bilo svetla ili tamna. „Ispunjenost” i „korisnost” njemu su nepoznate reči. On nije praktičan i nekad umire u siromaštvu, jer svi njegovi prijatelji žive u gradu Nikadiji iznad zalaska sunca, u drevnim mikejskim kamenim hramovima ili u kriptama i katakombama Egipta i Meroja. Većina ljudi ne razume šta on priča, a većina onih koji ga razumeju protive se tome, jer su njegove izjave i slike počesto neprijatne, a ponekad potpuno nemoguće. Ali on ne postoji zarad hvale, niti misli na svoje čitaoce. Njegov jedini cilj je da oslikava prizore koji mu promiču pred očima. 45 Priče u zbirci Bezimeni grad takođe slikaju atmosfere i snoviđenja, hvataju neuhvatljive snove i hirove, nude putopise iz nečuvenih zemalja koje samo najosetljiviji ljudi tek povremeno naziru kroz veo stvarnosti; one slede bizarne tragove povezanih ideja, sumračnih vizija i sećanja iz detinjstva, i čine to pošteno i posvećeno, dosledno i uvek povezano kako sa privatnim mislima, težnjama i opsesijama autora, tako i sa neomitologijom iz njih izraslom. Čak i ako ne dosežu vrhunce jednog „Zova Ktulua”, „Senke nad Insmutom” ili „Daničkog užasa” (ali, šta njih uopšte doseže, u svekolikoj književnosti strave?), Lavkraftove „manje” priče svedoče o istoj poetici, istom svetonazoru, istom pokušaju da se krhkim, nedostatnim rečima dosegne makar nagoveštaj kosmičke strave što detronizuje čovekove antropocentrične deluzije dok se, istovremeno, fantazijom nadoknađuje nepodnošljiva stvarnost.

Rani radovi Većinu svojih mladalačkih pokušaja pisanja Lavkraft je, nezadovoljan njihovim dometima, uništio; preživelo je samo nekoliko fragmenata i vrlo kratkih priča. Nakon tih neuspeha usledilo je više godina aktivizma u udruženju američkih pisaca-amatera. Ono je značajno uticalo na njegovu socijalizaciju (u njemu je, uostalom, upoznao i svoju buduću suprugu), a još važnije, pružilo mu je i novi nalet samopouzdanja da se, tada već u svojim poznim tridesetim, ponovo okuša u pisanju proze. Priča „Grobnica" (1917) bila je prvo prozno delo koje je Lavkraft napisao još od 1908. Inspiraciju za nju dobio je jednog dana šetajući po groblju Svonpoint u Providensu, na kojem će dvadeset godina kasnije i sam biti sahranjen. Videvši grob jednog dalekog rođaka svoje tetke, sa datumom smrti iz 1711. godine, on se zapitao: „Zašto ja ne bih mogao da razgovaram sa njim i da se intimnije približim svom omiljenom dobu? Šta je to napustilo njegovo telo pa da on više sa mnom ne može razgovarati? Dugo sam posmatrao taj grob i te noći nakon što sam se vratio kući započeo sam prvu priču u svom novom ciklusu - ’Grobnicu?’ 46 U njoj se na očigledan i intrigantan način spajaju autobiografija (samotnost, otuđenost od svog vremena i snažna naklonost 18. veku, velika ljubav prema grobljima kao mestima za šetnju i sanjarenje, ali i inspiraciju), literarna tradicija (priča je po gustom crnoromantičarskom stilu i atmosferi, ali i po monomanijakalnom glavnom junaku, veoma bliska delima Edgara Alana Poa, koji je bio i ostao „bog” Lavkraftovog književnog univerzuma) i začinju tematske opsesije koje će, u kasnijim delima, biti još snažnije razrađene (tema davno mrtvog čoveka koji opseda i guta identitet glavnog junaka u sadašnjosti središnja je u romanu Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, napisanom deset godina kasnije). „Onostran zidina sna” (1919) takođe obrađuje temu opsednutosti, ali sasvim druge, originalnije vrste: u njoj, kako se ispostavlja, u telu naizgled običnog čoveka povremeno obitava vanzemaljska inteligencija koja upravlja njegovim ponašanjem. Ovu temu pisac će znatno slojevitije, i sa eksplicitno filozofskim intonacijama, obraditi i razraditi u poznoj noveli „Sena iz drugog vremena" (1934-35). Već u

njoj svoj izraz dobija jedan od najprisutnijih lajtmotiva Lavkraftove poetike horora, naime, užas otkrovenja da čovek nije ono što izgleda. Ovaj lajtmotiv ima raznovrsne oblike u poznijim Lavkraftovim pričama: nekad se, kao u gorepomenutima, radi o psihičkoj opsednutosti - u telu jedne osobe nalazi se duša druge. Vrhunski gnusobna razrada te teme nalazi se u poznoj priči „Stvar pred vratima”, koja sadrži nekoliko varijacija: u telu mlade žene Azenat zapravo je duša njenog oca, zlog čarobnika, a potom njen suprug, tačnije njegova duša, završi zatočen u njenom mrtvom i sve trulijem telu... Drugde se radi o vanzemaljskoj inteligenciji u telu čoveka, ili bar u prividu ljudskog tela, kao u preokretu na kraju novele „Šaptač u tami”. Treći, veoma dominantan način rastakanja prividnog identiteta ogleda se u odloženom realizovanju, odnosno manifestovanju „zagađenog” genetskog nasleđa, npr. amfibijskog, na kraju „Senke nad Insmutom”, ili vanzemaljsko-demonskog, u slučaju Vilbura Vejtlija, u „Daničkom užasu”. U svim tim, kao i mnogim drugim Lavkraftovim delima varira se strava zasnovana na otkriću da identitet nije čvrst i stamen, već viskozan, porozan i sklon gubljenju, zameni, koroziji i tuđinskim uplivima koje je nemoguće sprečiti i kontrolisati. Izlišno je ukazivati na nesumnjivu autobiografsku ukorenjenost ove strave da će, iz maglina svemira - ili mnogo bliže, iz izmaglice porodičnog stabla - izroniti podmuklo skriveni uticaji i izmeniti i dušu i telo i identitet naoko zdravog, normalnog čoveka, odnosno da će on za sebe otkriti da je nešto drugo (iskvareno, ukaljano) od onoga što je za sebe mislio (kao, npr. u „Činjenicama vezanim za pokojnog Artura Džermina i njegovu porodicu”). Izlišno je, dakle, to detaljno obrazlagati ako znamo da su oba Lavkraftova roditelja skončala u bolnici, pomućenog uma, a da je njihov sin čitav život proveo u senci straha da će možda i sam tako završiti. U priči „Onostran zidina sna” Lavkraft po prvi put, inspirisan jednim člankom o maloj zajednici u Katskil planinama, uvodi još jedan svoj čest motiv: primitivnog, degenerisanog gejaka iz američkih planinskih zabiti, radi još veće disproporcije između njegovog primitivnog uma i napredne, ljudima nepojmljive inteligencije koja ga opseda. Ovakvi likovi biće, kasnije, protagonisti priče „Vrebajući strah”, a svoj antologijski izraz dobiće u vidu ruralnih degenerika koji se bave složenom crnom magijom, u „Daničkom užasu”. „Bezimeni grad” (1921) je pravi pravcati nukleus svekolikog

