Bezimeni grad - H. P. Lovecraft

povećim izrađenim fotografijama. Izvadivši jednu i metnuvši je licem ispred sebe, ostatak je dodao Džounsu. Pozadina odista beše čudnovata: brda okovana ledom, pseće saonice, ljudi u krznima i prostrane, razvaljene ruševine u snegu naokolo - čije je bizarne obrise i ogromne kamene blokove teško opisati. Prizor osvetljen baterijskom lampom prikazivao je neverovatnu unutrašnjost odaje sa fantastičnim reljefima i čudnovatim prestolom čije dimenzije nisu odgovarale ljudskom biću. Reljefi na gigantskoj arhitekturi - visokim zidovima i čudnovatim svodovima - behu mahom simboličke prirode i uključivali su sasvim nedokučive dekoracije i izvesne hijeroglife koji se nejasno spominju samo u opscenim predanjima. Na prestolu se nalazio isti grozni simbol koji beše oslikan na zidu radionice iznad zabravljenih daščanih vrata. Džouns je pun nelagode pogledao u pravcu zatvorenih vrata. Rodžers je zasigurno bio na čudnovatim mestima i video čudne stvari. No, ova slika unutrašnjosti ipak lako može biti prevara - može biti reč o posebno udešenim pozorišnim kulisama. Ne treba biti lakoveran. No, Rodžers je nastavio: „Prevezli smo kovčeg iz Nouma i stigli do Londona bez po muke. To beše prvi put da sam sa sobom doneo nešto što je moglo da se oživi. No, nisam Ga stavio na stalnu postavku, jer bilo je važnijih stvari koje Mu je trebalo učiniti. Beše mu potrebna žrtva, jer To je bilo božanstvo. Naravno, nisam Mu mogao dopremiti takve žrtve na kakve je navikao u svoje vreme, jer takvih stvorova više i nema. Ali ima nekih drugih. Krv je život, znate. Čak će i lemuri 30 i prastvorovi stariji od zemlje doći ukoliko im se ponudi krv ljudi ili zverova u posebnim uslovima.” Pripovedačev izraz lica postajao je sve uzbuđeniji i odurniji, te se Džouns nevoljno migoljio u stolici. Rodžers je zapazio nervozu svoga gosta i nastavio je sa pričom uz osobito zao osmejak. „Pribavio sam Ga prošle godine i od tada sam isprobavao sa obredima i žrtvama. Orabona nije od preterane pomoći, budući da se vazda protivi da Ga budimo. On Ga mrzi - verovatno jer se plaši šta će To postati. Stalno uz sebe nosi revolver kako bi se zaštitio - glupan, kao da postoji nekakva ljudska zaštita od Toga! Ako ikada posegne za tim revolverom udaviću ga. Želeo je da Ga ubijem i od Njega načinim figuru. Ali ja se držim svojih planova i ispuniću ih, uprkos kukavicama poput Orabone i takvim iscerenim sumnjalima poput vas, Džounse! Otpojao sam basme i načinio izvesne žrtve i prošle nedelje je usledio prelaz. Žrtva je prihvaćena i uvažena!” Rodžers se obliznuo dok je Džouns stajao neugodno ukrućen.

Zabavljač je na trenutak zastao i pridigao se, prešao preko sobe do komada jute koji je tako često posmatrao. Savijajući se unapred, pridigao je jedan kraj, a zatim ponovo progovorio. „Dovoljno ste se smejali mojim delima - kucnuo je čas da vam predočim i poneki dokaz. Orabona mi je ispričao da ste oko poslepodneva začuli skičanje psa. Znate lišta to znači?” Džouns je bio zaplašen. Uprkos sve njegove radoznalosti, radije bi izašao bez razjašnjenja te stvari koja ga je toliko zanimala. Ali Rodžers beše neumoljiv i počeo je da podiže jutu. Pod njom je ležala smrskana bezoblična masa za koju je Džounsu bilo teško da je odredi. Ne beše li to nekakvo pređašnje živo biće, koje je nekakva sila zdrobila, isisala mu svu krv, izgrizla na bezbroj mesta a zatim odbacila u mlohavu grotesknu gomilicu slomljenih kostiju? Nakon nekoliko trenutaka Džouns je shvatio da je sigurno tako. To je sve što je preostalo od psa - psa koji možda beše poveći i beličast. Nije bilo moguće odrediti pasminu, jer telo beše izobličeno na neiskaziv i grozomoran način. Najveći deo krzna progorela je nekakva opora kiselina a izloženo beskrvno meso izbrazdano bezbrojnim okruglim ranama i usecima. Nije moguće zamisliti vid mučenja potreban da se dobije takav ishod. Naelektrisan čistim prezirom koji je nadvladao njegovo snažno gađenje, Džouns je ispustio krik. „Vi, prokleti sadisto - vi ste luđak - vi ste učinili ovako nešto i usuđujete se da govorite sa pristojnim ljudskim bićem!” Rodžers je ispustio jutu i uz zloćudan kez suočio se sa svojim gostom koji ga je napuštao. Govorio je neprirodno mirno. „A, pa vi budalasto pomišljate da sam ovo ja učinio? Treba priznati da je ishod zbilja nelep, sagledan iz naše ograničene, ljudske perspektive. Ali šta s time? Jer To nije ljudsko biće, niti se pravi da jeste. Žrtva nije ništa drugo nego ponuda. Ponudio sam psa Tome. To što se desilo Njegov je čin, ne moj. Beše Mu potrebno okrepljenje ponude i uzelo Gaje na sebi svojstven način. Ali, deder da vam pokažem kako izgleda.” Dok je Džouns stajao oklevajući, pripovedač se vratio do stola i podigao fotografiju koju beše spustio na lice da se ne vidi sadržina. Sada ju je uz čudnovat pogled pokazao i osmotrio je na gotovo mehanički način. Odmah potom, pogled posetioca postade koncentrisaniji, jer je krajnja satanska moć prikazane stvari na njega delovala gotovo hipnotišuće. Rodžers je začelo prevazišao sebe, oblikujući tajanstveno košmarno obličje koje je kamera uslikala.

Stvorenje beše delo čistog, paklenog genija i Džouns se zapitao kako će javnost reagovati kada bude izloženo. Jer tako odurna stvar ne zaslužuje da postoji - verovatno je i samo zamišljanje, posle koga ga je načinio, sasvim izludelo tvorca i nagnalo ga da tu stvar obožava takvim surovim žrtvama. Samo se stameni razum mogao odupreti podmukloj sugestiji da ova hulnost predstavlja - ili je nekada barem predstavljala - nekakvo morbidno i egzotično živo biće. Stvorenje na fotografiji je čučalo, ili je bilo oslonjeno na ono što beše vešto izrađena kopija prestola čudovišnih reljefa, sa drugih fotografija. Opisati ga običnim rečnikom bilo bi sasvim nemoguće, jer ništa ni ugrubo slično nikada nije mogla da zamisli uobrazilja prisebnog čoveka. Na prvi bilo je povezano sa zemaljskim kičmenjacima - ali ni to nije bilo izvesno. Beše kiklopskih dimenzija, jer je čak i čučeći bilo dva puta veće od Orabone, koji stajaše pored. Ukoliko se pažljivije zagleda, mogu se nazreti približne telesne karakteristike viših kičmenjaka. Imalo je gotovo sferičan torzo sa šest dugih, vijugavih udova koji se završavahu kleštima raka. U gornjem delu isticala se dodatna sfera poput mehura; trougao od tri motreća ribolika oka, očevidno pokretljiva surla duga čitavu stopu i naduvan disajni sistem sa lateralne strane sličan škrgama ukazivali su da je to nekakva glava. Telo je većim delom bilo prekriveno nečim što je u prvi mah nalikovalo krznu, ali što se pažljivijim ispitivanjem pokazalo kao gusto izrasli tanki pipci ili sisaljke, na vrhu kojih su se nalazila usta veličine glave zmije. Na glavi i ispod surle, pipci behu duži i gušći, sa spiralnim linijama - i podsećali su na upletene zmije-uvojke na glavi Meduze. Reći da takav stvor ima izraz lica zvuči paradoksalno, no Džounsu se doimalo kao da su trougao iskolačenih ribolikih očiju i iskošena surla svedočili o mešavini mržnje, gramzivosti i čiste surovosti sasvim nerazumljivih čoveku, budući da behu izmešane i sa nekim drugim osećanjima kakvih nema na ovom svetu, ili u ovom sunčevom sistemu. U ovakvoj zverskoj abnormalnosti, pomisli, Rodžers je sažeo sve svoje zloćudno ludilo i zazorni kiparski genij. Stvor beše neverovatan - no, fotografija je pokazivala da zaista postoji. Rodžers prekinu sanjarije. „Pa - kako vam se čini? Da li se i sada pitate šta je zgromilo psa i isisalo mu životne sokove milionima ustašaca? Bese mu potrebno okrepljenje - i trebaće još. To je božanstvo a ja sam prvosveštenik njegove nove hijerarhije. Iä! Šub-Nigurat! Koza sa Hiljadu Mladih!”

Rodžers je spustio fotografiju zgađen i pun sažaljenja. „Vidi, Rodžerse, dosta je bilo. Sve ima svoje granice. Ovo je sjajan rad i sve, ali očito ti škodi. Nemoj ga više gledati - neka ga Orabona uništi i probaj da ga zaboraviš. A daj mi i da pocepam ovu groznu fotografiju.” Zarežavši sebi u bradu, Rodžers je zgrabio fotografiju i vratio je u ladicu stola. „Idiote - ti - još uvek misliš da je To prevara! Još uvek misliš da sam Ga ja načinio i da moje figure nisu ništa više od beživotnog voska! Ta, ti si tuplji stvor od same voštane figure! Ali ovaj put imam dokaz i ima da saznaš! Ne smesta, jer Ono odmara posle žrtve - ali posle, posle. O, da, tada nećeš sumnjati u Njegovu moć.” Dok je Rodžers gledao u pravcu zabravljenih vrata, Džouns je uzimao šešir i štap sa obližnje klupe. „No, dobro, Rodžerse, neka bude posle. Sada moram ići, ali ću navratiti sutra poslepodne. Pomisli na moj savet, ne zvuči li sasvim razumno. Pitaj i Orabonu šta misli o tome.” Rodžers je iskezio zube poput divlje zveri. „Moraš da ideš, je li? Ipak si posle svega zaplašen! Zaplašen uz sve svoje drske govorancije! Veliš da su figure sami vosak, a ipak bežiš kada počnem da ti dokazujem da nisu. Ti si kao sve one delije koje ne veruju u moju stalnu opkladu da neće podneti noć u muzeju - dođu odvažno, ali posle sat vremena zavrište i udaraju na vrata da izađu! Da pitam i Orabonu šta misli, je li? Vas dvojica ste večito protiv mene! Želite da osujetite dolazak Njegove zemaljske vladavine!” Džouns je zadržao staloženost. „Ne, Rodžerse - niko ti ne radi o glavi. I ne bojim se tvojih figura, koliko god se divio tvojoj veštini. Ali obojica smo večeras nervozni i cenim da će nam goditi dobar odmor.” Rodžers je ponovo zaustavio gosta. „Ne bojiš se, je li? Zašto onda tako žurno odlaziš? Reci mi - usuđuješ li se, ili se ne usuđuješ da ostaneš ovde, sam u mraku? Kuda žuriš ako ne veruješ u Njega?” Neka nova ideja pala je Rodžersu na pamet i Džouns ga je pažljivo osmotrio. „O, ma ja ne žurim nigde - ali kakva je vajda da ostanem ovde sam? Šta će to dokazati? Moja jedina zamerka je što ovo nije ugodno mesto da se spava. Kako će to koristiti ijednome od nas dvojice?” Sada je Džouns pomislio nešto novo. Nastavio je pomirljivim

tonom. „Vidi, Rodžerse - pitao sam te šta ćeš dokazati ako ostanem, a obojica znamo odgovor. Dokazaćeš da su tvoje figure - samo figure i da ne treba da dozvoliš uobrazilji da te tako nadvlada, kako se to dešava u poslednje vreme. Recimo da ja zbilja prenoćim. Ako izdržim do jutra, hoćeš li pristati da sagledaš stvari iz druge perspektive - otići na odmor na tri meseca ili više i pustiti Orabonu da uništi tu tvoju novu figuru? Nije li to sasvim pošteno?” Teško je bilo prozreti izraz lica koji je zabavljač poprimio. Videlo se da brzo razmišlja i da od svih raznolikih protivurečnih osećanja koja ga obuzimaju, zloćudna pobedonosnost preovladava. Sipljivim glasom reče: „U redu! Ako zaista izdržiš do jutra, poslušaću te. Ali moraš izdržati. Izaći ćemo da večeramo i vratiti se. Zaključaću te u izložbenom prostoru i otići kući. Ujutru ću doći pre Orabone - on stiže pola sata pre svih ostalih - da vidim kako si. Ali nemoj ni da pokušavaš ukoliko nisi baš sasvim siguran u svoju skeptičnost. Svi drugi su popustili - i ti imaš tu priliku. I cenim ako budeš udarao na vrata da će to svakako privući policajca. Neće ti se baš dopasti posle nekog vremena - bićeš u istoj zgradi, mada ne i u istoj prostoriji sa Njime.” Dok su izlazili na zadnja vrata u prljavo unutrašnje dvorište, Rodžers je sa sobom poneo jutu sa groznim zavežljajem. U središtu dvorišta nalazio se šaht, čiji je otvor zabavljač brzo podigao, ulivajući strašno osećanje da je sa takvom procedurom već dobro upoznat. Juta i zavežljaj potonuše u zaborav kanalizacionog lavirinta. Džouns se stresao i gotovo se uklonio od mršavog obličja pored sebe dok su izlazili na ulicu. Ćutke su se složili da ne večeraju zajedno, ali su se dogovorili da se nađu ispred muzeja u jedanaest. Džouns je uhvatio taksi i prodisao dok su prelazili most Vaterlo, približavajući se bleštavo osvetljenoj Ulici Strand. Večerao je u tihom kafeu, otišao do svog konačišta u Portland Plejsu da se okupa i ponese nekoliko stvari. Dokono se zapitao šta li Rodžers čini. Čuo je da on poseduje prostranu, sumornu kuću u Valvort Roudu, ispunjenu opskurnim i zabranjenim knjigama, okultnim predmetima i voštanim figurama koje nije izlagao na stalnoj postavci u muzeju. Kako je razumeo, Orabona je živeo sa njim u posebnom odeljku iste kuće. Rodžers ga je čekao u jedanaest ispred podrumskih vrata u Ulici Sautvark. Razmenili su par šturih reči, budući da su obojica bila pod

utiskom zlokobne tenzije. Složiše se da izložbeni prostor treba da bude mesto bdenja, a Rodžers nije insistirao da posmatrač sedi u posebnom izložbenom prostoru sa najgorim užasima namenjenim samo za odrasle. Pošto je zabavljač ugasio sva svetla u radnoj sobi, zaključao je vrata kripte jednim od ključeva sa lanca. Rukovavši se, izađe na vrata koja vode na ulicu, zaključa ih iza sebe i uspe se trošnim stepeništem na pločnik. Dok su se njegovi koraci gubili, Džouns je shvatio da dugo, tegobno bdenje otpočinje. II Kasnije je u potpunoj tami velikog zasvođenog podruma Džouns proklinjao detinju naivnost zbog koje je završio tu gde jeste. Prvih pola časa je u intervalima palio svoju baterijsku lampu, no sada je već i samo sedenje na jednoj od klupa za posetioce postalo test za živce. Svaki put kada bi se lampa uključila, osvetlila bi neki morbidan, groteskni predmet - giljotinu, bezimeno hibridno čudovište, sedobrado lice izobličeno od zla, truplo iz čijeg prerezanog grkljana teku crveni potoci. Džouns je znao da nikakva zlokobna stvarnost ne prianja uz te stvari, no posle prvih pola časa više je mario da ih ne vidi. Više nije mogao ni da zamisli zbog čega je povlađivao onom luđaku. Bilo bi daleko jednostavnije da ga je naprosto pustio na miru, ili da je dozvao specijalistu za duševne bolesti. Verovatno je nadvladalo saosećanje jednog umetnika prema drugom. Rodžers beše toliko pun genija da je zaslužio svaku moguću priliku da mu se bez buke pomogne u prevazilaženju te manije. Svako ko bi mogao da zamisli i načini figure koje behu toliko neverovatno životne, kakvim ih je on načinio, izvesno beše sasvim veliki. Imao je udruženu minucioznu maštovitost Sajma i Dorea, Blačkinu 31 naučnu umešnost. I odista, on je učinio sa svetom košmara isto ono što su Blačke učinili svojim čudesno filigranskim modelima od raznobojnog stakla za svet botanike. U ponoć su se kroz tamu oglasili udari sata iz daljine, a ovakva poruka iz još uvek postojećeg spoljnog sveta razveselila je Džounsa. Jer je zasvođena muzejska odaja bila sasvim poput groba - užasavajuće osamljena. Čak bi i miš predstavljao fino društvo; no, Rodžers se hvalio da iz „izvesnih razloga”, kako je rekao - niti miševi, niti insekti ne

