Dzejmi Bartlet-Darknet-U digitalnom podzemlju

opravdanja da ubede sebe kako je njihovo ponašanje na netu nekako prihvatljivo. Jedno važno svojstvo poznatog efekta onlajn dezinhibicije Džona Salera jeste „disocijativni efekat“ – ideja da vam ekran omogućava da odvojite vaše stvarno ja od onlajn ponašanja, da stvorite izmišljene identitete i alternativne stvarnosti, u kojima društvena ograničenja, odgovornosti i norme više ne važe: kao da je onlajn prostor nekako odvojen i drugačiji. Ta disocijativna mašta je najvidljivija u nekoliko onlajn pedofilskih zajednica. Korisnici tih „isključivo legalnih“ foruma okupljaju se da otvoreno govore o svojim željama, ali bez kačenja i deljenja bilo kakvog ilegalnog materijala. Postoji više takvih foruma, hostovanih širom sveta – i otvorenih i zatvorenih – često sa nekoliko hiljada članova i posetilaca. Daleko od toga da se osećaju neprijatno zbog svojih želja ili da ih prikrivaju, na isključivo legalnim forumima pedofilija se slavi i korisnici tvrde da je ona nešto pogrešno shvaćeno ali savršeno prirodno. Jedna stranica koju sam našao nudi „međusobnu podršku ljubiteljima dece koje seksualno privlače dečaci.“ Članovi te grupe otvoreno i ponosno raspravljaju o svojoj strasti, koristeći čitav niz specifičnih skraćenica: AF (adult friend – odrasli prijatelj), AOA (age of attraction – uzrast privlačnosti), BM (boy moment – iskustvo koje odrasla osoba ima sa nekim dečakom u svom svakodnevnom životu). „Članovi su“, piše u pravilima foruma, „u stanju da uspostave magičan odnos sa dečacima.“ Po rečima Elene Marteloco, takve vrste rituala omogućavaju ljubiteljima dečaka i devojčica da stvore alternativnu realnost koja vlada na tim forumima. Neki forumi uspostavljaju složene i fantastične hijerarhije, sa preciznim pravilima za sticanje poverenja i napredovanje unutar grupe. Jedan forum koji je Elena Marteloco proučavala zvao se Hiden kingdom (Hidden Kingdom – Skriveno kraljevstvo)* i imao je piramidalnu strukturu zasnovanu na srednjovekovnim titulama: lord je bio vlasnik čitavog domena, dok su vitezovi i pripadnici kraljevskog unutrašnjeg kruga imali ovlašćenja da moderišu forum i banuju ljude koji postuju ilegalni materijal. Da bi se popeli u hijerarhiji, građani su morali da na sajtu napišu bar pedeset poruka dnevno. Po mnogo čemu ti isključivo legalni forumi su nalik na druge forume: hijerarhije, interne šale i memovi, pritužbe i frustracije. U drugom isključivo legalnom forumu primetio sam gunđanje zbog trolovanja jednog redovnog člana; žalbe zbog „sebičnih“ korisnika koji ne ostavljaju komentare o okačenim video-snimcima na jednom sajtu

sa dečjom pornografijom; i nekoliko razgovora o tome kako ih pravosudni organi i agencije za zaštitu dece proganjaju zbog njihove prirodne i zdrave ljubavi prema deci. Najpoznatija od tih grupa, koja je sa radom počela još davno pre nastanka interneta, zove se Severnoameričko udruženje za ljubav muškaraca i dečaka (North American Man/Boy Love Association – NAMBLA). Osnovana je u SAD 1978. i cilj joj je da se „okonča ekstremna represija prema muškarcima i dečacima u odnosima sa obostranom saglasnošću“, mada je realno teško videti kako je to nešto više sem prava njenih članova da ostvare želje da imaju seksualne odnose sa decom. Članovi udruženja NAMBLA smatraju da su pogrešno shvaćeni i proganjani na isti način kao nekada homoseksualci, i osamdesetih i devedesetih godina su održavali demonstracije u sklopu borbe za svoje ciljeve. Najneverovatnije je što pripadnici organizacije NAMBLA smatraju sebe delom „istorijske borbe“ i tvrde da podržavaju „borbu za slobodu [kurziv autorov] mladih u svim oblastima“ protiv onoga što nazivaju „otvorenom diskriminacijom“.

Virtuelno i stvarno zlostavljanje Odnos između tih „virtuelnih zlostavljača“ i zlostavljanja dece u stvarnom svetu nije uvek jasan. Bez obzira na ozbiljnost posedovanja dečje pornografije, naučna istraživanja koja su se bavila posrednim vezama gledanja takvog materijala i stvarnog zlostavljanja dece nisu došla do jasnih zaključaka. Kod nekih ljudi gledanje dečje pornografije može izazvati interesovanje koje će ih navesti da pokušaju da stupe u vezu sa decom. Za druge seksualno interesovanje za decu ostaje fantazija koju nikada ne bi ni pomislili da ostvare. Mnogi onlajn seksualni prestupnici poput Majka kažu da nikada ne bi prekršili zakon u „stvarnom životu“ i čak navode i etičke i moralne razloge za to. Za druge gledanje materijala možda čak bude i ventil koji će ih sprečiti da pređu na zlostavljanje u stvarnom svetu. Mada je danas više ljudi osuđeno zbog posedovanja dečje pornografije nego pre dvadeset godina, nije došlo do povećanja broja registrovanih napada. Zapravo, u SAD ukupan broj iz svih lokalnih agencija za zaštitu dece pokazuje pad od 62 procenta posle 1992, dok je u Velikoj Britaniji broj ostao stabilan od sredine devedesetih godina prošlog veka (mada sa povećanjem broja slučajeva emocionalnog zlostavljanja). Po rečima američke naučnice dane bojd, svaka nova tehnologija budi nove strahove za bezbednost mladih, ali se često pokazuje da su ti strahovi neosnovani. Uprkos bojazni od onlajn predatora, veliku većinu žrtava zlostavlja neko poznat – očevi, očusi, ili drugi rođaci ili prijatelji. Internet je, međutim, promenio način delovanja nekih seksualnih prestupnika. Policija je zabeležila porast slučajeva pripremanja žrtve (grooming) gde postoji interakcija preko neta, i zabrinjava način na koji počinioci pretražuju društvene mreže u aktivnoj potrazi za ranjivim mladim osobama. Po rečima Pitera Dejvisa, bivšeg direktora organizacije CEOP: „Internet je izuzetno pojačao, umnožio i u nekim slučajevima gotovo industrijalizovao [pripremanje žrtve].“ Istovremeno, menjaju se obrasci zlostavljanja putem društvenih mreža. Istraživanje organizacije CEOP i Univerziteta u Birmingemu pokazalo je da je fizički kontakt sve ređi motiv u onlajn seksualnom zlostavljanju dece: primetan je pad u onlajn pripremanja žrtve sa ciljem sretanja dece u stvarnom svetu, i povećanje broja slučajeva čisto onlajn zlostavljanja. U jednoj sting operaciji koju je sprovela londonska policija, lažni profil na društvenim mrežama posetilo je

1300 ljudi, a 450 odraslih muškaraca kontaktiralo je profil. Njih osamdesetak postali su virtuelni prijatelji i vodili su dugačke razgovore na privatnom četu, a dvadeset trojica su se upustila u nasilničko seksualno ponašanje. Tink Palmer je izuzetno kvalifikovana da objasni kako je net promenio načine pripremanja žrtve. Ona je osnivač Fondacije „Meri Kolins“, dobrotvorne organizacije koja pomaže žrtvama seksualnog zlostavljanja. Kada je Tink počela da radi u toj oblasti, pre interneta, najčešći model pripremanja žrtve zvao se „Finkelhorov model“. On opisuje pripremanje žrtve za seksualno zlostavljanje kao ciklus od četiri faze. Prvo je tu motivaciona faza, kada zlostavljač razvija želju za delovanjem. Druga faza zahteva savlađivanje unutrašnjih inhibicija – emocionalnih i moralnih prepreka koje možda ima. Kada jednom to sebi opravda, mora da prevaziđe i spoljašnje inhibicije: porodicu, susede, okruženje, zaključana vrata. Četvrta i poslednja faza je savlađivanje otpora žrtve. „Kada sam počela“, objašnjava Tink, „pripremanje žrtve je bio relativno spor i pažljivo pripreman proces. Počinilac bi pokušao da obezbedi pristup mladoj osobi, često tako što bi se sprijateljio sa porodicom ili postao deo njihovog šireg društvenog kruga. Polako bi počinjao da se zbližava sa detetom i suptilno bi usmeravao tu vezu ka seksu, pre nego što bi ih uvukao u kompromitujuću situaciju.“ Tink smatra da internet nije promenio taj model – to je i dalje ciklus zlostavljanja – ali je disocijativno dejstvo komuniciranja iza ekrana dramatično ubrzalo čitav proces i smanjilo spoljašnje inhibicije – fizičke prepreke zbog kojih je pristup deci težak. Počinioci i dalje moraju da izgrade poverenje, objašnjava Tink, baš kao što bi morali i u stvarnom životu. Međutim, to sada rade pomoću nove tehnologije. „Provode sate prateći profile žrtava na društvenim mrežama da bi saznali sve o njima i onda koriste te informacije – omiljene filmove, mesta koja posećuju, nedavne statuse – da bi se zbližili.“ Oni će, kaže ona, naučiti tekst i jezik i ponašanje na internetu i sve skraćenice koje ih prate, pa onda nabraja desetine izraza koje mnogo češće čujem od tinejdžera: „do you have pos atm?“ (da li ti roditelji sad gledaju preko ramena?); „tdtm“ (talk dirty to me – razgovaraj bezobrazno sa mnom), i tako dalje. Je li zbog toga danas pripremanje žrtve lakše?, pitam. „Naravno!“, odgovara Tink. „Brzo je. Anonimno je, dezinhibira. Počinioci ne moraju da izađu iz kuće da bi seksualno naudili deci.“

Mnogi pedofili koji pripremaju žrtve preko neta izuzetno su obazrivi i ne daju i ne ostavljaju nikakve detalje o sebi sve dok nisu potpuno sigurni da četuju sa stvarnim detetom. Međutim, zbog disocijativnog dejstva neki pedofili osećaju mnogo manje inhibicija u komunikaciji, što im omogućava da mnogo brže pređu na ono što Tink naziva „seksualnom fazom“. To je onaj kritični trenutak kada počinilac načne temu seksa sa potencijalnom žrtvom, obično kada ju je već izolovao u privatnom četu putem MSN-a ili direktnih poruka. Analizirajući dvadeset tri istrage londonske policije o pripremanju žrtava na netu, Elena Marteloco je otkrila da su mnogi začuđujuće javni i otvoreni u svojim namerama. Jedan je čak kačio i svoje nage fotografije, dok je drugi koristio javni profil na društvenoj mreži na kome je pisalo: „Ja sam fin, pristojan, veoma brižljiv i nežan tip sa perverznom stranom – tata/kćerka, incest itd.“ Tink je takođe videla i kako žrtve pripremanja menjaju svoje obrasce ponašanja. Ako je kod tradicionalnog onlajn pripremanja žrtve zbližavanje veoma sporo, danas u sve većem broju slučajeva baš žrtva započinje seksualnu fazu. To nije nikakvo opravdanje za ponašanje odraslih – ali Tink smatra kako to pokazuje da se mladi danas socijalizuju da misle kako je takvo ponašanje očekivano. Priča mi o jednom nedavnom slučaju gde je četrnaestogodišnja devojčica već prilikom prvog kontakta sa čovekom koji je pripremao žrtve rekla da je spremna na seksualne odnose s njim. Tink je viđala devojčice kako na netu izazivaju starije muškarce radi zabave ili zbog dosade (to se, kaže ona, zove „uhvatimo pedofila“). Međutim, to nije uvek tako bezbedno kao što mladi misle.

Zaustavljanje bujice Tipičan dan analitičara u IWF-u nikada nije lak. Njih dvanaestoro – muškarci i žene, među kojima jedan bivši vatrogasac i nedavno diplomirani student – rade u neuglednoj poslovnoj zgradi u okolini Kembridža. Pošto sam stigao rano jednog hladnog februarskog jutra, samo list papira formata A4 sa odštampanim rečima Internet Watch Foundation na vratima govori šta se dešava unutra. Kancelarije su moderne: prostrane, svetle, spojene. U pozadini se tiho čuje radio dok oko mene prolaze lepo raspoloženi zaposleni. Četvoro ulaze u sigurnu sobu, veliku kao teren za skvoš. Unutra veliki mesečev cvet grli zid pored jedne Banksijeve slike. Jedino po čemu se te prostorije razlikuju od hiljada drugih kancelarija iz dvadeset prvog veka jeste odsustvo fotografija članova porodice na stolovima. Svog prvog dana na poslu, pre deset godina, Fred Langford je prošao kroz muke koji svaki novi zaposleni u IWF-u mora da istrpi: posmatranje sve drastičnijih slika i video-zapisa, od prvog do petog nivoa. To je poslednji ispit na poslu, jedini pravi način da se otkrije imaju li novi zaposleni snage za ono što ih čeka. Na kraju seanse, koja se obično odigrava petkom, kažu im da imaju vikend da odluče hoće li se predomisliti. Pošto je video prvi nivo, Fred se seća da je pomislio: „O, ovo nije ništa strašno!“ Kada je video sve, predomislio se. „Dok sam se vraćao kući, slike petog nivoa su mi se neprekidno vrtele u glavi. Nisam mogao da ih se otarasim. Rekao je svojoj partnerki da ipak ne može da prihvati posao. Međutim, u nedelju uveče, kao i većina novih regruta, opet se predomislio. „Zaključio sam da želim da pomognem – da uradim sve što mogu da ovo zaustavim.“ Godine 2013. analitičari u IWF-u dokumentovali su oko sedam hiljada URL adresa na kojima se nalaze slike torture i silovanja: žrtve su često deca mlađa od deset godina. Teško je zamisliti kako u tim uslovima uspevaju da sačuvaju zdrav razum. Zato svi zaposleni, pa čak i šef medijske službe, svake godine prolaze kroz strog psihološki test. Dozvoljeno im je i preporučeno da predahnu kada god im je potrebno, da ranije odu s posla i da svakog meseca idu na terapiju. Međutim, svejedno je teško, čak i za iskusne analitičare. Tu se svi trude da razdvoje svoje privatne i profesionalne živote. Zato nema porodičnih slika na stolovima. „Svako od nas ima svoj lični odbrambeni mehanizam“, kaže Fred.