Lavkraftovog opusa, jer u toj priči prvi put se javljaju imena, pojmovi i teme kojima će se kasnije proslaviti. Pre svega, ovde se prvi put pominje ludi pesnik Abdul Alhazred, kao i njegov čuveni, kasnije često navođeni distih: „Nije mrtvo ono što zauvek bdije, / U eonima čudnim ni smrt mrtva nije.” Zatim, priča daje snažan izraz motivu pradrevnog, pustog grada neke zaboravljene, neljudske civilizacije - u kojem se ispostavlja da, kao što stihovi kažu, ono što mrtvo izgleda sasvim mrtvo baš i nije. Ova priča se, praktično, može smatrati prototipom za roman U planinama ludila - s tim što je arapska pustinja kasnije zamenjena ledenom, antarktičkom, i što su u ovom ranijem radu Lavkrafta više zanimali ugođaj, atmosfera, poetičnost, egzotika i onirična iracionalnost bliska pričama Lorda Dansenija (čiji je uticaj na njega u to vreme bio jak), pa je zato ovde odsutno zanimanje za racionalizaciju i detaljnu ekstrapolaciju istorije iščezle rase, što je tipičnije za njegove pozne, više racionalne i skoro naučnofantastične priče. A opet, srž je ista: čovek dolazi u pustinju, dospeva u opusteli, polusrušeni grad, i u katakombama i tunelima duboko ispod njega nailazi na tragove čudovišnog prežitka od kojega beži natrag i za dlaku mu umakne. Koren iz kojeg je rođena ova priča sadrži se u kolopletu nekolikih uticaja. Pre svega, to je Lavkraftova davnašnja fascinacija svetom Hiljadu i jedne noći a kasnije i Bekfordovim romanom Vatek, koji se takođe dešava u srodnom, izmaštanom, mračno-egzotičnom, zlokobno-bajkovitom arapskom okruženju. Ime Abdul Alhazred bilo je nadimak koji je Lavkraft izmislio i sebi nadenuo još kao dečak, posle čitanja Hiljadu i jedne noći; zato mu se mora oprostiti što to ime nije verodostojno (pravilno bi bilo ili Abd-el Hazred ili Abdalah Hazred)... Zatim, na pisca je snažno evokativno delovala fraza „neodjekujuća tama bezdana” iz Dansenijeve Knjige čuda, konkretno, iz poslednje rečenice priče „Verovatna avantura trojice književnika" (Lord Dunsany, The Book of Wonder, „The Probable Adventure of the Three Literary Men”); ta fraza se i navodi u priči. 47 Isto tako evokativan bio mu je i opis Irema, Grada stubova, o kojem je čitao u 9. izdanju Enciklopedije Britanike, koji mu se toliko dopao da ga je prepisao u svoju radnu beležnicu: „Irem, Grad stubova... pretpostavlja se da ga je podigao Šedad, poslednji despot Ada, u oblastima Hadramauta, a koji ipak, i nakon uništenja njegovih stanovnika, ostade čitav, kako Arapi kažu, nevidljiv običnim očima, ali povremeno, i u retkim intervalima, otkriva se ponekom namerniku kojem je nebo naklonjeno.”

Indikativno je da Lavkraft u priči pominje i Irem, ali da grad koji on opisuje kao poprište svog zapleta - bezimeni, kao što i naslov priče kazuje - nije onaj poluistorijski, polufiktivni. Ovog pisca ne zanimaju ni istorija ni arheologija kao takvi, zasnovani na faktima, jer on je iznad svega bio arheolog snova. Ključni okidač za ovu priču bio je, zapravo, san, zapisan u istoj toj beležnici kao ideja za priču broj 59: „Čovek u neobičnoj podzemnoj odaji - pokušava silom da otvori vrata od bronze - preplavi ga navala vode.” Lavkraft je, dakle, sanjao o čudnim gradovima, čudnijim od onih koje ljudi i istorija pamte, o izmaštanim, o odsanjanim mestima sačinjenim od najmračnijih arhetipova iz okeana kolektivnog nesvesnog, a u ranoj fazi svog spisateljstva nije se opterećivao plauzibilnošću i racionalizacijama već je bio slobodno prepušten oniričkom. Zbog toga neki, poput Tomasa Ligotija, preferiraju Lavkraftovu ranu, slobodno-maštovitu, egzotičnu, kitnjastu, izrazito nerealističnu fazu kojom vlada čista poezija, a njegov kasniji prelazak u nešto suvoparniji i prozaičniji kvazirealizam, u kvazinauku i naučnu fantastiku, smatraju iskliznućem i padom. „Mesečeva močvara" (1921) napisana je prigodno, kako bi bila pročitana na bostonskom sastanku pisaca amatera, u čijem udruženju je Lavkraft u to vreme bio aktivan. U njoj se po prvi put javlja još jedan njegov tipičan lajtmotiv: čeprkanje po nečem drevnom, a naročito pokušaj njegove modernizacije i adaptacije, neminovno oživljava zapretene sile prošlosti, koje će se podići i uništiti drznika. U ovom slučaju isušivanje močvare budi sile iz jednog starorimskog hrama. Drugde, kasnije, tematski sličnu katastrofu izaziva pokušaj renoviranja drevne porodične kuće (sa prastarim temeljima i podrumima), što budi zapretene atavizme, uključujući kanibalizam, u „Pacovima u zidovima" (1923). Uopštenije gledano, svako suviše blisko bavljenje drevnim stvarima, kao što je to mumija u „Iz dubina eona”, ili mestima, kao što je Bezimeni grad u istoimenoj priči, po pravilu otkriva da ono što je davno prošlo nikako nije isasvim mrtvo. Pre nego što je osvestio i aktuelizovao svoju osobenu vrstu regionalizma, odnosno pre nego što je sasvim spoznao potencijale sopstvenog bliskog okruženja (Nova Engleska) kao ambijenta horor priča, Lavkraft je, u svojim najranijim delima, sledeći svog idola, Poa, često posezao za Evropom, u kojoj lično nikada nije bio, a pre svega za Britanskim ostrvima. Ovde je, u priči koja se dešava u Irskoj, na delu njegova strast prema starom Rimu i reliktima zaostalim nakon proterivanja rimskih legija, a koji, tipično, nose zlokobne konotacije.

Tokom čitavog života, od najranijeg detinjstva pa sve do smrti, Lavkraft je bio aktivni i vanredno obdareni sanjar: imao je duge i složene snove, nekad košmarne a nekad fantastične i fascinantne; u njima je posećivao mesta koja više ne postoje, mesta koja nikada nisu postojala i mesta daleko izvan planete Zemlje i uopšte nama vidljivog univerzuma. Neki od njih spadali su u tzv. lucidne snove, a umeo je, ponekad, da ih nadovezuje, odnosno da san prekinut jedne noći dosanja naredne. Priča „Hipnos” (1922), imenovana prema starogrčkom bogu sna, jedan je od prvih, upečatljivih izraza značaja koji je Lavkraft pridavao snovima kao potencijalnim vratnicama ka istinama i spoznajama daleko dubljim od onih dostupnih ovozemaljskim čulima i aparatima. Snovima se zadire u sfere vanzemaljskog, u „Onostran zidina sna”, u sfere božanskog, u „Hipnosu”, i u sfere demonskog i istovremeno hiperkosmičkog, u „Snovima u veštičjoj kući”. Snovi čovekovi, stariji od setnog Tira, ili zamišljene sfinge, ili vrtovima opasanog Vavilona bivaju, naročito obdarenim / prokletim pojedincima, izvor mračnih otkrovenja, kao u „Zovu Ktulua”. Ukratko, snovi kao izvori vizija i spoznaja koje snevača izbacuju iz koloseka svakodnevice, neretko su kod Lavkrafta teret; iz njih izvire prvo fascinacija a zatim i strava. Ta strava je tim podmuklija i prodornija što je od nje nemoguće pobeći, budući da je vezana za jednu od najtemeljnijih čovekovih fizičkih potreba, jer bez hrane se, recimo, može opstati duže nego bez sna. Nužnost da se, neumitno, pre ili kasnije, mora zaspati, samo da bi se onda u snovima susrelo nešto stravično i pogibeljno, jezgrovito je sadržana u ideji br. 23 iz Lavkraftove beležnice, iz koje se rodila ova priča: „Čovek koji ne želi da spava - ne usuđuje se da spava - uzima droge kako bi se održao budnim. Naposletku zaspi - i nešto se desi—” Ovaj opis ujedno sadrži i srž jednog od najstravičnijih horor filmova ikada snimljenih, Strave u ulici brestova Vesa Krejvena (Wes Craven, A Nightmare on Elm Street, 1984), ali i njegovih nastavaka i epigona, čiji junaci neprestano moraju, baš kao akter „Hipnosa”, da se bore sa nuždom spavanja... i sanjanja. Priča „On” (1925) spada u kratkotrajnu Lavkraftovu „njujoršku fazu”: napisana je u megalopolisu koji je našem piscu veoma brzo postao košmaran i nepodnošljiv, delom zato što je bio iskorenjen iz svog ljubljenog malog starinskog tradicionalnog Providensa i neprestano je za njime nostalgično čeznuo, a delom zato što je Njujork bio potpuni antipod Providensa: ogroman, eklektičan, arhitektonski

