Dzejmi Bartlet-Darknet-U digitalnom podzemlju

muslimanskog sveta – koja uništava nacionalni identitet sa uverenjem da otuđene liberalne elite ne znaju kako to utiče na život običnog čoveka – ili ih za to nije briga. Ove organizacije obično tvrde da nisu rasističke i da se zalažu za jednakost, demokratiju, slobodu i tradicionalnu britansku (ili ponekad hrišćansku) kulturu. Iznad svega, veruju da su islamske i britanske vrednosti nekompatibilne. Od završetka Drugog svetskog rata članstvo zvaničnih političkih partija u Velikoj Britaniji opalo je sa preko tri miliona pedesetih godina prošlog veka na manje od pola miliona 2013. Za razliku od tradicionalnih političkih partija, članstvo u EDL-u otvoreno je za sve: nisu potrebni novac, energija ili vreme. Do 2012. EDL je postao jedan od najprepoznatljivijih uličnih pokreta u Velikoj Britaniji. Njegove pristalice su održale stotine demonstracija širom zemlje i pristupile su Fejsbuk stranici u hiljadama. Za jednu nacionalističku grupu, tako brz uspeh je bio neočekivan i bez presedana. Na svom vrhuncu 1973, kada su Veliku Britaniju potresali strahovi zbog imigracije, ekstremna desničarska partija Nacionalni front imala je otprilike oko 14.000 članova. Britanska nacionalna partija (British National Party) najviše je članova imala 2009, otprilike isto. Tim partijama su bile potrebne godine usredsređenih kampanja da postignu tolike brojeve. EDL-u su bili potrebni meseci. U aprilu 2014. preko 160.000 ljudi lajkovalo je EDL na Fejsbuku – što je isti broj lajkova koji ima Laburistička partija. EDL ima ogranke u svim regionima zemlje, a demonstracije, protesti i događaji se odvijaju svakog meseca pošto se simpatizeri lako kreću između onlajn i stvarnog sveta. Njegova veličina i brojnost su zaista neverovatne kada se zna kakav je bio početak – jedan jednostavan nalog na Fejsbuku. U martu 2009. mali broj radikalnih islamista iz Lutona najavio je da planira protest protiv britanskog vojnog prisustva u Iraku i Avganistanu na paradi u čast povratka kući Kraljevskog anglijskog puka. Stiven JaksliLenon – koji sada koristi ime Tomi Robinson – pročitao je vest o protestu i znao je za tu grupu, koja je redovno delila letke u blizini njegovog solarijuma u centru Lutona. Mada je Tomi kratko bio član Britanske nacionalne partije, politika ga nije posebno zanimala, ali ga je razbesneo planirani protest. Zajedno sa nekim prijateljima, Tomi je rešio da se suprotstavi islamistima i pruži podršku vojnicima, da pokaže svetu „da Luton nisu pregazili islamski ekstremisti“.

Na tim prvim demonstracijama – kojima je prisustvovalo nekoliko desetina ljudi – došlo je do malih sukoba i vest je izašla u lokalnim novinama. Tomi i njegovi drugovi su rešili da osnuju novu grupu koja će kvariti mitinge i pokušaje regrutacije lutonskih islamističkih organizacija. Pozvao je nekoliko kontakata koje je imao u malim patriotskim i nacionalističkim grupama, među koje je spadala Ujedinjena britanska alijansa (United British Alliance). Prozvali su se Ujedinjeni narod Lutona i organizovali druge, veće demonstracije u junu 2009. Na njih su se odazvale stotine i došlo je do sukoba sa policijom i devet hapšenja.* Tomi je platio jednom kamermanu 450 funti da tog dana snimi kratak video, koji je onda okačio na Jutjub. „Ovog puta“, kaže mi on u pabu odmah preko puta Skotland jarda, „okačio sam ga na svim fudbalskim forumima i čet-sobama.“ Odmah su počele da mu pristižu poruke podrške iz čitave Britanije. Desetak članova novog pokreta okupilo se nedugo zatim u pabu da razgovara o budućnosti. Rešili su da stvore onlajn organizaciju koja će imati međunarodni domet. Zajedno sa jednim prijateljem Tomi se prijavio na Fejsbuk da osnuje novu grupu i nazvao ju je Engleska odbrambena liga.

Lajk Pokazalo se da je Fejsbuk bez premca kao sredstvo za regrutaciju i organizaciona platforma za novonastali nacionalistički pokret bez novca i s malo podrške. Otvorio je čitav novi svet. U roku od nekoliko sati pošto je grupa osnovana prijavile su se stotine članova. „Bilo je ludo“, priseća se Tomi. „Pristupali su momci iz čitave zemlje.“ Bio je to jeftin i delotvoran način da se regrutuju novi ljudi, da se prenose informacije o novim demonstracijama i dele priče i fotografije sa prethodnih protesta. Kvin Larifer je pristalica EDL-a, uskoro će napuniti trideset godina, a na Fejsbuk stranicu EDL-a prvi put je došla kada je njena prijateljica podelila link sa razgovorom o nedavnoj vesti: „Ljudi su na Fejsbuku pričali o spaljivanju makovog cveta i ja sam videla da je neko lajkovao stranicu EDL-a, pa sam i ja to uradila, lajkovala sam stranicu, napisala sam komentar, neko je odgovorio i počela sam da razgovaram.“ Sledećeg meseca je otišla na prve demonstracije. Krajem 2010. EDL je koristio Fejsbuk da organizuje pedesetak demonstracija širom zemlje – na nekima je bilo i do 2000 učesnika. Mada sajt pokreta tvrdi da su posvećeni mirnom protestu, njihove skupove je često pratilo pijanstvo, nasilje, antisocijalno ponašanje, islamofobno skandiranje i hapšenja – često i sukobi sa levičarskim uličnim pokretom Ujedinjeni protiv fašizma (Unite Against Fascism). Međutim, ugled pokreta je rastao a sa njim i medijska pažnja, što je onda privlačilo još ljudi na Fejsbuk stranicu i na veb-sajt EDL-a. Dok je Tomi jurio na demonstracije širom zemlje, Pol je lutao: uglavnom je eksperimentisao sa drogom i ludirao se po žurkama. Jednog dana u leto 2010. video je na Fejsbuku da je neki prijatelj lajkovao stranicu Engleske odbrambene lige. „Tada sam prvi put čuo za njih“, kaže mi on. „Ali nešto u tom imenu probudilo je moje interesovanje.“ Želeo je da sazna više, pa je i on kliknuo lajk i počeo da dobija svakodnevne vesti o tom novom pokretu. Kao i Pol, svako je mogao da prosto klikne i pristupi grupi na Fejsbuku, i da klikne i jednako lako iz nje izađe. Međutim, mnogo više ljudi je pristupalo nego što je odlazilo, i mnogi su želeli da učine nešto više, a ne samo da lajkuju. Uskoro su vatreni simpatizeri pokretali sopstvene EDL stranice i grupe, želeli su da pokrenu lokalne ogranke i zakažu sopstvene

demonstracije. Mada je rukovodstvo 2010. rešilo da uvede formalniju strukturu u organizaciji koja se tako brzo širila – da podeli upravljanje i administraciju po oblastima i temama – to je ostao jedinstveno labavo povezan, decentralizovan i fleksibilan pokret. Međutim, ta vrsta članstva ima i mane. Pred kraj 2012. prvobitno oduševljenje među članstvom je splaslo, pošto su shvatili da je za dugotrajne političke promene potrebno više od onlajn ćaskanja i vikend demonstracija. A pošto je hijerarhija bila toliko promenljiva, pokret se brzo izdelio na nekoliko međusobno zaraćenih podgrupa i frakcija. Početkom 2013. EDL je bio na ivici samouništenja. Tomi (koji je tada već bio i u zatvoru, zbog kršenja uslovne kazne koja mu je zabranjivala prisustvovanje demonstracijama) bio je umoran, smučile su mu se pretnje smrću i bio je spreman da digne ruke. Onda su, ujutro 22. maja 2013, britanskog vojnika Lija Rigbija, usred bela dana, na prometnoj londonskoj ulici, ubila dvojica radikalnih islamista. U nedeljama koje su usledile, onlajn podrška pokretu dramatično je porasla i Tomi se pojavljivao u svim velikim medijima. Nije mogao da ode.

Admini i modovi Nedugo pošto je Pol pristupio stranici EDL-a, počeo je da komunicira sa drugim članovima i da objavljuje komentare.* Zbog čestih, rečitih i agresivnih priloga primetili su ga stariji članovi koji su upravljali stranicom. Nekoliko nedelja kasnije pozvali su ga da pristupi tajnoj Fejsbuk grupi tvrdokornih članova EDL-a, koji su delovali pod tajnim imenom. Nedugo zatim, pozvali su ga da postane moderator ili mod sajta posvećenog raskrinkavanju islamskih ekstremista. Za Pola je to bio krupan korak. Očas posla je postao deo nečega. Bez obzira na to je li forum otvoren ili zatvoren, neko mora da kontroliše haos i usmerava ton razgovora. To je važna uloga, zato što ta osoba ima prava da banuje korisnike i da briše ili menja poruke drugih. Početkom 2012. u grupi kojom je Pol upravljao bilo je više od hiljadu članova. Ne samo da je Pol imao glas i platformu već je imao sve veća ovlašćenja i odgovornost. „Mnogo mi se dopalo“, rekao je. „Tamo sam provodio sate – postovao, pratio, editovao.“ Vođenje grupa na Fejsbuku i naloga na Tviteru izuzetno je važan položaj u nacionalističkoj grupi. Kada je Li Rigbi ubijen, Tomi je smesta stupio u vezu sa članovima koji su vodili sajtove pokreta na društvenim mrežama. Zatražio je od administratora naloga EDL na Tviteru da objave poziv na ustanak. Negde oko pola sedam uveče izdato je saopštenje: Vođa EDL Tomi Robinson je krenuo u Vulvič. Izlazite na ulice narode ŠTO JE MNOGO MNOGO JE. Stotine ljudi su retvitovale tu poruku, i prenele je hiljadama drugih. Simpatizeri EDL-a su brzo počeli da se okupljaju u jugoistočnom Londonu. Administrator EDL-ovog naloga na Tviteru je ljubazna šesnaestogodišnjakinja po imenu Beki. U vreme kada ovo pišem otprilike 35.000 ljudi prati njene redovne objave o važnim vestima, informacije o demonstracijama, propagandu i ohrabrenja koja postuje na zvaničnom kanalu EDL-a. Kao i Pol, ona je dobila tu dužnost kada je bivši admin primetio da ona redovno postuje relevantne poruke i linkove sa ličnog naloga pa ju je pozvao da pomogne. Pošto se „dokazala“ pod nadzorom jednog drugog admina, i sama je postala stalni admin. To je važan posao koji zahteva mnogo vremena, objašnjava ona: „Ponekad počnem da radim

istog časa kada ustanem, pa sve dok ne legnem u krevet.“ Čak i kada je napolju sa društvom, sve vreme tvituje. „Ali to njima ne smeta. Znaju čime se bavim i imaju razumevanja.“ Ona svoje odgovornosti shvata ozbiljno, i pažljivo odlučuje šta da postuje, da bi postigla odgovarajući ton. „Ne mogu da zamislim da se bavim nečim drugim – obožavam ovo da radim.“ Fejsbuk stranicu EDL-a vodi osmoro administratora, a svaki je zadužen za nalaženje i postovanje relevantnih članaka, za pružanje saveta u vezi sa predstojećim demonstracijama, brisanje neprimerenih komentara, odgovaranje na direktne poruke koje im stižu, na zahvaljivanje pomagačima i borbu sa trolovima. „Njih ima mnogo“, kaže mi jedan admin. Po rečima Hel Gauer – asistentkinje Tomija Robinsona (mada bi se pre mogla opisati kao „osoba za sve“) – u zadatke na koje adminima EDL-a na Fejsbuku odlazi najviše vremena spada brisanje rasističkih uvreda. Taj posao otežava činjenica da Fejsbuk stranicu EDL-a takođe prati mnogo protivnika EDL-a, ljudi koji se samo predstavljaju kao simpatizeri, ali su tu samo da bi pokret uvalili u nevolje. Svaki admin provodi otprilike sat vremena dnevno baveći se time. Zbog velike važnosti, rukovodstvo budno pazi na funkcije admina i modova.* To znači da se lozinke čuvaju u najstrožoj tajnosti. Godine 2010. pripadnik jedne otcepljene grupe uspeo je da ubedi admina lokalnog ogranka EDL-a na Fejsbuku da mu da svoju lozinku. Novopridošlica je odmah promenio lozinku, tako da stari admin nije mogao da pristupi i preuzeo je stranicu. Bile su potrebne dve nedelje da Tomi Robinson povrati kontrolu, ali je na kraju uspeo da pribavi novu lozinku. Pitao sam ga kako. „Nekoliko momaka je otišlo tamo i dobilo novu lozinku“, kaže. „Kako su to tačno uradili?“ „Prosto su se postarali da je dobiju“, odgovara on. Pol je počeo da provodi sve više vremena kao osoba zadužena za lozinku u svojoj grupi, delio je vesti i gradio virtuelnu mrežu prijatelja. Bila je jednako društvena koliko i politička. Uz članstvo su sledili osećaj solidarnosti i drugarstva. „Svi smo se borili protiv istog i osećali smo se kao tim koji nešto postiže“, kaže on. Međutim, virtuelna zajednica takođe ume da guši. Što je više vremena provodio na mreži, to su njegovi stavovi postajali ekstremniji. Postao je veoma zabrinut zbog islamista i pretnje koju oni predstavljaju. „Saznao sam koliko su im prefinjene taktike, kako polako pokušavaju da nam preotmu identitet, da preuzmu našu politiku.“ Tu je

takođe, na tim burnim i agresivnim stranicama na Fejsbuku, počeo da prvi put komunicira sa muslimanima. Otkrio je da su oni jednako besni kao on. Svaka interakcija kao da ga je gurala dalje, da poveća žestinu i broj napada. A njegovi protivnici su bili i te kako spremni na isto. „Ološ! Neljudski ološ“, besni on preda mnom, prisećajući se „bitaka“ koje je vodio. Ti onlajn okršaji bili su važan deo svakog Polovog dana – i oduzimali su mu sve više vremena. Pitam ga koliko je svakodnevno u proseku provodio na internetu. „Verovatno bih se zaprepastio da izračunam.“ (Kasnije kaže da je verovatno provodio 90 procenata vremena.) „Nije mi ostalo mnogo vremena za bilo šta i bilo koga drugog“, kaže, priznajući da je u to doba postao „pomalo sociofob“. Sve je manje razgovarao sa roditeljima, zato što je to delovalo „suviše obično“ u poređenju sa razgovorima koje je vodio na netu. Kako je njegov onlajn profil rastao, tako je njegov profil u stvarnom životu gasnuo. Pol i ja smo proveli neko vreme šetajući po njegovom malom gradu. Tu čovek nema mnogo šta da radi. Pol mi kaže kako je želeo da se na neki način bavi politikom, da se preseli u veći grad, ali zbog nedostatka radnog iskustva, gotovo nikakvih kvalifikacija i malo novca, shvata da ima veoma malo izgleda da se nešto od toga i ostvari. Kaže mi da je nedavno prošao pored grupe simpatizera EDL-a. Nije im se obratio. Na netu je postajao ugledni član nacionalističke scene, sa prijateljima i simpatizerima širom sveta. Van neta je bio niko i ništa.