Osoblje u IWF-u sigurno se ponekad oseća kao kralj Knut, koji pokušava da zadrži poplavu fajlova koji se mogu kopirati i deliti na mreži. Kada je agencija IWF 1996. osnovana, cilj joj je bio da se bori protiv 100 ilegalnih njuz-grupa. Godine 2006. taj broj je narastao na nešto više od 10.000. Godine 2013. bilo ih je 13.000. IWF i policija često su suočeni sa novim izazovima. Godine 2013. organizacija IWF je počela da prima desetine žalbi o istoj veb-stranici, ali svaki put kada bi proverili URL, videli su samo normalni porno-materijal sa odraslima. Posle pažljivog forenzičkog rada, tehnički istraživači IWF-a otkrili su da ako tu stignete preko nekih drugih sajtova, određenim redom, aktiviraće se „okidač“ i poslati vas na skrivenu verziju istog sajta. To je poznato kao „skriveni kuki sajt“. Uprkos teškoćama, postigli su neke značajne uspehe. Godine 2006. IWF je registrovao 3077 domena koji hostuju dečju pornografiju. Godine 2013. broj je pao na 1660. Posebno su bili uspešni u gašenju stranica lociranih u Velikoj Britaniji. Godine 1996, 18 procenata svih sajtova nalazili su se tu; sada ih je manje od jedan procenat. Dobro je, ali bi moglo biti bolje, priznaje Langford. A za razliku od osamdesetih godina prošlog veka, nije dovoljno samo preseći lokalno snabdevanje. Danas slika može da se snimi u jednoj zemlji, drži na serveru ili veb-sajtu u drugoj, i da se gleda u trećoj. Kretanje između različitih međunarodnih pravosudnih sistema može da frustrira, posebno kada se sadržaj hostuje u državama gde pravosuđe ili dobavljače internet usluga to pitanje manje zanima. Langford mi priča za jedan veb-sajt „osvetničke pornografije“ koji je hostovan u Nemačkoj. On procenjuje da na tom sajtu bar pola slika i video-zapisa prikazuje uglavnom britanske devojke mlađe od osamnaest godina. Nedeljama je pokušavao da privoli nemačkog dobavljača internet usluga da nešto uradi, ali uzalud. Velika većina materijala koje istražuje IWF nalazi se na površinskom netu, i može mu se pristupiti normalnim brauzerima, kao što je Gugl hrom (Google Chrome), i obično su hostovani u zemljama gde je policija nezainteresovana, nesposobna ili nema dovoljno sredstava. Linkovi često vode korisnike do „sajberskladišta“, hakovanih stranica gde se čuvaju datoteke bez znanja vlasnika servera. Oko četvrtine svih žalbi koje dobija IWF stižu sa komercijalnih sajtova, koji zahtevaju plaćanje putem kreditne kartice i reklamiraju se putem spam poruka.

IWF ne istražuje URL adrese Torovih skrivenih servisa. Pre svega zato što dobijaju veoma malo žalbi na materijal koji se tamo nalazi, a zatim i zato što ne bi mogli mnogo toga da postignu. Torovi skriveni servisi mogu biti hostovani na bilo kom računaru, bilo gde na svetu, i složeni sistem šifrovanja saobraćaja koji koristi Tor znači da je veoma teško otkriti gde se tačno nalazi i s kim treba kontaktirati da se stranica ukloni. Međutim, Torovi skriveni servisi su od presudne važnosti za shvatanje zašto je zadatak IWF-a toliko težak, jer oni služe kao centrala koja proizvodi novi materijal i reciklira stari, omogućava pristup širokoj publici da ga gleda, čuva i ponovo deli (često koristeći peer-to-peer tehnologiju za deljenje fajlova). Šifrovani sadržaj tih sajtova anonimno se šalje pomoću Tora, pa ga preuzimaju drugi korisnici, tako da distribucija materijala postaje decentralizovana i sve šira. Svaki put kada se neki skriveni servis obori – to je teško, ali ne i nemoguće – ta zajednica se pribere, otrese prašinu i nastavi. Pretpostavlja se da je 2011. postojalo bar četrdeset Torovih skrivenih servisa koji hostuju dečju pornografiju, a da najveći od njih sadrži više od 100 gigabajta slika i video-zapisa. Iste godine je haktivistička zajednica Anonimus – koja se, mada se generalno zalaže za neograničenu slobodu izražavanja na netu, protivi dečjoj pornografiji – uspela da locira server na kome su hostovani neki od tih sajtova (među njima i Lolita siti), pa ih je oborila u operaciji koju su nazvali Darknet. Međutim, za samo nekoliko dana, većina je ponovo funkcionisala, koristeći različite servere, a imali su i više posetilaca nego ranije. Između juna 2012. i juna 2013. jedan pedofilski lanac je zlostavljao decu i delio slike putem Torovog skrivenog servisa sa 27.000 posetilaca i hostovao je 2000 video-zapisa sa 250 žrtava. Do juna 2013. Lolita siti je narastao na 15.000 članova i njihova baza podataka je narasla na preko milion ilegalnih slika i hiljade video-zapisa. Sledeći je udario FBI. U avgustu 2013, posle dugačke istrage, uhapsili su Erika Oina Markesa,* dvadesetsedmogodišnjeg Irca koji je, po njihovim tvrdnjama, upravljao Fridom hostingom (Freedom Hosting), gde su prostor na serveru dobijale neke od najozloglašenijih skrivenih servisa Tora, kao što su kriminalni hakerski sajt HackB, stranice za pranje novca i preko stotinu sajtova s dečjom pornografijom. Pošto je Fridom hosting uklonjen s neta, većina velikih stranica s dečjom pornografijom pala je s njim. Forume o dečjoj pornografiji na Torovim skrivenim servisima preplavile su glasine i rasprave o hapšenju. Pokušavali su da zajedno odrede

gde se nalaze nove stranice i kako im pristupiti: razgovarali su o brzini preuzimanja materijala i iznad svega o bezbednosnim funkcijama novih sajtova. Nedugo posle Markesovog hapšenja rezervne ili „miror“ verzije sajtova ponovo su dignute i funkcionisale su na novim serverima. Aktivni linkovi su polako počeli da se pojavljuju na Hiden vikiju, kako su korisnici počeli da prave nove servere i da ponovo dižu sopstvene zbirke. Onda je došao red na nekoliko usamljenih boraca za pravdu da ih obore. U martu 2014. haker po imenu Intangir i haker koji se na Tviteru naziva Kvifi (Queefy) uspeli su da preuzmu kontrolu nad Hiden vikijem, kome sam ja pristupao, i da ga zatvore, zajedno sa linkovima na stranice sa dečjom pornografijom. Međutim, kada vi ovo budete čitali, vrlo je verovatno da će sve opet biti dostupno. Hapšenje Mada im je posao težak, vlasti svejedno svake godine hapse stotine ljudi. Godine 2013. jedna od njihovih meta bio je i Majkl. On opisuje trenutak kada mu je policija pokazala nalog za hapšenje – bio je kod kuće sa ženom i kćerkom. To iskustvo je za mnoge nepodnošljivo. Godine 1999. FBI je zaplenio bazu podataka kompanije po imenu Lendslajd (Landslide), za koju su postojale sumnje da prodaje dečju pornografiju na internetu. U bazi podataka su nađeni podaci o kreditnim karticama i IP adrese preko 7000 Britanaca, i ti podaci su ubrzo predati britanskoj policiji, koja je zatim uhapsila gotovo 4000 ljudi. To je dovelo do spasavanja skoro 140 dece i do samoubistava trideset devetorice uhapšenih. Mada podaci nisu raspoloživi, Tink veruje da je stepen samoubistava veći među onima koji su uhapšeni zbog internet prestupa nego kod počinilaca iz stvarnog sveta. Prestupnici sa neta istrajavaju u Salerovoj disocijativnoj fantaziji. „Tek kada je došla policija“, kaže Majkl, „ja sam shvatio težinu onoga što sam radio.“ Majkl iz očiglednih razloga želi da deo svoje krivice pripiše sistemu. „Ne mogu da verujem da na svetu postoji toliko toga!“, kaže mi on kada ga pitam šta treba preduzeti da se ljudi spreče da pristupaju dečjoj pornografiji. „Zašto je, pobogu, bilo toliko lako da to nađem?“ Po rečima profesora Vortlija, mogućnost za razvijanje seksualne sklonosti prema deci nije toliko redak fenomen kao što zamišljamo. Ljudski seksualni nagon je izuzetno

fleksibilan, i bar je jednim delom oblikovan društvenim normama. Bez nekog stepena potražnje za tim slikama, te slike se ne bi proizvodile i delile u toliko neshvatljivim količinama. Zato je net doveo do takve eksplozije materijala i toliko naglog porasta broja ljudi koji mu pristupaju: pošto ga je lakše naći, latentna potražnja može lakše da se ostvari a u nekim slučajevima i nastane. To nije opravdanje za Majkla. Ako je nešto tek tri klika daleko, ne znači da nije krivično delo. Majkl mi je nekoliko puta ponovio da nikada nije aktivno tražio taj materijal. On očigledno misli da je to olakšavajuća okolnost. Međutim, razlika između traženja i slučajnog nalaženja i čuvanja prilično je besmislena na internetu. Majkl je kliknuo tri puta: onda je nastavio da klikće. Nije kriv kompjuter. Kriv je Majkl. Međutim, da mu je bilo malo teže da ga nađe, da džejlbejt pornografija nije bila tako lako dostupna, možda se kod Majkla ne bi probudila ta želja. Da nema interneta, mislim da Majkl nikada ne bi bio osuđen za seksualne delikte. Šta sada? Čišćenje interneta od dečje pornografije izuzetno je težak posao. Majkl je samo jedna vrsta seksualnog prestupnika, i spada u one najbezopasnije. Postoje mnogo posvećeniji seksualni prestupnici od njega i, bez obzira šta mi činili, oni će uvek tražiti, nalaziti i deliti zabranjene slike, a policija će uvek pokušavati da ih otkrije. Kriminalci postaju pametniji, ali isto tako i vlasti. Glavni zadatak policije i organizacija kao što je IWF jeste borba protiv ponude u meri u kojoj je moguće ograničiti raspoloživi materijal i postarati se da ljudi kao što je Majkl – pregledači – shvate da mogu biti uhvaćeni. Protok materijala verovatno ne može da se potpuno zaustavi, ali sve što pomaže da se bujica uspori jeste korisno. Međutim, borba protiv ponude sve je teža. Sem Torovih skrivenih servisa, i popularna kultura se urotila protiv IWF-a. Po velikom istraživanju o seksualizaciji tinejdžera, koji je 2010. godine sprovela doktorka Linda Papadopulos za Ministarstvo unutrašnjih poslova Velike Britanije, mnoge mlade osobe razvijaju nezdrave stavove i obrasce ponašanja u vezi sa seksom. Pornografija svih vrsta sada je rasprostranjena i lako dostupna mladim osobama – i sve veći broj mladih sve ranije počinje da je gleda. To je neprijatna tajna dečje pornografije: sve veći deo snimaju same žrtve. I

one su subjekti istog disocijativnog efekta. Mada podaci izuzetno variraju – procenjuje se da je između 15 i 40 procenata tinejdžera u SAD i Velikoj Britaniji snimilo sebe u nekoj seksualnoj aktivnosti ili slalo seksualno eksplicitne poruke – broj je poslednjih godina dramatično narastao. Po podacima organizacije NSPCC, slanje seksi poruka postalo je „norma“ među mladim tinejdžerima. Sasvim je prirodno da mladi ljudi istražuju svoju seksualnost. Međutim, čim se neki fajl postavi na net, gotovo je nemoguće kontrolisati ko će ga videti i šta će s njim raditi. Postoje seksualni prestupnici koji pretražuju net u potrazi za takvim materijalom, i koji će ga naći, sačuvati i deliti sa drugima. Po podacima organizacije IWF, gotovo jednu trećinu sveg materijala koji ona danas nalazi snimile su same žrtve, i spada u svih pet kategorija opscenosti. Digitalni zapisi se mogu umnožavati i deliti gotovo potpuno besplatno. Pošto sam otišao sa Hiden vikija, prešao sam na bezbednije i poznatije okruženje Fejsbuka. Iskočila mi je poruka sa naslovom „Najzgodnije tinejdžerke 2013“. Tekst poruke je glasio: „Tinejdžerke: kačite svoje najseksi slike na ovu stranicu! Pobednica je ona koja dobije najviše lajkova od drugih korisnika Fejsbuka.“ Prijavilo se već dvadeset hiljada devojčica.

Peto poglavlje Na putu Internet je preobrazio trgovinu i poslovanje. Sa lakoćom povezuje kupce i prodavce širom sveta, otvara nova tržišta i olakšava, pojednostavljuje i ubrzava kupovinu. Otprilike pedeset procenata svih svetskih potrošača sada kupuje na internetu – a taj procenat svake godine raste. Međutim, uz svet elektronske trgovine koji vredi mnogo milijardi dolara, sa ponudama „kupi sada“, „kupi jednim klikom“ i isporukom sledećeg dana, postoji još jedno tržište koje raste jednako brzo. U tom svetu je na prodaju sve – i ilegalno i legalno. Po anketi iz 2014. u kojoj je učestvovalo gotovo 80.000 korisnika narkotika iz četrdeset tri zemlje, sve veći broj korisnika do droge dolazi na netu. Samo prošle godine, otprilike dvadeset procenata korisnika droge u Velikoj Britaniji kupovalo je na netu. A većina je išla na jedno mesto. Ja se ne drogiram, i sigurno nikada ranije nisam kupovao drogu, ali je ovog jutra jedna sasvim obična bela koverta ubačena kroz moja vrata. U njoj se nalazi veoma mala količina visokokvalitetnog kanabisa. Pomoću samo nekoliko klikova uradio sam ono što je za poslednje tri godine uradilo nekih 150.000 ljudi: kupio sam drogu na Silk roudu. Godine 1972, davno pre Ibeja i Amazona, studenti sa Univerziteta Stanford u Kaliforniji i MIT-a u Masačusetsu obavili su prvu onlajn transakciju. Koristeći nalog na Arpanetu u svojoj laboratoriji za veštačku inteligenciju, studenti sa Stanforda su prodali kolegama malu količinu marihuane. Bio je to početak novog trenda. Tokom devedesetih godina prošlog veka dileri bi se povremeno pojavljivali na forumima koji se bave drogama i prodavali retke narkotike istinskim poznavaocima.* Početkom 2000. na površinskom vebu pojavilo se prvo veliko tržište droge. Na Farmers marketu su se preko mejla prodavale mnoge psihodelične droge. Po optužnici koju je podneo FBI, između januara 2007. i oktobra 2009, Farmers market je obradio preko 5000 narudžbi i imao je promet od milion

dolara u dvadeset pet zemalja. Onda je godine 2010. Farmers market postao Torov skriveni servis. Danas na Torovim skrivenim servisima postoji oko 40.000 sajtova. Sa svojim naprednim sistemom šifrovanja saobraćaja, Tor je idealno mesto za neregulisana, necenzurisana tržišta. Mada su mnogi skriveni servisi legalni, otprilike petnaest procenata bavi se drogom. Dvadeset sedmog novembra 2010. korisnik sa imenom altoid napisao je sledeću poruku na forumu Šrumeri (Shroomery) koji se na površinskom netu bavi magičnim pečurkama. Naleteo sam na sajt zvani Silk roud. To je Torov skriveni servis gde navodno možete da anonimno na netu kupujete i prodajete šta poželite. Razmišljam da nešto kupim odatle, ali sam hteo da vidim da li je neko ovde čuo za nju i može li da je preporuči. Dva dana kasnije altoid se pojavio na stranici bitcointalk.org, diskusionom forumu o kriptovaluti. „Je li neko već video Silk roud? To je kao neka anonimna verzija Amazona. Mislim da nemaju baš heroin, ali prodaju svašta drugo.“ Altoid je postavio veze na blog na Vordpresu koji je pružao dodatne informacije: „Marihuana, pečurke i MDMA“ već su bili u ponudi i savetovao je korisnicima da se registruju kao kupci ili da pristupe kao prodavci. Vest je počela da se širi i na proleće 2011. prijavilo se nekoliko prodavaca, pa su privukli mali broj kupaca. U maju 2011. bilo je navedeno preko 300 proizvoda, velikom većinom narkotika. Kada su se vesti o tom „anonimnom tržištu gde može da se kupi sve“ pojavile u onlajn časopisu Goker (Gawker) u junu 2011, reakcija je bila predvidljiva. Hiljade su pojurile da se pridruže. Ono što su ti novi posetioci zatekli bila je radikalna alternativa traljavim, neprofesionalnim sajtovima kao što je Farmers market ili rizičnim, ad hok šemama koje se završavaju preko foruma. Kao što je altoid i rekao, dizajn sajta je bio profesionalan i intuitivan. Na levoj strani stranice nalazile su se kategorije ponuđenih proizvoda a kada kliknete na njih i fotografije. Prodavci su takođe bili dobro predstavljeni. Svaki je imao kratak opis i pojedinosti o kontaktu. Link za žalbe na usluge bio je jasan i istaknut, kao i korpa za kupovinu, i iznos novca koji imate na računu. Iza te nalickane fasade nalazio se sofisticiran bezbednosni sistem. Sajtu se moglo pristupiti samo putem brauzera Tor, proizvodi su se mogli kupiti samo pomoću bitkoina, i posetiocima je savetovano da se prijave sa digitalnim