rogobatan, koloritski siv i, za Lavkrafta, nepodnošljivo rasno diversifikovan. Sve ostalo je siromašni džentlmen iz starog kolonijalnog grada, skoro potpuno belačkog, mogao da podnese - ali ne i konglomerat rasa, a naročito crne i žute, koji se tiskao ulicama velegrada. Rečito svedočanstvo toga nalazimo u prisećanju njegove tadašnje žene, Šonje Dejvis, zbog koje se on, nevoljno, i doselio u Njujork: Divio se starinskim aspektima tog dela Bruklina i isprva se činilo da mu se dopada okruženje Ulice Klinton. Ali mrzeo je gužve u podzemnoj železnici, na ulicama, u parkovima, i patio je od te mržnje. Naročito je reagovao na semitske narode: „sitne crne očice i pacovska azijatska lica”, govorio je. Uopšteno, svi stranci za njega su bili ’mešanci’. 48 Nepotrebno je ponavljati već izrečeno o Lavkraftovom odnosu prema nebelim rasama, doseljenicima, „mešancima” i Njujorku: užas pred svim tim bezpogovorni oblik poprimio je u njegovoj priči „Strava u četvrti Red Huk”. 49 „On” takođe izrasta iz srodne emocije ali, na sreću, nije prožet tako eksplicitnim rasizmom i ksenofobijom. U ovoj priči, pre svega, ogleda se njegova usamljenost i izopštenost u tom velegradu. Njegov pripovedač, baš kao i sam Lavkraft, sa tim gradom ne želi ništa da ima, bar ne sa njegovim sadašnjim, savremenim obličjem; zato noću luta njegovim ulicama, kao što je to i pisac činio (često u društvu drugih pisaca s kojima se tamo družio), u potrazi za tragovima stare arhitekture, za starim zgradama, crkvama, grobljima zagušenim u senkama nebodera. Konkretno ova priča začeta je tokom jedne takve celonoćne šetnje, a inspirisana je dvorištem u koje se skreće iz Ulice Peri, u Grinič Vilidžu, i čiji opis u priči je prilično veran stvarnoj lokaciji. Prošlost je oduvek bila verno i udobno pribežište autsajderu koji je svoju sadašnjost strastveno mrzeo. Međutim, u ovoj priči, urbani arheolog-amater dobija mnogo više nego što je tražio. Njegov sadrug ga odvodi u svoj prastari stan iz kojega se, kroz prozor, pruža vidik na prostore izvan svakodnevnih (donekle slično stanu u pariškom potkrovlju u priči „Muzika Eriha Zana”): umesto panorame sadašnjosti on mu pruža pogled na stvari kakve su nekada davno bile - ili će tek biti. Međutim, i ovde se, kao i u kvantnoj fizici (ali i u svakom hororu i

trileru pre i posle ove priče), pokazuje da pozicija posmatrača nikako nije neutralna niti pasivna, već da on, svojim činom posmatranja, utiče na posmatrani prizor i neminovno u njega biva involviran. Još tipičnije za Lavkrafta je to da, kao što je već gore rečeno, prošlost nije prošla i sasvim sigurno nije mrtva: i najmanja interakcija sa onim što „zauvek bdije” oživljava je i dovodi do jezivih posledica. Međutim, u kontekstu teme navodno rasističkog podteksta njegovih njujorških priča, vredi istaći da „On” zapravo govori o belačkom zlu, o otimanju zemlje Indijancima kako bi se grad proširio (što je istorijska činjenica), i u tom svetlu pripovedačev neimenovani sadrug zapravo je prikazan kao zlikovac koji trpi zasluženu kaznu od strane duhova onih koje je u prošlosti oštetio. „U grobnici” (1925) je makabristička priča rođena iz jednostavne ideje koju je Č. V. Smit, urednik magazina Trajaut, kratko izložio u pismu Lavkraftu ovako: „jedan grobar zatočen je u seoskoj grobnici odakle je sklanjao zimske mrtvačke sanduke radi prolećnog sahranjivanja i njegovo bekstvo putem proširivanja prozorčića iznad vrata koje je dosegao redajući sanduke jedan na drugi.” 50 Radi se o jednostavnoj priči koja pokušava da postigne osobeni spoj morbidnosti, crnog humora, mizantropije i apsurda tipičan za priče Embrouza Birsa, kojem se Lavkraft divio, a ne treba zaboraviti da se slični elementi nalaze i u nekim crno-ironičnim i morbidno-duhovitim pričama E. A. Poa. Ona se, zaista, može čitati kao neki minorniji Birs ili Po, iako je Lavkraftov stil ovde previše uštogljen a smisao za humor, očit u njegovim pismima, u priči je suzdržan. Ipak, čak i takva, ona odiše nepatvorenom mizantropijom i skoro sadističkom nasladom u gomilanju patnji njenom moralno i profesionalno upitnom antijunaku, koji doživljava neočekivanu natprirodnu kaznu na kraju, što je čist Lavkraftov dodatak Smitovoj anegdoti. U svetlu drugih njegovih dela o kosmičkoj stravi i oživelim senima pradrevne prošlosti ova pričica deluje minornije nego što zaista jeste. Po svojoj indirektnoj, simboličnoj nekrofiličnosti ona je bliska „Ljubavi prema mrtvima” 51, Lavkraftovoj kolaboraciji sa Č. M. Edijem, ali ta sličnost sa notornom storijom o pravom nekrofilu-ubici odmogla joj je, jer se urednik Čudnih priča zbog njene nekro-grozomornosti uplašio novih problema sa cenzurom i odbio je. Za objavljivanje je prihvaćena tek šest godina kasnije, kada se slegla prašina oko skandala koji je izazvala „Ljubav prema mrtvima”. Velika je šteta što naš pisac nije stvarao u okruženju neopterećenom moralističkim i drugim

ograničenjima, pa zato nije sasvim mogao da razulari svoju bogatu morbidnu imaginaciju i svoj, u prozi nažalost jedva primećen, smisao za crni humor. „U grobnici” daje tek nagoveštaj Birsa i Poa kakav je Lavkraft lako mogao biti. Na kraju, „Zli sveštenik" (1933) je manje priča kao takva, jer nikada nije ni bila zaista napisana kao prozno delo, a više je pokazatelj značaja i prominentnosti snova u Lavkraftovom životu i delu, jer radi se, zapravo, o detaljnom opisu jednog od njegovih razrađenih košmara. Ovaj konkretni zapis preuzet je iz pisma Bernardu Ostinu Dvajeru, a tiče se sna iz leta 1933. Nakon prerane piščeve smrti 1937. godine javila se glad čitalačke publike za njegovim delima, pa su tako Čudne priče preštampavale njegove ranije objavljene priče, ili po prvi put štampale neke koje mu je tamošnji urednik za života odbacivao, i tako je došlo i do toga da se, kao kratka priča, 1939. godine tamo posthumno objavi ovaj fragment pisma koji opisuje Lavkraftov san. To je svedočanstvo o nerazlučivoj isprepletenosti njegovog života, snova i proze, ali je, povrh toga, i dokaz da su snovi čovekovi ne samo stariji od istorije, nego su u stanju, ponekad, da preteknu i u budućnost i tako nadžive svoje snevače. Sablasni pisac Jedna od mračnih ironija Lavkraftovog života ogleda se i u činjenici da mu nije uspevalo da se finansijski održi sopstvenim pisanjem. Razloga za to je najmanje tri. Pre svega Lavkraft, kao pisac, nije bio naročito plodan; uporediti, npr. sa opusom Roberta E. Hauarda, čija je spisateljska karijera trajala približno kao i Lavkraftova, petnaestak godina, ali za to vreme on je napisao i objavio bar četiri puta više. Zatim, njegov odabrani žanr, horor, nije bio tako masovno popularan - ni izbliza kao krimić, vestern, avanturistička priča ili fantazija, odnosno SE Naposletku i zato što, čak ni u okvirima tog žanra, njegova poetika nije bila sasvim u skladu sa niskim, komercijalnim zahtevima, odnosno proza mu je bila nekonvencionalna i ekscentrična za prosečnog čitaoca tadašnjih palp časopisa. Zbog ovog poslednjeg čak i tada jedini magazin posvećen horor prozi, Čudne priče, neretko je odbijao Lavkraftove priloge, a ovaj nije uspevao da pronađe stalno, pouzdano alternativno tržište u drugim izdanjima posvećenim (pretežno naučnoj) fantastici, pa je tako za čuvene Čudesne priče (Amazing