Bitka za sajberspejs Početkom 2012. Pol je rešio da krene svojim putem. Osetio je da je okrilje tradicionalnih nacionalističkih partija pomalo učmalo i staromodno. Umesto da se pomiri sa onim što postoji – i da ubeđuje druge u neophodnost promene – osnovao je novi pokret. Proveo je nedelje učeći kako se prave video-zapisi pa je pokrenuo lični blog i naloge na Tviteru i Fejsbuku. Pol je mnogo vremena proveo trudeći se da ikonografija i opšti vizuelni utisak budu tačno kako treba. „Pokušavao sam da stvorim simbol koji svi mogu da prihvate – pravi simbol.“ Zbog iskustva na Fejsbuku rešio je da mu profil bude tajan i anoniman, da bi mogao biti iskreniji, bez straha od odmazde. Pol se sve više upuštao u redovne onlajn bitke između nacionalista i njihovih antifašističkih protivnika (antifa). Grupe krajnjih desničara i antifa grupe nekada su se tukle na ulicama – to se i danas dešava – ali se sada bitka uglavnom vodi na mreži. Antifa grupe prate svaki pokret na mreži EDL-a i drugih kao što je Pol, neprekidno nadziru glavne naloge, pokušavaju da se infiltriraju u njihove grupe i prave skrinšotove svega što smatraju kontroverznim, uvredljivim ili protivzakonitim: što smesta razglašavaju ili često šalju policiji. Jedna od takvih grupa sa najdužim stažom zove se Razotkrivanje rasizma i netolerancije na netu (Exposing Racism and Intolerance Online – Expose) To je internet zajednica koja se nalazi uglavnom na Fejsbuku i Tviteru, sa desetak administratora i možda nekoliko stotina volontera koji ponekada pomažu. Njihova glavna aktivnost je pravljenje i čuvanje skrinšotova razgovora i propagande desničara. Tokom poslednje četiri godine organizacija Ekspouz (Expose) prikupila je oko 10.000 takvih skrinšotova, a među njima neke koji su prvi put povezali Andersa Brejvika sa EDL-om. Članovi antifa grupa su nova vrsta građanskih aktivista. Majki Svejls je bio uključen od samog početka. „Mi smo samo obični ljudi“, kaže on, „majke, očevi, sinovi i kćeri. Prepoznajemo rasizam, mržnju i zatucanost kada je vidimo i pomažemo, zajedno sa drugim antifa grupama, narodu da uvidi ko tačno sačinjava EDL i sve grupe koje su se od njih odvojile.“ Ti aktivisti na netu provode isto onoliko vremena koliko Pol. Jedan usamljeni borac za pravdu koristi Tviter nalog @Norsfired. Prati aktivnosti EDL-a i

šalje oko stotinu tvitova na dan, „izazivajući, raskrinkavajući i rugajući se ekstremističkim grupama“. Kao i Pol, on se u to uključio slučajno, kada su ga na Tviteru napali zato što je bio pripadnik neke grupe koja se protivi smanjenju budžeta za socijalnu zaštitu pa je otkrio da jedan od napadača ima veze sa EDL-om. Kao i Pol, i on smatra da provodi previše vremena na netu: „Moja bolja polovina mi stalno govori“, piše mi u mejlu „kako bih mogao da mnogo bolje koristim slobodno vreme.“ @Norsefired misli da može agresivnije da se suprotstavi svojim protivnicima zato što koristi pseudonim. U realnom životu, kaže: „Verovatno ne bih prišao grupi simpatizera EDL-a. Ali moja Norsefired persona ume da bude prilično direktna i oštra.“ Jedna od njegovih omiljenih taktika jeste da „okupira“ tajmlajn korisnika Tvitera iz EDL-a – koristeći nekoliko lažnih naloga na Tviteru da se sprijatelji sa što je više njih moguće – a onda da simultano postuje članke i vesti usmerene protiv EDL-a. Jedan član organizacije Ekspouz, Aleks, objašnjava mi da je humor veoma važan deo onoga što rade. „U suštini“, kaže, „ja ih zajebavam. Imam veliku arhivu slika i videozapisa pomoću kojih se rugam desnici.“ Njihovi raznovrsni metodi mogu biti prilično delotvorni. Kada se pojavila vest da je slavna manekenka Keti Prajs simpatizer EDL-a, Aleks je uspeo da stupi u vezu s njom i da je ubedi da to javno opovrgne. Ako ste pripadnik antifa grupa, infiltriranje u „zatvorene“ grupe – za koje su potrebne dozvole i lozinke – predstavlja istinsku nagradu. Da bi u tome uspeli, često otvaraju lažne naloge i pretvaraju se da se slažu sa ciljevima EDL-a. Ponekad jedna osoba ima desetine različitih lažnih naloga, a svaka od njih ima drugu ličnost i veze. Razgovarao sam sa jednim aktivistom koji je proveo dve godine radeći na tome – pažljivo lajkujući određene stranice, postujući odgovarajuće komentare, gradeći mrežu prijateljstava. Većina foruma i stranica – bilo EDL bilo antifa – prepuna je lažnih naloga. Tomi Robinson mi je rekao da su se u gotovo svaku EDL grupu infiltrirali „i otpadnici sa krajnje desnice i levičarski aktivisti“. „Da li se i vaši ljudi bave infiltracijom?“, pitam. On izgleda pomalo uzdržano. „Pa, možda ima nekih ljudi koji se time bave, da otkriju šta ovi pričaju o nama, ali ja to ne tražim od njih“, kaže on. Zapravo, time se bave obe strane. Jedna grupa iz organizacije Ekspouz nedavno je raskrinkala simpatizerku krajnje desnice koja je pristupila u preko 650 Fejsbuk grupa, među kojima su stotine levičarskih i antifašističkih grupa. Počela je tako što je postovala poruke podrške da

stekne poverenje u antifa grupama, pa se onda nije mnogo isticala, već je samo tiho posmatrala, da bi sakupila informacije o njihovim taktikama i metama. Na drugoj strani, infiltracija je večiti problem za krajnje desničarsku organizaciju Kežuals (Casuals), sa korenima u navijačkoj kulturi. Prošle godine su antifa pokrenuli grupu „Sloboda za Brajerfildsku petorku“ (osuđene članove EDL-a) kao zamku i nekoliko Kežualsa se učlanilo, pa su tu delili vredne informacije. „Neki od nas nisu ništa naučili za tri godine koliko nas ti kreteni proganjaju na netu“, besneo je Džo Stabi Marš na druge članove bloga Kežualsa. Svaki put kada se desi nešto što će razbesneti patriote, oni otvore grupe i izazivaju ljude da u besu kažu nešto zbog čega će možda biti uhapšeni. Ako napišeš gde radiš, ili to spomeneš u razgovoru, oni će to SIGURNO da pošalju tvom poslodavcu i pokušati da ti naprave probleme. Sofisticiranost nekih grupa je izuzetna. Grupu Čirlidersi (Cheerleaders) čini neobična mešavina muslimana, ateista, manekena i bivših vojnih lica: veći deo sačinjavaju žene i veoma vešti programeri. Nešto najbliže vođi u tom kolektivu bez vođe verovatno je Čarli Flauers, bivši pank muzičar, četrdesetogodišnjak koji je u početku donekle simpatisao EDL, ali je napustio pokret kada je ovaj skrenuo u ekstremnijem pravcu. Čirlidersi su posvećeni borbi protiv svakog ekstremizma na netu. Nekoliko desetina pripadnika te grupe, koji potiču sa svih strana sveta, često se nalaze u tajnoj Fejsbuk grupi da planiraju akcije. Protivnici su ih takođe prozvali „internet nasilnici“. To nije fer tvrdnja: mada povremeno deluju kao plaćeni pomagači za ciljeve u koje veruju, njihovi metodi su legalni, mada pomalo prepredeni. Čarli je uspeo da zatvori nekoliko sajtova tako što je stavio na svoju stranu obaveštenje o zaštiti autorskih prava, pa je onda čekao da njegovi protivnici naprave skrinšot i bez odobrenja koriste njegov materijal – što on smesta prijavljuje. Oni mogu da se žale, naravno, ali samo ako podnesu dokumenta sa stvarnim imenom i adresom, što mnogi blogeri radije ne čine. „To je snažno oružje, ako se pravilno koristi“, kaže mi Čarli kroz smeh. Najčudnija od svih taktika koje sam video bila je Fejsbuk stranica pokrenuta nedugo posle ubistva Lija Rigbija, koju je pokrenuo neko ko je navodno deo antifa pokreta. Naslov je bio „Li Rigbi je to i zaslužio“. Admin, koji je postovao svoju sliku, objavio je: „Ja radim za grupu ’Nada, ne mržnja’ (antifa grupu) – i Partiju zajednica.“ Dalje je pisao: „Verujem da je Li Rigbi postao mučenik za krajnju desnicu i da se njegova smrt koristi kao izgovor za nasilje i EDL-ovsko pederisanje i

siledžijstvo. Pokrenimo komunističku revoluciju, zavladajmo ulicama Velike Britanije i proglasimo ovu zemlju za Sovjetski britanski savez.“ Pravi vlasnik stranice nije bio neki pripadnik antifa grupe, već radikalni desničar koji se (verujem) nadao da će navesti članove EDL-a na još ekstremnije stavove prema protivnicima. Mada je to bio očigledno veoma slab i providan pokušaj, činilo se da deluje: u roku od nekoliko sati stranica je eksplodirala od besa. Korisnik po imenu Dejv pretio je da će „da mu smrska lobanju“, dok je drugi, po imenu Kevin, objavio da će otkriti gde autor stranice živi: „Imaš sreće pizdo ako preživiš ovu nedelju.“ Kad se sve te varke uzmu u obzir, neverovatno je teško otkriti ko je ko. Fijaz Mugal, čelnik organizacije „Reci mami“ (Tell Mama) – čiji je cilj otkrivanje i dokumentovanje mržnje prema muslimanima – sada zapošljava internet detektive koji koriste javno dostupne informacije da bi otkrili identitete iz stvarnog sveta i njihove mreže. Čak i tada, kaže on, „samo smo šezdeset procenata sigurni.“ Pokušaj da se otkrije nečiji identitet u stvarnom životu i da se poveže sa onim na mreži – takozvano doksovanje – česta je ali veoma kontroverzna taktika koju koriste obe strane, zato što se kosi sa pravilima ponašanja na internetu i zato što može izuzetno da naškodi osobi koja je razotkrivena. SLATEDL i Ekspouz – dve najvažnije antifa grupe – razišle su se oko pitanja da li je objavljivanje kućne adrese i radnog mesta i napada na korisnike u stvarnom životu prihvatljivo. Majki iz Ekspouza mi je rekao da je doksovanje „apsolutno zabranjeno i da nikada, nikada neće biti dozvoljeno u našoj grupi“. Hel Gauer mi je, međutim, rekla da je neko iz Ekspouza na njihovoj Fejsbuk stranici objavio njene lične podatke, koje su našli u registru preduzeća. (Kada sam to rekao Majkiju, on mi je odgovorio da oni samo objavljuju informacije koje su već u javnom vlasništvu, a u to spadaju informacije iz registra preduzeća). Najzloglasniji sajt za doksovanje je Redvoč (RedWatch), sajt ekstremne desnice pokrenut 2001. Njegov otvoreni cilj jeste pronalaženje i identifikacija izdajničkih „levičara“, dobavljanje adresa, radnih mesta, imena dece i svih drugih informacija koje se mogu naći o ljudima za koje veruju da su krivi za progon i napade na „britanske nacionaliste i njihove porodice“. Sajt se ne ažurira često, ali je i dalje prilično zloglasan. Godine 2003. nekim ljudima koji su se pojavili na stranici zapaljeni su automobili. I Pol i @Norsefired se boje doksovanja, iz pomalo različitih razloga. Pol nikada neće koristiti stvarno ime na netu, mada kaže da bi to voleo, zbog pretnji smrću koje dobija. @Norsefired brine da će mu ime završiti na

Redvoču. Zahteva da ne objavim baš ništa po čemu se može identifikovati. Dokseri kao da ne znaju za granice, ali policija često ne može ništa da preduzme ako nema neposredne i jasne pretnje. Ljudi se često izuzetno trude da bi doksovali druge. Godine 2010. dve hakerske grupe, Zcompany Hacking Crew i TeaM P0isoN, uspele su da hakuju Fejsbuk nalog EDL-a i da obore njihovu glavnu stranicu. Sledeće godine TeaM P0isoN je ponovo hakovao EDL i objavio podatke o rukovodstvu grupe – brojeve telefona, mejl-adrese, kućne adrese pa čak i korisnička imena i lozinke admina koji su vodili sve stranice (među kojima su bile neke prilično zabavne lozinke: Cameron, Winston1066, Anglosaxon1 i allah666). Dok sam sedeo sa Polom, on mi je pokazao kako su antifa aktivisti pokušali i zamalo uspeli da ga doksuju. Sticao je utisak da živi pod opsadom. „Osećam da postajem sve radikalniji zbog onoga šta mi ti ljudi rade“, kaže. „Ja nisam nasilna osoba. Ali bih rado, srećno gledao taj ološ kako pati.“

Rasplet Mnogi nacionalisti se osećaju potpuno otuđeni, frustrirani i besni zbog tradicionalne politike – i to često sa valjanim razlogom. Dok sedim sa Polom u oronulom pabu, svet Vestminstera izgleda veoma, veoma daleko. Kvin Larifer nikada nije glasala pre nego što je postala članica EDL-a: „Stidela sam se što sam zdravo za gotovo shvatala demokratiju koja mi je data.“ Tomi Robinson je napustio EDL 2013. kako bi pokušao da se manje nasilno bori za svoje ideje. Nekada je bio fudbalski huligan, a sada planira da pokrene sopstveni institut koji će se baviti pitanjima radničke klase. Kakva god bila njihova uverenja, internet i društvene mreže su pomogli da politika postane pristupačna i prijemčiva bezbrojnim ljudima i to je sigurno dobro. S druge strane, ista dinamika omogućava stotinama malih, često zatvorenih zajednica i pojedinaca da se okruže informacijama i ljudima koji podržavaju njihov pogled na svet, i daje nasilnim rasistima i ksenofobima platformu sa koje mogu da brzo i delotvorno šire svoje poruke. Stvaranje sopstvenih realnosti nije ništa novo, ali je sada lakše nego ikada biti samo u društvu istomišljenika. I nacionalisti i antifašisti su se okružili informacijama koje potvrđuju ono što oni već misle. To ljude može odvesti u veoma opasnom pravcu. Brejvik je ubedio sam sebe da je Norveška na pragu uništenja. Pola je to navelo da veruje da su belci „lepi, inteligentni, skloni umetnosti, kreativni, velikodušni“, ali da su sada „velika manjina“ pošto milioni migranata („iskeženi, nasilni, dileri“) preuzimaju Englesku. U Polovom svetu – doživljenom kroz ekran – to je njegova realnost. Podsećam ga da je Britanija 85 procenata bela, ali on u to neće da veruje. Pol iskreno veruje da se bori za svoju zemlju i za njenu kulturu, koja je suočena sa egzistencijalnom pretnjom radikalnog islama. Pripadnici antifa grupa veruju da su fašisti preplavili zemlju, da su svi članovi EDL-a krišom rasisti i nasilnici i da su suočeni sa buđenjem fašizma. Realnost je mnogo nijansiranija, ali u svojim zatvorenim svetovima i jedni i drugi su u pravu. Okružili su se isključivo istomišljenicima pa su od svih drugih stvorili demone i neprijatelje. Nijedni nisu onako loši kao što protivnička strana misli. Tokom meseci koje smo proveli zajedno pokušao sam da shvatim šta od tih sila – okruživanje istomišljenicima ili javna sfera – više utiče na Pola.