pseudonimima. Sva prepiska između kupaca i prodavaca odvijala se pomoću PGP šifrovanja, i kada bi se pročitale, poruke su se automatski brisale. U junu 2011. pokrenut je bezbedni forum koji će omogućiti bolju komunikaciju između korisnika. Sem što je bio lak za korišćenje, sajt je bio i izuzetno dobro održavan. U oktobru 2011. altoid se vratio na bitcointalk.com i više nije postovao kao radoznali potencijalni kupac, već kao jedan od najvažnijih administratora stranice koja je brzo rasla. Tražio je IT profesionalca koji će mu pomoći da je održava. U tom trenutku je stranicu održavao tim od dvoje do petoro administratora, koji su se bavili žalbama kupaca i prodavaca, rešavali sporove i pretraživali sajt u potrazi za znacima infiltracije pravosudnih organa. Ti administratori su putem Torovog četa i internog mejl-sistema slali nedeljni izveštaj glavnom administratoru stranice, korisniku sa imenom Strašni Pirat Roberts (Dread Pirate Roberts – DPR), gde su opisivali obavljene zadatke, eventualne probleme koje treba rešiti, tražili savete ili odsustvo. Silk roud je dobijao procenat od svih transakcija obavljenih preko sajta i administratori su za svoj trud dobijali platu koja je iznosila između 1000 i 2000 dolara nedeljno. Uprkos povremenom hakovanju, hapšenju prodavaca i sporovima oko procenata (najviše kada su u januaru 2012. objavljene promene iznosa provizija), Silk roud je nastavio da raste. Po podacima FBI-ja, u julu 2013. stranica je obradila transakcije vredne preko 1,2 milijarde dolara. Gotovo 4000 anonimnih prodavaca imalo je 150.000 anonimnih kupaca širom sveta i činilo se da DPR zarađuje 20.000 dnevno, samo od provizija. To je bilo daleko najsavršenije onlajn tržište droge koje je do sada viđeno. I projekat čiji motiv nije samo finansijska dobit. Kada biste stigli na Silk roud, čekala bi vas DPR-ova pozdravna poruka: Želim da iskoristim ovu priliku da podelim sa vama šta je Silk roud i kako najbolje da iskoristite svoje vreme na njemu. Počnimo od imena. Originalni Put svile bio je trgovačka mreža koja je spajala Aziju, Afriku i Evropu. Odigrala je ogromnu ulogu u povezivanju ekonomija i kultura tih kontinenata i promovisala je mir i prosperitet kroz trgovinske sporazume. Ja se nadam da će ovaj savremeni Put svile učiniti isto, tako što će stvoriti uslove da se trgovinski partneri povežu i ostvare obostranu dobit na bezbedan i siguran način.

Ime Strašni Pirat Roberts uzeto je iz knjige Princeza nevesta (The Princess Bride, 1973), u kojoj taj pirat nije jedan čovek, već niz pojedinaca koji na naslednike prenose ime i ugled. Ime je izabrano s razlogom. Silk roud je bio pokret. „Mi NISMO tegleća marva koju ćete oporezovati, kontrolisati i regulisati“, pisao je DPR u aprilu 2012. „Budućnost može biti doba gde ljudski duh cveta, nesputan, divalj i slobodan!“ Širom foruma na Torovim skrivenim servisima – ali i na površinskim forumima kao što su Forčen i Redit – oko Silk rouda je nastao živ ekosistem, ujedinjujući raznoliku mešavinu „roudija“: libertarijance, zaluđenike za bitkoin, ljubitelje i dilere droge, sve iz sopstvenih razloga posvećene ideji neregulisanog onlajn tržišta. Mnogobrojni pripadnici te zajednice neprekidno su pratili tržište, proveravali opasnosti po bezbednost i performanse i javljali jedni drugima šta su ustanovili. Sa jednim od moderatora koji su vodili popularnu grupu na Reditu o Silk roudu stupio sam u vezu pre zatvaranja. „To je postala jedna vrsta utočišta za ljude koji se slažu da nikakve vlasti ne bi smele da im kažu šta će da stavljaju u svoje telo“, rekao mi je on. „Korisnici i prodavci imaju slobodu da budu otvoreni i da se izražavaju na načine koji nisu mogući u stvarnom životu.“ U jesen 2013. sve se promenilo. Uprkos svem trudu administratora stranice i zajednice Silk rouda, agenti FBI-ja su počeli da kupuju na Silk roudu još od novembra 2011, i da onda pažljivo prate DPR-a i druge ključne prodavce i administratore stranice. Prvog oktobra 2013. uhapsili su dvadesetdevetogodišnjeg Rosa Ulbrihta u jednoj biblioteci u San Francisku, zbog sumnje na trgovinu narkoticima, podstrekivanje na ubistvo, omogućavanje hakovanja kompjutera i pranje novca.* Verovali su da su našli Strašnog Pirata Robertsa. Ulbriht je bio diplomirani fizičar i samoproklamovani libertarijanac koji je, do hapšenja, živeo pod imenom Džošua Teri u malom stanu koji je delio sa cimerima, u blizini biblioteke. Cimerima je rekao da trguje valutom, i da se nedavno vratio iz Australije. FBI tvrdi da su sa Ulbrihtovog računara konfiskovali 144.000 bitkoina (negde oko 150 miliona dolara). Ubrzo su usledila hapšenja nekoliko navodnih glavnih administratora Silk rouda i dilera u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Irskoj, Australiji i Holandiji. Nedugo po Ulbrihtovom hapšenju, posetioce Silk rouda dočekala je nova poruka: „Ovu skrivenu stranicu preuzeo je FBI.“ Vesti su se brzo proširile. „EVO SAD SE DESILO JBT JBT JBT“, napisao je jedan

anonimni korisnik na /b/ forumu Forčena, i podelio je sliku ekrana sa porukom FBI-ja o ukidanju stranice samo nekoliko trenutaka pošto se to desilo. „Shvatate li ljudi šta to znači?“, odgovorio je drugi. „Nije stvar samo u pedofilima i njihovoj pici [to je šifrovana reč za dečju pornografiju] niti o nama i našoj drogi. Gubimo svako sigurno utočište koje imamo.“ Na forumima Silk rouda – koji su još funkcionisali, pošto su se nalazili na drugim serverima – zavladala je panika. Je li to kraj? Ne baš. Sedam dana posle Ulbrihtovog hapšenja, Libertas, administrator sajta Silk roud od februara 2013, pojavio se na forumu i napisao sledeće: Dame i gospodo, želim da vam predstavim naš novi dom... Neka policija i tužilaštvo gube vreme i resurse, a mi ćemo čitavom svetu reći da ne dozvoljavamo da čizma državnih siledžija gazi našu slobodu! Silk roud se vratio kao Silk roud 2.0: novi, bolji i bezbedniji sajt. Libertas je predvideo da će se pokrenuti u roku od mesec dana. Da bi se pojačao dramski efekat, privremena uvodna stranica Silk rouda 2.0 imala je izmenjenu verziju poruke FBI-ja o ukidanju. Libertas i drugi administratori sajta non-stop su radili da ponovo izgrade sajt koristeći nešto izvornog koda iz originala i da što je moguće pre vrate što više starih prodavaca. Mada su mnogi „roudiji“ bili nezadovoljni što je stranica nestala zajedno sa njihovim bitkoinima, većina je jedva čekala da se vrati u posao. Inigo, jedan od Libertasovih kolega administratora, žalio se da je zatrpan mejlovima prodavaca koji pokušavaju da ponovo krenu. „Idemo najbrže što možemo“, izvinjavao se na forumu. Mesec dana kasnije bili su spremni za novi početak. Veran imenu, novi Strašni Pirat Roberts se pojavio da upravlja stranicom. (Dok ovo pišem, njegov identitet je i dalje nepoznat). „Nikada nećete ubiti ideju #silkroad“, najavio je on na Tviteru ujutro 6. novembra 2013. Onda je prešao na forum: „Silk roud se digao iz pepela i sada je spreman i čeka da se svi vratite kući. Dobro došli nazad u slobodu...“ Silk roud je ponovo radio. Međutim, uprkos velikom trudu Libertasa i Iniga, Silk roud je izgubio dominantno mesto na tržištu. Ni pre nije bio jedino tržište na darknetu, već samo najveće. Drugi su uočili priliku i od 2012. pojavilo se nekoliko konkurentskih tržišta, među kojima i Blek market rilouded (Black Market Reloaded) i Rašan anonimus market plejs (Russian Anonymous Market Place). Posle gašenja vodećeg tržišta u oktobru 2013. nastalo je šest meseci

haosa. Nova tržišta su osnivana, hakovana, policija ih je zatvarala pa su opet otvarana. Pojavile su se desetine lažnih tržišta, čiji je cilj bio da se na prevaru domognu bitkoina kupaca. Brojni korisnici Silk rouda pohrlili su na Šip market (Sheep Market) odmah posle akcije FBI-ja, ali posle kratkog perioda aktivnosti, on je nestao – ili je hakovan ili je namerno ugašen – zajedno sa novcem svih korisnika. Nestrpljivo očekivano tržište Utopija pokrenuto je u prvoj nedelji februara 2014, ali ga je holandska policija zatvorila u roku od dve nedelje. Kupci i prodavci koji su se navikli na stabilnost i pouzdanost Silk rouda sada nisu znali kom sajtu da veruju. Zavladala je atmosfera paranoje i sumnjičavosti. Činilo se da vlasti pobeđuju. Ali ne zadugo. U aprilu 2014. tržišta su se polako stabilizovala. Tri velike stranice postepeno su dokazale da su bezbedne i pouzdane i počele su da rastu – prodajući više robe nego ikada pre. Poredak je ponovo uspostavljen. Između januara i aprila 2014. samo je Silk roud 2.0 obradio više od 100.000 transakcija. Kao da se ništa nije desilo. Otkako su se pojavila ta „tržišta darkneta“, usledilo je – naravno – mnogo panike i zgražavanja. Sidnej morning herald je 2011. upozoravao na „cvetanje onlajn tržišta narkoticima koje vlasti nikako ne mogu da spreče“, dok je 2012. Dejli mejl nazvao Silk roud „najmračnijim kutkom interneta.“ Čarls Šumer, američki senator koji je 2011. zahtevao pokretanje istrage protiv Silk rouda, opisao je tu stranicu kao „najogoljeniji pokušaj da se droga prodaje na internetu sa kojim smo se do sada suočili“. Međutim, nije čudno što postoje onlajn tržišta droge. Jeste čudno da funkcionišu. Tržišta na darknetu su izuzetno rizična okruženja za poslovanje. Kupci i prodavci su anonimni i nikada se ne sreću. Nema regulatornih tela kojima se možete obratiti ako prodavac ili administracija sajta reše da vam uzmu novac. Sve je ilegalno i postoji stalna pretnja rušenja sajtova ili infiltracije policije i tužilaštva. A ipak, uprkos tim okolnostima, tržišta darkneta cvetaju. Kako?

Na putu Tržištima darkneta ne možete pristupiti koristeći običan brauzer. Kao i drugim Torovim skrivenim servisima, možete im pristupiti samo pomoću Tora. * Kupci prema tome na sajtove obično stižu preko Hiden vikija, ili neke od mnogih drugih indeks stranica koje vam pomažu u navigaciji tim mutnim svetom. Upravo sam stigao na jednu popularnu indeks stranicu. Prvo što sam primetio jeste mnoštvo darknet tržišta, i neverovatna raznovrsnost droga koje navodno nude. Trenutno postoji bar trideset pet aktivnih tržišta, i izuzetno je teško rešiti koje izabrati. Većina nas se svakodnevno suočava sa tom dilemom. Po rečima Natali Nahaj, autorke knjige Mreže uticaja (Webs of Influence), studije o ubeđivanju na mreži, mi podsvesno procenjujemo vebstranice na osnovu „pokazatelja pouzdanosti“. Tipično, objašnjava Natali Nahaj, imaćemo poverenja prema stranici ako je dobro dizajnirana – sa jasno definisanim logotipom i simetrična – ako je jednostavno osmišljena i lako se koristi. To govori o trudu koji su vlasnici stranice u nju uložili, i, tvrdi Natali Nahaj, pouzdana je mera koliko oni zaslužuju naše poverenje i novac. Velike kompanije koje se bave elektronskom trgovinom troše milione na razvoj i dizajn veb-stranica. Mnoga darknet tržišta rade isto. Svi koriste prepoznatljive logotipe, i svi razvijaju jedinstven brending. Silk roud 2.0 je zadržao dobro poznati logotip Silk rouda – arapskog trgovca na kamili, sve u zelenom – kada se ponovo pojavio u novembru 2013. Logotip tržišta Agora je maskirani bandit sa dva pištolja. U zaglavlju Autlo marketa (Outlaw market) nalazi se kauboj. Svi sajtovi takođe imaju iste osnovne funkcije: stranicu sa profilom, nalog, spisak proizvoda. Po rečima Natali Nahaj, to su takođe pokazatelji pouzdanosti – elementi koje korisnici očekuju da vide. Kao i sva druga tržišta, i ova se nadmeću da privuku korisnike. U aprilu 2013. sajt Atlantis, konkurent Silk roudu, sproveo je agresivnu kampanju sa ciljem ubeđivanja korisnika da promene stranu: „Korisnicima morate pružiti dobar razlog da se presele sa postojećeg tržišta. To obezbeđujemo na nekoliko načina: upotrebljivost, bezbednost, niži procenti (za naloge prodavaca i za proviziju), brzina sajta, podrška korisnicima i sistem komentara“, objasnio je administrator sajta. Svako tržište dodaje

neke svoje posebnosti. Pajrat market (Pirate market) ima zgodnu malu onlajn kockarsku igru papir-kamen-makaze, i opciju za slanje komentara: „recite nam šta vam se ne sviđa na ovom sajtu.“ Logotipi i mejlovi dobrodošlice nisu sasvim dovoljni na darknet tržištu. Prijatan izgled Šip marketa nije bio od neke koristi kada je sajt nestao sa gotovo 40 miliona dolara u bitkoinima kupaca i prodavaca. Silk roud 2.0 je hakovan u februaru 2014. i nestali su bitkoini u vrednosti od oko 2,7 miliona dolara. Da bih shvatio kome mogu zaista da verujem, posetio sam forume tržišta darkneta. Ako postoji neki prevarantski sajt ili prodavac, tu ćete za njega saznati. Postoje desetine tema na Reditu a mnogi blogovi i specijalizovani forumi na površinskom netu posvećeni su istraživanju svakog tržišta, sakupljanju korisničkih iskustava i raspravi o merama bezbednosti. Silk roud 2.0 je i dalje popularan izbor. Pročitao sam brojne poruke u kojima se hvali način na koji administratori reaguju na hakovanje iz februara 2014. Defkon, novi administrator sajta, smesta je obećao da će obeštetiti sve prodavce koji su izgubili novac – i čak je tvrdio da administratori neće dobijati nikakav procenat sve dok se svi sporovi ne razreše. U aprilu 2014. Defkon je trijumfalno objavio da su isplatili polovinu izgubljenih bitkoina. Silk roud 2.0 takođe nudi najširi izbor proizvoda i najveći broj prodavaca: 13.000 stavki, u poređenju sa drugim najvećim tržištem Agora, koji ima 7400. Pozitivna iskustva, širok spektar proizvoda, odlična bezbednost. Nije mi trebalo dodatno ubeđivanje.