Stories) prodao samo jednu priču (odnosno kratki roman, U planinama ludila), i to po uvredljivo niskoj ceni, dok je za Zapanjujuće priče (Astounding Stories) prodao samo dva svoja dela pred sam kraj karijere, kada je ionako stvarao daleko ređe, obeshrabren dotadašnjim prijemom svojih dela. Zbog toga se čovek, danas priznat kao jedan od nekolicine najuticajnijih pisaca fantastike 20. veka, u svojoj oskudici izdržavao revizijama tuđih napisa i - pisanjem u najam (eng. ghost writing). Manje je poznato da je veliki broj tih „revizija” bio posvećen knjigama koje sa fantastikom i hororom nemaju nikakve veze, a u njima je Lavkraft, praktično, bio (nepotpisani) urednik iz senke, i ujedno lektor, korektor i, gotovo, koautor, ispravljajući ili sugerišući ispravke na svim nivoima, od jezičkog i stilskog do sadržinskog i strukturalnog. Najtužnije od svega, u vreme kada je ovaj pisac sve teže plasirao svoja dela na jedinom mestu nominalno otvorenom za tu vrstu pisanja, pa je, posledično, dekuražiran, manje svojih stvari i pisao, on se izdržavao popravljajući nakucavanja trećerazrednih piskarala, ili pišući u potpunosti nove priče na osnovu njihovih „ideja” sadržanih u rečenici ili dve. Onda su te i takve priče bile objavljivane pod tuđim imenima, a Lavkraft je za njih, od svojih klijenata, kvazipisaca, dobijao manje od jedne desetine honorara koji bi zaradio da ih je objavio pod svojim imenom. Lavkraftovih priča nastalih u saradnji s nekim drugim piscem ima sasvim dovoljno za zasebnu zbirku, i one su tako zasebno i objavljivane (počev od zbirke The Horror in the Museum and Other Revisions, Arkham House, 1989, pa nadalje). Uopšteno gledano, te priče mogu se podeliti u dve grupacije: kolaboracije i „revizije”. U kolaboracije se upuštao sa prijateljima i kolegama, a jednu je napisao čak i sa svojom ženom; one su bile pisane na osnovu zajedničkih ideja, a spisateljski udeo kolaboranata bio je prilično ujednačen. Među tim delima ima uistinu vrednih, i neka od njih već se nalaze u domaćim izborima najboljih Lavkraftovih priča. 52 S druge strane, „revizije” je radio iz komercijalnih razloga, sa potpunim neznancima, i njihovi rezultati su, uglavnom, polovični, ili ispod toga. Opterećen tuđim petparačkim zamislima i komercijalnim ambicijama na kakve se u sopstvenom pisanju nije obazirao, Lavkraft je u ovim delima stvarao donekle vezanih ruku - ali ne sasvim. Imao je dovoljno slobode da se poigrava, između ostalog, širenjem svoje neomitologije, ubacujući u te priče reference na bogove, demone, knjige, lokacije i stvorenja iz svojih već

objavljenih dela, kao i iz dela svojih kolega koji su mu se u toj intertekstualnoj igrariji pridružili (Robert E. Hauard, Klark Ešton Smit, i dr.). Istini za volju, ponegde je, upravo u ovim revizijama, pod tuđim imenom, premijerno uvodio nove bog-demone koje je zatim pominjao i u pričama pod svojim imenom; tako je, recimo, Sub-Nigurat prvi put pomenuta u priči „Poslednji test” pisanoj za Adolfa de Kastra (Adolphe de Castro, „The Last Test”). U pismima je naš autor otvoreno, i ne bez doze gorčine, govorio o ovoj vrsti pisanja, kao i o svojim klijentima: Relativno je lako baratati ovim navodnim autorima - odbaci njihovu koještariju malo po malo i ubacuj nešto svoje sopstveno, i na kraju ne samo što to progutaju nego iskreno poveruju da su oni to napisali! Tako neki od mojih klijenata za revizije čestitaju samima sebi kada čitaoci Čudnih priča hvale priče (kao što su „Poslednji test”, „Prokletstvo Jiga”, „Strava u muzeju”, „Krilata smrt” itd) koje sam ja napisao. 53 U nekim od tih priča on je bio zaista „sablasni pisac”, duh koji je trbuhozborio iz drugih, budući autor kompletnog njihovog teksta. Upravo od takvih, koje je Lavkraft u potpunosti sam napisao, na osnovu vrlo bazične tuđe ideje zapleta, za ovaj izbor odabrane su tri najuspešnije, koje zaslužuju da se nađu sa pričama izvorno objavljenim pod njegovim imenom jer nimalo ne zaostaju za prosečnim primercima. Hejzel Hild je bila Lavkraftova pouzdana klijentkinja, u smislu da je za nju napisao čak pet priča u kratkom periodu, 1932-33. O ovoj gospođi iz Masačusetsa malo se zna jer nije sačuvala prepisku sa Lavkraftom, niti je o njemu ostavila kakav memoarski zapis. Postoji nepouzdana natuknica da je ova razvedena žena možda pokazivala i romantični interes prema našem piscu, koji je ostao neuzvraćen, i to je sve. Iz Lavkraftovih pisama jasno je da je priča „Strava u muzeju” praktično u celosti njegovih ruku delo. U pismu Klarku Eštonu Smitu on kaže: „Upravo sam ’kao duh’ napisao priču za klijentkinju na takav način da se svodi praktično na moj originalan sastav...” 54 U kasnijem pismu Smitu on je još konkretniji: „Da - priča o muzeju voštanih figura je većinski moja; u potpunosti jeste što se tiče samog pisanja, a takođe i onoga što se tiče zaleđine arheologije Aljaske i drevnog užasa.” 55 Drugde je još otvoreniji i stroži prema „udelu” potpisane autorke:

„’Strava u muzeju’ - delo koje sam ’kao duh’ napisao za klijentkinju na osnovu sinopsisa toliko jadnog da sam ga skoro sasvim odbacio - praktično je moje delo.” 56 Tematski je ova priča bliska „Pikmanovom modelu” utoliko što se bavi vezom između umetnosti i ludila, odnosno umetnosti i istine: u oba slučaja navodna umetnina (tamo slika, ovde voštana figura) pokazuje se kao daleko bliskija stvarnosti nego što bi se očekivalo; odnosno, ma koliko fantastično izgledao „odraz”, on je, uprkos tome, itekako stvaran, odnosno iz stvarnosti preslikan. Kod Lavkrafta užas je uvek u srcu stvarnosti, i ta ideja nalazi se između redova čak i ove relativno jednostavne, ali atmosferične i zabavne priče. Takođe, kod njega su umetnici, upravo zbog svoje veće blizine (užasnoj) stvarnosti više i izloženi propasti, pa je stoga za očekivati da sumanuto-amoralni voskar na kraju strada od sopstvene „kreacije” slično kao što i Pikman skončava u kandžama i zubima svojih gulovskih modela. Što se tiče „Iz dubina eona”, svi se slažu sa vodećim Lavkraftovim proučavaocem, S. T. Džošijem: „Više je nego očigledno da se jedini doprinos Hildove u ovoj priči sastoji od ideje o mumiji sa živim mozgom; sve ostalo - Gatanotoa, T’jog, dešavanje na Muu, i naravno, sama proza te priče - sve je to Lavkraftovo.” 57 To i sam pisac tvrdi, istina u zasad neobjavljenom pismu Robertu H. Barlouu koje se čuva u arhivi Džon Hej biblioteke u Providensu, gde piše: „’Iz dubina eona’ može se smatrati mojom pričom. Jedino što je pružila navodna autorka je ideja o drevnoj mumiji za koju se otkrije da ima živ mozak.” 58 Klarku Eštonu Smitu on još otvorenije, i strožim rečnikom, priznaje: Što se tiče najavljene ’Iz dubina eona - rekao bih da ja jesam imao udela u njoj... Ja sam napisao tu prokletinju! Originalna priča o mumiji u muzeju koja mi je poslata na reviziju bila je toliko potpuno očajna (nekakvo sranje o peruanskom rudaru zarobljenom pod zemljom) da sam morao u potpunosti da je odbacim i da pripremim svežu priču. Ali zaista je sumanuto pokušavati tako ekstenzivne poslove kad bi čovek sa istom tom količinom rada mogao napisati svoju sopstvenu priču, pod svojim imenom. Ovo je poslednja kolaboracija od ove vrste koju ću ikada pokušati... 59 Oni koji se raduju cirkusu u koji su Lavkraftovi sledbenici pretvorili njegovu neomitologiju cene ovu priču zbog Gatanotoe, ko zna kojeg po redu zlog božanstva uvedenog u sve nepregledniji i sve

kontradiktorniji panteon. Recimo, Lin Karter je u svojim pastišima (tzv. Zotički ciklus / Xothic cycle) Gatanotou proglasio Ktuluovim sinom... Džoši ovu priču smatra najboljom od pet koje je naš pisac uradio za Hejzel Hild, jer smatra da su pojedine njene fantazi deonice, vezane za predistoriju mumije, uporedive sa njemu veoma dragim Dansenijem. Pošto potpisnik ovih redova ne deli njegov entuzijazam prema Danseniju, blagu prednost bi ipak dao „Stravi u muzeju” zbog njenog izuzetno atmosferičnog, sugestivno opisanog ambijenta, pa i zbog lika umetnika. Za obe, međutim, donekle važi ono što Džoši pripisuje samo „Muzeju”, naime: „Mnogo pre nego što su njegovi učenici lišeni talenta nenamerno srozali ’Mit o Ktuluu’ do nivoa apsurda, sam Lavkraft je to svesno učinio.” 60 Slučajno ili ne, u obema gorepomenutim pričama muzeji i njihovi ne-sasvim-mrtvi artefakti u središtu su zapleta; i u oba slučaja priče sadrže detaljno razrađen flešbek na pradavnu prošlost, pre zabeležene istorije. Slične tematske preokupacije, i još detaljnije razrađeni „prasak iz prošlosti”, nalaze se u daleko najdužoj Lavkraftovoj „reviziji”, i uopšte jednom od najdužih njegovih dela - u noveli „Tumul”, pisanoj za Zeliju Braun Rid (kasnije Bišop). Umesto radoznalaca i piskarala koji njuškaju po drevnim eksponatima u prividnoj sigurnosti muzeja, ovde za junaka imamo odvažnog arheologa koji će, ne u vitrini ili zasebnoj sobi muzeja, nego na licu mesta, na terenu, iskopati isto otkrovenje kao i svi drugi Lavkraftovi junaci: da „nije mrtvo ono što zauvek bdije...” Ova novela rođena je u još izraženijoj diskrepanciji između šture klice dobijene od klijenta, koja se svodila na „Postoji ovde u blizini indijanski tumul, kojeg opseda bezglavi duh; ponekad je taj duh neka žena”, i krajnje slobodne, detaljne razrade koja u potpunosti dolazi iz imaginacije „sablasnog pisca”. Pišući jednoj svojoj dopisnici, koja mu je takođe pomenula izvesni tumul, Lavkraft kaže: Taj tumul kod Sent Luisa mi je sada naročito interesantan utoliko što se moj trenutni posao sastoji u tkanju priče oko slične stvari u Oklahomi. Navodna autorka nameravala je da pusti da joj priča bude jednostavna pripovest o ukletom tumulu sa parom indijanskih duhova oko njega; ali ja sam smesta odlučio da bi takva stvar bila nepodnošljivo mlaka i bezukusna. Zbog toga sam ja taj tumul pretvorio u vratnice ka primordijalnom i zaboravljenom podzemnom svetu - domu zastrašujuće drevne i dekadentne rase odsečene od zemljine

površine još od praistorijskog potonuća bajoslovne Atlantide i Lemurije. 61 Iz ovoga je jasno da je Zelija Bišop našem piscu obezbedila samo najogoljeniju srž anegdote iz svog kraja, i da je sa njom nameravala uraditi prozaičnu priču o duhovima sa regionalnim, egzotičnim začinom u vidu njihovog indijanskog porekla - nešto poput priče Roberta E. Hauarda „Humka užasa”. 62 To nije čak ni zametak ideje, kao što Lavkraft precizno određuje kada, u pismu Ogastu Derletu, kaže: „Kada završim svoj trenutni posao za De Kastra pozabaviću se još jednim zametkom događaja (zametak zapleta’ bio bi previše velikodušan izraz!) gospođe Rid, proizvodeći iz njega priču koja će praktično biti u potpunosti moja.” 63 Nešto kasnije on mu dodaje: „Moja glavna - i sasvim dovoljno zaokupljujuća - zanimacija jeste sastavljanje nečega što će se zvati pričom autorke ’Jiga’, iako će zapravo biti u celosti moja, jer je istkana oko najtanjeg nagoveštaja ne-zapleta.” 64 Sličan je slučaj bio sa njihovom prethodnom saradnjom, s tim što Lavkraftovo novo, zmijsko božanstvo Jig (Yig) u toj priči nema funkciju koja bi ga izdigla iznad nepotrebnog ukrasa morbidnoj anegdoti o čoveku koga je toliko veliki broj zmija izujedao i napunio ga svojim otrovom da mu se telo od toga doslovno rasprsnulo. U slučaju „Tumula”, međutim, Lavkraft se ne zadovoljava tako skromnim dodatkom, već tanušnu sugestiju Bišopove koristi kako bi, ni manje ni više, nego pružio svoju prvu pravu antiutopiju u kojoj, kroz detaljan prikaz uspona, vrhunca i pada jedne vanzemaljske civilizacije (donekle pod uticajem Špenglerove Propasti Zapada), iskazuje svoj antropološki pesimizam koji je utoliko crnji što se pokazuje da ne važi samo za nesavršena ljudska bića, već i za daleko naprednije tuđinske rase. Sve je, u njegovom svemiru, neminovno osuđeno na propadanje... Ovaj uspon i pad, dakle, prethodi onome opisanom punih godinu dana kasnije u romanu U planinama ludila, kao i onome u noveli „Sena iz drugog vremena”, šest godina kasnije. Indikativno je da sve tri detaljno razrađene Lavkraftove tuđinske civilizacije svoj napredak delom duguju uspešnoj sublimaciji ili iskorenjenosti seksualnog instinkta: žitelji K’n-jana su odbacili brak, na nužni minimum sveli seksualno razmnožavanje, i žive u anarhičnim „grupama po naklonosti”; porodice nema ni među rasama u poznija dva dela, gde se one razmnožavaju aseksualno, sporama. Lavkraft je, očigledno, seks smatrao primitivnom, animalnom aktivnošću