prilaze muzeju. To beše odistinski čudnovato, ali po svoj prilici istina. Umrtvljenost i tišina bebu potpune. Samo kada bi se nešto oglasilo! Udario je nogama o pod i iz potpunog smiraja avetinjski odzvanjahu odjeci. Zakašljao se, ali se u stakatu odzvanjanja umalo očitavala poruga. Ne treba, zarekao se samome sebi, da počne da priča sam sa sobom. To bi značilo slom živaca. Vreme je odmicalo neuobičajeno i uznemirujuće sporo. Mogao se zakleti da je prošlo nekoliko časova od kako je osvetlio sat, no tek je izbijala ponoć. Zaželeo je da mu čula nisu tako natprirodno prenadražena. Nešto ih je u mraku i tišini izoštrilo u tolikoj meri da su odgovarala na jedva primetna oglašavanja, kakva se ne mogu nazvati ni pravim utiscima. Sluhom bi povremeno uhvatio slabašne, jedva primetne šaptaje u kojima se ne mogu baš sasvim razaznati noćni šuštaji oronulih ulica spolja, stoga je pomišljao na nejasne, irelevantne stvari poput muzike sfera, ili na nepoznat i nepristupačan život u vanzemaljskim dimenzijama kakav sledi posle našeg zemaljskog življenja. Rodžers je često pomišljao na takve stvari. Lelujave mrlje svetlosti koje su mu kolale ispred očiju utonulih u tamu poprimale su čudnovata obličja i kretnje. Često je razmišljao o tim izokrenutim zracima iz nepreglednih bezdana, koji pred nama svetlucaju kada utihne sve zemaljsko svetlo, ali nikada nije video da se obrisi u mraku ovako ponašaju. Nisu se kretali staloženom besciljnošću poput obične svetlosti - ukazujući time na sopstvenu volju i poreklo sasvim izvan svega poznatog na Zemlji. Zatim se začuo nagoveštaj nekakvog čudnog komešanja. Ništa ne beše otvoreno, no uprkos nedostatku strujanja u vazduhu, Džouns je osetio da zrak ne beše homogen i miran. Osećale su se neopipljive promene u vazdušnom pritisku - ali ne toliko određene da bi ukazivale na nekakve užasne kretnje nevidljivih čestica. Beše, takođe, abnormalno hladno. Ništa mu se od ovoga nije dopadalo. Vazduh beše slan, kao da se meša sa slanim isparenjima mračnih podzemnih voda, uz naznake nekakvog neizrecivo plesnjivog mirisa. Po danu nikada nije primetio da voštane figure imaju svoj miris. Čak i sada, taj poluosetan nagoveštaj nije ono kako voštane figure treba da mirišu. Više je slabašno podsećao na miris prepariranih uzoraka u prirodnjačkom muzeju. Verovatno mu je Rodžersova tvrdnja da nije svaki ovdašnji eksponat voštana figura izazvala ovakva olfaktivna uobraženja. Treba se čuvati zamki prekomerne uobrazilje - jer nisu li takve stvari izludele sirotoga Rodžersa?

No, potpuna samotnost ovoga mesta beše zastrašujuća. Čak je i udaljena zvonjava zvučala kao da dolazi iz kosmičkih prostranstava. Nagnala je Džounsa da pomisli na sumanutu fotografiju koju mu je Rodžers pokazao - odaju sa razuzdanim reljefima i zagonetnim prestolom za koju je njegov drug tvrdio da pripada ruševinama starim tri miliona godina, u izbegavanim i nedostupnim pustarama Arktika. Rodžers je možda bio na Aljasci, ali ta slika nije ništa drugo do montaža. Drukčije nije moguće, jer ti urezi i užasni simboli ne bi mogli biti nešto normalno. I ono čudovišno obličje koje su navodno našli na prestolu - kakav je to uzlet obolele uobrazilje! Džouns se pitao koliko je blizu tom sumanutom remek-delu od voska - verovatno se čuva iza onih daščanih vrata sa teškom rezom koja vode nekud iz radionice. Ali zašto bi lutao u potrazi za tom voštanom figurom. Nije li već ova prostorija puna takvih sličnih figura, a poneke su jedva manje užasne od stravičnog „toga”? A kada se prođe znak od tankog platna na kome stoji „samo za odrasle” čeka ga odaja puna bezimenih sablasti delirijuma. Kako su četvrti časa odmicale jedna za drugom, blizina bezbrojnih voštanih figura sve je više dražila Džounsa. Već je dovoljno dobro poznavao muzej da nije mogao da se otrese uobičajenih predstava, čak ni u potpunoj tami. Štaviše, sama tama je pridodavala tim figurama na koje je pomišljao izvesne vrlo maštovite i uznemiravajuće utiske. Činilo se kao da je giljotina upravo zaškripala, a da se bradato lice Landrija - koji je ubio svojih pedeset žena - izobličavalo u izraz čudovišne pretnje. Činilo se kao da se iz prerezanog grkljana Madam Demer čuju odurni grgutavi zvuci i da se obezglavljeno truplo ubijene žrtve odsečenih nogu sve više približava na svojim krvavim patrljcima. Džouns je zatvorio oči pokušavajući da odagna te prizore, ali to nije pomoglo. Jer kada je zatvorio oči, čudnovata, samovoljna obličja svetlosnih mrlja postadoše još uočljivija. No, iznenada je pokušao da ipak zadrži grozne prizore koje je dotle nastojao da rastera od sebe. Jer su ustupali mesto još užasnijima. Mada se protivio, njegova uobrazilja je zamišljala sasvim neljudske hulnosti koje vrebahu iz skrivenih uglova, a ovi nezgrapni hibridi gegali su i gamizali ka njemu, okružujući ga sa svih strana. Crni Tsatuga preoblikovao se iz žabolikog gargojla u dugu vijugavu liniju sa stotinu zakržljalih nožica; mršavi, gumasti noćnik raširio je svoja krila kao da napada posmatrača da bi ga ugušio. Džouns se suzdržao da ne vrisne.

Znao je da regredira do zastrašenog deteta i pokušao je da razumom odraslog čoveka rastera sablasti. Malo je pomoglo kada je ponovo upalio lampu. Jer, premda prikaze koje je osvetljavao behu zastrašujuće, ipak nisu bile tako stravične poput onih koje je njegova mašta zamišljala u najcrnjem mraku. No, i sada je bilo smetnji. Čak i pri svetlosti svetiljke nije mogao da ne nazre tanano, jedva primetno podrhtavanje platna koje je ukazivalo na odeljak muzeja namenjen „samo za odrasle”. Znao je šta se tamo nalazi i zadrhtao. Zamislio je šokantno obličje fantazmagoričnog Jog Sotota - grozd svetlucavih sfera, zapanjujući u svojim zloćudnim nagoveštajima. Kakvo se to prokleto obličje polako lelujajući približavalo, udarajući o pregradu koja mu se nalazila na putu? Maleno ispupčenje na desnoj strani platna podsećalo je na oštri rog Gnof-keha, rutavog mitološkog stvora iz grenlandskog leda, koji se nekada kretao na dve, nekada na četiri, a nekada na šest nogu. 32 Kako bi se otresao takvih predstava, Džouns je hrabro pošao u avetinjsku odaju sa svojom svetiljkom. Naravno, nijedan mu strah ne beše utemeljen. No, zar nije izgledalo kao da se dugi pipci na licu velikog Ktulua odista sporo i potajno kreću? Znao je da behu pokretljivi, ali nije pomislio da će ih promaja koju su dizale njegove kretnje zbilja pomaknuti. Vrativši se na svoje mesto izvan izložbenog prostora, zatvorio je oči i dopustio simetričnim svetlosnim mrljama da vršljaju. Udaljeni sat se oglasio jednim udarom. Zar je tek jedan? Osvetlio je svoj časovnik i shvatio da je upravo toliko. Biće zaista teško dočekati jutro. Rodžers će stići tek oko osam, čak i ako urani pre Orabone. U glavnoj prostoriji podruma će svanuti i pre toga, ali svetlost ovde ne može da dosegne. Svi prozori u podrumu behu zagrađeni mimo ona tri mala koja gledahu na dvorište. Sve u svemu, biće to grozno čekanje. Sada su mu uši ponajviše uobražavale - jer mogao se zakleti kako čuje teške, trome korake u radionici, iza zatvorenih i zabravljenih vrata. Nije bilo dobro da pomišlja na onaj neizloženi užas koga je Rodžers oslovljavao zamenicom „To”. Jer taj stvor beše prava pošast - izludeo je svoga tvorca, a čak i pomisao na njega je užasavala. Sigurno nije u radionici - očigledno je sa druge strane vrata od teških dasaka sa rezom. Ti koraci koje je začuo svakako behu puko umišljanje. Zatim je pomislio da čuje obrtanje ključa u vratima radionice. Upalivši lampu nije ugledao ništa osim prastarih vrata sa šest ploča u njihovom uobičajenom položaju. Ponovo se vratio u tamu i zatvorio oči, no potom je usledila stravična iluzija škripe - ne giljotine ovaj put,

već polaganog otvaranja vrata radionice krišom. Nije smeo da vrisne. Jer kad bi vrisnuo, sve bi bilo gotovo. Sada je začuo koračanje i posrtanje koje mu se postepeno približavalo. Mora da ostane pribran. Jer ostao je pribran kada su mu se približili bezimeni sadržaji uma. Posrtanje je bivalo sve bliže a on ostade bez imalo odlučnosti. Nije vrisnuo već je samo izustio dozivanje. „Ko to korača? Ko ste vi? Šta želite?” No, ne beše odgovora, već se posrtanje nastavilo. Džouns nije znao šta je strasnije - da li da upali svetiljku ili ostane u mraku dok mu se stvorenje približavalo. Jer ovo stvorenje beše sasvim drukčije - to je duboko osetio - od svih drugih užasa te noći. Grozničavo je pomerao prste i hroptao. Tišina postade nemoguća, a napetost potpune tame najnepodnošljivija od svega. Ponovo je histerično uzviknuo - „Stoj! Ko to ide?” dok je palio svetiljku. A zatim je paralisan od onoga što je video ispustio lampu i vrisnuo - ne jednom, već više puta. Video je gigantsko, bogohulno, crno obličje koje nije bilo ni sasvim majmun, ni sasvim insekt, kako posrćući u tami ide u njegovom pravcu. Koža mu je mlitavo visila sa tela, a smežurana, zakržljala glava mrtvog pogleda teško se klatila na ramenima tamo-amo. Raširilo je šape i sasvim pustilo kandže, u celosti vođeno ubilačkom zlonamernošću, premda nije imalo nikakav izraz lica. Posle vriska i ponovnog naleta tame, stvor je skočio i u trenutku prikovao Džounsa za pod. Nije došlo do borbe, jer se Džouns onesvestio. Džounsova nesvestica mora da je potrajala tek trenutak, jer čim se osvestio, bezimeni stvor ga je majmunski vukao kroz tamu. Ono što ga je sasvim prenulo behu zvuci koje je stvorenje ispuštalo - to jest glas koji se čuo. Jer beše ljudski i poznat. Samo jedno živo biće moglo je da uzvikuje nepoznate užase takvim rogobatnim, grozničavim glasom. “Iä! Iä!”, jaukalo je. “Dolazim, o Ran-Tegote, dolazim sa okrepljenjem. Dugo si čekao i mršavo se hranio, ali sada ćeš dobiti ono što ti je obećano. I još i više, jer ćeš umesto Orabone dobiti jednog čoveka na višem stupnju, koji je sumnjao u tvoje postojanje. Smrskaćeš ga i isisati mu životne sokove uz sve njegove sumnje i tako ojačati. I svagda će među čovečanstvom ostati spomen tvoje slave. Beskonačni i nepobedivi Ran-Tegote, ja sam tvoj rob i prvosveštenik. Ti si gladan a ja ti donosim hranu. Shvatio sam znake i poveo te dalje. Nahraniću te krvlju, a ti mene moćima. Iä! Šub-Nigurat! Velika Koza sa Hiljadu Mladih!” U trenutku je Džouns sa sebe stresao sve noćne užase poput

zbačene kabanice. Ponovo je ovladao svojim razumom, jer postade svestan vrlo zemaljske i materijalne opasnosti sa kojom se suočavao. Ovo ne beše nikakvo čudovište iz bajki, već samo jedan opasan luđak. Rodžers, odeven u nekakav čudovišni kostim kakav je sam luđački osmislio, spremao se da prinese strašnu žrtvu đavolskom božanstvu koje je izradio od voska. Zasigurno je ušao u radionicu iz dvorišta, prerušio se i izašao da zgrabi svoju zgodno zatočenu žrtvu slomljenu strahom. Beše poprilično snažan, te ako je želeo da ga nadvlada, moraće da dela brzo. Računajući da je luđak uveren kako je bez svesti, odlučio je da ga iznenadi, dok ga ovaj još uvek labavo drži. Osetivši prag, shvatio je da su prešli u radionicu crnu kao katran. Ojačan od samrtnog straha, Džouns se iznenada pridigao iz poluležećeg položaja u kome ga je vukao. Na trenutak se oslobodio zapanjenog manijaka, a već u sledećem trenu je, zahvaljujući srećnom potezu u mraku, obavio šake oko čudnovato zaklonjenog vrata svog zarobljivača. Rodžers je isto tako uhvatio njega i nakon toga su se neko vreme rvali na život i smrt. Džouns je imao da zahvali bavljenju sportom na svome spasenju, a njegov sumanuti protivnik, oslobođen bilo kakve kočnice da se bori pošteno, pristojnosti, pa čak i nagona za samoodržanjem, postade prava mašina za divljačko uništenje, snažna poput vuka ili pantera. Grleni uzvici povremeno su presecali užasnu borbu u mraku. Krv je šiknula, odeća se kidala, a Džouns je konačno pod prstima osetio manijakov vrat ispod sablasne maske. Nije izustio ni reči, već je svu snagu trošio da spasi svoj život. Rodžers se ritao, tukao, udarao, grizao, grebao i pljuvao - a ipak imade dovoljno snage da izusti čitave rečenice. Većina stvari koje je govorio beše žargon iz rituala, dosta puta oslovivši „To” ili „Ran-Tegota”, što se Džounsovim preopterećenim nervima činilo poput uzvika iz beskrajne daljine, ili demonskog frktanja i lajanja. Pred kraj su se valjali po podu, obarajući klupe, udarajući o zidove topionice od opeke u središtu prostorije. Sve do samog kraja Džouns nije bio siguran hoće li se spasiti, dok ga konačno nije poslužio slučaj. Kada je udario Rodžersa u grudni koš kolenom, a ovaj se opustio, znao je da ga je savladao. Mada se jedva držao na nogama, Džouns se uspravi i krenu da ispipava zidove, tražeći prekidač - jer je izgubio svetiljku, zajedno sa dobrim delom odeće. Dok je posrtao, vukao je svog klonulog protivnika za sobom, strahujući od iznenadnog napada kada se luđak povrati svesti. Konačno je naišao na razvodnu kutiju, isprobao je nekoliko

