Dzejmi Bartlet-Darknet-U digitalnom podzemlju

499,99 dolara. Nedavni izveštaj o građanskim pravima ustanovio je da polovina svih žrtava pornografije osvete prijavljuje da su se njihove fotografije pojavile uz njihovo puno ime i korisničko ime na društvenim mrežama; 20 procenata je reklo da su se pojavile i njihova mejl-adrese i telefonski broj. Slične stvari se dešavaju i u školama, pošto se kam i seksi slike na kraju dele po čitavom razredu, školi ili društvu. Dejstvo je, naravno, katastrofalno. Džesika Logan iz Ohaja izvršila je samoubistvo pošto su njene gole slike koje je slala bivšem dečku razdeljene po čitavoj njenoj školi. U jednoj drugoj američkoj srednjoj školi grupa dečaka je sakupljala seksi selfije učenica, koje su koristili da od njih zahtevaju još eksplicitnije fotografije. Osetljivi tinejdžeri, bilo svojevoljno ili ne, lako mogu biti uvučeni u svet veb-kamera. Postoje dobri razlozi zašto je Četurbejt toliko strog kod provere godina svojih modela. Godine 2000. trinaestogodišnji Džastin Beri je postavio veb-kameru. U početku su mu gledaoci nudili 50 dolara da skine majicu i da tri minuta sedi go do pojasa ispred kamere. Uskoro su mu tražili da pozira u donjem vešu za nešto više od 100 dolara. Bio je to početak ciklusa onlajn zlostavljanja. Gotovo pet godina Beri je zarađivao hiljade dolara izvodeći razne seksualne predstave za stotine pretplatnika, pre nego što je stranica zatvorena. Bilo je to rano upozorenje za opasnosti sveta vebkamera.

Vrhunac Veks ne poznaje lično svoje gledaoce i ne namerava da ih upozna. Njen odnos sa redovnim posetiocima postoji samo na internetu, i ona namerava da tu granicu sačuva. Međutim, deo Veksine privlačnosti je u tome što je ona očigledno stvarna. Njene predstave se ne stide toga što su iz domaće radinosti – mešavina pornografije i, kao što kaže jedan redovan posetilac, Skajp četa sa vašom devojkom. Širli mi kaže da je kaming toliko popularan zato što ljudi žele iskustvo „stvarne“ devojke, sa svim manama. Ako će ljudi koristiti internet zarad seksualnog zadovoljstva – a hoće – kaming je realnije i smislenije iskustvo. Stvari pođu naopako, bude grešaka, ima ćaskanja, mačke prolaze kroz kadar. Veks možda prenaglašeno dahće, ali to ne glumi. Sve je stvarno. To je zdravo. Bez obzira na silnu paniku zbog sveprisutnosti hardkor pornografije na netu, u ovome ima nečeg prilično umirujućeg. Net su uvek pratili utopijski snovi o seksu bez granica, o fantazijama bez ograničenja. U svom čuvenom članku u časopisu Mondo 2000, Hauard Rajngold je tvrdio: „sama definicija Erosa će se uskoro promeniti iz korena“, zato što će svi biti onoliko lepi koliko žele i moći će da imaju virtuelni seks sa svakim, bilo gde. Ali većina ljudi ne želi fantastični seks sa robotima ili supermodelima. Žele običan seks sa stvarnim ljudima. A ipak, nešto mi smeta u frazi „iskustvo stvarne devojke“. Veks mi je vrlo draga. Shvatam zašto se njeni fanovi stalno vraćaju. S njom stvarno dobijate odlično „iskustvo devojke“. I u tome je i problem. Ljudi u njenoj sobi nisu njen dečko. Veksin dečko – vrlo srdačan i prijateljski nastrojen čovek – trenutno je u prizemlju i sluša prenos fudbala na radiju. Kada se svede na samu suštinu, kaming je transakcija. To je Veksin posao. Deni – lojalni Veksin fan – objašnjava mi negativnu stranu „iskustva devojke“: moraš stalno da se podsećaš da te žene nikada nećeš zaista upoznati, i da one neće da se tucaju s tobom. Kada sam jednom došao do tog zaključka, postao sam mnogo srećniji član kam-soba koje posećujem.“ Veks mi to nikada nije otvoreno rekla, ali imam utisak da je i ona svesna te napetosti. Iskreno je zavolela mnoge svoje fanove – posebno one redovne – a neke od njih poznaje prilično dobro. Sa jednim često razmenjuje savete o knjigama i novoj muzici, sa drugim razgovara o politici. Ne doživljava svoje fanove isključivo kao izvor zarade. Mislim da

se Veks dopada ljudima ne zato što glumi da joj je stalo, već zato što joj je stvarno stalo. Ali da bi predstava išla dalje, Veks su takođe potrebni i žetoni. Mušterije koje redovno daju veliki bakšiš svakog časa mogu da pređu kod nekog drugog modela. Veks ima svoju tabelu fanova najšire ruke. Smišlja igre da ih podstakne da prebace još više žetona na njen račun. Posebno je pažljiva prema onima koji to redovno čine. Veksina istinska veština je da sve to nekako održava u funkcionalnoj ravnoteži. To ne može svako. Povremeno, nelagodni odnos modela i gledaoca eksplodira u otvorenu konfrontaciju. „Momci, morate malo više da se potrudite“, napisala je jedna poznata kam-devojka u otvorenom pismu gledaocima Majfrikama. „Nedostatak bakšiša i podrške... Sad je stvarno DOSTA“, besnela je. „U nekom trenutku, malo odgovornosti prelazi i na vas... Nemojte da se gađate izgovorima kako ste nezaposleni, kako ste švorc itd. Nemate posao? Pa prestanite da visite na ovom sajtu i počnite da ga tražite!“ Jedan besni gledalac je odgovorio: „Ovo je biznis i tvoj posao je da prodaješ svoje telo, svoju ličnost, svoje usluge. Znam da je ponekad sranje. Dobro došla u stvarni svet! Mi nismo dobrotvorno društvo.“ Večerašnja predstava se polako privodi kraju. Pošto je završila, Veks se kotrlja na stranu kreveta, van kadra i pokazuje mi dignut plac. Bio je to stvarno odličan nastup sve tri devojke i fanovi su ih za to nagradili. Ukupno je u Veksinu sobu došlo preko 5000 posetilaca i većina je dala bakšiš, i to dobar. * Svaka je zaradila oko 300 funti za tri sata na netu. Pošto je glavni događaj uspešno okončan, Veks viče: „Gomila!“, i njih tri skaču jedna na drugu. „Muzika!“ Veks se smeje sa dna gomile. „Puštaj neku muziku!“ Devojke imaju taman dovoljno vremena da igraju za svoje zadovoljne fanove, dok Dišan i ja gledamo.

Sedmo poglavlje Verterov efekat „Hej! Veoma nam je drago što ste pristupili našoj zajednici. Ovde će vam biti veoma lepo!“ Trinaestogodišnja Amelija je tražila po internetu savete za dijetu kada je naišla na taj srdačni pozdrav. Ameliju su devojke u školi nedavno zezale zbog debljine. Bila je stidljiva i sve više se brinula zbog izgleda. Ovo izgleda lepo, pomislila je. Kliknula je dalje.* Tri godine kasnije, zabrinuti roditelji voze Ameliju u bolnicu. Bila je opasno mršava, i bila joj je potrebna hitna nega. Amelija se, međutim, nije slagala. „Ne razumete!“, rekla im je. „Meni ništa ne fali! Ovo je normalno. Ja ne želim da se oporavim. Ja sam za anoreksiju.“ U tom trenutku, kaže, bila je toliko bolesna da je jedva hodala. Tokom tri godine, Amelija je postala popularna i posvećena članica sajta na koji je slučajno naletela. Bila je to jedna od brojnih onlajn grupa za podršku, veb-stranica i foruma, posvećenih poremećaju u ishrani zvanom anorexia nervosa. Kada se osećamo teško ili loše, najčešće ćemo prvo potražiti razlog na internetu. Dovoljan je samo klik ili dva i povezaćemo svoje simptome sa raznim bolestima i brzo ćemo naći pojedince i zajednice spremne da nam pruže savete i podršku. Danas postoje hiljade onlajn grupa za podršku koje se bave gotovo svim bolestima i poremećajima koji se mogu zamisliti i koje pokreću i održavaju oboleli od njih, za druge obolele. Osamnaest procenata korisnika interneta u Americi kažu da su na internet išli samo da bi našli ljude koji pate od istih simptoma. Dokazano je da internet grupe za podršku pomažu ljudima u teškim životnim trenucima. Istraživanja jasno pokazuju da razgovor sa ljudima koji imaju iskustvo iz prve ruke sa problemom sa kojim se suočavate pomaže u poboljšanju slike o sebi, povećava samopouzdanje i stvara osećaj dobrostanja. Međutim, „pro-ana“ stranica koju je našla Amelija spadala je u onlajn grupe za podršku od kojih nema toliko koristi. Svakog dana hiljade

ljudi posećuju ogromnu mrežu foruma, blogova i veb-stranica posvećenih različitim vrstama autodestrukcije: anoreksiji, samopovređivanju, samoubistvu. Neki su osmišljeni da ilustruju opasnost određenog stanja, da pomognu ljudima da se oporave, ili da ih savetuju da traže pomoć. Drugi su neutralni – služe da ljudi otvoreno i iskreno govore o svojim bolestima. A jedan mali deo su zagovornici tih stanja – „pro“ sajtovi. Navodno, prvi „pro“ autodestruktivni sajt bio je Juznet grupa zvana alt.suicide.holiday (a.s.h.), koju je pokrenuo Endru Bils u avgustu 1991. Prve dve poruke na grupi a.s.h. (sada se smatraju za osnivačku povelju) obznanile su njegov cilj: „Pošto dolaze praznici, ova grupa će dobro doći... kao što svi znamo, u doba praznika stopa samoubistava raste i ova grupa je mesto da se razgovara o metodima i razlozima.“ Ta grupa je brzo postala jedna od najzloglasnijih na internetu: mesto gde stotine pa onda i hiljade posetilaca razgovaraju o samoubistvu, traže savete koje metode da koriste pa čak i traže partnere za sklapanje „pakta“. Danas postoje stotine sličnih foruma i stranica posvećenih samoubistvu – a mnogi od njih i dalje koriste zloglasni pozdrav sa grupe a.s.h. – „Žao nam je što ste došli.“ Krajem devedesetih godina prošlog veka počeli su da se pojavljuju prvi pro-ana sajtovi (i pro-mija sajtovi, za bulimiju). Na njima anoreksija i bulimija nisu predstavljene kao opasne bolesti, već kao izbor životnog stila. Cilj im je bio da ojačaju posvećenost obolelih mršavljenju, i da obezbede prostor za deljenje iskustava i saveta. Po rečima doktorke Eme Bond, koja je 2012. sprovela veliko istraživanje pro-ana zajednice na engleskom govornom području, postoji između 400 i 500 glavnih pro-ana veb-sajtova i blogova samo na površinskom vebu, zajedno sa hiljadama manjih blogova. Na netu ima i mnogo sajtova koji zagovaraju samopovređivanje – otprilike 500 posvećenih stranica i foruma 2006. godine, koji su često povezani sa pro-ana stranicama. Taj broj stalno raste. Amelijin žalosni slučaj nije usamljen. Stotine osoba se svake nedelje učlanjuju na stranice za samopovređivanje, uče tehnike i trikove i upoznaju mnoštvo istomišljenika. Istraživanje iz 2007. koje se bavilo pro-ana sajtovima otkrilo je da ih posećuje oko pola miliona ljudi. Studija Evropske unije iz 2011. otkriva da je otprilike svaka deseta osoba uzrasta između jedanaest i šesnaest godina videla neku pro-ana stranicu. U Velikoj Britaniji posetioci su gotovo isključivo devojke između trinaest i dvadeset pet godina. Grupa a.s.h. (i srodna njuz-grupa po imenu alt.suicide.methods)

postoji i dan-danas, i sadrži hiljade tema, poruka i komentara, a čita je nepoznat broj ljudi. Nisam mogao da shvatim kako toliko očigledno opasni i destruktivni sajtovi – sajtovi gde se ohrabruje izgladnjivanje, samopovređivanje pa čak i samoubistvo – mogu biti toliko popularni, i toliko privlačni. Otišao sam na net da to otkrijem. Hej! Dobro došli! Sajtove za samopovređivanje je izuzetno lako naći. Jednostavna pretraga na Guglu otkriva brojne veb-stranice, blogove, naloge na društvenim mrežama i platforme za deljenje slika posvećene samopovređivanju – a svima je lako pristupiti. Nisu potrebni posebni brauzeri ili lozinke. Prvi pro-ana sajt koji sam otkrio predstavlja ogromno i raznovrsno multimedijalno iskustvo, i sastoji se od bogatih galerija, čet-soba, diskusionih foruma, a ima čak i onlajn prodavnicu pro-ana proizvoda. Na forumima postoje teme posvećene dijeti, vezama, fizičkim problemima kao što je samopovređivanje, pomoći i savetima. Dok ovo pišem, samo forum ima 86.000 članova – a 630 ih je bilo onlajn kada sam posetio sajt. Korisnici kreiraju detaljne profile, sa svojim godinama, prebivalištem, interesovanjima. I kao na mnogim drugim društvenim mrežama, možete da lajkujete i rangirate komentare drugih, sadržinu i profile. Dok sam pregledao stranice, primetio sam da su korisnici gotovo isključivo devojke između četrnaest i osamnaest godina. Zajedno sa osnovnim biografskim podacima, većina takođe navodi i spisak masa: trenutnu težinu, niz ciljeva u težini i „konačnu“ željenu težinu. Uvek se nešto dešava. Na desetinama hiljada tema koje su pokrenule korisnice ostavljeno je preko dva miliona poruka. Svake dve ili tri sekunde neka od stotina ulogovanih korisnica otvara novu temu ili šalje novu poruku: pitanje za „tri do šest čišćenja dnevno“; omiljenu dijetu; šta vidiš u ogledalu? Kako da znaš kada si „ana“? Kako da sakriješ posekotine kada si u teretani? Bez obzira na to koje se pitanje postavi, neko će uvek odgovoriti. „Iz nekog razloga, čim dođe veče, meni kao da se nešto isključi u glavi i želim da napadnem samu sebe“, piše jedna korisnica, a za tim stiže bujica korisnih saveta. „O bože, hvala vam mnogo svima“, odgovara ona.