nedostojnom uzvišenih bića (i osoba), koja svojim fiziološkim i emocionalnim komplikacijama predstavlja i potencijalnu prepreku za najviša civilizacijska uzdizanja. Zatim, vredi istaći da su sve tri njegove velike rase - robovlasničke. Reklo bi se da ovaj pisac nije gajio nikakve iluzije o prirodi (ne samo ljudskoj), čak ni kada je gradio svoje utopije. I savršeno društvo, u njegovoj vizuri, mora da počiva na određenoj dozi eksploatacije „niščih”. U slučaju Velike rase na Antarktiku, robovi su naročiti produkti genetskog inženjeringa koji neplanirano evoluiraju i premetnu se u uzrok propasti ove civilizacije. Kod K’n-jana to su biološki inferiorni primerci vrste, zajedno sa morbidnim humanoidnoanimalnim mešancima, pa čak i sa oživelim mrtvacima (njihov naziv, i’m-bhi, jasna je varijacija na reč zombi). Najzad, mora se istaći i činjenica da sve tri njegove uzvišene civilizacije doživljavaju period dekadencije i propasti. Za Lavkrafta ne postoji savršeno društveno uređenje koje će, jednom dosegnuto, onako kako se nekada maštalo o komunizmu, predstavljati neprekidni i nadalje nepromenjivi vrhunac društvenog postojanja. Kod ovog pisca ako se nekakav vrh i dosegne, on nije dugotrajan, već nakon njega, po uzoru na Špenglera, obavezno slede potonuće i pad. U „Tumulu” naš pisac po prvi put uobličava ideale koji, po njemu, čine svaku uzvišenu civilizaciju, a Džoši ih ispravno identifikuje: „možemo izdvojiti tri odlike po kojima se ističu Lavkraftove više vanzemaljske civilizacije - čista inteligencija, razumna politička organizacija i estetska osećajnost - a one, po sebi, predstavljaju ciljeve ka kojima je Lavkraft želeo da moderno društvo teži.” 65 U ovoj noveli on pokazuje da je period mehanizacije i tehničkog napretka ubrzo napušten, jer rasi nije doneo željeni vrhunac; međutim, ona se u svojoj dekadenciji prepušta sadističkim nasladama koje pisac izbegava da opiše, ali koje po indirektnim natuknicama kao da nalikuju nekoj vrsti gladijatorskih igara sa još morbidnijim pravilima i učesnicima. Uloga religije i kultova takođe je negativna, neraskidivo vezana sa praznoverjem, klizanjem ka propasti i udaljavanjem od vrhunaca koji su za Lavkrafta uvek povezani sa zdravim razumom. Razvoj Lavkraftovih nazora sada postaje jasan: kada je pisao ’Tumul’ i U planinama ludila, on je još uvek verovao da je moguće preokrenuti nalet mehanizacije i vratiti se ruralno zasnovanoj aristokratiji iz prošlosti; ali kada je napisao esej

’Neka ponavljanja vremena’ i novelu ’Sena iz drugog vremena’, vidimo da je Lavkraft prihvatio neizbežnost mehanizovane budućnosti - iako se nikako nije srodio s njom - i da oseća kako bi prikladno obrazovanje i reorganizacija društva (a naročito odbacivanje demokratije i kapitalizma) možda moglo omogućiti estetski zadovoljavajuću i značenjem ispunjenu egzistenciju. 66 Čak i ako ostavimo po strani sociopolitičke konotacije ove novele i ono što ona najavljuje po pitanju docnijeg bavljenja srodnom tematikom, nesporno je da „Tumul” takođe nagoveštava ta buduća njegova dela, a pre svega roman U planinama ludila, i na strukturalnom planu: dolazak na lokaciju nekad velike civilizacije, susret sa njenim tragovima i arhitekturalnim pokazateljima, dugačak i detaljan ekskurs o njenom usponu i padu, i na kraju, bežanje kroz podzemne tunele i susret sa čudovišnim prežitkom. Svi ovi elementi zapleta, u potpunosti organizovani od strane Lavkrafta, jer nisu postojali ni u zametku gospođe Bišop, razrađeni su samo godinu dana kasnije na znatno superiorniji način u njegovom klasičnom romanu naučnofantastičnog horora. Osvrćući se na ovaj „sablasni” zadatak, on kaže: „Posao ’revizije’ kojim se sada bavim je sastavljanje originalne priče od jednog jedinog pasusa koji opisuje lokalitet i redosled tema - to nije čak ni zametak zapleta. Jedini razlog što radim ovako nešto jeste u tome što je ovde plaćanje apsolutno sigurno, dok u slučaju originalnog dela potpisanog mojim imenom moram da rizikujem da li će to biti prihvaćeno ili odbačeno.” 67 Očigledno je u ovim poslovima dogovor bio da „pisacduh” bude plaćen od strane klijenta po obavljenom poslu, a da se potonji zatim upušta u rizik moguće ali nesigurne prodaje te priče, pod svojim imenom, nekom magazinu. Nažalost, u slučaju ove klijentkinje, Lavkraft je na teži način otkrio da ništa nije apsolutno sigurno, budući da je gospođa Bišop bila neuredan platiša, da dogovoreno nije poštovala i da je u vreme piščeve smrti njemu i dalje dugovala deo novca. „Tumul” je inicijalno bio odbijen od strane Čudnih priča zbog svoje prevelike dužine a navodne strukturalne nepodesnosti da se podeli u nastavke; tek deset godina kasnije, a tri godine posle Lavkraftove smrti, verzija novele koju je skratio Ogast Derlet objavljena je u broju Čudnih priča za novembar 1940, potpisana imenom „Z. B. Bišop”.

Potpuna, sređena verzija izašla je tek 1989, i naš prevod rađen je prema njoj. Da ironija bude još veća u celoj ovoj ionako ironijom ispunjenoj storiji vezanoj za Lavkraftovo „sablasno” pisanje, Bišopova je u pokušaje pisanja horora zapravo sticajem okolnosti zalutala, jer njena primarna ambicija bila je da bude komercijalna autorka, odnosno da piše ono što će se dobro prodavati - što sa hororom nije bio slučaj. Zbog toga ona sa dozom kajanja i gorčine, te nepravednog optuživanja, u svom kratkom memoaru o ovom piscu kaže: A u meni je Lavkraft imao učenicu koja je mogla biti ohrabrivana da piše za savremene magazine sa ljubavnim pričama umesto da bude odvraćana od njih jer, nakon njegove prerane smrti, otkrila sam da su urednici magazina sa ispovestima i ljubavnih petparačkih časopisa bili surovi kritičari, ali od pomoći, i uspevala sam da njima prodajem priče po daleko boljim cenama nego što sam bila plaćena za one priče strave koje sam pisala (sic!) pod Lavkraftovim tutorstvom. 68 Priče koje je ova gospođa prodavala, Lavkraftovom rukom napisane a njenim imenom potpisane, danas su jedina prilika i povod da iko uopšte pomene njeno ime, koje bi, da je ostala samo na bolje plaćenim ljubićima, odavno „prohujalo sa vihorom”. Ime njenog neshvaćenog učitelja, isprva zatajeno, danas istaknuto stoji nad tim tvorevinama, a ako se one negde prodaju, upravo zbog njegovog imena se prodaju. Sic transit gloria mundi! Dr Dejan Ognjanović

Appendix: Sve Lavkraftove kolaboracije i revizije Godina Naslov originala Koautor 1918/19. The Green Meadow Winifred V. Jackson 1920. Poetry and the Gods Anna Helen Crofts 1920/21. The Crawling Chaos Winifred V. Jackson 1922. jun The Horror at Martins Beach Sonia H. Greene 1923. Ashes C. M. Eddy, Jr. 1923. The Ghost-Eater C. M. Eddy, Jr. 1923. The Loved Dead C. M. Eddy, Jr. 1924. Deaf, Dumb, and Blind C. M. Eddy, Jr. 1924. februar - mart Under the Pyramids (Imprisoned with the Pharaohs) Harry Houdini 1926. jul - oktobar Two Black Bottles Wilfred Blanch Talman 1927. The Last Test Adolphe de Castro 1927. The Curse of Yig Zealia Bishop 1929. The Electric Executioner Adolphe de Castro 1929. decembar - januar 1930. The Mound Zealia Bishop 1930. maj Medusas Coil Zealia Bishop pozna 1931. The Trap Henry S. Whitehead