Prodavci i proizvodi Prijavljivanje na Silk roud 2.0 izuzetno je jednostavno. Korisničko ime. Lozinka. Popunite CAPTCHA (Completely Automated Public Turing test to tell Computers and Human Apart – Potpuno automatizovani javni Turingov test za razlikovanje kompjutera i ljudi), i ušli ste. „Dobro došli!“, piše na uvodnoj stranici. Na forumima su bili u pravu – smesta sam zapanjen širinom izbora. Mogu da biram između nekih 870 prodavaca, koji prodaju više vrsta droge nego što sam mislio da postoji. Samo pod stavkom ekstazi, nalazim: 4-emc, 4-mec, 5-apb, 5-it, 6-apb, butilon, mda, mdai, mdmda, methilon, mpa, pentedron, pilule. Ali izbor nije ograničen samo na drogu. Postoje odeljci za alkohol, umetnička dela, falsifikate i knjige, i oglasi za vaučere kod Starbaksa od sto dolara koji se prodaju za oko četrdeset, kompletan boksset serije Porodica Soprano, vaučer od sto dolara za prodavnicu akvarističke opreme Marin depo, falsifikovane britanske krštenice, falsifikovane poklon-kartice i nešto zvano „Pejpal pobeda u svim nesporazumima – Ultimativni vodič za Pejpal“. Priroda i obim trgovine na tržištima darkneta uvek su bili obavijeni velom tajne: kako uopšte prikupiti podatke? Početkom 2014. jedan anonimni korisnik Silk rouda 2.0, koristeći domišljat kompjuterski program, prikupio je pojedinosti o 120.000 transakcija obavljenih na sajtu tokom devedesetodnevnog perioda između januara i početka aprila 2014, pa ga je prebacio u datoteku na jednom opskurnom forumu o Silk roudu. On pruža najdetaljniji uvid u događanja na sajtu. Nije iznenađenje da je droga najpopularniji proizvod. Trava je najprodavanija stavka (28 procenata sve prodate robe), za njom kokain (19 procenata), MDMA (18 procenata), digitalna roba (14 procenata), hašiš (12 procenata) i kanabis (8 procenata). Međutim, ako prodavac nudi nešto zanimljivo i jedinstveno – po povoljnoj ceni – može da veoma brzo proda ogromnu količinu robe, bez obzira šta je posredi: Najprodavanija roba na Silk roudu 2.0, januar–april 2014: Proizvod Cena ($) Broj prodaja (za 99 dana) Australijski original Rošov valijum 10 x 10 mg 42 240 1000 2 mg Fajzerov ksanaks 1050 193

Originalna Lotusova kolekcija kupona (lažni poklon-vaučeri) 84 190 Testosteron enathate 250 (250 mg/ml) 10 ml US 40 187 Premijum nalog za Reality Kings (pornografija) 10 142 Australijski original valijum tablete komad 10 mg 5,25 117 To je istinski međunarodno tržište. Mada su prodavci uglavnom iz SAD (33 procenata), Velike Britanije (10 procenata) ili Australije (10 procenata), većina obećava da će robu isporučiti u svaku zemlju na svetu. Tržište karakteriše nekoliko veoma velikih dilera i brojni manji dileri. Dvadeset jedan prodavac je prodao više od 1000 predmeta između januara i aprila 2014; dok je 418 prodalo manje od 100. (Najaktivniji prodavac je u tom periodu obavio 3592 prodaju.) Tipičan prodavac (prosek našeg uzorka od 867 prodavaca) prodao je 178 stavki. Analizirajući podatke o prodaji najaktivnijih dilera, u poređenju sa vrednošću svakog prodavca, takođe sam mogao da dođem i do grube procene prometa koji veliki dileri tu ostvaruju. Promet: Najsupešniji prodavci na Silk roudu 2.0, januar–april 2014. Ime Proizvodi Ukupan promet (99 dana) The Drug Shop Uglavnom kokain, heroin i ketamin 6.964.776 Heavenlost Kokain, MDMA 713.564 Solomio Heroin, trava, kokain 232.906 Hippie Uglavnom kanabis, malo esida, malo MDMA 231.711 VikingKing LSD, psihodeics 204.803 PantherRed Spid, kokain, MDMA, kanabis 147.450 Thebakerman Kokain, MDMA 140.596 Većina prodavaca nema toliki promet. Izabrao sam devetoro prodavaca srednje veličine, po broju prodaja. Tu je prosečan mesečni promet između 10 i 20 hiljada dolara. Ako pretpostavimo da se na velikoprodajnoj ceni ostvaruje zarada od 100 procenata, to znači godišnji prihod od između 60 i 120 hiljada dolara. Veoma pristojna plata, ali ne i bogatstvo narko-bosa. To govori da većina prodavaca nisu veliki međunarodni trgovci, već verovatnije posrednici i prodavci na malo. (Studije tipično pokazuju da u Velikoj Britaniji ulični diler zarađuje između 15 i 20 hiljada funti; dok veći

dileri i bosovi zarađuju znatno više). Neki prodavci posluju već godinama i imaju trajne i jake veze sa uvoznicima; oni prosto prebacuju svoj posao na net. Međutim, Silk roud je na tržište doveo i nove ljude, u rasponu od Ejsa, dvadesetčetvorogodišnjaka koji je na Silk roudu 2012. prodavao domaću travu – „Dnevno mogu da ispunim oko deset do dvadeset narudžbi, što znači između sedamdeset i sto četrdeset nedeljno“ – do farmaceuta koji ilegalno prodaju lekove. Andželina je vodila legalnu kompaniju srednje veličine kada je 2011. na Gokeru pročitala o Silk roudu. Zajedno sa još nekoliko ljudi pokrenula je posao i između 2011. i 2012. obavila je 10.000 transakcija, kupujući na veliko od proizvođača i prodajući direktno na tržištu. To je unosan posao, ali nije glamurozan, objasnila je. „Mi smo uvoznici, proizvođači i prodavci i distributeri: to funkcioniše kao mala internet kompanija za maloprodaju, pakovanje i slanje“, rekla je časopisu Mešebl (Mashable) 2012.

Digitalni ugled Kada drogu kupujete u stvarnom životu, vaš izbor, donekle, ograničavaju mesto gde živite i poznanstva. Na Silk roudu 2.0 ima previše izbora. Hiljade proizvoda i stotine prodavaca, koji rade na više sajtova. Sva onlajn tržišta suočena su sa tim problemom. I sva ga rešavaju na isti način. „Legalno onlajn poslovanje ne bi funkcionisalo bez komentara korisnika“, objašnjava Luk Apčerč iz organizacije za zaštitu prava potrošača Konzjumers internešenel (Consumers International). „Oni omogućavaju potrošačima da se obaveste pre donošenja odluke o izboru proizvoda – i omogućavaju proizvođačima da steknu ugled.“ Po istraživanjima koje je objavio Konzjumers internešenel, 88 procenata onlajn kupaca u Velikoj Britaniji oslanja se na njih kada donosi odluku o kupovini. Šifrovanje i kriptovaluta bitkoin stvorili su tehničke uslove za postojanje Silk rouda, ali on zapravo funkcioniše zbog komentara korisnika. Svaka stranica sa narkoticima ima opciju za komentarisanje, obično uz ocenu od jedan do pet, a tačan i pažljiv opis transakcije obaveza je svakog kupca. „Drugi moraju da imaju mogućnost da pročitaju te informacije i da predvide šta tačno prodavac nudi“, piše jedan iskusni korisnik novopridošlicama na diskusionom forumu Silk rouda 2.0. „U komentarima obavezno spomenite vreme isporuke, kvalitet proizvoda, količinu proizvoda i kvalitet usluge prodavca.“ Rešio sam da kupim malu količinu marihuane da bih u potpunosti shvatio kako sistem funkcioniše. Međutim, to nije bio neki mali i zabiti deo sajta: reklamira se više od 3000 različitih vrsta, i postoji više od dvesta različitih prodavaca. Počeo sam da pregledam prikaze različitih prodavaca, u potrazi za onima koje su drugi korisnici opisali kao pouzdane: 1/5: ovaj prodavac je jebeni prevarant. Platio sam za hašiš a dobio sam 40 grama jebenog parafina! NE KUPUJTE OD OVE PIZDE! (20 grama marokanskog hašiša). Ne valja. Posle još malo kopanja, našao sam jednog koji će odgovarati. Drugsheaven se nalazi u inostranstvu, ali je stranica ovog prodavca nudila „travu i hašiš uvek vrhunskog kvaliteta po povoljnim cenama.“ Još bolje, imali su politiku vraćanja novca nezadovoljnim kupcima i detaljne uslove i odredbe prodaje. Nudili su neverovatno raznolike proizvode: Amnesia Hase, Cheese, White Widow, SoMango, Bubba Kush, Olympia, Messi,

Marlboro Gold Stamp, Marlboro 15 Stamp, Gold Seal Afghani, Polo Polm, Lacoste Polm, Ferrari Polm. Pažljivo sam pregledao prikaze kupaca. Imao je desetak ocena od pet zvezdica u poslednja dvadeset četiri časa; i više od 2000 prikaza u poslednja četiri meseca, sa prosekom ocena od 4,8. Prva narudžba je nestala... poslali su ponovo i sad sam veoma srećan. Heaven je jedan od najboljih prodavaca na roudu! Veoma prijateljsko ponašanje i dobra komunikacija. Uskoro ću doći po još :) obavezno proverite ovog prodavca... 5 zvezdica. I, obavezno, poneki negativni prikaz (bilo bi neuverljivo da su svih 100 procenata pozitivni): Roba uopšte nije stigla. Mada, i dalje pouzdan prodavac, naručivaću ponovo. Ponekad može da bude problema, zato naručujte na svoju odgovornost. Kupci takođe moraju da vode računa o svom ugledu: njih procenjuju po tome koliko su potrošili na stranici i koliko puta su tražili povraćaj novca. Za kupca je ugled važan, ali je za prodavca digitalni ugled sve. Ime, veličina, obećanja – oni su svi bezvredni. Ideja anonimnih tržišta i sistema ugleda – kako izgraditi poverenje u anonimnom svetu – potiče iz ranih dana sajferpanka. I tada je, međutim, bilo jasno da ako je svako anoniman, niko nikome neće moći da veruje. Korisnik bi mogao da jednog dana pod jednim imenom prevari nekoga, pa da se sutra prijavi pod drugim imenom. Sajferpankeri su zamišljali da će ljudi stvarati dugoročne digitalne pseudonime: onlajn ličnosti koje neće biti povezane sa „stvarnim“ ličnostima, ali će imati sopstveni identitet i ugled koji će se s vremenom razvijati. U svom „Kriptoanarhističkom manifestu“ iz 1988. jedan od osnivača sajferpanka Tim Mej objasnio je da će, u anarhističkoj digitalnoj budućnosti, „ugled biti od suštinske važnosti. Daleko važniji za poslovanje nego što je to danas čak i kreditni rejting.“ Jedan od glavnih razloga za uspeh Silk rouda Strašnog Pirata Robertsa bilo je poverenje koje je izgradio tokom dve godine uspešnih transakcija. Nije bilo bitno što niko nije znao ko se krije iza maske. Baš kao na Amazonu ili Ibeju, ugled mora dugo da se gradi. Kada je originalni Silk roud zatvoren, prodavci su izgubili svoje stare digitalne profile, i sa njima i ugled. „Mnogi od nas su potrošili mnogo vremena i novca samo na poboljšanje statistike kupca ili prodavca na našim nalozima“, žalio se jedan prodavac administratorima Silk rouda 2.0 u

oktobru 2013. „Ima li izgleda da je nešto od tih podataka negde bekapovano i da se može prebaciti na novo tržište?“ „Ne postoji bekap“, usledio je jednostavan odgovor. Svi stari podaci su propali sa sajtom. „Bojim se da smo svi opet novajlije.“ Drugi administrator je dodao: „Vaš zadatak je da ponovo izgradite taj ugled i da podsetite vaše klijente zašto su pre svega izabrali vas, putem izuzetne korisničke podrške i kvalitetnih proizvoda.“ Pošto je kroz te sajtove proticao toliki novac – i pošto je jak ugled bio ključ za zaradu jednog njegovog dela – neki prodavci su pokušavali da izigraju sistem komentara. Uobičajeni trikovi su bili otvaranje lažnih naloga sa kojih se pišu pozitivni komentari; ostavljanje negativnih komentara za konkurenciju; plaćanje drugih da pišu pozitivne komentare; pa čak i nuđenje besplatne robe u zamenu za pozitivan komentar. Tu, međutim, postoji zavidna količina samokontrole; istinska želja da se prepoznaju i eliminišu varalice. Rumor mil (The Rumour Mill – Govorkanja) najpopularniji je forum na Silk roudu 2.0. Posvećen je isključivo raspravi o prodavcima i proizvodima. U temama na Rumor milu korisnici se agresivno bore za ugled i proizvode a prevaranti se redovno razotkrivaju. „CapnJack je varalica koji koristi i ime KingJoey“, piše jedan razočarani kupac. „Već dugo ozbiljno vara ljude i koristi ovaj profil prodavca da bi ljudi pomislili kako ima višak vrlo dobrog #4 heroina i da mora da ga se otarasi po ceni od 170 $ za gram... Svi morate da budete pažljivi i izbegavate to đubre.“ Zajednica će se često ujediniti da raskrinka lažnog prodavca. Jednom prilikom je grupa kupaca provalila da prodavac theDrugKing piše sopstvene prikaze. „Pre nekoliko sati sam posmatrao tog prodavca, i nije imao nijedan komentar. Sada ima gomilu i *svi* su od korisnika sa 6–10 šema“, pisao je jedan korisnik. Drugi su forenzički analizirali njegove poruke. „U komentarima su smrdele još neke stvari“, pisao je jedan, „uprkos tome što se prilično potrudio da zvuči kao da su ih pisali razni. Npr. ’dobar stelt’, ’super stelt’, ’strava stelt’, ’fantastičan stelt’.“ Prijavili su ga administratorima, koji su ga izbacili sa sajta. „Svaka čast“, napisao je jedan zahvalni kupac, „što ste razotkrili prevaranta.“ Trgovina zasnovana na ugledu stvara snažan ali neformalan sistem samoregulacije kojim upravljaju potrošači, što omogućava korisnicima da budu informisani kada donose odluke o kupovini. Kada kupujete drogu na ulici, nemate pouzdan način da procenite šta kupujete, i nemate kome da se žalite ako budete nezadovoljni. Zato na ulici čistoća droge izuzetno varira: prosečna čistoća uličnog kokaina iznosi 25 procenata, ali može biti čak i

samo 2 procenta – posrednici i dileri ga obično mešaju sa supstancama kao što je benzokain. Analizom zaplenjenih tableta ekstazija 2009. ustanovljeno je da otprilike polovina u sebi uopšte ne sadrži ekstazi – već samo kofein i 1-benzilpiperazin. Ako ne znate šta stavljate u sebe, može doći do tragičnih posledica. Na primer, 2009/10. godine zbog zagađenih proizvoda četrdeset sedmoro heroinskih zavisnika u Škotskoj zarazilo se antraksom. Četrnaestoro je umrlo. Tržišta darkneta pružaju radikalno a ipak poznato rešenje za ovaj problem. Sistem rangiranja korisnika omogućuje bezbedan, sistematičan i pouzdan način za ocenjivanje kvaliteta i čistoće proizvoda, a za to je neophodno imati poverenja u komentare ljudi koji su ih koristili. Jeste, tu cene više variraju. (U nekim slučajevima su izuzetno konkurentne: u oktobru 2013. kokain je na Silk roudu u proseku koštao 92,20 dolara po gramu, u poređenju sa prosečnom globalnom uličnom cenom od 174,20 po gramu – što je ušteda od 47 procenata. S druge strane, prosečna cena marihuane – 12,10 dolara po gramu – bila je viša od prosečne svetske cene – 9,5 dolara po gramu, a heroin je bio posebno skup, gotovo dvostruko skuplji nego na američkim ulicama). Međutim, po rečima Stiva Rolsa iz fondacije „Promenimo politiku prema drogama“ (Transform Drugs Policy Foundation), korisnici droge teže da plate malo više ako imaju više poverenja u kvalitet proizvoda.