prekidača, dok nije naišao na pravi. Kada je u rasulo radionice najzad pokuljala svetlost svezao je Rodžersa kanapima i remenjem koje je uspeo da pronađe. Rodžersov kostim - to jest, ono što je od njega preostalo - beše načinjen od zagonetno bizarne kože. Iz nekog razloga, Džouns se na dodir ove kože, koja je mirisala na rđu i nešto tuđinsko, ježio. U Rodžersovoj uobičajenoj odeći ispod kostima, pronašao je lanac sa ključevima, i ovo je iscrpljeni posetilac zgrabio kao svoju poslednju propusnicu ka slobodi. Zastori na malim prozorima nalik pukotinama behu sigurno spušteni i on ih je tako ostavio. Kada je sprao krv od borbe u lavabou, Džouns je sa kuke sa kostimima uzeo najobičnije i najpodesnije odelo koje je mogao da nađe. Isprobavajući vrata ka dvorištu, utvrdio je da su zatvorena opružnom bravom, te nije bio potreban ključ da se otvore iznutra. Ipak je zadržao lanac sa ključevima kako bi mogao da ih otključa - jer je, prosto rečeno, išao po psihijatra. U muzeju nije bilo telefona, ali neće mu trebati dugo dok ne naiđe na restoran ili apoteku koja dežura celu noć, gde telefona ima. Gotovo da je otvorio vrata kada mu je bujica stravičnih uvreda sa druge strane prostorije signalizirala da se Rodžers - vidljivo povređen, sa dubokom posekotinom na levom obrazu - osvestio. „Budalo! Nakote Not-Jidika i K’tunov otpadu! Sine pseta što urliču u vrtlozima Azatota! Mogao si da postaneš svet i besmrtan a sada izdaješ Njega i Njegovog sveštenika! Čuvaj se - jer je gladan! Mogao sam Ga nahraniti Orabonom - tim prokletim izdajničkim psetom koje se stalno okreće protiv mene i Njega - ali umesto toga tebi sam pružio prvu počast. Sada se obojica morate čuvati jer On nije nimalo nežan bez sveštenika! „Iä! Iä! Osveta je blizu! Znaš li da si mogao postati besmrtan? Pogledaj ognjište! Vatra je spremna da bude upaljena i vosak je u kotlu. Mogao sam sa tobom da učinim isto što i sa drugim nekada živim stvorovima. Hej! Ti, koji si smatrao da su sve moje figure od voska i sam bi postao voštana figura! Ognjište beše spremno! Kada bi On završio sa jelom ti bi skončao kao onaj pas što sam ti ga pokazao, ali bih ovekovečio tvoje smrskane, izjedene ostatke! Vosak bi sve to popravio. Nisi li rekao da sam ja veliki umetnik? Vosak u svakoj tvojoj pori - u svakom tvom deliću - Iä! Iä! I svet bi zauvek gledao u tvoje izmučeno truplo i pitao se kako sam uspeo da načinim takvu grozotu! Hej! A Orabona bi bio sledeći i svi posle njega - i time bi moja voštana porodica narasla!

„Ti, pseto, još uvek misliš da sam ja načinio sve svoje figure? Ja sam ih sačuvao! Ti znaš sva čudna mesta koja sam posetio i stvorenja koja sam sa sobom doneo. Ti se, kukavice, nikada ne bi smeo suočiti sa stvorenjem od krvi i mesa čiju sam kožu stavio na sebe kako bih te zaplašio - samo jedan pogled na njega, ili čak pomisao, na mestu bi te ubili od straha! Iä! Iä! Čeka te ono, gladno tvoje krvi što život znači!” Rodžers se uspravio uza zid i svezan koprcao tamo-amo. „Džounse - ako me pustiš - ja ću pustiti tebe! Njegov prvosveštenik mora da se pobrine za Njega. Orabona će biti dovoljan da Ga održi živim - a kada završi, ovekovečiću njegove ostatke u vosku da ih svet vidi. To si mogao biti i ti, ali si odbio tu počast. Neću te više gnjaviti. Pusti me i podeliću sa tobom moć koju će mi On dodeliti. Iä! Iä! Silan je Ran-Tegot! Pusti me! Pusti me! Skapava od gladi iza tih vrata, a ako umre, Stari se bogovi nikada više neće vratiti. Hej! Hej! Pusti me!” Iako mu zabavljačeve priče behu odvratne, Džouns je samo odmahnuo glavom. Rodžers koji je sada divljački posmatrao zabravljena daščana vrata, udarao je glavom o zid od cigle, svezanih članaka. Džouns se uplašio da će se povrediti, te je pokušao da ga čvršće sveže za neki drugi nepokretan objekt. Koprcajući se, Rodžers je odmakao glavu od njega ispuštajući raspomamljene urlike čija krajnja i čudovišna neljudskost beše odbojna, a glasnoća gotovo neverovatna. Izgledalo je nemoguće da ljudsko grlo može ispuštati tako glasne i prodorne uzvike i Džouns je pomislio da, ukoliko ovaj nastavi, neće biti potrebe da traži telefon. Neće još dugo proći pre nego što se pojavi policajac, mada u susedstvu, koje beše zapravo niz napuštenih skladišta, nije bilo ljudi koji bi sve to mogli da čuju. „Wza-y’ei! Wza-y’ei!” urlikao je luđak. „Y’kaa haa bho—ii, RhanTegoth—Cthulhu fhtagn—Ei! Ei! Ei! Ei!—Rhan-Tegoth, Rhan-Tegoth, Rhan-Tegoth!” Čvrsto svezano stvorenje koje je krenulo da gamiže preko poda u rasulu, doseglo je daščana vrata sa rezom i počelo snažno da udara glavom o njih. Džouns se uplašio da ga još čvršće sveže i poželeo da nije tako iznuren od pređašnje borbe. Ovako nasilan ishod stravično mu je parao živce i ponovo mu se vratila ista bezimena teskoba kakvu je osetio u mraku. Sve sa Rodžersovim muzejem beše tako pakleno morbidno i ukazivalo je na crne prizore sa druge strane postojanja! Beše odbojno i pomisliti na voštano remek-delo nenormalnog genija koje se u tom trenu nalazilo sasvim blizu, u tami iza teških zabravljenih vrata.

No, sada se desilo nešto drugo od čega je Džouns još više osetio kako mu se žmarci spuštaju niz kičmu, nešto što je nateralo da mu se svaka vlas kose - uključujući i malje na šakama - podigne od nejasnog, potpuno neodredivog užasa. Rodžers je iznenada prestao da urla i udara glavom o masivna daščana vrata, zauzevši sedeći položaj, okrenuvši glavu kao da hotimično osluškuje. U trenutku je njegovim licem ovladao đavolje trijumfalan osmeh i ponovo je govorio jasno - ovaj put promuklim šapatom koji se sasvim protivio njegovom pređašnjem gromoglasnom urlanju. „Slušaj, budalo! Slušaj pažljivo! Ono me je čulo i dolazi. Zar Ga ne čuješ kako se pomalja iz svog rezervoara dole, na kraju hodnika. Iskopao sam dubok šanac, jer Ono zaslužuje samo najbolje. Ono je vodozemac, sećaš se - video si škrge na fotografiji. Došlo je na Zemlju sa olovno-sivog Jugota gde su gradovi potopljeni u tople dubine mora. Ni tamo nije moglo da se uspravi - previše je visoko - moralo je da sedi, ili da čuči. Daj mi ključeve - moramo da Ga pustimo napolje i da Mu se poklonimo. Zatim ćemo izaći i pronaći psa, mačku - možda čak i nekakvog pijanca - da Mu pružimo okrepljenje kakvo iziskuje.” Džounsa je ošamutilo ne ono što je rekao, već način na koji je to učinio. Potpuno i sumanuto pouzdanje i iskrenost u tom sluđenom šaputanju behu isuviše prokleto sugestivni. Time potaknuta, uobrazilja može stvarno da umisli živu opasnost u vraškoj voštanoj figuri, koja neviđena vreba s druge strane teških dasaka. Dok je nezdravo fasciniran posmatrao vrata, Džouns je uočio nekoliko osobenih pukotina, mada se sa spoljne strane nisu videli nikakvi tragovi nasilja. Pitao se koliko je velika prostorija ili plakar iza njih, kako je voštana figura smeštena. Manijakova ideja o rezervoaru i prolazu beše domišljata kao i sve druge njegove izmišljotine. U sledećem užasnom trenutku, Džouns je sasvim izgubio sposobnost da diše. Kožni remen koji je zgrabio kako bi dodatno svezao Rodžersa ispao mu je iz omlitavelih ruku a on se u drhtavici zgrčio od glave do pete. Trebalo je da predvidi da će ga to mesto izludeti kao što je i Rodžersa - i sada jeste bio lud. Poludeo je, jer je začuo uobražavanja čudnija od svih ostalih koja mu se priviđahu ranije te noći. Luđak mu je zapovedao da oslušne pljuskanje mitskog čudovišta u rezervoaru sa druge strane vrata... a sada - bože gospode, zaista ga je čuo. Rodžers je uočio da se Džounsovo lice izobličava u grčevitu grimasu užasa. Zatim se zakikotao.

„Konačno si poverovao, bezumniče! Konačno shvataš! Čuješ Ga i On dolazi! Dodaj mi ključeve bezumniče - moramo Mu se prikloniti i služiti!” Ali Džouns uveliko nije obraćao pažnju ni na kakav govor, sumanut ili priseban. Paraliza od užasa skamenila ga je i držala polusvesnim, razuzdane predstave smenjivahu mu se fantazmagorično kroz onemoćalu imaginaciju. Čulo se pljeskanje. Čulo se koračanje i bauljanje, poput vlažnih šapa po čvrstome tlu. Nešto se zaista približavalo. Kroz pukotine na tim košmarnim daščanim vratima, u njegove nozdrve dospevao je opor životinjski smrad, pomalo sličan, ali ipak različit od kaveza sa sisarima u zoološkom vrtu u Ridžent parku. Nije bio svestan da li Rodžers govori ili ne. Sve stvarno je iščezlo, a on ostade nema statua zaposednuta snovima i uobraženjima koja behu toliko neprirodna, da se gotovo otuđiše od njega i dobiše otelotvorenje. Učinilo mu se kako je iz nepoznatog ponora iza vrata začuo udisanje i frktanje, a kada je škripav topot dosegao njegov sluh, nije više bio siguran potiče li od čvrsto svezanog manijaka čije se obličje nejasno gubilo u njegovom pomućenom vidu. Fotografija onog stravičnog, neviđenog voštanog stvora lebdela mu je kroz svest. Takav stvor nema pravo da postoji. Nije li ga on izludeo? Dok je promišljao, pristizali su mu novi dokazi o ludilu. Nešto je, pomisli, pokretalo bravu čvrsto zabravljenih vrata. Začuo je tapkanje, grebanje i guranje dasaka. Začuo je udaranje o teška vrata, sve glasnije i glasnije. Smrad beše nepodnošljiv. A sada i to zlokobno naviranje sa unutrašnje strane vrata, to odlučno udaranje, poput ovna za probijanje zidina. Začulo se zloslutno pucketanje - krckanje - zadah iz ponora - daska koja spada - crna šapa koja se završava kandžama poput rakovih klešta... „Upomoć! Upomoć! Gospode, pomozite!... Aaaaaaa!...” S velikim naporom Džouns se danas može setiti kako je njegova obamrlost od straha iznenada prešla u oslobađajući nalet raspomamljenog automatizovanog bežanja. Ono što je učinio zasigurno je čudnovato ličilo divljim skokovima i bežanjima iz najcrnjih košmara; jer je u gotovo jednom skoku preskočio nered u kripti, silovito otvorio vrata koja se za njim zalupiše i zaključaše uz tandrkanje, uspeo uz trošno stepenište, preskačući tri stepenika odjednom, a zatim kao bez duše izjurio besciljno u vlažno popločano dvorište, na oronule ulice Sautvarka. Ovde se njegovo sećanje prekida. Džouns ne zna kako se vratio kući,

a po svoj prilici nije uhvatio taksi. Verovatno je vođen slepim instinktom sve vreme jurišao - preko mosta Vaterlo, preko Stranda i Čering krosa, Hejmarketa i Ulice Ridžent sve do svoga kraja. Kada se dovoljno osvestio da potraži lekara na sebi je još uvek nosio smešnu mešavinu muzejskih kostima. Nedelju dana potom, neurolozi su mu dopustili da izađe iz kreveta i šeta po svežem vazduhu. Ali nije mnogo otkrio lekarima. Prostrta preko celog ovog njegovog slučaja beše koprena ludila i košmara i osećao je da će samo tišina pomoći. Kada se pridigao, hotimično je pregledao sve novine koje su izašle od te užasne noći, ali nije pronašao vesti o bilo kakvim nastranostima u muzeju. Koliko je od svega toga, naposletku, bilo stvarno? Gde se završava stvarnost a gde počinju morbidni snovi? Je li se njegov um sasvim raspukao u onom mračnom izložbenom prostoru i beše li čitav okršaj sa Rodžersom fantazam ili groznica? Ako uspe da razreši neke od tih izluđujućih dilema, to će mu pomoći da se pridigne. Zasigurno jeste video onu užasnu fotografiju voštanog stvora -„Onoga” - jer nijedan um do Rodžersovog nikada ne bi mogao da osmisli takvu hulnost. Nakon dve nedelje ponovo se usudio da kroči u Ulicu Sautvark. Otišao je usred jutra, kada je procenio da je najviše prisebnih i svrsishodnih aktivnosti u tim starim, oronulim bakalnicama i skladištima. Muzejski znak još uvek je stajao na svome mestu i kada se primakao shvatio je da je otvoren. Vratar mu ljubazno dade znak glavom prepoznavši ga, dok je prikupljao hrabrost da uđe, a čuvar u zasvođenoj prostoriji ispod razdragano je dotakao šešir. Možda je sve to bilo samo san. Usuđuje li se da pokuca na vrata radionice i potraži Rodžersa? Onda mu je Orabona pohitao u susret da ga pozdravi. Njegovo tamnoputo, mršavo lice beše pomalo sarkastično, ali Džouns nije pomislio da je neljubazno. Govorio je sa blagim naglaskom. „Dobro jutro, gdine Džounse. Nismo vas videli ovde neko vreme. Tražite li gdina Rodžersa? Žao mi je, ali on je odsutan. Imao je posla u Americi i otišao. Da, beše to sasvim nenadano. Ja se sada staram o ovom mestu, i o kući. Nastojim da održavam visoke standarde gdina Rodžersa - dok se ne vrati.” Stranac se nasmeši - možda iz puke predusretljivosti. Džouns nije znao kako da mu odgovori, ali je uspeo da izusti par pitanja o danu posle njegove poslednje posete. Orabonu su ova pitanja naizgled silno zabavila i potrudio se da brižljivo odgovori.

