Bezimeni grad - H. P. Lovecraft

Naravno, sve su ovo etnolozima dobro poznate „stare stvari” - delovi legendi o bogatim gradovima skrivenim ispod zemlje i podzemnim ljudima kakvih je među Pueblo urođenicima kao i onima koji žive u ravničarskim zonama mnogo, legendi koje su namamile Koronada da pre nekoliko vekova krene u potragu za basnoslovnom Kivirom. 39 Ono što je mene odvelo u zapadnu Oklahomu beše određenije i opipljivije - lokalna i izdvojena priča koja je, iako stara, istraživačima iz spoljnog sveta bila nešto sasvim novo, a podrazumevala je prvi jasan opis duhova o kojima se ovde govori. Još uzbudljiviji element predstavljalo je što je potekla iz zabačenog gradića Bingera u okrugu Kado, koji mi dugo beše poznat kao mesto vrlo zastrašujućih i samo delimično objašnjivih dešavanja u vezi sa mitom o zmijskom božanstvu. 40 Gledano spolja, priča je delovala krajnje naivno i jednostavno, vezana za veliki, osamljeni tumul, ili brežuljak koji se uzdizao nad ravnicom, trećinu milje od sela - tumul koji su neki uzimali za delo prirode, dok su drugi verovali da je mesto ukopa ili ceremonijalni zabran praistorijskih zajednica. Ovaj tumul, kako vele seljani, stalno su pohodila dva sablasna urođenika, koja su se pojavljivala na smenu; stariji, koji je koračao tamo-amo po vrhu od sumraka do svitanja, po svakom vremenu, uz vrlo kratke prekide tokom kojih je nestajao; i skvo sa plavičastom bakljom što je neprestano plamtela do jutra. Po jasnoj mesečini čudnovato obličje skvo moglo se dobro osmotriti i pola seljana se slagalo u mišljenju da je prikaza bila bez glave. Ondašnjim žiteljima nije bilo jasno zašto se prikaze pojavljuju i koliko su zaista avetinjske. Neki su tvrdili da čovek uopšte nije duh, već živi urođenik, koji je ubio i obezglavio skvo zbog zlata zakopanog negde pod tumulom. Prema njihovim teorijama, čovek je pohodio uzvisinu iz griže savesti, na šta ga je podsticao duh žrtve, koji bi se otelotvorio kada padne mrak. Drugi, čvršće utemeljeni u svojim verovanjima u prikaze, smatrali su da i muškarac i žena behu duhovi; muškarac je ubio skvo i sebe u nekom davnašnjem vremenu. Ova priča uz sve njene varijante bila je u opticaju još od prvih doseljenika u okrug Vičite 1889. a zapanjujuće aktuelnom ju je svagda održavalo ponavljanje fenomena, koji je svako mogao da posvedoči i da se uveri za sebe. Tako otvoren dokaz za priču o sablastima nije nešto što je uobičajeno, te sam bio vrlo zagrižen da vidim kakva bizarna čudesa vrebaju u ovome malom, nezapaženom selu, veoma udaljenom od utabanih staza gradskih gužvi i od nepopustljivog isleđivačkog svetla

naučne misli. Stoga sam u pozno leto 1928. vozom otišao za Binger, duboko promišljajući njegove tajanstvenosti, dok su automobili strašljivo promicali niz drum, kroz sve samotniji krajolik. Binger je skromno naselje načičkanih kuća sa krovovima na dve vode i bakalnicom usred ravne i vetrovite oblasti pune oblaka crvene prašine. Ima oko petsto stanovnika, pored urođenika koji stanuju u obližnjem rezervatu; čini se da je primarna delatnost poljoprivreda. Zemljište je pristojno plodno a naftna groznica još uvek nije dosegla ovaj kraj države. Voz mi je prispeo posle sumraka i osetio sam se prilično izgubljeno i u nelagodi - odsečen od svakodnevnih, svrsishodnih delatnosti - dok je nastavljao dalje ka jugu, bez mene. Stanica beše puna svakakvih čudnovatih besposličara koji su veoma želeli da prozbore sa mnom, a ja sam upitao za čoveka kome sam se najavio. Proveli su me niz glavnu ulicu, čija se izbrazdana površina crvenila od peščara od koga beše čitavo zemljište okruga i konačno doveli pred vrata moga budućeg domaćina. Ljudi koji su mi udesili poslove ovde dobro su učinili; jer g-din Kompton beše visoko inteligentan čovek sa zaduženjima u lokalnoj zajednici, a njegova majka - koja je sa njim stanovala i bila poznata kao „baka Kompton” - beše generacija prvih pionira u ovoj oblasti i pravi pravcati rudnik anegdota i narodnih predanja. Te su mi večeri Komptonovi ispripovedali sve trenutno aktuelne legende među seljanima, pokazujući mi da fenomen koji sam došao da ispitam odista jeste zagonetan i od važnosti. Duhove su svi u Bingeru prihvatili za nešto gotovo sasvim uobičajeno. Već su dve generacije rođene i stasale sa pogledom na te nastrane, osamljene tumule i njihove neupokojene prikaze. Okruženje tumula prirodno se izbegavalo i od njega se zaziralo, te se seljani i njihova imanja već četiri decenije gradića nisu širili u tom pravcu; ipak, odvažni pojedinci su ga nekoliko puta posetili. Neki su došli sa izveštajem da nisu videli nikakve duhove kada su pohodili zastrašujuće brdo; da se usamljeni stražar sklonio čim su stigli, ostavljajući im da se uspenju uz strmu padinu i istraže čistinu na vrhu. Tamo ničega nema, rekli su - samo gruba prerasla šikara. Gde je mogao da nestane urođenik-stražar oni nisu imali predstave. Mora da se, promišljali su, spustio niz padinu i odbegao neprimetan niz ravnicu; mada u blizini nije bilo nikakvog pogodnog skrovišta. Kako bilo, nije postojao nikakav ulaz u tumul; do čega se došlo pošto je detaljno ispitano šiblje i korov sa obe strane. U par slučajeva poneki senzibilniji istraživač izjavio bi kako je osetio nekakvo nevidljivo

ograničavajuće prisustvo; ali nisu mogli da pruže detaljniji opis od toga. Kao da bi se vazduh zgusnuo i preprečio im put gde god bi želeli da krenu. Nema potrebe da se napominje kako su se sva ova istraživanja sprovodila po danu. Ništa na čitavome svetu nije moglo da nagna bilo kakvo ljudsko biće - belca ili crvenokošca - da se primakne toj zlokobnoj uzvisini po mraku; štaviše, nijedan urođenik nije ni pomišljao da mu se približi, čak ni po najsjajnijem dnevnom svetlu. Ali glavni užas avetinjskog tumula nije poticao od svedočanstava ovih prisebnih, pronicljivih istraživača; naprotiv, da je njihovo iskustvo bilo tipično, ovaj bi fenomen daleko manje figurirao u narodnim predanjima. Najzloćudnije u čitavoj stvari beše da su se mnogi istraživači vraćali sa tumula čudnovato osakaćenog uma i tela, ili se uopšte i ne bi vraćali. Prvi ovakav slučaj odigrao se 1891. godine kada se mladić po imenu Hiton zaputio sa lopatom ne bi li se uverio kakve sve tajne onde može da iskopa. Čuo je čudnovate priče urođenika i smejao se zaludnom izveštaju jednog drugog mladića koji je posetio tumul gde nije zatekao ništa. Hiton je posmatrao tumul kroz durbin iz gradića, dok je ovaj drugi mladić išao tamo; kada se istraživač primakao mestu, Hiton je video kako stražar-urođenik ušetava u tumul, kao da se na njegovom vrhu nalaze vrata u tlu ili stepenište. Drugi mladić nije posvedočio domoroca kako nestaje, već je pristigavši na tumul video da ga već nema. Kada se Hiton sam zaputio na tumul, rešio je da odgonetne čitavu stvar, dok su ga seljani posmatrali kako se marljivo probija kroz šibljik na vrhu tumula. Zatim su videli kako se polako rastače i nestaje u tami; ne pojavljujući se satima, sve do sumraka kada je baklja obezglavljene skvo avetinjski zasjala sa udaljene uzvisine. Neka dva sata nakon što se smračilo, dobauljao se do sela, ali bez asova i svojih drugih alatki i udario u raspomamljenu i nepovezanu vrisku. Jaukao je govoreći o šokantnim bezdanima i čudovištima, stravičnim urezima i statuama, o neljudskim porobljivačima i grotesknim mučenjima i još nekim fantastičnim abnormalnostima kakve su isuviše složene i himerične da bi ih se mogao setiti. „Stari! Stari! Stari”, jaukao je sve vreme, „blagi bože, ta oni su stariji od Zemlje i došli su odnekud drugde - znaju šta mislite i mogu da učine da spoznate ono što oni misle - poluljudi, poluduhovi - prešli su među - rastaču se i ponovo uobličavaju - i sve su više takvi, ali svi smo mi postali od njih u početku - porod Tulua - sve je od zlata - čudovišne životinje, poluljudi - mrtvi robovi - ludilo - Iä! ŠubNigurat! - i onaj belac - gospode, šta su mu učinili!..”

Hiton je sledećih osam godina proveo kao seoski idiot, posle čega je umro tokom epileptičnog napada. Nakon njegovog udesa bilo je još dva slučaja tumularnog ludila i osam iščeznuća. Brzo posle Hitonovog sumanutog povratka, tri očajna ali odlučna čoveka otišla su na brdo; teško naoružani ašovima i pijucima. Seljani koji su ovo posmatrali videli su kako duh urođenika nestaje dok su se istraživači približavali, a zatim i kako se istraživači uspinju i ispituju šiblje. Iznebuha iščeznuše da ih niko više nikad ne vidi. Jedan od posmatrača koji je imao naročito podesan durbin nazreo je kako se nekakva druga obličja bledo komešaju oko ovih nesrećnika i odvlače u tumul; no, ovo je svedočanstvo ostalo bez potkrepljenja. Ne treba napominjati da niko nije krenuo u potragu za nestalima i da mnogo godina nakon ovoga niko nije odlazio na tumul. Sve dok događaji iz 1891. nisu uveliko bili zaboravljeni niko se nije usudio da dalje istražuje. Oko 1910. je dečarac, isuviše mlad da bi se sećao pređašnjih užasa, posetio ovo zazorno mesto gde ništa nije zatekao. Do 1915. silni su se užasi i pomamna predanja iz 1891. stopila u prozaične i nemaštovite priče o duhovima kakve su se očuvale do danas - to jest, makar među belcima. U obližnjem rezervatu živeli su urođenici koji su puno razmišljali i gledali svoja posla. U tome periodu zadesio se drugi talas žive radoznalosti i istraživanja, te se nekoliko smelih istraživača otisnulo na tumul i vratilo. Zatim je sa Istočne obale došao par istraživača sa ašovima i drugim alatkama - arheologaamatera sa jednog omanjeg koledža, koji su proučavali indogene narode. Niko iz sela nije posmatrao njihovu posetu tumulu, ali oni se nisu vratili. Grupa je pošla u potragu - među njima i moj domaćin Klajd Kompton - no, ništa pod milim bogom nisu pronašli na tumulu. U sledeću posetu otisnuo se sami stari kapetan Loton, jedan od sedih pionira koji su pomogli da se čitava oblast urbanizuje 1889. ali koji je od tada nisu posetili. Prisetio se tumula i fasciniranosti njime koja ga je opsedala tokom svih tih godina; i budući da je sada uživao udobnosti penzije, odlučio je da i sam pokuša da pronikne drevnu zagonetku. Dobra upoznatost sa predanjima urođenika proizvela je u njemu daleko čudnije ideje od onih koje su delili obični seljani, te se pripremio na iskopavanja širokog obima. Uspeo se na tumul, ujutru u četvrtak 11. maja 1916. godine, dok ga je kroz durbine posmatralo dvadesetak ljudi, u selu i obližnjoj dolini. Njegov je nestanak bio hitar i iznenadan, dok je kosilicom raščišćavao šiblje. Niko nije znao da kaže više nego da je u jednome trenu bio tu, a da ga u sledećem nije bilo.

Više od nedelju dana u Bingeru o njemu ni traga ni glasa, a zatim - usred noći - u selo se dovuklo nešto oko čega su raspre još uvek veoma žustre. Govori se da to beše - ili da to nekada beše bio - kapetan Loton, no svakako gotovo četrdeset godina mlađi od staroga čoveka što se uspeo uz tumul. Kosa mu beše zift crna, a lice - izobličeno od bezimenog užasa - sasvim bez bora. Ali je začudno podsećao baku Kompton na kapetana, onako kako je izgledao 1889. Stopala mu behu uredno amputirana do članaka, a patrljci su tako glatko iscelili da je prosto čudilo da to beše čovek koji je uspravljen hodio nedelju dana pre toga. Nerazgovetno je mumlao i ponavljao ime „Džordž Loton, Džordž I. Loton” kao da pokušava da se uveri u sopstveni identitet. Ono što je mumlao, baku Kompton je neobično podsećalo na halucinacije sirotog Hitona, iz 1891; mada je bilo izvesnih manjih odstupanja. „Plava svetlost! - Plava svetlost!...” buncao je, „uvek su dole, pre nego što je bilo ijednog živog bića - stariji od dinosaurusa - uvek isti, samo oslabljeniji - nikada smrt - poniru i poniru i poniru - isti ljudi, poluljudi a polu-gas - mrtvi koji hode i rade - jaoj, te zveri, ti poluljudski jednorozi - zlatne kuće i gradovi - stari, stari, stari, stariji od vremena - spustili se sa zvezda - Veliki Tulu - Azatot - Niarlatotep - čekaju, čekaju...” Taj stvor je umro pre svitanja. Naravno, usledilo je isleđivanje, a urođenici u rezervatu su bespoštedno mučeni. Ali niti su išta znali, niti su išta rekli. Niko od njih nije imao ništa da kaže, izuzev Sivog Orla, poglavara iz Vičite, koga je duboka starost, veća od veka, načinila neustrašivim. Samo se on udostojio da promrlja savet. „Pustite ih, beli ljudi. Ništa dobro - ti ljudi. Svi dole, svi ispod, ti stariji. Jig, veliki otac zmija, on tamo. Jig je Jig. Tiraua, veliki otac ljudi, tamo. Tiraua je Tiraua. Ne umre. Ne stari. Samo isto, kao vazduh. Samo živi i čeka. Jednom su izašli, živeli, borili. Podigili ovaj zemljani humak. Doneli zlato - imaju ga silno. Napravih novi domovi. Ja oni. Vi oni. Zatim došla velika voda. Sve promenilo. Niko ne izlazio, niko ne pustili. Uđe ne izađe. Pustite ih, nema boljke. Crvenokožac zna, njega ne uhvatili. Belci se umešaju, ne vratili. Čuvajte se od humaka. Ne dobri. Sivi Orao ovako veli.” Da su Džo Norton i Rens Vilok poslušali savet staroga poglavice, verovatno bi danas bili živi; ali nisu. Bili su zagriženi čitanjem, veliki materijalisti i nisu strahovali ni od čega pod nebeskom kapom i pomislili su da neki urođenički neprijatelji pod tumulom imaju tajno

skrovište. Nisu dotle posetili tumul, te su se zaputili da osvete starog kapetana Lotona - razmetljivo objavljujući da će to učiniti, makar svukli poslednji kamen sa tumula. Klajd Kompton ih je posmatrao dvogledom dok su opkoljavali podnožje zlokobnog brda. Nameravali su da ispitaju teren vrlo postepeno i minuciozno. Posle nekoliko minuta su netragom nestali. I niko ih nikada više nije ugledao. Tumul ponovo postade mesto koje pobuđuje panični strah, a Prvi svetski rat je poslužio kao zaleđina da utone u bingerska predanja. Niko ga nije obilazio od 1916. do 1919. i tako bi i ostalo da nije bilo smelosti nekih mladića koji su služili u Francuskoj. Od 1919. do 1920. izbila je prava pomama poseta tumulu, koju su činili prerano očvrsli mladi veterani - ali ona je utihnula kako su se jedan za drugim vraćali neozleđeni i puni prezira. Do 1920. tumul je - zahvaljujući kratkoći ljudskog pamćenja, postao gotovo predmetom sprdnje; a nevinu priču o obezglavljenoj skvo krenuli su da zamenjuju daleko mračniji šapati. Zatim su se dva nemarna brata - krajnje nemaštoviti i tupi Klejevi momci - odlučila da odu i iskopaju skvo i njeno zlato, zbog koga ju je stari urođenik i ubio. Tamo su se zaputili jednog septembarskog poslepodneva - baš u ono vreme kada urođenički bubnjevi kao i svake godine otpočinju svoje neprestano brujanje preko prostrane, crvene, prašnjave ravnice. Niko nije gledao za njima, a roditelji se nisu zabrinuli kada posle nekoliko časova nisu stigli kući. Zatim su se uzbudili i grupa je poslata da ih traži, a potom je usledilo još jedno prepuštanje tajnama tišine i neizvesnosti. Ali, jedan od njih se ipak vratio. Ed, stariji brat, čija se svetloplava kosa i brada premetnuše u albinoznu belu na dva inča od korena. Na čelu mu beše urezan čudan ožiljak, kao nekakav žig hijeroglifa. Tri meseca pošto su on i njegov brat iščezli, ušunjao se u kuću po noći, na sebi ne noseći ništa mimo ćebeta sa čudnovatim šarama, koje je smesta bacio u vatru čim se domogao sopstvene odeće. Ispričao je roditeljima da su njega i Vokera uhvatili nekakvi čudni urođenici - ne Vičite, niti Kadoi - i držali ih zarobljene negde na zapadu. Voker je od mučenja umro, ali on je uspeo da odbegne, no skupo ga je stajalo. Iskustvo je bilo naročito strahovito i nije u tome trenu mogao o njemu da govori. Mora da odmori - osim toga, nema puno svrhe da se to oglasi, a urođenike pronađu i kazne. A oni i nisu takvi da ih je moguće uhvatiti i kazniti, a posebno je važno za dobrobit Bingera - ma, dobrobit celoga sveta - da ih niko ne goni u njihovome skrovištu.