Postoje takođe forumske teme koje se ne bave samo anoreksijom: uznemirujuće stvari koje ljudi govore, pesme, loši dani, kako smanjiti nadutost kože, omiljene nemačke reči, serija Coronation Street, Igra prestola, saveti za izlaske, snovi, imena kućnih ljubimaca, domaći zadaci, zmajevi i teksas šorcevi. Sajt ne pruža samo savete za mršavljenje već i prostor u kome korisnice mogu da pričaju o čemu god požele, ali takođe, možda još i važnije, o temama koje samo druge žrtve anoreksije razumeju. Jedna je nedavno otvorila temu s naslovom: „smešno/odvratno“: Allbones: Ova tema je za sve bljak/smešne stvari o vašim navikama u ishrani koje ne biste da delite ni sa kim drugim... Da vidimo. Pre neki dan sam se kašikom naždrala kikiriki putera i posle sam sedela i podrignula nekakvu odvratnu kiselu/kikiriki puterastu tečnost, i napunila mi je grlo i usta... i onda sam je ponosno ponovo progutala. Shard: Samo jedna reč. Laksativi. Jednom sam bila na koncertu. Skoro u prvom redu i dan pre toga sam se nagutala laksativa, pa sam žestoko ali tiho prdnula i neko je iza mene bacio peglu. Ups. Will-be-thin: E ovo je stvarno lol. Toliki je blam kada uđeš u javni vece u kome ima ljudi i onda počne samo da kaplje. Kap. Kap. Kap. Bar jedno petnaest puta. To uopšte nije neobično. Teme su pune poruka i velika većina komentara koje sam pročitao ohrabruju i pružaju podršku. Taj sajt je ujedno i polazna tačka. Mnoge korisnice ostavljaju linkove ka svojim stranicama i platformama. Pro-ana zajednica je uvek izuzetno brzo usvajala i koristila najnovije platforme i portale. Mada je počela sa statičnim veb-stranicama, onlajn dnevnicima i Jahu grupama krajem devedesetih, brzo je prešla na blogove i društvene mreže kao što su Fejsbuk i Tviter. Nalazim stotine Tumblr blogova, Instagram i Tviter naloga, za proana i samopovređivanje, gde korisnice postuju slike, poruke, i video-zapise sa željom da ih drugi vide i dele. Godinu dana pošto je otkrila pro-ana stranice, Amelija je otvorila nalog na Tviteru. Primetila je da je jedna poznanica sa sajta takođe otvorila nalog i da tvituje o svom poremećaju u ishrani. Preko nje je Amelija otkrila ogromnu mrežu Tviter naloga kao što je taj prijateljičin. Amelija je otvorila novi nalog čisto radi pro-ana aktivnosti. Počela je da tvituje, i brzo je postala uticajan član velike mreže korisnika Tvitera koji dnevno postuju

vesti o svojim naporima za gubljenje težine, i međusobno se hrabre i savetuju. Amelija je na netu našla nekoliko dobrih prijateljica – osoba koje su imale razumevanja za nju, koje su uvek slušale i koje su uvek reagovale na njena pitanja i razmišljanja. Počela je da se oseća kao da je deo zajednice i njena Tviter mreža postajala joj je sve važnija. „Nikada nisam zaista sa drugaricama razgovarala o svom poremećaju u ishrani, mada su one znale za njega, a oduvek sam mrzela da razgovaram sa roditeljima“, objašnjava ona. „Mada su želeli da mi budu podrška, prosto nisu shvatali. Nekako sam morala da iznesem svoja osećanja pred one koji mogu da ih shvate. Na Tviteru nisam morala da se skrivam ili da ćutim kao u stvarnom životu. Bilo je prilika kada nisam išla na Tviter po čitavu nedelju zato što sam se osećala toliko depresivno, ali bi mi onda nedostajao razgovor sa drugim korisnicima. Osećala sam se kao da je nalog na Tviteru deo mene. Da sam obrisala nalog ili samo prestala da ga koristim, prosto bih nestala bez traga.“ Sem prostora gde će korisnice razgovarati o posledicama stanja u kome se nalaze i o kojima ne žele ili ne mogu da razgovaraju sa drugima, mnoge od tih stranica takođe pružaju i mesto gde će prosto razgovarati o drugim problemima. Posle privremenog zatvaranja i ponovnog pojavljivanja jednog od najvećih sajtova o samopovređivanju u decembru 2013, forum je bio preplavljen porukama zabrinutih korisnica: „Prilično ironično, ali još više sam se sekla kada se sajt zatvorio! Da li se još nekome to desilo?“, pitala je jedna. „I ja sam počela više da se sečem ha-ha. Stvarno mi je drago što se vratio, svaki dan sam proveravala“, pisala je druga. „Ja sam se sekla MNOGO više bez podrške vas divnih ljudi“, dodala je treća. Džerard – tridesetogodišnji Amerikanac – smatra da mu je jedan forum o samoubistvima spasao život. Patio je od depresije i prvi put je pokušao da se predozira lekovima kada je imao osamnaest godina, pa je hospitalizovan. Kada je Džerard 2003. otkrio grupu a.s.h., u njoj je našao ogroman izvor utehe. „Osećao sam se kao da sam napokon našao mesto gde mogu da otvoreno i iskreno govorim o svojim suicidnim mislima“, priseća se. „Mnogo mi je više pomoglo to što me ljudi čuju i razumeju nego što mi je pomagala psihijatrija. Užasno zamara glumiti da je „sve u redu“ pred prijateljima i članovima porodice i zbog toga se čovek može osećati veoma usamljeno. Kada sam veoma depresivan, često u toku dana odlazim na

forum. Često pišem dugačke poruke kasno noću kada se osećam zarobljeno i očajno. Uvek je lepo sutradan ujutro pročitati dobronamerne i promišljene odgovore.“ Al, moderator popularnog foruma o samoubistvima, smatra da je Džerardovo iskustvo tipično. Njegova stranica nije ni za ni protiv samoubistva. Al neće nikoga ohrabriti da digne ruku na sebe, ali neće pokušati nikoga ni da od toga odgovori. (Za razliku od grupe a.s.h., on će se umešati ako razgovor pređe na načine vršenja samoubistva ili sklapanje paktova, pošto je i jedno i drugo zabranjeno.) Al ima šezdeset sedam godina, i kaže mi da se oseća suicidno još od puberteta. Sajt mu je, kaže, izuzetno pomogao. „Otkrio sam da sama mogućnost da razgovaram o životu sa drugima koji razumeju i koji me ne osuđuju mnogo olakšava da ne počnem da mislim o samoubistvu svaki put kada se desi nešto loše.“ Podrška, objašnjava Al, može biti različite prirode, i nije uvek ono što ljudi sa strane očekuju. „Ponekad je najbolja podrška koju možemo da pružimo prosto predlog da izvesni članovi budu veoma pažljivi u onome što rade, zbog svega što može da pođe naopako. Drugima je dovoljno samo da napišemo „Razumem šta govoriš!“ – i to će biti dovoljno da ublažimo trenutni pritisak. Mislim da pošto priznajemo pravo našim članovima da se osećaju tako kako se osećaju – a u to spadaju i suicidna osećanja – i da kažu šta žele u okruženju koje im neće suditi, time ublažavamo a ne podstičemo suicidne tendencije.“ Ono što ljudi ne shvataju, kaže Al, jeste da ti ljudi nemaju kuda drugde da idu. „Vođenje grupe nije uvek lako“, kaže on. „Kada postane očigledno da neko ima želju da živi, onda mi je drago. Kada moram da prihvatim da ima razloga da neko izvrši samoubistvo i da sam ja uradio sve što sam mogao da mu olakšam vreme koje je proveo sa nama, to mi je takođe drago. Žalosti me njihova smrt, ali mogu da priznam da više ne trpe bol koji ih je doveo ovde. On sigurno ponekad poželi da identifikuje ljude, pitam, da im nađe profesionalnu pomoć ili da javi vlastima? „Ne. Ako pokušam da identifikujem ljude, onda sam izgubio svoju glavnu prednost. Naravno, želim da svi sa kojima stupam u kontakt imaju dugačak i srećan život pun ljubavi. Ali ponekad se to prosto ne desi. Zaista osećam odgovornost da pomognem svakoj osobi koja je aktivna na ovom forumu. Ali ja se ne

bavim spasavanjem ljudi. Samo pokušavam da im pomognem da donesu odluku koja je za njih najbolja.

Ohrabrivanje Gotovo svaki pro-ana sajt navodi da mu je svrha da pomogne posetiocima da ostvare cilj u gubitku težine. Najposećenije i najpopularnije stranice na sajtovima koje sam pregledao posvećene su „tinspiraciji“ (thinspiration): materijal je postavljen isključivo da ohrabri druge devojke da mršave. „Ovo je sjajno mesto da delite sopstvenu tinspiraciju ili da pošaljete linkove ka drugim sjajnim tinspiracijama koje vidite na vebu. Tinspirišite i vi druge!“, predlaže jedan forum posvećen tinspiraciji, i ima linkove sa gotovo 30.000 fotografija. Po rečima doktorke Eme Bojd, tinspiracija je najčešći materijal koji se kači na pro-ana stranicama i forumima. Ona se tipično sastoji od fotografija veoma mršavih poznatih ličnosti kao što su Kira Najtli, Viktorija Bekam i Kejt Mos ili fotografija članica koje same šalju da ih drugi pregledaju i komentarišu. Ponekad ih prati i kratki motivacioni tekst: „Rim nije sagrađen za jedan dan, ne odustajte!“, „Vredi leći u krevet gladna, zato što ćeš se probuditi mršavija“ ili „Tvoj stomak ne krči – on ti aplaudira!“ Većinu tinspirativnih slika prate pohvalni komentari drugih korisnica, koje često izražavaju svoju očajničku želju da dostignu te nemoguće nivoe mršavosti i glamura. Ispod slike jedne izuzetno mršave devojke našao sam sledeće: Izuzetno <33 Prelepo Divne noge. Tako čiste i čarobne! Zbog tih nogu bih umrla. Sve bih dala da izgledam tako! Razmak između butina <3 HOĆU I JA Sve bih dala da imam takve noge :-(

Kad bih samo imala telo kao ti. Eh. Čeka me veliki trud. Čoveče, kad bih ja bila takva. Divno Može li biti savršenija? Hoću to Tako je savršeno Tako je savršeno – mogu da te pitam koliko si teška?? Tako i ja moram da izgledam. Već osećam kako mi štrče bedrene kosti i moj dečko bukvalno može da ih uhvati, ali ja oću da ih fizički vidim kako štrče. Baš lepo!! rispekt. Poznajem tu devojku. Onda ide u moju školu. Svaki put kad je vidim malo umrem iznutra. Bljak ja sam tako grozna. :- Kad bih ja bila takva. Mnogo sam ljubomorna. Hoću i ja OMG savršenstvo! Zašto bože zašto? Meni si dao salo na sve strane i nimalo mozga a ova devojka je dobila savršenstvo?!?!?!?!? :-( Osećam se ogromno samo što je vidim. Ja <3 njeno telo, hoću i ja isto. Slično, na stranicama za samopovređivanje – koje često linkuju direktno na pro-ana stranice – korisnici često postuju izuzetno neprijatne fotografije povreda koje su sebi naneli, uz prateće kratke stihove, tekstove i druge slike. Mada mnoge društvene mreže imaju stroga pravila koja zabranjuju poruke i linkove koji otvoreno veličaju i zagovaraju

samopovređivanje i poremećaje u ishrani, veličanje je često posredno, gradi se suptilno, kroz slojeve i slojeve sadržaja i direktnog poređenja. Forumi za samoubistva obično su malo drugačiji, na njima ima manje slika a više razgovora. Međutim, tu mnogi korisnici predstavljaju samoubistvo kao časno, razumno rešenje za životne probleme. Na grupi a.s.h. jedan anonimni član je savetovao drugog posetioca koji je razmišljao o samoubistvu da pokuša da uživa u danu: Kao prvo, to će svejedno biti poseban događaj. Zašto da ne uživaš u njemu najbolje što možeš. Definitivno se odvezi negde daleko, 80, 100, 150 kilometara ili više ako možeš i uživaj u finoj opuštenoj vožnji na auto-putu ili koliko već voliš da voziš do nekog lepog hotela. Smesti se u njemu na nekoliko dana i što češće idi u dugačke šetnje. Nalaziš se u novoj energiji, oko tebe su novi ljudi, to je nešto najbolje za stimulisanje nove ili spasonosne ideje. Neka ti to bude zabava... Ako želiš da razgovaraš, ostavi mejl ovde ili neki drugi način da se čuejmo. Srećno. Velika opasnost je što će se takvo ponašanje videti kao normalno, zdravo i prihvatljivo. Amelija bi gledala tinspirativne slike, i poredila se sa glamuroznim fotografijama (na svoju štetu). Pošto je bila okružena fotografijama i slikama izuzetno mršavih osoba, kod nje je došlo do telesne dismorfije. Kao i mnogi posetioci pro-ana stranica, Amelija je postala opsednuta izgladnelim telima i veoma određenim znacima ekstremne mršavosti: razmakom između butina (to je razmak između butina kada se stoji a kolena se dodiruju), izraženim ključnim kostima i zglobovima kolena i laktova. Po rečima doktorke Bond, anoreksičarke se ponose što su razvile izuzetnu mentalnu snagu koja je neophodna za uzdržavanje od hrane. „Mnoge od njih su poistovetile osećaj gladi sa srećom“, kaže mi doktorka Bond. „Nisam videla ništa loše u razmaku između butina“, priseća se Amelija. „To je samo bilo nešto što smo sve želele. Bile smo opsednute time.“ Na jednoj pro-ana stranici našao sam sledeću anonimnu poruku: JEBOTE NE MOGU DA VERUJEM. Bio je BUKVALNO četvrtak i gledala sam razmak između butina. Onda BAM. Nestao je. PREKO NOĆI. Preko JEDNE JEBENE NOĆI. Nestao je. Ne znam šta ću. Toliko sam besna na samu sebe. Kako sam dozvolila da se to desi? Kako sam se toliko zapustila? Bez obzira je li reč o deljenju iskustava, slanju fotografija ili opisima tehnika i metoda, količina podataka na sajtovima koje sam posetio izuzetno

je velika – zajednička riznica znanja o tome kako nauditi sebi. U toj riznici ima mnogo detaljnih saveta. Amelija je počela da čita o tehnikama za gubljenje kilograma, koje se u tim krugovima zovu „ana saveti“ – nizu pravila koji će, ako se prate, dovesti do drastičnog gubitka težine. Pravilo 1: Pravila pravila pravila. Ovo je važno. Morate sebi propisati pravila, i ako ste zaista ana, nećete imati problema da ih se pridržavate zato što ste JAKE! Pravila su sve. Sastavite svoja pravila i neprekidno dodajte nova. Pravilo 11: Popijte čašicu jabukovog sirćeta pre jela, to bi trebalo da umanji apsorpciju masti. Ako popijete više, izazvaćete blagu mučninu, što pomaže da se potisne apetit. Pravilo 21: Zapiši sve što si pojela i broj kalorija. Zbog toga ćeš se zamisliti pre jela i takođe ćeš biti svesnija koliko tačno hrane i kalorija unosiš. Pravilo 27: Pritisni stomak kad ti zakrče creva. Tams tablete protiv gorušice takođe pomažu kod krčanja creva (ali svaka ima 5 kalorija, zato oprez!). Pravilo 34: Nikada nemoj da jedeš iz kutije ili tegle. Uvek jedi iz tanjira ili posude. To će ti pomoći na nekoliko načina: videćeš koliko zaista jedeš, moći ćeš unapred da odrediš koliko ćeš da jedeš i nećeš se vraćati po još; ako koristiš manji tanjir ili posudu, ješćeš još manje. Na nekoliko stranica posvećenih sečenju našao sam savete o tome kako se seći a da roditelji ili profesori to ne primete. „Šta da koristim sada pošto su moji prestali da mi kupuju žilete?“, pita jedan korisnik. „Možeš da koristiš tanku žicu, spajalice, zihernadle, male, oštre, šiljate kamenove, komad stakla od razbijene sijalice, čak i oštru plastiku“, stigao je jedan predusretljiv odgovor. Isti fenomen primećujem na delu u brojnim forumima za samoubistvo. U Velikoj Britaniji je protivzakonito ohrabrivati ili pomagati samoubistvo, čak i ako ne poznajete tu osobu i niste materijalno umešani u delo. Sve što je potrebno jeste jasna namera da se ohrabruje osoba da izvrši samoubistvo. Međutim, pružanje informacija ili razgovor o samoubistvu na internetu ili negde drugde jeste legalno; pod uslovom da nema namere da se neko na taj čin nagovara. Zbog toga, forumi kao što je a.s.h. pružaju mnogo informacija o konkretnim načinima da se

