Dzejmi Bartlet-Darknet-U digitalnom podzemlju

Džejmi Bartlet Darknet U digitalnom podzemlju

Preveo Nikola Pajvančić

Naslov originala

Jamie Bartlett

The Dark Net Copyright © Jamie Bartlett 2014 Translation copyright © 2016 za srpsko izdanje, LAGUNA

Za moje sestriće Hjuija, Maksa, Sonija i Tomasa, koji su se rodili dok sam pisao ovu knjigu. Kad budu dovoljno porasli, nadam se da će je pročitati i pitati se zašto se oko ove teme dizala tolika prašina, i smejati se promašenim pokušajima predviđanja budućnosti.

Napomena autora Knjiga Darknet obrađuje po mnogo čemu osetljive i sporne teme. Glavni cilj mi je bio da pružim uvid u svet o kojem se često raspravlja, ali se retko istražuje – i to često s dobrim razlogom. Dok sam pisao ovu knjigu, nastojao sam da ostavim po strani sopstvene stavove i da objektivno i razložno izložim ono što sam doživeo kao moguće. Čitalac će možda dovesti u pitanje koliko je uputno uopšte pisati o ovoj temi, i možda će ga zabrinuti informacije koje Darknet otkriva. Iako mi namera ni u kom trenutku nije bila da sastavim vodič za nezakonite i nemoralne aktivnosti na internetu, činjenica je da ova knjiga sadrži materijal koji može da šokira ili uvredi neke čitaoce. Kao istraživač, osećao sam dužnost da poštujem privatnost osoba s kojima razgovaram. Kad god je to bilo potrebno, menjao sam imena, nadimke sa interneta i podatke koji bi dotičnu osobu mogli da identifikuju, a u jednom poglavlju sam napravio lik zasnovan na više pojedinaca. Takođe sam, da bih olakšao čitaocu, ispravio mnoge (ali ne sve) pravopisne greške iz citiranog materijala. Trudio sam se da uspostavim ravnotežu između prava pojedinaca i društvene koristi koja, po mom mišljenju, proističe iz opisivanja ovih osoba i svetova u kojima se kreću. Ipak, nije reč o nepogrešivom metodu, već o nizu procena. Svu odgovornost za eventualne greške, propuste i nepreciznosti snosim isključivo ja, i nadam se da će oni koji su pomenuti u knjizi unapred prihvatiti moje izvinjenje u slučaju bilo kakvih negativnih posledica ili neprijatnosti. Život na internetu se brzo menja. Bez sumnje, u trenutku kada budete čitali Darknet, određeni delovi priče više neće biti isti, neki veb-sajtovi će se ugasiti, potkulture će evoluirati, biće doneti novi zakoni. Ali osnovna tema ove knjige – kako se ljudi ponašaju u uslovima stvarne ili prividne anonimnosti – sigurno će ostati aktuelna. Džejmi Bartlet

jul 2014.

Uvod Sloboda ili smrt Odavno sam čuo glasine o ovom veb-sajtu, ali mi je i dalje neverovatno da postoji. Gledam u nešto što izgleda kao lista za odstrel. Tu su fotografije osoba koje prepoznajem – mahom poznatih političara – a pored svake od njih navedena je suma novca. Autor ovog sajta, koji koristi pseudonim Kuvabatake Sandžuro, smatra da biste, ukoliko možete da platite nečije ubistvo ali tako da ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da vas uhvate, to i učinili. To je jedan od razloga zašto je osnovao Tržište za ubistva (Assasination Market). Na početnoj stranici nalaze se četiri jednostavna uputstva: >Dodajte ime na listu >Dodajte novac u kasu pored imena osobe >Predvidite kada će nastupiti smrt te osobe >Ko pogodi, dobija iznos iz kase Tržište za ubistva ne možete da pronađete Gugl pretragom. Nalazi se u skrivenom, šifrovanom delu interneta kojem ste donedavno mogli da pristupite samo pomoću brauzera po imenu The Onion Router, ili Tor. Tor je nastao kao projekat Istraživačke laboratorije Američke mornarice, ali je u međuvremenu prerastao u neprofitnu organizaciju koju delimično finansiraju američka vlada i razne grupe za građanska prava, i milionima ljudi širom sveta pruža mogućnost da anonimno i bezbedno pregledaju internet. Jednostavno rečeno, Tor funkcioniše tako što višestruko šifruje kompjuterske aktivnosti i usmerava ih kroz nekoliko mrežnih čvorišta, ili onion rutera, i tako prikriva poreklo, odredište i sadržinu aktivnosti. Korisnici Tora ne mogu se pratiti, kao ni veb-sajtovi, forumi i blogovi koji postoje kao Torovi skriveni servisi, koje koriste isto šifrovanje saobraćaja da sakriju svoje lokacije. Tržište za ubistva se možda hostuje na nepoznatom delu interneta, ali se sasvim lako može naći. Potreban je samo jedan jednostavan (i besplatan)

softverski paket. Onda se prijavite, sledite uputstva i čekate. Nemoguće je znati broj ljudi koji tačno to i rade, ali u vreme kada ovo pišem, ako ispravno predvidim datum smrti Bena Bernankija, bivšeg predsednika Federalnih rezervi, dobiću otprilike 56.000 dolara. To možda izgleda kao prilično besmislena opklada. Veoma je teško predvideti kada će neko da umre. Zato na Tržištu za ubistva postoji i peto uputstvo: >Dozvoljeno je da sami ostvarite svoje predviđanje

Darknet Tržište za ubistva je radikalan primer onoga što se može naći na netu. Sem dobro poznatog sveta Gugla, Hotmejla i Amazona, postoji i druga strana interneta: darknet. Za neke je darknet šifrovani svet Torovih skrivenih servisa, gde korisnike niko ne može da prati i identifikuje. Za druge, to su sajtovi koje uobičajeni pretraživači ne indeksiraju: neistraživi svet stranica zaštićenih lozinkom, nepovezanih sajtova i skrivenih sadržaja dostupnih samo upućenima. To je takođe postao i zajednički termin za brojne šokantne, uznemirujuće i kontroverzne kutke neta – svet zamišljenih kriminalaca i predatora svih vrsta. Darknet je donekle sve navedeno – ali za mene je on više ideja nego konkretno mesto: podzemlje odvojeno od interneta po kome se krećemo, ali takođe i s njim povezano, svet potpune slobode i anonimnosti, gde korisnici mogu da kažu i rade šta požele, bez cenzure, bez pravila i društvenih normi. To je svet koji jednako šokira i uznemirava koliko je inovativan i kreativan, svet koji je takođe mnogo bliži nego što mislite. Darknet je često u medijima – gotovo svakodnevno se mogu pročitati vesti o mladim ljudima koji dele pornografiju, o internet nasilnicima i trolovima koji maltretiraju nepoznate, o političkim ekstremistima koji tu šire propagandu, o trgovini ilegalnom robom, o drogama i poverljivim dokumentima od kojih nas deli samo klik ili dva – ali to je i dalje svet koji je uglavnom neistražen i slabo shvaćen. Zapravo, malo ljudi se upustilo u tamnije kutke neta da podrobnije istraži takve sajtove. Radikalne društvene i političke pokrete počeo sam da istražujem još 2007, kada sam proveo dve i po godine prateći islamske ekstremiste po Evropi i Severnoj Americi, pokušavajući da sastavim sliku o iscepkanoj i često nepovezanoj mreži mladih simpatizera ideologije Al Kaide. Kada sam to završio 2010, činilo se da je svet drugačiji. Svaki novi društveni ili politički fenomen na koji sam nailazio – od teoretičara zavere do aktivista ekstremne desnice i kultura droge – bio je sve prisutniji, sve aktivniji na netu. Često sam dva puta razgovarao sa istom osobom – jednom na netu i onda ponovo uživo – i činilo mi se da razgovaram sa dve različite osobe. Otkrivao sam paralelne svetove sa različitim pravilima, različitim obrascima ponašanja, različitim protagonistima. Kad god bih pomislio da

sam u potpunosti istražio neku onlajn kulturu, otkrio bih još neistraženih, povezanih i tajnovitih oblasti. Za pristup nekima bilo je potrebno napredno tehničko znanje, dok je druge bilo izuzetno lako naći. Mada su sve važniji deo života i identiteta mnogih, te lokacije na netu su uglavnom nevidljive: van domašaja i van vidokruga. Zato sam krenuo da ih tražim. Put me je odveo na nova mesta, i na internetu i u stvarnom svetu. Postao sam moderator zloglasne grupe za trolovanje i proveo nedelje na forumima posvećenim samopovređivanju, izgladnjivanju i samoubistvu. Istražio sam složeni, zamršeni svet Torovih skrivenih servisa u potrazi za drogama i da bih proučavao mreže za distribuciju dečje pornografije. Posmatrao sam internet ratove između neonacista i antifašista na popularnim društvenim mrežama i prijavljivao se na najnovije porno-kanale da bih istražio savremene trendove u erotici kućne izrade. Posetio sam skvot u Barseloni gde žive anarhistički programeri bitkoina, oronule radničke kafane da razgovaram sa ekstremnim nacionalistima, i neuredne spavaće sobe da vidim tri devojke koje mlate silne pare izvodeći seksualno eksplicitne činove pred kamerom, za hiljade posmatrača. Istražujući i upoređujući te svetove, takođe sam se nadao da ću odgovoriti na jedno teško pitanje: da li ta anonimnost i povezivost oslobađaju mračne strane naše prirode? I ako je tako, na koji način? Darknet nije pokušaj razmatranja pozitivnih i negativnih strana interneta. Ista anonimnost koja omogućava funkcionisanje Tržišta za ubistva takođe čuva živote uzbunjivača, boraca za ljudska prava i aktivista. Na svaku destruktivnu supkulturu koju sam proučio dolazi bar isto toliko pozitivnih i konstruktivnih. Ova knjiga se ne može čak ni smatrati sveobuhvatnim opisom brojnih mračnijih supkultura koje prožimaju život na netu. Od šifrovanih Torovih skrivenih servisa do popularnih društvenih mreža, teško je znati koliko je zečja rupa zapravo duboka. Umesto toga, ovo je iskustvo jednog čoveka koji je proveo dosta vremena u nekim od najneistraženijih i najzabitijih kutaka interneta i pokušaj da se razume i objasni ono što se u njima dešava, kao i zašto se to dešava. Na darknetu, shvatio sam, stvari često nisu onakve kakve izgledaju na prvi pogled.