Štaviše, oni uopšte i nisu ono što bi se moglo nazvati - pravim urođenicima, docnije je objasnio. U međuvremenu, treba da odmori. Ne treba oglašavati u selu da se vratio - otići će gore i odmoriti se. Pre nego što se uspeo uz klimavo stepenište do sobe, uzeo je blok i pisaljku sa stola u dnevnoj sobi i automatski pištolj iz očeve fioke u stolu. Tri sata potom začuo se pucanj. Ed Klej ispalio je sebi metak u slepoočnicu, čvrsto držeći pištolj u levoj ruci, iza sebe ostavivši par redaka na papiru, na klimavom stolu pokraj kreveta. Prvobitno je, kako su to pokazali redovi izbrisani belilom i peć puna izgorele hartije, ispisao još toga; ali naposletku se odlučio da ne otkrije više od neodređenih nagoveštaja. Preostali fragment beše ništa više od luđačkog upozorenja naškrabanog čudnovato unazađenim rukopisom - pomama uma koji je očito pomeren od tegoba - i gde je stajalo sledeće, krajnje čudnovat izveštaj, uzevši u obzir da je oduvek važio za neosetljivog i realističnog: Za ime božje nikad neprilazite tumulu jer je deo nekakvog sveta tako vraški starog da se o tome nemože govoriti ja i Voker smo otišli i odvedeni smo unutra rastakalo se a zatim ponovo uobličavalo i čitav spoljni svet je skroz bespomoćan u odnosu na ono šta oni mogu - oni žive večno mladi kako im se prohte i nemože se reći dal su to ljudi ili duhvi - i ono što rade se nemože ispričati i ovo je samo 1 od ulaza - nemože se reći kolko je sve to stvarno veliko - posle ono što smo tamo vidli neželim da živim više - Francuska nije bila nimalo strašna u odnosu na ovo - i postarajte se da ga se ljudi stalno klone gospode sigurno će ako vide kako je jadni Voker izgledo na kraju. Vaš Ed Klej. Autopsija je utvrdila da su svi unutarnji organi u telu mladog Kleja premetnuti s leva na desno, kao da su okrenuti naopačke. Da li je tako oduvek bilo, niko nije mogao reći sa izvesnošću, ali se kasnije saznalo iz vojnih zapisa da je Ed bio savršeno normalan kada su ga otpustili iz službe u maju 1919. Da li je posredi propust, ili se zbilja odigrao nekakav nečuven preobražaj ostaje nerešeno pitanje, kao i ono u pogledu porekla ožiljka nalik hijeroglifu utisnutog na njegovo čelo. Ovime su prestale sve posete tumulu. U narednih osam godina niko se nije ni približio mestu, a tek bi ga malobrojni osmotrili durbinom. S vremena na vreme bi se poneko nervozno osvrnuo ka osamljenom

brdu koje se oštro isticalo naspram doline i zapadnog horizonta, da bi zadrhtali zbog male tamne mrlje koja se micala po danu i avetinjskog svetla koje je plesalo po noći. Ovo je prihvaćeno zdravo za gotovo kao misterija koju ne treba ispitivati, a uz zajednički pristanak svih stanovnika čitavo selo je izbegavalo tu temu. Beše, ipak, sasvim lako da se brdo izbegne; prostor se širio nepregledno u svim pravcima, a život zajednice uvek prati utabane staze. Ona strana sela okrenuta ka tumulu ostala je bez puteva, kao da je u pitanju velika voda, močvara ili pustinja. I to postade čudnovato svedočanstvo neosetljivosti i imaginativne jalovosti ljudskih životinja - kako su šapati kojima su deca i stranci odvraćani od tumula brzo utonuli u banalnost pripovesti o urođeniku-ubici i njegovoj žrtvi. Samo su se plemenske zajednice u rezervatu i promišljate starkelje poput bake Kompton sećali stravičnih prikaza i duboke kosmičke zastrašenosti koje su opsedale sumanuta kazivanja onih što su se sa tumula vratili izmenjeni i poremećeni. Beše kasno i baka Kompton je odavno otišla na počinak, kada je Klajd završio sa svojim izlaganjem. Nisam znao šta da mislim o ovoj zastrašujućoj zagonetki, ali sam se protivio svakoj pomisli da joj se suprotstavim trezvenim materijalizmom. Kakva je to moć izludela ili nagnala u beg i lutanje tolike koji su posetili tumul? Premda sam značajno bio pod utiskom, to me je više potaklo nego što me je odgovorilo. Moram, po svaku cenu, da odgonetnem ovu misteriju, a možda i hoću, samo ako sačuvam hladnokrvnost i nepoljuljanu odlučnost. Kompton je uočio ovakvo moje raspoloženje i negodujuće odmahnuo glavom. Zatim mi dade znak da ga ispratim napolje. Istupili smo iz kuće na mirnu stranu ulice ili sokaka i prohodali nekoliko koraka pod avgustovskim mesecom u poslednjoj četvrti, dok kuće nisu postale sve malobrojnije. Mesec je zamakao nisko i njegova svetlost nije zasenjivala mnoštvo zvezda na svodu; tako da sam mogao videti ne samo zapadno svetlucanje Altaira i Vege, već i tajnovito iskričanje Mlečnoga puta, usmeravajući pogled preko prostranog zemaljskog i nebeskog svoda u pravcu u kome mi je Kompton naznačio. Iznenada sam ugledao iskru koja ne beše zvezda - plavičastu iskru koja se kretala i svetlucala naspram Mlečnog puta, podno horizonta, koja mi se doimala nejasno zloćudnijom od bilo čega drugog na nebeskom svodu. U sledećem trenu postalo mi je jasno da je iskra poticala sa vrha nekakve udaljene uzvisine u prostranoj i slabo osvetljenoj ravnici; i okrenuo sam se ka Komptonu zapitan.

„Da”, odgovorio mi je, „baš to je ono plavo avetinjsko svetlo - a ono je tumul. Nema noći u istoriji čovečanstva da nije viđen, niti žive duše u Bingeru koja bi prešla dolinu i zaputila se tamo. Ali to su rđava posla, mladiću moj, ako si pametan pustićeš ga da počiva tamo gde jeste. Najbolje je da otkažeš svoje istraživanje, sinko, i pozabaviš se nekim drugim urođeničkim predanjima koja kolaju ovuda. Imamo ih dovoljno, sasvim dovoljno da budeš uposlen, nebesa mi!” II Ali nisam bio raspoložen sa savete; i mada mi je Kompton omogućio sasvim prijatno konačište, nisam mogao da trenem od uzbuđenosti zbog sledećeg jutra i svih mogućnosti da vidim dnevnu utvaru i ispitam urođenike u rezervatu. Nameravao sam da proučim čitavu stvar postepeno i temeljito, pribavljajući svakojaka saznanja i od belaca i od crvenokožaca pre nego što otpočnem arheološku prospekciju. U zoru sam ustao i obukao se i sišao kada sam začuo komešanje. Kompton je pripaljivao vatru u kuhinji, a njegova majka bila zauzeta oko šporeta. Klimnuo je glavom kada me je primetio i posle par trenutaka pozvao me napolje, na sjajno jutarnje sunce. Znao sam kuda idemo i dok sam koračao niz ulicu čkiljio sam ka zapadu, u pravcu ravnice. Daleko napred i sasvim čudnovat u pogledu svoje rukom udešene pravilnosti stajaše tumul. Mora da je bio visine oko trideset do četrdeset stopa i da se prostirao površinom od sto jardi od severa ka jugu. Nije bio jednako širok od istoka ka zapadu, reče mi Kompton, već blago elipsoidne osnove. Znao sam da je on nekoliko puta posetio breg i vratio se čitav. Dok sam posmatrao obrise tumula naspram dubokog plavetnila zapada pokušao sam da ispratim njegove nepravilnosti i pao pod utisak da se nešto po njemu kreće. Puls mi je kucao, gotovo grozničavo i hitro sam zgrabio dvogled koji mi je Kompton ljubazno ponudio. Užurbano podešavajući fokus najpre sam uočio šibljik na udaljenom rubu tumula - a zatim mi se nešto ušunjalo u vidokrug. To beše bez sumnje ljudsko obličje i smesta sam znao da vidim dnevnu „utvaru urođenika”. Nisam se začudio zbog opisa - jer ništa od ovog visokog, mršavog, tamno odevenog, crne upletene kose,

izbrazdanog, bakarnog, bezizražajnog i orlujskog lika nije moglo više podsećati na urođenika. Ipak, moje dobro izvežbano oko etnologa smesta mi je pokazalo da ovo nije crvenokožac kakvog je istorija do tada susrela, već stvorenje velike rasne varijativnosti i iz drukčijeg kulturnog kruga. Današnje američke indogene populacije su brahiokefalne - okrugle glave - i među njima se ne mogu naći individue dolihokefalnih - duguljastih - lobanja, osim u arheološkim slojevima drevnih Puebla, koji se datiraju pre 2500 godina - ili više; ipak, duguljasta lobanja ovog čoveka beše toliko izrazita da sam je smesta uočio sa velike daljine i kroz zamućeni vid dvogleda. Takođe sam uočio da mu je odeća dezenirana šarama koje sasvim ispadaju iz bilo čega poznatog u tradiciji urođeničke umetnosti jugozapada. Isto tako, oprema mu beše od sjajnog metala, a nosio je kratak mač ili nekakvo slično naoružanje uza sebe, izrađeno na način sasvim stran ičemu za šta sam do tada čuo. Nekoliko minuta sam ga pratio kroz dvogled dok je koračao tamoamo preko tumula, uočavajući kinestetički kvalitet njegovog hoda i izvesno elegantno držanje njegove glave; te se u meni rodilo snažno, uporno ubeđenje da ovaj čovek, ko god, ili šta god da bio, nikako nije divljak. On beše proizvod civilizacije, kako sam instinktivno osetio, no nisam mogao da pogodim - kakve. Naposletku je zamakao na najdaljem obronku tumula, kao da se spušta nekakvom strminom sa druge strana, te sam spustio dvogled uz čudnovato izmešana osećanja. Kompton me je podrugljivo posmatrao i klimnuo mi neobavezno glavom: „Kako to objašnjavate?” upitao je. „Jer to viđamo ovde u Bingeru svakoga dana, celog života.” Toga sam se podneva obreo u rezervatu, gde sam porazgovarao sa starim Sivim Orlom - koji nekim čudom još uvek beše živ, mada je sigurno imao blizu stotinu i pedeset godina. On beše jedna čudnovata, zapanjujuća figura - strogi, neustrašivi predvodnik svoje zajednice, koji mora da je pregovarao sa prestupnicima i trgovcima u odelima od jelenske kože sa resama, ili francuskim zvaničnicima u čakširama do kolena, sa trorogim šeširima - a dopalo mi se kada sam primetio da mi je, zbog mog poštovanja, naklonjen. Međutim, njegova naklonjenost preobrazila se u ometanje kada sam mu otkrio šta mi je namera, jer me je uporno odgovarao od pothvata koji sam želeo da poduzmem. „Ti dobar dečko - ti ne uznemiriš brdo. Rđava mađija. Mnogo đavo ispod - uhvatiš kad kopaš. Ne kopaš ne povrediš. Ideš kopaš, ne vratiš. Isto kao kad ja dečak, isto kao kad moj otac i njegov otac dečak. Svaki

put čovek hoda po dan, skvo bez glava hoda po noć. Svaki put od kako beli čovek sa limeni ogrtač oni došli od sumrak i ispod velika reka - mnogo davno - tri četiri puta davno od Sivi Orao - dvaput davno nego Francuzi - sve isto posle to. Još više davno od to, niko ne ide blizu brežuljak niti duboka dolina sa kamene pećine. Još mnogo davno, ovi stari ne kriju, izađu i prave sela. Doneli zlato - imaju ga silno. Napravili novi domovi. Ja oni. Vi oni. Zatim došla velika voda. Sve promenilo. Niko ne izlazio, niko ne pustili. Uđe ne izađe. Ne umre. Ne stari kao Sivi Orao sa dolina na lice i sneg na glava. Samo isto, kao vazduh - malo čovek, malo duh. Rđava mađija. Nekad po noć duh izlazi polučovek - polukonj-sa-rog i bore se gde ljudi se nekad borili. Čuvajte se od to mesto. Ne dobro. Ti dobar dečko - odlazi i pusti stari na mir.” I to je sve što sam izvukao od staroga poglavice, a drugi urođenici ništa nisu ni rekli. No, koliko god da sam bio uznemiren, Sivi Orao je bio uznemireniji od mene, jer mu je očigledno bila žalosna pomisao da ću stupiti na teren od koga je tako strahovito zazirao. Dok sam se okretao da napustim rezervat, zaustavio me je za jedan poslednji ceremonijalni pozdrav i još jednom pokušao da izvuče od mene obećanje da ću napustiti svoju nameru. Kada je shvatio da neće uspeti, izvukao je, poluzastrašeno, nešto stoje nosio u torbici od jelenske kože i pružio mi, vrlo svečano. Beše to iznošen, ali fino izliven metalni disk, oko dva inča u prečniku, čudnovato dekorisan i perforiran, koji je visio o kožnom okovratniku. „Ne obećaš, Sivi Orao ne može kaže šta dočekaš. Ali ako nešto pomogne, ova dobra mađija. Od moga oca - on od njegovog oca - on od njegovog oca, sve do Tiraua, svakog čoveka oca. Kaže moj otac, ’ti se čuvaš od oni stariji, ti se čuvaš od mala brda i dolina sa kamene pećine’. Ali ako oni stariji došli po tebe, ti im pokažeš ova dobra mađija. Oni znaju. Oni odu nazad. Oni pogledaju, onda možda ne učine tako rđava mađija. Ali niko ne zna. Svejedno, ti se čuvaš. Oni ne dobro. Ne se zna šta oni rade.” Dok je govorio, Sivi Orao mi ga je okačio oko vrata i video sam da to beše odista čudnovata supstanca. Što sam ga više posmatrao, više sam se divio, jer ne samo da je to bio težak, taman, sjajan i živo dekorisan predmet od nepoznatog metala, već ono što se očuvalo od dekoracija beše čudesno umešne i sasvim nepoznate izrade. Sa jedne strane je izrađen vanredan prikaz zmije; sa druge strane se nalazila nekakva hobotnica, ili sličan stvor sa pipcima. Bio je i natpis na gotovo izbrisanim hijeroglifima, kakve nijedan arheolog ne bi prepoznao, niti

bi mogao da zaključi išta o njima. Uz dozvolu Sivog Orla, dopustio sam da stručni istoričari, antropolozi, geolozi i hemičari pažljivo ispitaju disk, ali i od njih nisam dobio ništa osim začuđenog zbora. Sasvim se protivio ikakvoj klasifikaciji ili analizi. Hemičari su ga nazvali legurom nepoznatih metala, teške atomske mase, jedan mi je geolog sugerisao da je gotovo sigurno materija meteorskog porekla, dospela iz nepoznatih dubina međuzvezdanog prostora. Ne mogu reći da li mi je zbilja sačuvao život, prisebnost i postojanje u ljudskom obličju, no Sivi je Orao u to uveren. Ponovo je sa njime i ne mogu da se ne zapitam stoji li u vezi sa tom neobičnom starošću. Svi njegovi preci koji su ga posedovali živeli su duže od veka, a umrli su tek u ratovima. Postoji li mogućnost da Sivi Orao nikada neće umreti ukoliko se bude klonio nesreća? No, vratimo se mojoj pripovesti. Pokušao sam da prikupim još predanja o tumulu kada sam se vratio u selo, no naišao sam samo na uzbuđene glasine i protivljenje. Beše zaista laskavo što su se ljudi tako zabrinuli za moju dobrobit, ali morao sam da ostavim njihove gotovo izbezumljene opomene po strani. Pokazao sam im amajliju Sivog Orla, za koju niko od njih do tada nije čuo, niti video nešto ni približno nalik njoj. Složili su se da to nije urođenička starina, već su zaključili da su ga poglavičini preci zasigurno dobavili preko nekakve razmene s nekim. Kada su videli da me neće odgovoriti, stanovnici Bingera su s tugom učinili sve što su mogli da pripomognu u mom poduhvatu. Budući da sam unapred znao kakav me posao čeka, već sam imao spremljenu većinu zaliha - mačetu i rovovski nož za krčenje šiblja i iskopavanje, električne svetiljke za bilo kakav vid delatnosti pod zemljom koji bi mogao da me zadesi, uže, dvogled, metar, mikroskop i pribor za prvu pomoć - udobno pohranjen u onoj meri u kojoj je to bilo moguće u odgovarajućoj torbi. Svemu ovome pridodao sam i jedan težak revolver, na šta me je naterao šerif, te pijuk i lopata uz pomoć kojih bih mogao da ubrzam posao. Ovo potonje sam odlučio da ponesem privezano o ramenu jakim užetom - jer sam ubrzo shvatio da ne mogu računati na pomoć, niti se nadati saputnicima u istraživanju. Seljani će me bez sumnje posmatrati kroz svoje dvoglede i durbine, ali oni ne bi poslali nijednog stanovnika niti jard preko ravnice u pravcu usamljenog podnožja brda. Udesio sam početak istraživanja rano u zoru sledećeg jutra i ostatak dana su me dočekivali sa strahopoštovanjem i nelagodnom počašću kakva se odaje nekome zasigurno osuđenom na propast.