Na netu je uvek bio tako nasilan i agresivan, mada je bio očigledno veoma ponosan što je postao glas javne debate. Mada mi je Pol rekao da Brejvika smatra za „heroja“, on takođe najodlučnije odbacuje mogućnost da bi nekoga povredio, bez obzira na svoje ekstremno izražavanje. Međutim, ja sam počeo da se brinem kuda će ga sve to odvesti. Na netu ima mnogo ljudi koji urlaju mržnju. Mada će samo sićušni procenat njih uraditi nešto nasilno, gotovo je nemoguće reći ko je na to zaista spreman. A ipak, kada god bi smo se sretali, mene je obuzimala izvesna napetost. Polovim govorancijama obično prethodi izvinjenje. Za njega su svet interneta i svet van njega očigledno dva potpuno različita sveta. Međutim, kada je Pol iznenada nestao, počeo sam da brinem. Bojao sam se da su se njegova dva sveta urušila: možda ga je policija otkrila. Ili se desilo nešto gore. Dva meseca kasnije, stigao mi je mejl sa nepoznate adrese. Pol nikuda nije otišao – samo mu je bila potrebna pauza. „Postao sam previše ispunjen mržnjom, previše paranoičan, to mi je ušlo u krvotok, u kosti“, kaže mi on. Osećao je prevelik pritisak od tolikog trolovanja i uvreda i brinuo se kako će na njega delovati ti napadi. Rešio je da ubije digitalnog Pola koga je stvorio. „Bilo je teško, zato što ja izuzetno želim da se čuje moj glas.“ Poslednji put kada mi se Pol javio, saznao sam da je stvorio novu onlajn ličnost, ženu, čiji je profil brižljivo izgradio, pa je postovao u delovima za „komentare“ političkih sajtova. Polako, oprezno, ali veoma temeljno pokušavao je da pridobije još ljudi za svoj pogled na svet iza kompjuterskog ekrana.

Treće poglavlje Na Galtovom ranču Mi sajferpankeri smo posvećeni izgradnji anonimnih sistema. Erik Hjuz, „Sajferpankerski manifest“ (1993) Veliki napušteni restoran Pica ekspres u severnom Londonu je neobično mesto za pokretanje revolucije. Svejedno, nas sedamdesetoro se okupilo da čuje programera po imenu Amir Taki kako objašnjava način na koji će kriptovaluta bitkoin promeniti svet. Prostor delimo sa desetinom skvotera koji izgledaju pomalo zbunjeno i koji su se tu nedavno naselili. Konzerve piva idu ukrug, u vazduhu se oseća dim cigareta, što čitavom skupu daje jednu buntovnu crtu, posebno za nepušače kao što sam ja. Kada je neobrijan muškarac kratke kose sa tankim konjskim repom izašao ispred okupljenih, nastupila je tišina. Amir ima dvadesetak godina, ali ga već smatraju za jednog od najtalentovanijih programera današnjice. Godine 2014. časopis Forbs ga je proglasio za jednog od prvih trideset svetskih preduzetnika mlađih od trideset godina. Često mu nude unosne poslove u tehnološkom sektoru, ali on umesto toga živi u onome što zove „tehnoindustrijska kolonija“ Kalafu u Španiji. Sada već četiri godine danonoćno radi na softveru za bitkoin i verovatno više zna o toj neobičnoj novoj valuti od bilo koga drugog. Ovde je da bi nam ispričao o svom najnovijem bitkoin projektu – nečemu što zove Dark volet (Dark Wallet – Tamni novčanik). Amir i toliki drugi poput njega opčinjeni su bitkoinom zato što je to vid internet novca sa potencijalno dalekosežnim posledicama. Bitkoin je tek jedinstven niz brojeva. Sam po sebi nema nikakvu vrednost i nije vezan ni za jednu stvarnu valutu. Njegova snaga i vrednost potiču iz činjenice da ljudi u njega veruju i da ga koriste. Svako može da preuzme bitkoin novčanik na svoj kompjuter, da za tradicionalnu valutu kupi bitkoine i da ih koristi za kupovinu i prodaju sve većeg broja proizvoda ili usluga, jednako lako kao da šalje mejl. Transakcije su bezbedne, brze i besplatne, bez centralnog autoriteta koji kontroliše vrednost ili ponudu i bez posrednika

koji se ugrađuju. Ne morate čak ni da date svoje pravo ime da biste otvorili račun. Bitkoinom ne rukovodi nijedna osoba niti grupa: to čine svi korisnici zajedno. Bitkoin je predstavljen svetu 2009. godine u javnoj poruci na ekskluzivnoj mejling listi za kriptografe. Brzo je stekao sledbenike i uskoro je postao omiljena valuta na onlajn tržištu narkotika Silk roud (Silk Road – Put svile). Sve veći broj ljudi počeo je da menja bitkoine za dolare, tako da je kurs skočio sa manje od 0,001 dolara u oktobru 2002. na 100 dolara u aprilu 2013. U oktobru te godine, predstavnik za javnost Američkih federalnih rezervi nagovestio je da će bitkoin jednog dana možda postati „ozbiljna valuta“ i sledećeg meseca je vrednost jednog bitkoina skočila na preko 1000 dolara. Danas se svakodnevno kupuju i prodaju bitkoini u vrednosti od miliona dolara. U nekim delovima sveta možete da živite gotovo isključivo trošeći bitkoine. Dramatični uspon bitkoina izazvao je eksploziju investicija, menjačkih kompanija pa čak i bankomata. Mnogi pripadnici bitkoin zajednice započeli su složene pregovore sa državnim organima i regulatorima o tome kako da nova digitalna valuta funkcioniše uporedo sa tradicionalnim valutama. Fondacija Bitkoin, poluzvanično telo koje predstavlja tu valutu, osnovana je 2012. da bi standardizovala osnovni razvoj neophodan za bezbedno i efikasno funkcionisanje sistema. Mada bitkoinom zapravo niko ne upravlja, Fondacija je verovatno nešto najbliže rukovodećem telu. Redovna godišnja konferencija za 2013. Fondacije Bitkoin održana je pod nazivom „Budućnost plaćanja“ i taj naziv odražava stavove mnogih korisnika: da bitkoin može biti deo sistema. Međutim, ne slažu se svi sa time. Amir počinje razgovor o Dark voletu tako što opisuje neke od tehničkih izazova sa kojima se suočavao, ali uskoro prelazi na polemiku. „Bitkoini nisu jebena inovacija koja olakšava plaćanje“, viče Amir. „Bitkoini su politički projekat.“ „Možda bi trebalo da sarađujemo sa državama?“, predlaže neko iz publike. „Zar to ne bi pomoglo da se proširi domašaj bitkoina?“ „Ne!“, odgovara Amir. „Države su zapravo samo gomila gangstera! Gangstere nikada nećeš zadovoljiti! Trenutno inicijativu imamo mi. I nećemo da je prepustimo.“ Za ljude poput Amira, bitkoini su linija fronta u većoj bici oko prava na onlajn anonimnost i slobodu. Amir veruje da bi na netu trebalo da budete

slobodni da budete ko god želite, da kažete šta god želite i uradite šta god želite, bez cenzure i nadzora – i da će takve slobode dovesti do političke revolucije. On je sajferpanker.

Mejling lista Jednog dana krajem 1992, penzionisani poslovni čovek Tim Mej, matematičar Erik Hjuz i stručnjak za kompjutere Džon Gilmor – kreator alt.* hijerarhije na Juznetu – pozvali su dvadesetoro svojih omiljenih programera i kriptografa u Hjuzovu kuću u Ouklandu u Kaliforniji. Pošto je diplomirao fiziku na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari, Mej je 1974. počeo da radi za Intel, gde je došao do brilijantnih otkrića u redizajnu Intelovih memorijskih čipova. Povukao se sa trideset četiri godine i posvetio se čitanju: kompjuterske nauke, kriptografija, fizika, matematika – i politika. Gilmor je bio peti zaposleni u San mikrosistemsu; kao i Mej, mlad se penzionisao da bi se posvetio političkoj borbi. Hjuz, izuzetno daroviti matematičar sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, jedno vreme je radio u Holandiji sa Dejvidom Čaumom, koji je u to doba verovatno bio najpoznatiji kriptograf na svetu. Mej, Hjuz i Gilmor su bili prirodni saradnici. Svi su bili radikalni libertarijanci i ljudi koji među prvima usvajaju i koriste kompjuterske tehnologije, i sve su ih zanimale posledice koje će ona imati na politiku i društvo. Međutim, dok su mnogi liberali sa Zapadne obale pozdravljali osvit novog i oslobađajućeg elektronskog doba, Hjuz, Mej i Gilmor su uočili da će mrežno računarstvo možda jednako izvesno dovesti do zlatnog doba državnog mešanja, nadzora i kontrole. Svi su verovali da je najveće političko pitanje naše epohe da li države mogu da koriste internet za gušenje ličnih sloboda i privatnosti kroz digitalni nadzor ili hoće li autonomni pojedinci podriti i čak i uništiti državu pomoću subverzivnih oruđa čiji je nastanak obećavala računarska tehnologija. Na tom prvom sastanku Mej je izneo svoju viziju oduševljenoj grupi buntovnih dugokosih dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka. Ako vlasti ne mogu da vas prate, tvrdio je, ne mogu ni da vas kontrolišu. Srećom, rekao je Mej, zahvaljujući savremenom računarstvu, individualna sloboda može se garantovati pomoću nečeg pouzdanijeg od zakona koje pišu ljudi, a to su nepopustljivi zakoni matematike i fizike, koji postoje u softveru koji se ne može izbrisati. „Politika nikada nikome nije pružila trajnu slobodu, i nikada to neće“, pisao je on 1993. Ali kompjuterski sistemi to mogu. Potrebno je, tvrdio je Mej, napisati novi softver koji će pomoći običnim ljudima da izbegnu nadzor države. Tu grupu su pokrenuli da otkriju kako.

Uskoro je grupa počela da se okuplja svakog meseca u kancelariji preduzeća Signas solušens (Cygnus Solutions), koje je Gilmor nedavno pokrenuo. Na jednom od prvih sastanaka 1992, jedan član – Džud Milhon, koji je pod pseudonimom St. Džud pisao za časopis Mondo 2000 – opisao je taj sve brojniji pokret kao „sajferpankere“ (cypherpunks), što je bila kovanica od reči cypher – šifra i sajberpank (žanr naučne fantastike koji su popularizovali pisci poput Vilijema Gibsona). Ime se zadržalo. „Iskreno rečeno, to je bio pomalo marketinški trik“, rekao mi je Mej preko telefona iz svoje kuće u Kaliforniji. „Pomalo kao što Anonimusi nose maske Gaja Foksa.“ Grupa je rasla. Erik Hjuz je odlučio da pokrene mejling listu koja će privući druge zainteresovane, van San Franciska i okoline. Lista se nalazila na serveru na kome se nalazila i Gilmorova lična stranica – toad.com. Prva poruka na listi, čak i pre Hjuzovog pozdrava, bio je govor koji je 1987. održao matematičar Čak Hamil, pod naslovom „Od samostrela do kriptografije: osujećivanje države putem šifrovanja“. To je bio savršen uvod za ono što je sledilo: „Za samo delić uloženog vremena, novca i truda koji bih utrošio pokušavajući da ubedim državu da prestane sa prisluškivanjem i svim vrstama cenzure“, pisao je Hamil, „mogu da naučim svakog zainteresovanog libertarijanca kako da koristi kriptografiju da ih jednostrano ukine.“ Lista je brzo rasla i na njoj su uskoro bile stotine članova koji su svakodnevno postovali: razmenjivali su ideje, razgovarali o razvoju, predlagali i testirali načine šifrovanja. Ta izuzetna mejling lista je predvidela, razvila ili izumela gotovo sve tehnike koje danas primenjuju korisnici računara da bi izbegli nadzor države. Tim Mej je predložio, između ostalog, bezbedne kriptovalute, alatku koja omogućava ljudima da anonimno pregledaju internet, neregulisano tržište – koje je nazvao „Bleknet“ – gde sve može da se kupi ili prodaje bez praćenja, i prototip za anonimni uzbunjivački sistem. Sajferpankeri su voleli da izazivaju nevolje: bili su kontroverzni, radikalni, nepopustljivi, ali takođe i praktični. Stvarali su. Neko bi napisao neki softver, postovao ga na listu, i drugi bi ga testirali i poboljšali. Kada je Hjuz prikazao program za anonimno rimejlovanje – način da se šalju mejlovi a da pošiljalac ostane nepoznat – drugi uticajni poster na listi, Hal Fini, ispravio je manu koju je u njemu primetio, pa je onda postovao svoju poboljšanu verziju. Među sajferpankerima, piše novinar Forbsa Endi Grinberg u svojoj istoriji uzbunjivanja, kreativnost se više cenila od