izvrši samoubistvo. Saveti o metodima kreću se od veoma uopštenih („Ne zanimaju me načini zbog kojih bi neko drugi trpeo, kao što je bacanje pod voz... imate li neki savet?“) do nemoguće detaljnih („Imam 4 litre visokokoncentrisanog krečnog sumpora u spreju koji sam kupio prošle godine pre nego što su ga zabranili. Međutim, moj auto je malo veći i prostraniji od običnog putničkog automobila i ne želim da potrošim tu dragocenu zalihu na neuspeo pokušaj, pa me zato zanima nekoliko stvari...“). Saveti i trikovi su verovatno najštetniji i najdestruktivniji deo tih potkultura, jer oni pretvaraju ponekad neodređene i neosmišljene planove u konkretni niz uputstava. Svake godine samoubistvo pokuša oko dvadeset miliona ljudi. Većina njih – oko devedeset procenata – nisu u tome uspešni. Stručnjaci iz Centra za istraživanje samoubistava Univerziteta Oksford pitali su 864 osobe koje su neuspešno pokušale samoubistvo koliko su čvrsto bile rešene na to. Više od dve trećine su odgovorile srednje ili slabo. Slično tome, anketa pacijenata koji pate od poremećaja u ishrani iz 2006. pokazala je da je oko trećina posetila neku stranicu koja se bavi poremećajima u ishrani, a da su njih 96 procenata na njima naučili nove metode za gubljenje težine. Pomoću tih saveta ćete naučiti kako da preživite sa manje od 1000 kalorija dnevno, a mnogi ciljaju i na 500. Polaganje računa Na pro-ana sajtovima obično vlada veliki pritisak sredine, kao način međusobnog ohrabrivanja za postizanje zahtevnih ciljeva koje korisnice same sebi postavljaju. Popularan deo svih pro-ana sajtova jesu dnevnici ishrane. Korisnice će detaljno opisivati sve što pojedu u toku dana, obično uz broj kalorija. Mnoge sebi zadaju izuzetno surov raspored. Objavljivanje plana i slanje podataka o napretku, objašnjava Amelija, predstavlja način da ostanete motivisani. Znate da vas drugi gledaju i ne želite da ih razočarate. A ako imate problema, oni će vas ohrabrivati. Boni Kvin: Ovo će samo biti kratak, besmislen post o tome kako sam danas prošla. Stvarno nisam dobro raspoložena. Potreban mi je odmor, motivacija i mnogo, mnogo CIGARA. Treći dan: Doručak. Ništa.

Ručak: Jedan čips dva mala gutljaja mleka Večera: Oko 300 kalorija Četvrti dan: Doručak: Ništa Ručak: Dva mala paradajza i gutljaj mleka. Užina: provala od 200 kalorija, čips sa mnogo kisele pavlake. Večera: Četiri pomfrita i tortilja iz Meka. Polovina polovine. 200 kalorija (sudeći po količini koju sam pojela.) Ukupno 400. Ali grickala sam mnogo pahuljica i malo hleba. Mislim da je ukupno 500 kalorija ili čak više. Mrzim ovo. Ne znam koliki mi je zbir zato što ne mogu da kontrolišem grickanje. Moram da se osećam lagano, ali se samo osećam kao da samu sebe vučem na dno. Moram da zamislim sutra. To je najbolji način da se počne. Nadam se da vama ide bolje nego meni. Hvala što ste ovo čitali. Deleted: Nemoj mnogo da se stresiraš draga. Nadam se da si dobro <3 Xtremethin: Možeš ti to! Samo ostani pozitivna, izađi na svež vazduh, lepo se naspavaj i vidi šta će se desiti sutra. Nikad ne znaš možda ćeš sutra biti uspešnija ako se stvarno skoncentrišeš! Nadam se da ćeš se uskoro osećati bolje. Boni Kvin: Mnogo vam hvala obema. U pravu ste, sad se osećam malčice bolje. Nadam se da ćete uspeti, zato što to stvarno zaslužujete. Još jednom hvala, izgleda da mi je baš trebalo ohrabrenje :) U toj dobronamernoj zajednici, koja pruža podršku i društvenu interakciju, kriju se izuzetno destruktivne i nezdrave ideje i ponašanja. Godine 2013. jedna popularna pro-ana blogerka, koju je Amelija pratila, objavila je da započinje trodnevni post, pošto je previše jela za Božić i kako se nada da će je drugi u tome pratiti. U roku od samo nekoliko sati Amelija i desetine drugih obećale su da će postiti s njom u znak podrške. Amelija tri dana nije u sebe unela ništa sem vode i kocki leda. Takva drastična redukcija kalorija izuzetno je opasna i brzo izaziva psihičke tegobe. U eksperimentu izgladnjivanja u Minesoti, koji je sproveden odmah posle Drugog svetskog rata, trideset šestorica pažljivo biranih ljudi, odabranih zbog mentalne i fizičke otpornosti, pristali su da se podvrgnu dobrovoljnom izgladnjivanju. Unos kalorija im je smanjen na oko 1500

dnevno – otprilike na polovinu onoga što se smatra zdravim, ali i dalje mnogo više nego što unose mnoge anoreksičarke. Ljudi nisu mogli da se koncentrišu, i pričali su da se osećaju društveno izolovano. Došlo je do značajnog povećanja u depresiji, histeriji – pa čak i do samosakaćenja. Amelija je rekla da je post bio fizički i mentalno težak, ali da joj se tada činio kao vredan cilj. Ne samo da je izgubila na težini, već je jasno demonstrirala svoju posvećenost pro-ana zajednici, i pružila podršku drugoj ana-devojci. To je bio prelomni trenutak, kaže mi Amelija. Zajednica koja želi da pomogne i pruži podršku neprimetno se pretvorila u nešto drugačije i daleko opasnije.

Verterov efekat Posle nekoliko nedelja u pro-ana zajednici, objašnjava Amelija, sve deluje izuzetno normalno. Kada sam prvi put posetio te stranice, bio sam preneražen izgladnelim telima, blaziranim razgovorima o smrtonosnim koktelima ili ljudima koji traže samoubilačke paktove, eksplicitnim fotografijama samopovređivanja. To sve brzo izbledi. Izgladnela tela više ne čude, i deluju obično. A zato što tinspiraciju, savete i trikove, metode za samoubistvo i dijete iznosi naizgled brižna zajednica, lako je prevideti koliko smrtonosni ti saveti mogu biti. Moglo bi se reći da gotovo svaki postupak, bez obzira koliko pogrešan i štetan, brzo može postati prihvatljiv – pa čak i pohvalan – ako verujete da i drugi to isto rade. Godine 1774. nemački pisac Johan Volfgang fon Gete je objavio svoj prvi roman Jadi mladog Vertera, u kome njegov osetljivi mladi protagonista oduzima sebi život pošto nije uspeo da bude sa ženom koju voli. Knjiga je izazvala pojavu „kopiranja samoubistva“ (copycat suicide) kod mladića širom Evrope koji su se našli u sličnoj situaciji. Taj neobični fenomen je postao poznat kao „Verterov efekat“. Mesec dana posle samoubistva Merilin Monro u avgustu 1962, 197 osoba, uglavnom mlade plavokose žene, kopirale su smrt te filmske zvezde. Osamdesetih godina su mnogi ljudi u Austriji izvršili samoubistvo tako što su skočili pred voz; krajem veka u Hongkongu je bilo brojnih samoubistava „paljenjem uglja“, a 2007/8. u južnom Velsu mnogi tinejdžeri su se obesili. Sociolozi to zovu „mentalnom zarazom“. Do Verterovog efekta dolazi zato što smo mi društvena bića. Svoje ponašanje gradimo po uzoru na druge, učimo od onih oko nas i oponašamo ih. Obrasci ponašanja, ispostavilo se, često se mogu širiti na isti način kao zarazna bolest. Isti fenomen je primećen i kod narkomanije, maloletničke trudnoće, samopovređivanja i bolesne gojaznosti, ali takođe i kod međusobnog pomaganja i osećaja sreće. Primećeno je da je Verterov efekat posebno jak posle slučajeva kada je žrtva prikazana na neki način romantično ili junački – kao sam Verter – ili ako dobije mnogo pažnje ili simpatije. Zato epidemije Verterovog efekta gotovo uvek slede posle velike pokrivenosti u medijima. Zbog toga u mnogim zemljama postoje stroga pravila o izveštavanju o samoubistvima. U doba epidemije samoubistava u Južnom Velsu, na primer, policija je od

velikih medija zatražila da prestanu da izveštavaju o tome, da bi što manji broj ljudi pokušao da to kopira. Za razliku od velikih medija, na netu ne postoje istinska pravila o izveštavanju o pretnji samoubistvom. Većina foruma o samoubistvu ohrabruje korisnike da opišu kako se osećaju kao i razloge za to – često u pokušaju da pruže podršku i razumevanje, ali sa potencijalno užasnim rezultatima. Dejvid Koniber je bio uspešan softverski inženjer na pragu tridesete i čest i popularan korisnik grupe a.s.h. Godine 1992. poslao je novu poruku: Hej, ASH-eri!... posle mnogo istraživanja i još više razmišljanja, rešio sam se za kalijum-cijanid rastvoren u hladnoj vodi... Kompjuter je podešen da čeka 36 sati pa da pozove 911, da telo ne bi otkrio neko od mojih prijatelja. I slanje ove poruke je odloženo, isto za slučaj da lurkuje neko ko bi da se meša. Ako ovo NE uspe, pokušaću da nađem nekoga da javi tu vest na a.s.h tako da niko od vas ne napravi istu grešku. I da, poslednja poruka... za slučaj da neko zbog ovoga napada grupu, neka se zna da a.s.h. nije uticala na moje samoubistvo. Da nije bilo ove grupe, moj najbolji dosadašnji plan bi bio da se olešim od alkohola i skočim sa krova zgrade (da, imam ključ). Mislim da je ovako mnogo čistije. Želim vam lep život!“ Bilo je to prvo dokumentovano oproštajno pismo na netu. Dejvidovo telo je nađeno sutradan. Kako se vest proširila na grupi a.s.h., nekoliko korisnika je napisalo kratke tekstove in memoriam, opisivali su koliko su ih ražalostile te vesti, koliko im on nedostaje: „Dejve, ako vidiš ovu poruku, mi mislimo na tebe, tvoj duh živi u našim mislima.“ Međutim, brojni korisnici su ga hvalili i divili se njegovim postupcima: „Jesam li ja jedini ovde koji oseća nekakvu perverznu radost dok čitam ovo pismo?“, pisao je jedan korisnik. Konibera, pomalo šokantno, smatraju za „sveca zaštitnika“ grupe a.s.h. Za mikro-Vertera. Verterov efekat stvara neobičan i veoma iskrivljen podsticaj, koji je ključ za razumevanje kako te zajednice mogu i da pomažu i da štete. Pošto grupe koje se bave autodestruktivnim ponašanjem obično pružaju podršku i savete, što više patite, to će vam drugi pružati više pažnje. Akademska istraživanja su otkrila da samopovređivanje i anoreksiju često pokreću isti motivi: to je strategija da se ublaže osećanja napetosti, usamljenosti, otuđenosti i mržnje prema samima sebi. Što se više Amelija mučila – i to pokazivala u javnosti – to je sticala više sažaljenja i pažnje. Za nekoga sa

niskim mišljenjem o sebi i malo prijatelja u stvarnom životu, to je bilo izuzetno privlačno. U novembru 2013. taj podsticaj da se nastupa radi skretanja pažnje na sebe i zadobijanja sažaljenja došao je do užasavajućeg vrhunca. Dvadesetjednogodišnji kanadski student po imenu Dakota poslao je uznemiravajući komentar na /b/ bord Forčena, koji je brzo privukao veliku i očaranu publiku: „Noćas ću da okončam svoj život. Poslednjih sat vremena sam proveo u pripremama i sada sam spreman da to izvedem. Od vas tražim samo da me linkujete na neki sajt gde ću to moći uživo da strimujem.“ Neko je odmah napravio „četin“ sobu, privatnu čet-sobu u kojoj je Dakota mogao da strimuje sa svoje veb-kamere za dvestotinak korisnika /b/ koji su pristupili temi. Dakota je počeo da strimuje i čet-sobu su brzo ispunili pomalo skeptični /b/tardi. Mnogi su mislili da je reč o šali. Neki su pokušali da ga odgovore, drugi su ga bodrili: „Ti samo hoćeš da budeš u centru pažnje, nema šanse da to uradiš. Ako stvarno to nameravaš, hajde, šta čekaš!“, pisao je jedan. „Obesi se negde u školi“, savetovao je drugi. Vest se brzo proširila, i hiljadu drugih frustriranih korisnika pratilo je razvoj sa /b/. „Jebote, hoće li neko da strimuje ovo... šta je s vama, ljudi?“ Posmatrači u čet-sobi su pisali komentare dok je Dakota gutao tablete za spavanje i ispijao votku. „Jebote, ovaj stvarno neće da ispadne peder.“ „DA OVAJ ČOVEK JE GENIJE“, komentarisao je drugi. Neki su se brinuli: „Možda bi trebalo da se potrudimo da mu spasemo život?“ Dakota je tada već zapalio sobu i zavukao se pod krevet. Tako sklupčan uspeo je da otkuca „#mrtav“, „#lolgorim“ i na kraju „SJEBOSAMSE“. Onda je ekran potamneo. „Mislim da je izgubio svest.“ Niko nije tačno znao šta se dešava. Jedan korisnik je predložio minut ćutanja. Iznenada je blesnulo svetlo. Vatrogasci su provalili vrata i utrčali, nesvesni da su u prenosu. Izvukli su onesvešćenog Dakotu ispod kreveta, a velike svetle žute pruge na nogavicama jednog vatrogasca jasno su se videle. „Ovaj se nije zezao.“ „Mrtav je. Gotovo je.“ Stvarno se nije zezao, ali je preživeo. Dok se oporavljao u bolnici, njegovu stranicu na Fejsbuku žestoko su trolovali.