Kada je sledećeg dana svanulo oblačno, ali ne i preteče jutro, celo se selo usmerilo da me posmatra kako prelazim prašnjavu ravnicu. Na tumulu se kroz dvogled nazirao čovek u svojim uobičajenim dnevnim šetnjama, te sam se odlučio da ga sve vreme, što je pažljivije moguće držim na oku, kako sam se primicao. U poslednjem trenu me je preplavilo nejasno osećanje užasa, te sam bio dovoljno slabašan i budalast da dopustim amajliji Sivog Orla da mi zasija na grudima, naočigled bilo kakvom stvoru ili utvari koja bi se na nju obazirala. Poželevši au revoir Komptonu i njegovoj majci, otpočeo sam put hitrog koraka, uprkos torbi u mojoj levoj ruci i zveckanju pijuka i lopate privezanih na leđima, sa dvogledom u desnoj ruci, s vremena na vreme bacajući pogled na ćutljivog šetača. Dok sam se približavao tumulu, vrlo sam jasno video čoveka i zamislio da ću na njegovom izbrazdanom licu bez malja nazreti izraz krajnjeg zla i izopačenosti. Zapanjilo me je kada sam primetio da je i njegov tobolac za oružje, što se zlatasto presijavao, na sebi imao hijeroglife sasvim slične onima na mojoj tajanstvenoj amajliji. Odežda i oprema na stvoru svedočili su o vrsnoj izradi i kultivisanosti. Zatim sam iznenada ugledao kako promiče sa druge strane tumula, izvan vidokruga. Kada sam došao do toga mesta nekih deset minuta pošto sam krenuo na put uverio sam se da tamo nikoga nema. Nema potrebe da iznosim šta sam činio u ranoj fazi moga istraživanja tumula, dok sam premeravao i pristupao mu iz različitih uglova, ne bih li ga bolje osmotrio. Ostavio je na mene silan utisak i dok sam mu se približavao uočio sam da ima nečeg izvesno pretećeg u vezi sa isuviše pravilnim obrisima tumula. Ovo je bila jedina uzvisina u čitavoj prostranoj ravnici; nije više bilo sumnje da je reč o antropogenom tumulu. Kose strane behu sasvim neutabane i bez ikakvog znaka da je tu čovek ikada živeo, ili prolaza. Nikakav put nije vodio do vrha; i budući opterećen teretom koji sam nosio, uspeo sam se uz znatne poteškoće. Kada sam dosegao vrh, ustanovio sam da je reč o terenu približno elipsoidne osnove, dimenzija nekih 300 sa 50 stopa, jednolično obraslom travom i gustim šibljem, terenu koji uopšte ne odgovara prostoru po kome se sve vreme kreće nekakav stražar. Ovo me je odista zapanjilo, jer je pokazalo da je bilo kakav „stari urođenik”, ma koliko živopisno delovao, bez sumnje kolektivna fantazma. Osvrtao sam se oko sebe u nedoumici i uznemiren, zamišljeno gledajući u pravcu sela i mase crnih tačaka za koje sam znao da su moji posmatrači. Usmeravajući dvogled u njihovom pravcu, primetio sam

da me pažljivo promatraju svojim durbinima; da bih ih ohrabrio, mahnuo sam im kapom kroz vazduh, razdraganošću koja je bila sasvim suprotna onome što sam stvarno osećao. Zatim sam prionuo na posao, spustivši pijuk, lopatu i torbu, iz koje sam uzeo mačetu i počeo da krčim šibljik. To beše zamoran posao i povremeno bih osetio čudnovato podrhtavanje nekakvog izokrenutog naleta vetra koji se pridizao da podrije moje kretnje, uz toliko veštine da se činilo skoro kao namerno. Na trenutke sam osećao kao da me poluopipljiva sila odguruje dok radim - kao da se vazduh ispred mene zgušnjava, a ruke bez obličja odvraćaju moje sopstvene zglobove. Ostajao sam bez snage, a da nisam proizveo svrsishodne rezultate, no uprkos tome u izvesnoj meri sam napredovao. Do poslepodneva sam jasno osvestio da se na severnom obodu tumula, obraslom korenjem, nalazi nekakvo zdelasto ulegnuće u terenu. Iako to nije moralo ništa da predstavlja, bilo bi dobro otpočeti sa iskopavanjem sa toga mesta, te sam to pribeležio u svome umu. Istovremeno sam uočio još jednu krajnje čudnovatu pojavu - moja se amajlija neobično ponašala na mestu sedamnaest stopa severoistočno od pomenutog ulegnuća. Obrtala bi se na drugu stranu kada bih zakoračio na to mesto, ili bi se okrenula naniže, kao da je privlači nekakva čudesna magnetna sila u zemljištu. Što sam više ovo uočavao, to me je više čudilo, sve dok nisam odlučio da započnem pripremno iskopavanje na tome mestu, bez odlaganja. Dok sam kopao zemljište svojim nožem nisam mogao da se ne začudim relativno tankom crvenkastom zemljanom pokrivaču. Čitava oblast imala je zemljište od crvenog peščara, no ovde sam nabasao na čudnovatu crnu ilovaču na manje od stope dubine. Reč je o onoj zemlji kakve ima u čudnovatim, dubokim urvinama dalje na zapadu i jugu, i sigurno su je doneli sa znatne udaljenosti u praistorijskom periodu kada je tumul nasipan. Dok sam klečao i kopao, primetio sam da se kožni okovratnik sve dublje useca u moj vrat, kao da nešto iz zemljišta vuče tešku metalnu amajliju prema sebi. Zatim sam osetio da su moje alatke udarile u nešto čvrsto - možda u živu stenu ispod. Ispitujući iskop nožem, primetio sam da to nije slučaj. Umesto toga, na moje veliko iznenađenje i uz grozničavo interesovanje naišao sam na težak predmet cilindričnog oblika, oblepljen grumenjem zemlje, stopu dug i prečnika četiri inča - uz koji se moja amajlija gotovo lepila. Dok sam ga čistio od crne ilovače, osetio sam nalet čuđenja i tenzije koji je pojačao bareljef što sam ga tom prilikom otkrio. Čitav cilindar, uključujući i

njegove krajeve bio je ispisan hijeroglifima i urezima; primetio sam, uz puno uzbuđenja, da su u istoj tradiciji kao i oni na amajliji Sivog Orla i opremi od žućkastog metala kakvu je nosila prikaza, koju sam uočio kroz dvogled. Seo sam i pažljivije očistio čudesni cilindar o grubi rebrasti somot mojih čakšira, primetivši da je načinjen od istog teškog, sjajnog i nepoznatog metala kao i amajlija - otuda nesumnjivo i privlačna moć. Urezi i dekoracije behu krajnje čudni i grozomorni - bezimena čudovišta i stvorovi bremeniti od skrivenog zla - izrađeni veoma fino i majstorski. Najpre nisam mogao da odredim sa koje strane treba posmatrati te sam ga besciljno obrtao, sve dok nisam nazreo rascep na jednom kraju. Zatim sam pomamno potražio neku vrstu mehanizma za otvaranje, dok naposletku nisam primetio da se jednostavno odvrće. Poklopac se pokretao uz poteškoće, ali je napokon odvrnut, oslobodivši čudnovato aromatičan miris. Sav sadržaj cilindra beše svitak požutele papiraste tvari, ispisane zelenim slovima i na sekund sam osetio silnu uzbuđenost dok sam zamišljao kako u svojim rukama držim pisani ključ za nepoznate stare svetove i bezdane s one strane vremena. No, ubrzo se svitak odmotao i pokazao mi da je rukopis na španskom - zvaničnom, pompeznom španskom iz davnih dana. Pod zlatnom svetlošću zalaska sunca osmotrio sam naslov i prvi pasus, nastojeći da odgonetnem rđav rukopis i lošu interpunkciju iščezloga pisca. Kakva je ovo starina? Na kakvo sam otkriće ja to nabasao? Prve reči ubacile su me u novu pomamu uzbuđenja i radoznalosti, a namesto da me odvrate od moje prvobitne potrage, još su me snažnije utvrdile da nastavim sa njom. Žuti svitak ispisan zelenim slovima počinjao je smelim, otkrivajućim naslovom i svečanom, očajničkom molbom da se poveruje u neverovatne događaje koji će uslediti: RELACIÓN DE PÁNFILO DE ZAMACONA Y NUÑEZ, HIDALGO DE LUARCA EN ASTURIAS, TOCANTE AL MUNDO SOTERRÁNEO DE XINAIÁN, A. D. MDXLV En el nombre de la santísima Trinidad, Padre, Hijo, y Espíritu-Santo, tres personas distintas y un solo. Dios verdadero, y de la santísima Virgen muestra Señora, YO, PÁNFILO DE ZAMACONA, HIJO DE PEDRO GUZMAN Y ZAMACONA, HIDALGO, Y DE LA DOÑA YNÉS ALVARADO Y NUÑEZ, DE LUARCA EN ASTURIAS, juro para que todo que

deco está verdadero como sacramento... Zastao sam da porazmislim o sudbonosnom značenju onoga što sam čitao: „Povest Pamfila od Zamakona i Nunjeza, plemića iz Luarke u Asturiji, O podzemnom svetu Šinaijana, A.D. 1545.” Ne, ovo je svakako više nego što se može odjednom svariti. Podzemni svet - ponovo ta uporna ideja koja se provlači kroz sva urođenička predanja i svedočanstva onih koji su se vratili sa tumula. I taj datum 1545. - šta on treba da predstavlja? Godine 1540. se Koronado sa posadom zaputio u divljinu severno od Meksika, ali zar se nisu vratili 1542? Žudno sam prešao pogledom preko prvih pasusa na svitku i gotovo smesta uočio ime: Francisco Vásquez de Coronado. Ko god da je ispisao ove redove beše u Koronadovoj posadi - ali šta je on radio na ovako izdvojenom mestu tri godine pošto se njegova posada vratila? Moram da nastavim dalje, jer mi je nešto u sledeći mah ukazivalo da je ovo što sam upravo razvio jedan pregled Koronadovih putovanja ka severu, koji se u biti ni po čemu ne razlikuje od ostalih poznatih istorijskih svedočanstava. Dnevna svetlost u zamicanju me je zaustavila u nastojanjima da razmotam svitak i nastavim sa čitanjem, a usled mog nestrpljivog čuđenja, gotovo sam zaboravio kako treba da strahujem od noćivanja na ovom zlokobnom mestu. Ostali međutim nisu zaboravili na strahote koje vrebaju, pošto sam začuo glasnu udaljenu viku gomile muškaraca okupljenih na obodu gradića. Odgovorio sam na ustreptali poziv, vratio svitak nazad u čudnovati cilindar - za koji je amajlija oko moga vrata još uvek bila prilepljena, odvojio ih, spakovao ga zajedno sa mojim alatkama i pošao nazad. Ostavio sam pijuk i lopatu da bih sledeći dan nastavio s radom, uzeo torbu i spustio se niz strmu padinu tumula, pa se za četvrt časa vratio nazad u selo, objašnjavajući i pokazujući moj čudnovati nalaz. Kako se tama spuštala, osvrnuo sam se ka tumulu koji sam kasno napustio i video, stresavši se, kako potmula plavičasta baklja noćne sablasti počinje da treperi. Beše teško čekati da se vratim pripovesti Španca iz pređašnjih vremena, ali sam znao da mi za dobar prevod trebaju tišina i dokolica, te sam nerado odložio posao za kasno u noć. Obećavši stanovnicima da ću im podneti jasan izveštaj o nalazima ujutru i pruživši im dovoljno mogućnosti da ispitaju bizarni provokativni cilindar, otpratio sam Klajda Komptona domu i uspeo se u sobu da počnem sa prevođenjem čim pre. Moj domaćin i njegova majka bili su više nego spremni da počuju pripovest, ali sam pomislio da je najbolje da pričekaju dok ja

sam podrobno ne ispitam tekst i prenesem im suštinu na koncizan način i bez grešaka. Otvorivši torbu pri svetlosti električne sijalice, ponovo sam izvukao cilindar i primetio trenutni magnetizam koji je privukao urođeničku amajliju svojoj izrezbarenoj površini. Urezi su se zlokobno presijavali na veoma sjajnom i nepoznatom metalu i nisam mogao da se ne stresem dok sam proučavao te abnormalne i bogohulne prikaze koje su me zloćudno posmatrale, uz toliko vrsnog majstorstva. Voleo bih da sam pažljivo uslikao te ureze - mada je možda bolje što nisam. Zbog jednog sam zadovoljan, što tada nisam mogao da identifikujem stvorenje sa glavom hobotnice, koje je zapremalo najveći deo išaranih kartuša, u rukopisu nazvano „Tulu”. Tek skoro sam ga, uz još neke legende koje stoje u vezi sa njime u rukopisu, povezao sa novootkrivenim predanjima o čudovišnom i neizrecivom Ktuluu, strahoti koja je docurela sa zvezda dok mlada Zemlja još uvek nije bila sasvim uobličena, i da sam tada znao za tu vezu, ne bih ostao ni u istoj sobi sa tim predmetom. Drugi motiv poluantropomorfne zmije odlučno sam opredelio za prototip Jiga, Kecalkoatla i Kukulkana. 41 Pre nego što sam otvorio cilindar, isprobao sam njegove magnetne moći na drugim metalima pored amajlije Sivog Orla; ali nije delovalo. Ovo, dakle, ne beše običan magnetizam što je prožimao taj morbidni delić nepoznatih svetova, spajajući ga sa sebi sličnim. Konačno sam izvadio rukopis i počeo sa prevođenjem - skicirajući sumaran pregled na engleskom, povremeno žaleći što nemam uz sebe španski rečnik kada nabasam na neke naročito nejasne i arhaične reči ili konstrukcije. Bese izvesne neizrecive čudnosti u tome što me je ova moja neprekidna potraga bacila četiri stoleća unazad - u godinu kada su se naselili moji sopstveni preci, časna gospoda iz Somerseta i Devona vremena Henrija VIII, koja nisu ni pomišljala da će preneti sopstvenu krv u Virdžiniju i za Novi svet; no, ipak, u isto ono vreme kada je čitav novi svet posedovao, kao što čak i danas poseduje, istu duboku tajanstvenost tumula koji sada postade moj čitav delokrug i vidik. Utisak vraćanja beše još jači jer sam instinktivno osetio kako smo Španac i ja delili isti problem - bezdane bezvremenosti - tako skaredne i nezemaljske večnosti - da je beznačajnih četiri stotine godina između nas dvojice delovalo u odnosu na to sasvim ništavno. Samo jedan pogled na čudovišni i zlokobni cilindar bio je dovoljan da shvatim omamljujuće strujanje vremena koje zjapi između svih ljudi na naseljenom svetu i prvobitnih misterija koje je cilindar prikazivao.

Pred tim strujama Pamfil de Zamakona i ja stajasmo jedan pored drugog, isto kao što bismo stajali Aristotel i ja, ili Hufu 42 i ja. III O svojoj mladosti u Luarki, malenom, spokojnom lučkom gradiću u Biskajskome zalivu, Zamakona je malo kazao. Bese razuzdan i mlađi sin i došao je u Novu Španiju 1532. sa svega dvadeset godina. Senzibilno maštovit, očarano je slušao glasine koje su kolale o bogatim gradovima i nepoznatim svetovima na severu - posebno pripovesti franjevačkog kaluđera Markosa de Niže, koji se sa puta 1539. vratio sa čudesnim pričama o fantastičnoj Siboli i njenim silnim bedemima i gradovima, sa terasastim kamenim kućama. Pošto je čuo da Koronado priprema pohod u potrazi za tim čudesima - i o još većim čudesima za koje se šaputalo da ih nadilaze u zemlji bufala - mladi Zamakona je uspeo da se pridruži probranoj grupi od 300 ljudi i krene na sever 1540. godine. Istorija zna za povest o njegovoj ekspediciji - kako se otkrilo da je Sibola samo trošno pueblo selo Zunjija i kako je De Niza poslat natrag za Meksiko u nemilosti zbog svojih razbokorenih preterivanja; kako je Koronado prvi ugledao Veliki kanjon Kolorada i kako je u Kikuji na reci Pekosu od urođenika po imenu El Turko čuo o bogatoj i tajanstvenoj zemlji Kiviri na krajnjem severoistoku, koja je bogata srebrom, zlatom i bufalima, gde teče reka prostrana dve milje. Zamakona je kratko ispričao o zimskom logoru kod Tigua na Pekosu i o putovanju na sever početkom aprila, kada se ispostavilo da je urođenički vođa bio prevarant koji je naveo ekspediciju u pustaru punu pustinjskih pasa, slanih bara i nomadskih plemenskih zajednica što love bizone. Kada je Koronado raspustio veći odred i nastavio dalje poslednja četrdeset i dva dana svoje ekspedicije sa manjim odredom odabranih ljudi, Zamakona je uspeo da se ubaci u ovu grupu u pohodu na sever. Ispričao je o plodnoj zemlji i prostranim gudurama, gde se drveće vidi samo na obroncima strmih dolina; kako su živeli samo od mesa bufala. Zatim se spominje najdalje odredište ekspedicije - pretpostavljena razočaravajuća zemlja Kivira, sa selima i kućama od trave, potočićima i rekama, dobroj crnici, šljivama, orasima, grožđu i dudinjama i urođenicima koji uzgajaju kukuruz i koriste bakar. Dotakao se i

pogubljenja El Turka, lažnog urođeničkog vođe, a spominje se i krst koji je Koronado podigao na obali velike reke u jesen 1541. na kome stoji ispisano „Dovde je došao veliki vojskovođa, Fransisko Vaskez de Koronado”. Ova pretpostavljena Kivira nalazi se blizu četrdesete paralele severne geografske širine i skoro sam video da ju je njujorški arheolog dr Hodž identifikovao sa tokom reke Arkanzas kroz okruge Barton i Rajs u Kanzasu. To beše prapostojbina Vičita zajednica, pre nego što su ih Sijuksi proterali ka jugu na prostor današnje Oklahome i tamo su otkriveni lokaliteti sa velikim kućama od trave, u kojima su iskopana artefakta. Koronado je dosta istraživao okruženje, budući da su ga tamo-amo nanosila stalna kazivanja o bogatim gradovima i skrivenim svetovima o kojima su urođenici zastrašeno govorili. Severni urođenici behu uplašeniji i kolebljiviji da pričaju o takvim gradovima i svetovima od meksičkih urođenika; ali istovremeno se činilo da su oni mogli otkriti daleko više od Meksikanaca, samo da su želeli ili se usuđivali da išta kažu. Ova neodređenost je gnevila španskog vojskovođu i nakon mnogo razočaravajućih potraga, počeo je da se ophodi izuzetno surovo prema onima koji su mu donosili glasine. Zamakoni, koji je bio strpljiviji od Koronada, ove su priče bile naročito zanimljive; naučio je dovoljno lokalnog govora da dugo razgovara sa jednim mladim urođenikom po imenu Bufalo Koji Juriša, čija ga je ljubopitljivost odvela do brojnih čudnovatih mesta gde se nijedan njegov saplemenik nije usudio otisnuti. Bufalo Koji Juriša ispričao je Zamakoni o čudnim kamenim pragovima, kapijama i ulazima u pećine u podnožju pojedinih dubokih, strmih, šumovitih klisura na kakve je ekspedicija naišla tokom svog pohoda na sever. Ulazi su, rekao je, mahom zaklonjeni šibljem, i malo je duša tokom neiskazanih eona onde ušlo. Oni što su ušli tamo gde ti ulazi vode nikada se nisu vratili - ili su se u malobrojnim slučajevima vratili sumanuti ili čudnovato osakaćeni. Ali sve su to samo legende, budući da im niko nije ni prišao, otkad pamte dedovi najstarijih živih ljudi. Bufalo Koji Juriša po svoj je prilici zašao dalje od svih drugih i video dovoljno da podstakne i Zamakoninu radoznalost i pohlepu za zlatom za koje se veli da se nalazilo u njima. Sa druge strane otvora kroz koji je ušao ide dugi hodnik, divlje vijugajući gore i dole, naokolo, ispunjen reljefima čudovišta i užasa kakve nijedno ljudsko biće nikada nije videlo. Napokon, posle neiskazivih milja krivina i spustova pojavilo se stravično plavo svetlo i