1932. The Man of Stone Hazel Heald 1932. oktobar The Horror in the Museum Hazel Heald 1932. oktobar do aprila 1933. Through the Gates of the Silver Key E. Hoffmann Price 1933. Winged Death Hazel Heald 1933. Out of the Aeons Hazel Heald 1933. The Slaying of the Monster R. H. Barlow 1933/34. The Horror in the Burying-Ground Hazel Heald 1934. maj The Tree on the Hill Duane W. Rimel 1934. jun The Battle that Ended the Century R. H. Barlow 1934. The Sorcery of Aphlar Duane W. Rimel 1935. januar Till A’ the Sea R.H. Barlow 1935. jun Collapsing Cosmoses R.H. Barlow 1935. avgust The Challenge from Beyond C. L. Moore; A. Merritt; Robert E. Howard, Frank Belknap Long 1935. septembar The Disinterment Duane W. Rimel 1935. oktobar The Diary of Alonzo Typer William Lumley 1936. januar In the Walls of Eryx Kenneth Sterling 1936. jesen The Night Ocean R.H. Barlow

1 Sedibus ut saltern placidis in morte quiescam. (En. VI.371) Reči krmanoša Palinura iz Vergilijeve Enejide. Prevela Marjanca Pakiž. (prim. prev.) 2 Četvrti erl od Česterfilda (1694-1773) autor je knjige Pisma sinu (Letters to His Son, 1774) koja je zadugo služila kao priručnik sofisticirane etikecije. Drugi erl od Ročestera bio je pesnik i satiričar, notoran zbog lascivnih stihova, (prim. ur.) 3 Naziv za englesku književnost džordžijanske epohe XVIII veka. (prim. prev.) 4 Palinur, Enejev sadrug koji je upao u more i telo mu nikada nije bilo pronađeno niti po propisu sahranjeno. Kada Enej ode u podzemni svet, Palinurova sen ga preklinje da obave pogrebni obred za njega kako bi mu najzad bilo dopušteno da pređe reku Stiks i smiri se među pokojnima. Njegove su reči upotrebljene kao moto ove priče. (prim. ur.) 5 Damaskije iz Sirije bio je poslednji neoplatoničarski filozof, komentator i sholijast Platona i Plotina, koji je nadživeo Justinijanovo zatvaranje Akademije 529. godine i povukao se na dvor persijskog vladara Hozroja I Anuširvana. (prim. prev.) 6 Gotije iz Meča (Gautier de Metz) bio je francuski sveštenik i pesnik. Njegova knjiga Image du Monde (Slika sveta) objavljena oko 1246. godine, predstavlja spoj poezije, kosmologije i astrologije. Popularna i često prevođena u srednjem veku. (prim. ur.) 7 Mitološki kralj iz epa persijskog pesnika Firdusija. Pojedini izvori tumače da je ovaj legendarni vladar bio deva - demon. (prim. prev.) 8 Antičko ime reke Amu Darje na granici Tadžikistana i Avganistana. (prim. prev.) 9 Tomas Mur (Thomas Moore, 1779-1852), irski pesnik, blizak Bajronov prijatelj. Epska pesma „Alkifron” („Alciphron”, 1839), iz koje je navedeni odlomak, govori o Grku po imenu Alkifron koji putuje u Egipat kako bi istraživao njegove misterije; on otkriva veliki bunar ispod jedne piramide (slično junaku priče „Ispod piramida”, u kojoj se

Mur takođe citira - videti Nekronomikon, Orfelin, 2018). Mnogi njegovi doživljaji nalikuju onome kroz šta prolazi junak priče „Bezimeni grad”, uključujući ulazak u malu kapelu i pronalazak zvečećih metalnih vrata. (prim. ur.) 10 Irem, Grad hiljadu stubova, izgubljeni arapski grad, pominje se u Kuranu (poglavlje 89, stihovi 6-14). (prim. ur.) 11 Anđeo uništenja, (prim. prev.) 12 Starogrčka složenica od prideva kakos - zao; i daimon - božanstvo, bog; nema veze sa hrišćanskim pojmom demona, već je po smislu pojam sličniji zloduhu. Ant. agathodaimon - dobri duh/dobro božanstvo. (prim. prev.) 13 Ime vođe i naroda koji je prema srednjovekovnoj irskoj legendi nastanio prostor Irske posle velikog potopa, (prim. prev.) 14 Lebor Gabala Erenn je korpus srodnih irskih proznih i pesničkih tekstova, nastao iz usmene tradicije tokom Srednjeg veka; reč je o mitološkoj istoriji Irske i naroda i pokolenja koja su je naseljavala od postanka sveta. (prim. prev.) 15 Prema istom izvoru, treće mitološko pleme, koje se vezuje za Skite - stvaran indoiranski narod, koji je prema helenskim istoričarima i geografima nastanjivao široka prostranstva i stepe severno od Dunava, prostor današnje Vojvodine, Rumunije, Moldavije, Ukrajine i Zakavkazja, oko Crnog mora i Meotskog jezera (prim. prev.) 16 Antički gradić u Arkadiji, u centralnom Peloponezu. (prim. prev.) 17 Kijana je reka i njena rečna nimfa na antičkoj Sikuliji (Trinakriji) - današnjoj Siciliji. Ovidije u V knjizi Metamorfoza peva kako je nimfa Kijana jedina pokušala da spreči Disa (Plutona) da otme Prozerpinu u dolini kod antičkog grada Hena, na Sikuliji. Pluton je zbog toga pretvori u reku. (prim. prev.) 18 Karkasone, grad na jugozapadu Francuske iz 5. veka n.e. Lavkraft ga verovatno pominje zbog priče Lorda Dansenija „Karkasone”. Samarkand je drevni grad u današnjem Uzbekistanu, iz 4. veka p.n.e. On

je inspirisao Lavkraftov grad Sarkomand koji se pominje u kratkom romanu Snovita potraga za neznanim Kadatom (Makondo, Beograd, 2017). Eldorado, ili El Dorado, mitski grad u Južnoj Americi, navodno sav od zlata. (prim. ur.) 19 Referenca na period kada je Njujork pripadao Holanđanima (1624- 1664). Holandska Skupština je naziv za Parlament ove države, (prim. ur.) 20 Čarls V. Smit (1852-1948) dugogodišnji urednik amaterskog časopisa The Tryout, u kojem je Lavkraft objavljivao od 1916. godine, (prim. ur.) 21 „Bikovo oko / volujsko oko” (fra. ceil de boeuf) tip karakterističnih ovalnih prozora za potkrovlja, sa ojačanim oknom i staklom dekorisanim u vidu spirale ili koncentričnih krugova; popularan tokom Staroga režima u Francuskoj, (prim. prev.) 22 Anri-Dezire Landri - „gambeški Plavobradi”, francuski serijski ubica s početka XX veka. (prim. prev.) 23 Hauli Harvi Kripen - američki homeopata s početka XX veka, pogubljen zbog ubistva žene. (prim. prev.) 24 David Ricio (takođe i Ričo), italijanski dvoranin i lični sekretar Meri Stujart; glasine da su bili u ljubavnoj vezi po svoj prilici su ga koštale života, koji je izgubio na vrlo krvav način u prisustvu same regentkinje, za vreme večere, (prim. prev.) 25 Džejn Grej, kratkotrajno je vladala Engleskom („devetodnevna vladavina”), pre nego što ju je njena rođaka Marija I Tjudor zbacila, preuzela presto i pogubila, (prim. prev.) 26 Žil d’ Re, vitez, plemić, saborac Jovanke Orleanke, demonizovan i pogubljen zato što je, navodno, bio okultist, pedofil i masovni ubica dece. (prim. prev.) 27 Proučavanje urođenih fizioloških malformacija i monstruoznosti. (prim. prev.)