teoretisanja. Hjuz je skovao izraz koji će opisati njihovu suštinu: „sajferpankeri pišu kod“. Iznad svega, kod koji su želeli da pišu bavio se šifrovanjem. Šifrovanje je veština i nauka skrivanja nečega od jedne grupe ljudi i omogućavanja drugoj da to isto vidi. Od doba Rimskog carstva pa do sedamdesetih godina prošlog veka šifrovanje se zasnivalo na modelu „jednog ključa“, sa istim kodom koji je i zaključavao i otključavao poruke. Šifrovanje je zbog savremenih računara postalo mnogo jače, ali je osnovni princip ostao isti: ako želite da tajno komunicirate sa nekim, i dalje ćete morati da mu pošaljete kod – što predstavlja isti problem koji ste imali na početku. Dvojica matematičara sa MIT-a, Vitfild Difi i Martin Helman, rešili su to 1976. pomoću sistema koji su nazvali „šifrovanje javnim ključem“ (public key encryption). Svaki korisnik dobija sopstveni sistem za šifrovanje koji se sastoji od „ključeva“ koji su različiti ali matematički srodni kroz svoj odnos sa zajedničkim prostim brojem. Matematika tog sistema je komplikovana, ali je ideja u suštini jednostavna. To znači da možete deliti svoj „javni“ ključ sa svima, i da ga oni mogu koristiti da šifruju poruku u besmisleni niz znakova koji se može dešifrovati samo vašim tajnim „privatnim“ ključem. Šifrovanje javnim ključem preobrazilo je moguće primene šifrovanja, zato što su odjednom ljudi mogli da šalju šifrovane poruke jedni drugima a da pre toga ne moraju da razmene i ključ, i zapravo da se nikada i ne sretnu. Sve do početka devedesetih, jako šifrovanje bilo je na raspolaganju isključivo državama. SAD su čak 1976. jako šifrovanje klasifikovale kao „municiju“ i zabranile su neovlašćen izvoz te tehnologije. Pošto je više ljudi zalazilo u sajberspejs, američke vlasti su počele da se više zanimaju za ono šta tamo rade. Godine 1990. FBI je izveo žestok napad na kompjuterske hakere poznat kao operacija Sandevil. Za njom je brzo usledio, početkom 1991, predlog zakona koji će primorati pružaoce usluga elektronske komunikacije da na zahtev predaju lične podatke korisnika. (Ključnu odredbu S.266 gurao je tadašnji predsedavajući Pravosudnog komiteta Senata, senator Džo Bajden.) Još gore, godine 1993, američka vlada je najavila „Kliper čip“, standard šifrovanja za internet, čije će sve ključeve držati Nacionalna agencija za bezbednost (National Security Agency – NSA). Mnogi ljudi koji su koristili net od samog početka smatrali su da je to pokušaj američkih vlasti da kontroliše sajberspejs, koji je do tada delovao

uglavnom van državne kontrole. Fil Zimerman, antinuklearni aktivista i programer, brinuo je da će digitalne tehnologije ugroziti privatnost građana, umesto da ih oslobađaju. Zimerman je godinama sanjao o stvaranju sistema šifrovanja za mase, zasnovanog na šifrovanju javnim ključem, koji će omogućiti političkim aktivistima da komuniciraju bez straha od radoznalih očiju države. Međutim, zbog posla i podizanja dvoje dece, nikada nije nalazio vremena da to sprovede u delo. Pošto je saznao za Bajdenovu klauzulu S.266, grozničavo se bacio na dovršavanje projekta, i usput je zamalo ostao bez kuće. Kada je Zimerman 1991. završio svoj softver, objavio ga je na netu – na Juznet grupi, naravno – da ga slobodno koristi svako ko to želi. Nazvao ga je „Prilično dobra privatnost“ – Pretty good privacy ili skraćeno PGP, i za nekoliko nedjelja su ga preuzele i delile hiljade ljudi širom sveta. „Pre PGP-a nije bilo načina da dvoje običnih ljudi komuniciraju na daljinu bez rizika presretanja poruke“, kazao je Zimerman u jednom kasnijem razgovoru. „Ni telefonom, ni Fedeksom, ni faksom.“ To je i danas najčešće korišćeni način šifrovanja mejla. Američke vlasti, to nema potrebe naglašavati, nisu bile oduševljene. Verovale su da će posao službama bezbednosti biti znatno otežan ako previše ljudi bude koristilo jaku kriptografiju kao PGP. Britanske vlasti su takođe to posmatrale s nervozom. Ser Dejvid Omand, koji je u to doba radio za britansku obaveštajnu agenciju GCHQ, dobro se seća tog vremena. „Veoma smo brinuli zbog širenja i usvajanja jakih metoda šifrovanja kao što je PGP.“ Britanska vlada je čak nakratko razmišljala da sledi Francusku i donese zakone o kontroli šifrovanja. Na kraju su rešili da to ne urade: kada je jednom Zimerman pustio kod u javnost, postalo je gotovo nemoguće ukloniti ga iz javnog vlasništva. Sem toga, postajalo je sve očiglednije da je tehnologija šifrovanja vitalna za zdravlje interneta koji se ubrzano širio, a posebno za onlajn trgovinu i poslovanje. Bezbedniji internet će steći poverenje više ljudi. Američke vlasti su se rešile za drugačiji pristup. Smatrali su da je Zimerman, pošto je pustio izvorni kod svog PGP programa u javnost, izvozio municiju. Carinska služba je pokrenula istragu, sa ciljem da podigne tužbu protiv Zimermana, zbog kršenja zakona o kontroli izvoza oružja. Ta bitka oko šifrovanja postala je poznata kao Kriptoratovi (CryptoWars), i vodila se između ljudi koji veruju da građani imaju prava na snažnu kriptografiju i vlasti koje smatraju da nije tako. Za Meja, Gilmora i Hjuza je pružanje mogućnosti svima da koriste sigurno šifrovanje predstavljalo

sredstvo za ostvarenje cilja. Sajferpankeri su se nadali i verovali da će njihov trud na kraju dovesti do ekonomske, političke i društvene revolucije. Njihova lista je prosto prštala od političkog radikalizma. Godine 1994. Mej je na mejling listi objavio Sajfernomikon (Cyphernomicon), svoj manifest sajferpank pogleda na svet. U njemu je objasnio: „Mnogi od nas su otvoreno anti-demokratski nastrojeni i nadamo se da ćemo koristiti šifrovanje da podrijemo takozvane demokratske vlade sveta.“ U celini, sajferpankeri su bili okoreli libertarijanci koji su verovali da previše odluka koje utiču na slobodu pojedinca donose glasanjem izabrane demokratske vlasti. Sajferpankeri su preporučivali čitanje 1984, kultnih naučnofantastičnih romana The Shockwaver Rider i True Names, rad Dejvida Čauma „Bezbednost bez identifikacije: Transakcioni sistemi zbog koje će Veliki brat zastareti“ i možda najvažnije, roman Pobunjeni Atlas. U tom životnom delu Ajn Rand, najproduktivniji građani distopijskog američkog društva odbijaju da plate porez i nestaju na „Galtovom ranču“, izolovanoj zajednici čiji su žitelji slobodni da ostvaruju svoje velike zamisli. Mej se nadao da će videti slične „virtuelne regione“ gde će pojedinci moći da konsenzusom donose ekonomske odluke, bez ikakvog upliva države. Mejling lista je postala omiljeno okupljalište stotina talentovanih programera i hakera iz čitavog sveta, a mnogi od njih će je koristiti da se upoznaju sa kriptografijom pre nego što će početi da na svoj način ostvaruju Mejovu viziju. Jedan od njih bio je programer po imenu Prof koji se učlanio na sajferpankersku mejling listu krajem 1993. ili početkom 1994. Smesta se upustio u burne i agresivne rasprave svojstvene sajferpankerima: vređanje novajlija, nemilosrdno kritikovanje navodnih nedostataka u tehničkom obrazovanju drugih, i priprema za rušenje vlasti. Kada je Ester Dajson, čelnica Fondacije za elektronske granice (Electronic Frontier Foundatio – EFF), organizacije za građansku slobodu posvećene slobodi izražavanja na internetu i privatnosti, koju je osnovala zajedno sa Gilmorom – na listi tvrdila da neka ograničenja anonomnosti mogu biti prihvatljiva, ako postoje veoma strogi zakoni koji poštuju privatnost, Prof je uzvratio: „Jasno je da se lična uverenja ljudi povezanih sa EFF-om sastoje od kompromisa, politikanstva i opšteg nedostatka moralne čvrstine.“ Prof je čak nagađao da li ona radi za CIA. Ester Dajson je odgovorila: „Čisto da se zna, ja nisam oruđe CIA niti su me oni pritiskali, ali nema razloga da mi ti veruješ.“*

Prof je, ispostavilo se, bio daroviti mladi australijski programer po imenu Džulijan Asanž. Mada je Asanž bio libertarijanac, nije delio Mejov otvoreni elitizam: Mej je u Sajfernomikonu prezrivo govorio o „neproduktivnim“ građanima, „sirotinjskim četvrtima gde se samo razmnožavaju“ i, najzloglasnije, o „95 procenata koji nemaju pojma“. U jednom od svojih poslednjih postova na listi, Asanž je napisao (verovatno kao odgovor Meju) da „95 procenata stanovništva koje sačinjava stado nikada nisu bili moja meta niti bi trebalo da budu tvoja meta. Ja na nišanu imam 2,5 procenta sa obe strane normalnog.“ (Kada sam pitao Meja je li mislio da je Asanž „pravi“ sajferpanker, on je odgovorio: „Da, apsolutno. Ubrajam ga u jednog od nas. On je radio, pokretao stvari i gradio stvari.“) Za Meja je, čini se, odbojnost prema svakoj vlasti bila nešto do čega je došao intelektualnim putem, preko mnogobrojnih knjiga koje je čitao. Kod Asanža je to bilo nešto emocionalnije. Godine 1991. uhapšen je zbog hakovanja australijske telekomunikacione kompanije Nortel, pod pseudonimom Mendaks. Mada je izbegao zatvorsku kaznu, pretnja krivičnog gonjenja pratila ga je dve godine pre nego što je 1994. priznao krivicu za dvadeset pet optužbi u vezi sa hakovanjem. To iskustvo, pisao je kasnije, omogućilo mu je „da se oslobodi privida na koji su obrazovani ljudi navodno imuni, ali ga svejedno ropski slede!“ Asanž je uvideo da kriptografija može da se koristi za odbranu isto kao i za napad. Verovao je da će anonimnost koju može da pruži kriptografija ohrabriti uzbunjivače da obelodane državne tajne. Za Asanža je kriptografija sredstvo koje će staviti vlasti pod lupu, zbog čega će njihovo funkcionisanje biti transparentnije – i da će, uz malo sreće, poneku vlast i srušiti. Inspirisao ga je jedan drugi sajferpanker sa mejling liste. Zvao se Džon Jang i 1996. pokrenuo je sajt cryptome.org kao mesto na kome će da objavljuje procurele dokumente – posebno sve poverljive državne dokumente i izveštaje. Asanž je stupio u vezu sa Jangom 2006, rekavši: „Poznaješ me pod drugim imenom iz mojih sajferpankerskih dana.“ Rekao je Jangu za svoj plan da pokrene novu organizaciju, koju je nazvao Vikiliks, i koja će, verovao je, promeniti svet: „Nova tehnologija i kriptografske ideje omogućuju nam ne samo da ohrabrimo ljude na obelodanjivanje tajnih dokumenata već to neposredno olakšavaju, u masovnim razmerama. Nameravamo da stvorimo novu zvezdu na političkom sazvežđu čoveka.“

Sajferpank mejling lista je gotovo deset godina bila središte kriptografskog sveta. Stotine ljudi su je koristile da uče šifrovanje, da predlažu nove metode, da izbegavaju detekciju, da razgovaraju o radikalnoj politici. Na kraju je ugašena 2001, kada ju je Džon Gilmor izbacio sa svog servera toad.com iz ne baš sasvim jasnih razloga – Gilmor je tvrdio da se „degenerisala“. Međutim, ostavila je izuzetnog traga: anonimni rimejleri su bili na sve strane, razvijao se anonimni brauzer koji korisnicima omogućava da pregledaju net bez straha od praćenja, uzbunjivački sajt Kriptom je postajao trn u oku obaveštajnih agencija. Još i bolje, američke vlasti su obustavile istragu protiv Fila Zimermana i PGP se koristio širom sveta. Nedostajalo je samo još jedno. Mada su sajferpankeri pokušali da izgrade sistem anonimnog digitalnog plaćanja, nikada nisu u tome sasvim uspeli. Pošto je Gilmor zatvorio originalnu mejling listu, druge su nikle umesto nje, a nekoliko njih je bilo posvećeno unapređenju kriptografije. Najpoznatija je bila kriptografska mejling lista Perija Mecgera, na koju se preselila većina originalnih sajferpankera. Međutim, ona je takođe privukla i novu generaciju koja je isto jedva čekala da objavljuje radove i ideje o izbegavanju nadzora države i poboljšanju lične privatnosti na mreži. Početkom 2008. jedan tajanstveni član kriptografske mejling liste po imenu Satoši Nakamoto postovao je poruku koja će sve da promeni.

Za Kalafu Šest nedelja posle Aminovog predavanja, hodao sam niz prašnjavo brdo i preko betonskog mosta ka ogromnom kompleksu fabrike tekstila iz devetnaestog veka. Reči „Kalafu: còlonia ecoindustrial postcapitalista“ (ekoindustrijska postkapitalistička zajednica) ispisane su velikim crnim i zelenim slovima napolju na zidu. Popodne je. Prilazim bradatom, dugokosom čoveku koji se muva ispred ulaza i pitam gde je Amir. „U hakerskom prostoru“, kaže. „Ili spava.“ Ulazim. Kalafu je eksperiment iz kolektivnog života. Trenutno njime upravlja tridesetak stalnih stanovnika, u partnerstvu sa organizacijom po imenu Katalonska integralna kooperativa (Catalan Integral Cooperative – CIC). Vizija CIC-a je pronalaženje novih načina za održiv, etički i zajednički život van kapitalističkog sistema, zasnovan na principima ekonomskog i političkog samoopredeljenja. U Kalafuu je sve veliko. Parcela se prostire na bar 80 hektara, mada ne mogu baš tačno da odredim, zato što ima previše zgrada. Ima tridesetak stanova, u svakom četiri male sobe i preko 10.000 kvadratnih metara bivšeg industrijskog prostora, gde spadaju zajednička trpezarija i stara napuštena crkva, koje su služile duhovnim potrebama fabričkih radnika koji su tu nekada živeli. Mesto izgleda kao da je u trajnom kreativnom haosu, prepuno je motocikala, rasklopljenih bicikala, tu su prazne pivske flaše, prevrnuta traktorska guma, gomila cigala, dva 3D printera. Na kraju kompleksa nalazim hakerski prostor. Do njega se stiže kroz veliku dvoranu bez krova, pa uz nekoliko betonskih stepeništa. Velik je otprilike kao teniski teren, prepun starih kompjutera, kutija punih modema, žica, kablova i telefona (kasnije saznajem da je tu svaki kompjuter ili recikliran ili polovan). Nekoliko pohabanih kauča pruža se uz dalji zid, a na velikom stolu u sredini ima još kompjutera, hrane i jedan fiksni telefon. Veliki mural Kapetana Kranča, čuvenog telefonskog hakera iz sedamdesetih, i Alana Turinga, genijalnog britanskog kriptografa, ne ostavlja nimalo sumnje u opredeljenja grupe. Tu nekoliko ljudi radi za računarima – dva mladića u uglu i nešto stariji čovek u duksu sa kapuljačom koji sedi ispred tri monitora i puši cigaretu. Duboko je usredsređen. To je sigurno Pablo, Amirov glavni saradnik. Pablo je odgovoran za korisnički interfejs Dark voleta, deo koji