prolaz se otvorio nad zapanjujućim donjim svetom. Urođenik nije rekao više ništa o tome, jer je ugledao nešto što ga je nagnalo da se hitro vrati. Ali zlatni gradovi mora da se nalaze dole, dodao je i možda čovek sa magijom groma može da ih dosegne. Ne može da kaže velikom poglavaru Koronadu to što je doznao, jer Koronado više ne želi da sluša priče urođenika. Da - mogao bi da pokaže Zamakoni put, ako bi beli čovek napustio svoj odred i prihvatio njegovo vodstvo. Ali ne želi da uđe kroz otvor sa belim čovekom. Jer je tamo zlo. Mesto se nalazilo na pet dana hoda ka jugu, u blizini oblasti velikih tumula. Ti tumuli stoje nekako u vezi sa zlim donjim svetom - verovatno su to drevni zatvoreni prolazi onuda, jer su nekada Drevni imali kolonije na površini zemlje i razmenu sa ljudima iz svih krajeva, čak i u onim zemljama koje su potopljene pod velikim vodama. Kada su te zemlje potonule Drevni su sišli i odbili da imaju više posla sa ljudima na površini. Izbeglice iz potopljenih mesta kazali su im da su bogovi iz spoljne planete protiv ljudi, da nijedno ljudsko biće ne može da preživi na spoljnoj zemlji osim ako nije demon u savezu sa zlim bogovima. Zato su oni zabranili ulaz ljudima sa površine i činili stravične stvari svakome ko bi se drznuo da se odmetne tamo gde obitavaju. Nekada je na različitim ulazima bilo stražara, ali posle puno vekova oni više nisu bili potrebni. Nije se mnogo ljudi usuđivalo da govori o skrivenim Drevnima i predanja o njima bi verovatno zamuknula da povremeno nema pojedinih sablasnih podsetnika na njihovo prisustvo. Čini se da je beskrajna drevnost ove stvorove dovela do samih granica duha, stoga se češće i živopisnije viđaju njihove sablasne emanacije. Isto tako, teritoriju velikih tumula povremeno potresaju avetinjske noćne bitke, koje odražavaju one odvojevane u danima pre zatvaranja ulaza. Sami Drevni su poluutvare - štaviše, govori se da oni više niti stare, niti produžavaju svoju vrstu, već večno osciluju u stanju između tvari i duha. Ova pramena nije bila potpuna, pošto moraju da dišu. Upravo zato što podzemni svetovi trebaju vazduha otvori u dubokim urvinama nisu zatvoreni poput ulaza u trunule u dolinama. Ovi otvori, dodao je Bufalo Koji Juriša, verovatno nalikuju prirodnim otvorima u tlu. Šapuće se da su se Drevni spustili sa zvezda kada je svet još bio mlad, da su se spustili ispod zemlje da podignu svoje gradove od čistog zlata, jer zemljina površina tada još nije bila podesna za život. To su prapreci svih ljudi, ipak niko još nije doznao sa koje zvezde - ili kog mesta onostran zvezda - oni dođoše. Njihovi skriveni gradovi još uvek su puni zlata i srebra, ali ljudi bolje da ih ostave na miru, osim ukoliko ih štiti

veoma moćna magija. Oni jašu stravične životinje u čijim venama ima malo ljudske krvi i koje koriste u druge svrhe. Ovi stvorovi, kako se nagovešćuje, mesožderi su i, kao i njihovi gospodari, najviše vole ljudsko meso, premda se sami Drevni ne razmnožavaju, postoji neka vrsta poluljudskog soja robova, kojima se hrane ljudi i životinje. Ovo je vrlo čudnovato uređeno i dopunjeno drugim sojem robova oživljenih leševa. Stari znaju kako da leš načine u automat, koji može da opstane praktično do u nedogled i da vrši bilo kakve poslove koje im naredi tok misli. Bufalo Koji Juriša je rekao da su ovi ljudi naučili da razgovaraju mislima; govor je u eonima otkrića i učenja koji su protekli ocenjen kao neotesan i nepotreban, osim u verske svrhe i radi iskazivanja emocija. Oni štuju Jiga, velikog oca zmija i Tulua, stvorenje sa glavom hobotnice koje ih je dovelo sa zvezda; umilostivljuju oba ova stvora ljudskim žrtvama koje nude na tako čudnovat način da Bufalo Koji Juriša nije želeo da ga opiše. Zamakona je bio sasvim očaran domoročevom pripovešću i smesta je prihvatio vodstvo do tajanstvenog praga u klisuri. On nije poverovao u čudnovate ćudi i način života koje predanja pripisuju soju skrivenih ljudi, jer su ga iskustva tokom ekspedicije odgovorila od verovanja u urođeničke mitove o nepoznatim zemljama, ali pomislio je da se nekakva dovoljno čudesna oblast blaga i avanture odista nalazi ispod čudnovato prosečenih prolaza u zemlji. Najpre je želeo da nagovori Bufala Koji Juriša da ispriča svoju pripovest Koronadu - ponudivši se da ga zaštiti od mogućih posledica osorne sumnjičavosti njihovog predvodnika - ali je kasnije pomislio da bi avantura za jednog bila mnogo unosnija. Ako ne bude imao pomoćnika, neće morati da deli ništa što pronađe, već će namesto toga postati veliki istraživač i silno bogat. Uspeh će od njega da načini lice značajnije od samog Koronada - možda značajnije od bilo koga u Novoj Španiji, uključujući tu i moćnog vicekralj a don Antonija de Mendozu. Sedmog oktobra 1541. godine, oko ponoći, Zamakona se iskrao iz španskog logora u blizini sela sa kućama od trave i sreo sa Bufalom Koji Juriša radi njihovog dugog puta na jug. Putovao je skoro bez prtljaga, nije čak nosio ni svoj teški šlem niti prsnik. Rukopis je malo toga kazao o detaljima puta, ali Zamakona beleži da je stigao pred veliku klisuru 13. oktobra. Spuštanje niz gusto šumovitu padinu nije dugo potrajalo i, mada je urođenik imao poteškoća da pronađe kamena vrata zaklonjena šibljikom u sumraku dubokog klanca, naposletku su

ipak uspeli. To beše krajnje mali otvor, kao i svi pragovi, načinjen od monolitnog dovratka i nadvratnika od peščara, sa gotovo izbrisanim i sada nerazgovetnim urezima. Visine možda sedam stopa a širine četiri. Izbušena mesta u dovratku svedočila su o davnašnjem prisustvu vrata ili kapije na šarkama, ali bilo kakav trag tako čega je davno iščezao. Čim je ugledao ovaj crni ponor Bufalo Koji Juriša poprimio je krajnje zaplašen izgled i žurno bacio svoju torbu sa zalihama. Obezbedio je Zamakonu pozamašnom količinom baklji od smole i namirnicama, valjano i čestito ga vodio; ali nije želeo da učestvuje u poduhvatu koji sledi. Zamakona mu dade drangulije koje je sačuvao za tu priliku i dobi od urođenika obećanje da će se vratiti na isto mesto kroz mesec dana, da bi mu posle toga pokazao put ka jugu i selima Puebla na Pekosu. Istaknuta stena u dolini iznad njih izabrana je za sastajalište; ko prvi stigne treba da pripremi logor za onog drugog. Zamakona je u rukopisu iskazao zdušno čuđenje u pogledu toga koliko je urođenik čekao da se sastanu - jer on sam nije nikada uspeo da ostvari ugovoreni susret. U poslednjem trenutku je Bufalo Koji Juriša pokušao da ga odgovori od silaska u tamu, ali je uskoro shvatio da su njegovi pokušaji jalovi i signalizirao mu jedan stoički pozdrav. Pre nego što je pripalio svoju prvu baklju i prošao kroz otvor sa svojim glomaznim teretom, Španac je gledao kako gipko obličje urođenika hitro i uz krajnje olakšanje promiče kroz drveće na obronku. Ovo beše njegov poslednji pozdrav sa svetom ljudi, jer on nije znao da nikada više neće ugledati ljudskog stvora - barem ne u prihvatljivom obličju i podrazumevanom značenju. Zamakona nije osetio nikakvo trenutno predskazanje zle kobi dok je prelazio taj zloslutni prag, mada je od početka osećao kao da ga okružuje bizarna i neprirodna atmosfera. Prolaz, tek nešto viši i prostraniji od otvora, predstavljao je miljama unapred prav tunel kiklopske arhitekture, vremešne i stopama istrošene kaldrme, zidova i tavanice od groteskno tesanih blokova granita i peščara. Reljefi mora da su odista bili mrski i strahotni, sudeći po Zamakoninim opisima i najvećim delom su prikazivali čudovišna stvorenja Jiga i Tulua. Nisu nalikovali bilo čemu što je ovaj pustolov do tada susreo, ali je dodao da su od svih stvari u spoljnom svetu najsličniji arhitekturi indogenih naroda Meksika. Tunel je posle određene daljine počeo da ponire, a sa strane je izbijala živa stena nepravilnih obrisa. Prolaz je u ovom delu bio samo delimično istesan, tek povremeno ukrašen kartušima sa

šokantnim bareljefima. Pošto je prošao silan spust, čija ga je strmost povremeno dovodila u krajnju opasnost da se saplete i sklizne, prolaz postade sve nesigurniji u pogledu pravca kojim je vodio i sve raznovrsniji u opsegu. Povremeno se sužavao praktično do širine pukotine, katkada se tavanica toliko spuštala da je bilo neophodno čučnuti ili čak puzati, a povremeno toliko širio do prostranstva pećine, ili čak pećinskog kompleksa. Ovaj deo tunela skoro i da nije dotakla ljudska ruka, mimo najjednostavnijih konstrukcija; ipak, pokoji zlokobni kartuš ili hijeroglif na zidovima, ili preprečen bočni prolaz podsetili bi Zamakonu da korača po eonima zaboravljenom glavnom putu u prvobitni svet neverovatnih živih bića. Koliko je Pamfil de Zamakona uspeo da proceni, već tri dana je lutao gore - dole, uz i naokolo, sve vreme ipak se spuštajući, ponirući kroz ovaj tamni svet paleogenske noći. Tek s vremena na vreme začuo bi trupkanje ili beg nekakve tajnovite životinje što obitava u tami, a samo jednom prilikom je polunazreo veliko beličasto stvorenje koje ga prepade. Vazduh koji je udisao beše mahom podnošljiv, mada je bilo pojedinih zona sa kužnim vazduhom, poput jedne velike pećine sa stalaktitima i stalagmitima iz koje je zaudarala deprimirajuća vlaga. Ove pomenute formacije su, kada je Bufalo Koji Juriša prvobitno naišao na njih, ozbiljno preprečavale put, budući da su krečnjačke naslage nagomilane tokom nepreglednih vekova oformile stubove koji su se nalazili na putu stanovnicima primalnog bezdana. Urođenik je međutim uspeo da se probije; stoga Zamakoni put nije bio preprečen. Beše mu nesvesna uteha što je još neko iz spoljnog sveta već bio ovde - a domoročeve priče pripremile su ga da se ne iznenadi, niti da išta doživi kao neočekivano. Osim toga, činjenica da je Bufalo Koji Juriša bio dobro upoznat sa tunelom, omogućila mu je da pripremi dovoljnu zalihu baklji za čitavo putovanje, te nije bilo opasnosti da završi bez svetlosti, obreten u tami. Zamakona je dva puta založio vatru, a da mu dim nije zasmetao, budući da je postojala prirodna ventilacija. Na kraju onoga za šta je verovao da je treći dan - premda, nipošto ne treba imati isuviše poverenja u ova njegova samouverena nagađanja u vezi sa vremenom - Zamakona se susreo najpre sa ogromnom nizbrdicom, a zatim sa jednako golemom uzbrdicom, koje je Bufalo Koji Juriša opisao kao poslednju etapu tunela. Već pre toga su se ponegde mogli nazreti znaci umetnog poboljšanja terena, a negde je strmi nagib predupređen grubo klesanim stepenicama. Baklja je osvetljavala sve više čudovišnih reljefa na zidovima, dok se konačno

njen plamen nije izmešao sa nešto potmulijim i razasutijim svetlom u koje je Zamakona uplovljavao spuštajući se poslednjim stepenicima nizbrdice. Konačno je prestao da se spušta, već je stigao pred ravan prolaz od bazaltnih blokova isklesan ljudskom rukom. Baklja mu više nije bila neophodna, pošto je vazduh sijao plavičastom, gotovo električnom svetlošću, što treperiše nalik polarnoj. To beše čudnovato svetlo donjeg sveta kakvo mu je urođenik opisao - i u sledećem trenu je Zamakona iskrsnuo iz tunela u sumorno i kamenito pobrđe koje se uzdizalo iznad njegove glave, probijajući neprozirna nebesa puna plavičastog bleštanja, te ošamućen spustio u naizgled bezgraničnu ravnicu obavijenu plavičastom izmaglicom. Konačno je pristigao u nepoznati svet i iz njegovog rukopisa se čita da je posmatrao bezoblični krajolik isto onako ponosno i ushićeno kao što je njegov sunarodnik Balboa posmatrao novootkriveni Pacifik sa nezaboravnih litica Darijene. Sa ovoga mesta se Bufalo Koji Juriša vratio, preplašen nečim što je mogao samo nejasno da opiše kao krdo loše stoke, koja nije ni konj ni bufalo, već više nalik onim stvorovima koje duhovi iz tumula jašu po noći - no, takva sitnica nije mogla da odvrati Zamakonu. Umesto straha ispunilo ga je čudnovato osećanje ponosa, jer imao je dovoljno mašte da spozna šta znači stajati jedini pred neobjašnjivim donjim svetom, za čije postojanje ne zna nijedno drugo ljudsko biće. Zemljište ogromnog brega koji se uzdizao za njim i strmo širio naniže beše tamnosiva, po svoj prilici bazaltna stena bez vegetacije, nezemaljskog sjaja zbog koga se osećao kao uljez na nepoznatoj planeti. U prostranoj i udaljenoj ravnici hiljadama milja ispod njega nije mogao nazreti nikakve osobene karakteristike, budući da je najvećim delom bila prekrivena uskovitlanom, plavičastom parom. Ali ovog pustolova je više od brega, doline ili oblaka uzbudilo plavičasto, sjajno, blešteće nebo, ispunjavajući ga vrhovnim ushićenjem i tajnovitošću. Nije umeo reći šta je stvorilo ovakva nebesa u donjem svetu, iako je znao za polarnu svetlost i čak je nekoliko puta video. Zaključio je da je ta podzemna svetlost približno slična polarnoj, što je stanovište koje bi mogli da zastupaju i savremeni ljudi, mada bi se tu provukli i poneki mogući fenomeni poput radioaktivnosti. Iza Zamakone je mračno zjapio otvor tunela kroz koji je upravo prošao, uokviren kamenim dovratkom, sasvim nalik onome u gornjem svetu, osim što ovaj beše od sivo-crnog bazalta, a ne crvenog peščara. Ugledao je grozotne, mada dobro očuvane skulpture, zasigurno

istovetne onima na spoljnom ulazu, koje su od vremena najvećim delom propale. Budući da ovde nije nazreo znake propadanja, to mu je ukazalo da je klima bila suva i umerena; Španac je zaista već primetio dražesno prolećnu stabilnost temperature ovoga podneblja. Na kamenom dovratku je ugledao davnašnje tragove šarki, ali od samih vrata ili vratnica nije bilo ni traga. Sevši da se odmori i porazmisli, Zamakona je rasteretio torbu tako što je uklonio zalihe hrane i baklji dovoljne za povratak kroz tunel. Njih je pohranio blizu ulaza ispod užurbano načinjene hrpe kamenih ulomaka što ležahu naokolo. Zatim je podesio svoj rasterećeni zavežljaj i nastavio dalje u pravcu udaljene ravnice, spreman da izvrši pohod na teritoriju na koju nijedno živo biće sa zemljine površine nije stupilo čitav vek ili više, na koju nikada nije stupila noga belog čoveka, a iz koje se, ako je verovati predanjima, nijedan stvor nikada nije vratio priseban. Zamakona je hitao niz strmu, beskrajno dugu padinu; njegovo napredovanje povremeno bi ometalo rastresito stenje kad bi na njega stupio, ili prevelika strmina padine. Udaljenost ravnice utonule u izmaglicu mora da je bila silna, jer premda je hodao satima, nije joj bio ništa bliži. Iza njega se uvek nalazio veliki breg, koji se protezao do jasne, vazdušaste pučine plavičastih bleštaja. Tišina beše sveobuhvatna; iz tog razloga su mu njegovi sopstveni koraci, ili obaranje stena preko kojih je prelazio preneražujuće odzvanjali u ušima. Prvi put je, prema sopstvenoj proceni oko podneva, ugledao abnormalne tragove koji su ga podsetili na stravične nagoveštaje, bezglavo bežanje i čudnovato postojan užas Bufala Koji Juriša. Sedimentna stena koja je sačinjavala tlo nije ostavljala isuviše mogućnosti za utiskivanje tragova, no ponegde se u prilično ujednačenom intervalu razlabavljeni krš nagomilavao u brazdama, razotkrivajući znatne površine tamnosive ilovače. Tu je Zamakona naišao na abnormalne tragove, čija je neorganizovana razasutost ukazivala na nekakvo krdo koje besciljno luta naokolo. Nažalost, nije ih umeo preciznije opisati, budući da se u rukopisu čita nejasan strah, pre nego ispravno zaključivanje. Šta je tačno zaplašilo Španca može se izvesti iz docnijih nagoveštaja o ovim zverima. Tragove je opisao kao „niti nalik kopitima, niti rukama, niti stopama, niti šapama - niti dovoljno veliki da stoga zastraše”. Nije bilo moguće proceniti zašto su ili kada stvorovi bili tu. Nije bilo primetnog rastinja, što je isključivalo ispašu; no, pošto su ove zveri bile mesožderi, postoji mogućnost da su lovile manje životinje, čije su tragove zatrli njihovi sopstveni.