Povezani Internet kakav danas poznajemo nastao je krajem šezdesetih godina prošlog veka kao mali naučni projekat koji je finansirala i sprovela Agencija za napredne istraživačke projekte (Advanced Research Projects Agency – ARPA), odeljenje za razvoj američke vojske. Pentagon se nadao da će stvoriti Arpanet povezanih računara koji će omogućiti američkim naučnicima da dele informacije i dragoceni prostor na računarima. Godine 1969. uspostavljena je prva mrežna veza između dva računara u Kaliforniji. Bila je to mreža koja je sporo rasla. U julu 1973. Piter Kirstajn, mladi profesor računarskih nauka na Univerzitetskom koledžu u Londonu, povezao je Veliku Britaniju sa Arpanetom putem telefonskih kablova na dnu okeana, i tako je postao prva osoba u Britaniji povezana na net. „Nisam imao ni najmanju predstavu u šta će se to pretvoriti!“, kaže mi Kirstajn. „Niko od nas nije imao pojma. Bili smo naučnici koji su pokušavali da osnuju i razvijaju sistem za brzo i lako deljenje podataka.“ Arpanet, i njegov naslednik internet, stvoreni su na principima koji će omogućiti efikasnu saradnju tim naučnicima: mreža koja je otvorena, decentralizovana, pristupačna i na kojoj nema cenzure. Te ideje će definisati ono što internet predstavlja: neograničeni svet ljudi, informacija i ideja. Sa pojavom BBS-a (Bulletin Board System) 1978. i Juzneta (Usenet) 1979/80. godine, nove generacije upoznale su se sa životom na mreži. Za razliku od izolovanog Arpaneta, Juznet i BBS, prethodnici četa i foruma, bili su dostupni svakome ko ima modem i kućni računar. Mada mali, spori i primitivni po današnjim merilima, privlačili su hiljade ljudi koje je zanimao taj novi virtuelni svet. Sredinom devedesetih, kada se pojavio World Wide Web Tima Berners-Lija, internet se istinski preobrazio: iz specijalizovanog podzemnog okupljališta računarskih entuzijasta i naučnih radnika u popularno mesto za okupljanje miliona oduševljenih pridošlica. Po rečima Džona Notona, profesora programa za promociju tehnologije na Otvorenom univerzitetu, sajberspejs je u to doba bio više od obične mreže računara. Korisnici su ga videli kao „novu vrstu prostora“ sa sopstvenom kulturom, sopstvenim identitetom i sopstvenim pravilima. Dolazak miliona „običnih“ ljudi na net probudio je strahove i nade o tome kako će taj novi vid komunikacije delovati na nas. Mnogi tehnooptimisti,

kao što su časopisi zagovornici mrežne revolucije Wired i Mondo 2000, verovali su da će sajberspejs najaviti novo doba učenosti i razumevanja, pa da će čak i označiti kraj nacionalnih država. Taj stav je najbolje izrazio američki esejista i istaknuti sajberlibertarijanac Džon Peri Barlou 1996. u tekstu sa naslovom „Deklaracija nezavisnosti sajberspejsa“, koji je stvarnom svetu objavio da „vaši pravni koncepti imovine, izražavanja, identiteta, kretanja i konteksta ne važe za nas... naši identiteti nemaju tela tako da za razliku od vas mi ne možemo zavesti red fizičkom prinudom“. Barlou je verovao da će nedostatak cenzure i anonimnost koju internet naizgled pruža izgraditi slobodnije, otvorenije društvo, zato što ljudi mogu odbaciti tiraniju svog fiksiranog, stvarnog identiteta i stvoriti sebe iznova. (U časopisu Njujorker to su izrazili sažetije: „Na internetu niko ne zna da si pas.“) Vodeći psiholozi tog doba, kao što je Šeri Tarkl, u uticajnoj studiji identiteta na internetu iz 1995, Život na ekranu, oprezno su poželeli dobrodošlicu načinu na koji život na mreži može omogućiti ljudima da izraze različite elemente svog identiteta. Međutim, drugi su brinuli šta će se desiti ako niko ne zna da si pas. Roditelji su strahovali za decu zaraženu tom „modernom groznicom“. Nedugo posle studije Šeri Tarkl, psiholog Džon Saler proučavao je ponašanje učesnika u prvim čet-sobama. Ustanovio je da su učesnici često agresivniji i skloniji izlivima besa na mreži nego u stvarnom životu. Tvrdio je da je razlog to što, kada su zaštićeni ekranom, ljudi osećaju da društvena ograničenja, odgovornosti i norme stvarnog sveta ne važe. Anonimnost, bila stvarna ili prividna, smatrao je Saler, omogućava vam da istražite svoj identitet, ali bi takođe mogla da vam dozvoli da se ponašate bez straha da ćete odgovarati za svoje postupke. (To je 2001. nazvao „efektom dezinhibicije na mreži“). Zaista, od početka su mnogi korisnici BBS-a i Juzneta posmatrali sajberspejs kao oblast za sve vrste bizarnog, kreativnog, uvredljivog i ilegalnog ponašanja. U „alternativnoj“ hijerarhiji Juzneta, svako je mogao da pokrene diskusionu grupu o čemu god poželi. Prva grupa je bila alt.gourmand, forum za recepte. Za njom su brzo usledile alt.sex, alt.drugs i alt.rock-n-roll. Alt.*, kako je uskoro postao poznat, brzo je postao daleko najpopularniji deo Juzneta. Zajedno sa ozbiljnim i svrsishodnim grupama za književnost, kompjutere ili nauku, Juznet i BBS su sadržali i mnoge grupe posvećene sajbernasilništvu, hakovanju i pornografiji.

Sloboda ili smrt U toj uzbudljivoj atmosferi je radikalni libertarijanac Džim Bel iz te obećane anonimnosti na mreži razvio jednu ekstremnu ideju. Krajem 1992. grupa radikalnih libertarijanaca iz Kalifornije pod imenom sajferpankeri (cypherpunks) pokrenula je mejling listu za predloge i raspravu o tome kako se sajberspejs može koristiti da jamči ličnu slobodu, privatnost i anonimnost. Bel, korisnik te liste, verovao je da ako građani mogu da koriste internet da šalju tajne, šifrovane poruke i posluju sa valutom čiji se tokovi ne mogu pratiti, moguće je stvoriti funkcionalno tržište za gotovo bilo šta. Godine 1995. izneo je svoje ideje u eseju sa naslovom „Politika atentata“, koji je objavio preko mejling liste. Čak su i najzagriženiji libertarijanci sa te liste ustuknuli. Bel je predložio osnivanje organizacije koja će od građana tražiti anonimne donacije u digitalnom novcu, za nagradni fond sa imenom neke javne ličnosti. Organizacija će nagradu iz fonda isplatiti onome ko tačno predvidi datum smrti te osobe. To, tvrdio je Bel, nije protivzakonito, već je samo vrsta klađenja. Međutim, u tome je bio trik: ako se dovoljan broj ljudi dovoljno razbesni na nekog pojedinca – i svako anonimno uplati samo nekoliko dolara – nagradni fond će postati toliko veliki da će neko biti dovoljno motivisan da iznese prognozu, pa da je sam ispuni i uzme nagradu. Tu u priču ulaze šifrovane poruke i sistemi koji onemogućavaju praćenje plaćanja. Ubistvo koje organizuje internet zajednica – i koje je nekažnjivo – odvilo bi se na sledeći način. Prvo bi potencijalni atentator poslao svoju prognozu u šifrovanoj poruci koja se može otvoriti samo pomoću digitalne šifre koju zna osoba koja ju je poslala. Onda ubija i šalje organizaciji tu šifru, koja će otključati njegovu (tačnu) prognozu. Pošto bi organizacija potvrdila da se prognoza ostvarila, nagrada – u vidu digitalne valute uplaćene u nagradni fond – bila bi javno postavljena na net, kao šifrovana datoteka. I ta datoteka može da se otključa samo pomoću „ključa“ koji je generisala osoba koja je iznela prognozu. Organizacija bi mogla da potvrdi prognozu i dodeli nagradu osobi koja ju je iznela a da niko ne sazna ničiji identitet. Najbolji deo, smatrao je Bel, jeste anonimnost svih strana, sem možda ubice (i njegove žrtve), koju omogućava internet. Čak i da policija otkrije ko je sve uplaćivao u nagradni fond, sponzori bi iskreno mogli reći da

nikada nisu neposredno tražili da neko bude ubijen. Organizacija koja je pokrenula tržište takođe ne bi mogla da pomogne, zato što njeni ljudi ne bi znali ko je uplaćivao novac, ko je iznosio prognoze niti ko je otključao datoteku s novcem. Međutim, Belova ideja nije se svodila samo na zločin bez kazne. Verovao je da bi taj sistem omogućio pritisak na izabrane političare da budu pošteni. Što je prestupnik gori – što više naljuti svoje građane – to će oni pre sakupiti veliki fond, i ohrabriti potencijalne atentatore. (Bel je verovao da bi Staljin, Hitler i Musolini svi bili ubijeni da je takvo tržište postojalo u njihovo doba.) U idealnom slučaju, niko ne bi morao da bude ubijen. Bel se nadao da bi samo postojanje takvog tržišta značilo da se niko neće usuditi da postane meta. „Savršena anonimnost, savršena tajnost i savršena bezbednost“, pisao je, „zajedno sa lakoćom i bezbednošću sa kojima nagrada može da se preuzme, doveli bi do toga da zloupotreba vlasti postane veoma rizična. Vrlo verovatno da niko iznad nivoa opštinskog službenika ne bi ni rizikovao da ostane na položaju.“ Godine 1995, kada je Bel napisao „Politiku atentata“, to je sve bila čista teorija. Mada je Bel verovao da će njegovo tržište na kraju dovesti do propasti svake vlasti na svetu, realnost nije išla ukorak sa njegovom maštom. Gotovo dve decenije kasnije, sa nastankom digitalne valute kao što je bitkoin, anonimnih brauzera kao što je Tor i proverenih sistema šifrovanja, to se desilo i Belova vizija se ostvarila. „Ubijanje je u većini slučajeva pogrešno“, pisao je Sandžuro, kada je pokrenuo Tržište za ubistva u leto 2013: Međutim, ovo je neizbežan smer u kome se razvija tehnološka revolucija... Kada neko koristi zakon protiv vas i krši vaša prava na slobodu, život, imovinu, trgovinu ili potragu za srećom, sada možete, na bezbedan način, iz sigurnosti svoga stana, zauzvrat da mu skratite životni vek. Danas na Tržištu za ubistva postoji bar pet-šest imena. Mada to zvuči zastrašujuće, koliko ja znam, još niko nije ubijen. Značaj tržišta nije u njegovoj delotvornosti, već u samom njegovom postojanju. Ono je tipično za kreativnost i inovacije koje karakterišu darknet: mesto bez ograničenja, mesto gde se pomeraju granice, mesto gde se ideje izražavaju bez cenzure, mesto gde ćemo zadovoljiti našu radoznalost i želje, kakve god da su. Sve opasne, veličanstvene i potpuno ljudske osobine.

Prvo poglavlje Raskrinkavanje trolova „Na vrhu drveta života ne nalazi se ljubav, nalazi se lulz.“

Nepoznati autor Upropaštavanje života „Ćao /b/!“, pisalo je na malom natpisu koji je Sara držala pred svojim delimično nagim telom. „7. avgust 2013, 9 i 35.“ Bila je to objava za stotine – možda i hiljade – anonimnih korisnika prijavljenih na zloglasni /b/ bord veb-sajta za deljenje slika Forčen (4chan), da je ona spremna da se slika gola pred kamerom. Željni gledaoci su počeli da šalju razne seksualno eksplicitne zahteve, koje je Sara izvodila, fotografisala i objavljivala. Na sajtu Forčen postoje bordovi posvećeni brojnim temama, kao što su manga, kućno majstorisanje, kuvanje, politika i književnost. Međutim, većina od dvadeset miliona korisnika koji svakog meseca posećuje taj sajt ide na /b/, poznat kao i „nasumični“ bord. Sarine fotografije su bile samo deo jedne od mnogih bizarnih, uvredljivih ili seksualno eksplicitnih tema sa slikama koje se neprekidno smenjuju na bordu /b/. Tu nema gotovo nikakve moderacije, i gotovo svi postuju anonimno. Postoje, međutim, neka neformalna pravila: 47 pravila interneta, koje su stvorili sami korisnici /b/, ili /b/tardi, a među njima su i: Prvo pravilo: Ne pričaj o /b/ Drugo pravilo: NE PRIČAJ o /b/ Osmo pravilo: Nema istinskih pravila o postovanju Dvadeseto pravilo: Ništa ne treba shvatati ozbiljno Trideset prvo pravilo: Pokaži sise ili se gubi – sama biraš Trideset šesto pravilo: Uvek ima gorih sranja od onoga što si upravo video Trideset osmo pravilo: Ovde ne važe nikakva ograničenja – čak ni nebo nije granica Četrdeset drugo pravilo: Ništa nije sveto Anonimni i necenzurisani svet /b/ stvara ogromnu količinu inventivnih, smešnih i uvredljivih sadržaja, pošto se korisnici nadmeću za popularnost i ozloglašenost. Jeste li nekada kliknuli na link ka Jutjubu i neočekivano otvorili hit Rika Estlija iz 1987, Never Gonna Give You Up? To je bio /b/. Ili vam je stigla smešna fotografija mačke sa nepismenim natpisima? Takođe /b/. Haktivistička grupa Anonimus? Opet /b/.