vidite na ekranu. Ulazim. Niko ne odvaja pogled od kompjutera. Predstavljam se Pablu i pitam ima li vremena da razgovaramo. Nema, odgovara, zato što trenutno rešava jedan problem, ali će možda uskoro imati. Sedam na kauč. Tako većina programera i hakera radi. Napredno kodiranje je kreativan poduhvat, rekao mi je Amir u Londonu. Kada ti jednom krene, ne smeš da staneš. Pablu je očigledno krenulo.* Na kraju prestaje da kuca, vešto mota novu cigaretu i pridružuje mi se na kauču. Počinjemo da pričamo o fabrici. Pablo stalno živi u Kalafuu. Kaže mi da je trenutno veoma zanimljivo, zato što stanovnici vode pregovore oko kupovine čitavog fabričkog kompleksa, tako da svako plati 25.000 evra za stan. Za sada, sve se iznajmljuje. Soba i radni prostor koštaju nešto više od 100 evra mesečno. Ako se doda zajednički sistem kuvanja, možete živeti sa veoma malo novaca i imati slobodu da razvijate sopstvene projekte (kada dobrovoljnim radom ne pomažete zajednici). Dark volet je jedan od desetina projekata u Kalafuu, kaže Pablo. Nešto pre mog dolaska, održan je skup o 3D štampanju. U susednoj prostoriji odvija se naučni eksperiment, pokušaj da se odgaji vrsta amebe koja će skladištiti energiju. Dugoročni plan je stvaranje organskih kompjutera. Drugi stanari prave toalete za kompostiranje, proizvode solarne ploče, prodaju starinske glinene peći i razvijaju telekomunikacioni softver otvorenog koda. Svi stanovi su sada zauzeti, ali uvek ima još ljudi koji spavaju na kaučima, posebno ako je u toku neki javni događaj, a to je često. Kalafu nije samo životni prostor, kaže Pablo. To je takođe i filozofija, koju inspiriše i delimično finansira čovek po imenu Enrik Duran. „On je izuzetan čovek“, kaže Pablo uzbuđeno. I zaista jeste. Krajem 2008. Duran – koga su prozvali Robin Hud banaka – objavio je 200.000 primeraka svojih besplatnih novina Krajzis (Crisis) da objasni kako je proveo prethodne dve godine varajući trideset devet banaka da mu pozajme gotovo pola miliona evra. Otplatio je prve rate kredita da bi stekao dobar kreditni rejting, onda je pozajmio još, prestao da plaća rate i sve dao društvenim aktivistima (među koje spada, koliko sam čuo i Kalafu), kao i za objavljivanje budućih izdanja Krajzisa. Godine 2009. Duran je počeo da promoviše CIC kao praktični primer ideala detaljno opisanih u njegovim drugim novinama WeCan! Life Without Capitalism (Možemo! Život bez kapitalizma). Uhapšen je 2009. zbog tužbe koje je šest banaka podnelo protiv njega i proveo je dva meseca u zatvoru pre nego što je pušten uz kauciju. Kada je 2011. javni tužilac zatražio zatvorsku kaznu od osam godina, Duran je prešao u ilegalu.

Posle jedno sat vremena Amir lenjo ulazi u prostoriju sa dvoje prijatelja iz antikapitalističkog pokreta „Okupirajmo London“, koji su došli u posetu. Ne primećuje me, a ne registruje ni Pabla. „Amire“, viče Pablo. „Stigla mi je prva bitkoin transakcija sa stelt adrese!“ Amir nakratko pažljivo gleda Pablove ekrane, pa sporo klima glavom dok mu oči užurbano lete okolo. Ne deluje posebno uzbuđeno. „Super“, kaže. Amir je rođen u Londonu. Otac mu je iranskog a majka škotskoengleskog porekla, ali je odrastao u obližnjem Kentu. Sam je naučio da programira dok je još bio u školi i brzo se uvalio u nevolje kada je isključio školski sistem CCTV kamera. Bio je odličan u matematici i na kraju je upisao matematiku na fakultetu – što je tri puta počinjao i napuštao. Postao je skvoter i upoznao je Pabla, sa kojim je zajedno pet godina radio na kompjuterskoj igri otvorenog koda. Nedugo pre nego što je trebalo da bude objavljena, projekat je propao. „Isprečili su se politika i ljudi“, objašnjava Amir. „Iznenada sam shvatio da nemam novca i nemam diplomu. Učinilo mi se da sam protraćio pet godina.“ Mada su se on i Pablo dobro slagali, iskustvo rada u velikom timu nije bilo uspešno. „Najgore je u životu“, dodao je on, „slušati druge ljude.“ Onda je provodio sve više vremena na mreži. Za život je zarađivao kao profesionalni igrač pokera. Dve godine je igrao stotine ruku pokera dnevno, i to po nekoliko ruku istovremeno. Nije se obogatio – ali je mogao od toga da živi. Začudo, to je dovelo i do njegovog uključivanja u politiku. Na „Crni petak“, u aprilu 2011, protiv osnivača tri najveće onlajn poker kompanije u SAD pokrenut je krivični postupak, a FBI im je blokirao vebsajtove. (Godine 2012. američke vlasti su obustavile sve postupke protiv preduzeća Pokerstars i Ful tilt poker.) Hiljade igrača – među njima i brojni Amirovi onlajn prijatelji – izgubili su novac negde u sajberspejsu. Amir je počeo da eksperimentiše sa sopstvenim peer-to-peer poker servisom da bi iz igre izbacio onlajn poker kompanije (i deo uloga koji uzimaju za svaku odigranu ruku), ali nije mogao da nađe pristojan, bezbedan sistem plaćanja. Onda je 2011. slučajno naleteo na bitkoin. Počeo je da radi na brojnim projektima u vezi sa bitkoinom, pa je čak osnovao i vodio prvi britansku berzu bitkoina zvanu „Britkoin“, koja je omogućila ljudima da menjaju bitkoine direktno u funte, umesto preko dolara. Čeprkajući po bitkoin protokolima, primetio je da nisu baš toliko bezbedni i anonimni koliko su svi mislili. To jeste sjajan izum, naravno, ali uz nekoliko dodataka može postati još subverzivniji. Tada je došao na ideju za Dark volet. Preselio se u

Kalafu, doveo Pabla i Kodija Vilsona – američkog kriptoanarhistu koji je napravio prvi 3D štampani pištolj – pa su zajedno prikupili 50.000 dolara za mesec dana, preko sajta za grupno finansiranje Indigogo (Indiegogo). Mada se ljudi dive Amirovom tehničkom znanju, on se zbog svojih ideala i motivacije nalazi na marginama sve uglednije bitkoin zajednice. Dark volet je direktno u suprotnosti sa organizacijama koje žele da kapitalizuju i kontrolišu bitkoin i njegovo tržište. „Mnogi istaknuti developeri bitkoina aktivno sarađuju sa pravosuđem i traže odobrenje od zakonodavaca“, stoji u opisu Dark voleta. „Mi verujemo da to nije u interesu korisnika bitkoina, i da umesto toga služi interesima bogatih kompanija koje su osnovale samozvanu Fondaciju Bitkoin.“ U intervjuu za Njuzvik iz 2014, glavni naučnik Fondacije Bitkoin, Gavin Andersen, rekao je da bitkoin vidi kao: „jednostavno bolji i efikasniji novac, manje podložan ćudima politike. Ne kao svemoguću crnoberzijansku alatku koja će pomoći anarhistima da sruše Sistem.“ Neki u široj bitkoin zajednici strepe da će Amirovi radikalni politički stavovi osujetiti prihvaćenost valute. „Taj jebeni Taki je stvarno preterao...“, pisao je jedan korisnik popularnog bitkoin foruma. „Naša dužnost kao zajednice je da ih otkačimo! Pisao sam Majku Hernu, jednom od glavnih programera Fondacije Bitkoin, i on mi je rekao da, mada mu ne bi smetalo slabljenje moći države da putem banaka kontroliše ljude, „Bitkoin prvenstveno doživljava kao tehnički projekat. Mislim da će ljudi (poput Amira) biti razočarani kada se ispostavi da naš novac bez banaka zapravo neće izazvati anarhiju.“ Amir ne haje za takve priče. On bitkoin vidi baš kao sredstvo za rušenje Sistema. „Ljudi u Fondaciji pokušavaju da cenzurišu bitkoin“, kaže mi on. I on i Kodi Vilson su otvoreno izjavljivali da se nadaju da će Dark volet biti korišćen za bezbedniju kupovinu droge i svako pregovaranje sa državnim aparatom je za njih izdaja originalne vizije bitkoina. Strahuje da će se radikalni libertarijanski potencijal razvodniti. „Fondacija Bitkoin kaže: ’O, moramo da poboljšamo uslove za potrošače.’ Ne, ne moramo! Ti ljudi zaboravljaju da je sam Satoši imao političke ciljeve.“ Satoši Tim Mej i sajferpankeri nisu izumeli digitalne kriptovalute, ali su videli šta one mogu da urade. Ta čast pripada kriptografu po imenu Dejvid

Čaum. Mada nikada nije prisustvovao nekom skupu, njegov rad na anonimnim sistemima plaćanja bio je inspiracija za mnoge sajferpankere, među njima i za Meja. Osnovni princip kriptovalute je da je svaka jedinica valute jedinstveni niz brojeva koje korisnici mogu jedni drugima da šalju preko mreže. Nizovi brojeva se, međutim, mogu lako kopirati i trošiti više puta, zbog čega postaju bezvredni. Čaum je taj problem rešio tako što je stvorio jedinstvenu centralizovanu glavnu knjigu, u kojoj su se čuvale beleške o transakcijama svakog korisnika, da bi se verifikovalo da se nijedna jedinica valute ne nalazi na dva mesta istovremeno. Čak je 1990. osnovao kompaniju po imenu Digikeš (DigiCash) da bi ostvario te planove. Međutim, ideja da postoji samo jedan centralni sistem za verifikaciju čitave mreže mnogima je delovala previše nepouzdano. Digikeš nije zaživeo. Satoši je u poruci na kriptografskoj mejling listi predložio novu vrstu digitalne kriptovalute, za koju je tvrdio da rešava taj problem tako što će stvoriti distribuirani sistem verifikacije. Nazvao ju je bitkoin. „Isprva je naišao na skeptične reakcije“, priseća se Hal Fini, veteran sajferpankerskog pokreta koji je video nastanak i odbacivanje nekoliko predloga. Međutim, Fini je primetio da je Satoši izneo i nešto što ranije zapravo i nije viđeno, nešto zvano blokčejn (blockchain). Iznos u bitkoinima se čuva na bitkoin adresi, a ključ za nju je jedinstven niz slova i brojeva koji može da se drži na sajtu, desktopu, mobilnom telefonu ili čak na listu papira. Svaki put kada neko pošalje bitkoin kao sredstvo plaćanja, beleška o transakciji se čuva u nečemu što se zove blokčejn. Transakcije se sakupljaju u blokove, a svaki blok predstavlja oko deset minuta transakcija. Ti blokovi se hronološki ređaju, i u svakom se nalazi digitalni potpis („haš“ – hash) prethodnog bloka, što uređuje redosled i garantuje da novi blok može da se pridruži lancu samo ako počne na mestu gde se prethodni završio. Kopiju beleške o blokčejnu – beleške baš svake ikada izvedene transakcije – održava svako ko je instalirao bitkoin softver. Da bi obezbedio da ga svi koriste kako treba, blokčejnove neprekidno verifikuju računari svih drugih korisnika softvera. Poenta svega toga je da, u bilo kom trenutku, sistem zna tačno koliko bitkoina ja imam u svom novčaniku, tako da ne mogu da ih kopiram ili dvaput koristim. Prvi put, vlasništvo može da se menja, ali nikada da se duplira – i to sve bez pomoći centralno kontrolisane glavne knjige. Ideja je genijalna.

Pošto su Satoši i Fini izveli prvu transakciju (i rešili nekoliko početnih problema), Satoši je objavio da je to projekat otvorenog koda, i pozvao druge da pomognu u razvoju koda i koncepta. Sve više korisnika je pristupalo mejling listi, i počeli su da razmenjuju bitkoine, uvek delom očekujući da će sistem pući. Ali sistem nikada nije pukao. Razlog zašto libertarijanci toliko vole bitkoin jeste što on državi uskraćuje kontrolu nad tokovima novca. Satoši nije imao poverenja prema globalnom bankarskom sistemu i video je svoju kriptovalutu kao način da se ona potkopa. Mrzeo je što bankari i političari drže ključeve ponude novca i što mogu njom da manipulišu za svoje ciljeve. Čak je dodao i jednu liniju teksta u „blok postanja“ (prvi komad blokčejna – njegovu transakciju sa Finijem), koja glasi: „Tajms 3. jan/2009. Kancelar na ivici da drugi put spasi banke.“ Da se državni organi i banke ne bi mešali, Satoši je postavio ograničenje koliko maksimalno može postojati bitkoina: 21 milion. Mada se bitkoini mogu prodavati i kupovati za valute iz stvarnog sveta, nove bitkoine ne štampa nikakva centralna vlast. Umesto toga svako ko posveti snagu svog kompjutera verifikaciji transakcija u blokčejnu takmiči se da zaradi veoma mali iznos novih bitkoina svaki put kada to uradi (to se zove mining – „kopanje“). Kako se stvaraju novi bitkoini (za sada ih je napravljeno otprilike trinaest miliona), za „kopanje“ preostalih bitkoina potrebno je sve više kompjuterske snage.* Očekuje se da će poslednji bitkoin biti iskopan negde oko 2140 godine. To, međutim, nije sve. Satoši je sistem osmislio da bude peer-to-peer, šifrovan i kvazianoniman, zbog čega je povezivanje bitkoin transakcija sa osobom u stvarnom životu veoma teško, i zbog čega su oporezovanje i nadzor nad korisnicima krajnje nezgodni. Iako blokčejn beleži transakciju, ne beleži ko stoji iza nje. Te osobine su baš ono što je Satoši sve vreme imao na umu. Mada su se mnogi njegovi postovi na kriptografskoj mejling listi bavili tehničkim pitanjima nove valute, takođe je jasno objavio kakve su mu političke sklonosti. U svojim prvim postovima Satoši je pisao Finiju da je bitkoin „veoma atraktivan sa libertarijanskog stanovišta, ako uspemo da ga pravilno objasnimo“. „Kriptografija nije rešenje za političke probleme“, odgovorio je drugi poster. „Da“, odgovorio je Satoši, „ali možemo pobediti u velikoj bici u trci u naoružanju i steći novu slobodnu teritoriju na nekoliko godina.“

Satoši je poslednju poruku na listi napisao krajem 2010. i kao pravi sajferpanker, odmah zatim je nestao. Amir je bio u pravu. U svojoj srži bitkoin jeste politički projekat. Međutim, to je takođe i projekat otvorenog koda i za mnoge, kao za Fondaciju Bitkoin, njegova budućnost je da postane mehanizam plaćanja. Za Amira to predstavlja razvodnjavanje originalne sajferpankerske vizijie. Zato on i razvija Dark volet.