Okrenuvši se sa ovog platoa ka uzvisini iznad njega, Zamakona je pomislio da je primetio tragove velike staze koja je nekada možda vodila od tunela ka ravnici. Nekakav pojam o ovom negdašnjem putu može se steći samo ukoliko se krajolik posmatra panoramski, budući da je kamenje naokolo odavno raznelo svaki trag; no, naš je pustolov svejedno bio uveren da je staze bilo. To zasigurno nije mogao biti nekakav isuviše ambiciozno načinjen put, jer je maleni tunel do koga bi dosezao teško mogao poslužiti kao glavna avenija ka spoljnom svetu. Budući da je krenuo pravo nadole, Zamakona sigurno nije pratio krivudavu putanju negdašnjeg puta, mada je se par puta sigurno dotakao. Pošto je sada sebi osvestio da je postojala, pogledao je ispred sebe, ne bi li možda uspeo da joj uoči tragove koji vode u pravcu ravnice. Odlučio se da ispita površinu, kada se opet primakne stazi, a možda i da je sledi ostatak puta, ako uspe da je razazna. Ubrzo nakon što je nastavio sa napredovanjem, Zamakona je naišao na ono što je prepoznao kao krivinu starog puta. Nazirali su se tragovi gradijenta i nekakav primitivan pokušaj nasipa, ali nije preostalo bogzna šta da bi vredelo pratiti ostatke puta. Dok je brazdao zemljište mačem, Španac je nabasao na predmet koji se presijavao na večno plavoj dnevnoj svetlosti i obradovao se kada je shvatio da je to neka vrsta kovanice, ili medaljona od tamnog, nepoznatog i sjajnog metala, sa obe strane dekorisanog stravičnim prikazima. Predmet mu beše sasvim i zbunjujuće stran, a na osnovu zapisa mogu da zaključim da je reč o svojevrsnom dvojniku amajlije koju mi je prepustio Sivi Orao gotovo četiri veka kasnije. Pošto ga je dugo i radoznalo ispitao, strpa ga u džep i nastavi dalje; konačno se ulogorio u onaj sat kada je procenio da bi bila noć na gornjem svetu. Sledećeg dana Zamakona je rano ustao i nastavio svoje spuštanje kroz ovaj plavo osvetljeni svet izmaglice, pustoši i natprirodne tišine. Konačno je uspeo da razazna neke oblike u ravnici daleko ispred sebe - drveće, žbunje, stenje, kao i rečicu koja je tekla zdesna, a krivudala nalevo u odnosu na njegovu zamišljenu putanju. Rekom se, izgleda, protezao most povezan sa stazom koja je vodila od tunela, a uz puno poteškoća pustolov je uspeo da isprati trasu staze preko mosta u pravoj liniji preko ravnice. Čak mu se činilo da nazire nekakve gradove razbacane uz ovu pravougaonu traku; gradove čije su leve strane dosezale reku, a nekada prelazile i preko nje. Dospeo je do proređenog travnatog rastinja, za koje je primetio da ispred njega postaje sve gušće.

Sada je bilo lakše prepoznati put, zahvaljujući utabanoj zemlji po kojoj je trava slabije rasla. Bilo je sve manje razbacanog stenja, a goli krajolik iza njega delovaše sumorno i preteče u poređenju sa njegovim sadašnjim okruženjem. Toga dana je primetio nejasnu masu kako se pokreće preko udaljene ravnice. Od kako je prvi put nabasao na one zlokobne tragove, nije susreo ništa slično tome, no nešto mu se sa ovom masom koja se polako i hotimično kretala osobito gadilo. Tako se može kretati samo krdo životinja, a pošto je posvedočio onakve tragove, nije pokazivao želju da ih susretne. Ipak, ta masa u pokretu nije bila blizu puta - a njegova radoznalost i pohlepa za basnoslovnim zlatom bile su ogromne. I da li se zaista može doneti sud o bilo čemu na osnovu nejasnih, haotičnih tragova, ili iz strahom izobličenih nagoveštaja jednog urođenika-ignoranta? Napinjući oči da osmotri masu koja se kretala, Zamakona je uvideo još nekoliko zanimljivih stvari. Najpre da pojedini delovi onoga što nesumnjivo behu gradovi svetlucahu čudnovato u nejasnom plavom svetlu. Zatim, da osim gradova, razbacane svuda po putu i ravnici svetlucahu još nekakve slične, ali izdvojenije tvorevine. Kao da behu utonule u rastinje, a one pored puta kao da su imale avenije koje su vodile do puta. Iznad gradova i građevina nisu se mogli razaznati niti dim, niti bilo kakvi drugi znaci života. Naposletku je Zamakona shvatio da se ravnica nije prostirala do u nedogled, mada su plave izmaglice koje je pokrivahu činile da tako deluje. U daljini je bila omeđena onižim brdskim vencem, u pravcu praznine prema kojoj su vodile reka i put. Sve se ovo - naročito svetlucanje pojedinih šiljastih kupola u gradu - vrlo živopisno izmešalo kada se Zamakona ulogorovao po drugi put, naspram beskrajnog plavog dana. Isto tako je primetio jato ptica koje su letele vrlo visoko, ptica čiju prirodu nije umeo jasno da prozre. Sledećeg poslepodneva - da upotrebim jezik gornjeg sveta, kako sve vreme stoji u rukopisu - Zamakona je dosegao tihu ravnicu i prešao beščujnu, sporu reku, krećući se čudnovato istesanim i prilično dobro očuvanim mostom od crnog bazalta. Voda je bila sasvim bistra a u njoj su plivale velike ribe, sasvim čudnovatog izgleda. Put je od ove deonice bio kaldrmisan, ali ipak donekle obrastao u korov i lozu, omeđen ponegde onižim stubovima sa nedokučivim simbolima. Sa obe strane travnata se površina širila, uz poneko drvo, ili šiblje, posuta neodređivim plavičastim cvetovima, koji su bez zakonitosti rasli svuda unaokolo. Povremeno je grčevito pomicanje kroz travu ukazivalo da

ima zmija. Posle nekoliko časova je putnik pristigao u šumarak starog, vanzemaljski čudnog zimzelenog drveća, za koje je znao, ugledavši ga iz daljine, da zaklanja jednu od izdvojenih tvorevina svetlucavog krova. Obrasle u rastinje, ugledao je grozomorno oblikovane pilone kamenog prolaza koji vodi s puta i smesta je počeo da se probija kroz trnje na mahovinom obrasloj kaldrmi, oivičenoj visokim drvećem i niskim, monolitno izrađenim stubovima. Konačno je u ovom potmulom zelenom sumraku ugledao oronulu i neizrecivo drevnu fasadu građevine - bez sumnje nekakvog hrama. Beše prekrivena obiljem gadnih bareljefa koji su prikazivali prizore i bića, predmete i rituale kakve ne poznaje ova, ili bilo koja druga razumna planeta. Dajući nagoveštaje o tome, Zamakona se po prvi put prepustio onoj sablaznutoj i bogobojažljivoj kolebljivosti koja remeti vrednost informacija u ostatku rukopisa. Ne može da se ne oseti žaljenje što je katolička revnost renesansne Španije u tolikoj meri prožimala njegove misli i osećanja. Ulaz je sasvim otvoren, a unutrašnjost ove građevine bez prozora utonula je u potpunu tamu. Svladavši odbojnost koju su mu izazvali bareljefi Zamakona je okrznuo kresivo o kremen, pripalio baklju, odgurnuo vijugavu lozu i smelo stupio preko zloslutnog praga. Na trenutak je bio sasvim otupeo od onoga što je ugledao. Ne od prašine koja je pokrivala sve, paučine beskrajnih eona, udara krila letećih stvorenja, stravično gnusnih skulptura na zidovima, bizarnih oblika brojnih bazena i škropionica, zlokobnog piramidalnog oltara sa tupim vrškom, niti zbog kultne statue nekakvog čudovišnog stvora sa glavom hobotnice, načinjene od nepoznatog, tamnog metala, prikaze koja se zlobno cerila sa svog prostranog hijeroglifima ispisanog postamenta, zbog koje se toliko odsekao od straha da nije mogao ni da vrisne. Ništa od toga mu nije bilo toliko nezemaljsko kao jedna prosta stvar - činjenica da je sve, osim prašine, paučine, letećih stvorova i ogromnog idola sa smaragdnim očima, svaka čestica svega što je video oko sebe bilo očigledno načinjeno od čistog zlata. I mada je rukopis ispisan pošto je Zamakona doznao da je zlato najčešći građevinski metal u podzemnom svetu, gde njegovih žila ima u bezgraničnim količinama, u njemu se očitavalo koliko je uzbuđenje putnik osetio kada je konačno iznenada doznao pravi izvor urođeničkih predanja o zlatnim gradovima. Na trenutak ga je sposobnost opažanja napustila, sve dok ga nije prenulo čudnovato trzanje u udubljenju njegovog dubleta. Shvatio je da ogromni idol sa

glavom hobotnice i smaragdnim očima na postamentu snažno privlači disk od čudnovatog metala koji je našao na napuštenom putu, zaključivši da su načinjeni od istog egzotičnog metala. Docnije će saznati da se ova čudnovata tvar - vanzemaljska i strana u donjem koliko i gornjem svetu - smatra plemenitim metalom u tom plavo osvetljenom bezdanu. Niko ne zna šta je, niti gde se javlja u prirodi, a izvesna količina dospela je na našu planetu sa zvezda, kada su na nju prvi put pristigli ljudi koje je doveo Tulu, božanstvo sa glavom hobotnice. Jedini poznat izvor ove sirovine bili su već načinjeni artefakti, među kojima i mnoštvo kiklopskih idola. Nije je bilo moguće analizirati, a i njena privlačna moć ispoljavala se samo prema svojoj sorti. To je bio glavni metal korišćen u ritualima skrivene rase, upotrebljavan prema običaju na taj način da njegova magnetna svojstva nisu mogla izazvati neprilike. U jednom istorijskom periodu skriveni rod je legirao ovaj magnet sa prostim metalima poput gvožđa, zlata, srebra, bakra i cinka da bi kovao novac. Zamakonina promišljanja o čudnovatom idolu i njegovoj magnetnoj sili poremetio je silovit nalet straha kada je po prvi put u ovom svetu tišine začuo buku vrlo određenog zvuka koji mu se jasno približavao. Nije bilo sumnje da je dolazio od gromoglasnog topota krda velikih životinja; setivši se uspaničenog urođenika, tragova i mase koja se pokretala viđena iz daljine, Španac je zadrhtao u preplašenom iščekivanju. Nije razmišljao o svojoj poziciji, niti o nadiranju ovih golemih stvorova, već je odgovorio prirodnim, urođenim nagonom za samoodržanjem. Lutajuća krda ne zastaju da traže žrtve na skrivenim mestima, a na površini zemlje Zamakona se gotovo uopšte ne bi uznemirio u tako velikoj građevini skrivenoj u šumi. Međutim, nekakav instinkt pobudio je u njemu dubok i osobit užas; i krenuo je da se očajno osvrće u potrazi za zaklonom. Budući da u unutrašnjosti velike zlatne građevine nije bilo nikakvog zaklona, pomislio je da mora zatvoriti dugo neupotrebljavana vrata, koja su još uvek visila sa drevnih šarki, pribijena uz zid. Zemlja, loza i mahovina probili su se spolja, te je morao mačem da iskopa otvor za vrata; uspeo je da brzo obavi ovaj posao, potaknut strašnom bukom koja se približavala. Topot kopita bivao je sve glasniji i sve više preteći dok je on pokušavao da izbavi teška vrata; na trenutak su njegovi strahovi dosegli raspomamljene visine kada je shvatio da su šanse da pokrene od starosti zaprečen metal vrlo male. Ipak, uz slabu škripu, vrata su popustila pred njegovom mladalačkom snagom, te je nastavio

sa pomahnitalom vučom i guranjem. Konačno je usred topota nevidljivih stopa uspeo da zamandali teška zlatna vrata, ostavši u mraku sa samo jednom bakljom koju je zaglavio između stubova tronožnog kratera. Vrata su imala rezu i zaplašeni čovek se zahvalio svom svecu zaštitniku što je još uvek radila. Nastavak je begunac shvatio na osnovu zvukova. Kada su se primakli, buka se rastavila u pojedinačne korake, kao da ih je šumarak naveo da uspore i razdvoje se. Ali stope su se ipak približavale i bilo je očito da su se stvorenja probijala između drveća i grozno obilazila oko reljefnih zidova hrama. Njihove čudnovate kretnje koje je Zamakona razmatrao, pobudile su u njemu uznemirenost i krajnju odbojnost, a nisu mu se dopali ni zvuci meteža koji su se čuli i kroz debele kamene zidine i teška zlatna vrata. Jedanput su vrata preteći zazvečala na svojim pradavnim šarkama, kao da ih nešto teško pritiska, ali su se srećom ipak držala. Konačno, nakon gotovo beskrajno duge stanke, začuo je kako se koraci povlače i shvatio da njegovi nepoznati posetioci odlaze. Budući da ovo krdo nije bilo mnogobrojno, možda će biti bezbedno da se izađe kroz pola časa ili manje, ali Zamakona nije želeo da rizikuje. Otvorivši torbu, ulogorovao je na zlatnim pločama hramovnog poda, velikih vrata još uvele čvrsto zamandaljenih da nijedan posetilac ne bi ušao, naposletku utonuvši u čvrst san kakav mu nije dolazio na večito plavom svetlu spolja. Nije mu čak smetalo ni pakleno, masivno obličje velikog Tulua sa glavom hobotnice, načinjeno od nepoznatog metala, što ga je zloćudno posmatralo svojim ribolikim, morski zelenim očima, položeno u tami iznad njega na postament izbrazdan čudovišnim hijeroglifima. Okružen tamom po prvi put otkako je izašao iz tunela, Zamakona je utonuo u dug i dubok san. Nadoknađivao je sav san što ga beše izgubio prilikom dva prethodna logorovanja, kada ga je neprestano plavesanje neba držalo budnim, uprkos onemoćalosti, jer su stope drugih živih bića prelazile velike razdaljine, dok je on počivao u svom odmoru bez snova. Dobro je što se valjano odmorio jer su ga brojne čudnovate stvari tek čekale nakon buđenja. IV

Ono što je naposletku prenulo Zamakonu iz sna beše gromoglasno udaranje na vrata. Probilo se kroz njegove snove i razvejalo izmaglice pospanosti, čim ga je razaznao. Nije bilo sumnje - beše to određeno, ljudsko i zapovedno udaranje, činjeno nekakvim u prvi mah metalnim predmetom, uz dosta promišljenosti i volje. Dok se pospani čovek hitro i nespretno pridizao, piskavi glas se pridružio ovom lupanju - neko je uzvikivao, i to vrlo raspevano, reči koje je rukopis pokušao da zapiše kao „oxi, oxi, giathcán ycá relex”. Pošto se uverio da njegovi posetioci ne behu nikakvi demoni, već ljudi i da nema razloga da ih smatra neprijateljima, Zamakona je odlučio da se otvoreno i smesta suoči sa njima; stoga je pokrenuo prastaru rezu sve dok se vrata nisu širom otvorila uz škripu i usled pritiska spolja. Kada se veliki portal otvorio Zamakona se našao ispred grupe od dvadesetoro ljudi, sa izrazima lica koji nije trebalo da ga uzbude. Izgledali su kao urođenici; iako behu ukusno odeveni, sa opremom i mačevima kakve nikada nije video među plemenskim zajednicama na gornjem svetu i crta lica suptilno drukčijih od urođeničkih. Da nisu nameravali da budu ishitreno neprijateljski nastrojeni beše krajnje jasno, jer umesto da ga preteći odmeravaju, oni ga samo koncentrisano i značajno osmatrahu, kao da očekuju da će im pogledi uspostaviti neki vid komuniciranja. Što su ga duže posmatrali, to mu se više činilo da zna ko su oni i šta nameravaju, jer iako nije izgovorena niti jedna reč otkako je neko dozivao ispred vrata, postepeno je shvatio da su došli iz velikog grada ispod niskog brdskog venca, jašući na životinjama i da su ih upravo životinje obavestile o njegovom prisustvu; da nisu sigurni kakvo je on stvorenje ili čak odakle je došao, ali da pretpostavljaju da je on začelo povezan sa onim čudnovatim gornjim svetom koga se tako slabo sećaju, a koji povremeno posećuju u svojim čudesnim snovima. Kako je ovo iščitao iz pogleda dvojice-trojice predvodnika nije nikako umeo da objasni, mada je koji tren posle doznao. Najpre je pokušao da im se obrati na jeziku urođenika iz Vičite koji je naučio od Bufala Koji Juriša; no, pošto to nije izvuklo nikakav iskaz s njihovih usana pokušao je da im se obrati i na navatlu, španskom, francuskom i latinskom jeziku - povremeno ubacujući šepave fraze na grčkom, galicijskom, portugalskom, a zatim i na seljačkom žargonu njegove rodne Asturije - u onolikoj meri koliko je mogao da se priseti. Ali ni sve jezičko mnoštvo - sav lingvistički fond kojim je raspolagao - nije mogao da izmami odgovor od ljudi pred njime. Kada je, međutim, zastao zbunjen, jedan od posetilaca progovorio je na krajnje čudnom i