28 Čognar Fon (Chaugnar Faugn), demonsko stvorenje začeto u romanu Užas sa brda Frenka Belknapa Longa (Frank Belknap Long, The Horror from the Hills, 1931). Njegov izgled spoj je elemenata polipa, slona i humanoida. Vampirskih je sklonosti i svojom surlom ljudima ispija krv. (prim. ur.) 29 Videti priču „Crni čovek sa rogom” u knjizi Teda Klajna Mračni bogovi, Orfelin, 2019. (prim. ur.) 30 Lemuri i larve (lemures et larvae) prema Ovidijevom didaktičkom epu Fasti („Praznici”) predstavljaju neupokojene seni mrtvih i izobličenih likova poput maski (larva), koje se vraćaju na zemlju da u mraku progone žive. Rasterivanju ovih zloduha služila je posebna svetkovina u Starom Rimu koja se zvala lemuralije. (prim. prev.) 31 Leopold Blačka - bohemijsko-drezdenski staklar i draguljar, poznat po svojoj velikoj umešnosti, zbog koje ga je Univerzitet Harvard unajmio da izrađuje staklene modele faune iz dubinskih zona mora, kao i staklene modele kopnene flore. Njegov sin Rudolf nasledio ga je u veštini, angažovanosti i cenjenosti. (prim. prev.) 32 Stvorenja sa jednim oštrim rogom i šest udova, obrasla grubom dlakom; nalaze se na Grenlandu i u Arktičkom krugu. Imaju moć da izazivaju snežne oluje i pad temperature. Služe božanstvu Ran-Tegotu. Javljaju se u ranim Lavkraftovim „dansenijevskim” pričama, (prim. ur.) 33 Sakara u Donjem Egiptu, posebno važna nekropola vladara i dostojanstvenika tokom epohe ranodinastičkog perioda i Starog carstva, kada je prestonica premeštena iz grada Tisa u Gornjem Egiptu u Memfis u Donjem, negde na prelazu iz II u III dinastiju. Mesto nastanka prvih zaupokojenih vladarskih kompleksa (Džoserova stepenasta piramida) i brojnih mastaba - karakterističnog podužnog tipa dostojanstveničkih grobnica. (prim. prev.) 34 Čuvena pseudoarheološka prevara - otkriće navodnog okamenjenog biblijskog diva, načinjenog zapravo od gipsa i podmetnuta od strane veleposednika u Njujorku potkraj XIX veka. (prim. prev.) 35 Šato Foseflam je fiktivna lokacija unutar fiktivnog lokaliteta,

provincije Averonje u kojoj se dešavaju brojne priče Lavkraftovog dragog prijatelja, dopisnika i po poetici najbliskijeg pisca, Klarka Eštona Smita. (prim. ur.) 36 Poznati pseudoarheološki autori koji su se bavili temama navodnih potopljenih kontinenata Atlantide i Mu. (prim. prev.) 37 Lik iz priče „Kroz kapiju srebrnog ključa” koju su zajedno napisali Lavkraft i E. Hofman Prajs. Iz istog dela potiče i niže pomenuti EtjenLoran d’Marinji. (prim. ur.) 38 Tajni religijski red na ostrvu Tahitiju i njemu bliskima, sa hijerarhijskom strukturom i doktrinom izbavljenja. (prim. ur.) 39 Fransisko Vaskez de Koronado bio je španski konkvistador koji je verovao u legendu o „sedam zlatnih gradova”, među kojima je bila i Kivira. Svoj životni vek proveo je u bezuspešnoj potrazi za ovim gradovima, istražujući tom prilikom prostor Centralne Amerike i juga Severne Amerike i ondašnje indogene populacije. (prim. prev.) 40 Reference na gradić Binger i zmijsko božanstvo, ranijepomenuti Jig, aludiraju na prethodnu priču koju je Lavkraft napisao za istu autorku, Zeliju Bišop, pod naslovom „Prokletstvo Jiga” („The Curse of Yig”, 1929). (prim. ur) 41 Zmijska božanstva (pernate zmije) - tvorci sveta indogenih naroda Severne i Centralne Amerike i Jukatana. (prim. prev.) 42 Hufu, drugi vladar IV dinastije Egipta Starog carstva (2686—2181. p.n.e.), poznatiji pod greciziranim imenom koje beleži Herodot - Keops, podigao je znamenitu najveću piramidu na platou današnje Gize. (prim. prev.) 43 Videti: H. F. Lavkraft, U planinama ludila, Orfelin, 2018. 44 H. E Lavkraft, „Zov Ktulua” u: Nekronomikon, Orfelin, Novi Sad, 2018, str. 275. 45 H. F. Lavkraft, „U odbranu ’Dagona’” u: Gradac, br. 171-172, Čačak, 2009, str. 42.

46 Lavkraft, pismo iz januara 1920, u: H. P. Lovecraft, Lord of the Visible World, Ohio University Press, Athens, 2000, str. 67. 47 Videti: Lord Danseni, Knjiga čuda, Bukefal, Beograd, 2014. 48 Sonia H. Davis, „Lovecraft as I Knew Him” in: Peter Cannon, ed., Lovecraft Remembered, Arkham House, Sauk City, 1998, str. 259. 49 Videti tu priču, kao i pogovor, u knjizi Šaptač u tami, Orfelin, Novi Sad, 2015. 50 Nav. prema H. P. Lovecraft, Selected Letters, Volume II, Arkham House, Sauk City, 1968, str. 26. 51 Videti tu priču u knjizi Šaptač u tamu Orfelin, Novi Sad, 2015. 52 Videti: „U zidinama Eriksa”, napisana sa Kenetom Sterlingom, u: Nekronomikon, Orfelin, 2018; „Ljubav prema mrtvima”, napisana sa Č. M. Edijem, u: Šaptač u tami, Orfelin, 2015. 53 H. P. Lovecraft to James F. Morton, 28 March 1934, in: Letters to James F. Morton, Hippocampus Press, New York, 2014, str. 350. 54 H. P. Lovecraft to Clark Ashton Smith, 28 Oct. 1932, in: Dawnward Spire, Lonely Hill, Hippocampus Press, New York, 2017, str. 394. 55 H. P. Lovecraft to Clark Ashton Smith, 14 June 1933, in: ibid, str. 420. 56 H. P. Lovecraft to Richard Ely Morse, 28 July 1933, in: Selected Letters, vol. 4, Arkham House, Sauk City, 1976, str. 229. 57 S. T. Joshi, I Am Providence, Hippocampus Press, New York, 2013, str. 838. 58 H. P. Lovecraft to Robert Barlow, 20 April 1935, nav. prema: S. T. Joshi, David E. Schultz, An H. P. Lovecraft Encyclopedia, Hippocampus Press, New York, 2001, str. 197. 59 H. P. Lovecraft to Clark Ashton Smith, 26 March 1935, Dawnward Spire, Lonely Hill, ibid, str. 594.

60 S. T. Joshi, I Am Providence, ibid, str. 838. 61 H. P. Lovecraft to Elizabeth Toldridge, 20 Dec 1929, in: H. P. Lovecraft, Selected Letters, Volume III, Arkham House, Sauk City, 1971, str. 97. 62 Videti: Robert E. Hauard, Deca noći i druge priče strave, Filip Višnjić, Beograd, 2019. (priredio i pogovor napisao dr Dejan Ognjanović) 63 H. P. Lovecraft to August Derleth, 21 Oct 1929, in: Essential Solitude, Hippocampus Press, New York, 2013, str. 225. 64 H. P. Lovecraft to August Derleth, 1 Dec 1929, ibid, str. 231. 65 S. T. Joshi, „Lovecraft’s Alien Civilisations: A Political Interpretation”, in: Joshi, Primal Sources, Hippocampus Press, New York, 2003, str. 124. 66 S. T. Joshi, ibid, str. 111 -12. 67 H. P. Lovecraft to Clark Ashton Smith, 3 Dec 1929, Dawnward Spire, Lonely Hill, ibid, str. 187-188 68 Zealia Bishop, „H. P. Lovecraft: A Pupil’s View”, in: Lovecraft Remembered, ibid, str. 274.