Povezani u samotnom svetu Internet nije stvorio autodestruktivno ponašanje. Samopovređivanje, poremećaji u ishrani i stopa samoubistva nisu u naglom porastu. Dugoročni trendovi pokazuju da u Velikoj Britaniji stopa samoubistava opada. Po broju stanovnika, krajem pedesetih godina prošlog veka bilo je više smrti u samoubilačkim paktovima nego u periodu između 1996. i 2005. Slučajevi samopovređivanja su u porastu od sredine devedesetih godina prošlog veka, ali ne značajno, i čini se da su u opadanju posle vrhunca koji su dostigli 2003. Međutim, internet menja način na koji se te duševne bolesti ispoljavaju i doživljavaju. Ljudi koji su postali deo tih svetova često su mladi, izrazito im je loše i potrebna im je profesionalna zdravstvena nega. Međutim, razlog zbog koga mnogi pristupaju tim supkulturama jeste u tome što one pružaju utočiste, kada zapravo ne postoji nijedno drugo mesto na koje bi mogli da odu. Natpis „Žao nam je što ste došli“ koji dočekuje nove korisnike na grupi a.s.h. često je više nego što ćete dobiti od lokalnog doktora opšte prakse. Ljudima često izuzetno prija da nađu i razgovaraju sa drugima nalik na sebe, bez osude – i to je tačno ono što mnogi od tih sajtova i pružaju. Dobro je imati mesto na kome možete da sa drugima razgovarate o onome što vas muči. Stranice i forumi koji umanjuju osećaj usamljenosti mogu biti izuzetno važni kada je reč o problemima sa mentalnim zdravljem. Akademski radovi na tu temu, mada nisu jednoglasni, izgleda da govore kako grupe za podršku – ako ih pažljivo moderišu ljudi kao što je Al – mogu pomoći obolelima, pa čak ih i blago usmeriti da potraže medicinsku pomoć. Džo Ferns, direktor za strategiju, razvoj i istraživanje u dobrotvornoj organizaciji Samarićani, smatra da je važno da oboleli imaju mesto na kome mogu otvoreno da govore o samoubistvu, samopovređivanju i poremećajima u ishrani. Međutim, brine ga broj neobučenih i često veoma bolesnih ljudi koji slušaju, nude savete i informacije. Svugde ima mikro-Vertera, ljudi čija se bolest prikazuje kao nešto romantično i glamurozno, kao kod Geteovog junaka. Postoji i još jedna opasnost, objašnjava Džo. Na netu nikada niste sigurni kakav ćete savet dobiti. Drugi korisnici možda žele da pruže podršku i da vas razumeju, ali nikada ne možete znati ko su oni. Godine 2008. je devetnaestogodišnja Kanađanka po imenu Nađa pristupila grupi

a.s.h. i napisala da se oseća suicidno. Odgovorila joj je korisnica po imenu Kami. Kami je objasnila da i ona pati od teške depresije. I ona je rešila da uskoro oduzme sebi život. Pošto je po zanimanju bolničarka, Kami je takođe ponudila neke profesionalne savete. Kami: Počela sam da tražim metode da odem pošto sam videla sve moguće metode na poslu u urgentnom ja znam šta će uspeti a šta neće i zato sam izabrala vešanje i probala sam da vidim da li boli i koliko je brzo i nije tako strašno iskustvo. Nađa: Pa kada ćeš da uhvatiš autobus? Kami: Volela bih uskoro a ti? Nađa: Ja planiram da probam u nedelju Kami: opa hoćeš da probaš s vešanjem? Je l možeš? Nađa: ja ću da skočim Kami: pa to je okej ali većina ljudi se uplaši u poslednjem trenutku plus ne želiš da napraviš grozan nered pa da drugi moraju da čiste Nađa: Hoću da izgleda kao nesrećan slučaj. Ispod mosta ima pukotina u ledu na reci Kami: okej inače bih ti predložila vešanje Nađa: Razmišljala sam da se bacim pod voz, recimo u metrou, ali sad mislim da će ovako biti bolje. Kami: Hm da ako želiš da se obesiš, mogle bismo zajedno da ti ne bi bilo tako strašno Nađa: pa ako se sada budem predomislila, mislim da možemo da probamo. Kami: jel imaš veb-kameru? Nađa: imam

Kami: dobro, AKO dođe do vešanja, mogu da ti pomognem sa podešavanjem sa kamere. Tačan položaj užeta je veoma važan, to sam otkrila, ali o tom potom, ako dođe do toga Kami: nadam se da ti bar nekako pomažem Nađa: da mnogo mi je laknulo što mogu da sa nekim o ovome razgovaram Kami: kad bismo samo mogle sada da umremo dok smo na miru kod kuće noćas :) Nađa: pošto sam rešila da ću otići ovog vikenda, osećam se mnogo bolje. Kami: sjajno i ja sam smirena i ako ne mogu da umrem sa tobom onda ću nedugo zatim. Nađa: zajedno smo u ovome Kami: da obećavam [još dijaloga] Nađa: Moram da kažem, mnogo se bolje osećam sada pošto sam razgovarala sa tobom Kami: i meni je bolje kad znam da neću umreti sama Nađa: nećeš Kami: Ponedeljak će biti moj dan volela bih da je noćas osećam se toliko pomireno sa tim Nađa: pitam se kako će biti zaista umreti Kami: lepo U ponedeljak, u ranim jutarnjim časovima, Nađa je rekla cimerki da ide na klizanje. Nije se vratila. Njeno telo je nađeno šest nedelja kasnije. Kami, međutim, nije ispunila pakt koji je imala s Nađom. Zapravo, Kami

nije čak ni postojala. Kami je zapravo sredovečni muškarac po imenu Vilijem Melčert-Dinkel, bolničar, muž i otac. Policija sada veruje da je on proveo nekoliko godina tražeći suicidne osobe po internetu, i da je možda kontaktirao više od stotinu ljudi širom sveta u pokušaju da ih nagovori da se ubiju. Melčert-Dinkel sam veruje da je bar petoro ljudi to zaista i uradilo, a među njima i Nađa. Prilikom svog kratkog boravka u svetu autodestruktivnih sajtova nisam otkrio izopačenu i zlobnu grupu ljudi koji žele da naude drugima. Mada tu ima i ljudi kao što je Melčert-Dinkel, u tim potkulturama često vladaju čvrsta povezanost i pružanje pomoći i podrške. Uvek su tu da vam pomognu. Slušaju, savetuju i ohrabruju. Ako se osećate potišteno, one su prirodno i lako dostupno mesto gde ćete moći da olakšate svoju usamljenost i bol. Baš zato i mogu biti toliko destruktivne. Ako negativno ponašanje prikrijemo običnim, pozitivnim i romantičnim – ako okružimo svakog korisnika podrškom sličnih osoba – bolest će postepeno početi da deluje kao izbor, životni stil, nešto prihvatljivo. Amelija je na kraju provodila mnogo sati dnevno na pro-ana stranicama, pisala je o svom stanju, razgovarala sa drugima u svojoj zajednici i jedva da je jela. Čak je kupila i pro-ana narukvicu koju je stalno nosila. Kada je njena majka rekla da joj je potrebna stručna pomoć, nije htela da sluša i veoma se bojala da će izgubiti svoj onlajn društveni život, da će izgubiti vezu sa jedinim ljudima za koje je mislila da je shvataju. Kada su je roditelji odveli u bolnicu, Ameliju su odmah smestili na posebno odeljenje za poremećaje u ishrani. Tek posle šest meseci su je otpustili i dozvolili joj da se vrati kući. Amelija se sada u potpunosti oporavila i ne provodi više onoliko vremena na netu. Pitam je kakav bi savet dala ljudima koje privlače te proana grupe ili koji su u njima zarobljeni, kao što je ona bila. „Morate da nađete pomoć. Znam da nećete želeti da slušate. Ni ja nisam želela da slušam. Ali ako aktivno idete na te stranice, verovatno ste već u nezdravom duševnom stanju. Možda mislite da vam ne treba pomoć, ali ipak porazgovarajte s nekim. I van onlajn zajednice postoje ljudi koji znaju kroz šta prolazite.“ Zastaje. „Vaši pro-ana prijatelji vas možda razumeju, ali vam oni neće pomoći.“

Zaključak Zoltan protiv Zerzana Transformativne tehnologije su uvek pratile i optimističke i pesimističke vizije o tome kako će one promeniti ljudski rod i ljudsko društvo. U Platonovom Fedru, Sokrat brine da će nedavni izum pisanja imati štetno dejstvo na pamćenje mladih Grka koji će „slušati svašta a neće naučiti ništa“. Kada su knjige počele da izlaze iz Gutenbergovih štamparija, mnogi su slutili da će one da „zbunjuju i štete“, da će zatrpati informacijama mlade ljude. Mada je Markoni verovao da njegov radio pomaže ljudskom rodu da pobedi „u borbi sa prostorom i vremenom“, drugi su strepeli da će se otvoreni dečji umovi zatrovati opasnim idejama a da će porodice postati zastarele pošto će ljudi sedeti i slušati zabavne programe. Mi ne znamo da li je rani Homo sapiens raspravljao da li vatra peče ili greje, ali je vrlo verovatno da jeste. Još od svog začetka, internet je delovao kao platno na kome možemo da slikamo pozitivne i negativne slike naše budućnosti. Nekoliko pionira sa Arpaneta gledalo je dalje od razmene podataka i komunikacionih mreža, u budućnost u kojoj će nova tehnologija radikalno da preobrazi ljudsko društvo nabolje. Džozef Liklider, prvi direktor tima odgovornog za razvoj mrežnog računarstva, koga često opisuju kao „dedu“ interneta, to je i predvideo 1961, osam godina pre nego što je uspostavljena prva mrežna veza između dva Arpanet čvorišta. „Računarstvo će“, objavio je on, „biti deo formulacije problema... ono će da posreduje i olakšava komunikaciju između ljudskih bića.“ Ono će nam, verovao je, pomoći da „donosimo bolje zajedničke odluke“. Računarstvo je šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka često doživljavano kao nešto magično i tajanstveno. Anarhisti su sanjali o svetu u kome će ljudski rod biti oslobođen od muke rada, „dok sve nadziru mašine pune ljubavi i milosti“, dok su autori kao što je Maršal

Mekluan predviđali „globalno selo“ kao posledicu modernih medija, pa čak i „duhovnu integraciju“ čitavog ljudskog roda. Kako je internet postao mejnstrim vid komunikacije za milione ljudi, došlo je do naleta tehno optimizma. Početkom devedesetih rađalo se mnoštvo utopijskih ideja o velikom skoku čovečanstva koji uskoro sledi, izazvan povezivošću i pristupom informacijama. Harli Han, uticajni stručnjak za tehnologiju, predvideo je 1993. da ćemo razviti „divnu ljudsku kulturu koja je istinski naše urođeno pravo“. U međuvremenu je tehnološki časopis Mondo 2000 obećao da će pružati čitaocima „sve novosti o ljudskotehnološkim mutacijama, bez odlaganja... Stare informacione elite propadaju. Klinci su za upravljačem. Ovaj časopis se bavi onim šta treba raditi dok ne dođe milenijum. Govorimo o Totalnim mogućnostima.“ Mnogi rani zagovornici interneta verovali su da će, ako omoguće ljudima da slobodnije komuniciraju jedni sa drugima, tako pomoći da se okončaju nesporazumi i mržnja. Nikolas Negroponte – bivši direktor čuvene medijske laboratorije na MIT-u – objavio je 1997. da će internet doneti svetski mir i kraj nacionalizma. Za neke, kao što je Džon Peri Barlou, autor „Deklaracije nezavisnosti sajberspejsa“, taj novi, slobodni svet mogao bi pomoći da se stvori pravedno, humano i liberalno društvo – bolje od onih „umornih divova od mesa i čelika“. Međutim, nisu samo optimisti komentarisali mogućnosti koje pruža taj čudni novi svet. Na svaku oduševljenu viziju budućih utopija dolazio je jednako živopisan distopijski košmar. Dok je Liklider sanjao o harmoničnom svetu interakcije ljudi i računara, književni kritičar i filozof Luis Mamford je brinuo da će kompjuteri pretvoriti čoveka u pasivnu, besciljnu životinju koju uslovljava mašina. Godine 1967. jedan profesor je u časopisu Atlantik vidovito upozorio da će mrežno računarstvo omogućiti „da savezne vlasti na računarima čuvaju podatke o svakom pojedincu“. Kada je devedesetih godina prošlog veka optimizam o mogućnostima interneta dostigao vrhunac, istovremeno je sve veći broj ljudi brinuo o dejstvu koje će oni imati na ljudsko ponašanje. Godine 1992. Nil Postman je u delu Kultura se predaje pred tehnologijom pisao da smo „trenutno okruženi čoporima oduševljenih Teuta, jednookih proroka koji vide samo šta nove tehnologije mogu da postignu, a nisu u stanju da zamisle šta će sve da unište... Oni u tehnologiju gledaju kao što zaljubljen čovek gleda u svoju dragu, ne vide na njoj nikakvu manu i ne osećaju nikakvu strepnju zbog

budućnosti.“ Drugi su brinuli da ćemo postati „društveno nezreli“, „mentalno siromašni“ i „izolovani od spoljnog sveta“. Navodeći zabrinutost zbog obilja pornografije – uključujući i dečju pornografiju – i sve više kriminalnih aktivnosti koje se odvijaju na netu, države širom sveta počele su da donose zakone čiji je cilj da nadziru, kontrolišu i cenzurišu sajberspejs. Ta podela između tehnooptimista i tehnopesimista nastala je još na samom početku interneta, i širi se kako tehnologija postaje sveprisutna. Danas postoje dva pokreta koji su ekstremne verzije tih suprotstavljenih pogleda na tehnologiju. Transhumanisti prihvataju tehnologiju; anarhoprimitivisti je odbacuju. Obe grupe su u nekom vidu postojale još od ranih dana interneta, i obe su poslednjih godina sve popularnije, kako tehnologija ima sve veću ulogu u našim životima. Obe postoje širom darkneta – od foruma na deep webu preko portala, blogova i grupa na društvenim mrežama do gomile veoma doteranih veb-stranica na površinskom vebu. Međutim, koja je strana u pravu? Da li nas konektivnost spaja ili zamenjuje odnose iz stvarnog života? Da li zbog pristupa informacijama postajemo otvoreniji za nove ideje ili posvećeniji svojim dogmama? Postoji li nešto u vezi sa internetom, ili možda sa samom tehnologijom, što oblikuje i ograničava naše izbore, usmerava nas da se ponašamo na određeni način? I šta njihove proročanske vizije naše tehnološke budućnosti – jedna svetla a druga mračna – govore o darknetu i tome kako danas koristimo internet?