sasvim fascinantnom jeziku, čije je zvuke Španac pokušao da zabeleži kasnije, uz mnogo poteškoća. Pošto nije razumeo šta je posetilac govorio, ovaj mu pokaza najpre na svoje oči, zatim čelo, a onda ponovo na oči, kao da mu zapoveda da ga posmatra, kako bi primio ono što ovaj odašilje. Zamakona je poslušao i brzo shvatio da saznaje pojedine informacije. Ovi ljudi su sada komunicirali putem neglasovnih emanacija misli, mada su nekada znali za govorni jezik, koji se očuvao u pisanoj formi i koji su povremeno iskazivali zarad tradicije, ili kada je snažna osećanja bilo nužno izraziti spontano. Razumeo ih je tako što se fokusirao na njihove oči, odgovarao im tako što bi zamislio mentalnu predstavu onoga što želi da kaže, a zatim iskazivao suštinu kroz pogled. Kada bi telepat zastao, očekujući odgovor, Zamakona bi se potrudio da prati propisani obrazac, u čemu međutim nije bio preterano uspešan. Zato je klimao glavom i gestovima pokušavao da opiše sebe i svoje putovanje. Pokazivao je naviše, kao da ukazuje na gornji svet, zatim bi zatvorio oči i činio pokrete krtice koja rije zemlju. Onda bi ponovo otvorio oči i pokazao naniže, kako bi ukazao na svoj silazak niz veliki spust. Eksperimentalno je ukombinovao nekoliko izgovorenih reči sa svojim pokretima - na primer, naizmenice ukazujući na sebe i svoje posetioce izgovarajući „un hombre”, ili samo na sebe, uz pažljivo izgovaranje svog ličnog imena, Pamfil de Zamakona. Kada je ovaj čudnovat razgovor priveden kraju, znatan broj informacija razmenjen je u oba smera. Zamakona je polako savladavao kako da odašilje svoje misli, a naučio je zauzvrat nekoliko reči arhaičnog govornog jezika te oblasti. Njegovi posetioci su isto tako upili puno reči početničkog španskog. Njihov stari govorni jezik uopšte nije nalikovao bilo čemu što je Španac ikada čuo, mada je mnogo kasnije u par mahova pomislio da ima nekakve, veoma udaljene veze sa navatlom, kao da je ovaj jezik predstavljao svojevrsnu vrlo poznu iskvarenu fazu, ili sadržao krajnje delikatan upliv pozajmljenica. Ovaj podzemni svet, kako je Zamakona saznao, nosio je drevno ime koje rukopis beleži kao Šinaijan, ali koji se na osnovu autorovih dodatnih pojašnjenja i nadrednih znakova anglosaksonskom uhu najbolje predstavlja fonetskim sledom K’n-yan. Razumljivo je zašto ovaj uvodni razgovor nije otišao dalje od najosnovnijih saznanja, ali i te osnove behu od velike važnosti. Zamakona je naučio da su ljudi K’n-jana bili gotovo beskonačno drevni

i da su došli iz udaljenog dela vasione gde su fizički uslovi sasvim nalik onima na Zemlji. Sve ovo je, naravno, sada opstajalo samo u vidu predanja; nije se moglo utvrditi koliko u tome ima istine i koliko zasluge treba pripisati stvoru sa glavom hobotnice, Tuluu, za koga tradicija navodi da ih je spustio na zemlju i koga su još uvek štovali iz estetskih razloga. Ali znali su za gornji svet i zaista su bili prvi rod koji ga je naselio čim se zemljina kora ohladila dovoljno da se na njoj može živeti. U međuledenim dobima oni su na površini osnovali neke zapažene površinske civilizacije, naročito onu na Južnom polu, blizu planine Kadat. 43 U nekom beskrajno davnom trenutku u prošlosti najveći deo gornjeg sveta je potopljen ispod okeana i vrlo malo pribeglica je preživelo da prenese vesti u K’n-jan. To se nesumnjivo odigralo zbog gneva svemirskih đavola, jednako nenaklonjenih ljudima kao i njihovim bogovima - jer su se iz toga izrodile glasine o još ranijem prvobitnom potopu, koji je preplavio i same bogove, uključujući i Tulua; on još uvek zarobljen počiva u vodenim bezdanima polukosmičkoga grada Releha. Nijedno ljudsko biće, ukoliko nije bilo rob svemirskih đavola, nije više moglo opstati na gornjem svetu; zaključeno je da su sva živa bića koja su tamo ostala gotovo sigurno u paktu sa zlodusima. Zbog toga je obustavljena svaka komunikacija sa svetom sunčeve i zvezdane svetlosti. Svi podzemni prolazi do K’n-jana za koje se znalo su preprečeni, ili brižljivo čuvani, a prema svim pridošlicama se ophodilo kao prema opasnim špijunima i neprijateljima. No, to se davno odigralo. Protokom vremena sve je manje posetilaca dolazilo za K’n-jan, i naposletku na ulazima više nisu bili potrebni ni čuvari. Većina ljudi je izgubila svaki spomen da gornji svet uopšte postoji, osim kroz izvitoperene uspomene, mitove i neke sasvim pojedinačne snove; mada obrazovan svet nikada nije zaboravio najvažnije činjenice. Poslednji posetioci za koje se zna - pre mnogo vekova - čak i nisu tretirani kao đavolji špijuni, jer je verovanje u staro predanje davno utihnulo. Zdušno su ih ispitivali o fantastičnom gornjem svetu, jer je naučna radoznalost u K’n-janu bila zamašna, a mitovi, uspomene, snovi i istorijski fragmenti vezani za gornji svet često su dražili učenjake gotovo da sprovedu ekspediciju na površinu, mada se još uvek nisu usudili na tako nešto. Jedino što se iziskuje od takvih posetilaca je da ne smeju da se vrate na gornji svet i obaveste njegove stanovnike da K’n-jan odistinski postoji; ipak, nikad se ne zna

sa tim gornjim svetom. Oni žude za zlatom i srebrom i mogu postati vrlo napasni uljezi. Ti koji su poslušali ovaj nalog poživeli su srećno, mada na svu žalost, kratko, a zauzvrat bi otkrivali sve što su znali o svom svetu - vrlo malo, uzgred, budući da su sva svedočanstva bila krajnje fragmentarna i protivurečna, te se nije znalo u šta treba verovati, a u šta sumnjati. Bilo bi dobro kada bi ih više dolazilo. A što se tiče onih što su se oglušili i pokušali da odbegnu - njihova sudbina beše krajnje nesrećna. Zamakona je više nego dobrodošao da ostane, jer se čini da je čovek na višem stupnju i da zna daleko više o gornjem svetu od bilo koga drugog ko se spustio, da ga pamte. Mogao bi podosta da im otkrije - i nadaju se da je prihvatio svoj ostanak za ceo život. Mnogo stvari koje je Zamakona doznao o K’n-janu iz ovog prvog razgovora ostavilo ga je sasvim bez daha. Naučio je, na primer, da su fenomeni starenja i smrti u proteklih nekoliko milenijuma nadomešteni, tako da ljudi više nisu onemoćavali i umirali, osim nasilno, ili svojevoljno. Održavanjem sistema može se ostati fiziološki mlad i besmrtan dokle se želi i jedini razlog iz koga su poneki ljudi dopuštali da ostare je radi uzbuđenja u svetu u kome su preovladavale stagnacija i uobičajenost. Mogli su da se iznova podmlade u bilo kome trenutku kada bi zaželeli. Sa rađanjem se prestalo, osim u eksperimentalne svrhe, budući da ovoj nadmoćnoj rasi koja je kontrolisala kako prirodu tako i svoje organske protivnike nije bio potreban visok prirodni priraštaj. Mnogi bi, međutim, ipak izabirali da umru posle nekog vremena; uprkos svim najveštijim nastojanjima da se izmisle nova zadovoljstva, teret svesti je postajao isuviše otupljujući za senzibilne duše - naročito one kod kojih su vreme i zasićenje ugasili primalne instinkte i nagone za samoodržanjem. Svi u grupi koji stajahu pred Zamakonom su imah između 500 i 1500 godina, a poneki od njih su već videli posetioce iz gornjeg sveta, mada im je vreme pomutilo spomen. Ovi posetioci su, uzgred, često nastojali da oponašaju dugovečnost podzemnog roda, ali u tome su samo delimično uspevali, pre svega usled evolutivnih razlika koje su se razvile u razmaku od milion ili dva miliona godina. Ove evolutivne razlike ispoljavale su se u jednoj krajnje čudesnoj pojedinosti - čudnijoj od samog čuda besmrtnosti: u sposobnosti ljudi K’n-jana da upravljaju ravnotežom između materije i apstraktne energije, čak i u slučaju tela živih ljudi, na osnovu čiste snage tehnički izvežbane volje. Drugim rečima, jedan obrazovani čovek K’n-jana bi uz prikladan napor mogao sebe da dematerijalizuje i rematerijalizuje, ili -

uz nešto veći napor i suptilniju tehniku - bilo kakav predmet za koji se odluči, svodeći čvrstu tvar na slobodne spoljne čestice i prekombinujući ove čestice iznova, bez ikakvih posledica. Da Zamakona nije odgovorio na njihovo kucanje, otkrio bi to i sam, na krajnje zagonetan način, jer su samo napor i zamaranje čitavog procesa sprečili dvadesetoricu ljudi da smelo prođu kroz zlatna vrata a da ne zastanu kako bi opomenuli. Ova veština beše daleko starija od veštine večnog života i mogla se makar donekle preneti, mada nikada sasvim savršeno, bilo kom inteligentnom živom biću. Glasine o njoj dosegle su gornji svet proteklih eona, opstajući kao tajna tradicija i sablasno predanje. Ljude K’n-jana zabavljale su primitivne i luckaste priče o utvarama koje su pridošlice iz gornjeg sveta pronosili sa sobom. U svakodnevnom životu ovaj je princip imao izvesne industrijske primene, ali je uveliko ostao neupotrebljavan usled nedostatka potrebe da se koristi. U svom glavnom obliku očuvao se tokom sanjanja, kada bi ga mnogi poznavaoci snova koristili u svrhe uzbuđenja da pojačaju živopisnost svojih snovidnih lutanja. Uz pomoć ove veštine, pojedini sanjači bi čak mogli posetiti, u jednoj polumaterijalnoj formi, čudni, magloviti svet tumula, dolina, raznolikih svetlosti, svet za koji su pojedinci verovali da predstavlja zaboravljeno gornje podneblje. Onamo bi odlazili na svojim zverima, da bi u vremenima mira iznova proživljavali slavna vojevanja svojih praotaca. Pojedini filozofi su čak pomišljali da se tom prilikom oni sjedinjavaju sa nematerijalnim tragovima koje su iza sebe ostavili sami njihovi ratoborni preci. Stanovnici K’n-jana živeli su skupa u velikom, visokom gradu Tsat sa druge strane planina. Više rasa je nekada naseljavalo čitav podzemni svet, sve do sasvim nedokučivih bezdana, a osim ovog plavom svetlošću osvetljenog podneblja tu se nalazio i crveno osvetljeni svet koji se zvao Jot; tamo su arheolozi pronašli relikte jednog starijeg roda nehominida. Vremenom su stanovnici Tsat-a osvojili i porobili ostale rase, ukrštajući ih sa izvesnim rogatim i četvoronožnim životinjama podneblja crvene svetlosti, čije čovečije karakteristike behu više nego čudnovate, a koji - iako u njima bi neprirodno pridodatog elementa - po svoj prilici behu delimično izrođeni potomci čudnovatih stvorenja koja su iza sebe ostavila pomenute relikte. Kako su eoni proticali, a tehnološki izumi izuzetno olakšavali življenje, svi ljudi su se nastanili u oblasti Tsata, dok je ostatak K’n-jana uglavnom opusteo. Lakše je bilo živeti na jednome mestu i nije bilo potrebe za isuviše visokim prirodnim priraštajem. Brojne mehaničke sprave su još uvek

bile u upotrebi, druge napuštene kada se uvidelo da ne pružaju više nikakvo zadovoljstvo, ili da nisu nužne malobrojnoj rasi sa takvom snagom uma uz pomoć koje su mogli da upravljaju velikim brojem nižih i poluljudskih industrijskih organizama. Široka klasa robova bila je prilično raznorodna i u nju su se ubrajali drevni poraženi neprijatelji, ljudi zalutali iz gornjeg sveta, mrtva tela čudnovato oživljena da obavljaju različite poslove kao i oni urođeno inferiorni pripadnici roda Tsata. Vladajuća klasa postala je nadmoćna selektivnim razmnožavanjem i društvenom evolucijom - budući da je rasa prošla period idealističke industrijske demokratije tokom koje su svima date jednake mogućnosti; urođeno inteligentni su se na taj način uzdigli do moći, a masa je time ostala bez pametnih i istrajnih. Industrija je postala krajnje jednostavna, budući sasvim beskorisna, izuzev u svrhe zadovoljenja najosnovnijih i neizbežnih potreba. Telesni komfor omogućavala je urbana mehanizacija prema standardizovanom i lako održivom modelu, a druge osnovne potrebe zadovoljavane su naučnom zemljoradnjom i uzgojem stoke. Putovanje na daljinu je napušteno, te su se ljudi vratili upotrebi rogatih poluljudskih životinja, umesto da koriste obilje zlata, srebra ili čelična prevozna sredstva kakva su se nekada kretala po zemlji, vodi i vazduhu. Zamakona gotovo da nije mogao poverovati da tako nešto postoji van snova, no rekli su mu da može videti primerke u muzeju. Ostatke drugih velikih čarobnih naprava može da vidi ako prevali jednodnevni put do doline Do-Hna, gde se ova rasa proširila tokom svoje najveće brojnosti. Gradovi i hramovi u toj ravnici su iz daleko arhaičnijeg perioda i tokom perioda vladavine rase Tsata nisu upotrebljavani osim kao verski i antikvarni oltari. U pogledu političke organizacije, Tsat je bio komunistička ili poluanarhijska država, običaji a ne zakon određivali su dnevni poredak stvari. Tako je bilo usled dugogodišnjeg iskustva i parališuće dosade ove rase, čije su se želje i potrebe svodile na najosnovnije telesne, te potragu za novom vrstom uzbuđenja. Tolerancija koja je i pored reakcionarnih pokreta nenarušena trajala eonima ukinula je sve iluzije vrednosti i principa i ništa se, mimo puke aproksimacije običaja nikada nije niti tražilo niti očekivalo. Jedino što se iziskivalo beše da zajedničko traganje za zadovoljstvom nikada ne naruši život zajednice. Porodica kao način organizacije davno je iščezla, a građanske i društvene razlike između polova nestale. Dnevni život organizovan je prema ceremonijalnim obrascima; u igrama, opijanju, mučenju robova,

sanjarenjima, gastronomskim i emocionalnim orgijama, verskim vežbama, egzotičnim eksperimentima, umetničkim i filozofskim diskusijama i sličnim primarnim delatnostima. Imovina - a pre svega zemlja, robovi, životinje, posedi u Tsatu, ingoti magnetnog Tulu metala, nekadašnje monete - razdeljivani su na prilično kompleksan način i u izvesnoj meri ravnopravno između svih slobodnih građana. Nije se znalo za siromaštvo, a sav rad podrazumevao je samo određene administrativne dužnosti kakve je nametao zamršen sistem isprobavanja i selekcije. Zamakona je imao puno poteškoća u opisivanju uslova koji nisu nalikovali bilo čemu što je do tada susreo; zbog toga je rukopis na ovome mestu bio nesvakidašnje zbunjujuć. Umetnost i intelektualni rad dosegli su veoma visoke nivoe u Tsatu, ali su vremenom postali mlaki i bili u opadanju. Dominacija mašinerije je u jednom trenutku poremetila razvoj uobičajene estetike, te se izrodila beživotna geometrijska tradicija, fatalna po zdrav izraz. Ona je brzo prevaziđena, ali je ostavila traga na likovnim umetnostima i dekoracijama; stoga je u docnijim delima, izuzev kanona verske umetnosti, preostalo vrlo malo dubine ili osećanja. Mahom su se odlučivali na arhaizirajuće oponašanje ranijih dela. Književnost beše krajnje individualna i analitična, u tolikoj meri da je Zamakona uopšte i nije razumeo. Nauka beše temeljna, precizna i sveobuhvatna, ali se uglavnom sažimala u pravcu astronomije. U poslednje vreme je, međutim, bila u opadanju, budući da su ljudi smatrali beskorisnim da opterećuju mozgove njenim mnoštvom detalja i grananja. Smatralo se da je daleko razumnije odustati od spekulisanja o najdubljim stvarima i posvetiti se filozofiji u njenom uobičajenom obliku. Tehnologija se, naravno, nastavljala u skladu sa konkretnim potrebama. Istorija se sve više zapostavljala, mada su precizne i opširne hronike prošlih vremena postojale u bibliotekama. To je još uvek bila zanimljiva oblast i veliki broj ljudi će se obradovati svim onim svežim saznanjima o spoljnom svetu koje će im Zamakona otkriti. Uopšteno gledano, ipak, savremene težnje behu više usmerene ka osećanju nego ka mišljenju; zato su se više cenili oni ljudi koji su mogli da izmisle nove vrste razonode, nego oni koji su pamtili stare činjenice, ili pomerali granice saznanja o kosmičkim tajnama. Religija je bila vodeći predmet interesovanja u Tsatu, mada je vrlo malo ljudi zaista verovalo u natprirodno. Ono što se zapravo priželjkivalo beše estetsko i emotivno oduševljenje kakvo su unosila mistička stanja i čulni rituali šarenolike predačke vere. Hramovi