Međutim, anonimnost ima i negativnu stranu. Ima malo žena među korisnicima i redovno ih ignorišu ili vređaju, osim ako ne šalju svoje fotografije, ili igraju ulogu „kam-devojke“, što je uvek jednostavan i delotvoran način da se privuče pažnja /b/tarda. Forčen ima zaseban bord za kaming, po imenu /soc/, gde se od korisnika očekuje da se prema kamdevojkama ponašaju pristojno. Svakog dana se tu pojavljuje i nastupa na desetine kam-devojaka. Međutim, neka povremeno pogreši i zaluta na /b/. Otprilike dvadeset minuta pošto je postovala prvu fotografiju, jedan korisnik je tražio da se Sara slika gola sa svojim imenom napisanim negde na telu. Uskoro je drugi korisnik zatražio golišavu fotografiju sa lekovima koje trenutno pije. Ona je uredno ispunila oba zahteva. To je bila greška. Anonimni korisnik je rekao: jbt, nadam se da je niko neće doksovati. Stvarno je to uradila. Izgleda kao dobra devojka. Anonimni korisnik je odgovorio: brate saberi se rekla je kako se zove, ime i prezime svog dr pa čak i studentski dom u kome živi znači želi da je nađu. Anonimni korisnik je odgovorio: Kad je nova. Svaka ženska koja piše znakove ili piše po sebi je očigledno nova u ovome tako da stvarno nema pojma u šta se upustila. Sara je nenamerno pružila dovoljno podataka o sebi da omogući korisnicima da je „doksuju“ – da otkriju njen identitet. Drugi /b/tardi su brzo obavešteni pa su se pridružili temi – na Forčenu se doksovanje devojke koja se skinula pred kamerom (camwhore) smatra za retku i pravu poslasticu – i nije prošlo dugo i korisnici su locirali Saru u imeniku njenog univerziteta, otkrili su njeno puno ime, adresu i broj telefona. Zatim su našli i njene naloge na Fejsbuku i Tviteru. Sara je i dalje sedela za svojim računarom i bespomoćno je to posmatrala. Anonimni korisnik je rekao: DOSTA. Ozbiljno. Jebote koji ste jadnici. Anonimni korisnik je odgovorio: lepo je videti da si još tu sara. BTW dobrodošla. Anonimni korisnik je odgovorio: hej... sara... mogu da te dodam na fejsu? Zezam se, bolje bi ti bilo da ga izbrišeš pre nego što pošalju tvoje gole slike tvojim prijateljima.

Anonimni korisnik je rekao: Bukvalno evo sada je zatvorila jebeni tviter za javnost dok sam joj razgledao slike. Kurva. Anonimni korisnik je odgovorio: Nema veze i ako ga obriše. Sačuvao sam ljude sa njenog spiska prijatelja i u kom su odnosu sa njom. Uskoro im šaljem gole slike. Anonimni korisnik je odgovorio: LOL obrisala je fejs. Al teško da može da obriše sve svoje rođake. Anonimni korisnik je odgovorio: Ma samo sačuvaj njeno ime. Kad se sve ovo slegne ima da ga reaktivira pa ćemo moći opet da je cimamo. Sad nikad neće imati mira. I biće žesšćih blamova sa njenima. Anonimni korisnik je rekao: Moroni, našli ste joj fejs? Ne mogu da verujem. Jebote napokon se neka ženska skine na ovom usranom sajtu i vi je pizde doksujete. Serem vam se u /b/. Anonimni korisnik je odgovorio: mrš odavde pederu šta se praviš fin. Anonimni korisnik je odgovorio: Kolko ti vremena provodiš ovde. Ovo te je kao začudilo? Anonimni korisnik je rekao: ženske koje se skinu ne treba cimati Anonimni korisnik je odgovorio: hahahahahahahah sigurno si nov ovde „sve za lulz“ Anonimni korisnik je rekao: Neću da glumim viteza, ali kad već jesam, pitam se što /b/ ovo radi. Ona je pokazala i sise i sve, a ipak joj „mi“ ovo uradimo. Internet mržnja u najboljem izdanju. Anonimni korisnik je odgovorio: /b/ skidanje pred kamerom: 2004–2013 R.I.P. Hvala. Anonimni korisnik je odgovorio: Najneverovatnije mi je kako vi likovi stalno pričate kako „ako ih doksujemo neće nam ostati nijedna da se skida gola :(“. Primeti da isto pričate već jedno deset godina.

Anonimni korisnik je rekao: Elem evo ga spisak svih njenih prijatelja sa fejsa. Možete da im šaljete poruke, i svim njihovim prijateljima, tako da svako ko ima bar neke veze sa sarom preko prijatelja sazna. Anonimni korisnik je odgovorio: I jel neko počeo da šalje poruke njenim prijateljima i rođacima ili ja da počnem? Anonimni korisnik je odgovorio: Računaj da niko nije, jer svako drugi ko se javi je možda vitez koji hoće da misliš da neko drugi već šalje slike. Anonimni korisnik je odgovorio: idemoidemoidemo Jedan korisnik je otvorio lažni nalog na Fejsbuku, sastavio kolaž Sarinih slika i počeo da ih šalje Sarinim prijateljima i članovima porodice, sa kratkom porukom: „Hej, da li poznajete Saru? Ona je prava mala nevaljalica. Čisto da znate, evo slika koje je kačila na internet da ih svi vide.“ U roku od nekoliko minuta slike su dobili gotovo svi sa kojima je Sara bila u kontaktu na društvenim mrežama. Anonimni korisnik je rekao: [xxxxx] je njen broj telefona – provereno. Anonimni korisnik je odgovorio: Sad sam je zvao, plače. Jebote zvuči kao kit koji cmizdri. Anonimni korisnik je odgovorio: Jel još neko stalno zove? To je ono što /b/ zove „upropaštavanje života“: sajbernasilništvo kome je namera, kao što mu ime kaže, da kod žrtve izazove dugotrajne i teške posledice. To nije bio prvi put da /b/ doksuje kam-devojke. Jedan ushićeni učesnik je proslavio pobedu tako što je otvorio novu temu da podeli priče i skrinšotove desetina drugih „klasičnih“ upropaštavanja života, i okačio fotografije devojke čiji je nalog na Fejsbuku hakovan, lozinka promenjena a eksplicitne fotografije koje je postovala na /b/ okačene na njenom tajmlajnu. Anonimni korisnik je rekao: Meni je nje malo žao. Bila je zgodna a i slatka. Šteta što je bila glupa pa je ostavila ime i sve. E jebiga. Dešava se. Anonimni korisnik je odgovorio: Da je bila pametna zbrisala bi, al pošto nije, zaslužuje posledice. Anonimni korisnik je odgovorio: I mene zabole šta će biti. Kurva se skida preda kamerom a ima dečka. Poduhvat je trajao manje od sat vremena. Uskoro je tema nestala, a Sara je zaboravljena.

Doksovanje kam-devojaka samo je jedan od sve brojnijih načina na koje ljudi zlostavljaju, zastrašuju, provociraju, izazivaju ili „troluju“ druge na internetu. Poznatim ličnostima, novinarima, političarima, sportistima, naučnicima – zapravo svakome u žiži javnosti, ili sa velikim brojem sledbenika na netu – redovno stižu uvrede, zapaljivi komentari ili pretnje od potpunih stranaca. Godine 2011. Šon Dafi je uhapšen zbog uvreda koje je izneo na Fejsbuku, između ostalog i ruganja petnaestogodišnjaku koji je izvršio samoubistvo. Kada je novinarka Karolina Krijado-Peres zajedno sa drugima uspela u kampanji da se na novoj novčanici od deset funti pojavi lik Džejn Ostin, anonimni korisnici Tvitera zasuli su je uvredljivim porukama, pa čak i pretnjama bombom i smrću, koje je policija toliko ozbiljno shvatila da joj je savetovala da se preseli. Pošto se pojavila u emisiji Question Time na BBC-ju, istoričarka sa Kembridža Meri Berd je preko interneta dobila pretnje seksualnim napadom. U junu 2014. spisateljica Dž. K. Rouling je oštro napadana na internetu zato što je donirala milion funti kampanji „Bolje zajedno“ protiv nezavisnosti Škotske. Neka vrsta trolovanja odvija se u gotovo svakom onlajn prostoru. Jutjub, Fejsbuk i Tviter imaju sopstvene podvrste trolova, i svaki je evoluirao da se uklopi u određeno okruženje, kao Darvinove zebe. Trolovi na Majspejsu imaju rečnik i metode savršeno prilagođene da uznemire mlade muzičare. Sajtovi za amatersku pornografiju puni su trolova koji tačno znaju kako da uvrede egzibicioniste. Delovi za komentare uglednih novina redovno su prepuni uvreda. Tokom poslednjih pet godina izgleda da je došlo do dramatičnog porasta ovakvog ponašanja. Godine 2007. u Engleskoj i Velsu osuđeno je 498 ljudi zbog korišćenja elektronskog uređaja za slanje poruka „veoma uvredljive, nepristojne, opscene ili preteće sadržine“. Godine 2012. taj broj je narastao na 1423. Gotovo svaka treća osoba između osamnaest i dvadeset četiri godine starosti u Britaniji zna nekoga ko je bio žrtva anonimnog vređanja na mreži. U anketi na tu temu u kojoj je učestvovalo gotovo 2000 punoletnih Britanaca, dva procenta je odgovorilo da je nekada, na neki način, vređalo nekoga na internetu – što bi značilo da samo u Velikoj Britaniji ima milion trolova. Trolovanje je danas postala skraćenica za svako neprijatno i preteće ponašanje na netu. Međutim, trolovanje se nikako ne svodi samo na vređanje. Zak ima trideset i neku godinu i govori sa blagim naglaskom koji

se može čuti na ušću Temze. Trolovanjem se bavi već više od deset godina. „Suština trolovanja nije nasilničko ponašanje“, tvrdi on, „već otključavanje. Otključavanje situacija, stvaranje novih scenarija, pomeranje granica, isprobavanje novih ideja, izračunavanje najboljeg načina da se izazove reakcija. Pretnja silovanjem na Tviteru nije trolovanje: to je prosto pretnja silovanjem.“ Zak je proveo godine usavršavajući taktike trolovanja. Njegova omiljena tehnika, kaže mi, jeste da se prijavi na neki forum, da namerno napravi gramatičke ili pravopisne greške, sačeka da ga neko uvredi zbog nepismenosti, i da se onda sa tom osobom upusti u raspravu o politici. Pokazao mi je jedan skorašnji primer, koji je sačuvao na laptopu. Zak je napisao naizgled naivan, polupismen komentar na popularnom desničarskom sajtu, o tome kako desničari ne bi bili desničari da više čitaju. Odgovorio je jedan besni korisnik i onda postovao golu fotografiju koju je Zak pre nekog vremena poslao na neki opskurni forum, pod istim pseudonimom. Mamac je zagrizen. Zak je smesta uzvratio: Nemoj da se uzdržavaš. Ako želiš da se dodiruješ dok gledaš ove slike onda samo napred… ako želiš, ja mogu da nađem još neke slike mog penisa – ili možda želiš i moje dupe? Ili ako želiš možemo da razgovaramo zašto su regresivne ideologije u principu loša ideja i zašto ljudi koji ih usvajaju verovatno mnogo teže shvataju svet od nekoga ko prihvata progres i društveni razvoj? Zak je počeo da postuje niz video-klipova svog penisa u različitim fazama uzbuđenosti, zajedno sa uvredama na račun desničara i citatima iz Šekspira i Servantesa. „Spremi se na iznenađenje!“, rekao je Zak vragolasto pre nego što mi je pokazao svoje poruke. Za Zaka je to bila jasna pobeda. Njegov kritičar je ućutkan tom lavinom, koja je na nekoliko sati zauzela deo za komentare tog veb-sajta. „Bio je toliko nesposoban za smislen odgovor da je počeo da kopa po mojoj istoriji poruka, u potrazi za nečim čime bi me osramotio – ali mene nije lako osramotiti.“ „Ali čemu sve to?“, upitao sam ga. Usledila je kratka tišina. „Ne znam, ali je bilo zabavno. Nema nikakve veze ako je inače jalovo.“

Za Zaka je trolovanje delom umetnost, delom nauka, delom vic, delom politički čin, ali i mnogo više. „Trolovanje je kultura, to je način razmišljanja“ – i, po njegovim rečima, postoji još od pre nastanka interneta. Ako želim da otkrijem odakle potiče taj naizgled moderni problem, moraću da se vratim na sam početak.