„Ah, da, gdine Džounse - dvadeset i osmi prošloga meseca. Sećam ga se iz više razloga. Ujutru sam - pre nego što je gdin Rodžers stigao, jelte - zatekao radnu sobu u stravičnom neredu. Trebalo je - štošta - očistiti. Radilo se - do kasno. Jednu figuru treba poslednji put ispeći. Sasvim sam preuzeo posao kada sam pristigao. „Priprema te figure beše teška - ali, naravno, gdin Rodžers me je naučio puno toga. Kao što vam je to dobro poznato, on je veliki, veliki umetnik. Kada je stigao, pomogao mi je da dovršim figuru - na vrlo konkretan način, u to vas mogu uveriti - ali je iznenada otišao, a da nije nikoga ni pozdravio. Već sam vam spomenuo da je nenadano otišao. Trebalo je izvršiti izuzetno važne hemijske procedure. Behu vrlo glasne - štaviše, nekim ljudima u dvorištu spolja se učinilo da su začuli nekoliko hitaca iz revolvera - kakva interesantna pomisao! „A što se tiče ovog novog eksponata - pa to je jedna vrlo neugodna stvar. Reč je vrsnom umetničkom delu - koje je osmislio i načinio, to znate, gdin Rodžers. On će odlučiti o svemu kada se vrati.” Orabona se ponovo nasmeja. „Ali policija, razumete. Uvrstili smo je u postavku pre nedelju dana i nekoliko ljudi se već onesvestilo. Jedan sirotan je imao epileptični napad pred figurom. To je jedna tričarija, vidite - upečatljivija - od ostalih. I svakako veća. Naravno, nalazi se u izložbenom prostoru za odrasle. Sledećeg dana ju je nekoliko ljudi iz Skotland jarda dobro proučilo i kazalo da je isuviše morbidna da bi se izlagala. Rekoše da moramo da je uklonimo. Kakva je to šteta - jedno takvo umetničko delo - ali nisam smatrao da je umesno da podnosim žalbu sudu dok je gdin Rodžers odsutan. Njemu se takav publicitet sa policijom zasigurno ne bi svideo - ali kada se vrati - kada se vrati...” Džouns je iz nekog razloga osetio nalet nelagode i odbojnosti. Ali Orabona je nastavio. „Vi ste vrsni poznavalac, gdine Džounse. Sigurno ne narušavam ikakav zakon ukoliko vam ponudim jedno privatno izlaganje. Jednom ćemo je možda - već kako odluči gdin Rodžers, naravno - uništiti - ali to bi bio pravi nepočin.” Džouns je osetio snažan poriv da ne vidi eksponat, već da smesta utekne, no Orabona ga je vodio, držeći ga podruku, entuzijazmom jednog umetnika. U izložbenom prostoru za odrasle, krcatom bezimenim užasima, nije bilo posetilaca. U najdaljem uglu nalazila se povelika niša zaklonjena zavesom, do koje je nasmejani pomoćnik produžio.

„Treba da znate, gdine Džounse kako se zove ovaj eksponat - Žrtva Ran-Tegotu. Džouns se nasilno oteo, no Orabona kao da nije primetio. „Ovo bezoblično, kolosalno božanstvo pominju izvesna opskurna predanja koja je gdin Rodžers proučavao. Sva su ona glupost, naravno, u šta ste uostalom vrlo često uveravali gdina Rodžersa. Došlo je iz svemira, živelo na Arktiku tri miliona godina. Naročito grozno se ophodilo prema svojim žrtvama, kako ćete uskoro videti. Gdin Rodžers ga je načinio strahovito životnim - uključujući i lik žrtve.” Sada se već divlje tresući, Džouns se uhvati limene barijere ispred zakulisane niše. Htede da spreči Orabonu, kada je video da sklanja zavesu, no nekakav suprotan nagon ga je zaustavio. Stranac se pobedonosno nasmešio. „Pogledajte!” Džouns se zateturao, mada se čvrsto držao za barijeru. „Bože! - Silni bože!” Nezamislivo stravično čudovište visoko punih deset stopa - iako povijeno i u čučnju, iskazujući beskonačnu kosmičku zloćudnost, beše prikazano kako gleda pravo sa svog kiklopskog prestola od slonovače, prekrivenog grotesknim reljefima. U prednjim od šest udova držaše smrskanu, izlomljenu, deformisanu, beskrvnu stvar, sa milion uboda, ponegde naizgled izjedenu nekakvom oporom kiselinom. Samo je izmučena glava žrtve, koja je visila nemoćno oklembešena, ukazivala da to nekada beše ljudsko biće. Onome ko je makar jednom osmotrio izvesnu paklenu fotografiju nije trebalo saopštiti ime čudovišta. Jer ta je vraška fotografija bila sasvim verna; no ona nije mogla preneti sav užas veličine ovog stvora od krvi i mesa. Sferični torzo - mehurasta glava - tri ribolika oka - surla duga čitavu stopu - izbačene škrge - čudovišne žile sa zmijolikim sisaljkama - šest vijugavih udova crnih šapa sa kleštima krabe - Gospode! Kako samo dobro poznata beše ta crna šapa koja se završava kleštima krabe!... Orabonin osmeh beše sasvim paklen. Džouns se zagrcnuo od mučnine i zurio je u odurni eksponat uz mnogo opčinjenosti koja ga je čudila i uznemiravala. Kakav ga je to poluotkriveni užas nagonio da nastavi da gleda i razaznaje detalje? Ovo je izludelo Rodžersa... Rodžers, najveštiji umetnik... kazao je da ovo nisu figure... Zatim je shvatio šta ga je to zadržavalo. Beše to smrskana oklembešena glava voštane žrtve i nešto na šta je ukazivala. Lice žrtve

ne beše bezoblično, već poznato. Nalikovalo je izluđenom liku sirotoga Rodžersa. Džouns se primakao da bolje osmotri, jedva razumevši šta ga to privlači. Zar ne beše sasvim očekivano i prirodno da sumanuti egoist unese sopstveni lik u svoje remek-delo? Da li je podsvesni vid nazreo još nešto i od pukog užasa ga potisnuo? Voštani lik izmrcvarenog lica beše izrađen sa bezgraničnom brižljivošću. Ubodi su savršeno preslikavali bezbrojne rane nekako nanesene onom sirotom psu. Ali tu beše još nečega. Na levom se obrazu mogla nazreti nepravilnost koja se nije uklapala u opšti plan - kao da je kipar želeo da prikrije grešku nastalu pri prvome oblikovanju. Što ga je Džouns više posmatrao, to ga je tajanstvenije užasavalo - a zatim se iznebuha prisetio okolnosti koje su dovele njegovu stravu do klimaksa. Te jezive noći - rvanje - svezani luđak - i duga, duboka posekotina na levom obrazu živog Rodžersa... Džouns je, shvativši da se grozničavo drži za barijeru utonuo u tamu nesvestice. Orabona je nastavio da se smeši.

(Rukopis pronađen među papirima pokojnog dr Ričarda H. Džonsona, kustosa Arheološkog muzeja Kabot u Bostonu, Masačusets) Malo je verovatno da će iko u Bostonu - kao i pozorni čitatelji bilo gde drugde - ikada zaboraviti čudnovat slučaj Muzeja Kabot. Novinski publicitet pripisan toj paklenoj mumiji, drevna i užasna kazivanja koja su stajala u nejasnoj vezi sa njom, morbidni talas interesovanja i kultnih aktivnosti tokom 1932, kao i zastrašujuća sudbina dvojice provalnika što ih je zadesila 1. decembra te iste godine - sve odreda je doprinelo da od toga postane jedna od onih klasičnih misterija kakve će se generacijama prenositi u vidu predanja i postati jezgro čitavome ciklusu užasnih nagađanja. I svi su po svoj prilici shvatali da se nešto ključno i neizrecivo gnusno prećutkuje u javnim izveštajima o tim nabujalim užasima. Prvi onespokojavajući nagoveštaji - u pogledu stanja u kome je telo jednog od dvojice provalnika pronađeno - otpisani su i ignorisani isuviše naglo i ishitreno, a ni osobite modifikacije na mumiji nisu dobile pokrivanje kakvo bi uobičajeno usledilo zbog njihove novinske vrednosti. Ljudima takođe beše čudno što mumija nikada nije ponovo izložena u staklenoj vitrini. U ovo doba, kada su konzervatorske delatnosti na visokom stepenu, izgovor da njeno trošno stanje onemogućava dalje izlaganje zvuči posebno neuverljivo. Budući da sam po struci muzejski kustos, u poziciji sam da otkrijem sve zataškane činjenice, no ovo neću učiniti za svoga života. Ima saznanja o svetu i univerzumu za koja je bolje da većini ostanu nepoznanica, i još uvek nisam odstupio od mišljenja koje smo svi mi - zaposleni u muzeju, patolozi, novinari i policija - delili u trenutku kada su se ovi užasi zbili. Istovremeno se čini prikladnim da ova stvar od tako silne naučne i istorijske važnosti ne ostane sasvim nezabeležena - otuda i ovo svedočanstvo, koje sam sastavio u korist ozbiljnih proučavalaca. Smestiću ga među sva ona dokumenta koja treba ispitati po mojoj smrti, prepuštajući njegovu sudbinu diskreciji mojih pravnih izvršitelja. Izvesne pretnje i neuobičajena dešavanja tokom proteklih nekoliko nedelja doveli su me do zaključka da je moj život - kao i ostalih zaposlenih u muzeju - u opasnosti, pred nekoliko neprijateljski

nastrojenih tajnih kultova raširenih među Azijatima, Polinežanima i različitim drugim posvećenicima u misterije; stoga je sasvim moguće da moji pravni izvršitelji neće još dugo biti besposleni [Zabeleška izvršitelja: Dr Džonson je preminuo od srčanog udara iznenada i pod krajnje tajanstvenim okolnostima 22. aprila 1933. godine; Ventvort Mur, muzejski konzervator nestao je sredinom prethodnog meseca. Dr Vilijam Mino, patolog, tokom istraživanja slučaja 18. je februara iste godine podlegao ubodnim ranama na leđima]. Užasi prema mojoj proceni istinski počinju 1879. - mnogo pre nego što sam stupio na kustosko mesto - kada je muzej pribavio groznu, sasvim neobjašnjivu mumiju od jedne brodske kompanije za prevoz sa Istoka. Samo otkriće ove mumije beše čudovišno i zlokobno, budući da je poticala iz kripte nepoznatog porekla i fantastične starine, sa malenog ostrva koje se iznenada izdiglo sa dna Pacifika. Jedanaestog maja 1878. Čarls Vederbi, kapetan teretnjaka Eridan, koji je plovio od Velingtona na Novom Zelandu do Valparaisa u Čileu ugledao je ostrvo koje nije postojalo na mapi, naizgled vulkanskog porekla. Vrlo se jasno isticalo iz morskog prostranstva svojim oblikom zarubljene kupe. Ekspedicija koja je stupila na obalu pod predvodništvom kapetana Vederbija uočila je tokom uspinjanja na okomitim strminama dokaze o dugotrajnoj potopljenosti pod vodom, dok su na vrhu uočili znake skorašnje destrukcije, kao pod zemljotresom. Među ruševinama su pronašli masivne artificijelno oblikovane kamenove, a sumarno ispitivanje ukazalo je na prisustvo one kiklopske arhitekture kakva se pronalazi na izvesnim ostrvima u Pacifiku, jedne nikad rešene arheološke zagonetke. Konačno su mornari ušli u prostranu kamenu kriptu - za koju je procenjeno da beše deo veće arhitektonske celine i koja se prvobitno nalazila dublje pod zemljom - u čijem su uglu zatekli šćućurenu stravičnu mumiju. I nakon kraćeg perioda zastrašene panike, koju su delimice izazvali i izvesni reljefi na zidovima, posada je morala da prenese mumiju na brod, premda uz mnogo straha i zazora što su uopšte morali da je dotaknu. U blizini mumije su, kao da je nekada bio prikačen uz njenu odeću, pronašli cilindar od nepoznatog metala, koji je sadržavao svitak tanane, plavičaste membranozne tvari jednako nedokučive prirode, ispisan čudnovatim pismenima, sivim i neodredivim pigmentom. U središtu prostranog kamenog poda nazirala su se vrata, ali ekspedicija nije posedovala podesno snažne naprave kojima bi ih mogli pomeriti.

Do Muzeja Kabot, koji tada beše tek osnovan, pristigli su šturi izveštaji o otkriću i smesta se preduzelo sve kako bi se ta mumija i cilindar pribavili. Kustos Pikman je lično otputovao za Valparaiso i opremio brod kako bi pronašao kriptu gde su otkrili artefakta, mada u ovome potonjem nije uspeo. Na zabeleženoj koti, osim vodenog prostranstva, ostrvu nije bilo ni traga, te su tragači shvatili da su ga iste seizmičke sile koje su ga iznenada izbacile, sada ponovo potopile u vodene bezdane, gde je počivalo tokom neiskazivih eona. Tako tajna nepokretnih vrata u podu nikada nije razgonetnuta. Međutim, preostadoše mumija i cilindar - koji zatim behu izloženi na stalnoj postavci rano u novembru 1879. u muzejskom prostoru sa mumijama. Arheološki muzej Kabot, specijalizovana ustanova u kojoj se čuvaju materijalni ostaci drevnih i nepoznatih civilizacija koji ne potpadaju u domen umetničkog izraza beše mala, jedva poznata institucija, no veoma cenjena u naučnim krugovima. Nalazi se usred elitnog bostonskog okruga Bikon hil - u blizini ulica Mt. Vernon i Džoj - smeštena u nekadašnju privatnu rezidenciju, kojoj je pozadi pridodato krilo; beše ponos čitavog strogog susedstva, sve do skorašnjih nemilih događaja koji su mu doneli neželjenu ozloglašenost. Prostoriju sa mumijama na zapadnoj strani prvobitne rezidencije (koju je osmislio Bulfinč, a podignuta beše 1819.), na drugom spratu, istoričari i antropolozi s pravom uzimaju za najreprezentativniju zbirku takve vrste u Americi. Tu se može nabasati na tipične primerke egipatskog mumificiranja, počevši od najranijih mumija iz Sakare 33 pa do poslednjih pokušaja iz koptskog perioda u osmom veku; zatim, na mumije drugih kultura, uključujući i praistorijske domorodačke zajednice Amerike, čije su mumije skoro pronađene u Aleutskom arhipelagu; mučene Pompejane, čija su obličja uzeta u vidu gipsanih odlivaka iz potresnih nanosa pepela koji ih je ugušio; prirodno mumificirana tela iz rudnika i kopova iz svih delova zemlje - poneka od njih zatečena svojim groznim prevremenim ukopima, u grotesknim položajima njihove poslednje, samrtničke agonije - ukratko, sve ono što se može očekivati u jednoj takvoj zbirci. Naravno, 1879. godine zbirka beše znatno proređenija nego danas; no čak je i tada bila zapažena. A ona zapanjujuća stvar iz prastare kiklopske kripte na zabačenom ostrvcetu što ga je izbljuvalo more oduvek je bila glavna atrakcija i njena najnedokučivija misterija. Mumija muškarca osrednje visine i nepoznate rase, bila je postavljena u neuobičajen poguren položaj. Lice, dopola zaštićeno

šakama nalik kandžama imalo je donju vilicu izbačenu sasvim unapred, a sparušeni lik poprimao je izraz tako užasne prestravljenosti od koga je malo koji posmatrač mogao ostati ravnodušan. Kapci su mu bili čvrsto zatvoreni preko vidno ispupčenih jabučica. Nešto kose i brade očuvalo se, a čitavo obličje beše neupadljive sive boje. Tekstura te stvari beše pola kožasta, pola hrapava, ostavljajući eksperte u nerešivoj enigmi u pogledu tehnike balsamovanja. Ponegde su vreme i propadanje izjeli supstancu. Dronjci nekakve čudnovate tkanine sa naznakama nepoznatih šara još uvek su visili sa mumije. Teško je tačno odrediti šta ju je činilo tako beskrajno užasnom i odbojnom. Pre svega, izvesni tanan, neodređeni utisak bezgranične drevnosti i krajnje stranosti kakav se utiskivao u posmatrača, kao prizor sa ivice čudovišno nepreglednog ambisa punog neistražene tame - ali, ponajviše izraz bezumnog straha na tom poluzaklonjenom licu isturene donje vilice i stisnutih usana. Takav simbol beskrajne, neljudske, kosmičke strave nije mogao a da ne prenese posmatraču takvo osećanje usred onespokojavajućeg oblaka misterije i jalovih zaključaka. Uskoro je ovaj relikt drevnog, zaboravljenog sveta počeo da izaziva infamnu zapaženost među malobrojnim probranima koji su posećivali Muzej Kabot, mada su izdvojenost i privatnost ustanove sprečili da postane popularna senzacija poput „Kardifskog giganta”. 34 Proteklog veka je veština vulgarnih senzacija bila manje infiltrirana u nauku nego što je to sada slučaj. Prirodno, poznavaoci različitih oblasti nastojali su najbolje što su mogli da tipologizuju ovaj zastrašujući artefakt, ali vazda bezuspešno. Među studentima slobodno su kolale teorije o pradavnoj pacifičkoj civilizaciji od koje su preostale kamene skulpture na Uskršnjem ostrvu i megaliti na Ponapeu i Nan-Matolu; u naučnim časopisima vođene su raznovrsne i često protivurečne raspre o mogućem starom kontinentu, čiji se vrhovi ističu u vidu mirijade ostrva Melanezijskog i Polinezijskog arhipelaga. Različito datiranje pripisano hipotetičkoj iščezloj civilizaciji - ili kontinentu - istovremeno beše izluđujuće i uzbuđujuće; ipak, neke iznenađujuće značajne aluzije otkrivene su u pojedinim mitovima na Tahitiju i drugim ostrvima. Istovremeno je i čudni cilindar sa zagonetnim svitkom ispisanim nepoznatim hijeroglifima, brižljivo pohranjen u muzejskoj biblioteci, pobudio jednaku pažnju. Nije bilo sumnje u vezi sa njegovom povezanošću sa mumijom; otuda su svi shvatali da će njegovim odgonetanjem biti odgonetnuta i misterija lica naboranog od užasa.