Zoltan Zoltan Ištvan želi da živi večno. Ne u metaforičkom smislu – u pamćenju svoje dece, ili kroz svoje knjige – već u veoma stvarnom, praktičnom smislu. On i veruje da će tehnologija to uskoro omogućiti. Zoltan namerava da aplouduje svoj mozak, i sve njegove milijarde jedinstvenih sinaptičkih veza, na računarski server. „Na osnovu sadašnjih trendova, nadam se da ću aploudovati svoj mozak negde sredinom ovog veka“, kaže mi on samopouzdano. Zoltan je transhumanista. On je deo sve veće zajednice ljudi koji veruju da zbog tehnologije možemo biti fizički, intelektualno pa čak i moralno bolji. Kao i svi transhumanisti, Zoltan veruje da je smrt biološka, da ne moramo da prihvatimo njenu neizbežnost. Transhumanisti traže dalju evoluciju ljudskih bića. Veruju da treba da koristimo tehnologiju da prevaziđemo ograničenja koja nam nameću biološko i genetsko nasleđe – posebno smrtnost i telesna i mentalna ograničenja – i time prevazilaze ograničenja ljudske sudbine, i smatraju da su promenljive. „Ako promišljeno, pažljivo a ipak smelo primenimo tehnologiju na sebe“, piše Maks Mur, vodeći transhumanistički filozof, „možemo postati nešto što se više ne može tačno opisati kao čovek... (koji) više ne bi trpeo bolesti, starenje i neizbežnu smrt.“ Koreni transhumanizma mogu se naći u idejama pisaca naučne fantastike kao što su Isak Asimov i futuristički biolog Džulijan Haksli, koji je 1957. i skovao pojam „transhumanizam“. (Nik Bostrom, poznati transhumanista, kaže da je želja da se prevaziđu ljudska ograničenja stara kao sumerski Ep o Gilgamešu.) Ideje transhumanizma prvobitno su se proširile u Kaliforniji početkom devedesetih godina prošlog veka, u doba najvećeg tehnooptimizma. Godine 1993. Vernor Vindž je popularizovao ideju „singularnosti“, tačke u kojoj veštačka inteligencija postaje toliko napredna da počinje da stvara nove i savršenije verzije sebe, i tako brzo ostavlja za sobom nas smrtnike. Vindž se nadao da će transhumanisti „iskoristi internet kao oruđe koje spaja čoveka i mašinu... tu je progres najbrži i može nas odvesti do singularnosti pre bilo čega drugog.“ Godine 1998. ta sve brojnija grupa je osnovala Svetski savez transhumanista. Nedugo zatim, neki uticajni transhumanisti objavili su deklaraciju o namerama: „Predviđamo izvodivost redizajna ljudske sudbine, u šta spadaju takvi parametri kao što je neizbežnost starenja, ograničenje

ljudske i veštačke inteligencije, date psihologije i naše vezanosti za planetu Zemlju.“ Godine 2008. Svetski savez transhumanista promenio je ime u Humanity+, i danas je najveća zvanična organizacija transhumanista koja objavljuje luksuzno štampan tromesečni časopis i organizuje brojne konferencije i akademske skupove. Danas broji oko 6000 članova iz više od 100 država – a oni su raznolika mešavina zaljubljenika u tehnologiju, naučnika, libertarijanaca, naučnika i aktivista kao što je Zoltan (koji sebe opisuje kao pisca i aktivistu). Oni sarađuju na zadivljujućem spektru najnaprednijih tehnologija, kao što je unapređenje životnog veka, usporavanje starenja, robotika, veštačka inteligencija (Marvin Minski, jedan od izumitelja veštačke inteligencije, istaknuti je transhumanista), kibernetika, kolonizacija svemira, virtuelna realnost i krionika. Ali pre svega su usredsređeni na produženje životnog veka i tehnološka unapređenja mozga i tela. Ta mogućnost tehnološkog „velikog skoka napred“ uzbuđuje transhumaniste kao što je Zoltan, koji veruje da su moguće dobrobiti tehnologije u bliskoj i srednjoj budućnosti previše važne da bi se ignorisale. Uz lični cilj besmrtnosti, on veruje da sintetička biologija može da reši nestašice hrane, da genetska medicina može pomoći u iskorenjivanju bolesti i da bionički udovi već menjaju živote hendikepiranih ljudi. (Zoltan objašnjava da će, kada postane računarska datoteka, njegov negativan uticaj na životnu sredinu biti znatno manji.) Veruju da će spajanjem naših mozgova sa kompjuterskim serverima dramatično uvećati ljudsku svest i inteligenciju, što će nam pomoći da rešimo probleme sa kojima će se ljudski rod verovatno suočavati u budućnosti. Za transhumaniste ne samo da je iracionalno ne istraživati sve moguće načine za poboljšanje ljudskih sposobnosti već bi se time i zapostavila dužnost da se ublaže ljudske patnje i poboljša ljudski život. Doktor Anders Sandberg je stručnjak za neuronauku i transhumanista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za „aploud uma“. On je jedan od nekoliko ljudi koji rade na tome da Zoltan ostvari svoju želju i pretvori mozak u kompjuterski fajl. Devedesetih godina prošlog veka Anders je vodio Transhumanističko društvo u svojoj rodnoj Švedskoj, a sada je istraživač na Institutu za budućnost ljudskog roda u Oksfordu, gde se bori sa problemima brze ljudske evolucije.

Kada sam upoznao Andersa – visokog, otmeno odevenog čoveka od četrdesetak godina – na ručku u živoj glavnoj ulici u Oksfordu jednog nedeljnog popodneva, primetio sam da mu oko vrata visi veliki srebrni medaljon. Na njemu piše: Odmah pozovite za uputstva. Dajte 50.000 jedinica heparina intravenozno i ukazujte prvu pomoć dok hladite ledom na 10ºC. Održite PH 7,5. Bez balsamovanja. Ne raditi autopsiju. „To je uputstvo za onoga ko me prvi nađe“, kaže Anders. „Retko ga skidam kada sam u javnosti.“ Ništa mi nije jasno. „Kritični period za krioničko zamrzavanje“, objašnjava on, „jeste tokom otprilike prva dva sata. Čim se nađem u azotnom rezervoaru i telo mi se ohladi na 77 stepeni kelvina, biću dobro. Heparin služi da se razredi krv, tako da se ne zgruša, da bi se brže zamrzlo.“ Anders je jedan od nekih 2000 ljudi širom sveta koji plaćaju između 25 i 35 funti mesečno da obezbede očuvanje tela posle smrti.* To je začuđujuće mala cena za priliku da se stekne besmrtnost. „Sudeći po sadašnjim trendovima, procenjujem da su izgledi 20 procenata da će me probuditi kada razvoj nauke to omogući“, kaže Anders. Moj prvi utisak o Andersu jeste da liči na genijalnog ali pomalo sumanutog naučnika iz devetnaestog veka (taj utisak pojačavaju njegov blagi švedski naglasak i precizne, odsečne rečenice). Nedavno je eksperimentisao sa modafinilom, lekom za poboljšanje kognitivnih sposobnosti, i kaže da je to iskustvo pozitivno i takođe mi kaže da namerava da hirurški ugradi magnete u prste, da bi osećao elektromagnetne talase. Međutim, glavna oblast njegovog interesovanja je aploudovanje uma (ono što on zove „emulacija čitavog mozga“). Godine 2008. Anders je objavio korisničko uputstvo od 130 stranica, u kome izlaže kako tačno sadržaj mozga, njegova precizna struktura, putanje i električni signali mogu da se prebace na računarski čip. Ako se savršeno kopira, smatra Anders, onda se ne bi mnogo razlikovao od originala. Kada jednom dobijete datoteku, ne morate se više bojati smrti – uvek vas neko može ponovo aploudovati u sintetičko ljudsko telo ili, kaže on, „nekakvog robota“. Po Andersovim rečima, nije bitno šta je domaćin, zato što će on iskusiti svet na potpuno isti način na koji to činimo mi. I dok

opisuje zašto smatra da je to fantastična ideja, ja sam se zagrcnuo rezancima, na njegovo prilično oduševljenje. „Ha! Vidiš?“, smeje se on, dok se ja borim za dah. „Potrebna ti je rezervna kopija. Svakome je potrebna rezervna kopija. Kakav bi to bio gubitak ljudskog života i potencijala da se zadaviš rezancima! Ha-ha!“ (Bar na tren se slažem s njim.) Rej Kerzvajl – direktor inženjeringa u Guglu i verovatno najpoznatiji transhumanista na svetu – misli da će aploudovanje uma biti moguće 2045. godine, kao što je i Zoltan predvideo. Većina mejnstrim naučnika nije toliko ubeđena u tačnost Kerzvajlovih predviđanja. (Anders je nešto konzervativniji, što je jedan od razloga zašto će se potopiti u rezervoar s azotom.) Anders objašnjava kako sada provodi veći deo vremena baveći se društvenim posledicama aploudovanja uma, umesto samom tehnologijom. Nagoveštava užasavajuću mogućnost da neki haker pristupi vašem mozgu i promeni ga – „stvarno moramo da počnemo da razmišljamo o tim pitanjima“, upozorava on, i izgleda pomalo zabrinuto. „Danas su pravna, politička i društvena pitanja jednako brojna koliko i tehnološka.“ Zoltan je, međutim, izuzetno uzbuđen zbog mogućnosti da živi večno kao datoteka. Međutim, Zoltan je za svojih četrdesetak godina doživeo već mnogo toga. Sa dvadeset i nešto je oplovio svet brodom (zapravo, zamalo – stigao je negde do tri četvrtine), bio je ratni izveštač, izmislio sport zvani „vulkanski bording“ i vodio naoružanu grupu u Jugoistočnoj Aziji koja se bavila zaštitom prirode. Dok je radio na članku za kanal Nešenel džiografik u demilitarizovanoj zoni Vijetnama, Zoltan je zamalo nagazio na minu – vodič ga je u poslednjem trenutku gurnuo u stranu. „Od tog trenutka sam posvetio život transhumanističkim ciljevima“, objašnjava Zoltan. Ima ženu i dvoje male dece – ali kaže da nalazi vremena da svakodnevno radi dvanaest do četrnaest sati na poslovima u vezi sa transhumanizmom. Njegov konačni cilj, kaže mi, jeste da živi zauvek ili bar što je duže moguće – nekih 10.000 godina. „Da meni i tebi neko pruži priliku“, kaže mi preko Skajpa iz svoje kuće u Kaliforniji, „sigurno bismo to probali. Imali bismo neshvatljive nadljudske sposobnosti.“ „Ali šta bi ti radio?“, pitam. „Deset hiljada godina deluje kao užasno dugo vreme.“ „Na to pitanje mogu da odgovorim samo na osnovu svog sadašnjeg mozga“, strpljivo odgovara Zoltan. „Jednog dana ćemo imati mozak velik

kao Empajer stejt bilding, povezan sa hiljadama servera. Mogućnosti onoga što ćemo moći da uradimo, vidimo i zamislimo biće beskonačne. I zato ne mislim da će mi dosaditi.“ Zastaje. „Pa, bar mi za sada nije dosadno.“ Transhumanisti su možda malobrojni, ali su uglavnom izuzetno posvećeni svom cilju. Zoltan mi kaže da za sledećih nekoliko godina planira brojne akcije kojima će privlačiti pažnju javnosti, sa namerom da pokret približi široj publici. Namerava da na Junion skver u San Francisku donese veliki mrtvački kovčeg i grupu robota, da bi protestovao protiv onoga što vidi kao nedostatak državnog ulaganja u nauku za produžavanje života. Mnogi transhumanisti su „biohakeri“ koji, poput Andersa, eksperimentišu sa direktnim uvođenjem novih tehnologija u svoje telo. Godine 2013. transhumanista Ričard Li postao je prvi čovek koji je usadio slušalicu sebi u uho. Godine 2012. u Esenu u Nemačkoj, Tim Kenon, transhumanistički biohaker, ugradio je u ruku mali kompjuter i bežičnu bateriju. Brojni američki transhumanisti nedavno su sarađivali na grupnom finansiranju „slobodne morske teritorije“, ploveće zajednice koja se nalazi u međunarodnim vodama, van pravne nadležnosti država (godine 2013. postali su jedno od prvih dobrotvornih društava koje primaju donacije u bitkoinima). Zašto? Moguće, misli Zoltan, koji je ambasador Instituta za slobodne morske teritorije (Seasteading Institute), da izbegnu nacionalne zakone koji sprečavaju neke vrste istraživanja, kao što je ljudsko kloniranje, što je protivzakonito u većini američkih država, ali bi verovatno bilo dozvoljeno na slobodnoj morskoj teritoriji u međunarodnim vodama. U Zoltanovoj nedavnoj knjizi Transhumanistička opklada (Transhumanist wager) (za koju me uverava da je fikcija), transhumanisti pokreću Treći svetski rat sa svoje slobodne morske teritorije Transhumanija, rešeni da ostvare svoje utopijske planove za čovečanstvo. Kada pitam Zoltana koliko bi daleko on išao u sprovođenju svoje filozofije, on odgovara: „Pa… išao bih onoliko daleko koliko treba. Najveća moralna dužnost za transhumanistu je zasnovana na onome koliko je čoveku još ostalo života. Ako je zbog starosti, bolesti ili rata ostalo još malo, onda se moraju preuzeti drastične i revolucionarne akcije na promociji transhumanističkih ciljeva, a posebno na cilju individualne besmrtnosti.“ (Počeo sam da verujem da je Zoltan blago opsednut tom idejom o besmrtnosti. U jednom trenutku u našem razgovoru kazao mi je da je dao uputstva ženi da ga „gurne u zamrzivač“ ako neočekivano umre.)