Finger Prethodnik interneta Arpanet je sve do osamdesetih godina prošlog veka bio stecište veoma malobrojne elite iz akademskih i državnih krugova. Ti Arpanauti su, međutim, otkrili da vole četovanje isto koliko i razmenu podataka. U roku od četiri godine od nastanka, funkcija TALK (prvobitno osmišljena kao mali dodatak koji prati transfer rezultata istraživanja, kao post-it nalepnica) bila je odgovorna za tri četvrtine celokupnog saobraćaja na Arpanetu. TALK, koji se kasnije preobrazio u elektronsku poštu, bio je revolucionarna pojava. Mogli ste da sedite za svojim računarskim terminalom u svojoj kancelariji i da komunicirate sa nekoliko ljudi istovremeno, trenutno, a da ih čak i ne vidite niti da sa njima pričate. Zbog mogućnosti koje im je pružala ta nova tehnologija, ova mala grupa vrhunskih naučnika povremeno se veoma čudno ponašala. Jedna istraživačka grupa, osnovana 1976, bila je odgovorna za odluku šta će ići u zaglavlje mejla. Sebe su nazvali „ekipa za zaglavlje“ i pokrenuli su nemoderisanu čet-sobu u kojoj će o tome raspravljati. Soba je postala slavna (ili zloglasna) zbog burnih i agresivnih razgovora koji su se u njoj vodili. Svađe bi izbile oko sitnica. Ken Harenstin, naučnik koji je osnovao tu grupu, kasnije će ih opisati kao „vrhunske majstore u teranju maka na konac“. Godine 1979. druga grupa naučnika je razvijala funkciju zvanu finger, koja će korisnicima omogućiti da znaju u koje vreme su se drugi korisnici prijavili na sistem ili se sa njega odjavili. Ajvor Daram sa Univerziteta Karnegi Melon predložio je vidžet koji će omogućiti korisnicima da ne koriste finger, za slučaj da žele da njihove aktivnosti na mreži ostanu privatne. U grupi su raspravljali o oba rešenja, ali je neko tu (internu) raspravu pustio na ostatak Arpaneta. Drugi naučnici širom Amerike su nemilosrdno i grubo napali Darama, jer su verovali da to kompromituje otvorenu, transparentnu prirodu Arpaneta. Većina tih naučnika se međusobno poznavala, tako da su onlajn rasprave bile umerenije zbog mogućnosti da na protivnika naletite na sledećoj naučnoj konferenciji. Svejedno, Arpanetom su se širili nesporazumi i bes. Jedan učesnik u epizodi o fingeru zaključio je da se na računaru ironični komentari obično pogrešno tumače, pa je predložio da se uz takve komentare na Arpanetu uvede ovaj novi znak interpunkcije ;-), da

ih čitaoci ne bi pogrešno shvatali. Ali čak ni prvi emotikon nije bio dovoljan, zato što su korisnici samo počeli da ih kače posle sarkastičnih uvreda, što je nekako bilo još gore. („Pi*ka mu materina, sada mi još i namiguje?!) Zabrinuti da mreža veoma brzo postaje prostačko okruženje, Arpanauti su objavili vodič za „netikeciju“ za novopridošlice. Satiru i humor, pisalo je u tom vodiču, treba izbegavati zato što je njih „posebno teško preneti i ponekad će zvučati nepristojno i uvredljivo“. Flejmovanje na BBS-u Godine 1978. Vard Kristensen i Rendi Sues izumeli su diskusioni sistem (Bulletin Board System – BBS) sa pozivnim umrežavanjem. Svako ko je imao modem, telefon i računar mogao je da pokrene BBS ili da se na neki poveže, i da šalje poruke. Od početka osamdesetih godina prošlog veka BBS je mnogim ljudima bio prvo iskustvo života na mreži. U roku od godinu dana vređanje nepoznatih na tim diskusionim sistemima, ili bordovima, postalo je široko rasprostranjen i prihvaćen deo BBS-ova. Nesporazumi u grupama za finger i zaglavlje bili su često samo burne rasprave među naučnicima. Ovde su, međutim, ljudi pristupali grupama i bordovima sa isključivim ciljem da počnu svađu. To se zvalo flejmovanje, provociranje stranaca, remećenje drugih grupa i stvaranje napetosti radi čiste zabave. Najbolji flejmovi su bili dobro napisani: suptilni, dovitljivi i otrovni. Dobri flejmeri (koji su često pisali pod pseudonimom) sticali su ugled; ljudi su željno iščekivali njihove postove i arhivirali njihove najbolje dosetke. To je bilo više od obične nepristojnosti. Za mnoge flejmere to je bila prilika da eksperimentišu, da pomeraju granice, i da drugi čitaju i procenjuju njihove reči. Jedan istaknuti flejmer je čak objavio i vodič – „Otov vodič za flejmovanje na BBS-ovima iz 1985“ – u kome potencijalne flejmere savetuje da budu što je moguće kontroverzniji jer je to „jedini način da ljudi čitaju vaše stavove“. „Veoma je teško“, pisao je Oto, „ignorisati flejm rat koji besni na čitavom bordu ili netu.“ Počele su da se pojavljuju grupe posvećene raspravama kako najdelotvornije flejmovati druge. Godine 1987. jedan korisnik BBS-a po imenu Džo Talmadž postovao je novi vodič „Dvanaest zapovesti flejmovanja“, da pomogne starim i novim flejmerima u razvijanju stila:

Dvanaesta zapovest: Kada nisi siguran, vređaj. Ako zaboraviš prethodnih jedanaest pravila, ovo nemoj. U nekom trenutku svoje divne karijere flejmera bez sumnje ćeš se naći u flejm ratu sa nekim ko je bolji od tebe... U tom trenutku možeš da učiniš samo jedno: VREĐAJ OLOŠ!!! „Ma nije valjda? A znaš šta radi tvoja majka...“ BBS grupe su kontrolisali sistem operateri (sisopi) koji su imali ovlašćenja da primaju ili banuju korisnike, i da brišu flejmove pre nego što stignu do žrtve. Često su ih zvali cenzorima pa su i sami bili mete neprijatnog flejmovanja zvanog abjuzing. Abjuzeri bi zasipali sisopa uvredama, spamom ili svime drugim čega se sete. Ponekad bi abjuzeri i flejmeri „rušili“ bord pomoću bagova ili postovali linkove ka trojancima zamaskiranim kao piratizovane arkadne igre koje će neiskusni korisnici da preuzmu. Drugi trik je bio slanje poruka u vezi sa piraterijom, što je na sisopa skretalo pažnju vlasti. Flejm ratovi na Juznetu Negde u isto doba kada su izmišljeni BBS-ovi, dvojica naučnika na Univerzitetu Djuk zadali su sebi još ambiciozniji zadatak: Tom Traskot i Džim Elis su bili nezadovoljni što je Arpanet elitistički i skup – pristup je koštao oko 100.000 dolara godišnje – pa su zato 1979. pokrenuli novu mrežu po imenu Juznet, kojoj će, nadali su se, svi moći da pristupaju i da je koriste. (Tačnije, svako ko ima računar sa operativnim sistemom UNIX, a to je bio veoma mali broj ljudi.) Juznet je, vrlo verovatno, rodno mesto modernog trola. Juzneteri su bili malobrojno društvo naučnika, studenata, Arpanauta i zaluđenika za kompjutere. Uzimali su pseudonim i pristupali njuz-grupi punoj neznanaca. Kao i BBS, svako je mogao da pokrene Juznet grupu, ali za razliku od BBS-a, administratori – ljudi koji su rukovodili čitavom mrežom – imali su mogućnost da odluče koje će grupe dozvoliti. Nove nade o tome kako će zavladati harmonija gotovo su smesta uništene. Juzneteri su se sukobili sa oholim Arpanautima oko toga „kako sve treba da se radi“ u tom novom prostoru, pošto su Arpanauti zaključili da je „bagra“ sa Juzneta neuka i neiskusna. Jedna sitna pravopisna greška bi često izazvala lančanu reakciju, pa bi zbog toga korisnici mesecima razmenjivali uvrede i analizirali jedni drugima poruke.

Juzneteri su bili buntovna družina. Godine 1987. administratori Juzneta bili su prinuđeni na ono što će posle biti poznato kao „Veliko preimenovanje“, kada su kategorisali sve dotadašnje grupe u sedam „hijerarhija“. To su bile: comp.* (kompjuteri), misc.* (razno), news.* (vesti), rec.* (razonoda), sci.* (nauka), soc.* (društvo) i talk.* (razgovor) – pod kojima su korisnici mogli da pokrenu sopstvene relevantne podgrupe. Grupu biste imenovali tako što na ime glavne hijerarhije dodate potkategoriju.* Džon Gilmor, koji će 1992. sa Timom Mejom i Erikom Hjuzom pokrenuti sajferpank pokret, želeo je da pokrene grupu o drogi, po imenu rec.drugs. Njegov zahtev su administratori odbili. Zato su Gilmor i još dvojica iskusnih korisnika Juzneta stvorili sopstvenu hijerarhiju, na kojoj neće postojati cenzura. Nazvali su je alt.* – skraćeno od alternativa (postojala je sumnja da je to zapravo skraćenica od anarhisti, ludaci i teroristi.) Flejmovanje je na alt.*-u bilo izuzetno popularno, i flejmeri su nalazili veliko zadovoljstvo u smišljanju kreativnih i maštovitih načina za surovo postupanje prema drugima. Početkom devedesetih godina trol sa Juzneta sa korisničkim imenom Mejkon odgovarao je na flejmove tako što je postovao epski, 1.500 reči dugački kolaž kreativnih uvreda koje je sastavio tokom godina: „Tebe ko da su pravili krivonogi klošar i sifilistična kamila...“ Kada je 1993. korisnik po imenu Mobi pitao grupu alt.tasteless za savet kako da se izbori sa dve mačke u teranju koje mu upropaštavaju ljubavni život, dobio je bujicu sumanutih saveta, svaki sve luđi od prethodnog: sterilizaciju u kućnoj radinosti, egzekuciju pištoljem, spaljivanje, i možda neizbežno, seks sa mačkama. I na Juznetu i na BBS-ovima nastajali su novi idiomi, pravila i norme. Međutim, to je bio svet koji će uskoro doživeti invaziju. Početkom devedesetih godina došlo je do eksponencijalnog rasta broja korisnika interneta. A mnogi novi korisnici išli su pravo na najaktivnija i najzanimljivija onlajn mesta: alt.*. Juzneteri, besni zbog tolikog broja pridošlica, pokušali su da ih proteraju. Godine 1992. u grupi alt.folklore.urban prvi put je spomenuta nova vrsta flejmovanja, čiji su cilj novopridošlice: trolovanje. Ideja je bila „lov na novajlije“* : iskusan korisnik bi postovao neku urbanu legendu o Juznetu, u nadi da će novajlije pokazati