velikom Tuluu, duhu sveopšte harmonije, koga su drevni prikazivali kao božanstvo sa glavom hobotnice koje je spustilo ljude sa zvezda, behu najvelelepnije građevine u čitavom K’n-janu, a tajanstveni oltari Jigu, životnome principu izraženom kroz Oca svih Zmija, behu gotovo jednako raskošni i zapaženi. Vremenom je Zamakona dosta naučio o orgijama i žrtvama povezanim sa ovom religijom, ali je uvek bio krajnje pobožno uzdržljiv od njihovog opisivanja u rukopisu. Sam lično nikada nije učestvovao u tome, izuzev u onim koje je smatrao iskvarenim ritualima sopstvene vere i nikada nije prestao sa pokušajima da prikloni ovaj rod religiji krsta, koju su Španci nastojali da načine opštom. Istaknuto mesto u trenutnom stupnju religije Tsat-a zauzimalo je živo i gotovo iskreno duboko poštovanje za dragoceni, sveti Tulu metal - tamnu, svetlucavu, magnetnu tvar kakva se ne pronalazi nigde u prirodi, ali koja je uvek bila sa čovečanstvom u vidu idola i bogoslužbenih utvari. I sam pogled na ovaj metal u nelegiranom, elementarnom stanju od najranijih vremena je pobuđivao poštovanje, a sve najsvetije arhive i verski dokumenti čuvani su u cilindrima načinjenim od ove najčistije tvari. A budući da je sadašnje zapostavljanje nauke i intelekta otupljivalo kritički analitičan duh, ljudi ponovo počeše da ispredaju oko ovog metala praznoverno strahopoštovanje kakvo je nekada postojalo u primitivnim vremenima. Još jedna uloga koju je religija imala bilo je ravnanje kalendara, nastalog u periodu kada su vreme i brzina bili glavni fetiši čovečjeg emotivnog života. Periodi smene budnosti i spavanja, produženi, skraćeni, ili izmešteni već prema nahođenju, mereni prema udarima repa Velike Guje Jiga odgovarali su ugrubo danima i noćima u gornjem svetu, mada je Zamakona osetio da mora da su gotovo dva puta duži. Godina merena Jigovim godišnjim svlačenjem košuljice odgovarala je godini i po dana u spoljnom svetu. Zamakona je tokom sastavljanja rukopisa smatrao da je vrlo dobro ovladao ovim kalendarom, gde pouzdano daje datum 1545; no, ispostavilo se da njegovo uverenje u ovom pitanju nije bilo u potpunosti opravdano. Dok je predstavnik Tsata nastavljao da ga obaveštava, Zamakona je osetio rastuću odbojnost i nemir. Ne samo zbog onoga što je izrečeno, već i zbog čudnovatog, telepatskog načina na koji je saopštavano, te uzgrednog načina kojim mu je rečeno da nije moguće da se vrati u gornji svet, Španac je zaželeo da se nikada nije spustio u ovaj svet magije, abnormalnosti i dekadencije. Ali znao je da ništa osim

druželjubive pomirljivosti neće doći u obzir, te je odlučio da sarađuje u planovima svojih posetilaca i pruži im sve informacije koje bi zaželeli. Oni, pak, sa svoje strane behu fascinirani podacima o gornjem svetu koje je on iznosio uz puno napora. Ovo zapravo behu prve skice pouzdanih podataka o gornjem svetu koje su do njih došle još od pribeglica iz Atlantide i Lemurije od pre više eona, budući da su svi njihovi posetioci iz gornjeg sveta mahom bili pripadnici uskih i lokalnih društvenih grupa koji nisu imali saznanja o svetu u globalnim razmerama - Maje, Tolteci, Asteci u najboljem slučaju, ali uglavnom ignorantni pripadnici ravničarskih plemenskih zajednica. Zamakona beše prvi Evropljanin koga su videli, a darovitost i obrazovanje mladića su ga načinili utoliko pouzdanijim izvorom saznanja. Grupa posetilaca je bez daha zainteresovano slušala sve što im je predstavljao i beše očito da će njegov dolazak ponovo rasplamsati interesovanje tromih stanovnika Tsata za geografiju i istoriju. Jedino što nikako nije godilo ljudima Tsata je što su radoznali i pustolovni stranci nadirali u one delove gornjeg sveta u kojima se nalaze prolazi za K’n-jan. Zamakona im je ispričao o osnivanju Floride i Nove Španije i razjasnio im da je veliki deo sveta zainteresovan za pustolovine - Španci, Portugalci, Francuzi, Englezi. Pre ili kasnije će se Meksiko i Florida naći u jednom istom kolonijalnom carstvu - a tada će biti veoma teško da se stranci drže podalje od navodnog zlata i srebra iz bezdana. Bufalo Koji Juriša znao je za Zamakonino podzemno putovanje. On će možda odati Koronadu, ili čak velikome vicekralju, kada ne bude zatekao putnika na dogovorenom mestu! Na licima posetilaca pokazala se briga za dalju tajnost i bezbednost K’n-jana i Zamakona je iz njihovih umova pročitao da će od sada stražari bez sumnje ponovo biti postavljeni da čuvaju nezaštićene prolaze ka gornjem svetu, na svim onim mestima kojih su ljudi Tsata mogli da se sete. V Dugi razgovor Zamakone i njegovih posetilaca dešavao se u zelenoplavom sumraku šumarka ispred vrata hrama. Neki od ljudi seli su na

korov i mahovinu pokraj gotovo izbrisane staze, drugi, uključujući tu i Španca i glavnog predstavnika Tsata seli bi povremeno na niske monolitne stubove koji su omeđavali prilaz hramu. Gotovo čitav zemaljski dan je utrošen u razgovoru, što je Zamakona osetio jer je nekoliko puta ogladneo i jeo iz svojih dobro opremljenih zaliha, dok su se ljudi iz Tsata vratili po zalihe na drum, gde su ostavili životinje na kojima su dojahali. Konačno je predvodnik priveo razgovor kraju i ukazao da je vreme da produže do grada. Potvrdio je da su u konjaničkoj povorci imali nekoliko zveri bez tovara na kojima je Zamakona mogao da jaše. Pomisao da treba da osedla jedno od tih pretećih hibridnih bića čija je ozloglašena prehrana bila tako odurna, a od kojih je Bufalo Koji Juriša sumanuto odbegao čim ih je samo jednom ugledao, ni na koji način nije bila privlačna putniku. Još jedna stvar sa stvorovima ga je veoma uznemiravala - očigledno neprirodna inteligencija kojom su neki iz krda koje je za njime juče tragalo prijavili njegovo prisustvo ljudima iz Tsata i izveli sadašnju ekspediciju. No, Zamakona ne beše kukavica, te je ispratio ljude korovom obraslim prilazom do druma gde su životinje bile smeštene. Svejedno nije mogao da ne uzvikne preplašen kada je ugledao šta se kreće kroz veliki pilon obmotan lozom i iskrsava na drevni drum. Sada se nije čudio zbog čega je radoznali Vičita urođenik uspaničeno pobegao, i morade da na trenutak zatvori oči kako bi povratio prisebnost. Prava je šteta što ga je neka vrsta pobožne suzdržljivosti sprečavala da u celosti u rukopisu opiše bezimeni prizor koji je ugledao. Kako bilo, samo je nagovestio zastrašujuću morbidnost tih nezgrapnih belih stvorova sa crnim krznom na leđima, rudimentarnim rogom posred čela i tragovima nepogrešivo ljudske ili antropoidne krvi u tim licima ravnog nosa i ispupčenih gubica. To behu, kako je kasnije istakao u rukopisu, najužasnija stvorenja koja je ikada u životu video, bilo u K’n-janu ili gornjem svetu. A naročita kakvoća njihove vrhunske užasnosti nije bila kakva lako prepoznatljiva ili opisiva karakteristika. Najužasnija stvar beše što oni nisu sasvim bili delo prirode. Grupa je uočila Zamakoninu zastrašenost i smesta pokušala da ga ohrabri. Ove zveri, gjaa-jotn, objasnili su, da - behu zaista čudnovate, ali sasvim bezopasne. Meso kojime su se hranile nije poticalo od inteligentnih ljudi vladajućeg roda, već posebne klase robova, koji najvećim delom i nisu bili ljudska bića i koji su stvarno predstavljali glavni izvor mesa u K’n-janu. Oni - ili makar njihov osnovi prapreci -

najpre su pronađeni u divljini među kiklopskim ruševinama napuštenog sveta crvenog svetla, Jota, koji se nalazio ispod plavo osvetljenog sveta K’n-jana. Da deo njih beše čovečan, to se jasno da nazreti; no, naučnici nikada nisu utvrdili jesu li oni odista potomci izumrlih stvorova kakvi su živeli i stolovali među čudnovatim ruševinama. Glavna osnova za takvu pretpostavku leži u dobro poznatoj činjenici da se stanovnici Jota kretahu četvoronoške. Toliko se znalo na osnovu malobrojnih rukopisa i reljefa pronađenih u lagumima Zina, ispod najvećeg propalog grada Jota. Ali, na osnovu rukopisa se znalo da su stvorovi Jota mogli veštački proizvesti život, da su štaviše načinili i uništili nekoliko efikasno načinjenih rasa industrijskih i transportnih životinja tokom svoje povesti - da se i ne govori o svim načinima na koje su osmišljavali nova obličja živih stvorova iz zabave ili radi novih uzbuđenja tokom njihovog dugog perioda opadanja. Stvorenja iz Jota su bez sumnje bila povezana sa gmizavcima, a većina fiziologa iz Tsata slaže se da su i ove zveri sada imale puno toga srodnog sa gmizavcima pre nego što su ukrštene sa sisarima iz klase robova K’n-jana. O neustrašivoj vatri tih renesansnih Španaca koji su osvojili pola znanog sveta govori povoljno što se Pamfil de Zamakona i Nunjez odista uspeo na jednu od tih morbidnih zveri iz Tsata, a zatim zauzeo mesto odmah iza predvodnika povorke konjanika - čoveka po imenu Gll’-Htaa-Jinn, koji je bio najaktivniji prilikom njihove pređašnje razmene informacija. Jahanje beše odbojno; no, ipak mesto udobno, a kas nezgrapnog gjaa-jota iznenađujuće postojan i pravilan. Sedlo nije bilo neophodno, a životinji očigledno nije bilo potrebno nikakvo vođenje. Povorka je napredovala hitrim kasom, zaustavljajući se samo povremeno u pojedinim napuštenim gradovima i hramovima za koje se Zamakona zainteresovao, a koje mu je Gll’-Htaa-Jinn spremno i učtivo izložio i pojasnio. Najveći od ovih gradova, B’graa beše pravo čudo od fino iskovanog zlata, a Zamakona je pomno proučavao kitnjastu arhitekturu. Građevine behu visoke i tanane, krovovi su se račvali u više kula. Ulice behu uske, krivudave i povremeno slikovito brdovite, na šta Gll’-Htaa-Jinn reče da je docnija gradska arhitektura K’n-jana daleko prostranija i pravilnije osmišljena. U svim ovim starim gradovima nazirahu se tragovi porušenih zidina - podsećanje na pradavno vreme kada su ih vojske Tsata - sada raspuštene - osvojile. Usput su nalazila još jedna građevina, za koju je sam Gll’-Htaa-Jinn zaželeo da je pokaže, premda je to podrazumevalo odvajanje s puta od

oko milje, kroz bočnu stazu obraslu lozom. Reč beše o jednom omanjem, jednostavnom hramu od crnih bazaltnih ploča, bez ijednog ureza, samo sa praznim postamentom od oniksa. Najčudesnije u vezi sa njim beše njegova povest, budući da je predstavljao vezu sa basnoslovno starim svetom, u odnosu na koga je čak i tajanstveni Jot delovao kao da se zbio juče. Podignut je po uzoru na izvesne hramove kakvi su opisani u lagumima Zina, kao zabran izuzetno užasnog idola u vidu crne žabe, koga su pronašli u crveno osvetljenom svetu, a koji se u jotskim rukopisima zvao Tsatuga. To beše moćno i mnogoštovano božanstvo, a pošto su ga usvojili i stanovnici K’n-jana, po njemu nazvaše svoj grad, koji je kasnije preuzeo primat nad čitavom oblašću. Jotske legende objašnjavale su da idol potiče iz tajanstvene donje oblasti ispod crveno osvetljenog sveta - iz crnog sveta bića čudnovatih čuvstava, gde uopšte i nema svetlosti, ali koji behu bili velika civilizacija sa moćnim bogovima, mnogo pre nego što su četvoronožni gmizavaci Jota uopšte nastali. Brojne predstave Tsatuge postojale su u Jotu, i za sve se smatralo da potiču iz tamnog donjeg sveta; jotski arheolozi pretpostavljali su da predstavljaju rasu tog podneblja izumrlu već eonima. Crno podneblje, u rukopisima zvano N’nkai, ovi arheolozi su istraživali što je temeljnije moguće, gde im predmet beskrajnih nagađanja behu nekakvi naročiti kameni rovovi ili jame. Kada su ljudi K’n-jana otkrili svet crvenog svetla i dešifrovali čudne rukopise, preuzeli su kult Tsatuge i preneli predstave ove stravične žabe u zemlju plave svetlosti - postavljajući ih na oltare od bazalta pribavljanog iz Jota, poput onog kakav je Zamakona video ispred sebe. Kult je toliko cvetao da je gotovo nadrastao drevne kultove Jiga i Tulua, jedna grana rase se čak odmetnula za gornji svet, gde su najmanje predstave postavljene na oltare u Olathoji, u zemlji Lomaru, u blizini zemljinog Severnog pola. Govori se da je ovaj kult u gornjem svetu nadživeo čak i veliki ledeni pokrivač, da su rutavi gnofkehi uništili Lomar, o čemu se ništa izvesno ne zna u K’n-janu. Kult je iznenada ugušen u zemlji plave svetlosti, iako se ime Tsat održalo. Ono što je dovelo do gašenja kulta bilo je delimično istraživanje crnog domena N’kai ispod sveta crvenog svetla Jot. Prema jotskim rukopisima, nikakav život nije preostao u N’kai-u, no nešto se desilo u eonima između života u Jot-u i dolazaka prvih ljudi na Zemlju, nešto što je možda i povezano sa gašenjem jotske civilizacije. Možda to beše nekakav zemljotres, koji je otvorio grotlo mračnog domena, do tada zatvorenog za jotske arheologe, ili nekakvo još stravičnije

suprotstavljanje energije i elektrona, koje um kičmenjaka uopšte ne može da zamisli. Kako bilo, kada su se ljudi K’n-jana spustili u mračne bezdane N’kaia, noseći sa sobom svoje atomske svetiljke, nabasali su na živa bića - nalik glibu, u kamenim kanalima, koja su obožavala predstave Tsatuge od oniksa i bazalta. No, to nisu bile žabe poput samog Tsatuge. Još gore - behu to nekakve bezoblične gomile viskozne crne sluzi koje su iz različitih razloga preuzimale privremena obličja. Istraživači iz K’n-jana nisu se zadržali da podrobnije ispitaju, a oni koji su se izvukli živi, zapečatili su prolaz koji vodi od crveno osvetljenog Jota do stravičnih ponornica. Sve predstave Tsatuge u zemlji K’n-janu su rastočene u etar dezintegrišućim laserima a kult je zauvek ukinut. Eonima potom, kada su naivni strahovi prevaziđeni i nadomešteni naučnom radoznalošću, prisetili su se predanja o Tsatugi i N’kaiju; adekvatno opremljena ekspedicija je poslata za Jot da pronađe zapečaćenu kapiju do crnog bezdana i pogleda šta bi se tamo moglo pronaći. Ali kapiju nisu pronašli, niti je iko ikada uspeo da je pronađe u vremenima koja su nastupila. I danas ima onih koji sumnjaju da je ikakav bezdan postojao, no nekoliko učenjaka koji još uvek mogu da tumače jotske rukopise veruje da je dokaza o postojanju bezdana dovoljno, mada su srednja svedočanstva K’n-jana, u kojima se nalaze izveštaji o stravičnoj ekspediciji za N’kai danas upitnija. Neki docniji verski kultovi pokušali su da potisnu sećanje na N’kai, čak propisivali surove kazne za njegovo spominjanje, ali takve još uvek nisu shvatali ozbiljno u trenutku kada je Zamakona posetio K’n-jan. Dok se povorka jahača vraćala na stari drum i približavala niskom planinskom vencu, Zamakona je dobro video reku sa leve strane u blizini. Malo potom, teren se uzdizao, a reka je uticala u klisuru i prolazila kroz brda, dok je put prelazio kroz udubinu, koja je na svojim višim delovima bila na rubu. Tada je krenula da sipi kiša. Zamakona je primećivao da povremeno pada i pogledao bi naviše u pravcu svetlucavog plavog vazduha, no čudnovata svetlost se ne bi ništa smanjila. Gll’-Htaa-Jinn mu je objasnio da takva vrsta kondenzacije i padavina vodene pare nije neuobičajena, ali da one ne pomućuju svetlost na svodu iznad njih. Svojevrsna izmaglica je zaista sve vreme bila nadvijena nad nizijom K’n-jana, nadoknađujući potpuni nedostatak istinskih oblaka. Uzdizanje terena omogućilo je Zamakoni da se osvrne i osmotri panoramu drevne, napuštene ravnice koju je video sa druge strane. Mogao je da ceni njenu čudnovatu lepotu i nejasno je čak žalio što je

napušta; navodi da ga je Gll’-Htaa-Jinn nagnao da pobode svoju zver da požuri. Kada je ponovo pogledao ispred sebe najviša deonica puta beše blizu; staza obrasla korovom koja se naglo uzdizala, a zatim nestajala u praznini plave svetlosti. Prizor mora da je bez sumnje bio sasvim impresivan - zid strme zelene planine sa desne strane i duboki rečni ponor sleva, sa još jednim zelenim planinskim zidom preko puta, a ispred njega zamućeno prostranstvo plavičastog svetlucanja u koje se utapao drum. Zatim je usledio vrh puta, posle kojeg se prostirao svet Tsata, rasprostrt u krajoliku koji se pružao do kraja horizonta. Zamakona je zastao da duboko udahne kada ga je zapljusnuo prizor predela načičkanog ljudima - jer to beše prava košnica od naselja - koji obavljaju aktivnosti kakve nikada nije video niti mogao da sanja. Strmina niz breg beše relativno prazna, sa malim farmama i ponekim hramom, no posle toga je usledila silna ravnica, pošumljena drvećem poput šahovskog polja, navodnjavana uskim kanalima prosečenim od reka, opasana prostranim, geometrijski preciznim drumovima od zlatnih i bazaltnih kocki. Srebrni kablovi prikačeni na vrhove zlatnih stubova povezivali su oniže građevine i blokove građevina, koje su se ponegde uzdizale, a na nekim mestima mogli su se nazreti polusrušeni stubovi bez kablova. Tela u pokretu obrađivala su polja, a ponegde bi Zamakona ugledao kako su ljudi orali uz pomoć odurnih, poluljudskih četvoronožaca. Ali najimpresivniji od svega beše prizor načičkanih tornjeva i kupola koji se iz daljine uzdizahu nad predelom i svetlucahu poput čašica cvetova, nalik prikazi potonuloj u titravu plavu svetlost. Najpre je Zamakona pomislio da su to planine pokrivene kućama i hramovima, poput planinskih gradova u njegovoj rodnoj Španiji no, pobliže osmotrivši, uverio se da to ne beše slučaj. Beše to ravničarski grad, ali u njemu behu podignuti tornjevi koji takvom silinom parahu nebo da su zaista nalikovali obrisima neke velike planine. Nad njima beše nadvijena siva izmaglica kroz koju je titrava plava svetlost dosipala nijanse nalik bleštanju miliona zlatnih minareta. Osmotrivši Gll’-Htaa-Jinna Zamakona je shvatio da je ovo čudovišni, gigantski, svemoćni grad Tsat. Dok se drum spuštao naniže, ka ravnici, Zamakona je osetio svojevrsnu nelagodu i osećanje približavanja zlu. Nije mu se dopadala zver na kojoj je jahao, niti svet kakav je mogao načiniti takvu zver, a nije mu se dopala ni čudnovata atmosfera nadvijena nad udaljenim gradom Tsatom. Dok je povorka prolazila pored razbacanih farmi,