Dark volet Pošto se smestio u „Hakafuu“, Amir mi je opisao svoj najnoviji projekat. U suštini, cilj je da bitkoini postanu potpuno anonimni. Dark volet će imati brojne nove funkcije koje će, ako se pravilno primene, sasvim sigurno izazvati nove glavobolje za „Sistem“. Jedna od ključnih inovacija se zove „multipotpis“ gde se plaćanje bitkoinom može sprovesti samo ako ga odobre dve od tri zainteresovane strane. Druga se zove „mešanje bez autoriteta“, način da se plaćanja bitkoinom teže prate. Zasnovana je na projektu zvanom Koindžoin (CoinJoin), koji nasumično meša transakcije koje se istovremeno dešavaju, a onda ih rerutuje do konačnog odredišta. Svako na kraju dobija ispravan iznos, ali niko ne zna ko je šta kome poslao. Treća ključna inovacija se zove „stelt adresa“ (stealth address). Dark volet generiše lažne bitkoin adrese kao adrese primaoca, što znači da je malo teže povezati stvarnu osobu sa njenim novčanikom. Mada tako bitkoin transakcije i dalje nisu savršeno anonimne, to jeste značajan korak napred. Amir predviđa da će mnogi želeti da iskoriste dodatne slojeve bezbednosti koje on nudi. Kao kompjuterski programer, Amir je izuzetno precizan i zahtevan. Ali kada god ga pitam nešto o politici, iz njega izbija bujica besa i nepovezanih ideja. Svaki put kada priča o bitkoinima, razgovor brzo prelazi na sve probleme koje on vidi u današnjem svetu: državni nadzor, korumpirane političare i pohlepne korporacije, represiju, ugrožavanje čovekove okoline. Njegovi politički stavovi najbolje se mogu opisati kao protivljenje sistemu: mi građani protiv njih, država i korporacija. „Ja samo uočavam probleme i smišljam rešenja“, kaže mi on. I isto kao Tim Mej, on vidi spasenje u matematici, a ne u zakonima koje donose ljudi: „Bitkoin je valuta zasnovana na matematici“, kaže, „i to najčistije vrste. I ona stvara najistinskije tržište, peer-to-peer, bez korupcije i kontrole nekog trećeg.“ U tom smislu, on vidi Dark volet kao udarac protiv neefikasnih, beskorisnih državnih aparata: „Gomila gangstera koji vode lažnu demokratiju.“ To je utopistička vera u sposobnost matematike i fizike da reše društvene probleme, mada bez mnogo razmišljanja kako će to tačno da učine. Na kraju krajeva, pitam ga, zar države nemaju i neke korisne funkcije? Šta je sa zajedničkom zdravstvenom zaštitom, obrazovanjem, pomoći ljudima na dnu?

Amir iznenada prestaje. „Hoćeš da igraš jednu kompjutersku igru?“, pita me. Pušta nešto što se zove Mirror’s Edge (Ivica ogledala). Radnja je smeštena u društvu bliske budućnosti u kome diktatorska vlast održava mir kroz otrovnu mešavinu nadzora i sterilnog hiperkonzumerizma. Krotko stanovništvo više voli mir nego slobodu, sem šačice buntovnika koji se oslanjaju na „trkače“ da prenose poruke u podzemnom pokretu otpora. Kao trkaču, vaš zadatak je da jurcate po krovovima zgrada, niz bočne ulice, i da se krijete u senkama, bežeći od policije. „Ja obožavam igre“, kaže Amir. „U njima deca uče o politici.“ Igra sa licem nemoguće blizu ekranu, blago zabačene glave. Kada njegov lik na ekranu skoči, zamalo skače i on. „Trening“, kaže kroz smeh. Dok vrluda i juri, nastavlja temu koju smo načeli pre nego što je pustio igru: „Jeste – ljudi će stradati. Da, to je tužno. Ali tako je kako je.“

Sajferpank prelazi u mejnstrim Bitkoin je sajferpankerima poput Amira sredstvo za ostvarivanje cilja, baš kao što je to bio i Timu Meju. Taj cilj su slobodne komunikacije i poslovanja između pojedinaca, koji se ne mogu nadzirati i cenzurisati. „Valute su samo početak“, kaže mi Amir. „Istinska genijalnost blokčejna je to što će nam pomoći da stvorimo decentralizovani net koji niko ne može da cenzuriše. To je nešto mnogo veće od samog bitkoina. Preobrazićemo čitav internet.“ „Kako to misliš?“, pitam. „Pa, trenutno tvoje podatke na Fejsbuku ne kontrolišeš zapravo ti: oni se skladište na serverima Marka Zakerberga. Administratori Fejsbuka mogu sa njima da rade šta hoće, zato što su oni vlasnici servera, i zato su vlasnici tvojih podataka. To nije istinski slobodan sistem, zato što je centralizovan. Platforma za društvene mreže koja koristi blokčejn biće drugačija. Tvoje poruke će postati deo javnog blokčejn zapisa, i svaki korisnik platforme će imati sopstvenu kopiju. Sve će moći da se radi anonimno, a cenzura će biti gotovo nemoguća. Niko neće moći da ga zatvori, zato što niko neće biti vlasnik.“ Trenutno se razvija nekoliko projekata koji pokušavaju baš to. Jedan je platforma za društvene mreže po imenu Tvister (Twister). Migel Freitas je glavni developer Tvistera. Migel je nekoliko meseci bez prestanka radio – takođe neplaćeno, baš kao Zimerman kada je stvarao PGP – da konvertuje blokčejn model u platformu za društvene mreže pošto je britanski premijer Dejvid Kameron priznao da je njegova vlada razmišljala da zatvori Tviter tokom londonskih nemira 2011. „Pokušao sam da nađem peer-to-peer mikroblogerske alternative, ali nisam uspeo“, rekao mi je. „Sam internet neće pomoći protoku informacija ako je sva moć u rukama Fejsbuka i drugara.“ Tvister je samo jedan od mnogih sistema sledeće generacije koji garantuju slobodu izražavanja i privatnost, osmišljen za masovno umesto za specijalizovano tržište: svi su laki za korišćenje, jeftini i efikasni. Džitsi (Jitsi) predstavlja besplatan, bezbedan, program otvorenog koda za videokonferencije i slanje trenutnih poruka, koji je počeo kao studentski projekt na Univerzitetu u Strazburu. Džaber (Jabber), drugi servis za slanje trenutnih poruka, šifrovan je pomoću tehnologije SSL koja predstavlja

standard u industriji, i njome upravljaju volonteri, a fizički je hostovana u bezbednom data centru. Fil Zimerman trenutno radi na projektu zvanom Darkmejl (Darkmail), servisu za slanje mejlova sa automatskim šifrovanjem od slanja do prijema. Danas postoje na stotine ljudi kao što su Amir i Migel, koji razvijaju originalne načine za čuvanje tajni na netu i sprečavanje cenzure. To uglavnom rade u slobodno vreme, a često ih finansiraju korisnici koji podržavaju njihov rad. Jedan od njih je Smari Makarti. Smari se ponosi svojim zaluđeništvom za tehniku: on je kompjuterski čarobnjak i jedan od osnivača radikalne Islandske piratske partije. Sarađivao je sa Džulijanom Asanžom u ranim danima Vikiliksa. Smari nije zaista sajferpanker – on odbija svaku asocijaciju sa filozofijom Ajn Rand – ali veruje da je privatnost na mreži fundamentalno pravo i brine zbog državnog nadzora interneta. Takođe veruje da je kriptografija ključni deo političkog projekta. On želi da vi šifrujete sve svoje poruke pomoću PGP-a, čak (ili posebno) one koje šaljete prijateljima i rodbini. Razlog, objašnjava, jeste da se obezbedi „saobraćaj koji maskira“ za one kojima je zaista potrebno da svoje stvari drže u tajnosti. Ako svi to koriste, više neće biti neobično: disidenti će nestati u gomili. Smari je proučavao programe američke Nacionalne agencije za bezbednost (NSA) i budžet za bezbednost američke vlade i izračunao je da danas špijuniranje svakog korisnika interneta na svetu košta 13 centi na dan. On se nada da će podrazumevane usluge šifrovanje, kao što je njegova, dići cenu na 10.000 dolara. Razlog nije da bi se sprečilo špijuniranje ljudi – on se slaže da je to ponekad neophodno – već da bi se to drastično ograničilo. Ako cena bude tolika, on predviđa da bi američka vlada mogla da prati samo oko 30.000 ljudi. „Ako ne možemo verovati vlastima da rade samo ono što je neophodno i srazmerno – a ne možemo – onda ih možda na to prisili ekonomija.“ Međutim, razlog zbog koga svi ne koriste šifrovanje jeste to što je podešavanje komplikovano i dugo traje, objašnjava on. Nasuprot tome, izuzetno je lako, jednostavno i brzo koristiti Džimejl (Gmail). Zato su Smari i dvoje kolega rešili da razviju sopstveni, šifrovani sistem za mejl, koji će se lako koristiti – pa su u avgustu 2013. prikupili 160.000 dolara preko servisa Indigogo. Zove se Mejlpajl (Mailpile). „Imaće punu funkcionalnost i lako će se koristiti“, objašnjava Snari, i otvara laptop da mi pokaže. Zaista izgleda dobro. Godine 2013. dokumenti koje je obelodanio Edvard Snouden pokazali su da je NSA, u saradnji sa britanskom službom GCHQ i drugima – između

ostalog – pristupala glavnim kablovima za internet na dnu mora, instalirala softver za neovlašćeni pristup na servere privatnih kompanija i radila na provaljivanju (i slabljenju) standarda šifrovanja, često bez mnogo pravne osnove a kamoli debate u javnosti. U strahu od državnog nadzora, obični ljudi preduzimaju mere da budu bezbedniji na netu, i za to koriste softver koji su osmislili ljudi poput Smarija. Poruka sajferpanka ne prolazi neprimećeno: sve više ljudi počinje da usvaja tehnologije šifrovanja – potražnja za servisima kao što su Mejlpajl, PGP ili Džitsi je sve veća – u mesecima posle Snoudenovih otkrića dnevno usvajanje PGP ključeva se utrostručilo. Sredinom devedesetih godina prošlog veka sajferpankeri su često upozoravali da stiže doba „države nadzora“. Ispostavilo se da su sve vreme bili u pravu. A danas sajferpank prelazi u mejnstrim – zahvaljujući jednom tvitu. Nema žurke kao kriptožurke Godine 2012. australijski parlament je doneo amandmane zakona o sajberkriminalu, po kojima su državni organi dobili veća ovlašćenja za nadzor onlajn komunikacije, uprkos protivljenju pokreta za građanska prava. Nedugo zatim, jedan korisnik je postovao tvit na tajmlajnu australijske aktivistkinje za privatnost Ašer Volf: „nema žurke kao što je žurka za instaliranje kriptoprograma.“ Nekoliko minuta kasnije Ašer Volf je odgovorila: „Hoću OGROMNU kriptožurku u Melburnu! Donesite svoje uređaje, pivo i muziku. Da odredimo mesto i vreme. :) Ko je za?“ Kasnije je pričala: „Pošto sam popila čaj kada sam tvitovala ideju – vratila sam se za laptop i videla da su Berlin, Kambera i Kaskadija već odredili datume. Sutradan ujutro su kriptožurke bile zakazane u još desetak zemalja.“ Za ljude kao što je Amir to je nešto podrazumevano, ali većina ljudi ne zna kako da anonimno pregleda internet pomoću Tora, niti kako da pošalju poruku šifrovanu pomoću PGP-a. Kriptožurka je mala radionica koja im to objašnjava. Obično se okupi dvadeset ili trideset ljudi kojima stručnjaci volonteri objašnjavaju osnove onlajn bezbednosti. Pristup je besplatan i često se odvija u nečijem stanu, na univerzitetu ili čak u kafani. Tvit Ašer Volf je doveo do pokretanja globalne inicijative na nivou zajednice.* Postoji čak i besplatni priručnik za kriptožurku, koji su aktivisti iz celog sveta

zajedničkim snagama sastavili za manje od dvadeset četiri časa i koji se i dalje javno dorađuje i ažurira. Nedugo posle Snoudenovih otkrića, grupa aktivista za privatnost održala je veoma veliku kriptožurku u kampusu Goldsmitsa, univerziteta u Londonu. Ja sam se pridružio grupi od oko dvesta ljudi, koji su svi želeli da nauče kako da budu anonimni na netu. Predavanja su bila izuzetno posećena i trajala su sat vremena, i na njima su naučili kako da koriste Tor da anonimno pregledaju internet; kako da plaćaju bitkoinima; kako da koriste PGP. Učesnici su bili veoma raznoliki. Grupa starijih žena bila je oduševljena što šalju jedni drugima poruke pomoću PGP-a (što zaista pruža uvrnuto zadovoljstvo). Uskoro smo razmenjivali poruke. Sa samo jednim klikom, ovo: Jklr90ifjkdfndsxmcnvjcxkjvoisdfu ewlkffdsshSklr9jkfmdsgknm3inj219 fnnokmf9n0ifjkdfndsxmcnvjcxkjvoi sdfuewlkfJflgmfklr90ifjkdfndsxmc nvjcxkjvoisdfuewlkf,nm3inj219fnn okmf972nfksjhf83kdbgfhydid89qhdk fksdfhs8g93kkkafndhfgusdug892kmg sndu19jgwdnngskgds8t48senglsdpss 9sy31bajsakf7qianfkalhs19jaslfau wq8qoafall2kjhagfasjf993hamfalsf uqiejfkallnjksd732j1ls0dsk iznenada postaje: Zdravo! Upoznao sam novinara koji je zabrinut za svoje izvore u jednom opasnom delu sveta, i nekoliko studenata koji su izgleda bili srećni što su našli nešto protiv čega će se buniti. Jedna Nemica mi je rekla da je dovoljno stara da pamti Štazi i da je ubeđena da slepo koračamo u nekakvu orvelovsku antiutopiju. „Da li ti veruješ policiji?“ Streljala me je pogledom. Pa, da, najčešće, odgovaram. „Da znaš, ne bi trebalo!“, prasnula je. Pitao sam je li nekada čula za Tima Meja i sajferpankere. Nije. Zapravo, niko od prisutnih nije čuo za njih. Ali šta onda? Ankete stalno pokazuju da mi cenimo privatnost; devet desetina Britanca kaže da želi da ima više kontrole nad onim što se na netu dešava sa njihovim privatnim podacima. Ravnoteža koju društvo pokušava da uspostavi između slobode pojedinca i moći države večito je promenljiva. Većina nas prihvata da, čak i u demokratskim državama, ponekad moramo biti na meti nadzora – ali da to mora biti ograničeno, srazmerno i da se ne sme zloupotrebljavati. Donosimo zakone koji pokušavaju da obezbede da tako i bude: ali savremena tehnologija se toliko brzo razvija, i zbog nastanka izuzetno moćnih računara i zbog

činjenice da toliko toga o sebi delimo na netu, mnogi ljudi – ne samo sajferpankeri – misle da se njihovo pravo na privatnost narušava.