Cilindar, dužine oko četiri inča sa prečnikom od sedam osmina inča beše načinjen od čudesno svetlucavog metala koji nije reagovao na hemijske analize i reagense. Beše čvrsto zapečaćen poklopcem od iste tvari, ukrašen urezima očigledno dekorativne - a moguće i simboličke prirode - konvencionalizovanim ukrasima koji su pratili nekakav osobit, stran, paradoksalan i teško opisiv geometrijski sistem. Ništa manje zagonetan ne beše ni svitak koji je cilindar sadržavao - zgodno namotan svitak nekakve tanane, plavičaste membranozne tvari koja se nije dala analizirati, savijen oko tanke šipke od istog metala kao cilindar, odmotan sežući do dužine od dve stope. Poveći, masivni hijeroglifi kretali su se ka središtu rukopisa u tankim redovima, zapisani ili oslikani sivim pigmentom nepodložnom analizama; nisu nalikovali ičemu poznatom lingvistima i paleografima i nije ih bilo moguće dešifrovati uprkos tome što su umnožene fotografske reprodukcije poslate svakom živom ekspertu u datim poljima. Mada su, istinu govoreći, malobrojni učenjaci, neobično verzirani u literaturi o okultnome i magiji našli da donekle nalikuju izvesnim hijeroglifima i pojedinim prastarim simbolima opisanim ili iznesenim u dva-tri izuzetno drevna, nejasna i ezoterična teksta poput Knjige Eibonove, za koju se kazuje da potiče iz zaboravljene Hiperboreje; Pnakotičkim fragmentima za koje se govorka da prethode pojavi hominida; ili čudovišnom i zabranjenom Nekronomikonu ludog Arapina Abdula Alhazreda. No, nijedna od ovih sličnosti nije bila neupitna, i budući da su studije okultnog bile slabo cenjene, nije bilo nastojanja da se kopije hijeroglifskog teksta razmene među specijalistima za mistiku. Da je do takve razmene ipak došlo tokom rane faze, docnija povest ovog slučaja možda bi bila sasvim drukčija, jer bi odista samo i nasumičan pogled na hijeroglife, bilo koga upoznatog sa Fon Junctovim užasnim Bezimenim kultovima doveo do uspostavljanja veze od nepogrešivog značaja. U to vreme, međutim, ljudi koji su pročitali to hulno delo beše vrlo malo, budući da i kopija teksta beše malo u periodu između zabrane prvobitnog dizeldorfskog izdanja iz 1839, Brajdvelovog prevoda iz 1845. i objavljivanja prečišćenog, preštampanog izdanja Golden Goblin Press-a 1909. Praktično govoreći, nijedan okultist, ili proučavalac ezoteričnih znanja pradavne prošlosti nije obraćao pažnju na čudnovati svitak sve do skorašnje poplave senzacionalističkog novinarstva, koja je samo ubrzala užasni ishod.

II Tako su stvari neprimetno tekle pola veka od postavljanja zastrašujuće mumije u muzej. Morbidna muzealija postade lokalna atrakcija među rafiniranim Bostonjanima i ništa više od toga, dok se na postojanje cilindra i svitka - posle čitave decenije jalovog istraživanja - sasvim zaboravilo. Tako miran i konzervativan beše Muzej Kabot da nijedan novinar ili kolumnista nije ni pomišljao da ikada upadne na njegov neupadljiv zabran zarad kakvog materijala za draženje puka. Invazija senzacionalizma otpočela je na proleće 1931. kada je pribavka nešto spektakularnijih nalaza - čudnovatih artefakata i neobjašnjivo očuvanih tela pronađenih u kriptama ispod gotovo iščezlih i zlokobnih ostataka Šatoa Foseflam u Averonji u Francuskoj - dovela muzej u žižu dnevne štampe. 35 Dosledan svojoj senzacionalističkoj prirodi poslovanja, Boston Pilar je poslao nedeljnog kolumnistu da piše o dešavanjima i nagizda ih preteranim izveštajem o samoj ustanovi, a ovaj mladi čovek - po imenu Stjuart Rejnolds - nabasao je na bezimenu mumiju za koju je smatrao da je moguća senzacija koja daleko nadmašuje skorašnje pribavljene artefakte, čiji opis beše njegov nominalni glavni zadatak. Površna upućenost u teozofsku literaturu i zagrejanost za spekulacije takvih autora poput pukovnika Čerčvuda i Luisa Spensa 36 o izgubljenim kontinentima i drevnim zaboravljenim civilizacijama držali su Rejnoldsa u naročitoj pozornosti prema ostacima prošlosti kao što beše bezimena mumija. U muzeju se novinar ponašao kao prava napast budući da je stalno postavljao ne naročito inteligentna pitanja i u beskraj iziskivao da se predmeti u vitrinama pomeraju, ne bi li mogao da ih uslika iz neuobičajenih uglova. U podrumskim prostorijama gde se nalazila biblioteka pažljivo je motrio, nadvijen nad čudnim metalnim cilindrom i njegovim opnastim svitkom, slikajući ga iz svakog ugla, pribavljajući fotografije svakog dela čudnovatog hijeroglifskog zapisa. Takođe je zatražio da pogleda sve knjige koje imaju ikakve veze sa drevnim kulturama i potopljenim kontinentima - tri sata hvatajući beleške, a zatim požurivši u Kembridž da pogleda (ako mu se to dozvoli) gnusni i zabranjeni Nekronomikon u Biblioteci Vajdener. Petog aprila pojavio se u nedeljnom broju Pilara članak, pretrpan fotografijama mumije, cilindra i hijeroglifskog svitka, formulisan

osobito neinteligentnim, detinjim stilom kakav Pilar neguje radi podilaženja širokim i mentalno nerazvijenim čitalačkim masama. Prepun nepreciznosti, preterivanja i senzacionalizma, beše upravo ono što podstiče bezumno i plitko zanimanje gomile - zbog čega je nekada tihi muzej sada postao mesto ćeretanja i ispraznog zurenja puka, kakvo njegovi dostojanstveni hodnici nikada dotle nisu spoznali. I pored nezrelosti samog članka, navraćali su i učeni i inteligentni posetioci - pošto su slike same za sebe svedočile - a mnoge osobe razvijenijih sposobnosti takođe, katkada, slučajno nabasaju na Pilar. Sećam se jednog vrlo čudnovatog osobenjaka koji je došao u posetu u novembru - tamnoputi čovek sa turbanom, zarastao u gustu bradu, teškog i neprirodnog glasa, čudnovato bezizražajnog izraza, nespretno noseći smešne bele rukavice, koji je na posetnici dao svoju bednu adresu u Vest endu, oslovljavajući sebe „Svami Čandraputra”. 37 Ovaj je čovek očigledno posedovao široku erudiciju u okultnim znanjima i delovaše da je duboko i značajno dirnut sličnošću hijeroglifa na svitku sa pojedinim znacima i simbolima zaboravljenog drevnog sveta o kome je iskazao silno intuitivno znanje. Do juna se fama mumije i svitka proširila i izvan Bostona, te su se okultisti i proučavaoci tajanstvenih veština iz čitavog sveta raspitivali za muzej i tražili dozvolu za fotografisanje. Sve ovo nikako nije godilo zaposlenima u muzeju, budući da smo bili naučna ustanova u kojoj nije bilo mesta za fantaste i sanjare; no, na svaki smo zahtev odgovorili vrlo učtivo. Rezultat jednog takvog propitivanja beše vrlo učen članak u časopisu Okultna revija (The Occult Review) čuvenog mistika iz Nju Orleansa, Etjena-Loran d’Marinjija, u kome nas uverava da je u celosti utvrdio identitet pojedinih čudnovatih geometrijskih dekoracija na svetlucavom cilindru, kao i nekoliko hijeroglifa na opnastom svitku, na osnovu izvesnih ideograma strašnog smisla (transkribovanih sa drevnih monolita ili iz tajnovitih rituala skrivenih grupa proučavalaca i posvećenika u ezoteriju), kakve je pronašao reprodukovane u paklenoj i zabranjenoj Crnoj knjizi ili Bezimenim kultovima Fon Juncta. D’ Marinji se prisetio strašne smrti Fon Juncta 1840, godinu dana po objavljivanju njegove užasne knjige u Dizeldorfu, i osvrnuo se na njegove izvore podataka od kojih se ledi krv u žilama i koji su samo delimično prozreti. Iznad svega je naglasio silnu važnost pripovesti koje je Fon Junct povezao sa čudovišnim ideogramima koje je zabeležio. Niko nije mogao poreći da te pripovesti, koje direktno spominju cilindar i svitak, upečatljivo ukazuju na vezu sa muzealijama;

no one behu toliko prepune zapanjujućih preterivanja - koja uključuju tako neverovatne vremenske periode i fantazmagorične anomalije zaboravljenih drevnih svetova - da lakše beše diviti im se, no im verovati. A javnost im se jeste divila, budući da su svi novinski članci smesta počeli da oponašaju ovaj. Ilustrovani članci iskakali su odsvuda, kazujući - ili makar nastojeći da ispričaju - predanja o Crnoj knjizi, naširoko se zadržavajući na užasima mumije, poređenjima ukrasa na cilindru i hijeroglifa na svitku sa Fon Junctovim reprodukcijama, baveći se najfantastičnijim, najsenzacionalnijim i najracionalnijim teorijama i nagađanjima. Muzejske posete bile su mnogobrojne, a o raširenosti zanimanja svedočilo je obilje pošte na tu temu - većina pisama bila je ništavna i izlišna - koje je muzej primao. Mumija i njeno poreklo su očigledno - za maštovite ljude - postali pravi suparnik glavnoj temi Velike depresije iz 1931. i 1932. Što se mene tiče, osnovna posledica takve raspomamljenosti beše što sam pročitao Fon Junctovu opširnu knjigu u izdanju Golden Goblina - taj uvid koji me je ošamutio i učinio da mi pozli ali bejah zahvalan što ipak nisam video onu krajnju zloglasnost kakva se nalazila u neskraćenom tekstu. III Pradavni šapati kakve prenosi Crna knjiga, povezani sa dekoracijama i simbolima sasvim sličnim onima na tajanstvenom svitku i cilindru, odista behu takve prirode da su čitatelja držali opčinjenim i potpuno zapanjenim. Preskačući nezamislive vremenske periode - onostran svih civilizacija, rasa i zemalja za koje znamo - oni govorahu o iščezlom narodu i kontinentu iz maglovitih, fantastičnih godina u sam osvit sveta... kakvima su predanja nadenula ime Mu, a koje tablice na drevnom jeziku Na’akal datiraju u period pre oko 200.000 godina, kada je u Evropi bilo samo hibridnih stvorenja, a u izgubljenoj Hiperboreji se bezimeno štovao crni bezoblični Tsatuga. Spominje se tu kraljevstvo ili provincija Knaa, pradavna zemlja u kojoj su prvi ljudi nabasali na ruševine što ih iza sebe ostaviše bića koja življahu pre - neodređena bujica nepoznatih stvorenja koja su u naletima došla sa zvezda i eonima živela u zaboravljenom svetu koji se

tek rađao. K’naa beše sveto mesto, usred koga se ka nebu uzdizahu crni bazaltni obronci planine Jadit-Go, opasani gigantskim utvrđenjem kiklopske kamene arhitekture, beskrajno starije od čovečanstva, podignutim od strane vanzemaljaca sa mračne planete Jugot, koji su kolonizovali Zemlju pre rađanja zemaljskog života. Porod Jugota iščezao je pre više eona, ali su iza sebe ostavili jedno čudovišno i grozomorno živo biće koje nikada ne može umreti - njihovo božanstvo-zaštitnika - ili demona, po imenu Gatanotoa, koji večno snatri i ljutito zuri, neviđen, u kriptama ispod utvrde na JaditGou. Nijedno ljudsko biće nikada se nije uspelo uz Jadit-Go, niti je ugledalo hulno utvrđenje, osim izdaleka, u vidu geometrijski abnormalnih obrisa spram neba; no, većina se slagala da je Gatanotoa još uvek tu obitavao, valjajući se i rijući po neslućenim bezdanima ispod megalitskih zidina. Uvek je bilo onih koji su verovali da Gatanotoi moraju da se prinose žrtve, da ne bi izgmizao iz svojih skrivenih ambisa i grozno se odgegao kroz svet ljudi, isto kao što se nekada gegao kroz prvobitni svet poroda sa Jugota. Ljudi kazivahu ukoliko se Gatanotoi ne budu prinosile žrtve da će on izgmizati na svetlost dana, spustiti se niz bazaltne litice Jadit-Goa, donoseći propast i uništenje svemu na šta naiđe. Jer nijedan živi stvor nikada ne bi smeo da ugleda Gatanotoa, čak ni njegovog idola ili lika, ma koliko malog, a da ga ne zadesi preobražaj gori od smrti. Sam prizor božanstva, ili njegove slike, kako su to prenosila predanja sa Jugota, doneo bi paralizu i okamenjenje naročito strahovite vrste, u kojoj bi se žrtva premetnula u kamen i kožu spolja, a um bi ostao večno živ - stravično ukotvljen i zarobljen za sva vremena, suludo svestan prolaska neizrecivih epoha u nemoćnoj statičnosti, sve dok slučaj i vreme ne bi dovršili uništenje okamenjene ljušture i ostavili je da svene. Naravno, većina umova bi od toga poludela, mnogo pre nego što bi ovo oslobođenje posle mnogih eona uopšte i usledilo. Ljudske oči nikada nisu, kako se govori, ni nazrele Gatanotoa, mada je opasnost od toga pretila sada, kao i u vreme poroda Jugot-a. Stoga je u K’naa-u postojao kult Gatanotoa u okviru koga mu se svake godine žrtvovalo dvanaest mladih ratnika i dvanaest devica. Ove žrtve nuđene su na plamenim oltarima u mramornom hramu u podnožju brda, budući da se niko nije usuđivao da se uspne uz bazaltne litice Jadit-Goa ili čak da se primakne kiklopskoj utvrdi na vrhu, koja je prethodila pojavi ljudi. Otuda je moć sveštenstva Gatanotoe bila ogromna, budući da je samo od njih zavisilo očuvanje K’naa i čitave