Zerzan U filmu Virtuelna svest iz 2014. Džoni Dep igra genijalnog transhumanističkog naučnika po imenu doktor Kaster – dosta podseća na Andersa Sandberga – koji gradi hiperinteligentnu mašinu, u potrazi za trenutkom singularnosti kakav je opisao Vernor Vindž. Posle govora na TED konferenciji (naravno), na doktora Kastera puca pripadnik radikalne antitehnološke terorističke grupe zvane Revolucionarna nezavisnost od tehnologije (Revolutionary Independence From Technology – RIFT). RIFT sabotira rad laboratorija koje razvijaju veštačku inteligenciju širom sveta. Napad na doktora Kastera je deo plana da se poremeti ono što oni vide kao užasavajući marš tehnologije. Džon Zerzan smatra da ćemo, ako transhumanisti nastave kako su krenuli, zaplet iz Virtuelne svesti gledati u vestima, a ne u bioskopu. „Ako nastavimo da se približavamo tom takozvanom trenutku singularnosti, onda mislim da je veoma verovatno da ćemo videti antitehnološke teroriste kao što je RIFT“, kaže mi on. Zerzan zna o čemu govori. On je verovatno najpoznatiji svetski anarhoprimitivista, i autor nekoliko knjiga o tome zašto je tehnologija – od interneta pa sve unazad do seoskih domaćinstava koji gaje hranu za sopstvene potrebe – uzrok mnogih, ako ne i svih današnjih društvenih problema. On želi da se otarasimo tehnologije: Fejsbuka, računara, telefona, struje, parnih mašina – svega. Anarhoprimitivizam je ogranak anarhističke filozofije koja veruje u dobrovoljne vidove ljudske organizacije, bez države i bez hijerarhija. Najzloglasniji neoludit modernog doba bio je Amerikanac Ted Kačinski, bolje poznat kao Junabomber. Od 1978. do 1995. Kačinski je poslao šesnaest bombi metama kao što su univerziteti i avio-kompanije, i ubio tri a povredio dvadeset tri osobe. U njegovom eseju „Industrijsko društvo i njegova budućnost“, Kačinski je zastupao tezu da su bombe ekstremne ali neophodne da bi se privukla pažnja na urušavanje ljudskih sloboda do koga dovode moderne tehnologije koje zahtevaju složeno organizovanje. Na njegovom suđenju 1997. Džon Zerzan je postao blizak sa Kačinskim, podržao je njegove ideje, ali je brzo naglasio da osuđuje njegove postupke. Kačinski nije bio prvi. Osamdesetih godina prošlog veka, pripadnici francuskog pokreta Klodo (Comittee for Liquidation and Subversion of

Computers – Komitet za likvidaciju i subverziju kompjutera) zapalili su nekoliko skladišta kompjuterskih kompanija. Front za oslobođenje zemlje (Earth Liberation Front) – pokret autonomnih grupa posvećenih ekonomskoj sabotaži i gerilskom ratu sa ciljem spašavanja planete – FBI je u leto 2001. klasifikovao kao najveću domaću terorističku pretnju. Zapravo, objašnjava Zerzan, na svetu već postoje novi Junabomberi. Godine 2011. grupa iz Nju Meksika koja se zove Individualci koji teže ka divljini (Individualists Tending Toward the Wild) osnovana je sa ciljem „da povredi ili ubije naučnike i istraživače (na bilo koji nasilan način) koji omogućavaju da tehnoindustrijski sistem nastavlja ovim putem“. Te godine su detonirali bombu u značajnom centru za istraživanje nanotehnologije u Montereju. „U narednim godinama sretaćemo sve više takvih grupa, ako tehnologija nastavi da bude brža, pametnija, nametljivija“, kaže Zerzan. „Nasilje protiv osobe nije prihvatljivo, ali uništenje imovine i istinski otpor protiv tehnološkog napretka? Da, to je neophodno da se privuče pažnja javnosti.“ Zerzana sam našao putem njegove veb-stranice, a njeno postojanje mi je delovalo pomalo paradoksalno. „Da, slažem se“, kazao mi je preko telefona. „I sa tom dilemom se suočavam svakodnevno. Ali na kraju, ja se bavim idejama. Morate da koristite svako raspoloživo oruđe da biste te ideje proširili, čak i ako vam se ono ne sviđa.“ A Zerzanu se tehnologija nimalo ne sviđa. Priseća se kako je sedamdesetih godina prošlog veka čuo za Arpanet, i kako je zbog toga počeo da razmišlja kako studentski protesti iz šezdesetih nisu postigli onoliko koliko se on nadao. Kao radikalnog i militantnog studenta iz tog doba, najviše su ga zanimala ljudska prava i klasne strukture. Većina Zerzanovih kolega smatrala je da su kompjuteri na njihovoj strani. Umesto da gleda napred da bi zamislio budućnost, Zerzan je gledao unazad, u prošlost i proučavao rane luditske pokrete i sindikalne grupe. Nije mu se dopalo ono što je video. „Iznenada mi je svanulo“, objašnjava. „Uvođenje industrijske mehanizacije u devetnaestom veku nije bilo samo ekonomski potez. To je takođe bio i disciplinski potez! To je bio način da se obezbedi kontrola kapitalista nad autonomnim pojedincima.“ Kao i mnogi drugi tehnopesimisti, Zerzan misli da tehnologija obično najdelotvornije radi za one koji već imaju moć, zato što odražava i jača njihovu vlast nad društvenim polugama: više načina da nas posmatraju, kontrolišu, da nas pretvore u zamenljive automatone baš kao u britanskoj fabrici u devetnaestom veku. „Ideja da je tehnologija neutralna, da je samo alatka,

potpuno je pogrešna“, tvrdi Zerzan. „To nikada nije bio slučaj. Ona je otelotvorenje osnovnih izbora i vrednosti svakog društva.“ Još i gore, smatra Zerzan, mi smo postali previše zavisni od tehnologije za ostvarivanje svakodnevnih potreba – komunikacije, bankarstva, kupovine itd. – i naš osećaj autonomije, samodovoljnosti i, na kraju, naše slobode, zbog toga je oslabio: „Ako se za sve oslanjate na mašinu, polako prestajete da budete slobodna osoba u bilo kom smislenom vidu.“ Za Zerzana su savremeno računarstvo i internet najgori od svega. „Internet sumira žalosni kulturni rezultat tog oslanjanja na tehnologiju koju imamo danas.“ Zbog računara se, kaže on, osećate kao da ste povezani sa drugim ljudima, ali niste. To je površno, slabašno i isprekidano. Time što se gubi autentična komunikacija licem u lice, internet ohrabruje nepromišljenost, grubost, manjak razmišljanja i kratak raspon pažnje.“ Ima pravo. Sve veći broj autora ukazuje na moguće dugotrajne negativne zdravstvene posledice onlajn stimulacije, kao što su tehnostres, gušenje podacima, sindrom informativnog zamora, kognitivna preopterećenost i osećaj nedostatka vremena. Jedini odgovor, kaže on, jeste ostaviti tehnologiju i vratiti se necivilizovanom načinu života kroz deindustrijalizaciju velikih razmera i ono što on zove „vraćanje divljini“. Ako pisci naučne fantastike poput Vilijema Gibsona inspirišu transhumaniste, anarhoprimitivistima su draži radovi Henrija Dejvida Toroa: povratak u prirodu. Pitam Zerzana koliko je unazad spreman da se vrati u potrazi za prirodnim stanjem postojanja. Da li bi trebalo da odbacimo i aparate za dijalizu? Kanalizaciju? Luk i strelu? On neće tačno da kaže čega bi se sve oslobodio: radije to vidi kao smer u kome treba putovati. „Svi se moramo mnogo manje oslanjati na tehnologiju. Trenutno idemo u pogrešnom pravcu i moramo da to promenimo.“ Međutim, njegova konačna vizija za nas jeste da se vratimo onome što smo nekada bili, pre hiljada godina: lutajuće grupe lovaca-sakupljača. „Prihvatam, naravno“, kaže Zerzan, „da će to biti veoma teško postići.“ Zerzanova rešenja su prilično ekstremna. Ali nisu samo anarhoprimitivisti zabrinuti zbog transhumanističke budućnosti neograničenih mogućnosti. Frensis Fukujama, istaknuti ekonomista, koji je skovao izraz „kraj istorije“ da bi proglasio pobedu kapitalističkog sistema, proglasio je transhumanizam za „najopasniju ideju dvadeset prvog veka“. To je verovatno pomalo nefer. Jedan od ciljeva organizacije Humanity+

jeste razmišljanje o etičkim, legalnim i društvenim posledicama dramatičnih tehnoloških promena. Međutim, ovakav brzi tehnološki napredak u kome živimo sigurno otvara neka teška pitanja. Naučnici u Švedskoj već spajaju robotske udove sa nervnim sistemom ljudi koji su ostali bez udova. Panasonik će uskoro predstaviti ljudski spoljni skelet. Tu su onda i nanotehnologija, sintetička biologija, internet stvari (Internet of Things), algoritamski kontrolisane finansijske usluge, veštačka inteligencija uopšte. Neki od problema koje to sve otvara egzistencijalne su prirode: ako Zoltan postane kompjuterski fajl sačuvan na brojnim serverima širom sveta, je li on još uopšte Zoltan? Je li on i dalje ljudsko biće, koje ima sva prava koja garantujemo pripadnicima naše vrste? Ali mnogi problemi su prozaičnije prirode: koliko dugačka treba da bude zatvorska kazna ako će nam životni vek biti petsto godina? Ili kada će se ići u penziju? Ko bi odlučivao ko prvi dobija nove tehnologije i kako će se to regulisati?

Žir i hrast Na prvi pogled, transhumanisti i anarhoprimitivisti se radikalno razlikuju po svom pogledu na tehnologiju. (Kada sam zamolio Zerzana i Andersa da putem mejla raspravljaju o tehnologiji, to je propalo posle dve poruke.* ) Međutim, mada nude radikalno različita rešenja, i Zoltan i Zerzan opisuju veoma slične probleme. Obojica veruju da uništavamo planetu, da se mnogo današnjih patnji i muka može sprečiti i da treba preduzeti nešto drastično. Obojica su duboko razočarani onime što je ljudski rod za sada postigao, u smislu našeg odnosa prema tehnologiji i obojica brinu za budućnost. Ironično, jedan od Zoltanovih najvećih strahova jeste takođe strah od tehnologije, koju je inače tako snažno prihvatio. „Moj jedini strah jeste da ćemo napraviti toliko pametne mašine da će one zaključiti da od nas nema nikakve koristi, pa će rešiti da nas zbrišu.“ To bi bila prilična smetnja za tvoj plan za besmrtnost, kažem. „Da, tako je. Nadam se da ćemo biti dovoljno pametni da to kontrolišemo.“ To je u suštini isti strah koji muči i Zerzana: šta ako izgubimo kontrolu? Šta ako tehnologija više ne bude samo uticala na nas već počne i da nas kontroliše? Zoltan bi želeo nadogradnju koja će zagarantovati da će vlast ostati u našim rukama. Zerzan bi radije da isključi čitav sistem. Istinska podela između tehnooptimista i tehnopesimista nastaje kod njihovih pogleda na ljudsku slobodu, a ne na tehnologiju. Za transhumaniste, ne postoji „prirodno“ čovekovo stanje. Sloboda je sposobnost da se uradi bilo šta, da se bude bilo šta, da se ide onoliko daleko koliko nam mašta dopušta. Mi se večito menjamo i prilagođavamo i prihvatanje tehnologije je prosto sledeći korak u ciklusu evolucije. Ništa nije nepromenljivo. „Na kraju“, kaže Anders, „ja verujem da su ljudi žir koji se ne boji da uništi sebe da bi postao hrast.“ Mi smo Homo sapiensi samo 200.000 godina, što je tek treptaj oka u istoriji Zemlje. U „Pismu majci prirodi“, strateški futurista Maks Mor joj zahvaljuje na obilnim darovima, ali je obaveštava da smo „odlučili da je vreme da promenimo ljudsku prirodu.“ Ljudska sloboda treba da obuhvati i menjanje nas samih, ako to želimo. Komunikacija putem kompjutera nije ni prirodna ni neprirodna, ona prosto postoji. Mi ćemo se njoj prilagoditi. Zoltan prihvata će uvek biti ljudi koji će tehnologiju zloupotrebljavati – svi transhumanisti prihvataju tu prilično očiglednu istinu – ali to vidi kao žalostan ali

neizbežan deo progresa. „Sve u svemu“, zaključuje, „internet je oslobodio ono najbolje u ljudskom rodu.“ Za anarhoprimitiviste, tehnologija teži da nas udalji od našeg prirodnog stanja, i gura nas sve dalje od onoga što zaista znači biti slobodno ljudsko biće. To je sloboda u radikalno drugačijem smislu: sloboda da se bude samodovoljan, sloboda da se bude čovek bez oslanjanja na tehnologiju. Zerzan smatra da su ljudi već postigli stanje silnog hrasta, koji transhumanisti pokušavaju da poseku i zamene virtuelnom simulacijom. „To je lažna vrsta slobode“, objašnjava on. Što smo dalje od svog prirodnog stanja, to postajemo nesrećniji. Zato što su ta sloboda i moć neprirodne, neumitno je da ćemo ih pogrešno koristiti, kaže Zerzan. Pošto je anarhista, on mora biti optimista u vezi sa onim što ljudi mogu postići kada su prepušteni sami sebi, ali misli da tehnologija ima otuđujuće svojstvo koje sprečava i prekida prirodni poredak stvari.

Nijanse sive Tehnologija se često opisuje kao „neutralna“. Međutim, ona se tačnije može opisati kao moć i sloboda. Za transhumaniste, tehnologija pruža sposobnost da se zakorači preko kosmosa, da se živi večno. Za anarhoprimitiviste, ona je oruđe koje služi represiji i kontroli, za umanjivanje ljudskosti. Darknet je svet moći i slobode: izražavanja, kreativnosti, informacija, ideja. Moć i sloboda jačaju i naše kreativne i naše destruktivne sposobnosti. Darknet uveličava oboje i olakšava nam da istražimo svaku želju, da sledimo svaki impuls, da se prepustimo svakoj neurozi. Shvatio sam da je neizrečena istina o darknetu – bez obzira radi li se o zatvorenim grupama iza lozinki ili Torovim skrivenim servisima sa tržištima droge i dečjom pornografijom – da je sve blizu površini. Skrivene šifrovane veb-stranice i tajanstvena podzemna tržišta droga zvuče kao da postoje daleko ispod sveta Gugla i Fejsbuka. Međutim, sajberspejs nema dubinu. Ako znate gde da tražite, sve je jednako pristupačno. Na darknetu prosto možemo da nađemo više, da uradimo više i vidimo više. I na darknetu moramo biti pažljivi, oprezni i odgovorni. Darknet razvija kreativnost od koje staje dah. Većina sajtova koje sam posetio bili su zapanjujuće prilagodljivi i inovativni. Autsajderi, radikali i odbačeni često prvi nađu i koriste tehnologiju na nove načine, a mi ostali moramo mnogo toga da od njih naučimo. U doba kada većina političkih partija ne uspeva da privuče pažnju ravnodušnih birača, grupa veoma besnih mladih ljudi iz Lutona uspela je da za samo nekoliko meseci i gotovo besplatno stvori međunarodni pokret. Forumi o samopovređivanju i samoubistvu ispunjavaju prazninu u zdravstvenoj zaštiti: oni su mesto gde se mogu okupiti ljudi koji imaju probleme sa mentalnim zdravljem, da dele svoja iskustva kad god i kako god žele, iz udobnosti svog doma. Silk roud 2.0 je jedno od najotpornijih, najdinamičnijih i za korišćenje najlakših tržišta koje sam video u životu. Veks je motivisana, samostalna preduzetnica, koja je našla način da pokrene uspešan biznis u Engleskoj, u doba kada je svaki peti njen vršnjak nezaposlen. Tržište za ubistva, ma koliko šokantno zvučalo, može se posmatrati kao originalan i inteligentan sistem koji anonimno meri raspoloženje građana i podstiče na zajedničku akciju. Njihov fokus je možda pogrešan ili neprihvatljiv, ali ljudi na

darknetu koriste internet na neočekivane načine. Umesto da trošimo energiju na cenzuru, regulisanje i zatvaranje tih sajtova, bilo bi bolje da od njih učimo kako da tu tehnologiju iskoristimo za vredne ciljeve. Svaki pojedinac drugačije reaguje na moć i slobodu koju neka tehnologija pruža. Možda je lakše raditi loše stvari, ali je to i dalje izbor. Da li je ovo probudilo moju mračnu stranu? Ne baš. Nisam poželeo da se sečem, da gledam ilegalnu pornografiju, ili da nekome anonimno pretim. Želim da mislim da sam uravnotežena, razumna osoba koja se u ovaj eksperiment upustila širom otvorenih očiju. Međutim, zaista sam se navikao i oguglao na užasne i uznemiravajuće stvari. Video sam koliko brzo i lako ljudi mogu da se uvuku na veoma mračna i destruktivna mesta. Da sam imao sklonost ka nekom od tih ponašanja, možda bi me to i ohrabrilo. Za neke ljude – za mlade, osetljive ili neiskusne – sloboda na darknetu ima svoju cenu. Ljudi moraju biti spremni za ono što će možda tamo sresti. U eseju „Sećanje na Španski građanski rat“ Džordž Orvel je pisao o susretu sa neprijateljem koji je u bekstvu pokušavao da drži pantalone koje su mu padale. „Ovde sam došao da pucam na ’fašiste’“, pisao je, „ali čovek koji drži pantalone nije ’fašista’, on je očigledno drugo ljudsko biće, slično vama samima.“ Većinu protagonista u ovoj knjizi prvo sam sreo na netu, pa onda u stvarnom životu. Uvek su mi se više dopadali u stvarnom životu. Internet dehumanizuje ljude time što uklanja fizičko prisustvo iz ljudske interakcije, i naša mašta ih često pretvara u preuveličana čudovišta, još strašnija zato što su u senci. Susret u stvarnosti ih ponovo rehumanizuje. Bez obzira jesu li to anarhistički programeri bitkoina, trolovi, ekstremisti, pornografi ili osobe sklone samopovređivanju, svi su bili veoma prijatni i srdačni, zanimljiviji i slojevitiji nego što sam zamišljao. Na kraju, darknet je samo ogledalo društva. Slika je iskrivljena, uveličana i mutirana zbog čudnih i neprirodnih uslova života na netu – ali smo na njoj i dalje jasno mi.