Negativna strana Ljudi poput Fila Zimermana i Smarija razvijaju kriptografiju zato što veruju da njihov rad pomaže u zaštiti građanskih sloboda od nametljivog nadzora, posebno u represivnim režimima. I to je bez sumnje tako. Međutim, njihove alatke ne koriste samo borci za slobodu i demokratski revolucionari. Teroristi, ekstremisti, pripadnici organizovanog kriminala i pedofili, pošto u javnosti nemaju glas, često među prvima usvajaju novu tehnologiju i imaju mnogo razloga da ostanu skriveni i čuvaju tajne. Veliki proizvođači i distributeri – mada ne i gledaoci – dečje pornografije veoma su vešti korisnici kriptografije. Bez bitkoina, onlajn tržišta droge poput Silk rouda verovatno nikada ne bi postojala. Dejvid Omand, bivši direktor agencije GCHQ, sada je gostujući profesor na Kings koledžu u Londonu, a ostao je blizak sa obaveštajnim agencijama u Velikoj Britaniji. „Zbog bezbednosti je apsolutno neophodno da obaveštajne agencije zadrže sposobnost da nadziru koga treba“, kaže mi on. „Internet pruža mnogo širi spektar opcija za izbegavanje nadzora. U principu je istina da će teroristi i ozbiljni kriminalci koristiti najnoviju tehnologiju koja im je na raspolaganju i da će veoma pažljivo pratiti najnovija otkrića u bezbednosti komunikacija. To je trka u naoružanju.“ Navodno – mada to nikada nije potvrđeno – teroristi koji su napali Ameriku 11. septembra koristili su PGP šifrovanje za međusobnu komunikaciju. „O tome ništa ne znam“, kaže Omand. Ali je ubeđen da bi teroristi biti „oduševljeni“ informacijama o otkrićima Edvarda Snoudena. „Možete biti sigurni da su te vesti veoma pažljivo pratili: isto kao i vlasti u Rusiji i Kini.“ Pitao sam ga da li je zabrinut zbog porasta kriptožurki, ili sve raširenijeg usvajanja Tora, Mejlpajla i Dark voleta. Hoćemo li zbog toga biti manje bezbedni? „Da, to me zaista brine. Ali to neće zaustaviti obaveštajnu mašineriju.“ On smatra da će obaveštajni agenti naći načina da to zaobiđu – da će to morati – ali da će na kraju koristiti intruzivnije metode od onih koje je obelodanio Edvard Snouden. Priseća se kako su tokom Hladnog rata sovjetske šifre bile prejake i GCHQ nije mogao da ih provali, tako da su britanski obaveštajci prešli na regrutovanje više sovjetskih agenata. Ako država smatra da ste legitimna meta za bezbednosnu istragu, ali ne može da prati vaše onlajn aktivnosti zato što koristite anonimni brauzer, umesto toga će vam smestiti prislušnu bubu u sobu. Predviđa da će

u budućnosti biti više agenata i intruzivnih operacija, „što obično predstavlja veći moralni rizik“. Za sajferpankere je činjenica da kriminalci koriste šifrovanje žalosna posledica, ali je cena koju vredi platiti za ostvarenu slobodu. Zimermana su često pitali kako se oseća što su napadači devetog septembra možda koristili softver koji je on napisao. On kaže da je mnogo važnija činjenica da je PGP „sredstvo kojim se širom sveta ostvaruju ljudska prava... od jake kriptografije u demokratskom društvu ima više koristi nego štete“. Nije dužnost Zimermana ili Tima Meja da brinu o javnoj bezbednosti, i oni ne čitaju izveštaje obaveštajnih agencija. Omand ih je čitao. On ne krivi Zimermana – „to nije njegova moralna obaveza. Naravno da je trebalo da razvija PGP. Ne bismo imali dobrobiti interneta bez takvih dostignuća. Ali pravo je izabranih, demokratskih vlasti da odluče da li nove tehnologije takođe predstavljaju opasnost za javnost i šta treba činiti da se ti rizici svedu na prihvatljivu meru.“ Ranč Nekada je kriptografija bila libertarijanski san – način da se pokrene revolucija. Sajferpankeri su bili tvrdokorni libertarijanci, sledbenici Ajn Rand, i njih uglavnom zanima lična sloboda. Danas je tema privatnosti i anonimnosti na netu postala glavna preokupacija ljudi širom političkog spektra. „Sajferpankeri su politički danas svugde“, kaže Mej, pomalo tužno. Većina sajferpankera koja se bavi metodama za izbegavanje državnog nadzora nisu ratnici za slobodu tržišta ili ubeđeni randijanci kao Tim Mej. Smari je promišljeni anarhista, neko ko podržava ukidanje države kao Mej, ali veruje da će ljudska bića, kada ih moćni interesi ostave na miru, sarađivati i stvarati uspešna i povezana društva, a ne izolovane zajednice. A za razliku od Meja, ljudima poput Smarija stalo je do socijalne zaštite, prava manjina i drugih progresivnih ideja. Međutim, svi dele nepoverenje prema državama i centrima moći – a posebno prema bezbednosnom establišmentu – i vide kriptografiju kao matematički garantovan način za vraćanje demokratske prevage običnim ljudima. Enrik Duran, zakleti antikapitalista, vidi bitkoin gotovo isto kao Tim Mej – „kao važnu taktiku na putu koji vodi ka našem konačnom cilju integrisanih kooperativa“, piše mi on u mejlu. Svet u kome ne postoje nacionalne države. Kriptovalute

mogu da „pomognu da se okonča naša zavisnost od evra – i da se smanji sposobnost države da nas kontroliše“. Mada predstavljaju radikalno drugačije poglede na svet, svi oni veruju da su anonimnost i privatnost vitalni za zdravo, funkcionalno, slobodno društvo. Za sajferpankere, bez obzira jesu li anarhisti ili libertarijanci, cilj anonimnosti je očuvanje sposobnosti ljudi da imaju višestruke ličnosti i identitete. Ako to omogući, kriptografija proširuje polje slobode pojedinaca, što će na duge staze ohrabriti ljude da žive produktivnije i više oslonjeni na same sebe i da će se pojaviti više prostora za nove načine života. Tako to vidi Amir. „Ovde je reč o pokušaju da se stvori prostor za slobodu“, objasnio je, „tako da ljudi mogu da rade ono zaista vredno. Mnogo je bolje izgraditi mreže poverenja zasnovane na uspostavljanju odnosa nego sudove, birokratiju, policiju.“ Amir je pun ideja. Sledeće godine namerava da izgradi industrijske mašine koje se mogu koristiti za razvoj održive poljoprivrede i sistema za upravljanje otpadom: „Imaćemo sopstvenu industrijsku ekonomiju“, kaže on. Misli da će moći da izgradi kuću za 1000 evra i da je proda za pet puta toliko, i da će dobit ponovo investirati tako što će negde drugde osnovati novi Kalafu. „Ako su nas prinudili da igramo njihovu glupu ekonomsku igru, mi ćemo ih u njoj pobediti – kupićemo svet i oslobodićemo ga.“ Međutim, ako svi počnu da koriste bitkoin, smanjiće se sposobnost države da oporezuje i troši, pa će zdravstvo, obrazovanje i socijalna sigurnost pretrpeti štetu. To su osnovni stubovi demokratije i pružaju podršku onima kojima je najpotrebnija. Društva se ne mogu seći i lepiti kao kompjuterski kod, a ne slede ni predvidljiva matematička pravila. Ako istinski anonimna komunikacija postane pravilo, neizbežno će je koristiti i kriminalci. Neke progresivne grupe i pojedinci koji se bore za digitalnu anonimnost to rade s dobrim razlogom. Ali ne shvataju da takođe promovišu političke ciljeve jednog tvrdokornog, radikalnog libertarijanca iz Kalifornije. Tima Meja nije briga šta ih promoviše, zato što on misli da je rasplet neizbežan. Kaže mi da je treća tačka trougla sada na mestu: zajedno sa PGP-om i anonimnim pregledanjem interneta, sada postoji i anonimna valuta: „I čoveče“, viče on uzbuđeno, „Veliki Brat je zbog toga sigurno poludeo!“ Mej predviđa da će se, u decenijama koje slede, vlasti kakve danas znamo raspasti – a zameniće ih digitalni „ranč“, nešto što on zove

„slobodna sajberteritorija“. Mesto gde građani mogu postojati bez bilo kakve države, stvarati onlajn zajednice istih interesovanja i ostvarivati direktnu interakciju jedni sa drugima. Kao i Amir, on je potpuno svestan da će na kratak rok to biti veoma nezgodno za one na samom dnu, čak i ako su na duži rok izgledi dobri. „Kriptoanarhija znači prosperitet za one koji mogu da ga ugrabe, one dovoljno sposobne da imaju nešto vredno da ponude na prodaju“, napisao je 1994. Nije izgubio radikalnu oštricu: „Uskoro ćemo videti smanjenje broja beskorisnih usta“, kaže mi, tek delimično u šali. „Otprilike četiri do pet milijardi ljudi na našoj planeti u suštini je osuđeno na propast: cilj kriptografije je da svet bude bezbedan za jedan procenat ljudi.“ On veruje da kratkoročni period mora biti težak. Tek kada uklonimo štake na koje smo navikli da se oslanjamo – pravila, zakone, socijalu – možemo da rastemo i u potpunosti ostvarimo svoj potencijal. Otišao sam iz Kalafua diveći se onome što Amir i ostali pokušavaju, ali i zabrinut zbog toga kuda to može odvesti. Amir se po mnogo čemu razlikuje od Meja. On veruje da mesta poput Kalafua pružaju bolju alternativu od drugih načina života, za svakoga – ne samo za top pet procenata, pa čak ni za jedan procenat – zbog čega će na kraju pobeda biti njihova. Ali kao Mej, on veruje da će to omogućiti kriptografija, mada ne razmišlja tačno kako, niti kakve su moguće posledice. Matematička formula koja će, sa neumoljivom sigurnošću brojeva, stvoriti svet Kalafua: malih kolektiva koji su samoodrživi, samoupravljački, koje kontrolišu sami ljudi. U Kalafuu postoje „narodna okupljanja“ na kojima se stanovnici dogovaraju oko zajedničkih zadataka, projekata, odgovornosti i tako dalje. To je neka vrsta grčke agore: način za kolektivno donošenje odluka, koji pokušava da uključi sve u njihovoj maloj zajednici. „Mi u hakerskom prostoru se ne upuštamo u to“, kaže Amir. „Mi u to ne verujemo. Mi želimo da promovišemo individualne slobode. Ako imate neku ideju, samo krenite da je ostvarujete.“ Dok sam odlazio iz Kalafua, i preko kamenog mosta se vraćao u spoljni svet, Amir mi je rekao: „Ima toliko ljudi koji samo kukaju i ništa ne preduzimaju. Mi zaista nešto stvaramo. Mi rešavamo probleme.“ Sajferpankeri pišu kod. Onda se vratio u sopstveni ranč.

Četvrto poglavlje Tri klika Torovim skrivenim servisima nije se lako kretati. Po mnogo čemu, oni su veoma slični veb-sajtovima na površinskom netu. Međutim, oni se retko linkuju na druge stranice i URL adrese su besmisleni nizovi brojeva i slova: h67ugho8yhgff941.onion umesto poznatijeg .com ili .co.uk. Da bi sve bilo gore, skriveni servisi Tora često menjaju adrese. Kao pomoć posetiocima postoji nekoliko indeks stranica koje navode trenutne adrese. Godine 2013. najpoznatija od tih indeks stranica zvala se Hiden viki (Hidden Wiki). Hiden viki izgleda kao Vikipedija, i navodi desetine najpopularnijih stranica na tom čudnom paralelnom internetu: keš Vikiliksa, necenzurisane blogove, hakerske čet-forume, elektronsko sanduče časopisa Nujorker za uzbunjivače. Krajem 2013. razgledao sam Hiden viki u potrazi za zloglasnim darknet tržištem Silk roud. Dok sam pregledao stranicu, iznenada sam video link ka veb-sajtu sa dečjom pornografijom. Stao sam. Nije bilo ničega izrazito drugačijeg – samo jednostavni link za adresu koja se sastoji od niza brojeva i slova, kao i svaki drugi veb-sajt koji se tu nalazi... Neko vreme sam sedeo ukipljen, pošto nisam znao šta da radim. Da isključim kompjuter? Da napravim skrinšot? Pozvao sam policiju. Internet je radikalno izmenio način na koji se dečja pornografija proizvodi, deli i gleda. Po podacima Ujedinjenih nacija, dečja pornografija (što neki stručnjaci radije zovu slike zlostavljanja dece) odnosi se na „svako predstavljanje, na bilo koji način, deteta u stvarnim ili simuliranim eksplicitnim seksualnim aktivnostima ili svako predstavljanje seksualnih organa deteta u prvenstveno seksualne svrhe“. Po britanskom zakonu, te slike se dele u pet kategorija. Kada sam otvorio brauzer Tor, bila su mi potrebna dva klika mišem da stignem na sajt koji se reklamira na tom linku. Da sam kliknuo još jednom,

izvršio bih teško krivično delo. Ne mogu da se setim drugih okolnosti gde je tako lako uraditi nešto tako loše. Mi danas jednostavnije, brže i jeftinije možemo da delimo fajlove i informacije. U celini, to je nešto veoma pozitivno. Ali ne i uvek. Je li dečja pornografija zaista toliko pristupačna? Šta znači ako jeste? Ko je pravi i ko je gleda? I u doba anonimnosti, je li moguće zaustaviti te ljude?