zemlje Mu protiv izlaska Gatanotoe što donosi okamenjenost iz njegove neznane jame. U zemlji beše stotinu sveštenika Mračnog Boga, na čelu kojih se nalazio prvosveštenik Imaš-Mo, koji je hodio ispred kralja Tabona tokom Nath-svetkovine, i stajao ponosito, dok je kralj klečao pred dorskim oltarom. Svaki je sveštenik živeo u mramornoj kući, sa škrinjom zlata, dve stotine robova, stotinu konkubina, izuzet od građanskog zakona, zapovedajući smrću i životom svih u zemlji K’naa, izuzev kraljevih sveštenika. No, uprkos tome što su postojali ovi branitelji, strah u zemlji beše sveprisutan - da će Gatanotoa izgmizati iz dubina, sjuriti se pobedonosno niz goru da čovečanstvu donese užas i okamenjenje. Tokom poslednjih godina sveštenstvo je čak zabranilo ljudima da zamišljaju kako bi stvor uopšte mogao izgledati. U godini Crvenog Meseca (Fon Junct je datira u 173.148 p.n.e.) jedno se ljudsko biće prvi put drznulo da se usprotivi Gatanotoi i njegovoj bezimenoj pretnji. Ovaj hrabri otpadnik beše T’jog, prvosveštenik Šub Nigurat i čuvar bakarnog hrama Koze sa Hiljadu Mladih. T’jog je dugo promišljao moći drugih božanstava i beše usnio čudnovate snove i primio otkrovenja koja se tiču životnog veka ovog i prethodnih svetova. Naposletku je smatrao da bi božanstva naklonjena čoveku mogla stati protiv neprijateljski nastrojenih bogova i verovao je da bi Šub Nigurat, Nug, Jeb, kao i Jig, Božanstvo Zmija, stali na stranu ljudi protiv tiranije i gordosti Gatanotoe. Nadahnut Majčinskom Boginjom, T’jog je zapisao čudnovatu čaralicu na hijeratskom naakalskom jeziku njegovog reda, za koju je verovao da će štititi onoga ko je nosi od okamenjenja pred Mračnim Bogom. Uz takvu magijsku zaštitu, pomišljao je, moguće je smelome čoveku da se uspne uz strašne bazaltne strmine i - prvi od svih ljudskih bića - stupi u kiklopsku tvrđavu ispod koje se navodno kretao Gatanotoa. Suočen lice u lice s bogom, zaštićen moćima Šub Nigurat i njenih sinova, T’jog je verovao da će on privesti kraju strahovladu i osloboditi čovečanstvo ove nadvijene pretnje. A kada oslobodi čovečanstvo, neće biti kraja počastima koje će mu biti ukazane. Na njega će neizbežno preći sve počasti sveštenstva Gatanotoe; možda će čak dobiti i oboženi status. Stoga je T’jog zapisao svoju apotropejsku čaralicu na svitku pthagon opne (prema Fon Junctu, to je derma izumrlog ja-kit guštera) i zatvorio ga u cilindar od lagh metala - koji su sa sobom sa Jugota doneli Stari, i kakvog nema u prirodi na Zemlji. Čaralica, koju je sa

sobom nosio u mantiji načiniće ga otpornim na sve opasnosti Gatanotoa - može čak povratiti sve okamenjene žrtve Mračnog Boga ukoliko ovaj stvor ikada izađe i počne sa uništenjem. Zato se ponudio da se uspne uz zazornu planinu kojom nikada nije kročila ljudska stopa, provali u citadelu vanzemaljskih kontura i kiklopske arhitekture i suoči se sa zastrašujućim đavoljim stvorenjem u njegovoj jazbini. Nije mogao ni da pretpostavi šta bi moglo da usledi; no, nada da će postati spasitelj čovečanstva ulila je snagu njegovoj odlučnosti. Međutim, morade da se suoči sa zavišću i pohlepom raspusnog sveštenstva Gatanotoe. Čim su doznali za njegov plan - uplašeni da će im preoteti prestiž i privilegije ukoliko Đavolje Božanstvo bude pobeđeno - potakli su uzbunu protiv tog takozvanog svetogrđa, uzvikujući da nijedno ljudsko biće ne može pobediti Gatanotou, da će ga svaki pokušaj da ga pronađu samo provocirati i potaći na stravičnu odmazdu protiv čovečanstva, kakvu ne može da odagna nikakva čaralica ili sveštenička veština. Takvim uzvicima oni su se ponadali da će okrenuti ljude protiv T’joga; no, čežnja ljudi za slobodom od Gatanotoe i veština i ostrašćenost T’jogovi behu daleko jači, te ovi u tome nisu uspeli. Čak ni kralj, koji u uobičajenim okolnostima ne beše ništa više od marionete sveštenstva, nije zabranio T’jogu da se odmetne na svoje smelo hodočašće. Tada je sveštenstvo Gatanotoe potajno učinilo ono što nije smelo činiti otvoreno. Jedne noći se prvosveštenik Imaš-Mo iskrao do T’jogovih odaja u hramu i preoteo mu cilindar dok je ovaj spavao; u tišini je izvadio moćni svitak i zamenio ga drugim, približno sličnim, ali dovoljno drukčijim da ne bude efikasan protiv bilo kakvog boga ili zloduha. Kada je vratio cilindar u mantiju uspavanoga, Imaš-Mo beše zadovoljan, jer je znao da T’jog sigurno neće proveriti sadržaj svitka. Smatrajući da ga štiti istinski svitak, otpadnik će otkoračati do zabranjene planine do Zlog Prisustva - a Gatanotoa će se, neodvraćen bilo kakvom magijom, pobrinuti za ostalo. Sveštenstvu Gatanotoa više neće biti nužno da upozoravaju protiv neposlušnosti. Treba pustiti T’joga da ide svojim putem i propadne. A naravno, sveštenici će tajno večno čuvati ukradeni svitak - istinsku i moćnu čaralicu - prenoseći je sa jednog prvosveštenika na drugog, u slučaju da u dalekoj budućnosti ikada bude neophodna da odvrati volju Đavoljeg Božanstva. Zato je ostatak noći Imaš-Mo spavao mirnim snom, a svitak je počivao u novom cilindru, posebno izrađenom da se u njega pohrani.

U zoru Dana Nebeskih Plamenova (kalendarski datum Fon Junct nije odredio) T’jog se, usred molitava i pojanja naroda i sa blagoslovom kralja Tabona, zaputio uz strahovitu goru, držeći štap od tlath drveta u desnici. U mantiji je čuvao cilindar sa onime za šta je smatrao da je istinska čaralica - jer stvarno nije primetio da je reč o kukavičjem jajetu. Niti je nazreo imalo ironije u molitvama Imaš-Moa i drugih sveštenika Gatanotoe ispevanim za njegovu dobrobit i uspeh. Čitavo to jutro ljudi stajahu i posmatrahu T’jogovo odmičuće obličje kako se probija preko omrznutih bazaltnih litica, po kojima dotle nije stupala ljudska stopa, a mnogi su ostali da posmatraju dugo pošto je iščezao sa okomite strmine na drugu stranu planine. Te noći nekoliko senzibilnijih sanjača pomisli da je začulo jedva primetno podrhtavanje na omrznutom vrhu, mada im se većina narugala zbog ovoga. Sledećeg dana se velika gomila okupila da posmatra planinu i da se moli, pitajući se kada će se T’jog vratiti. I tako i sledećih nekoliko dana. Nedeljama su se nadali, i čekali, a zatim udarili u plač. Niko nikada više nije ugledao T’joga koji je trebalo da spase čovečanstvo od onoga čega su se svi užasavali. Posle ovoga bi se ljudi stresli od T’jogove smelosti i nisu razmišljali o kazni koja je zadesila njegov hulni čin. A sveštenstvo Gatanotoe smejalo se onima koji prezirahu volju boga i koji osporavahu njegovo pravo na žrtve. Docnije se doznalo za Imaš-Moovo lukavstvo, no ovo saznanje nije promenilo opšte osećanje da je Gatanotou bolje ostaviti na miru. Niko se nikada više nije odmetnuo protiv njega. Tako je vreme prolazilo, kralj je smenjivao kralja, prvosveštenik prvosveštenika, narodi se uzdizahu i propadahu, zemlje se pomaljahu iz vode i vraćahu nazad u more. I posle mnogo milenijuma K’naa je zadesila propast - sve dok poslednjeg užasnog dana oluje i grmljavina, strahotna galama i talasi veliki poput planina nisu zemlju Mu potopili u more za sva vremena. No, drevne tajne procurele su u tankom mlazu i u docnije eone. U dalekim zemljama su se sjedinile sivolike izbeglice što preživeše vodenu stihiju, a čudnovata nebesa ponovo su udisala miris paljenica sa oltara podignutih zaboravljenim bogovima i duhovima. Mada niko nije znao u kakve je bezdane potonuo sveti breg i kiklopska tvrđava strahovitog Gatanotoe, još uvek je preostalo onih koji su mu prinosili bezimene žrtve, kako ne bi preplivao milje vodenog prostranstva i izašao na površinu da među čovečanstvom širi užase i pretvara ga u kamen.

Među razasutim sveštenstvom očuvali su se ostaci mračnog i tajnog kulta - tajnog, budući da su stanovnici novih zemalja znali za nove bogove i đavole, a stare smatrali isključivo zlim i stranim - a unutar tog kulta činile su se mnoge gnusobne stvari, čuvali brojni čudnovati predmeti. Šaputalo se da jedan red tajanstvenog sveštenstva još uvek čuva istinsku čaralicu protiv Gatanotoe koju je Imaš-Mo ukrao od usnulog T’joga, mada više nije preostao niko ko je mogao čitati ili tumačiti tajanstvene slogove, ili znao u koji su kraj sveta potonuli izgubljeni K’naa, stravični vrhovi Jadit-Go-a i titanska tvrđava Đavoljeg Boga. Iako su glasine o tajnom i omrznutom kultu Gatanotoe ponajviše kolale u regiji Pacifika, gde se nekada i prostirala zemlja Mu, beše ih takođe u nesrećnoj Atlantidi i na prezirnoj visoravni Lenga. Fon Junct je nagovestio da je kult opstojao i u basnoslovnom podzemnom kraljevstu K’n-jan, a pružio je i nedvosmislene dokaze da se raširio u Starom Egiptu, Mesopotamiji, Persiji, Kini, zaboravljenim semitskim kraljevinama u Africi, u Meksiku i Peruu u Novome svetu. Više je nego otvoreno nagovestio da beše snažno povezan sa veštičarenjem u Evropi, protiv koga su uzaludno slate papske bule. No Zapad nikada nije bio naročito naklonjen širenju toga kulta; a javna osuda - koju su izazvali uvidi u pojedine grozne običaje i bezimene žrtve - u celosti je ugušila brojne njegove grane. Naposletku postade progonjen, dvostruko potajan posao iz podzemlja - nikada nije bilo moguće zatreti njegovo jezgro. Oduvek je nekako preživljavao, ponajviše na Dalekom istoku i Pacifičkim ostrvima, gde se učenje ovog kulta slilo u ezoterična znanja polinezijskih Areoia. 38 Fon Junct je izneo suptilne i uznemirujuće naznake sadržine kulta; zato sam se stresao kada sam doznao šta se govorkalo o njegovoj smrti. Govorio je o raširenosti izvesnih ideja o pojavi Đavoljeg Božanstva - stvora koga nijedno ljudsko biće (ukoliko tu ne računamo isuviše smelog T’joga, koji se nije vratio) nikada nije videlo - i suprotstavio ovim pretpostavkama tabue raširene među žiteljima drevne civilizacije Mu, da se ne sme zamišljati kako ovaj užas izgleda. Bese izvesne naročite zastrašenosti u pogledu zapanjenih i fasciniranih šaputanja poštovalaca kulta - šapata otežalih od morbidne radoznalosti u vezi sa tačnom prirodom stvora kome se T’jog možda suprotstavio u onoj užasnoj građevini koja prethodi čovečanstvu, na strašnim, sada potopljenim obroncima, pre nego što se kraj (ako to uopšte i beše kraj) konačno nadvio - i osetio sam se čudnovato

uznemiren prikrivenim i zaobilaznim nagoveštajima nemačkog učenjaka na ovu temu. Jedva da su nešto manje uznemirujući bili Fon Junctovi zaključci o tome gde je završio ukradeni svitak sa čaralicama protiv Gatanotoe i u koje se svrhe ovaj svitak naposletku može upotrebiti. Uprkos mojoj snažnoj rešenosti da sve ovo behu puka mitološka nagađanja, nisam mogao da se ne stresem od pomisli da će u zao čas čudovišno božanstvo izaći na površinu i od prizora čovečanstva iznenada pretvorenog u rasu abnormalnih statua, unutar kojih je zarobljen živi um, osuđen na nepokretnost i bespomoćnu svesnost tokom neiskazanih budućih eona. Stari učeni žitelj Dizeldorfa znao je za otrovan način kako da nagovesti više nego što otkriva, te sam shvatio zbog čega je ova prokleta knjiga zabranjena kao hulna, opasna i nečista u toliko zemalja. Grčio sam se od odbojnosti, no knjiga je u meni ipak pobuđivala bogohulnu fascinaciju; zato nisam mogao da je ispustim sve dok je nisam dovršio. Navodne reprodukcije dekoracija i ideograma Mua behu bizarno i zapanjujuće nalik urezima na čudnovatome cilindru i znacima na svitku, a celo svedočanstvo vrvelo je detaljima koji su nejasno i razdražujuće ukazivali na sličnost i povezanost sa grozomornom mumijom. Cilindar i svitak - Pacifik kao mesto dešavanja - uporne tvrdnje starog kapetana Vederbija da se kiklopska kripta u kojoj je pronađena mumija nekada nalazila ispod velike građevine... beše mi iz nekog razloga drago što je vulkansko ostrvo potonulo pre nego što su nagoveštena masivna vrata u podu bila otvorena. IV Ono što sam pročitao u Crnoj knjizi beše neočekivano pogodna priprema za novosti i događaje koji su me zadesili na proleće 1932. Jedva da se sećam kada sam prvi put obratio pažnju na sve češće policijske izveštaje o akcijama protiv nastranih i fanatičnih verskih kultova sa Istoka i od drugde; no u maju, ili junu shvatio sam da se svugde u svetu dešava iznenađujuća i nezapamćena navala delovanja pojedinih bizarnih, tajnih i ezoteričnih mističkih grupacija koje su

inače mirovale, ili o kojima se retko šta čulo. Ne bih, po svoj prilici, povezao sve ove izveštaje niti sa Fon Junctovim nagoveštajima, niti popularnom pomamom za mumijom i cilindrom u muzeju, da ne beše izvesnih vrlo upadljivih slogova i upornih sličnosti - kojima se dnevna štampa senzacionalistički bavila - u ritualima i govorima različitih tajnih štovatelja čije su aktivnosti dospele u javnost. Ne mogu a da se ne prisetim, uz puno nelagode čestog ponavljanja imena - u različitim iskvarenim varijantama - koje se nalazilo u samoj srži kultnog bogoštovlja, i koje je očito izgovarano sa posebnom mešavinom strahopoštovanja i užasa. Neke od izrečenih varijanti imena behu: G’tanta, Tanotah, Than-Tha, Gatan i Ktan-Tah - nije mi bilo potrebna pomoć brojnih okultista sa kojima sam bio u prepisci da bih nazreo različita obličja, groznu i nametljivu srodnost sa čudovišnim imenom koje je Fon Junct zabeležio kao Gatanotoa. Bese tu još uznemirujućih osobenosti. Sve vreme se izveštavalo o nejasnim, strahopoštujućim pozivanjima na „istinski svitak" - nešto što očigledno beše od silne važnosti, za koje se navodilo da je u vlasništvu izvesnog „Nagoba”, ko god da je to bio. Isto tako, sve vreme je ponavljano jedno isto ime koje je zvučalo: Tog, Tiok, Jog, Zob ili Job, a koje je moja sve uzburkanija svest nevoljno povezivala sa imenom nesretnog otpadnika T’joga - kako njegovo ime beleži Crna knjiga. Ovo ime je obično stajalo u vezi sa zagonetnim iskazima poput: „To je upravo on”, „Pogledao ga je u lice”, „On sve zna, ali ne može niti da vidi, niti da oseti”, „Sačuvao je spomen tokom svih eona”, „Istinski svitak će ga osloboditi”, „Nagob poseduje istinski svitak”, „On nam može kazati gde da ga pronađemo”. U vazduhu bez sumnje beše nečeg krajnje čudnog i nije me iznenadilo kada su moji dopisnici okultisti, kao i senzacionalistička nedeljna štampa, povezali ova nova neobična dešavanja sa legendama o Muu sa jedne strane i skorašnjoj ozloglašenosti strašne mumije sa druge. Široko umnožavani članci tokom prvog talasa novinskog publiciteta, koji uporno povezivahu mumiju, cilindar i svitak sa pripovestima u Crnoj knjizi, sa svim svojim fantastičnim nagađanjima o čitavoj stvari verovatno su uvelikome doprineli latentnom fanatizmu stotina grupa tih tajnih pripadnika egzotičnih kultova kojima naš složeni svet toliko obiluje. Štampa nije prestajala da doliva ulje na vatru - jer su izveštaji o delovanju i aktivnostima kultova bili još neumereniji od ranijih preterivanja. Kako se primicalo leto, zaposleni u muzeju su uočili jedan novi