svoje iznenađenje, i tako otkriti ko su. Uhvatio sam te! Onda bi mu se nemilosrdno rugali. Pošto su imali toliko mnoštvo potencijalnih meta, flejmovanje i trolovanje su počeli da se šire, i postajali su sve prefinjeniji. Nekoliko grupa posvećenih trolovanju pokrenute su u alt.*-u. Godine 1999. korisnik sa imenom Kepi Hemper naveo je u grupi alt.trolls šest različitih vrsta trolova: „jednostavni kreten flejm trol“ („Prosto!“, objasnio je Kepi Hemper: „Postuješ u alt.skinheads sa zaglavljem: „đubradi rasistička najedite se psećih govana!“); „neupućeni novajlija trol šaljivdžija“; „udri, beži i gledaj trol“; „prevarant“ ili „taktički trol“; „kreativni trol kros-poster“ i „grupni trol“. Mjauersi (Meowers – od meow, mjaukati) bili su čuveni grupni trolovi. Godine 1997. grupa studenata sa Harvarda stupila je u napuštenu Juznet grupu po imenu alt.fan.karl-malden.nose da postuje vesti o događajima na kampusu. Onda su počeli da blago flejmuju druge Juznet grupe, da bi, pisao je jedan: „živcirali glupe ljude“. Met Brus, jedan član harvardske grupe, predložio je da za metu uzmu alt.tv.beavis-n-butthead. Korisnici grupe alt.tv.beavis-n-butthead nisu lepo dočekali te arogantne studente i počeli su da postuju na alt.fan.karl-malden.nose, a to su činili i korisnici drugih Juznet grupa. Postovali su toliko da su harvardski studenti napustili grupu i napadači iz Bivisa i Batheda su je preuzeli, pa su se preimenovali u Mjauersi, po jednom harvardskom studentu, koji se, pošto su mu inicijali bili C. A. T. potpisivao sa „mjau“. Mjauersi su počeli da otvaraju druge Juznet grupe (među kojima alt.alien.vampire.flonk.flonk.flonk, alt.non.sequitur i alt.stupidity), sa kojih su počeli da upadaju u druge grupe tako što su postovali sulude, montipajtonovske postove i tako sprečavali sve druge da postuju ili da vode diskusiju. Ta tehnika, sada poznata kao krep flodovanje i dalje je veoma popularna kod trolova. Između 1997. i 1998. Mjauersi su se naveliko bavili krep flodovanjem, ciljajući grupe širom Juzneta sa onim što su zvali „umetnost Juznet performansa“. Mjauersi su takođe spamovali pojedince koji su im se suprotstavljali i koristili su anonimne rimejlere da sakriju adresu pošiljaoca. Univerzitetski mejl-sistem Univerziteta u Bostonu srušen je poplavom spama Mjauersa. Kampanja je trajala gotovo dve godine. Trolovska zajednica alt.syntax.tactical specijalizovala se za kros-post trolovanje. Članovi grupe bi uzeli stvaran post (na primer iz grupe kao što

je alt.smokers) pa bi ga prosledili preko anonimnog rimejlera, sa netaknutom originalnom mejl-adresom, u grupu za koju su verovali da neće lepo reagovati (alt.support.non-smokers) i izazvali raspravu između dve grupe, koje neće imati pojma da, u suštini, troluju jedna drugu. Napadi su na alt.syntax.tactical bili pažljivo planirani i u njima su često učestvovali podmetnuti članovi, lažni nalozi i dvostruki agenti. Trolove iz grupa kao što je alt.syntax.tactical nisu zanimale brze pobede, već izazivanje što snažnije i agresivnije reakcije. To je, tvrdili su, ono po čemu se trolovi razlikuju od flejmera. Flejm je obično samo bujica uvreda. Mada između njih postoji izvesno preklapanje, smatra se da je trol pažljiviji, prefinjeniji i maštovitiji. „Trol će se uzdržavati, svestan vrednosti većeg haosa koji će izazvati“, pisao je jedan anonimni poster na grupi alt.troll. A što je haos veći, to bolje. Svako može da ode na rec.sport.baseball i kaže „bejzbol je sranje“. Potrebna je neverovatna veština i disciplina da se izazove TRAJAN flejm rat. To je ono što mi radimo. Ali to će biti uspešno samo ako se ima talenat i brojnost u srazmeri sa talentom. Mi primamo samo ljude koji imaju dara da koriste pamet za izazivanje haosa. Alt.syntax.tactical su bili otvoreni u svojim ciljevima: * Da se naša imena nađu na listama nepoželjnih korisnika * Da obični/normalni ljudi napuste napadnutu njuz-grupu * Da primamo mnogo hejt mejlova. Kako se trolovanje širilo, tako se širio i njegov ugled. Negde u to doba se pojavila i standardna reakcija: „Ne hranite trola!“ Rečenica koja je podstakla mnoge trolove na sve ekstremnije i neshvatljivije postupke. Krajem devedesetih godina prošlog veka, trolovanje se dodatno srozalo. Trolovi tog doba su imali nezvaničan ali široko prihvaćen kod ponašanja: „Trolovanje je umna borba...“, pisao je jedan anonimni korisnik na grupi alt.trolls 1999: Takmičenje mora biti ograničeno na „ravnopravno borilište“ Juzneta. Sve što neko napiše na Juznetu je legitimna meta. Ali istraživanje šta neko ko piše pod stvarnim imenom radi u stvarnom životu, koje sprovodi neko ko ne koristi svoje stvarno ime (ili neko ime koje se ne može otkriti) nikako ne može biti fer. Međutim, razlika između digitalnog i stvarnog novijim korisnicima je sve više izmicala. Dve dugovečne i zloglasne epizode uništile su

ograničenja u vezi sa „stvarnim životom“. Malo neslaganje u grupi alt.gossip.celebrities između dvoje članova, Merijen Keho i Džefa Bojda, brzo se izrodilo u svađu. Merijen Keho je verovala da Bojd spamuje grupu besmislenim porukama, i poslala je mejl njegovim poslodavcima sa zahtevom da nešto preduzmu protiv njega. Opaki trol, ispostavilo se, bio je jedan razumni programer koji je odnedavno postao otac. U verovatno najdužem slučaju trolovanja u istoriji neta, autor kompjuterskih igara Derek Smart je neprekidno vređan zbog svoje (prilično razočaravajuće) igre iz 1996. Battlecruiser 3000AD. „To su bili sasvim obični neprilagođeni ljudi. A kada nalete na nekoga kao što sam ja – nekoga ko ne trpi ničija sranja, pa, onda svi viču upomoć“, napisao mi je Smart u mejlu. Rasprave u grupama na Juznetu kada je igra objavljena proširile su se po čitavom internetu i samo su narastale, delom zato što je Smart nastavio da kontratroluje. „U to doba“, priznao je, „dozvoljavao sam da mi tako nešto uđe pod kožu. Oko 2000. godine većina komentara se bavila Smartovim privatnim životom i profesionalnim uspesima i većinu je navodno slao čovek po imenu Bil Hafman, „samoproklamovani Derekolog“ i menadžer jedne softverske kompanije u Kaliforniji. Smarta je takođe proganjao i jedan šesnaestogodišnjak, koji je tvrdio da ima pištolj. Smart je podneo zahtev za zabranu uznemiravanja i podnosio žalbe policiji koja nije znala šta da radi. Poslednji spor – u vezi sa veb-sajtom koji je održavao Hafman – rešen je tek 2013. Specijalizovani onlajn svet su preplavile novopridošlice: pravila o trolovanju sa Juzneta postajala su sve besmislenija. Sve će uskoro postati još gore.

GNAA i Goutsi Krajem devedesetih pojavili su se strahovi da će trolovanje uništiti Juznet. Na kraju su ga dokrajčile inovacije. Internet je postajao sve pristupačniji i brzina preuzimanja sadržaja (i još važnije, slanja sadržaja) naglo se povećala, tako da su korisnici mogli da postuju više sadržaja na net, uključujući i slike i video-zapise. Juznet je, kao i većina nekada novih i uzbudljivih tehnologija, zastareo. Početkom novog milenijuma trolovi su sa Juzneta migrirali na novu vrstu neozbiljnih, necenzurisanih sajtova, koji su uskoro kolektivno označeni kao „Nije za gledanje na poslu“ (Not Safe For Work – NSFW), i koje su često pravili studenti ili tinejdžeri: SomethingAwful.com, Fark.com i Slashdot.com. Za razliku od tradicionalnih medija, ti sajtovi su bili puni članaka, linkova, predloga i komentara svojih korisnika. Članci koje korisnici najviše čitaju i dele izbiće na vrh sistema za rangiranje, što znači da popularnost ne zavisi od centralizovane uredničke kontrole, već od onoga što privuče pažnju zajednice. Stvorili su – kao kod mnogih sektora na netu koji se zasnivaju na sadržaju – prirodni podsticaj da se bude šokantan. Obično su najpopularniji članci bili oni uvredljivi, prostački ili bizarni. Fark je četvrte godine svog postojanja imao milion jedinstvenih posetilaca:* to je 2000. bio priličan komad internet kolača, kada je samo 360 miliona ljudi na čitavom svetu bilo povezano sa internetom. Korisnici tih novih sajtova usvojili su i proširili filozofiju svojih trolovskih prethodnika: užasavanje od cenzure – za koju se smatralo da je anahrona i analogna – i ideju da ništa na netu ne treba shvatati ozbiljno. Humor – koji još karakteriše dobar deo internet kulture – bio je apstraktan, samoreferentan i drzak. Trolovi su se u službi te ideologije trudili da budu što uvredljiviji, često na kreativno odvratne načine. Goutsi (Goatse) predstavlja skraćenicu za „goat-sex“.* To je takođe ime veb-sajta pokrenutog 1999. (Ne preporučujem vam da ga tražite.) Na uvodnoj stranici se nalazi fotografija golog sredovečnog muškarca koji rasteže svoj anus. Trolovi su koristili tu stranicu za „bait-and-switch“ (mamac i zamena) neslane šale: postovali su ili slali naizgled bezopasne linkove koje su zapravo onoga ko klikne usmeravale na sajt Goutsi. To je takođe poznato i kao šok trolovanje. Godine 2000. linkovi za Goutsi su često postovani na čet-forum Soul

Stories Opre Vinfri, uz poruke čiji je cilj bio da prevare: „U poslednje vreme sam se baš tužno osećala, evo linka za jednu pesmu koju sam napisala.“ Usledio je egzodus uvređenih Oprinih fanova, i u jednom trenutku je čitav forum zatvoren. Korisnici sajta SomethingAwful koji su stajali iza te neslane šale slavili su taj udarac nanet naivnosti koja se širila internetom.* Savez pedera crnčuga Amerike (The Gay Nigger Association of America – GNAA) osnovan je 2002, i tipičan je za tu vrstu ekstremnog trolovanja. Na njihovoj prvoj stranici nalazio se sledeći poziv: „Jesi li PEDER? Jesi li CRNČUGA? Jesi li PEDER CRNČUGA? Ako si odgovorio sa ’da’ na sva ova pitanja, onda je možda GNAA tačno ono što tražiš!“ Autori GNAA su navodno bili veoma vešti programeri* i posvetili su ogromnu količinu vremena da stvore i šire izuzetno uvredljiv materijal, sa ciljem da uznemire blogere, poznate ličnosti, popularne veb-sajtove i svakog drugog na koga bi se grupa okomila. Često bi „zatrpavali glupostima“ veb-sajtove – ispunjavali su čet besmislicama, baš kao što su pre deset godina radili Mjauersi – i hakovali i menjali druge popularne vebsajtove. GNAA je svoj cilj opisala kao „širenje nereda na internetu“, ali je na kraju osnovala organizaciju za internet bezbednost, i hakovala sajtove da demonstrira koliko su ranjivi. To su zvali Goutsi bezbednost – „razotkrivanje zjapećih rupa“ – i mada je FBI vodio istragu protiv nekih njihovih članova zbog raznih prestupa u vezi sa hakovanjem, Goutsi bezbednost je takođe identifikovala i ispravila brojne bezbednosne propuste u velikim internetskim proizvodima i softveru. Zak je bio jedan od ranih poštovalaca GNAA i Goutsija. „Ljudi su bili mnogo spremni da se uvrede zbog nečega kao što je Goutsi“, kaže mi on. „Zabavno je uvrediti nekoga ko je tako spreman da se vređa. A time što se vređaju, dokazuju da si u pravu. Krug se zatvori.“