Španac je uočio bića koja su radila u poljima; nisu mu se sviđale njihove kretnje, niti izgled, a ponajmanje način na koji je većina njih bila osakaćena. Nije mu se dopadalo ni kako su neki od njih ugurani u torove za stoku, niti kako su koračali preko bujnog zelenila. Gll’-HtaaJinn mu je napomenuo da su ti stvorovi iz klase robova, a da njihovim postupcima upravlja gospodar farme, koji im odašilja hipnotičke poruke svega što treba da obave u toku dana. Budući da behu polusvesne mašine, njihova industrijska efikasnost bila je gotovo savršena. Oni u torovima bili su na nižem stupnju i smatrani običnom stokom. Pošto su dosegnuli ravnicu, Zamakona je ugledao još veće farme i primetio kako odurni rogati gjaa-jotn izvode gotovo ljudske poslove. Primetio je nešto čovekolikije stvorove kako težače uz izorane brazde i osetio začudnu zastrašenost i gađenje, budući da su pokreti nekih od njih bili još mehaničkiji od ostalih. To su, objasnio mu je Gll’-Htaa-Jinn ljudi kakvi se zovu i’m-bhi - organizmi koji su umrli, ali su mehanički oživljeni atomskom energijom i snagom uma u industrijske svrhe. Klasa robova nije bila besmrtna kao slobodni ljudi Tsata, te su se vremenom i’m-bhi umnožili. Nalikovali su psima i bili verni, ali ne preterano pokorni telepatskim zapovestima kao živi robovi. Najodvratniji Zamakoni behu oni čija osakaćenost beše najveća, jer je nekima od njih sasvim nedostajala glava, dok su drugi bili naizgled podvrgnuti ćudljivim amputacijama, izobličenjima, premeštanjima i transplantima na raznim delovima tela. Špancu ovo nije bilo jasno, a Gll’-Htaa-Jinn mu je objasnio da su to robovi korišćeni za zabavu ljudi u različitim prostranim arenama, jer ljudi Tsata behu vrsni poznavaoci delikatnih uzbuđenja te njihovim otupelim nagonima behu iznova potrebni sveži i novi nadražaji. Zamakona, koji ne beše ni u kom slučaju preosetljiv ostade pod nepovoljnim utiskom zbog onoga što je video i čuo. Ogromna metropola postade još potmulije stravična i čudovišna u svojim nadljudskim dimenzijama kada joj se približio. Gll’-Htaa-Jinn mu je objasnio da se gornje deonice velikih tornjeva više ne koriste, te da su mnoge i uklonjene kako ih ne bi opterećivali njihovim održavanjem. Na području oko prvobitnog gradskog jezgra iznikle su nove i manje nastambe, kojima je stanovništvo bilo daleko naklonjenije od drevnih kula. Silno i monotono brujanje različitih poslova nadvijalo se nad ravnicom iz čitave mase zlata i kamena, dok su konjaničke povorke i tovari neprestano ulazili i izlazili iz grada, preko prostranih

drumova, popločanih zlatom i kamenom. Nekoliko puta je Gll’-Htaa-Jinn zastao da pokaže Zamakoni naročite građevine, posebno hramove Jiga, Tulua, Nuga, Jeba i Onog Koji Se Ne Imenuje, na koje su nailazili u neujednačenim intervalima, svaki od njih okružen kultnim šumarkom, već prema običajima K’n-jana. Svi ovi hramovi su još uvek bili u upotrebi nasuprot onima u napuštenoj ravnici sa druge strane planina; velike grupe ushićenih vernika dolazile su i odlazile u neprestanom uplivu. Gll’-Htaa-Jinn uveo je Zamakonu u svaki od njih, a Španac je fascinirano i zgađeno posmatrao sofisticirane orgijastičke obrede. Obredi Nuga i Jeba behu mu osobito odurni - u tolikoj meri da ih uopšte nije opisao u rukopisu. Naišli su i na oniži crni hram Tsatuge, preobraćen u svetilište Šub-Nigurat, majke svega živog i božanske supruge Onoga Koji Se Ne Imenuje. Božanstvo je bilo nalik sofisticiranoj Aštarti, a njeni obredi su pobožnom katoliku bili najmrskiji. Najmanje su mu se dopadali izlivi emocija koje je pastva ispuštala - neskladni zvuci rase koja je prestala da svakodnevno upotrebljava govorni jezik. U blizini predgrađa Tsata, podno senki njegovih stravičnih tornjeva, Gll’-Htaa-Jinn je ukazao na čudovišnu građevinu kružnih osnova pred kojom se sjatio silan svet. To beše jedan od brojnih amfiteatara u kojima su se praktikovale čudnovate aktivnosti i spektakli za klonule ljude K’n-jana. Spremio se da sprovede Zamakonu ispod prostrane, lučne fasade kada je Španac, setivši se osakaćenih stvorova kakve je video u poljima, odlučno ustuknuo. To beše prva u nizu onih prijateljskih razlika u ukusu, koje su uverile ljude Tsata da je njihov gost zaista imao čudnovate i uskogrude svetonazore. Tsat beše mreža čudnih i drevnih ulica i uprkos osećanjima užasa i tuđinstva, Zamakonu su sasvim ushitili njegovi nagoveštaji misterije i kosmičkih čudesa. Vrtoglavi gigantizam zasenjujućih tornjeva, čudovišno bujanje života po njegovim kitnjastim avenijama, čudnovati urezi na vratima i prozorima, bizarni prizori kakvi su se nazirali sa trgova na balustardama i spratovitim titanskim terasama, sveprožimajuća siva izmaglica koja se spuštala na klisuraste ulice sa kakvog niskog svoda, doprinosili su da Zamakona oseti nalet pustolovnog iščekivanja kakav nikada do tada nije osetio. Smesta je odveden pred savet izvršnih starešina u palati od zlata i bakra, iza parka sa velelepnim vrtovima i fontanama i neko vreme beše podvrgnut podrobnom, prijateljskom ispitivanju u zasvođenoj dvorani oslikanoj vrtoglavim arabeskama. Da se od njega mnogo očekivalo, to

je shvatio - posebno u vezi sa istorijskim informacijama o spoljnom svetu; no, zauzvrat će mu biti otkrivene sve misterije K’n-jana. Jedini nedostatak beše ta neumoljiva naredba da se nikada ne srne vratiti u svet sunčeve i zvezdane svetlosti i u svoju Španiju. Pred posetioca je iznet program dnevnih aktivnosti, sa vremenom razborito raspodeljenim na različite vrste razbibriga. Trebalo je sabesediti sa učenim osobama na različitim mestima, poučiti se brojnim oblastima tsatskih nauka. Dopušteni su mu i periodi samostalnog istraživanja, a sve biblioteke K’n-jana - one svetovne, kao i verske - behu mu otvorene na raspolaganju, čim ovlada pisanim jezicima. Trebalo je da prisustvuje obredima i spektaklima - osim u onim slučajevima kada se izričito protivio - a puno je vremena preostajalo za prosvećena traganja za zadovoljstvima i emotivnim nadražajima koji sačinjavahu cilj i jezgro svakodnevnog života. Dodeliće mu kuću u predgrađu, ili gradski stan, a uvešće ga i u jednu od najvećih grupa odabranih po naklonosti - u kojima je puno plemkinja vrhunske, umetno pojačane lepote - kakve su u poslednje vreme u K’njanu zamena za porodice. Prevoz i obavljanje poslova će mu omogućavati nekoliko rogatih gjaa-jotna, a deset živih, neosakaćenih robova služiće na njegovom posedu i štititi ga od razbojnika, sadista i verskih orgijasta na javnim ulicama. Moraće da nauči da koristi puno mehaničkih naprava, ali najpre će ga Gll’-Htaa-Jinn poučiti kako da upotrebljava one glavne. Pošto je izabrao gradski stan umesto vile u predgrađu, predstavnici izvršne vlasti ga otpustiše uz mnogo ljubaznosti i pompe, te je sproveden kroz nekoliko vajnih ulica do pećinske strukture na nekoj vrsti litice od sedamdeset ili osamdeset spratova. Pripreme za njegov dolazak su već sprovedene, a u prostranom nizu soba s ukrasnim svodovima u prizemlju, svita robova je udešavala ukrase na zidovima i nameštaj: lakirani taburei sa intarzijama, satenske i svilene naslonjače i jastuci za sedenje, kao i beskrajan red polica od tikovine i abonosa sa metalnim cilindrima u kojima su se nalazili rukopisi koje će uskoro pročitati - klasici književnosti koje je posedovalo svako domaćinstvo. U svakoj prostoriji nalazili su se stolovi sa velikim rezervama membranozne hartije i bočice sa zelenkastim pigmentom za pisanje - uključujući tu i razvrstane četke i drugi čudnovat pisaći pribor. Na raskošnim zlatnim tronošcima počivale su mehaničke naprave za pisanje, a sve je osvetljavalo plavo svetlo iz energetskih kugli u plafonu. Postojali su prozori, no u nižim partijama prizemlja gde je puno senki,

nisu bili naročito prikladan izvor svetlosti. Neke od prostorija imale su vrlo složena kupatila, a kuhinja beše pravi lavirint tehnoloških pronalazaka. Obezbeđene su mu zalihe, kako je Zamakoni saopšteno, dopremljene kroz mrežu podzemnih prolaza ispod Tsata, kojima su se nekada kretala čudnovata mehanička prevozna sredstva. Ispod prizemlja nalazile su se štale za zveri i Zamakoni su smesta pokazali gde je najbliži izlaz na ulicu. I pre nego što je završio sa proučavanjima, stiglo je stalno osoblje robova koji mu se predstaviše, a ubrzo potom oko šestoro slobodnih stanovnika i plemkinja iz njegove buduće grupe po naklonosti, koji će mu biti družbenici narednih nekoliko dana, i koji treba da se postaraju za njegove lekcije i zabavu. Kada oni odu, zameniće ih druga grupa i sve tako ukrug, dok se ne smeni oko pedesetoro ljudi. VI Tako je Pamfil od Zamakone i Nunjeza utrošio četiri godine života na zlokobni grad Tsat u plavo osvetljenom podzemnom svetu K’n-jana. Naravno, nije sve što je doznao i video izneseno u rukopisu, jer kada bi pisao na maternjem španskom jeziku obuzimala bi ga pobožna suzdržanost i nije se usuđivao da zapiše baš sve. Mnogo je toga on često posmatrao sa gađenjem i mnogo puta se čvrsto odvratio da nešto ne gleda, ne učini ili ne pojede. Ostalo bi okajavao brojeći krunicu. Istražio je čitav svet K’n-jana, uključujući i napuštene gradove mašina iz Srednjeg perioda u vresištima Nitha i jedanput se spustio u svet crvene svetlosti, Jot, kako bi video kiklopske ruševine. Osvedočio se u čudesne veštine i mašine kakve su ga ostavljale bez daha, posmatrao preobražaje ljudskih bića, dematerijalizacije, rematerijalizacije, oživljavanja, zbog kojih se iznova krstio. Njegova sposobnost oduševljenja otupljivala je od mnoštva novih čudesa kakva je pred njega iznosio svaki novi dan. No, što je duže boravio, to je više želeo da ode, budući da je unutarnji život K’n-janaca orbitirao oko nagona sasvim izvan njegovih svetonazora. Kako je više doznavao o istoriji, više je razumevao, a što je više razumevao manje mu se dopadalo. Smatrao je da ljudi Tsata behu izgubljena i opasna rasa - opasnija po sebe nego što je toga

svesna - a da ih je njihova sve veća pomamnost kojom su se borili protiv monotonije i tragali za novotarijama velikom brzinom vodila ka provaliji uništenja i krajnjeg užasa. Ovaj nemir je njegova poseta, kako je primetio, samo pojačala, jer ne samo da su sada strahovali od invazije iz gornjeg sveta, već je mnogo njih želelo da izađe na površinu i okusi čari sveta koji je opisivao. Kako je vreme proticalo, primetio je sve veću naklonost ljudi da se dematerijalizuju radi zabave; tako su stanovi i tsatski amfiteatri postali pravi pravcati veštičiji sabati preobražaja, podmlađivanja, opita sa smrću i projektovanja. Kako je rasla dosada i nemir, približavale su se surovost, lukavost i pobune. Kosmičke abnormalnosti beše sve više, sve više čudnovatog sadizma, neznanja i praznoverja, kao i želje da se odbegne od fizičkog postojanja u poluavetinjsko stanje razasutih elektrona. Međutim, svi njegovi pokušaji da pobegne behu bezuspešni. Kako se više puta pokazalo, nije bilo moguće ubediti ih da ga puste; srećom, poodmakla otupljenost viših slojeva sprečila je protivljenje ovoj njegovoj otvorenoj želji da ih napusti. Godine koju je pribeležio kao 1543. Zamakona je pokušao da pobegne kroz tunel kojim je dospeo u K’n-jan, no posle izuzetno iscrpljujućeg puta preko napuštene ravnice, naišao je na nekakve odrede u mračnim prolazima, koji su ga sasvim odgovorili od budućih pokušaja bekstva. Kako bi održao nadu i zadržao prizor doma na pameti, počeo je da sastavlja nacrt rukopisa koji prenosi ovu pripovest, uživajući u voljenim, starim rečima španskog i dobro poznatim latiničnim slovima. Zamišljao je da će nekako moći da otpremi rukopis u spoljni svet, a kako bi privukao pažnju Zemljana, zatvorio ga je u cilindar od Tulu metala, kakav se koristi u verskim arhivama. Ta vanzemaljska, magnetna tvar zasigurno će dati potkrepljenja neverovatnoj pripovesti koju je morao da iznese. No, i pored svih njegovih planova, beše malo nade da će ikada uspeti da uspostavi kontakt sa Zemljinom površinom. Sve kapije, znao je, čuvali su ljudi ili stvorovi sa kojima je bolje da ne dođe u susret. Njegov pokušaj bega nije mu olakšao stvari, budući da je uočio sve veću neprijateljsku nastrojenost prema spoljnom svetu čiji je on predstavnik bio. Nadao se da nijedan Evropljanin nikada neće dospeti dole, jer je verovatno da neće stići tako daleko kao on. On sam uživao je povoljan status jer je bio cenjen izvornik informacija. Svako bi drugi tu bio nepotreban i sigurno bi bio podvrgnut drukčijem tretmanu. Nekada se čak pitao šta bi moglo da ga zadesi ako bi mudraci Tsata odlučili da je iscrpeo sve sveže činjenice, te je u samoodbrani sporije

iznosio znanja o Zemlji, praveći se kada god može da poseduje ogromnu rezervu podataka. Još jedna stvar koja je Zamakonu dovodila u nepovoljan položaj u Tsatu je njegova stalna radoznalost za nepreglednim bezdanom N’kai, ispod sveta crvenog svetla Jota, čije su postojanje glavni verski kultovi K’n-jana nastojali da poreknu. Kada je bio u Jotu bezuspešno je pokušao da pronađe zapečaćeni ulaz; a kasnije je eksperimentisao sa dematerijalizacijom i projekcijom u nadi da će tako moći da otisne duh u dubine u koje fizički vid ne može da prodre. Iako nikada nije sasvim ovladao ovim veštinama, uspeo je da usni niz stravičnih i vanrednih snova, za koje je verovao da poseduju element odistinskog projektovanja u N’kai, snova koji su u velikoj meri šokirali i uznemiravali verske predvodnike kulta Jiga i Tulua kada bi im o njima pripovedao, a za koje su mu prijatelji savetovali da ih skrije, umesto da ih isprobava. Vremenom su ti snovi postali česti i sve sumanutiji; u njima je video prizore kakve se nije usuđivao da zabeleži u rukopisu, već za koje je vodio posebne beleške zarad pojedinih učenih ljudi u Tsatu. Nepovoljna je okolnost - ili možda milostivo povoljna - što se Zamakona toliko uzdržavao i što je zadržao pojedine opise za druge, zasebne rukopise. Glavno svedočanstvo čini da se čovek zapita oko detalja ćudi, običaja, misli, jezika i prošlosti K’n-jana, kao i oko formiranja adekvatne predstave njihovog izgleda i dnevnog života Tsata. Prava je zagonetka šta beše njihov istinski podsticaj, jer behu čudnovato pasivni, kukavički neratoborni, gotovo panično zaplašeni od spoljnog sveta, iako su posedovali atomsku silu i moći dematerijalizacije kakve bi ih načinile sasvim nepobedivima da su se odlučili da oforme vojne odrede, kao u staro vreme. Očito je da je K’njan uveliko bio u svome propadanju - reagujući mešavinom apatije i histerije na standardizovan i vremenski propisan život otupljujuće pravilnosti kakav su im donele mašine tokom Srednjeg perioda. Čak i groteskni i odbojni običaji i načini mišljenja i osećanja imaju svoje izvorište u ovome, jer je u svojim istraživanjima prošlosti Zamakona nabasao na dokaze pređašnjih epoha u kojima je K’n-jan negovao ideje sasvim nalik onima iz antičke starine i renesanse na gornjem svetu, baštineći nacionalni karakter i umetnost kakve bi Evropljani smatrali dostojanstvenim, milosrdnim i plemenitim. I što ih je više Zamakona proučavao, to je postajao podozriviji prema budućnosti, stoga što je uočio kako sveprisutna moralna i