element u poplavi posetilaca, koji su posle zatišja nakon prvog talasa publiciteta - ponovo hrlili u muzej u drugom talasu pomame. Sve češće su muzej posećivale osobe čudnovatog i egzotičnog izgleda - crnpurasti Azijati, dugokosi, neopisivi i zabrađeni smeđi ljudi, nenaviknuti na evropsko odelo - koji su uvek i bez razlike zahtevali da vide prostor sa mumijama, gde su netremice zurili u groznu pacifičku mumiju okupirani pravim zanosom. Nekakva neprimetna, zlokobna podvodna struja u ovoj bujici ekscentričnih stranaca ostavljala je dojam na čuvare, a ni ja nisam ostao ravnodušan. Nisam mogao a da ne povežem kultne aktivnosti raširene upravo među ovakvim egzotičnim ljudima sa mitovima koji stajahu u takvoj blizini stravične mumije i cilindra sa svitkom. Na trenutke sam se kolebao da povučem mumiju sa stalne postavke - posebno kada mi je jedan od upravitelja skrenuo pažnju da je par puta uočio kako stranci pred njome čine čudnovat naklon, ili prečuo mrmljajuće zvuke što podsećahu na pojanje i ritualne radnje, u ono doba kada bi reke posetilaca utihnjavale. Jedan od čuvara razvio je nastranu nervnu halucinaciju zbog ovog okamenjenog groznog obličja koje je stajalo izdvojeno u staklenoj vitrini, uveravajući nas da već danima može da nazre izvesne neodređene, suptilne, beskrajno minuciozne promene u izbezumljenoj zgrčenosti koščatih kandži i u izrazu zastrašene izluđenosti na kožastom licu. Nije mogao da se otrgne strašnoj ideji da će te užasne, ispupčene oči svakoga časa da se otvore. Tokom ranog septembra, kada su gužve ljubopitljivih posetilaca splasnule, a izložbeni prostor sa mumijama bio povremeno prazan, dogodio se prvi pokušaj da se slomi staklena vitrina i zgrabi mumija. Vinovik beše tamnoputi Polinežanin, koga je čuvar na vreme prozreo i savladao pre nego što je nanesena bilo kakva šteta. Istraga je otkrila da ovaj čovek beše sa Havaja, ozloglašen zbog svojih aktivnosti u pojedinim verskim kultovima u podzemlju, te da je imao zamašan dosije u policiji zbog nehumanog postupanja i žrtvovanja. Neka dokumenta otkrivena u njegovoj sobi behu krajnje zagonetna i uznemirujuće sadržine, uključujući tu papire ispisane hijeroglifima koji su veoma podsećali na one sa svitka u muzeju i u Fon Junctovoj Crnoj knjizi; no niko nije uspeo da ga nagna da izusti bilo šta o tome. Nepunu nedelju dana nakon ovog incidenta, desio se još jedan pokušaj otimanja mumije - ovaj put uz nastojanje da se razvali brava na vitrini - zbog koga je usledilo drugo hapšenje. Čovek sa Šri Lanke koji je

pokušao otmicu posedovao je jednako obiman i neslavan policijski dosije pun gnusnih kultnih aktivnosti kao i onaj sa Havaja, a beše jednako nevoljan da govori sa policijom. Slučaj je postao dvostruko i mračno zanimljiviji jer je čuvar uočio da se taj čovek nekoliko puta pre toga obraćao mumiji, pojući joj, uz ponavljanje - tu nema nikakve sumnje - reči „T’jog”. Posle ovih dešavanja, udvostručio sam broj čuvara u izložbenom prostoru sa mumijama i naredio im da ni u kom trenutku ne ispuštaju iz vida ovu, sada već ozloglašenu muzealiju. Kao što se može zamisliti, štampa se unosno okoristila ovim incidentima, pišući o drevnom i fantastičnom Muu, smelo tvrdeći da je grozna mumija niko do odvažni otpadnik T’jog, koga je skamenilo nešto što je zatekao upavši u citadelu načinjenu pre ljudskog roda i koji je prebrodio 175.000 godina Zemljine turbulentne povesti. Da su čudnovati štovatelji zapravo pripadnici kulta koji se očuvao iz Mua, da oni obožavahu mumiju - da su možda nastojali da je vrate u život činima i čaralicama - sve ovo je naglašavano i prepričavano na sasvim senzacionalističke načine. Sastavljači ovih članaka do krajnosti su eksploatisali stara predanja kako je mozak okamenjenih žrtava Gatanotoe ostajao svestan i neokrnjen - što je postalo osnov za najfantastičnija i najneverovatnija nagađanja. Pomen „istinskog svitka” takođe je zadobio dužnu pažnju - kroz teoriju da je čaralica protiv Gatanotoe koju su ukrali od T’joga još uvek negde postojala, te da su pripadnici kultova pokušavali da je dopreme do samog T’joga iz nekih sopstvenih pobuda. Ishod ovih članaka beše treći talas zapanjenih posetilaca koji je zapljusnuo muzej da bi zurio u paklenu mumiju, koja beše osnov za čitav ovaj čudnovat i uznemirujući ordalij. I upravo je u ovom trećem talasu posetilaca - od kojih su mnogi navraćali više puta - počela da se širi glasina da se na licu mumije uočavaju izvesne promene. Cenim da su - uprkos neugodnom, nervoznom čuvaru od pre nekoliko meseci - zaposleni u muzeju bili isuviše sviknuti na čudnovate pojave da bi obratili pažnju na detalje; kako bilo, čuvarima su na suptilne promene koje su se očigledno dešavale pažnju skrenula došaptavanja posetilaca. Dnevna štampa je gotovo istovremeno i sama došla do ove informacije - uz bučan ishod kakav se lako može pretpostaviti. Prirodno, ja sam brižljivo obratio pažnju na ovo i do sredine oktobra utvrdio da mumija jasno propada. Možda zbog hemijskog, možda zbog fizičkog dejstva vazduha, hrapavo-kožasta tkiva su se

postepeno opuštala, izazivajući jasna odstupanja u položaju udova i u detaljima na izrazu lica izobličenog od straha. Ovo beše nepovoljan sled dešavanja, budući da je mumija gotovo pola veka provela u savršeno očuvanom stanju, te sam muzejskom konzervatoru, dr Muru, poverio da više puta pažljivo ispita grozomornu muzealiju. On je izvestio o generalnom opuštanju i omekšavanju tkiva i nekoliko puta je naprskao mumiju lakom za stezanje, ne usuđujući se da isproba neku drugu, drastičniju metodu, kako ne bi došlo do iznenadnog krunjenja i ubrzanja propadanja. Efekat koji je ovo imalo na ljubopitljive posetioce beše čudnovat. Sve do sada je svaka nova senzacija koju je u etar puštala dnevna štampa nanosila nove talase radoznalih, konspirativnih posetilaca, no sada - iako je štampa do u nedogled izveštavala o promenama na mumiji - javnošću je ovladalo vrlo određeno osećanje straha, koje je nadmašilo čak i najmorbidniju radoznalost. Ljudi kao da su osećali da se nad muzejem nadvila zlokobna aura; visoka posećenost je tako primetno spala ispod uobičajene. Manje posetilaca oslobodilo je put bizarnim strancima koji su još uvek navaljivali, i čiji se broj ni u kom slučaju nije smanjivao. Osamnaestog novembra Peruanac urođeničke krvi zapao je u čudan napad histerije i epilepsije pred mumijom, da bi iz svog bolničkog kreveta urlao: „Pokušalo je da otvori oči! - T’jog je pokušao da otvori oči i da me osmotri!” U tom trenutku sam bio rešen da uklonim muzealiju iz stalne postavke, no prepustio sam se volji naših konzervativnih upravitelja pošto su me nadvladali na sastanku zaposlenih u ustanovi. Međutim, primetio sam da je muzej postepeno sticao reputaciju nečistog mesta u svome suvoparnom i tihom susedstvu. Posle ovog poslednjeg incidenta izdao sam nalog da niko ne sme da se zadržava pred čudovišnim pacifičkim reliktom više od par minuta. Po zatvaranju muzeja u pet časova 24. novembra, jedan od čuvara je zapazio da mumija jedva primetno otvara oči. Ovaj fenomen zbilja beše skoro neuhvatljiv - nije se naziralo gotovo ništa osim polumesečastih beonjača - no, svejedno ovo bi dočekano na značajan način. Dr Mur, po koga su užurbano poslali, trebalo je da uveličavajućim staklom ispita izložene jabučice, no usled načina na koji je postupao sa mumijom, kožasti kapci su se ponovo čvrsto zaklopili. Pošto nisu uspeli da ih otvore milom, konzervator nije želeo da pokuša neke invanzivnije metode. Kada me je izvestio o ovoj stvari preko telefona, osetio sam

nalet užasa koji je bio u neskladu sa nezapaženošću ovog događaja. Na trenutak sam osetio popularno mnenje - da se nekakva zlonamerna, bezoblična propast iz nepreglednih dubina vremena i svemira mutno i preteći nadvija nad muzejem. Dve noći potom jedan je sumorni Filipinac pokušao da se pritaji u muzeju pred zatvaranje. Pošto su ga uhapsili i odveli u policijsku stanicu, odbio je da otkrije čak i svoje ime, te su ga zadržali kao sumnjivu individuu. U međuvremenu je strogi nadzor mumije obeshrabrio čudnovate horde stranaca da je opsedaju. Makar je broj posetilaca iz egzotičnih krajeva značajno opao posle donošenja naloga da se ne sme zadržavati pred muzealijom. U ranim jutarnjim časovima, u četvrtak 1. decembra došlo je do groznog vrhunca. Oko jedan čas poslepodne iz muzeja su se začuli užasni krici samrtnog straha i agonije; niz uspaničenih telefonskih poziva iz susedstva oglasili su policiji i nekim zaposlenima u muzeju, među kojima sam bio i ja, da dođu na poprište. Deo policajaca opkolio je zgradu, a ostali, zajedno sa zaposlenima, oprezno su ušli. U glavnoj dvorani pronašli smo zadavljenog noćnog čuvara - komadić tkanine užeta istočnoindijskog porekla još uvek je visio sa njegovog vrata - i shvatili da je uprkos sve naše predostrožnosti nekakav provalnik - ili više njih - sa vrlo mračnim i zlim namerama upao u ustanovu. No, trenutno je svuda gospodarila mukla, grobna tišina i gotovo da smo se uplašili da se uspnemo na sprat, do sudbonosnog krila za koje smo znali da krije uzrok ovih nevolja. Nešto se ohrabrismo pošto svetlost uključena prekidačima iz predvorja obli prostor, te smo se kolebljivo popeli uz zavojito stepenište, kroz visoki zasvođeni prolaz do izložbenog prostora sa mumijama. V Od toga trenutka svi su izveštaji o groznom slučaju obustavljeni - jer smo se svi zajedno složili da ništa dobro ne može proizići ako javnost sazna za ova dešavanja koja uslovljavaju dalji tok događaja. Spomenuo sam da smo osvetlili čitav prostor pre nego što smo se popeli. Pod zracima svetlosti koji su padali na svetlucave staklene vitrine i njihov morbidni sadržaj videsmo prizor muklog užasa, čiji

zagonetni detalji svedoče o događajima koji su sasvim nadilazili naše razumevanje. Tu behu dva provalnika - koja su se, kako smo to razumeli, sigurno pritajila u muzeju pred zatvaranje - no njih neće stići smrtna kazna zbog ubistva čuvara. Jer već su bili platili danak. Jedan od njih beše Burmanac, drugi Fidžanin - obojica poznati policiji zbog svog učešća u stravičnim i odurnim kultnim aktivnostima. Obojica behu mrtvi, a što smo ih više ispitivali to jasniji beše čudovištan i neimenovan način na koji su stradali. Lica obojice ljudi poprimila su izraz tako izbezumljenog i neljudskog užasa kakav ni najstariji policajac nije nikada video; no tela im behu u sasvim drukčijim stanjima. Burmanac je počivao blizu vitrine bezimene mumije, kroz koju je prosečen kvadratni otvor. U desnoj ruci držao je svitak plavičaste opnaste tvari na kojoj sam smesta uočio sive hijeroglife - gotovo u celosti istovetne svitku u čudnom cilindru koji se nalazio u biblioteci nekoliko spratova ispod; docnija proučavanja otkrila su izvesne suptilne razlike. Telo nije otkrivalo tragove nasilnog postupanja, a na osnovu lica izobličenog od očajne agonije zaključeno je da je čovek umro od čistog straha. Fidžanin koji je ležao u blizini još dublje nas je zapanjio. Jedan od policajaca ga je prvi primetio, a zastrašeni krik koji je ispustio zasigurno je učinio da se te noći užasa u susedstvu još jednom stresu od straha. Trebalo je odmah da shvatimo na osnovu samrtnog sivila na tom licu, nekada crnom, sada izobličenom od straha i na osnovu koščatih ruku - od kojih je jedna još uvek čvrsto stezala baterijsku lampu - da nešto beše odvratno pogrešno; no svi smo bili nepripremljeni na ono što nam je otkrio kolebljivi policajac. Čak i sada kada na to mislim sasvim sam savladan pokuljalim užasom i gađenjem. Ukratko - nesretni provalnik, koji je pre manje od časa bio stameni, živi Melanežanin u borbi protiv nepoznatog zla, sada je postao ukočena, pepeljavosiva figura hrapavo-kožaste okamenjenosti, po svemu identična povijenoj, eonima staroj prokletinji u prosečenoj staklenoj vitrini. No, ni ovo ne beše sve. Kruna svih užasa i prvo što nam je privuklo zapanjenu pažnju pre nego što smo uopšte i primetili tela na podu beše sadašnje stanje užasne mumije. Promene na njoj više nisu bile neprimetne i nejasne, sada je sasvim izmenila položaj. Beše omlitavela i opuštena, ukočenost je čudnovato popustila; koščate kandže behu spuštene i više čak ni delimično nisu pokrivale kožasto lice obuzeto

užasom; i - sačuvaj bože! - njene avetinjske oči behu sasvim iskolačene i gledahu ravno u pravcu provalnika koji su umrli od straha, ili nečeg goreg. Užasni, riboliki pogled bio je opčinjavajući i progonio nas je sve vreme dok smo ispitivali tela provalnika. Uticao je na naše nerve na gnusno nastran način, jer smo osećali da nam se prikrada nekakva čudna ukočenost, koja je sprečavala čak i naše najjednostavnije kretnje - ukočenost koja je začuđujuće splasla kada smo malo kasnije uzeli hijeroglifski svitak ne bismo li ga ispitali. Svako malo sam morao da osmotrim te grozne, iskolačene oči koje posmatrahu iz vitrine, a kada sam se vratio da ih pobliže proučim, pošto sam pogledao tela, učinilo mi se da nazirem nešto sasvim osobito u pogledu staklaste površine tamnih i čudesno dobro očuvanih ženica. Što sam ih duže posmatrao, bejah opčinjeniji; konačno sam se spustio do kabineta - uprkos čudnovatoj ukočenosti mojih udova - po svoje snažno uveličavajuće staklo. Ovim sam pobliže i pažljivo ispitao ribolike zenice, dok su se ostali komešali okolo u iščekivanju. Oduvek sam bio krajnje sumnjičav prema onoj teoriji da se prizori i objekti utiskuju na mrežnjači oka u slučaju smrti ili kome; ipak, čim sam pogledao kroz staklo shvatio sam da se u iskolačenom, sjajnom oku ovog bezimenog poroda eona sadrži mnogo više od pukog odraza prostorije. Zasigurno, nalazio se na ovoj drevnoj površini rožnjače u nejasnim obrisima nekakav prizor i nisam ni sumnjao da to beše poslednja stvar koju je ovo oko ugledalo u svome životu - pre tolikih bezbrojnih milenijuma. Delovalo je da postepeno čili, stoga sam odlučio da ubacim drugo sočivo u uveličavajuće staklo. No, taj je prizor ipak bio dovoljno precizan i jasan, iako beskrajno minijaturan kada je - u znak odmazde na nekakvu zlu čaralicu ili postupak - napao provalnike koji behu nasmrt preplašeni. Dodatnim sočivom uspeo sam da primetim više detalja koji dotle nisu bili vidljivi i zapanjena grupa ljudi oko mene pokušavala je da shvati nešto iz bujice reči kojima sam ih obasipao ne bih li ispričao šta sam video. Jer, jedan čovek je 1932. godine u Bostonu posmatrao nešto što je pripadalo sasvim nepoznatom i stranom svetu - koji je iščezao zaboravljen pre više eona. Nazirala se prostrana prostorija - odaja kiklopske arhitekture - i delovalo je kao da se posmatra iz jednog od njenih uglova. Zidovi su sadržavali tako grozomorne reljefe da me je čak i kroz ovaj nesavršeni vid zapanjila njihova bezbožnost i besramnost. Nisam mogao da poverujem da su urezivači ovih prizora