Sve za lulz Na neki način, Zak, GNAA i drugi NSFW trolovi smatrali su da „njihov“ internet sve više osvajaju agencije za digitalni marketing, poznate ličnosti, veliki biznis, vlasti i horde običnog sveta, baš kao što su se Juzneteri osećali ugroženo 1993. Ljudi van plemena, i to još sve shvataju mnogo ozbiljno. Iz takvog okruženja je poticao Kristofer Pul, četrnaestogodišnji obožavalac sajta SomethingAwful, koji je otkrio japanski sajt za deljenje slika po imenu Futaba, koji je dozvoljavao korisnicima da pišu o čemu hoće, anonimno. NSFW sajtovi su bili uzbudljivi i smeli – ali je učesnike često bilo lako prepoznati i sajtovi su često moderisani. Anonimni korisnici Futabe bili su izuzetno kreativni, izuzetno vulgarni i neobuzdani. Sajt je u Japanu bio ozloglašen zbog krvavih pripovedaka o učenicima koji kolju učitelje, anime pornografije, i mnogo toga drugog, što je izazivalo opšte zgražavanje. Adresa sajta Futaba je bila , kao posveta jednako zloglasnom sajtu 2channel, i zato kada je Pul rešio da 2003. pokrene engleski ekvivalent, nazvao ga je Forčen (4chan) „zato što dvostruko JEBE KEVU!“, kako je postovao pod pseudonimum moot. Zak je smesta pristupio. „Pokušavali smo da stvorimo sopstveni prostor, naš sopstveni deo interneta.“ Zbog delimično prinudne anonimnosti /b/ je postao prirodni dom za trolove. Trolovanje je na /b/ rašireno i izuzetno raznovrsno, sa desetinama različitih kategorija trolova. Haktivistička zajednica Anonimus gotovo se sasvim sastoji od posvećenih /b/tarda, i koristila je sajt za planiranje i koordinisanje svojih „operacija“. Prva velika akcija te grupe zvala se Projekat Čenologija, usmerena protiv Sajentološke crkve, pošto je ona pokušala da sa neta ukloni video-snimke neprijatne po Toma Kruza. Mada je poruka bila iskrena – borba protiv cenzure i za transparentnost – zajedno sa ozbiljnim demonstracijama i hakovanjem bilo je tu i beskonačnog zivkanja sajentoloških brojeva, transparenata sa slikama sa Forčena i stotina crnih faksova.* Prinudna anonimnost, takmičarski duh koji tera da nadmašite druge korisnike i rešenost da se napad tera do krajnjih granica u ime nekakve neodređene anticenzorske ideologije svi su sadržani u motu /b/ trolova: „To sam uradio zbog lulza“ – fraza koja se koristi da se opravda baš sve i gde je glavna motivacija izazvati smeh na nečiji račun. Problem je, objašnjava Zak, što je lulz pomalo kao droga: potreban ti je sve jači fiks da bi se

osećanje nastavilo. Trolovanje brzo može da izmakne kontroli. Popularni sajt za društvene mreže i deljenje vesti Redit nekada je bio dom grupe pod imenom Igra trolova. Pravila su bila jednostavna: ako uspešno uznemiriš nekoga na Reditu a da on ne shvati da ga troluješ, dobijaš poen. Ako te identifikuju kao trola, gubiš poen. Imena najuspešnijih objavljivana su na tabeli. Jedan korisnik je posetio popularnu temu na Reditu i postovao izmišljenu priču o problemima koje ima sa kolegom. Isti korisnik je onda odgovorio kao kolega o kome je reč i zatražio izvinjenje, i objasnio da ima teškoća u sklapanju prijateljstva. Reditori su poverovali u priču i neki su čak ponudili da pošalju cveće izvređanom kolegi. Grupa je uspešno istrolovana. „Bilo je čudesno“, prisećao se jedan svedok. Igra trolova je na kraju banovana na Reditu; to je izuzetno neobičan korak za taj inače liberalni sajt, ali i svedočanstvo o sveprisutnosti i upornosti trolova sa Redita. Takmičenje u vređanju i ponižavanju, na sve dostupne načine, često može dovesti do šokantnih ekstrema. Godine 2006. izvesni Mičel Henderson, petnaestogodišnjak iz Minesote, izvršio je samoubistvo puškom svojih roditelja. Mičelovi drugovi iz razreda su na Majspejsu napravili njegovu spomen-stranicu i napisali kratki oproštajni tekst, u kome se Mičel nekoliko puta spominje kao „heroj“: „bio je heroj kada je povukao obarač, i sve nas ostavio. Kad bi smo samo mogli da vratimo film.“ Kombinacija pravopisne greške i tvrdnje da je samoubistvo herojski postupak izazvala je veliko veselje na Forčenu. Pošto su saznali da je Mičel izgubio ajpod nedugo pre nego što se ubio, /b/tardi su u Fotošopu napravili slike Mičela i njegovog izgubljenog uređaja. Jedan je čak slikao ajpod na Mičelovom grobu i sliku poslao njegovim ožalošćenim roditeljima. Gotovo dve godine posle njegove smrti oni su dobijali anonimne pozive ljudi koji su tvrdili da su našli Mičelov ajpod.

Upoznavanje trolova Teško je naći istinske trolove. Mnogi koriste proksi servere da maskiraju svoju IP adresu a većina ima desetine naloga sa različitim imenima, za svaku platformu koju koristi. Ako ih na nekom sajtu banuju ili blokiraju, oni će samo ponovo pristupiti pod novim imenom. Ali kao Mjauersi nekada, današnji trol voli da vreme provodi sa drugim trolovima. Dobar deo najgoreg trolovanja koordiniše se iz skrivenih ili tajnih kanala i čet-soba. Zak je pristao da mi pokaže jedno svoje skrovište, i pozvao me na tajni kanal koji je često posećivao već dve godine. To je privatna grupa na dobro poznatoj društvenoj mreži, „piratska baza za trolove“, kako mi je rekao. Glavna stranica grupe – ona koju vidi tipičan korisnik – jeste niz slika ljudi koji masturbiraju. „To je fasada“, kaže Zak, „da odbije daveže.“ Da biste pristupili pravoj akciji, postojeći moderator mora da vas pozove kao moderatora, i tako vam omogući pristup internom mejling sistemu grupe. Unutra vlada žustar ritam: svakog dana ima redovnih, dugačkih i urnebesnih rasprava i diskusija koje privlače i po dvadeset moderatora odjednom, od kojih se neki međusobno poznaju a neki ne. Svi koriste lažna imena, zato što su svi već ranije bili banovani sa sajta, tako da se ja nisam isticao – mogao sam biti bilo ko. Tu svi neprekidno i nemilosrdno troluju jedni druge i poruke su uglavnom veoma duhovite i krajnje oštre. Po Zakovim rečima, bar dva učesnika su univerzitetski profesori. Čini se kao da je to vežbaonica za trolove, mesto gde se isprobavaju nove taktike i bori sa drugima bez mnogo štetnih posledica. Mesto gde se može opustiti i malo predahnuti u društvu istomišljenika. Dok sam ja bio tu, jedan zloglasni trol je postao i moderator. Zak mi je objasnio da je taj trol sam sebe opisivao kao „incel“ što je skraćeno od „involuntary celibate – nedobrovoljni celibat“. Taj trol je bio dobro poznat u trolovskim krugovima zato što je držao blog na kome je naširoko objašnjavao zašto je obaveza države da mu nađe ženu sa kojom će imati seks; takođe se hvalio da je postao toliko očajan da je jednom pokušao da ima seks sa rođenom majkom. Kada je počeo da u grupi širi svoju priču – kako bi trebalo da sme da ima seks s kim god poželi, da država treba u tome da mu pomogne, i da su sve ženske ionako kurve – niko nije mogao sasvim

da provali da li ih on troluje ili ne. Svi su međutim bili fascinirani i počeli su da uzvraćaju, da kontratroluju: Hej incele, jesi ti homofobičan? Kao na primer zamisli da je ovo prava soba i da smo ja i _________ počeli da se ljubimo, kako bi se ti osećao povodom toga? Ako bi to postalo baš onako strastveno i da mu ja stežem malo mekano dupence i da sam mu zavukao jezik baš duboko? Da li o tome imaš neko mišljenje? Ne. Hej incele – je l’ ti majka lepa? Koliko bi je ocenio od 1 do 10? Ako je više od 7 čisto me zanima je li tvoja potreba da ženske budu opasno zgodne (inače ih vređaš) važi i za tvoju majku... Hm, da... mogu samo da ti se smejem. Drugi trolovi u grupi su izgleda počeli da ga procenjuju, da traže slabosti. To se zove „trolovi troluju trolove“: kada niko nije zaista siguran ko koga troluje. Nije stvar u pobedi ili porazu, već više u sparingu. Old Holborn je u Dejli mejlu proglašen za „najodvratnijeg trola“ u Britaniji, zbog beskrajnih uvreda na netu, među koje spadaju napadi na porodice devedeset šestoro navijača Liverpula koji su poginuli u katastrofi na stadionu Hilzboro 1989. On neprekidno tvituje i bloguje, a lice krije iza maske Gaja Foksa. Bez nje ne deluje posebno preteće: dobro odeven sredovečni čovek iz Eseksa koji brzo priča. Kaže da je uspešni kompjuterski programer i specijalista za zapošljavanje. „Za mene možeš reći da volim da se pravim pametan“, objašnjava uz kafu. „Oduvek sam takav bio. Protiv svakog autoriteta.“ On je više od toga – on je minarhista – neko ko veruje u najmanju moguću vlast. „Potreban je samo neko da zaštiti privatno vlasništvo. Sve ostalo sami možemo da sredimo.“ Ovako ukratko izlaže svoj pogled na svet: „Vlasti prosto treba da nas ostave na miru.“ Trolovanje je njegov način da pravi nevolje sistemu: „Hoću da budem onaj svrab koji ne da mira, ono zrno peska u mašineriji.“ Godine 2010. kandidovao se za poslanika u Kembridžu, sa maskom na licu i zbunjujući izbornu komisiju tako što je zvanično promenio ime u Old Holborn. Negde u to doba je ušao u policijsku stanicu u Mančesteru sa istom maskom i koferom punim novčanica od pet funti da položi kauciju za vlasnika paba

koji je odbio da poštuje zabranu pušenja u zatvorenim javnim prostorima iz 2007. To je, kaže on, takođe trolovanje. Teško je uvideti kakve veze sa minarhijom ima vređanje porodica žrtava Hilzboroa na Tviteru. Ali veza postoji. Da bi živeli u Old Holbornovoj libertarijanskoj bezdržavnoj utopiji, ljudi moraju biti jaki i nezavisni i moraju biti odgovorni za svoje postupke. On se boji nemog i poslušnog društva i kaže da će društvo u kome se svi lako vređaju dovesti do autocenzure. On smatra da je njegova uloga da isprobava i pomera granice prihvatljivog da bi društvo ostalo budno. Ciljao je Liverpuljane, kaže, da bi „dokazao“ da pate od sindroma žrtve – a za Old Holborna, baš kao i za trolove sa Juzneta, uspeh se meri snagom reakcije. „Bio sam kontroverzan, samo da pokažem kako oni uživaju da se osećaju kao žrtve. Reakcija je bila fenomenalna: pretili su da će mi spaliti kancelariju, kuću, da će silovati moju decu. Ha-ha! Bio sam u pravu! Dokazali su da sam u pravu!“ Međutim, zbog svega toga su ga doksovali i nedugo posle našeg susreta on se preselio na jug Bugarske da bi, po svojim rečima, odatle „pravio probleme dvadeset četiri časa dnevno“. „Ja sam pozitivac!“, viknuo je u kafeu. „Ja raskrinkavam licemerje. Ja se borim za slobodnije društvo!“