Kupovina Imao sam tržište i prodavca. Nisam, međutim, imao proizvod. Zato sam pristupio internom mejl-sistemu da zatražim savet. Ja: Nov sam ovde. Mislite da mogu da kupim tek malu količinu marihuane? Dvanaest sati kasnije stigao mi je odgovor: Prodavac: Pozdrav! Moj savet je da je najpametnije početi od malih količina, tako da nije problem ako hoćeš da počneš od 1 grama. Ja bih tako postupio na tvom mestu. Nadam se da ćemo sarađivati! Sve najbolje. Kakva učtivost! Poslušao sam njegov savet i opredelio se za najmanju količinu: gram marihuane. Cena je 0,03 bitkoina, što izađe oko osam funti (plus besplatna isporuka). Kliknuo sam na „stavi u korpu“. Sada je samo ostalo da se plati. Produžite do kase Tržišta se uvek prilagođavaju problemima. Posle svake krize brzo sledi inovacija. Darknet tržišta sve vreme postaju pametnija. Ovde je najvažnije pitanje kako obezbediti da kupci ne budu prevareni. Kada nešto kupite sa uglednog veb-sajta, prvo ćete poslati novac a tek onda dobiti proizvod, iako prodavca ne poznajete. To je zato što verujete da sistem funkcioniše. Servisi kao što je Amazon imaju proverene mehanizme koji pomažu u proceni proizvoda i rešavanju nesporazuma, i njima upravljaju zakonski propisi o zaštiti potrošača i pravilima poslovanja. Plaćanje unapred je takođe bio preporučeni metod na ranim tržištima droge kao što je bio Farmers market. Kupci bi nešto poručili, predali novac i čekali da paket eventualno stigne. Međutim, taj model je na tržištima droge previše nepouzdan. Silk roud je problem rešio usvojivši nešto zvano „eskro“ (escrow). Svako tržište na darknetu ima sopstveni interni sistem novčanika. Na originalnom Silk roudu, kupac bi napravio novčanik za taj sajt pa bi na njega prebacio bitkoine sa drugog novčanika – obično onoga na svom kompjuteru. Kada bi završio s porudžbinom, kupac bi prebacio tačan iznos bitkoina sa svog Silk roud novčanika u eskro – novčanik koji kontroliše

administrator Silk rouda. Prodavcu bi stiglo obaveštenje da je novac prebačen u eskro i poslao bi poručenu robu. Kada bi kupac dobio proizvod, obavestio bi stranicu, koja bi pustila novac u prodavčev novčanik na Silk roudu. DPR je savetovao sve pridošlice na originalni Silk roud: „Uvek koristite sistem eskroa! To je od izuzetne važnosti. Devedeset devet procenata prevara vrše ljudi koji otvore lažne naloge za prodaju i traže od kupaca da im plate direktno ili da puste novac pre nego što poručena roba stigne.“ Ta prevara se zove „Rano završavanje“ (Finalise Early – FE). Eskro sistemi su stari vekovima. Reč eskro potiče od stare francuske reči escroue, što znači list papira ili svitak pergamenta. Ibej ima opcioni sistem eskroa koji se posebno plaća. Međutim, na tržištima droga to je bila velika novost, jer je tu pojam zaštite potrošača bio potpuno nepoznat. Međutim, eskro ima i mana, zato što i dalje morate da poverite svoje bitkoine sajtu koji se bavi trgovinom drogom. U onih šest meseci haosa koji su usledili posle zatvaranja Silk rouda, postalo je jasno da sa stranica mogu da kradu administratori, mogu ih napadati hakeri ili policija može da ih konfiskuje. U svim tim slučajevima, nemate kome da se obratite. Kada je u februaru 2014. ukraden sav novac Silk rouda 2.0 – 2,5 miliona dolara u bitkoinima, i to iz novčanika kupaca i prodavaca, Defkon je došao na forum da objavi loše vesti. Naširoko se izvinjavao i dodao je da „Silk roud nikada više neće koristiti centralizovano mesto za eskro... sada sam u potpunosti ubeđen da nijedan hostovani eskro servis nije bezbedan.“ Defkon je predložio novi, još sigurniji način plaćanja, zvani višepotpisnički eskro. Pošto prodavac prihvati kupovinu, pravi se novi novčanik za bitkoin. Prodavac odobrava narudžbinu, kupac odobrava prijem i onda sajt odobrava transakciju (ili je odbija ako ima problema). Ali novac se pušta tek kada dve od tri strane to potpišu svojim PGP ključem. Niko ne može da nestane sa novcem. To je poput sefa gde svi držaoci ključeva moraju biti prisutni da ga otključaju. Ako bude bilo kakvih problema, kupac dobija novac nazad. Neka novija tržišta počela su da koriste takav višepotpisnički eskro. U zajednici tržišta darkneta prevlađuje stav da ne treba verovati nijednoj stranici koja ga ne koristi. Jedan korisnik je ukratko opisao raspoloženje iz 2014. na forumu na Reditu koji se bavi tržištima darkneta, pod naslovom: „Ne. Koristite. Ne. Otvarajte. Nove. Stranice. Bez. Višepotpisničkog. Eskroa.“:

Dakle, ljudi, vreme je da vam objasnim neke stvari. Sećate se one epizode Simpsonovih kada Homer pet puta naleti na isti zid i kaže jao? To ste vi kad se logujete na još jedan sajt bez višepotpisničkog eskroa (Multisig)... Zato odjebite nove sajtove. Bez zezanja, odjebite ih. NE prijavljujte se na sajtove zato što imaju (1) lepu piratsku grafiku (2) tvrde da znaju šta rade (3) tvrde da su drugačiji (4) tvrde da su fer (5) imaju zvučno ime (6) tvrde da su peta reinkarnacija Dalaj Lame (7) koriste bilo kakvu drugu foru, brend ili marketinšku tehniku. Prijavite se SAMO na sajtove koji tvrde da koriste dokazane tehnike bezbednosti kao što je višepotpisnički eskro. Ako vas neko prevari, sami ste krivi zato što ste im dokazali da se to isplati. Defkon se slagao. „[Višepotpisnički eskro je] jedini način da se ova zajednica dugoročno zaštiti. Ja zahtevam od naših programera da izgrade višepotpisničku podršku za najčešće korišćene bitkoin klijente. Očekujte izdašan bonus ako imate znanja da to implementirate.“ Kada treba izabrati između više neverifikovanih tržišta, višekorisnički potpis je savršeno razuman izbor. To je udarac protiv centralizovanog sistema. Pruža dodatni sloj zaštite potrošača. Tržišta darkneta se stalno prilagođavaju novim izazovima. Bitkoini nisu toliko anonimni kao što neki misle. Zbog načina na koji funkcioniše tehnologija, svaka transakcija mora da se zabeleži u javnom blokčejnu, da bi se sprečilo dvostruko trošenje. Zato će, ako pošaljem bitkoin direktno iz svog novčanika u svoj novčanik na Silk roudu, blokčejn to da zabeleži. Moja privatnost nije ugrožena, zato što niko ne zna da moj bitkoin novčanik pripada meni. Međutim, istraživači su ustanovili da se pažljivom statističkom analizom podataka o transakcijama, neke transakcije mogu deanonimizovati. A ako sa pravog računa u banci prebacujete novac u bitkoin novčanik i sa njega, kao što radi većina ljudi – a među njima i ja – vaše bitkoin transakcije uopšte nisu anonimne. Ukazuju na vas isto kao i plaćanje kreditnom karticom. Programeri su zato stvorili usluge „mešanja“. Ja šaljem bitkoine u centralni novčanik koji istovremeno prikuplja transakcije nekoliko korisnika, meša ih i onda ih šalje dalje na konačno odredište. Moj novčanik na Silk roudu sada ima tačnu količinu bitkoina – ali su to različiti bitkoini od onih koje sam poslao, i ako se prate, neće dovesti do mene. To je izuzetno dovitljivo rešenje, i zapravo predstavlja sistem za pranje malih iznosa novca. Međutim, trpi od istih boljki kao centralizovani sistemi

eskroa: i dalje nekom drugom morate da poverite svoje bitkoine. Štaviše, usluga mešanja se naplaćuje. Zato drugi programeri razvijaju besplatne, otvorene usluge mešanja. Koindžoin, na primer, funkcioniše na sličan način, samo što nema centralnog mesta za novac: brojni anonimni korisnici stavljaju uplate na privremenu adresu, koja ih meša i šalje tek kada su svi odobrili transakciju. Uskoro će sve postati još pametnije. Mnogi u toj zajednici ciljaju na nešto veće. Kada sam započeo ovo poglavlje, cilj mi je bio da shvatim kako je ova zajednica stvorila tržište kojem ljudi mogu da veruju bez obzira na to što prvobitne okolnosti nisu mnogo obećavale. Ispostavilo se da je njihov konačni cilj potpuno suprotan. Sistem eskro plaćanja, potpisivanje više stranaka i Koindžoin su svi deo većeg plana da se stvori tržište gde vam poverenje nije potrebno, zato što će sve garantovano funkcionisati pomoću snažnog šifrovanja i decentralizovanih sistema koji se ne mogu ni zatvoriti ni cenzurisati. Oni žele da stvore tržište bez poverenja. Budućnost tih tržišta nisu centralizovane stranice kao Silk roud 2.0, već stranice gde je sve decentralizovano, gde su oglasi, poruke, plaćanje i komentari svi razdvojeni i gde ih ne kontroliše nijedna centralna vlast. Sajt koji se ne može cenzurisati ili ukinuti. Sledim poslednje korake: transfer mojih čistih bitkoina u novčanik prodavca, i klikćem: „plati“. Smesta prelazim na novu stranicu, gde nalazim kratku poruku: „Vaša transakcija je uspešno obavljena.“

Stelt Međutim, postoji još jedna, poslednja prepreka koju treba preći da bih došao do droge: bez obzira na sve dovitljive sisteme za plaćanje i mešanje, ja i dalje moram da dam stvarnu adresu na koju će mi poslati proizvod. Neki ljudi koriste ono što zovu „drop adresa“ – napuštena kuća sa ispravnim poštanskim sandučetom. Većina, u koju spadam i ja, prosto daju svoju kućnu adresu, i veruju u moć „stelta“. Prodavci se često rangiraju po tome koliko brzo i lako isporučuju robu – ili koliko je dovitljivo maskiraju. Mada u prikazima mog prodavca nije ništa pisalo o njegovim metodima stelta – iz straha da se ne privuče pažnja policije, to sam saznao na jednom forumu – svi su ih veoma hvalili. I to s pravom. Jednog jutra, pet dana pošto sam naručio robu, na moju adresu stiže beli paket. Velik je otprilike kao razglednica, ali malo deblji – umotan u foliju sa balončićima. Ime i adresa koje sam uneo na stranici koristeći svoj PGP ključ odštampani su na maloj nalepnici. Izgledao je baš kao svaki drugi predmet koji sam te nedelje dobio poštom. Unutra je proizvod bio pažljivo umotan, težina je bila tačna, a po rečima jednog mog prijatelja koji se razume u te stvari, činilo se da je odličnog kvaliteta. Poslednje što sam morao da uradim pre nego što sam zatvorio nalog bilo je da ostavim kratak i jednostavan prikaz: „Droga je stigla kako je opisano. 4/5.“ Pritisak na tržište Kupovina droge na Silk roudu izuzetno je prijatna. Dok sam razgledao beskonačni izbor, bombardovali su me posebnim ponudama, besplatnim pakovanjem, poklonima. Prodavci su bili pažljivi i spremni da brzo odgovaraju. Proizvodi su (navodno) bili visokog kvaliteta a cene povoljne, po mojim istraživanjima. Tu je potrošač kralj. Tržište drogama su uvek karakterisali lokalni monopoli i karteli. Tržišta darkneta su uvela novu dinamiku u taj svet – ono što poznati posleratni ekonomista Albert Hiršman zove „izbacivanje“ i „glas“ – dva svojstva koji omogućavaju organizacijama da deluju za dobrobit svojih korisnika. Glas nezadovoljnih kupaca sada može da se čuje kroz komentare;

i mogu da izbace lošeg prodavca, pošto postoji gotovo 800 drugih. To znači da su prodavci prisiljeni da se takmiče za kupce i da ih ograničava sistem komentara. Kroz uvođenje pametnih mehanizama plaćanja, sistema komentara i istinskog nadmetanja, ravnoteža snage je sada na strani kupaca, a ne prodavaca. Nema jasnijeg pokazatelja od toga ko vlada tim tržištima nego što je jedna od poslednjih poruka na forumu Silk rouda 2.0 koju je ostavio tvrdoglavi administrator Libertas u novembru 2013: Zdravo svima. Izvinjavam se svima zbog trenutne sporosti sistema korisničke podrške... Uvodimo promene da bismo obezbedili da u budućnosti sve poruke budu primećene i ponovo se izvinjavam zbog svih eventualnih problema i sporosti u odgovorima na pitanja. Libertas. Izbacivanje i glas na tržištima darkneta deluju tačno kako udžbenici ekonomije predviđaju: obezbeđuju bolje uslove za potrošače. Ono što najviše iznenađuje u statističkim podacima o prodavcima koje sam izneo ranije u ovom poglavlju nije obim ili raznolikost droga koje se nude, već zadovoljstvo kupaca. Preko 95 procenata od 120.000 komentara daju maksimalnu ocenu, pet. Samo dva procenta daju ocenu jedan. Kada je profesor Nikolas Kristin 2012. analizirao rezultate komentara na Silk roudu, došao je do gotovo istovetnih rezultata. Kada se jednom pokrene ovakvo tržište fokusirano na potrošača, ono će zaraziti sve. Silk roud 2.0, Agora, Pandora i drugi se već međusobno nadmeću u bezbednosti, smanjivanju provizije i lakoći korišćenja. U aprilu 2014. pokrenut je Grams, pretraživač tržišta narkotika. Grams traži proizvode na najvećim tržištima i olakšava da nađete tačno ono što želite. Grams je nedavno uveo pretrage aktuelnih sadržaja. A prodavci mogu čak da kupe sponzorisane oglase za svoje stranice i proizvode koji se prikazuju kada posetilac unese određenu ključnu reč. Šest meseci posle gašenja Silk rouda postoji više tržišta nego ikad pre. U aprilu 2014. na njima se prodavalo tri puta više robe nego kada sam počeo da pišem ovo poglavlje u avgustu 2013. Pregurali su buru druge polovine 2013. i iz nje izašli bezbedniji i okrenutiji potrošaču, naoružani višepotpisničkim eskroom, Koindžoinom i pretraživačima. Naravno, policija će povremeno uhvatiti pojedine vlasnike tržišta i prodavce. Hidri će, međutim, uvek nicati nove glave. Tržišta uče. To sve pruža nove moći potrošaču, i dovodi do poboljšanja kvaliteta droge i funkcionalnosti sajtova.