Napomene Darknet se nužno oslanja na brojne izvore na netu, kao što su poruke na forumima, članci i veb-stranice. Pun spisak aktivnih linkova može se naći na adresi: Uvod Str. 12 „Tor je nastao kao...“ ; . Str. 12 „Zato na Tržištu za ubistva...“ U antičkoj Grčkoj se može naći zanimljiva paralela. Reč „ostrakizam“ potiče iz čudnog rituala koji se u Atini u petom veku pre nove ere odvijao svake godine. Svaki građanin bi anonimno napisao ime osobe koju želi da protera iz grada. Kada bi se glasovi prebrojali – i pod uslovom da je ostvaren izvestan kvorum – najčešće imenovana osoba bi morala da ode, bila bi „ostrakizovana“ na deset godina. Smatralo se da je strah od tog glasanja dovoljan da se svi, a posebno nosioci javnih funkcija, pristojno ponašaju. To je bila demokratija bez pravde: nije bilo optužbe, nije bilo suđenja i nije bilo odbrane. Samo glasanje. Koliko su istoričari mogli da ustanove, siroti Hiparh, Harmov sin, bio je prvi ostrakizovani čovek, iz razloga koje danas ne znamo. Str. 15 „Pentagon se nadao da će stvoriti...“ Ekipa zadužena za taj projekat radila je pod imenom Kancelarija za tehnike procesiranja informacija (Information Processing Techniques Office – IPTO); i bila je deo Agencije za istraživanje naprednih projekata (Advanced Projects Research Agency – ARPA) u Pentagonu. Godine 1966. Robert Tejlor, šef IPTO-a, finansirao je tri univerziteta da rade na nečemu zvanom „deljenje vremena“, što je bio način da se omogući većem broju korisnika da istovremeno pristupe istom računaru. Svaki univerzitet je koristio sopstveni kompjuter sa sopstvenim programskim jezikom, što je značilo da su Tejloru trebala tri teleprintera u kancelariji da pristupi onome šta rade, a to je bilo gubljenje živaca i vremena. (Tejlor je to nazvao „problem terminala“). Brinuo se da će se problem pogoršati kada više istraživačkih timova IPTO-a budu tražili sopstvene kompjutere. Tejlor je shvatio da je rešenje u

povezivanju računara u jedinstvenu mrežu, što će omogućiti različitim računarima da međusobno razgovaraju na zajedničkom računarskom jeziku. Tako će istraživači lakše deliti resurse i rezultate. Posle dvadesetominutnog sastanka sa Čarlsom Hercfeldom, direktorom organizacije ARPA, Tejlor je dobio milion dolara da razvije tu ideju. To je bio inicijalni kapital za razvoj interneta – i dobijen je od Američkog ministarstva odbrane. Trećeg jula 1969. univerzitet UCLA je izdao saopštenje za javnost: „UCLA će biti prva stanica u računarskoj mreži koja će se pružati širom države.“ Ta priča je sjajno ispričana u knjizi When Wizards Stay Up Late. Str. 16 „U julu 1973. Piter Kirstajn...“ Kirstajn, P. T.: „Early Experiences with the ARPANET and INTERNET in the UK.“ Ta nova međunarodna verzija Arpaneta tada se neformalno zvala „Internetvork“, što je 1974. skraćeno na „internet“. Str. 16 „Septembar 1993, kada je...“ Jedna Juznet grupa – www.eternal-september.org – navodi datum, u trenutku kad ovo pišem, kao 7247 septembar 1993. Više informacija o „Septembru koji se nikada ne završava“ kod Dery, M., Escape Velocity, p. 5. Str. 17 „Vodeći psiholozi...“ Turkle, S., Life on the Screen. Str. 17 „Roditelji su strahovali...“ . Jedan korisnik BBS-a iz tog perioda upozorio je druge: „Ako još nemate onu zlu spravu zvanu modem, obratite pažnju! Da niste ni pomislili da je kupite! Groznica modema počinje veoma tiho; prišunja vam se i onda vas zgrabi za novčanik, čekovnu knjižicu ili ne daj bože, za kreditnu karticu. Na kraju čitav vaš društveni život zavisi od poruka koje čitate na tim elektronskim oglasnim tablama; vaša jedina sreća su programi koje ste preuzeli. (Nikada nijedan ne isprobavate; samo ih sakupljate.)“; . Kao i obično, policija je takođe bila na stranputici, očajnički je pokušavala da ilustruje „znake upozorenja“ opsednutosti računarima. Lista koju je 1993. sastavila policija Filadelfije glasi: *ZAVISNOST O RAČUNARIMA* (UDALJAVANJE OD PRIJATELJA, ČLANOVA PORODICE ITD.) OSOBA MOŽE IZGUBITI ZANIMANJE ZA DRUŠTVENE AKTIVNOSTI, KORISTITI NOV (NEOBIČAN) REČNIK, PUN RAČUNARSKIH IZRAZA, SATANISTIČKIH FRAZA ILI SEKSUALNIH ALUZIJA (ILI NAGLO RAZVITI INTERESOVANJE ZA SRODNE POSTERE, MUZIKU ITD.) TRAŽITE TEKSTOVE ILI CRTEŽE KOJI IMAJU VEZE S TIM. KORIŠĆENJE REČI KAO ŠTO SU:

HAKOVANJE, FRIKOVANJE (ILI SVAKE REČI U KOJOJ SE UMESTO „F“ PIŠE „PH“) NEDOSTATAK ZANIMANJA ZA SEBE I SVOJ IZGLED ILI ZNACI NEDOSTATKA SNA (KOJI MOŽDA GOVORE O KASNOJ NOĆNOJ IGRI S MODEMOM) RAČUNAR I MODEM KOJI RADE KASNO NOĆU (ČAK I DOK NIKO NIJE ZA NJIMA) ČUVANJE RAČUNARSKIH DATOTEKA SA EKSTENZIJAMA: PCX, GIF, TIF, DL, GL (TO SU VIDEO-ZAPISI ILI SLIKE I RODITELJI BI TREBALO DA ZNAJU ŠTA JE NA NJIMA) IMENA KOMUNIKACIONIH PROGRAMA KOJA DELUJU SATANSKI ILI PORNOGRAFSKI, OPSESIJA FANTASTIČNIM DRUŠTVENIM IGRAMA (DUNGEONS AND DRAGONS, TRADE WARS, SEXCAPADE ITD.). Takvi nesporazumi i moralne panike često prate svaku novu tehnologiju. Str. 18 „Anonimnost, bila stvarna ili prividna...“ „Efekat onlajn dezinhibicije“, CyberPsychology and Behaviour 7 (3). Taj članak je objavljen 2004, ali je Saler tu tezu izneo i ranije, 2001: . Str. 18 „Zaista, od početka su mnogi korisnici BBS-a i Juzneta...“ Drew, J., A Social History of Contemporary Democratic Media, Routledge, Taylor and Taylor, New York, US; Abington, Oxon, UK, p. 92; Bitnet (1980) i Fidonet (1981) ubrzo su usledili, zajedno sa stotinama manjih lokalnih mreža: Klivlend fri-net, Velingtonsitinet, Santa Monika Pablik elektronik netvork (PEN), Berkli komjuniti memori prodžekt, Havaji FYI, Nešenel kapitol fri-net, i možda najpoznatiji od svih novih pokreta za digitalnu slobodu, Vel (The WELL), (1986). Str. 18 „Zajedno sa ozbiljnim i svrsishodnim grupama...“ Bryan Pfaffenberger, „If I Want It, It’s OK“: Usenet and the Outer Limits of Free Speech“, Information Society 12:4 (1996), p. 377. Str. 18 „Bel, korisnik te liste...“ Grinberg, A., This Machine Kills Secrets, pp. 121–122. Str. 18 „Godine 1995. izneo je svoje ideje...“ Postoje neka naslaganja da li je „Politika atentata“ prvi put postovana na sajferpankerskoj mejling listi ili na Juznet grupi alt.anarchism. Str. 19 „Organizacija koja je pokrenula tržište...“ Bell, „Assassination Politics“, deo 3; . Sem toga, Bel je dodao, organizacija bi mogla da „usvoji politiku da nijedan osuđeni ubica, a čak ni osumnjičeni za ubistvo ne može

da dobije nagradu... ali ona ni na koji način ne može sprečiti da se takva nagrada isplati.“ Str. 20 „Što je prestupnik gori...“ Izraz „Tržište ubistva“ ne koristi se u radu „Politika atentata“; ja ga spominjem samo kao najčešći savremeni opis sistema koji zagovara Džim Bel. Str. 20 „Vrlo verovatno da niko...“ „Politika atentata“, deo 2. Prvo poglavlje Raskrinkavanje trolova str. 23 „Upropaštavanje života...“ To je istinita priča, koju sam istražio i u potpunosti dokumentovao. Ime je promenjeno, kao i datum. Str. 23 „Bila je to objava za stotine...“ Encyclopedia Dramatica – eksplicitna Vikipedija trolovske kulture – navodi kam-devojke kao „kamkurve“ (camwhores) i opisuje ih kao „podvrstu egzibicionistkinje, tipično mladu i izrazito glupu ženu koja će uraditi bilo šta ispred veb-kamere da bi privukla pažnju, došla do novca, predmeta sa onlajn liste želja ili čisto da bi se ponašala kao drolja.“ Na Forčenu i drugde postoji nekoliko zloglasnih kam-devojaka. Profesionalne kam-devojke su opisane u šestom poglavlju. Nemoguće je biti siguran koliko ljudi posećuju Forčen, zato što se broj posmatrača stranica ne beleži. Str. 24 „Haktivistička grupa Anonimus...“ Korisnici /b/ takođe ponekad postupaju i odgovorno, i u prošlosti su identifikovali korisnike za koje smatraju da predstavljaju istinsku opasnost. Godine 2006. jedan korisnik je na /b/ poslao poruku: „Zdravo, /b/. 11. septembra 2007. u 9 i 11 po centralnom vremenu dve ručno izrađene bombe će biti aktivirane u srednjoj školi Flugervil. Odmah posle eksplozije, ja ću, zajedno sa još dvojicom iz Anonimusa, uleteti u zgradu, naoružan sa bušmaster AR-15 automatskom puškom, IMI galil AR automatskom puškom, starinskim M1 karabinom iz državnih rezervi i beneli M4 poluatomatskom sačmarom.“ Korisnici /b/ su smesta obavestili policiju i ovaj je uhapšen. Str. 28 „Jedan korisnik je otvorio lažni nalog na Fejsbuku...“ Neki korisnici su pokušavali da ponude (prilično razumne) savete, ubeđeni da je Sara još na sajtu i da lurkuje. Jedan korisnik je napisao: „SARA, DA, LURKUJEŠ žao mi je što je ovo moralo da ti se desi, ali to se dešava svakoj devojci koja se ovde kači gola. Zato devojke ne bi trebalo da ovde kače svoje gole slike. Postoji bord za to. Ubuduće, nemoj da otkrivaš toliko

informacija o sebi nepoznatim ljudima na internetu. Znam da je početnicima zabavno i znam da hoćeš da ćaskaš sa svima da bi im udovoljila, ali samo pošalji poruku svojim prijateljima i izvini im se zato što će s nekima od njih kontaktirati lažni profili koji će im slati tvoje gole slike. Samo im reci ovo: „Dobro, slala sam gole slike na internet. I neki pederi koji hoće da mi napakoste možda će ih proslediti vama. Izvinite zbog toga.“ Moraš se potruditi da izgleda kao da te zabole za to i da nemaš šta da izgubiš.“ Str. 29 „Pošto se pojavila u emisiji Question Time na BBC-ju...“ . Str. 29 „U junu 2014. spisateljica Dž. K. Rouling...“ . Str. 30 „Godine 2007. 498 ljudi... ; ; Paragrafi 127 (1) i (2) Zakona o komunikacijama iz 2003. od 498. u 2007. do 1423. u 2013; takođe i . Str. 30 „U anketi na tu temu...“ Str. 32 „U roku od četiri godine...“ Hafner, K. and Lyon M., When Wizards Stay Up Late, p. 189. Str. 33 „Drugi naučnici širom Amerike su nemilosrdno i grubo napali Darama...“ Ibid, pp. 216–217. Str. 33 „Ali čak ni prvi emotikon nije bio dovoljan...“ Godine 1982. Skot Falman ga je ponovo predložio, pošto se očigledno nije proširio, mada neprijatno ponašanje jeste: „Predlažem sledeći niz znakova da označi šalu: :-) Pročitajte sa strane. Zapravo, verovatno je ekonomičnije obeležiti stvari koje NISU šale, s obzirom na sadašnje trendove. Za to, koristite: :-(.“ Smatra se da su vertikalni emotikoni nastali u časopisu Pak iz 1881. Str. 34 „Počele su da se pojavljuju grupe...“ U jednom vodiču za flejmovanje na BBS-u iz osamdesetih godina autor zaključuje: „Ako su nas američka politika i marketing naučili samo jedno, to je da inteligencija i iskrenost nemaju nikakve veze sa sposobnošću za ubeđivanje. Da se izrazim drugačije, lični napadi mogu biti jednako uspešni kao i činjenice. Kao priznanje te univerzalne istine, dužnost je svih korisnika BBS-a da povećaju kvalitet svojih flejmova tako da budu prihvaćeni kao validan oblik BBS komunikacije. Upamtite: ako Džordž Buš to može sa Vilijemom Hortonom, možete i vi!“ Str. 35 „Abjuzeri bi zasipali sisopa uvredama...“ . „Priručnik za zlostavljanje“ koji je napisao Džoker. Nema datuma, ali bi se po stilu reklo