Istina o trolovima Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka sve veći broj ljudi odlazio je na net i psihologe je počelo da zanima kako računari menjaju naše razmišljanje i ponašanje. Godine 1990. američki pravnik i pisac Majk Godvin je izneo prirodni zakon o ponašanju na Juznetu: „Što rasprava na netu postane duža, verovatnoća poređenja sa nacistima ili Hitlerom približava se 1.“ Ukratko, što više razgovarate na netu, veći su izgledi da ćete se poneti ružno; ako pričate dovoljno dugo, to postaje izvesno. (Godvinov zakon se danas lako može uočiti u komentarima većine onlajn izdanja novina.) Godine 2001. Džon Saler je to opisao kao efekat dezinhibicije na mreži. Po njegovim rečima, postoji šest faktora koji omogućavaju korisnicima interneta da ignorišu društvena pravila i norme koje važe u stvarnom svetu.* On tvrdi da pošto ne znamo ljude kojima se obraćamo (a ni oni nas ne vide i ne poznaju), pošto je komunikacija trenutna, naizgled bez pravila i odgovornosti, i zato što se sve odvija na mestu koje deluje kao alternativna stvarnost, mi postupamo kako ne bismo postupali u stvarnom životu. Saler to zove „toksičnom dezinhibicijom“. Po drugim naučnim istraživanjima, između 65 i 93 procenata ljudske komunikacije nije verbalne prirode: sastoji se od izraza lica, tona, pokreta. Da se izrazimo veoma jednostavno, naš mozak je tokom miliona godina evoluirao da podsvesno primećuje te znake, da bismo bolje shvatali i tumačili jedni druge. Komuniciranje putem računara eliminiše te znake, i zbog toga postaje apstraktno i neutemeljeno. Ili kako to piše u internet stripu Peni arkejd (Penny Arcade): „Velika teorija o internet kretenima“: „normalna osoba + anonimnost + publika = totalni kreten.“ Najlakši način za borbu protiv trolova jeste uklanjanje njihove anonimnosti, obavezivanje veb-sajtova ili platformi da zahtevaju logovanje svih korisnika pod pravim imenom. To, naravno, ne bi u potpunosti sprečilo neprijatno ponašanje na vebu, ali bi trolovi bili bar malo odgovorniji za svoje postupke i možda bi malo razmislili pre nego što napadnu druge. Međutim, uklanjanje anonimnosti ima i mana. Anonimnost nije savremeni izum čiji je cilj zaštita trolova. Ona takođe omogućava ljudima da budu iskreni, otvoreni i nevidljivi kada za to postoje valjani razlozi. Nikako ne bi valjalo da se lišimo prava na nju.

Ako se otarasimo trolovanja, možda ćemo izgubiti još nešto. Linija između krivičnih dela, pretnji, vređanja i satire takođe je veoma tanka. Trolovi poput Old Holborna povremeno pružaju satiričan pogled na nadobudnost našeg društva, razotkrivaju apsurdnost savremenog života, naše moralne panike i našu histeričnu kulturu dvadesetčetvoročasovnih vesti. Jedan ogranak trolova, poznat kao RIP trolovi, cilja ljude koji pišu poruke na memorijalnim stranicama nedavno preminulih. Po rečima Vitni Filips, koja je doktorirala na temu trolova, oni obično ciljaju osobe koje nazivaju „turistima žalosti“: korisnike koji nemaju stvarne veze sa žrtvom i koji nikako ne mogu biti ožalošćeni. Sami trolovi tvrde da su turisti žalosti naporni, neiskreni i da potpuno zaslužuju da budu mete. GNAA često objavljuje sumanute vesti u nadi da će lenji novinari da ih prenesu. Oni to često i čine: vest GNAA o tome kako Afroamerikanci pljačkaju prazne kuće posle uragana Sendi da bi krali kućne ljubimce naširoko je objavljivana u velikim medijskim kućama. Unutar trolovske zajednice, neprikosnoveni šampioni trolovanja u „stvarnom životu“ su američki komičar Stiven Kolbert i britanski komičar Kris Moris, obojica čuveni po veštini spuštanja na zemlju naduvanog ega političara i poznatih ličnosti. Zak tvrdi da i njegov rad ima vrednost i svrhu – da je to „trolovanje u interesu javnosti“ kojim razotkriva licemerje i glupost u društvu. On je čak izumeo i sopstvenu složenu religiju, na kojoj je radio godinama, čisto da bi je koristio kao alatku za trolovanje. Zove je „autodidaktički pragmatizam putovanja kroz vreme“, i mešavina je apsurdnog humora, fizike i delova pozajmljenih iz drugih religija. Koristi je da bi trolovao religiozne i političke grupe. „To je oprobana i proverena tehnika maltretiranja kada se nekome prikaže sadržaj za koji on nikako ne može znati je li stvaran ili je šala.“ To je dovitljiva taktika i – na moje iznenađenje – taktika koja ima značajnog uticaja na savremene teološke rasprave.* Mada su mnogi trolovi prosto tinejdžeri koji se dosađuju pa prave gluposti, ozbiljni trolovi izgleda uglavnom slede libertarijansku ideologiju, i veruju da je za život u slobodnom društvu neophodno prihvatiti, da nijedna ideja ne sme biti pošteđena izazova i podsmeha i da ništa ne guši slobodu izražavanja više od straha da se neko ne naljuti ili uvredi. Trolovi postoje koliko i mrežno računarstvo, što sigurno govori nešto o potrebi mnogih od nas da istražuju tamnije strane naše prirode. Svaki trol sa kojim sam razgovarao kaže da je to što radi nešto prirodno, ljudska potreba da pomera granice samo zato što one postoje.

Problem sa filozofijom pomeranja granica jeste to što se ona može koristiti kao opravdanje za nasilničko ponašanje ili pretnje ljudima, bez razmišljanja o posledicama. Kada sam pitao Zaka je li nekada otišao predaleko, on klima glavom: „Da, mislim da je bilo nekoliko ljudi koje sam toliko proganjao da su otišli sa interneta. Jedan je doživeo nervni slom.“ Da li oseća odgovornost zbog toga? „Tada je nisam osećao – svi smo znali šta smo radili. Mada sada više nisam toliko siguran.“ Old Holborn je sigurniji: „Ja pažljivo biram mete. Oni to uvek zaslužuju.“ Međutim, bogati i moćni nisu uvek mete. Prečesto su to slabi, novopridošlice kao Sara, koje je najlakše napasti. Anonimni korisnici /b/ napadaju devojke koje se skidaju ispred kamere zato što su njihove slike i tredovi izuzetno popularni: mnogo više od običnih /b/tard tredova. Old Holborn se u suštini slaže sa /b/: „Da li bi ti postovao svoje slike na internet? Pa zašto je ona to uradila? Nije stvar u tome da je treba naučiti pameti, ali ona mora biti odgovorna za svoje postupke.“ Zaku ne prija priča o Sarinom slučaju, ali na kraju zaključuje: „Pa, verovatno nije trebalo da to uradi, mada nije zaslužila posledice.“ Meni je Sarino doksovanje delovalo samo kao prosto siledžijstvo. Počinioci su traljavo pokušali da se opravdaju: „Ta glupača je noćas možda naučila najvažniju lekciju u svom mladom životu: da je slanje sopstvenih golišavih slika na internet izuzetno loša ideja.“ Ja sam siguran da ona jeste skupo platila taj nauk, ali je to bilo samo uzgredno dejstvo „upropaštavanja života“. Anonimni korisnik je rekao: Ja sam moralni otpad. Ne vidim kakav je problem njeno doksovanje. Sve je to za lulz. Na vrhu drveta života nije ljubav, nego lulz. Kakvi god bili njihovi motivi, pa čak i kad su u svom najgorem izdanju, od trolova možda možemo nešto da naučimo. Trolovanje je veoma širok pojam, i kreće se od nasilnika sa /b/ do filozofa amatera, od blago uvredljivog do protivzakonitog ponašanja. Sve veća želja za digitalnom afirmacijom navodi sve više nas da na netu delimo svoje najintimnije i lične stvari, često sa potpunim strancima. Šta volimo, šta mislimo, šta radimo. Što više ulažemo sebe na net i što smo spremniji da se vređamo, to više ima materijala za trolove. A uprkos sve većoj kontroli na društvenim mrežama, trolovanje neće nestati. Ono je jedna od glavnih svojstava života na netu još od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, i evoluiralo je i mutiralo od

neočekivanog nusprodukta elektronske komunikacije unutar specijalizovane zajednice do gotovo mejnstrim fenomena. Ljude kao što je Zak, prelazak trolovanja iz kreativne veštine u nasumične pretnje i nasilničko ponašanje veoma frustrira. To ga, međutim, neće zaustaviti. Sviđalo se to nama ili ne, trolovanje je deo današnjeg onlajn sveta. Pošto svi provodimo sve veći deo svog života na netu, trolovi nam mogu pomoći u prepoznavanju opasnosti takvog života, mogu nas navesti da budemo malo oprezniji i malo manje osetljivi. Jednog dana ćemo im možda na tome biti zahvalni.

Epilog Četiri dana posle tih velikih neprijatnosti koje je Sara pretrpela, još jedna kam-devojka sa /b/ je doksovana, i slike su dobili svi članovi njene porodice, njen poslodavac i njen dečko. „Znaš li da tvoja devojka šalje slike svojih sisa na internet? Možeš da ih vidiš ovde _______“ „Novi dan, nova surova realnost“, napisao je jedan korisnik. „Vratiće se ona“, odgovorio je drugi.

Drugo poglavlje Usamljeni vuk Pola sam prvi put sreo u radničkoj kafani u gradu na severu Engleske, jedne hladne jesenje večeri. Izgledao je mladoliko, imao je privlačno lice, kratku crnu kosu i tetovaže koje su mu se penjale uz vrat. Bio je dobro društvo: učtiv, pažljiv i lako se smejao. Ukratko, Pol i ja smo se odlično slagali. Sve dok razgovor nije prešao na politiku. „Samo pomisli na svu lepotu koja će umreti“, objasnio je. „Šta misliš, na šta će svet da liči kada njime zavladaju crnci ili Pakistanci? Je l’ možeš to da zamisliš? Kada ostane još hiljadu poslednjih belaca, nadam se da će jedan od njih spaliti čitavu jebenu zemlju i sve na njoj.“ Pol je jednočlana politička partija, mašina za propagandu. On provodi svaki dan, čitav dan, pokušavajući da probudi rasnu svest kod belih Britanaca. Vodi popularan blog o etnocentrizmu i pokretu Vajt prajd (White Pride) i snima i objavljuje video-zapise u kojima napada manjine. Otvara laptop i pokazuje mi svoje nedavne aktivnosti: burnu raspravu sa pripadnicima neke levičarske grupe; poruke podrške za partiju Zlatna zora u Grčkoj; razgovore sa belačkim rasistima u Sjedinjenim Državama. Otvara svoje naloge na Fejsbuku i Tviteru. Hiljade ljudi, širom sveta, prate Polove strastvene aktivnosti na društvenim mrežama. Na netu je našao zajednicu koja deli njegova uverenja i koja ceni njegove poruke. Takođe je privukao jednako glasnu grupu koja se bori protiv njegovih stavova i zalaže se za njihovo uklanjanje sa neta. On živi u jednodimenzionalnom svetu prijatelja i neprijatelja, istine i neistine – i u tom svetu provodi sve više vremena. Digitalni Pol je dinamičan, agresivan i istaknut zagovornik pokreta Vajt prajd. Stvarni Pol je nezaposleni tridesetogodišnjak koji živi sam u maloj kući. Dok sam se vozom vraćao kući posle jednog našeg razgovora, poslao sam mu SMS da mu zahvalim. Kao i obično, smesta je odgovorio: „Veliko ti hvala, Džejmi. :) Srećan put. P. S. Stvarno mi je bilo zadovoljstvo.“

Međutim, za razliku od prethodnih susreta naša prepiska je uskoro usporila. Obično glasni Pol se utišao. Njegove aktivnosti na društvenim mrežama su stale. Možda su, dozvolio sam sebi da se ponadam, naši susreti uticali na njega? Ili je možda policija napokon otkrila njegov identitet? Možda nešto gore?