Ni Silk roud 2.0 pa čak ni Torovi skriveni servisi verovatno neće preobraziti industriju droge. Ali sada potrošači imaju glavnu reč i ništa više neće biti isto. Šta to znači za rat protiv droga, nije jasno. U oktobru 2013. jedna ambiciozna studija je sakupila podatke sedam različitih sistema za praćenje trgovine narkoticima širom sveta. Rad, koji je objavio Međunarodni centar za nauku u politici prema drogama (International Centre for Science in Drug Policy), zaključio je da rat protiv droge neuspešan. Ilegalne supstance su sada dostupnije nego ikada pre. Otkako je američki predsednik Nikson objavio rat protiv droga 1971, nije došlo do primetnog slabljenja ponude a sasvim sigurno ni potražnje. Tržišta darkneta olakšavaju nabavku droge. To nije razlog za slavlje. To će dovesti do većeg korišćenja, a korišćenje droge – legalno ili ilegalno – stvara nesreću. U svakoj tački lanca nabavke postoji nasilje i korupcija dok droga ide od proizvođača do uličnog dilera.* Što je lanac duži, to je više nasilja i patnje; to je veći profit dilera; i to se više sam proizvod meša sa svim i svačim. Silk roud neće rešiti sve te probleme – ali će skratiti lanac ponude. U Velikoj Britaniji postoji otprilike 7000 organizovanih kriminalnih grupa, a polovina se bavi drogom. Mada je veoma teško doći do pouzdanih brojki o tačnoj vrednosti ulične trgovine, jedna studija Ujedinjenih nacija nam govori da troškovi zbog krivičnih dela u vezi sa drogom (kao što su prevara, provalne krađe, pljačke i sitne krađe) u Engleskoj i Velsu iznose 1,6 procenata bruto nacionalnog dohotka, ili 90 procenata svih ekonomskih i društvenih troškova u vezi sa korišćenjem narkotika. I to će se verovatno smanjiti, pošto će kupci iz igre izbaciti uličnog dilera. Istorija nas uči da će ljudi koji žele drogu uvek naći načina da je nabave. Na Silk roudu mogu da dobiju bolji proizvod i manje je rizično nego da kupuju na ulici. Onlajn tržišta narkoticima su preobrazila prljavi posao kupovine droge u jednostavnu transakciju između upućenih potrošača i uslužnih prodavaca. Buduće uspehe darknet tržišta nisu obezbedili anonimnost, bitkoini ili šifrovanje. Prava tajna Silk rouda je u dobroj korisničkoj podršci.

Šesto poglavlje Svetlo, veb-kamera, akcija Veks prepoznajem još na drugoj strani ulice. Izgleda baš kao na mom ekranu: ima dvadesetak godina, vitka je, atraktivna, sa dva pirsinga u nosu. Brzo uleće u kafić u kome smo ugovorili susret, uzrujana zato što kasni. Upravo je završila kam-šou, gde je za sat vremena zaradila više novca nego što mnogi zarade za nedelju. Veks je vrhunski kam-model u Velikoj Britaniji. Zarađuje za život tako što iz svoje spavaće sobe postuje, četuje, izvodi striptiz i masturbira uživo za hiljade ljudi svake nedelje. Svaki dan ili dva Veks će izvoditi predstavu na sajtu Četurbejt (Chaturbate), pred 500 do 1000 gledalaca iz čitavog sveta. Međutim, njen posao nije ni izbliza samo skidanje. Jednog tipičnog dana, nekoliko sati će provesti proveravajući i ažurirajući nekoliko naloga na društvenim mrežama i veb-stranicama koje održava u sklopu svog impresivnog brenda. Komunicira sa obožavaocima, odgovara na mejlove i šalje obaveštenja o predstojećim nastupima. Šalje poruke zahvalnosti i povremeno poklone redovnim gledaocima i onima koji daju veliki bakšiš, i slika se i snima za članove svog fan kluba. To je posao sa punim radnim vremenom. Veks, međutim, sebe smatra amaterkom, „običnom osobom“ koja uživa da nastupa na netu, i koja ima sreće što može da od toga živi. Nije jedina. Internet je izuzetno olakšao pristup pornografiji. Ali je takođe veoma olakšao i njenu proizvodnju i prodaju. Sa pojavom kvalitetnih veb-kamera i brzog interneta sada svako može da u sopstvenom stanu snimi porno-film. Mi obični ljudi zatrpavamo net pornografijom domaće izrade – a tu spada sve, od seksi selfija do hardkor video-snimaka. Tim tržištem više ne dominiraju profesionalne porno-zvezde, već mi. Četiri najgledanije pornostranice na svetu su sve besplatne i na svima se uglavnom nalazi amaterski materijal. Petnaest najposećenijih porno-sajtova zajedno sadrži gotovo dva miliona eksplicitnih amaterskih video-snimaka. Mada je teško doći do tačnih podataka, tradicionalna pornografska industrija – mada ni izbliza nije mrtva – veoma je pogođena ovim trendovima. Koalicija za slobodu govora

(Free Speech Coalition) procenjuje da su globalni (i američki) prihodi od pornografije pali za 50 procenata između 2007. i 2011. zahvaljujući obilju besplatne pornografije na netu. Davno pre nego što je prva veb-kamera spojena na internet u novembru 1993, ljudi su koristili umrežene kompjutere zarad ostvarivanja seksualnih želja. Osamdesetih su korisnici BBS-a po forumima tražili pripadnike suprotnog pola za flertovanje i, ako im se posreći, „kompjuterski seks“. Grupe za erotske priče gde su ljudi mogli da čitaju i pišu „vruće“ tekstove postale su izuzetno popularne na Juznetu devedesetih godina. Prva grupa za erotske priče na Juznetu, rec.arts.erotica pokrenuta je u maju 1991, a za njom su brzo sledile brojne slične grupe i podgrupe, koje su se bavile svim mogućim sklonostima, a među njima i jedna zvana alt.startrek.creative.erotica.moderated. Mada statističke podatke o tome koliko zaista na netu ima pornografije često kvare preterivanja i moralna panika, sigurno ju je oduvek bilo mnogo. Jedan pornografski BBS je 1993. zaradio 3,2 miliona dolara tako što je hiljadama pretplatnika prodavao hardkor slike i video-zapise. Do 1997. na netu je bilo već negde između 28.000 i 72.000 porno-sajtova. Danas se procenjuje da porno-sajtovi predstavljaju između 4 i 30 procenata svih sajtova. U aprilu 1996. američka studentkinja po imenu Dženifer Ringli registrovala je veb-sajt sa imenom Dženikam (JenniCam). Snimala je sebe kako izvodi razne aktivnosti – od pranja zuba do striptiza – i to je strimovala uživo na net. Dženifer je bila prvi kam-model, a njen motiv, tvrdila je, bio je da pruži gledaocima „uvid u virtuelni ljudski zoološki vrt“. Na vrhuncu njene popularnosti, četiri miliona ljudi je gledalo trzave i isprekidane kadrove iz njenog života uživo pred ekranima svojih kompjutera. Dženifer Ringli je brzo shvatila finansijski potencijal svoje popularnosti. Godine 1998. podelila je sajt na besplatni deo i deo koji se plaća, sa godišnjom pretplatom od petnaest dolara koja omogućava pristup novim slikama svaka dva minuta (ako ne plaćate, morate da čekate dvadeset minuta). U roku od nekoliko meseci hiljade drugih su pokrenuli slične stranice širom veba. Većinom su to bili amateri i najčešće je trebalo plaćati svaki pristup. Bilo je to nekoliko parodija na Dženikam, pa čak i Voajerska spavaonica, u kojoj su pet studentkinja vodile normalan život ispred trideset

jedne kamere koje su ih neprekidno snimale. Godine 2001. mađarski preduzetnik Đerđ Gaćan pokrenuo je Lajv Džasmin (Live Jasmin), erotski internet rijaliti-šou. Sajt se uskoro proširio i postao mesto gde modeli nastupaju pred gledaocima koji plaćaju. Skidanje pred veb-kamerom postalo je način da se zarađuje za život, mada je i dalje bilo dosta ograničeno. Onda je stigla nova generacija kam-sajtova: Majfrikams (MyFreeCams) 2004. i Četurbejt 2011. ponudili su besplatne, profesionalno proizvedene i redovno održavane stranice. Kaming je doživeo veliki rast popularnosti. Četurbejt je po broju jedinstvenih poseta jedan od najvećih kamsajtova. Veći je samo Lajv Džasmin. U svakom trenutku na vezi ima oko 600 modela, iz čitavog sveta, koji sede kod kuće ispred uključene vebkamere i nastupaju uživo za ljude koji su se logovali i ušli u njihovu „sobu“ na Četurbejtu. Na Četurbejtu nema članarine i pretplate, i izvođači novac zarađuju od „bakšiša“ gledalaca. Kam-modeli će često nastupati jednom ili dvaput dnevno, a tipična predstava traje oko sat vremena. Tokom predstave gledaoci mogu da daju bakšiš modelima u Četurbejtovim žetonima, koje kupuju na sajtu. Širli, glamurozna tridesetogodišnja tehnička direktorka Četurbejta (čini se da manje-više sama rukovodi čitavim sajtom), objašnjava kako to funkcioniše. Kam-modeli koriste Četurbejt kao jednu vrstu franšize. Kompaniji plaćaju 60 procenata zarađenih žetona a zauzvrat dobijaju prostor na serveru, održavanje stranice, procesiranje plaćanja i, kako to Širli kaže, „snagu brenda Četurbejt“. To je jak brend. Četurbejt ima otprilike tri miliona posetilaca dnevno. To je mnogo potencijalnog bakšiša. Ne morate da izgledate kao porno-zvezda da biste nastupali na Četurbejtu i većina osoba koje tu nastupaju i ne izgleda tako. Studija iz 2013. u kojoj je učestvovalo 7000 profesionalnih porno-glumica iz SAD pokazala je da je prosečna visoka 175 centimetara, sa merama 85-60-85. Sasvim sigurno da ima i takvih kam-modela, ali mnogo njih ne izgleda tako. Danas ima verovatno oko 50.000 kam-modela koji rade iz spavaćih soba širom sveta, većinom iz Severne Amerike i Evrope. Mada nastupaju i muškarci, transvestiti i parovi, kam-modeli su najčešće žene, između dvadeset i trideset godina starosti. Dalje od toga je teško biti precizan. Nekima je to jedini posao, kao Veks. Drugi se pojave iz zabave, ili radi džeparca. Na Četurbejtu ćete verovatno naći (i ja sam našao): sredovečne

parove koji se rasturaju iz sve snage, gole muškarce koji sviraju gitaru, žene koje nemo sede i dosađuju se, transseksualnu orgiju, muškarce kako masturbiraju (naravno), kao i bezbrojne druge izvođače u raznim stanjima pre i posle koitusa. Najpopularniji modeli često privlače i više od 1000 gledalaca svaki put kada nastupaju, ali neke gleda tek nekoliko desetina. Tu ima nešto za svakoga. Po pisanju Njujork tajmsa, kaming je postala ogromna, globalna industrija sa godišnjim prihodom od milijardu dolara, što je oko 20 procenata ukupne pornografske industrije. Takođe postoji i sve brojnija kam-zajednica, sa nekoliko foruma i grupa za podršku, gde se kam-modeli nalaze, razgovaraju i razmenjuju ideje. Kaming je živ i bujan svet i gotovo se u potpunosti sastoji od „običnih ljudi“ sa veb-kamerama, kao što je Veks. Ali zašto su obični ljudi toliko popularni? Veks nije planirala da postane kam-model. Prijavila se da pozira za niz golišavih slika za kompaniju God’s girls koja se bavi alternativnom erotikom, da bi zaradila neku paru dok je studirala. Jednog dana je čula neke prijatelje u God’s girlsu kako spominju kaming kao način za dobru zaradu. Posle malo istraživanja, kupila je veb-kameru i počela da izvodi privatne nastupe preko Skajpa za jednu lokalnu kaming kompaniju. „Prvi put kad sam to uradila, bila sam veoma nervozna. Previše sam pričala“, kaže mi ona. „Imala sam dvadeset posetilaca u sobi, i to je delovalo sumanuto! Mislim da sam zaradila jedno trideset funti.“ Onda je pristupila Četurbejtu, i gotovo smesta je počela da zarađuje dovoljno da živi samo od toga. Pitam Veks šta misli, zašto je toliko popularna. „Tradicionalna pornografija je obično standardizovana i nerealna“, odgovara ona. „Ja sam valjda stvarna osoba u stvarnoj sobi.“ Taj stav je iznela i Fiona Etvud, profesorka kulturologije na Univerzitetu Midlseks: „To je bolja vrsta pornografije: nekako stvarnija, sirovija i inovativnija od proizvoda mejnstrim porno-industrije.“ „Jesi li ti ’stvarnija’ od mejnstrim pornografije?“, pitam je. „Pa, najbolji način da to otkriješ“, kaže Veks, „jeste da dođeš na neki moj nastup.“ Mali predah za priču o ocenjivanju