da je sa kraja osamdesetih. Zvuči kao da ga je napisao trinaestogodišnjak, i čitav tekst je napisan velikim slovima (ovde je citiran bez ispravki). ABJUZERI RADE SVE DA SAMO POGORŠAJU OVAJ BBS I DA OTEŽAJU OVOM SISOPU, UGLAVNOM ZATO ŠTO JE SISOP TEŽAK SERONJA. PRVE SVEGA ABJUZIRANJE POČINJE OD IMENA S KOJIM SE LOGUJEŠ, AKO KORISTIŠ NEKO OD IMENA O KOJIMA SAM PRIČAO. AKO SISOP GLEDA, ILI ĆE DA PREKINE ILI ĆE DA TE IZBACI ILI ĆE DA UPADNE ZA ČET, AKO UPADNE EVO ŠTA NAPRIMER MOŽEŠ DA KAŽEŠ. 1. IMAM POSLA ODJEBI. 2, IMA DA TE RAZVALIM! 3, PUSTI ME NAPOLJE MORAM DA ABJUZIRAM! 4, MORAM SADA DA TI KREŠUJEM BORD, IZVINI, PRAVILA SIDNIKATA! 5, MOGU DA TI POMOGNEM! 6, MOŽEŠ LI DA MI DAŠ SISOP NIVO PRISTUPA 7, HOĆEŠ DA PROBAŠ NOVI VIRUS KOJI SAM NAPRAVIO Str. 37 „Početkom devedesetih godina trol sa Juzneta...“ Evo malo šireg odlomka: „Ti si nakaza i bedna kukavica i smrdi ti iz usta... Ti si ogavni, bolesni degenerik... Osećam se prljavo što samo znam da ti postojiš. Kad bih samo umro pa da ne delim sa tobom svet koji je postao nepodnošljiv otkako su te bioteroristi proizveli...“ . Str. 37 „i tako otkriti ko su...“ . Str. 38 „Godine 1999. korisnik sa imenom Kepi Hemper...“ Veoma dugačak i dragocen izvor koji dokumentuje rano trolovanje nalazi se ovde: . Saradnici na tekstu su bili „Dalie the Troll Betty, Joe Blow the Trol, Otis The Troll in Denial i svi ostali sa AFKMN“. Str. 38 „Mjauersi su počeli da otvaraju...“ . Str. 39 „Napadi su na alt.syntax.tactical bili pažljivo planirani...“ Mislim da su vodič alt.syntax o njihovim metodima obelodanili korisnici koji su hakovali njihov nalog, da bi svi bili upoznati sa njima. Evo ga: „Talasi će se obično ovako rasporediti: (a) Izviđanje (RECON): Oni kreću rano i obično se ubacuju kao „prijatelji njuz-grupe“. Takođe će delovati kao „dvostruki agenti“ da kontraflejmuju druge talase, kako invazija bude napredovala. Ključ je da izgrade malo kredibiliteta. (b) Prvi talas: Prvi talas će obično biti ono što započinje flejm rat. Ljudi iz tog talasa ulaze i svako flejmuje posebno ili mogu to da rade zajedno. Mogu da započnu svoju temu ili da flejmuju već postojeći razgovor. Za taj talas je potrebna izuzetna suptilnost. Kvalitet flejma tu MORA biti na najvišem nivou. (c) Drugi talas:

Drugi talas će se sastojati od taktika za napad na ljude koji su poslati kao izvidnica i pokušaja da se počnu potpuno novi flejm tredovi. Tu je ključ da čak i ako napadnemo grupu ljudi dovoljno uzdržanu da se odupre našem mamcu za flejm, drugi talas će dovoljno da zakuva stari i natera druge da se umešaju. (d) Treći talas: Treći talas će se u principu menjati u zavisnosti od kampanje, ali će se uglavnom truditi da zbrku i haos dovedu do vrhunca. Flejmovaće izvidnicu, flejmovaće prvi talas, flejmovaće drugi talas. Ti likovi su naši neobuzdani, divlji razbijači. Onda krene čišćenje.“ . Str. 40 „Ali istraživanje...“ . Str. 40 „Opaki trol, ispostavilo se...“ ; Bojdov mejl o Mirijen Keho nalazi se ovde: . Str. 41 „Smarta je takođe proganjao...“ Drugog aprila 2003. Derek Smart je objavio sledeće na svojoj veb-stranici (mislim da je njegov bes zbog stalnog trolovanja prilično očigledan): „Imam tri policijska izveštaja i u jednom slučaju došli su kod tog klinca koga je nahuškao i zamalo su ga odveli. Tada su otkrili da je on, zapravo, maloletan. Razgovarao sam sa policijom San Dijega. Razgovarao je i moj advokat. Oni ne mogu ništa dok on ne uradi nešto protivzakonito. I preporučili su da kontaktiramo s FBIjem ako imamo sve te dokaze zato što to vodi direktno do sajberproganjanja. I jesmo. Od toga još nema ništa. Pokušao sam da dobijem zabranu uznemiravanja – u San Dijegu (čak sam i otputovao tamo!), ali ga nisam dobio zato što nije bilo nasilja ili pretnje nasiljem. Valjda čekaju da se prvo pojavi pred mojom kućom i pobije mi porodicu. Posebno s obzirom na to da se taj mali, nedugo pošto je spomenuo da me je video u mom kraju (tada je živeo dvadesetak minuta daleko od mene – po policijskom izveštaju), hvalio kako ima lovačku pušku. A to je bilo pre nego što su išli kod njega pa je onda rekao da je sve izmislio (kako sam ga ja zvao, pratio itd.) i da mu je Hafman rekao da otkrije gde ja živim. Ta sranja trpim već skoro SEDAM godina. Rešio sam da NE pišem o tome niti da čak govorim o tome, zato što su neka od tih iskustava bila veoma, veoma bolna. Toliko da kada je taj mali pisao – za vikend 4. jula 2000. (dok sam ja bio van grada!!) – kako me je video (opisao je auto koji sam vozio, šta sam imao na sebi itd.), moja verenica je zapretila da će otići ako se ne odselimo. Zato, budalo, mada očigledno negde u glavi imaš nekoliko poremećenih ćelija koje su te navele da pomisliš kako je OVO ZABAVNO, evo ja ću da ti kažem, kretenu, NIJE JEBENO ZABAVNO!! Nemam NIKAKVOG

pojma koji su tvoji motivi i zabole me za to. Ako hoćeš da pretvorimo forum u bojište, dobro, TAČNO ćemo to i da uradimo!“ Str. 41 „Smart je podneo zahtev za zabranu uznemiravanja...“ Sudski dokumenti u vazi sa tužbom Smarta protiv Hafmana: . Str. 41 „Početkom novog milenijuma...“ Sajt SomethingAwful.com hostuje veoma raznovrsnu smešnu i uvredljivu sadržinu – posebno blogove, video-zapise i priče – koju pišu urednici i članovi foruma; takođe hostuje i nekoliko velikih foruma. Fark.com je satirični sajt sa tekstovima koje šalju korisnici. Slashdot.com se više bavio softverom otvorenog koda i tehnologijom, ali je takođe posedovao i subverzivnu oštricu i borio se protiv cenzure. Slešdot, osnovan 2000, imao je ogromnu onlajn zajednicu, koju su dobrim delom sačinjavali Juzneteri, i ponosio se svojim internim šalama koje su stvarali korisnici i memovima. Članovi sajta SomethingAwful – oni koji su redovno postovali na sajtu zvali su sebe Guns (Goons) – i često su uzimali druge, manje ozbiljne sajtove za metu svojih prepada i drugih akcija. Str. 44 „Iz takvog okruženja...“ . Str. 44 „Adresa sajta Futaba...“ . Str. 44 „Zbog delimično prinudne anonimnosti...“ Šok trolovanje: To je česta taktika koja se sastoji u izlaganju žrtve uznemirujućem ili šokantnom materijalu, kao što su sadržina šok sajtova, horor ili pornografske slike, da bi se izazvala snažna reakcija. Slika sa sajta Goutsi verovatno je najpoznatiji primer (Izvor: Know Your Meme). Jutjub trol: Nezreli, rasistički, nepismeni komentari koje ostavljaju internet trolovi uglavnom uzrasta između 7 i 13 godina, nezrela kukavička deca koja pokušavaju da steknu samopouzdanje tako što će pisati poruke pune mržnje koje u životu nikada ne bi smeli da izgovore (Izvor: UrbanDictionary). Jutjub Trol II: Korisnici Forčen /b/ koji nasumično biraju video na Jutjubu nekog opskurnog benda, i simultano pišu naizgled ozbiljne RIP poruke i izraze saučešća o članu benda koji je navodno nedavno preminuo. Namera je da uplaše fanove, druge članove benda, porodicu itd. (Primedba: to je zapravo vrlo zabavno.) (Izvor: ja, gledao sam ih kako to rade.) Trolovanje savetima: Trolovanje savetima se koristi da se ljudi dovedu u zabludu tako što im se daju pogrešni ili sumnjivi saveti, posebno novajlijama koji imaju manje iskustva ili su lakoverniji od drugih. Primeri su: Skini još memorije sa neta, Obriši system32 i Alt+F4 (Izvor: KnowYourMeme). Bait and

switch trolovanje: Česta taktika kod onlajn prevara i neslanih šala u kojoj se lažno prikazuje link na neko zanimljivo odredište, kada on zapravo vodi ka nečemu nevezanom ili neželjenom. Primeri takvih slika i video-snimaka su The Hampster Dance, Duckroll, Rickroll, Rol9ol9oo, Epic Sax Guy i Nigel Thornberry Remix, kao i copypasta tekstovi kao Fresh Prince of BelAir, Spaghetti Stories, Tree Fiddy i Burst into Treats. (Izvor: Know Your Meme). Fejsbuk memorijal / RIP trol: Grupe korisnika koji traže memorijalne stranice pokojnih korisnika Fejsbuka – posebno onih koji su izvršili samoubistvo – i onda bombarduju stranicu uvredama, pornografijom i drugim neprimerenim materijalom. w. Str. 50 „Godine 1990. američki pravnik...“ Zapravo Godvinov zakon je i sam svesno osmišljen da postane mem koji će smanjiti korišćenje analogija s nacistima na netu. . Str. 51 „Po drugim naučnim istraživanjima...“ Pease, A. and Pease B., The Definitive Book of Body Language: How to Read Other’s Thoughts by their Gestures; Birdwhistell, R. L., Kinesics and Context: Essays on Body Motion Communication; Mehrabian, A., Nonverbal Communication. Str. 52 „Sami trolovi tvrde da su...“ Phillips, W., „LOLing at Tragedy“, First monday: . Drugo poglavlje Usamljeni vuk Str. 58 „’Krv i čast’, epicentar...“ De Koster, W. I. Houtman, D. (2008), „Stormfront is like a Second Home to Me“. Information, Communication and Society; Vol 11, Iss. 8. Vidi i . Str. 58 „Po rečima istraživača sa Kings koledža...“ Bergen, J. and Strathern, B., Who Matters Online: Measuring Influence, Evaluating Content and Countering Violent Extremism Internet Online Social Networks, International Centre for the Study of Radicalisation. Str. 59 „Početkom 2007...“ Burkeman, O., „Exploding pigs and volleys of gunfire as Le Pen opens HQ in virtual world“, Guardian, 20. januar 2007. (, pristupljeno 24. decembra 2013). Novinar Gardijana Oliver Berkman, koristeći avatar, pratio je tu partiju u Akselu, još jednoj četvrti poput Sekond lajfa, „gde su ponovo izgradili centralu i upustili se u relativno uzdržanu raspravu sa grupicom protivnika“. Au, Wagner James, „Fighting the Front“, 15. januar 2007, New World Notes (, pristupljeno 24.

decembra 2013). Dolazak te partije je doveo do virtuelnih demonstracija, i mirni protesti su se pretvorili u bojište. Po mišljenju stručnjaka za Sekond lajf Vagnera Džejmsa Aua bila je to „virtuelna bitka sa mitraljezima, Fracuzima koji viču i svinjama koje eksplodiraju“. Po njegovim rečima: „I tako je besneo, spor i nestvaran sukob pun pucnjave, trubljenja, policijskih sirena, ’rez kaveza’ (koji mogu da zarobe nespreman avatar), eksplozija i treperavih holograma listova marihuane i dečjih TV likova, i još mnogo toga... A kada lag nije bio preteran za strimovanje zvuka, čitavu bitku su pratili odlomci evropske tehno muzike... Jedan preduzimljiv ustanik je napravio svinjsku bombu, vezao je za leteći tanjir i poslao nekoliko u centralu Nacionalnog fronta, gde su eksplodirale uz oblake svinjskog šrapnela.“ Str. 59 „Jevrejska organizacija za ljudska prava...“ Council of Europe, Young People Combating Hate Speech OnLine, Mapping study on projects against hate speech online, april 2012, ; Simon Wiesenthal Center, 2012 Digital Hate Report, Centar Simon Vizental, (pristupljeno 20. marta 2013). Str. 59 „Onlajn svet je postao...“ Wolf, C,. „The role of the Internet Community Internet Combating Hate Speech“, u Szoka B. and Markus A. (eds), The Next Digital Decade: Essays on the Future of the Internet, TechFreedom: Washington, DC. Vidi takođe Tiven, L., Hate on the Internet: A Response Guide for Educators and Families, Partners Against Hate (pristupljeno 20. marta 2013). Str. 60 „Veliki odlomci su kopirani...“ Berwick, A., 2083: A European Declaration of Independence, p. 595. Str. 60 „Taj termin je popularisao...“ . Str. 61 „Do juna 2011. sakupio je...“ Berwick, A., 2083: A European Declaration of Independence, pp. 1416–8. Onda dalje kaže: „Upravo sam kupio igru Modern Warfare 2. To je verovatno najbolja vojna simulacija koja danas postoji i jedna od najpopularnijih igara godine. Igrao sam i MW1, ali mi se nije dopala, zato što mnogo više volim fentezi RPG igre kao Dragon Age Origins itd., a ne toliko pucačine iz prvog lica. MW2 doživljavam više kao deo obuke. Ipak sam je zavoleo a posebno je multiplejer deo sjajan. Možete manje-više da simulirate stvarne operacije.“