bili ljudi, ili da su ikada uopšte i videli ljudsko biće kada su klesali stravične obrise reljefa koji vrebahu posmatrača. U središtu prostorije nalazila su se ogromna kamena vrata u podu, podignuta tako da bi mogla da omoguće nečemu što se nalazi ispod da se uspne. To je izvesno bilo vidljivo - gotovo sigurno jasno u trenutku kada su se oči otvorile pred zastrašenim provalnicima - mada sam ja kroz svoje staklo nazirao samo čudovišnu mrlju. U tom trenutku, pre nego što sam pridodao još jedno sočivo u uveličavajuće staklo, proučavao sam samo desno oko. Ubrzo sam snažno poželeo da sam tada prestao sa traganjem. No, istraživački zanos i otkriće bili su me obuzeli, te sam preusmerio svoje snažno uveličavajuće staklo na mumijino levo oko, u nadi da će mutno obličje biti manje zamagljeno na drugoj retini. Ruke, koje su mi podrhtavale od uzbuđenja, neprirodno ukočene od nekakvog skrivenog uticaja, sporo su rukovale uvećavajućim staklom, a trenutak zatim shvatio sam da je prikaz zaista bio manje zamagljen na drugom oku. Ugledao sam morbidno otelotvoreno i polujasno, stravično obličje kako se uspinjalo uz ogromna vrata u podu te kiklopske, zaboravljene, drevne kripte u izgubljenom svetu - i osetio kako gubim svest uz neartikulisani vrisak, kakvog se uopšte ne stidim. Dok mi se povratila svest, nije se više ništa naročito moglo nazreti u očima čudovišne mumije. Policajac, narednik Kif, pogledao je kroz moje staklo, jer se ja nisam usuđivao da se ponovo suočim sa tim abnormalnim stvorom. I zahvalio sam se svim silama u svemiru što nisam pogledao malo ranije. Iziskivalo je od mene puno odlučnosti i još više njihovog urgiranja da ispričam šta sam ugledao u tom odvratnom trenutku otkrovenja. Štaviše, nisam mogao da govorim sve dok se svi nismo spustili u prostorije na donjem spratu, izvan vidokruga te demonske, nemoguće stvari. Jer sam počeo da umišljam najstrašnija fantazmagorička uobraženja sa mumijom i njenim staklastim, iskolačenim očima - da je posedovala nekakvu paklenu svest, da je videla sve što se pred njome dešavalo i da je uzaludno pokušavala da prenese neku užasnu poruku preko bezdana vremena. To je bilo sasvim bezumno - ali sam ipak osećao da će biti bolje da otkrijem šta sam ugledao. Jer nije se ni imalo mnogo reći. Video sam tako neverovatno čudovišno, demonsko stvorenje kako se komeša i navire iz tih zjapećih vrata u podu kiklopske kripte, da više nisam sumnjao u njegove moći da ubije jednim pogledom. Čak i sada ga ne mogu lako opisati rečima.

Mogu reći da beše gigantsko - da imade pipaka - surlu - oči hobotnice - polubezoblično - gipko - dopola prekriveno krljuštima - otpola smežurano - grozno! Ali ništa što bih mogao da kažem ne može ni približno da ocrta gnusne, bogohulne, nehumane, vanzemaljske užase, odurnost i neiskazivo zlo tog zabranjenog poroda crnog haosa i bezgranične noći. Dok sastavljam ove redove, prva slika koja mi iskače pred oči čini da utonem unazad, onemoćao i u mučnini. Dok sam prenosio ovaj prizor ljudima u kabinetu oko sebe, morao sam da se borim da sačuvam svest. Moji slušaoci behu jednako pogođeni. Čitavih petnaest minuta niko se nije oglašavao osim šapatom i sa strahom se polukradomice govorilo o zastrašujućim pričama u Crnoj knjizi, novinskim člancima koji spominju delovanja kultova, događajima u muzeju. Gatanotoa... čak i njegova najmanja predstava mogla bi da okameni - T’jog - lažni svitak - nikada se nije vratio - istinski svitak koji je mogao u celosti, ili delimično da poništi okamenjenost - da li je preostao? - pakleni kultovi - ono što se načulo - „To je upravo on”, „Pogledao ga je u lice”, „On sve zna, ali ne može niti da vidi, niti da oseti”, „Sačuvao je spomen tokom svih eona”, „Istinski svitak će ga osloboditi”, „Nagob poseduju istinski svitak”, „On nam može kazati gde da ga pronađemo”. Samo nas je isceljujuće sivilo zore prenulo nazad pameti, prisebnosti koja je iziskivala da to što sam nazreo ostane tajna - nešto što se ne srne niti objašnjavati, niti na šta se sme pomišljati. Dali smo samo delimičan iskaz štampi, a kasnije sarađivali sa novinama da se ostalo zataška. Na primer, kada je posle autopsije otkriveno da su mozak i ostali unutarnji organi okamenjenog Fidžanina ostali čitavi i neokamenjeni, mada hermetički zapečaćeni okamenjenim mesom - što je anomalija o kojoj patolozi još uvek obazrivo i zbunjeno raspravljaju - nismo želeli da to izazove pomamu. Znali smo šta bi žuta štampa mogla da učini od ovog detalja, setivši se onoga što je rečeno o tvrdo-kožastim žrtvama Gatanotoe, koje behu još uvek netaknutog uma i svesne. Slučaj je otkrio da čovek koji je držao hijeroglifski svitak - i koji ga je očigledno bacio na mumiju kroz otvor na vitrini - nije bio okamenjen, dok je drugi, koji nije imao svitak bio. Kada su zatražili od nas da načinimo opit - da prislonimo svitak hrapavo-kožastom telu Fidžanina i mumije - prezrivo smo odbili da saučestvujemo u takvim praznovericama. Naravno, mumija je sklonjena od javnosti iz stalnog izložbenog prostora i prenesena u muzejsku laboratoriju, kako bi

prošla naučno ispitivanje od strane nekog podesnog medicinara. Sa svešću o prošlim događajima strogo smo je čuvali; no čak i tada, bilo je pokušaja da se provali u muzej u 2:25 noću, 5. decembra. Na sreću, alarm protiv provalnika na vreme se oglasio i osujetio planove; nažalost provalnik ili provalnici su pobegli. Duboko sam zahvalan što nijedan drugi nagoveštaj nije došao do očiju javnosti. Silno želim da ih ni ne bude. Naravno, informacije će nužno procureti, a ukoliko se meni nešto desi, ne znam šta će moji pravni zastupnici učiniti sa ovim rukopisom; no, ovaj slučaj makar neće biti više svež u sećanju većine kada dođe do otkrića. Osim toga, niko neće poverovati kada stvari konačno izbiju na videlo. Tako stvari stoje sa masama. Sve dok njihova žuta štampa iznosi naznake, oni su spremni da poveruju u sve; no kada zaista dođe do silnog i abnormalnog otkrovenja, svi se tome smeju kao neistini. Za opštu dobrobit i bolje je tako. Spomenuo sam da je planirano naučno ispitivanje strašne mumije. Ono se odigralo 8. decembra, tačno nedelju dana posle užasnog vrhunca i sprovodio ga je ugledni dr Vilijam Mino, u sadejstvu sa dr Ventvortom Murom, muzejskim konzervatorom. Dr Mino je nedelju dana pre toga prisustvovao autopsiji začuđujuće okamenjenog Fidžanina. Tada behu prisutni i gospoda Lorens Kabot i Dadli Saltonstal, muzejski poverenici, doktori Mejson, Vels i Karver, zaposleni u muzeju, dva predstavnika novina i ja. U toku nedelje stanje se grozne muzealije nije vidno izmenilo, mada je opuštanje tkiva povremeno uzrokovalo da se staklaste oči još malo otvore. I niko od zaposlenih nije se usuđivao da pogleda stvora - jer pomisao o njegovom nečujnom, svesnom posmatranju postade nepodnošljiva - i uz mnogo truda sam morao da se nateram da prisustvujem ispitivanju. Dr Mino je pristigao malo posle 13 časova poslepodne i nakon nekoliko minuta otpočeo svoje ispitivanje mumije. Pred njegovim očima desilo se znatno propadanje, te je na osnovu toga - i na osnovu onoga što smo mu ispričali o postepenom opuštanju mumije koje je trajalo od prvog oktobra - odlučio da treba sprovesti diseciranje pre nego što se tkivo dodatno uruši. Budući da je među laboratorijskom opremom imao sve potrebne instrumente, smesta je otpočeo, glasno se čudeći čudnovatoj, vlaknastoj teksturi sive, mumificirane tvari. No, njegov je uzvik bio još glasniji kada je posle prvog reza iz rane polako potekao mlaz grimizne tečnosti čija je priroda - i pored silnih vekova koji su delili životno razdoblje mumije od sadašnjosti - bila

sasvim jasna. Još nekoliko veštih rezova otkrilo nam je da su unutarnji organi u zapanjujućoj meri očuvani i neokamenjeni - štaviše, svi sasvim netaknuti, osim na onim mestima gde je okamenjeni egzoderm naneo malformacije i oštećenja. Sličnost sa stanjem Fidžanina koji je umro od straha beše tolika da je ovaj ugledni patolog zbunjeno uzdahnuo. Neprirodna beše i očuvanost tih jezivih, iskolačenih očiju, a njihovo je stanje, uzevši u obzir okamenjenost bilo teško odrediti. U 3:30 otvorena je moždana šupljina - i deset minuta potom, naša zapanjena grupa se zaklela na tajnost, kakvu može izmeniti samo postojanje ovakvog skrivenog dokumenta. Čak su se i dva novinara povinovala ćutanju. Jer otvaranje lobanje otkrilo je pulsirajući, živ mozak.

I Tek su u prethodnih nekoliko godina ljudi većinski prestali da posmatraju američki Zapad kao novu zemlju. Cenim da je takva ideja pronašla svoje uporište u činjenici da se naša konkretna civilizacija zadesila kao nova na tom prostoru; no, sada istraživači kopaju ispod površine i iznose na svetlo dana čitava poglavlja života koji se uzdizahu i nestajahu među ovim ravnicama i planinama pre zabeležene istorije. Nas nimalo ne dotiče što je naseobina Pueblo domorodaca stara 2.500 godina, a jedva da nas potresa kada arheolozi datiraju subpedregalni period arheoloških kultura Meksika 17.000 ili 18.000 godina p.n.e. Načuju se ponegde i kazivanja o još starijim nalazima - o primitivnim ljudima što življahu istovremeno sa izumrlim životinjskim vrstama, od kojih su danas preostali samo fragmentovani osteološki ostaci i artefakta - te ideja o novom Zapadu hitro iščezava. Evropljani obično bolje od nas shvataju smisao drevnosti koja nadilazi sećanje i dubine slojeva što se nalaze pohranjeni ispod docnijih ostataka životnih strujanja. Nije li samo pre nekoliko godina jedan britanski naučnik govorio o Arizoni kao o „krajoliku mutne mesečine, vrlo ljupkom na svoj način, silnoj i staroj - drevnoj, samotnoj zemlji”. Ipak, verujem da ja posedujem još dublje razumevanje zapanjujuće - gotovo strahovite - starine Zapada, bolje od bilo kog Evropljanina. Sve to potiče od slučaja koji se zbio 1928. godine; slučaja koji bih voleo da pripišem makar tri četvrti halucinacijama, ali koji je na moje sećanje ostavio tako stravično postojan utisak da ga se ne mogu lako otresti. To beše u Oklahomi, gde me stalno nanosi struka etnologa američkih indogenih naroda i gde sam još pre nailazio na vraški čudnovate i uznemirujuće nalaze. Neka vas to ne zavara - Oklahoma je mnogo više od međe ranih američkih pionira i osnivača. Onde ima starih, prastarih plemenskih zajednica sa prastarim uspomenama; i kada se u jesen začuje uporni brum bubnjeva preko ovih prostranih ravnica, ljudski se duh opasno približava prvobitnim šaputanim stvarima. Ja sam poprilično beo i sa Istočne obale, no svako ko želi da dozna rituale Zmijskog oca Jiga, može u bilo koje vreme od mene da dobije poštenu

turu plašenja. Isuviše sam čuo i video da bih bio „sofisticiran” oko takvih stvari. A tako je i sa ovim slučajem iz 1928. Voleo bih da ga se otresem uz smeh - ali ne mogu. Otišao sam za Oklahomu ne bih li ušao u trag i pojasnio jedno od brojnih kazivanja o sablastima kakva su uobičajena među tamošnjim belim stanovništvom, ali koje imaju snažno indogeno potkrepljenje - i, bejah uveren - suštinsko indogeno poreklo. Vrlo čudnovata behu ova kazivanja o duhovima pod vedrim nebom; i premda su zvučala plitko i prozaično iz usta belaca, nazirahu se u njima žigovi koji su ih povezivali sa nekima od najbogatijih i najnedokučivijih mena indogene mitologije. Sve ove priče kolale su oko prostranih, osamljenih, naizgled ljudskom rukom proizvedenih tumula u zapadnom delu države; i sve behu vezane za prikaze silno čudnovatog izgleda i opreme. Najčešća i jedna od najstarijih, pročula se 1892. kada je Džon Vilis, državni šerif, krenuo u poteru za konjokradicama među tumule, a izašao sa sumanutom pripovesti o noćnoj konjici u vazduhu što jaše između velike vojske nevidljivih prikaza - o bitkama u kojima se čula tutnjava kopita i stopa, udarci naoružanja, zvečanje metala koji udara o metal, prigušeni krici ratnika i zvuci stropoštavanja tela ljudi i ekvida. Sve se ovo dešavalo po mesečini i zastrašilo je i konja i njega. Zvuci bi se čuli po čitav sat; živopisni, ali prigušeni kao da ih vetar pronosi iz daljine, no bez ikakvog prizora same vojske. Docnije je Vilis doznao da mesto na kome su se začula ova dešavanja beše ozloglašeno kao zaposednuto utvarama, da ga izbegavahu i doseljenici i urođenici. Mnogi su videli, ili delimice videli, zaraćene nebeske konjanike i opisivali ih neodređeno ili dvosmisleno. Doseljenici su aveti opisivali kao urođenike, ali takve koji nisu pripadni niti jednom poznatom plemenu, sa osobitim odeždama i naoružanjem. Tako su se daleko otisnuli da su čak tvrdili da nisu sigurni jesu li ovi konji odista bili konji. Sa druge strane, urođenici nisu prepoznavali ove prikaze kao sebi srodan narod. Oslovljavahu ih kao „one ljude”, „Stare” ili „one koji obitavaju ispod” i činilo se da su ih isuviše strahopoštovali da bi mogli otkriti više. Etnolozi još nisu uspeli da izvuku iz pripovedača bilo kakav određeniji opis stvorova, jer izgleda da ih niko nikada nije sasvim jasno osmotrio. Urođenici su znali za nekoliko izreka o ovakvim fenomenima: vrlo stari ljudi, vrlo veliki duh; ne toliko stari, ne toliko veliki; stariji od samog vremena, duh je tako velik da je skoro meso; ovi stari ljudi i duhovise pomešaju - postanu isto.