Tokom poslednjih deset godina naši životi su se okrenuli naglavačke. Neverovatna je količina informacija koje danas bez razmišljanja delimo o sebi. Širom sveta postoji između 1,72 milijarde i 1,86 milijardi aktivnih korisnika društvenih mreža na svim platformama: oni objavljuju statuse, šalju video-zapise, pišu gde se nalaze ili šalju fotografije tih mesta, pišu šta vole, s kim su. Samo na Fejsbuku korisnici svakog meseca aplouduju između 20 i 140 milijardi pojedinačnih sadržaja. Neki psiholozi smatraju da su društveni mediji popularni zato što olakšavaju našu duboko usađenu potrebu da tražimo potvrdu od okoline, „duboku evolutivnu potrebu za zajednicom“, i veoma prirodnu želju za većim ugledom. Deljenje svega intimnog jeste prečica do ostvarivanja urođenih potreba koje postoje u svima nama: potrebe za naklonošću, vezama, pripadanju, samopoštovanju i društvenom priznanju. Društvene mreže su razvile mnoge nove načine da vas ohrabre da delite što više informacija o sebi. Razlog je taj što su lični podaci izuzetno dragocena roba. Što više otkrivate podataka o sebi, to ih se više može sakupiti i prodati kompanijama koje žele da vam nešto prodaju. Postoji čitava industrija, vredna milijarde dolara, koja se bavi samo kupovinom i prodajom ličnih podataka koje delimo na netu. Profesorka sa MIT-a Šeri Terkl smatra da to što smo večito ulogovani i što nas neko večito posmatra pretvara mnoge od nas u lične brend menadžere, da zbog toga pažljivo oblikujemo svoj onlajn identitet i da smo opsednuti onim što će drugi misliti o nama. U svojoj knjizi iz 2011. Sami zajedno (Alone together), Šeri Terkl je intervjuisala stotine dece i odraslih i dokumentovala promene u njihovom shvatanju privatnosti i ličnog identiteta na netu. Ona primećuje kako mladi ljudi svake nedelje provode sate pažljivo birajući šta će lajkovati na Fejsbuku, i kako u programima za obradu slika menjaju čak i najmanje nesavršenosti na fotografijama. „Kakav bi društveni život trebalo da vodim?“, pitaju. Ona to zove „anksioznost prezentacije“. Mladi ljudi danas imaju drugačije stavove o privatnosti u poređenju sa njihovim roditeljima. Istraživanje tinejdžera, društvenih mreža i privatnosti koje je sprovela organizacija Pju riserč (Pew Research) otkrilo je da mladi ljudi dele više informacija među sobom nego što su to radili u prošlosti. Godine 2012. 91 procenat je na netu objavio svoju sliku (a 2006. 79 procenata); 71 procenat je objavio ime svoje škole i grada u kome živi;

polovina je objavila mejl-adresu. To ne znači da mlade nije briga da štite svoju privatnost na netu – ankete pokazuju suprotno – već da privatnost posmatraju u svetlu zadržavanja kontrole nad onim što dele u javnosti, a ne ograničavanja onoga što dele. Epidemija deljenja pruža se i u intimnu sferu. Po anketi organizacije Jugov (YouGov) iz 2014, otprilike jedna petina punoletnih Britanaca mlađih od četrdeset upustila se u neku seksualnu aktivnost ispred kamere; 15 procenata se skinulo ispred veb-kamere. Od onih koji kažu da su snimili selfije, 25 procenata takođe priznaju da su snimali seksi selfije. Deljenje slika svog lica ili delova tela nije nova pojava. Samo bi o penisima mogla da se napiše dugačka istorija s početkom možda kod 28.000 godina stare slike falusa u pećini Hole Fels u Nemačkoj. Međutim, mogućnost trenutnog povezivanja na mrežu očigledno nam je omogućila da to činimo mnogo lakše i pred većom publikom. Bord za druženje sajta Forčen /soc/ je mesto samo za kam-modele i izuzetno popularne „oceni me“ teme. To je neka vrsta epicentra egzibicionizma. Tema „oceni me“ je tačno ono što i kaže. Svakih nekoliko minuta na jednom od stotina tredova na Forčenu neko postuje fotografiju (često nagu) zajedno sa porukom u kojoj se traži komentar. Posmatrači reaguju – ponekad pozitivno, ponekad ne, i gotovo uvek sa ocenom od 1 do 10. Na Forčenu su posebno popularni tredovi za ocenjivanje penisa, i imaju nekoliko podgrupa: tema za male penise, tema za velike penise, tema za tanke penise. „Ocenite mog đoku“, napisao je korisnik na jednom tredu pored slike svog uda, „i slobodno pokažite svog.“ Za samo nekoliko minuta stigli su mu sledeći komentari: Debeo, dugačak 8 od 10. Vene pomalo čudna boja 5 od 10. Ogroman! 10/10 Ja čak nisam ni gej a sisao bih ga. Mnogo sam ljubomoran. 9 od 10. 9 od 10 gutao bih. Drugi su prihvatili poziv pa su pokazivali svoje, zajedno sa poznatim predmetima iz kuće kao što su daljinski upravljač televizora, rolna toaletpapira ili flašica soka da bi se videla razmera.

Jedan redovni član je Džo, dvadesetogodišnji radnik u administraciji iz Londona. On kači svoje slike u tredovima o „mršavim tipovima“, gde suvi muškarci dele slike svog tela. „Kačim ih zato što želim pažnju, valjda“, kaže mi on. „Muka mi je od ljudi koji mi večito pričaju koliko sam mršav. Osveženje je čuti da se nekom sviđa moje telo. Nije bitno jesu li muškarci ili žene. Slušam samo komplimente: to koristi samopouzdanju.“ Džo čuva sve pozitivne komentare koje je dobio – ima ih stotine – u folderu na desktopu. Klikćem kroz bezbrojne „oceni me“ stranice na Forčenu i širom veba: stranice posvećene bebama, kučićima, frizurama, kao i rukama, mišićima i izmetu (verovali ili ne). Na svakom se nalaze stotine slika i svaki ima komentare i ocene. Fenomen „oceni me“ mnogo je širi od specifičnih veb-sajtova. Godine 2011. na Fejsbuku je pokrenuta grupa „Najzgodnije i najslađe tinejdžerke“. Iz nje su se izrodile brojne slične grupe i forumi na Fejsbuku, na kojima su učestvovali bezbrojni tinejdžeri. To je izazvalo veliku zabrinutost kod roditelja i stručnjaka za bezbednost i neke stranice su brzo zatvorene. Ali čim bi se jedna zatvorila, na njenom mestu bi niknula druga: „Najlepša tinejdžerka na svetu“, na primer, 2012: „Najslađe tinejdžerke“ 2013. Dok ovo pišem, postoji bar dvadeset pet takvih grupa ili događaja na Fejsbuku. Takođe postoji i sve više „oceni me“ video-snimaka. Tokom poslednjih nekoliko godina hiljade tinejdžerki su okačile na Jutjub svoje snimke sa potpisom: Jesam li lepa ili ružna? Bez obzira na način, jasno je da ljudi više nego ikada pre dele svoje slike. Veks nije nikakav izuzetak. Ona je samo vidljivi vrh veoma velikog ledenog brega. Svetla, veb-kamera... Tri nedelje kasnije sedim u Veksinoj kući na severu Engleske. Veks danas ima poseban nastup. Kao i većina kam-modela, obično nastupa sama. Međutim, večeras će s njom nastupiti i dve koleginice. Veks mi kaže da svakih nekoliko meseci priredi nešto slično. Predstave sa tri devojke uvek su dobro reklamirane i izuzetno popularne. Očekuje brojnu publiku. Veks živi u mirnoj ulici sa kućama od cigle. Njena kuća je prostrana, ali pretrpana umetničkim delima i starinskim nameštajem. Brzo mi sve

pokazuje, pa me vodi u malu, neurednu spavaću sobu na spratu. Na krevetu sede dve devojke. Obe imaju dvadesetak godina, kao i Veks. Orin je iz Kanade. Visoka je, crna, vitka i skroz tetovirana. Kaže da već jedno godinu dana živi isključivo od kaminga. Blat je niža, bela, ima izražajne, oštre crte lica, a kosa joj je obojena u zelenoplavo. Studira fotografiju i povremeno kamuje za džeparac. Devojke su sve radile za God’s girls i još od tada su prijateljice. Predstava počinje za sat vremena i devojke se užurbano spremaju: čiste, sređuju nameštaj, podešavaju osvetljenje. Jedan fan je poslao Veks flašu šampanjca za to veče i ona je sada donosi i sipa devojkama. „Šta ćemo da obučemo?“, pita Blat. „Mislim neke neutralne boje“, odgovara Orin. „Da se uklapaju?“ „Da.“ Počinju da razgovaraju o poreskim prijavama dok dodaju šljokice u bebi ulje. Veks odlazi do ormarića. „Dobro: ovo su moji dildoi“, objašnjava. „Seksualna pomagala su, naravno, sterilisana“, dodaje i pruža mi jedan. „Da, evo i vlažnih maramica. Bez njih nijedna kam-devojka ne može da živi. Znaš, moramo da stavljamo u vaginu mnogo toga.“ Kasnimo već trideset minuta i Veks, Blat i Orin su se taman spremile, odevene u kratke majičice, dugačke čarape i čipkaste gaćice. Pre nego što se uključimo uživo, objašnjava Veks, Četurbejt mora da proveri moje i Orinino godište. Veks mejlom šalje fotografije naših vozačkih dozvola moderatorima stranice. Četurbejt ima veoma strogu politiku u vezi sa godinama izvođača, iz očiglednih razloga, ali ja nisam baš siguran kakve to veze ima sa mnom. „Ne brini“, kaže Veks. „Samo za slučaj da greškom uđeš u kadar ili tako nešto.“ Kam-predstave moraju da se pažljivo osmisle. Veks predviđa da će predstava trajati bar dva sata. Treba ispuniti toliko vreme. Devojke se prvo dogovaraju kakve će noćas biti granice. Rešile su da biti „igranja s picom“, snimaka izbliza, i da će koristiti vibratore, ali ne i dildoe. Onda moraju da smisle podstreke za gledaoce. Postoji mnogo domišljatih načina za iskorištavanje sistema bakšiša Četurbejta. Većina kam-modela određuju sve više ciljeve: što više žetona, to će izvoditi eksplicitnije tačke. Neke imaju fiksni meni za bakšiš i ne menjaju ga. Obično postoji jedan ukupni „cilj za žetone“, koji se izvođač nada da će postići u toku nastupa, i koji će dovesti do finala tačke. Veks, Blat i Orin smišljaju nešto malo složenije. Postavljaju dve keno table, sistem za bakšiš koji funkcioniše pomalo kao tombola. Veks pravi osamdeset polja sa brojevima, svako sa cenom u žetonima. Svako

polje otvarate tako što platite taj iznos, ali samo se u svakom četvrtom nalaze nagrade. Prva keno tabla sadrži samo softkor nagrade; druga, skuplja, samo hardkor. Sve tri izvikuju moguće nagrade i Veks ih ukucava u nalog na Četurbejtu: Blat i Vek u akciji Blat i Orin u akciji Orin i Veks u akciji Orin, Vek i Blat u akciji Sise Mazanje uljem Lizanje bradavica Pokazivanje pice Ekstra žestoka akcija devojke po izboru Oralni trougao Vibrator: jedan minut Veks iz zezanja dodaje „Jedno čvrsto rukovanje“. „Čoveče“, kaže ona, „ima mnogo nagrada.“ Rešavaju da poslednji cilj bude šifrom zaštićen „završni šou“. To će moći da vide gledaoci koji su platili dvesta žetona – oko dvanaest funti. Napokon smo spremni za početak. Njih tri sede na krevetu u seksi odeći, zagrljene kao školska ekipa. Ja sedim odmah van kadra, pola metra dalje od kreveta, sa listom papira i laptopom u krilu, logovan na Veksinu virtuelnu sobu. Sve to deluje blago rečeno čudno. Poslednji gutljaj šampanjca. „Dobro. Jesmo li spremne?“ Glasni uzvici: „Jesmo!“ „Dobro, onda idemo!“ Okreće se ka kameri i iznenada se njih tri pojavljuju na ekranu u Veksinoj digitalnoj sobi. ...i akcija Čim je Veks uključila kameru, sistem automatski obaveštava njenih 60.000 obožavalaca na Četurbejtu, javlja im da je ona sada u svojoj sobi i da je spremna da nastupi. Uključeni smo uživo. Da sam očekivao dramatičnu transformaciju kada kamera počne da snima, razočarao bih se. Predstava počinje mirno i nekako prijatno nasumično. Prvih deset minuta prate sitni tehnički problemi. Frejm rejt je prespor. Keno table kao da brišu nagrade. Veks i dalje podešava kompjuter, na stolu metar daleko od kreveta,

na koji je zakačena skupa veb-kamera, dok ljudi pristižu u njenu virtuelnu sobu. A pristiže mnogo ljudi. Prvi je redovni posetilac iz Amerike, po imenu Deni. „Zdravo, Deni!“, kažu devojke uglas. „Ti si prvi stigao!“ Dolazi još redovnih gostiju i počinju da komuniciraju u okviru za čet. Kada gledate predstavu na Četurbejtu, ekran vam je podeljen na dva dela. Na levoj strani je živi video sa veb-kamere. Na desnoj je čet-boks, gde publika komunicira sa izvođačima i međusobno. Brzo postaje jasno da Veks ima veoma brojne obožavaoce, koji gledaju gotovo sve njene predstave. Kada stignu, redovni gosti obično pozdrave izvođače tako što će nešto napisati u četu, i devojke im uzvraćaju pozdrave tako što govore u kameru. Ehej, Night-shadow, kako si? Dobro došao, Stroker! Ox, baš mi je drago što te vidim. Međutim, pristiže previše ljudi da bi svakog poimence pozdravile. U roku od pet minuta došlo ih je gotovo šeststo. Četurbejt ima jedan zgodan – mada pomalo nemilosrdan – trik koji izvođačima pomaže da se izbore sa tolikom gomilom. Imena posetioca bez žetona na računu u čet-boksu izgledaju sivo. Svi ih zovu „sivi“. To su oni koji gledaju besplatno. Izvođači ponekad rešavaju da „isključe sive“, što znači da oni mogu da gledaju, ali ne i da kucaju u čet-boksu. Korisnici čija su imena ispisana svetloplavim imaju žetone, ali nisu dali bakšiš od više od pedeset žetona u poslednja dvadeset četiri časa. To su oprezni, škrti gledaoci. Tamnoplavo znači da imaju mnogo žetona i da ih redovno troše. Ako tamnoplavi kaže nešto u čet-boksu, pre će mu stići odgovor. To je specifičan klasni sistem na sajtu. U roku od trideset sekundi stiže prvi bakšiš. Deset žetona od Denija. Svaki put kada neko da bakšiš, to se i vidi pored njegovog imena u četboksu i čuje se zvonce. Ding! Neko daje dovoljno da otvori keno nagradu: pedeset tri žetona. „Hvala, Bumbler!“, kaže Veks. Otvorio je polje sa rukovanjem. Devojke se smeju i ozbiljno izvode zadatak. Ja se smejem. Neke dve hiljade ljudi koji su sada u sobi takođe se smeju, mada kroz tekst. Ova predstava nije samo o seksu. Stvar je i u zabavi i druženju. Devojke izgledaju kao da se odlično zabavljaju. Crtaju jedne drugima po telu. Šale se jedna na račun druge. Skidaju se pa se opet oblače. Veks pada s kreveta. Orin četuje sa gledaocima o različitim vestima. Zvonce se čuje svaka tri ili četiri minuta a svakih pet minuta neko osvaja nagradu, pa one izvode obećano. Posle rukovanja sledi „ekstra žestoka akcija dve devojke