Nova platforma Pol nije jedini koji je otkrio da je internet savršeno mesto za širenje svoje poruke. To je postala izuzetno važna platforma za političke grupe širom sveta. Od predizborne kampanje na Fejsbuku Baraka Obame u Americi, preko fleš mobs pokreta Occupy, do digitalnog domašaja italijanskog komičara-političara Bepea Grila, bitke za ideje i politički uticaj prešle su na internet. Tokom poslednje decenije Pol i hiljade ljudi poput njega su odbacili tradicionalni teren za širenje nacionalističkih poruka zarad Fejsbuka, Tvitera i Jutjuba. Oni su bili među prvim političkim grupama koje su to učinile. Ekstremističke organizacije, pošto im je uskraćeno pojavljivanje u velikim medijima, i pošto ne mogu da iznose svoje stavove u javnosti, bile su posebno otvorene za mogućnosti koje pruža nova tehnologija. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, na primer, organizacije belih rasista u Americi Stormfront i Arijevsko bratstvo osnovale su popularne grupe za podršku na Juznetu i BBS-ovima. (Zapravo, Stormfront je i počeo kao veb-sajt.) Po podacima servisa Aleksa – koji se bavi rangiranjem saobraćaja na veb-sajtovima – sajt krajnje desničarske Britanske nacionalne partije mnogo je popularniji od sajtova Laburističke ili Konzervativne partije. „Krv i čast“, epicentar čitave ekstremističke neonacističke muzičke scene, ima desetine otvorenih stranica na Jutjubu i zatvorenih onlajn foruma. Veb-sajt Stormfronta – stormfront.org – odavno ima forum, sa gotovo 300.000 članova, koji su zajedno postovali više od deset miliona poruka. Tviter je posebno omiljen među neonacistima, koji često uzimaju korisnička imena u kojima su brojevi 14 i 88. Četrnaest se odnosi na „14 reči“ („We must secure the existence of our people and a future for white children“ – moramo obezbediti postojanje našeg naroda i budućnost za belu decu), dok se 88 odnosi na osmo slovo abecede. HH: Hajl Hitler. Po rečima istraživača sa Kings koledža u Londonu, neonacisti koriste Tviter ne samo za širenje ideja i propagandu već i za održavanje koherentne svesti o sopstvenom identitetu. „Kuća Roštilda mora biti uništena ako želimo da spasemo našu rasu! 14/88. Sieg Heil!“, piše jedan korisnik koga sam našao posle ovlašne pretrage. Neki nacionalisti nalaze dečje čet-sobe ili Jahu grupe nevinih imena u kojima će se okupljati. Forumi o anglosaksonskoj istoriji posebno su popularni među engleskim nacionalistima, gde stotine korisnika sa imenima kao što su Atherlerd i Harold raspravljaju kako ustanoviti čistiju, belju Englesku. Početkom 2007.

francuska nacionalistička partija Nacionalni front bila je prva evropska politička partija koja je osnovala ogranak u virtuelnom svetu – Sekond lajf (Second Life), što je izazvalo burne onlajn proteste nekih korisnika. Iste godine su njeni ksenofobni avatari posetili virtuelnu džamiju, seli na virtuelni Koran i postovali antisemitske slogane, pre nego što su aktivirali hakerski skript koji je automatski izbacio sve iz zgrade. Jevrejska organizacija za ljudska prava Centar „Simon Vizental“ procenjuje da je 2013. bilo 20.000 aktivnih veb-sajtova, grupa na društvenim mrežama i onlajn foruma koji se bave „širenjem mržnje“. Broj svake godine raste. Onlajn svet je postao utočište za rasiste i nacionaliste, i pruža političkim ekstremistima priliku da iznose svoje stavove, dele ideje i regrutuju podršku. Nik Louls, direktor organizacije „Nada, ne mržnja“ (Hope Not Hate), radi sa antifašističkim grupama još od polovine devedesetih. Nik mi kaže da je internet „omogućio običnom čoveku pristup krajnje desničarskim grupama na način koji je pre deset godina bio nemoguć“. On takođe menja demografiju tipičnog nacionaliste, objašnjava Nik. Savremeni nacionalista je mlad, ima mnogo slobodnog vremena, tehnološki je pismen – ume da se virtuelno povezuje sa ljudima sličnih pogleda širom sveta. Sa ljudima kao što je Pol. Najzloglasniji od te nove vrste onlajn ekstremista jeste Anders Bering Brejvik, desničarski ekstremista koji je u julu 2011. u Norveškoj ubio sedamdeset sedmoro ljudi. Pošto je napustio školu, počeo je da radi kao predstavnik korisničke službe, ali je, pošto je bio talentovan za programiranje, pokrenuo sopstveno programersko preduzeće. U svojim ranim dvadesetim, mladi Brejvik je svakodnevno provodio sate čitajući blogove i članke na internetu o kraju bele rase i pretnji koju kulturni marksizam predstavlja za evropsku kulturu. Postao je ubeđen da islam preti da zavlada Evropom i da je nasilni otpor jedino rešenje. U godinama pre napada napisao je pod pseudonimom Endru Bervik hiljadu petsto stranica dugačak manifest pod naslovom 2083: evropska deklaracija nezavisnosti. To su delom memoari a delom praktično uputstvo za ono što je video kao dolazeći rasni rat. Veliki odlomci su kopirani sa interneta (kasnije je na sudu priznao da je mnogo toga preuzeo sa Vikipedije), iz raznovrsnih izvora kao što su filozof iz sedamnaestog veka

Tomas Hobs i britanski TV voditelj Džeremi Klarkson, čiji je članak iz Tajmsa o multikulturalizmu Brejvik naširoko citirao. Norveške službe bezbednosti smatraju da je Brejvik delovao potpuno samostalno, što je neobično za teroristički napad tolikih razmera – da je bio „usamljeni vuk“ bez saradnika i saučesnika. Taj termin je popularisao američki beli rasista Tom Mecger devedesetih godina prošlog veka kada je savetovao druge neonaciste posvećene nasilnoj akciji da deluju sami i tako izbegnu otkrivanje. Po rečima Džefrija D. Sajmona, autora knjige Terorizam usamljenog vuka: razumevanje sve veće pretnje, usamljeni vuk je „najinovativnija, najkreativnija i najopasnija“ vrsta teroriste. Usamljeni vukovi nisu ograničeni ideologijom ili hijerarhijom i ne moraju da brinu da će izložiti opasnosti svoju grupu ili organizaciju. Još važnije, zbog odsustva komunikacije teško ih je identifikovati. Po Sajmonovom viđenju, obilje pristupačnih informacija omogućava pojavu usamljenih vukova. Broj slučajeva usamljenih vukova stalno raste tokom poslednjih deset godina, kao što je islamista major Nidal Malik Hasan koji je ubio trinaest drugih vojnika u bazi Fort Hud u Teksasu 2009, u znak protesta zbog ratova u Iraku i Avganistanu. Brejvik je bio usamljeni vuk: ali jeste imao mrežu. Verovao je da će društvene mreže – posebno Fejsbuk – pomoći belačkim „pokretima otpora“ da se odupru multikulturalizmu koji mu se gadio, time što pružaju nove prilike za propagandu i povezivanje sa istomišljenicima širom sveta. Želeo je da distribuira svoj program simpatizerima, za koje se nadao da će ga koristiti da ostvaruju nacionalističke ciljeve, i da će možda čak i slediti njegov primer. Zato je, tokom gotovo dve godine, veoma pažljivo izgradio ogromnu virtuelnu zajednicu, koristeći dva naloga na Fejsbuku da se poveže sa hiljadama drugih ekstremista širom Evrope. U tekstu 2083, on opisuje dugačke sate koje je proveo na monotonom ali važnom zadatku njihovog nalaženja. Koristim Fejsbuk da ciljam razne grupe vezane sa nacionalistima i pozivam sve njihove članove [da mi postanu prijatelji na Fejsbuku]... aaaaaarrrghhg :/ Dođe mi da poludim, lol... radim ovo već 60 dana, 3–4 sata dnevno... Gospode, nisam mogao ni da zamislim da će biti ovako j.... dosadno :D Brejvik je tražio mejl-adrese – koje je sakupljao tako što je postajao prijatelj s drugim korisnicima Fejsbuka.

Početkom 2011. Brejvik je imao hiljade prijatelja na Fejsbuku i sarađivao je na nekoliko blogova, među kojima je i desničarski norveški sajt document.no, gde je komentarisao brojne članke koji kritikuju islam. Po podacima američke organizacije za ljudska prava i pravnu pomoć Southern Poverty Law Center, Brejvik je takođe bio registrovan član Stormfronta od oktobra 2008, pod korisničkim imenom year 2183. Do juna 2011. sakupio je 8000 „kvalitetnih“ mejl-adresa. „Naravno, to je veoma dosadan zadatak“, priznao je, „ali s druge strane, ne mogu da smislim efikasniji način da stupim u neposredni kontakt sa nacionalistima iz svih evropskih zemalja.“ Brejvik je svugde na netu video nove mogućnosti. Tvrdio je da je Vikipedija dobro mesto za blago usmeravanje javnog mnjenja kroz pažljivo editovanje stranica. Igrao je onlajn pucačinu Call of Duty da usavrši veštine u pucanju (bio je takođe ljubitelj onlajn igara kao što je World of Warcraft) i savetovao je drugim borcima otpora da koriste anonimni brauzer Tor da ih vlasti ne bi otkrile. Pred kraj teksta 2083, Brejvik je pozvao sve rodoljube da „stvore lep veb-sajt, blog i pokrenu lepu stranu na Fejsbuku... da se bave marketingom organizacije.“ Iznenada je u julu 2011. uobičajeno glasni Brejvik utihnuo. Njegove su aktivnosti na društvenim mrežama stale. Ujutro 22. jula postovao je videosnimak na Jutjub u kome traži od drugova da se žrtvuju. Nekoliko sati kasnije poslao je mejlom svoj program na hiljade adresa koje je prikupio na Fejsbuku. U 3 i 25 je aktivirao bombu kućne izrade pred zgradom vlade u centru Osla, i tako ubio osmoro ljudi, pa je otputovao na ostrvo Utoja, gde je ubio još šezdeset četvoro članova Norveške laburističke stranke koji su tu bili u omladinskom kampu. Ne zna se tačno ko je sve primio tekst 2083. Primerak je dobilo oko 250 ljudi u Velikoj Britaniji. Neki su podržavali veoma popularnu englesku Fejsbuk stranicu koju je Brejvik lajkovao pod pseudonimom, i koju je hvalio u svom programu. Tu je počelo Polovo putovanje. E-E-E-DE-EL Organizacija Engleska odbrambena liga (English Defense League – EDL) karakteristična je za novi talas labavo povezanih nacionalističkih pokreta koji rastu širom Evrope. Njihovu ideologiju je teško tačno odrediti, ali ona kombinuje brigu zbog masovne imigracije – posebno iz