Istorija Zabrana dečje pornografije je začuđujuće skorašnja pojava. U doba pokreta za seksualno oslobađanje krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina dečja pornografija se u nekim zemljama otvoreno prodavala u knjižarama – posebno u Skandinaviji – kao i u nekim američkim državama; to bezvlašće se sada naziva „ludilo od deset godina“. Krajem sedamdesetih su mnoge države počele da donose stroge zakone sa ciljem da se ona iskoreni i krajem osamdesetih je dečju pornografiju bilo veoma teško naći. Najtiražniji časopis sa dečjom pornografijom u Severnoj Americi imao je tiraž od oko osam stotina primeraka i distribuirao se putem nekoliko knjižara po malim, tesno povezanim mrežama posvećenih kolekcionara. U Velikoj Britaniji su mnogi pedofili putovali u inostranstvo da bi ga prokrijumčarili u zemlju. Pravosudni sistem u SAD smatrao je da je stvar manje-više pod kontrolom. U izveštaju Glavne službe za računovodstvo iz 1982. stajalo je: „Zbog slabljenja komercijalne dečje pornografije, glavne savezne agencije odgovorne za sprovođenje zakona u vezi sa distribucijom dečje pornografije – Carinska služba i Poštanska služba – ne smatraju dečju pornografiju za prioritet.“ Godine 1990. agencija NSPCC je procenjivala da u opticaju postoji 7000 slika dečje pornografije. Pošto ih je veoma teško prikupiti, brojevi korisnika koji su im pristupali bili su izuzetno mali. Bio je potreban znatan trud, zbog čega su u tome uspevali samo najmotivisaniji pojedinci. Čak i tokom „ludila od deset godina“ niste nikako mogli tek tako da na to naletite. Pojava interneta je sve promenila. Početkom devedesetih, prilike koje je pružalo mrežno računarstvo brzo su iskoristili dečji pornografi da bi nalazili i delili ilegalni materijal. Godine 1993. pokrenuta je operacija „Dugačka ruka“ protiv dva BBS-a koji su nudili plaćeni pristup stotinama ilegalnih slika. Anonimne Juznet grupe alt.binaries.pictures.erotica.preteen i alt.binaries.pictures.erotica.schoolgirls krajem devedesetih su korišćene za deljenje dečje pornografije. Godine 1996. pripadnici pedofilskog lanca zvanog Klub orhideja uživo su zlostavljali decu pred kamerama povezanim direktno na kompjutere u SAD, Finskoj, Kanadi, Australiji i Velikoj Britaniji. Dve godine kasnije policija je otkrila klub Zemlja čuda, koji je imao nekoliko stotina članova iz više od trideset zemalja. Oni su koristili moćan softver za šifrovanje da tajno razmenjuju

slike preko neta. Buduće članove su morali da predlože već postojeći članovi, a morali su da poseduju bar 10.000 jedinstvenih pornografskih slika dece. Policija je otkrila ukupno 750.000 slika dece i 1800 videozapisa. Sedmorica Britanaca su zbog učešća u toj mreži osuđeni 2001. Kako se sve više zemalja priključivalo na internet, nicala su nova mesta za proizvodnju takvog materijala. Zloglasni Lolita siti u Ukrajini je početkom veka preplavio net sa pola miliona slika, pre nego što je zatvoren 2004. godine – mada su dva vlasnika te agencije pritvorena a onda puštena. U oktobru 2007. Interpolova baza podataka o zlostavljanju dece – koja se sastoji od slika koje je policija zaplenila – sadrži pola miliona jedinstvenih slika. Godine 2010. baza podataka britanske policije, koju drži posebni Centar za zaštitu dece od zlostavljanja na internetu (Child Exploitation and Online Protection Centre – CEOP), ima više od 850.000 slika (mada su nedavno objavili da su našli gotovo dva miliona slika u zbirci jednog prestupnika). Godine 2011. pravosudni organi u SAD predali su preko dvadeset dva miliona slika i video-zapisa dečje pornografije Nacionalnom centru za nestalu i zlostavljanu decu. Dvadeset pet godina posle procene NSPCC-a, danas na netu postoje ogromne količine dečje pornografije, kojoj je lako pristupiti i koja se efikasno distribuira. Između 2006. i 2009. američko ministarstvo pravde je zabeležilo dvadeset miliona jedinstvenih IP adresa koje dele dečju pornografiju koristeći peer-to-peer softver. U CEOP-u veruju da danas u Velikoj Britaniji postoji bar 50.000 ljudi koji dele i gledaju pornografske slike dece. Ispostavilo se da ja nisam bio sam na Hiden vikiju. Po rečima hakera koji su preuzeli kontrolu nad Hiden vikijem tokom jednog trodnevnog perioda u martu 2014, još 100.000 ljudi je takođe posetilo tu indeks stranicu, a svaki deseti je posetio vezu koju sam video. Po istom izvoru, između 29. jula i 27. avgusta 2013. bilo je trinaest miliona pregleda stranica na Torovim skrivenim servisima – a od njih 600.000 su bile posete stranicama sa dečjom pornografijom: to je najpopularnija grupa stranica posle same indeks stranice. S obzirom na tolike razmere nije čudo što ne postoji tipičan konzument dečje pornografije. Mada postoje neki opšti trendovi – gotovo svi su muškarci i to često obrazovani – oni potiču iz svih društvenih slojeva. Jedan naučnik je zabeležio devet različitih vrsta prestupnika, među koje spadaju

tragači, koji traže slike, bezbedni kolekcionari, koji su opsednuti tajnošću i sakupljaju velike zbirke, i proizvođači, koji sami snimaju slike i šire ih. Mnogi od tih prestupnika bi i pre pojave interneta sakupljali ilegalne slike; stvar je samo u tome što je internet danas mesto na kome je to najlakše činiti. Međutim, postoji i nova vrsta prestupnika, koji su jedinstveni za doba interneta: pregledači. Pregledači „Apsolutno nemam predstavu kako se to desilo, zaista nemam. Zapravo, ne razumem čak ni sebe u potpunosti.“ Majkl* deluje istinski pometeno dok objašnjava kako je nedavno osuđen za posedovanje 3000 pornografskih slika dece na svom računaru. Mada je većina materijala kategorizovana kao „nivo 1“ – najmanje ozbiljna kategorija, što znači erotsko poziranje ali bez seksualnih aktivnosti – u njegovoj kolekciji je bilo i slika iz kategorija 2, 3 i 4 i na većini su bile devojčice između šest i šesnaest godina. Majkl ima pedesetak godina, uredno je odeven i obrijan. Samopouzdano ulazi u prostoriju i srdačno se rukuje sa mnom. Donedavno je imao zahtevan posao u jednoj kompaniji u blizini Birmingema. Oženjen je i ima odraslu kćerku, voli fudbal i vodi aktivan društveni život. „Veoma prosečan, heteroseksualan muškarac“, kaže mi. „Nikada – ali nikada me nisu ni izbliza zanimale devojčice. To mi prosto nikada nije palo na pamet.“ Pornografiju je počeo povremeno da gleda kada mu je bilo dvadesetak godina i vraćao joj se kasnije i u svojim tridesetim. „Ali tek sam u svojim četrdesetim godinama počeo da redovno gledam pornografiju na netu.“ Tvrdi da ga je na to navela smrt bliskog prijatelja i sve slabiji seksualni život, ali da je ta njegova navika bila nešto sasvim obično. Sem sklonosti ka tinejdžerkama. „Prosto me je privlačila mladost; mlađa lica, mlađa tela. Prosto su mi tinejdžerke privlačnije od žena mojih godina.“ Pomalo je uznemirujuća istina o seksualnoj želji to da se zakon i društvene sklonosti ne poklapaju u potpunosti. U Velikoj Britaniji, mada je po zakonu uzrast seksualne saglasnosti šesnaest godina, svaka pornografija u kojoj učestvuje neko mlađi od osamnaest ilegalna je po Zakonu o seksualnim prestupima iz 2003. A ipak, postoji veoma značajna i trajna potražnja za pornografijom u kojoj se pojavljuju tinejdžerke. Sadržaji sa

„legalnim tinejdžerkama“ uvek su bili najpopularnija podvrsta pornoindustrije. Po podacima sa sajta Internet Adult Films, centralne baze podataka za komercijalne pornografske filmove na netu, najčešća reč u naslovima filmova jeste „tinejdžerke“. Godine 2013. dva američka naučnika, Ogi Ogas i Sai Gadam, analizirali su gotovo pedeset miliona termina koje su korisnici interneta koristili za pretragu na jednom popularnom pretraživaču između 2009. i 2011. Svaki šesti se odnosio na uzrast, i daleko najpopularniji bio je „tinejdžerke“, a za njim „mlade“. Ogas i Gadam su takođe sakupili slučajeve kada je u pretrazi navedeno tačno određeno godište. Tri uzrasta koje muškarci najčešće traže na netu jesu, po redu popularnosti, trinaest, šesnaest i četrnaest. Pored tog ogromnog „legalnog tinejdžerskog“ materijala nalazi se velika siva zona pornografije koju stručnjaci nazivaju „pseudo dečja pornografija“ (mada je same stranice obično nazivaju „džejlbejt“ (jailbait – mamac za zatvor) ili „jedva legalna“ pornografija), u kojoj se pojavljuju tinejdžerke koje su, ili izgledaju kao da su, otprilike godišta koje su Ogas i Gadam ustanovili. To nije siva zona zato što je zakon nejasan, već zato što je izuzetno teško odrediti koliko su stare tinejdžerke, posebno zato što neke pokušavaju da izgledaju mlađe, a druge pokušavaju da izgledaju starije. Fondacija za nadziranje interneta (The Internet Watch Foundation – IWF) organizacija je sa sedištem u Velikoj Britaniji koja sarađuje sa policijom i dobavljačima internet usluga u cilju uklanjanja dečje pornografije sa neta. Pokrenuta je 1996. pošto je londonska policija saopštila britanskim dobavljačima internet usluga da zatvore stotinak Juznet grupa za koje su sumnjali da služe za distribuciju dečje pornografije. Dobavljači su predložili IWF kao sistem za samoregulaciju. IWF svakog dana dobija desetine prijava od ljudi koji su na netu naišli na nešto što im deluje ilegalno. Pošto prijava stigne, analitičari pažljivo proučavaju sadržaj adrese da bi ustanovili da li se na stranici nalaze slike ili video-zapisi za koje se može pretpostaviti da su ilegalni. Analitičar će pokušati da kategorizuje ozbiljnost materijala u jednu od pet grupa. Ako proceni da je materijal ilegalan, analitičar će pozvati policiju i kontaktirati dobavljača internet usluga ili administratora stranice i zahtevati da se materijal brzo ukloni. Ako mu je sedište u Velikoj Britaniji, IWF obično uspeva da materijal skine sa neta u roku od sat vremena. Ako je stranica hostovana u inostranstvu, što je gotovo uvek slučaj, oni će uraditi sve što mogu da je tamošnji pružalac internet usluga ili policija skinu. Takođe održavaju i crnu listu URL adresa

koja pomaže pružaocima internet usluga da se takav materijal ne pojavljuje na netu. Međutim, IWF uglavnom može da procesira pritužbu samo ako smatraju da je osoba na slici ili video-zapisu mlađa od četrnaest godina. Niko ne zna tačno koliko takvog džejlbejt materijala postoji, ali po rečima Freda Langforda, direktora globalnih operacija agencije IWF, njima tokom poslednjih deset godina stiže sve više izveštaja i o tome. Langford tvrdi da je iznenađujuće lako preći iz legalne u ilegalnu pornografiju prosto sledeći linkove na stranicama i pop-ap prozore. Kliknite na link na legalnoj stranici – kao što je neka od brojnih video-stranica – do nešto sumnjivije tinejdžerske stranice; ona onda nudi link na džejlbejt stranicu; a tamo vam možda ponude novi link... Na taj način, džejlbejt pornografija predstavlja jednu vrstu početnog stepenika, i praktično i u prenesenom značenju. Sudeći po istraživanjima Fondacije „Lusi Fejtful“, devet desetina seksualnih prestupnika sa interneta nisu namerno tražili slike dece, već su ih našli putem pop-ap prozora ili daljih linkova dok su razgledali pornografiju sa punoletnima. Te tvrdnje je izuzetno teško proveriti. Možda prestupnici tako samo pokušavaju da se distanciraju od svog krivičnog dela. Međutim, Majkl tvrdi da se njemu baš to desilo. Počeo je da sve redovnije posećuje sajtove sa tinejdžerskom pornografijom. I kada god bi kliknuo na novi link – posebno neke besplatne stranice – došlo bi do „pornada“ drugih, neželjenih stranica koje su se otvarale na njegovom kompjuteru. Te pop-ap stranice su mu nudile gotovo beskonačan niz fetiša ili fantazija – a njega su privlačile džejlbejt kategorije, devojke od možda petnaest ili šesnaest godina. Počeo je da klikće. Majkl kaže da je posle nekog vremena otkrio da više vremena provodi kod džejlbejt kategorija a manje na mejnstrim porno-stranicama sa odraslima. Nikada nije koristio Tor ili softver za šifrovanje – sve pretrage su mu bile na površinskom vebu. Međutim, počeo je da snima i čuva slike ili linkove stranica koje je našao. Posle masturbiranja je osećao krivicu – ali nikada nije bila dovoljna da obriše to što je našao. Bile su mlađe od osamnaest, ali nisu bile deca, kaže on. Ne uspeva najbolje da objasni šta se dalje zbivalo. „Ne mogu tačno da ti kažem kada se to desilo, mada iskreno prihvatam da je postojala tačka kada sam prešao granicu.“ Sa gledanja pornografskih slika i video-snimaka tinejdžera prešao je na slike na kojima

su, kaže, očigledno deca. „To se desilo malo-pomalo“, nastavlja. „Zaista se ne sećam kada sam sa tinejdžera prešao na decu. Ali jesam.“ Nekoliko naučnih studija ispitivalo je veze između tinejdžerske i dečje pornografije. Po rečima profesora Ričarda Vortlija, direktora Instituta za bezbednost i kriminologiju „Džil Dendo“ na Univerzitetskom koledžu u Londonu, mnogi ljudi stignu samo do džejlbejt kategorije. Neki vide stranice jednom i nikada se ne vrate. Drugi se povremeno vraćaju, u nepravilnim intervalima, kada budu u takvom raspoloženju. Ali za neke, kao što je Majkl, to budi seksualnu želju prema sve mlađoj deci. Drugo naučno istraživanje je otkrilo da odrasli ljudi izloženi džejlbejt pornografiji stvaraju jače veze između mladosti i seksualnosti. Kada su Ogas i Gadam analizirali prikupljene podatke o pretragama u vezi sa seksom, iznenadili su se kada su otkrili da mnogi ljudi traže tabu teme, kao što su incest i zoofilija. Autori tvrde da je razlog taj što sve što je zabranjeno ima moć da uzbudi, ali je to više psihološki nego telesni stimulans. Majk mi kaže da bi svaki put kada nađe neki tabu, kretao u potragu za sledećim. „Ponekad bih video neku sliku ili stranicu i smesta bih je isključio, zato što bih pomislio kako je grozno, ali bi mi slike ostale u mislima“, kaže on. Jednom prilikom, negde oko tri godine posle svog prvog susreta sa džejlbejt pornografijom, kliknuo je na pop-ap prozor koji ga je odveo do stranice sa koje je preuzeo i sačuvao dve datoteke. Jedna je bila videosnimak muškarca kako ima penetrativni odnos sa osmogodišnjim detetom. „Sećam se kako sam tada pomislio da je to nešto užasno. Da tako nešto ne želim nikada više da vidim. Ali sam ga ipak sačuvao, za svaki slučaj.“ Majkl sebe smatra za istinski moralnog čoveka, i nekoliko puta ponavlja da nikada nikome ne bi učinio nešto nažao, a posebno ne nekom detetu. „To mi nije delovalo stvarno“, kaže mi. „Sada prihvatam da je to lažna razlika, ali na slikama ili snimcima uvek su delovali kao da im se ne dešava ništa loše. Sâm sam sebi smišljao izgovore zašto je to u redu. Neko vreme sam govorio sebi da to što radim nije čak ni ilegalno.“ Ljubitelji dečaka i kognitivna distorzija Elena Marteloco je naučnica koja tesno sarađuje sa organizacijom CEOP. Objašnjava mi da prestupnici poput Majkla često tvrde kako postoji razlika između stvarnog i digitalnog i da će čak smišljati sumanuta