po vašem izboru“. „O, to će biti dobro!“, kaže Veks. I sledećih nekoliko minuta ona i Orin izvode ono što je sigurno ekstra žestoka akcija. Ćaskanje je neprekidno. Većinu razgovora vodi relativno malo društvo redovnih fanova, koji svi znaju Veks i izgleda poznaju jedni druge. Prepoznajem jedno dvadesetak redovnih, i počinjem da se povezujem sa svakim pojedinačno. Deluju kao zabavno i srdačno društvo. Jedan je Bob, tridesetdvogodišnji samac iz Engleske, ali „nije pustinjak koji živi samo u virtuelnom svetu!“, kaže mi on. U Veksinoj sobi i oko nje je stekao mnogo prijatelja: „Počeo sam da vreme provedeno u kam-sobama smatram za jednako važno kao vreme koje provodim sa prijateljima iz ’stvarnog života’“, kaže on. Ovde sigurno postoji i društveni momenat. Predstava traje gotovo tri sata, i većina gledalaca ostaje od početka do kraja. Jasno mi je zašto. Veks je izuzetno srdačna, duhovita i pažljiva i rođeni je zabavljač. Ne trudi se da bude savršena. Pokušava da bude normalna. Deni mi kaže da su najbolje kam-devojke one koji umeju da se nasmeju na sopstveni račun: „Veks gotovo svake nedelje uradi nešto blesavo“, objašnjava on, „ako ne i češće. Zato, sem što je fantastično zgodna, uvek je zanimljivo videti kakve je igre i podsticaje smislila.“ Pre nego što sam upoznao Veks, gledao sam nekoliko njenih nastupa sa druge strane ekrana. Delovalo je veoma lako. Međutim, sada pošto sam ovako blizu akcije, stičem utisak koliko je zapravo teško. Veks – uz odličnu podršku Blat i Orin – zabavlja hiljade ljudi, sama ispred veb-kamere. Za to je potrebno mnogo mašte, po Denijevim rečima – skidanje i dodirivanje veoma brzo postaje dosadno i predvidljivo. U svetu preplavljenom hardkor pornografijom, najbolji izvođači se izdvajaju svojom ličnošću i maštovitošću. Ela, takođe popularna kamdevojka sa Četurbejta, često priređuje čitave predstave kao pantomimu. Trlja se o stolice, igra se sa patuljcima, a u nekim predstavama se čak uopšte i ne skida. Svejedno, treba ispuniti mnogo vremena. Na sajtu Vikamgerls (WeCamGirls) – zajednici kam-modela – najpopularniji forum je onaj u kome se dele planovi nastupa, saveti i ideje. „Morate biti veoma, veoma maštoviti“, slaže se Veks. „Nije lako.“ Veks ima nesvakidašnji talenat da sve uspeva da iskoristi za svoj nastup. Njen mačak Dišan stalno se šeta po sobi i često ulazi u kadar. * Prošle godine je Veks pokrenula klub za sakupljanje nalepnica, i napravila ogromni poster sa imenima redovnih gledalaca. Ako ugledate Dišana –

nalepnica. Ako date bakšiš u određenom iznosu – nalepnica. Bilo je izuzetno popularno. Mada sam bio dobro skriven, brinuo sam da ću pokvariti predstavu – da ću možda smetati devojkama ili gledaocima. To začudo uopšte nije bio slučaj. „Dakle, ljudi, danas ovde sa nama imamo i jednog pisca“, kaže Veks iznenada u kameru. Ja počinjem da odmahujem glavom. Veoma odlučno. „I ako date hiljadu žetona za sledeći minut, on je obećao da će reći zdravo.“ Ding! Ding! Ding! Veks skače sa kreveta i vuče me pred kameru. „Zdravo svima“, kažem ja. „Zdravo“, odgovara desetak svetloplavih i tamnoplavih imena. „I ja pišem knjigu?“, kuca jedan. „Platiću ti deset hiljada žetona da mu popušiš“, dodaje drugi. „Momci! Dosta! Kakav ćemo Četurbejt pseudonim da mu nadenemo?“ „Pen-is-Mightier!“ Brzo se povlačim. Uprkos mom pojavljivanju, predstava je bila uspešna. Bakšiš samo sipa. To je možda zato što je Veksin glavni talent – usavršen tokom stotinu predstava – da predstava nikada ne staje. „Zapamtite, momci“, kaže pošto je ispljeskala Orin po turu bičem, „posle ovoga sledi veoma poseban nastup sa lozinkom, a ulaznica košta samo dvesta žetona.“ Bombardovanje bakšišem i druga finansijska pitanja Nekih četrdeset minuta od početka predstave dešava se nešto čudno. Jedan korisnik daje veliki bakšiš – 999 žetona – bez nekog očiglednog razloga. Drugi korisnik odgovara na isti način. Pa onda i treći. Devojke su se ukipile. Jedno tri minuta vlada groznica bakšiša. Pošto se završila, Blat, Veks i Orin su svaka zaradile po šezdesetak funti a svi hardkor keno ciljevi su ostvareni. Ovo se u tom poslu zove bombardovanje bakšišem. Sada duguju publici ozbiljnu akciju u vrednosti čitave keno table. „Jebote“, kaže Veks fanovima. „Nikada nisam videla da tabla tako brzo ode. Sad moramo baš mnogo toga da uradimo. Strava!“ „Šta su ono beše bile nagrade?“, pita Orin.

„Neko mora da me liže“, kaže Blat. „Zar ne bi trebalo da, kao, sve radimo jedna drugoj?“, predlaže Veks. Žetoni nastavljaju da sipaju, ali ja počinjem da primećujem kako bakšiš uglavnom sledi sopstveni ritam, nevezano sa onim što se dešava na ekranu. Svugde na Četurbejtu postoje liste i tabele. Korisnik koji danas da najveći bakšiš dobiće nagradu: specijalne polaroid fotografije koje će devojke napraviti posle nastupa. Svakih nekoliko minuta u čet-boksu se pojavljuje tabela korisnika (sa naslovom „najcenjeniji korisnici“ a ne „korisnici koji najviše plaćaju“). Kada prvobitno pristupite Četurbejtu, videćete tabelu sa najpopularnijim sobama i spisak najpopularnijih izvođača. Veks na svom profilu prikazuje spisak fanova koji su dali najviše bakšiša. Na stranici Majfrikams (MyFreeCams), kam-modeli imaju kamrezultat, što je formula zasnovana na proseku žetona dobijenih po minutu. To je izuzetno dovitljivo smišljen sistem, pošto vrši blag takmičarski pritisak na korisnike da nastave sa trošenjem. Veksini redovni klijenti su joj lojalni – i oni uglavnom plaćaju zato što im se sviđa njen nastup ili prosto zato što žele da je vide srećnu. Međutim, neki idu po različitim sobama, i daju ogromne bakšiše raznim devojkama, samo da bi bili prvi na njihovim tabelama. (Neki veoma ozbiljno shvataju to što su na prvom mestu kod nekog modela, i ne vole kada ih neko svrgne sa mesta „miljenika“.) Slutim da korisnici koji plaćaju takođe motre jedni na druge. Davanje velikog bakšiša sigurno ostavlja jak utisak na drugih 5000 gledalaca u sobi. Ako bombardovanjem bakšišem otvore čitavu keno tablu, svi će moći da uživaju u predstavi. Neki Veksini fanovi stvarno joj daju odličan bakšiš. Jedan mi u mejlu kaže da prosečno svakog meseca na kam-modele troši između 300 i 400 funti. Drugi gledalac je na bakšiš dao 500 funti samo u ovoj predstavi. Zbog tih fanova Veks je jedna od osoba koje najviše zarađuju na Četurbejtu. Posle kratkog brojanja posetilaca, procenjuje da godišnje zarađuje oko 40.000 funti. Najviše što je zaradila u jednoj predstavi iznosi oko 1000 funti zahvaljujući ogromnom, neočekivanom bakšišu, često od redovnih posetilaca. Međutim, ima drugih devojaka koje zarađuju čak i više. Veks mi je ispričala za jednu devojku koja je zaradila 20.000 dolara za samo jedan mesec. Novac od današnje predstave stići će za nekoliko nedelja. Žetone koje zaradi zameniće za dolare, Četurbejt će uzeti svoju proviziju i prebaciti ostatak na pripejd kartu zvanu Pejonir (Payoneer). Pejonir takođe uzima mali procenat svaki put kada se koristi. Veks, Orin i

Blat se sve žale na to. „Sigurno postoji neki bolji način“, kaže Veks posle predstave. „Jesi li čuo za onaj novi izum, bitkoin?“ Ne radi se samo za žetone. Veks, kao i mnogi drugi izvođači, ima „listu želja“ – ličnu stranicu na Amazonu punu stvari koje fanovi mogu da joj kupe. Tehnički direktor Četurbejta mi kaže da je jednoj devojci fan platio ugradnju silikona u grudi; druga je dobila mašinu za veš. Veks kaže da joj je jedan poslao Le Krezeov komplet šerpi. Na listi želja jednog kammodela nalazim knjige o levičarskoj politici i društvenoj kritici, Blekendekerovu bušilicu, i nešto što se zove komplet alata za ventile za ATV četvorotočkaš. Delom i zbog tih nagrada, Veks mi priča da na sajtovima za kammodele vlada sve veća gužva. Svake nedelje se pojavljuje sve više izvođača. Više devojaka znači veću konkurenciju, a to smanjuje moguću zaradu svih ostalih. Na sajtu Vikamgerls je sprovedena anketa među članicama, i rezultati su pokazali da 7 procenata zarađuje oko 5000 dolara mesečno (što je negde Veksina kategorija), ali polovina zarađuje manje od 1000 dolara. Zato kam-modeli traže druge načine da povećaju prihod i steknu nove obožavaoce. Ispostavilo se da veb-kamera nije ni izbliza jedini način da se na internetu zarađuje od seksa.

Atervers Džesika je profesionalna porno-glumica koja se time bavi već više od deset godina. Takođe je i izuzetno popularan kam-model, i svakodnevno drži skupe privatne kam-predstave za malu grupu pretplatnika. Međutim, većina Džesikinih klijenata može se naći u virtuelnom svetu zvanom Atervers (Utherverse). Atervers je nekakva seksi verzija Sekond lajfa. Tu se nalaze mnoge stvari iz stvarnog sveta: možete da imate stan, što se zove „zabi“ (Zaby) i plaća se valutom „rejz“ (rays), a ona se menja za američke dolare. Ako ste tome skloni, možete se naseliti sa virtuelnom porodicom u virtuelnom stambenom naselju. Međutim, većina ljudi su tu da bi upoznali druge avatare, kao i zbog žurki od dvadeset četiri časa, noćnih klubova i striptiz barova. Oko 3000 ljudi se svakodnevno učlanjuje u taj paralelni svet. „To je čudna mešavina fantazije i realnosti, i zbog toga je savršeno mesto za prodaju seksa“, objašnjava Džesika. Po rečima direktorke Aterversa, Ane Li, trenutno u Aterversu postoji oko 25.000 avatara koji prodaju sajber, telefonski i kam-seks. Te avatare je lako uočiti – svi iznad glave imaju znak na kome piše „radnik“ ili „radnica“. Ana Li mi kaže da mnogi kam-modeli dolaze u Atervers da troluju – taj termin se ovde zbunjujuće koristi za nuđenje usluga. Zajedno sa suprugom Elom, Džesika vodi svoju razgranatu pornografsku kompaniju u Masačusetsu. Obe su veteranke porno-industrije i obe imaju jako prisustvo i na netu i van njega. Nisu srećne zbog pravca u kome ide pornografija. „Nekada su ljudi imali više standarde“, kaže Džesika. „A sada zato što je tehnika napredovala, svaki klinac misli da je video-režiser ili kam-model“, dodaje Ela. Međutim, obe su se prilagodile tom novom svetu i obe uz tradicionalne video-snimke nude širok spektar kam-predstava, telefonskog seksa ili avatar seksa. Ne morate biti profesionalni porno-glumac da biste tu prodavali seks. Svako može da postane radnik ili radnica i da nudi svoje usluge. Džuliju sam upoznao u jednom od pažljivo dizajniranih bordela u Aterversu. Kada sam ušao, tri oskudno odevene žene su igrale, i sve su bile radnice. Džulija je bila visoka, preplanula i zanosna, a na sebi je imala nekakvu jednodelnu haljinu od niti. „Hej“, kažem ja.

„Hej, seksi.“ „Dakle, šta ti radiš, Džulija?“ „Igram, izvodim striptiz i jebem se, sve za pare“, brzo odgovara. Džulija je „verifikovana“ radnica, što znači da ima svoju stvarnu sliku povezanu sa avatarom. Onlajn Džulija je visoka, preplanula i zanosna dvadesetpetogodišnjakinja. Stvarna Džulija je bolničarka iz Kenta, ima pedeset i nešto godina, srećno je udata majka petoro dece. Ovde je Džulijin glavni posao prodaja sajberseksa – dok avatari imaju seksualni odnos na ekranu, ona kuca eksplicitne komentare u čet-boksu. Džulija mi kaže da je veoma vešta u sajberseksu. Nekih dana ima pet ili šest mušterija koji svi žele pola sata pa čak i pun sat sajberseksa sa njom. Za neka tri sata posla, zaradi možda dvadeset dolara. To nije dovoljno za život u stvarnom svetu, ali jeste za VIP nalog ovde. Onda to radi, kaže mi, „zbog rejza i zbog uzbuđenja.“ „Zar nije malo zamorno toliko neprekidno pričati o seksu?“, pitam. „Da, ponekad“, kaže Džulija. „A da li te sajberseks zapravo pali?“, pitam. „Ne, ne baš“, odgovara.

Opasnost na poslu Izlaganje golog tela uživo na ekranu svakako ima i negativnih strana. Većina kam-modela povremeno imaju praznu sobu, teške dane i čudne zahteve; to su sve opasnosti posla. „Lično, najgore noći su mi kada nema nikakve reakcije od publike.“ rekla mi je Blat dok se spremala za nastup. Nemi čet-boks je košmar kam-modela. Nema komentara. Ne znate čak ni da li neko uopšte obraća pažnju. „To uznemirava.“ Veks se priseća da su privatne predstave bile posebno teške. Jedan fan je hteo da mu ona objasni kako da koristi amil-nitrit. To su, međutim, najmanje brige kam-modela. Po Širlinim rečima, Četurbejt svakog dana nekoliko puta poziva na Zakon o autorskim pravima u digitalnom milenijumu, zato što neki gledaoci snimaju predstave pa ih kače na druge pornografske stranice, što je protivzakonito ako nemaju dozvolu. „Verovatno ćeš završiti na nekom besplatnom porno-sajtu“, kaže mi Veks kroz smeh, posle mog kratkog pojavljivanja. A pošto se prikazuju na ekranima, kam-modeli su odavno mete trolova. U avgustu 2012. jedna kam-devojka je naizgled doživela emocionalni slom ispred kamere pošto su je korisnici Forčena neprekidno trolovali. „Bog je zaboravio da postojim“, rekla je u suzama. „Dvanaest godina sam čekala da me neki čovek voli. Boga baš briga. Hoću da umrem.“ A rizik ne postoji samo za kam-modele. Sve veći obim seksualno eksplicitnog materijala koji delimo na netu ili jedni sa drugima izazvao je izuzetan rast onoga što se zove „pornografija osvete“: postovanje ili deljenje eksplicitnih fotografija ili video-zapisa neke osobe bez njenog pristanka. Krajem 2013. Kevin Bolert, dvadesetsedmogodišnjak iz San Dijega, uhapšen je zbog osvetničkog sajta koji je držao. Otkriveno je da je sakupio više od 10.000 eksplicitnih slika, sve bez znanja ili dozvole subjekata. Myex.com je slična stranica, koja je i dalje aktivna dok ovo pišem. Korisnici šalju slike svojih bivših partnerki (često golih, povremeno potpuno obučenih) zajedno sa kratkim opisom, u kome objašnjavaju zašto to rade: „Dok sam ja bio u Iraku, ova kurva me je varala“, pisao je jedan. „Ova devojka će vas lagati... savetujem vam da bežite od nje“, pisao je drugi. Jedini način za uklanjanje slika sa myex.com jeste posredstvom nezavisne kompanije za arbitriranje koju sajt myex.com preporučuje „ako smatrate da ste se greškom našli na ovoj stranici“. Uklanjanje slika košta