Katalog Umetnost u doba klasnog rata

2

3

ostavinska galerija



Sadržaj

Aleksandar Denić 6 — 11
Tijana Petrović 12 — 17
Ines Zlatković 18 — 23
Kristina Janjić 24 — 27
Aleksa Vitorović 28 — 39
Nikita Živanović 40 — 45
Jovana Radić 46 — 51
Lazar Zagrađanin 52 — 57
Nepraktične Žene 58 — 63
Nemanja Nikolić 64 — 69
Milica Bilanović 70 — 75

Aleksandar Denić 6

Denić Aleksandar rođen 24. 09. 1983. u
Beogradu. Zavrsio sam školu za dizajn i višu
školu likovnih i primenjenih umetnosti u
Beogradu. Slikam istorijske ličnosti i pevače
narodne muzike. Cilj mi je da zabeležim sjaj
narodne muzika sa ovih prostora. Isto tako
interpretiram savremene ličnosti i ličnosti iz
istorije uvek u afirmativnom svetlu - na primer,
na jednoj slici se mogu naći portreti Uroša
prvog i narodnog pevača Munira Fiuljanina
zato što je njihovo poznanstvo moguće bez
obzira na istorijske razlike. Oni bi sada bili u
ovom vremenu prihvatljivi jedan dugom. Bili bi
istomišljenici. Ispoljavali bi isti kulturu.

7 Apolitičnost kao politički čin:

O političnosti Aleksandra Denića

Lav Mrenović

U radu često prelazim sa teme na temu, uglavnom u
zavisnosti od toga šta me konkretno zanima tog dana.
Interesuje me puno stvari, a i ono što vidim na televiziji
ili drugim medijima lako izvrši uticaj na mene. Inspirišu
me markantne ličnosti kao simboli lepote nekog ideala, a
ponekad sam samo posmatrač i slikam prostor i pejzaže
koji me okružuju... Mislim da je u pitanju iskrena fascina-
cija – popularne ličnosti predstavljam nezavisno od ono-
ga kakve su realno, već kakve bi trebalo da budu, nešto
kao idealni uzor. Na primer, na mojim slikama pevačica ili
pevač predstavljaju nekog sa velikom veštinom pevanja,
političar je vođa i komandant koji zna šta je dobro činiti.
Može se reći da je u pitanju prikaz potrošačkog društva
kao nečeg što je merilo uspeha, dobrog standarda, brze
i lake razmene informacija i uopšte lagodnog života. A
ja svojim radovima tom potrošačkom društvu, kao neče-
mu čemu se danas teži, dajem jednu humanu notu.

Navedeni citat zvuči kao nešto što je moglo da se
čuje od Endija Vorhola, međutim, to su reči Aleksandra
Denića. Poređenje ova dva umetnika se lako nameće –
obojica su inspirisani popularnom kulturom, poznatim
ličnostima, medijskim sadržajima, hroničari su svojih

okruženja, umetnički radovi su im prijatni oku, hiper- 8
produktivni su, ne ograničavaju se u korišćenju različitih
umetničkih medija, njihove ličnosti igraju važnu ulogu u
stvaralaštvu, imaju uvrnut smisao za humor...

Iako su sličnosti više nego očigledne, njih dvojica
se razlikuju u jednoj važnoj stvari. Kod Vorhola postoji
izvesna interakcija između portretisanih ličnosti, me-
đutim, gotovo nikada u jednom umetničkom radu, već
samo u serijalima. Sa druge strane, Denić svoje portre-
tisane smešta u nadrealne i apsurdne scene - u njima se
susreće liberalna politička elita sa konzervativnom, rat-
ni zločinci i profiteri sa antiratnim aktivistima, turbofolk
sa grandžom… Njegove hronike možda nisu “realne”, u
užem smislu tog pojma, i ne nose jasnu, ako uopšte bilo
kakvu, poruku. Međutim, one prikazuju društvenu stvar-
nost u njenoj složenosti, sa svim kontradiktornostima
koje su kod Vorhola manje izražene, s obzirom da su nje-
govi portretisani najčešće bili deo liberalne elite u čijim
biografijama se uglavnom ne može pronaći krv i razno-
razna zlodela. Sa tom ključnom razlikom u vidu možda bi
se moglo reći da je Denić neka vrsta mračnog Vorhola,
ali to bi bio neoprezan zaključak.

Pre par godina, muzej Vitni je organizovao izložbu
pod nazivom Zlokobni pop u čijem opisu je pisalo: Iako
pop art često podseća na slavljenje posleratne potro-
šačke kulture, ova izložba se fokusira na mračnu stranu
popa, kako stvara distorziju i kritikuje američki san. Da-
kle, ako postoji zlokobni, onda je pretpostavka da postoji
i dobroćudni pop. Važno je dekonstruisati ovaj pokušaj
distinkcije, iako ona može biti u neku ruku funckionalna.
Onda kada je pop art zabavan ili dekorativan, to ne znači
nužno da se tu ne nalazi i društvena kritika. Popartistička
umetnička produkcija, ma koliko imala vedar izraz, po-
drazumeva kritiku društva – manje ili više mehaničko i
delegirano prenošenje slika iz popularne kulture, medija
ili reklama u umetničke medije i prostore visoke kulture
jeste kao takvo kritika fordističkog modela proizvodnje,

9 buržoaske koncepcije umetnosti i koncepta originalno-

sti, kao i mogućnosti komercijalizacije i unošenja tržista
u sve domene života. Ako je onda sva pop umetnost
kritička, postavlja se pitanje da li je pojam zlokobni pop
funkcionalan - on se jedino može opravdati u potrebi za
pravljenjem razlike u tonu umetničkih radova, odnosno
količine ekspliciranosti kritike.

Kada su Denića pitali za političnost njegovog
rada, rekao je da misli da umetnost ne bi trebalo da se
bavi kritikom na taj način. Previše je lako kritikovati, to
je jedna od mojih životnih filozofija. U istom intervjuu
kaže da je ponavljanje uticaj pop-arta, a može se reći i
da je ponavljanje u mom radu neka vrsta slavljenja teh-
nokratije. To je tipičan nihilistički, ili kako ga Goran Gocić
naziva, desupstancionalizovani, stav pop umetnika, koji
je ekstenzija njihovog napada na buržoasku koncepciju
umetnosti i u ličnost umetnika, odnosno na njihov javni
nastup. Tako on sasvim iskreno kaže: ja radim da bih za-
dovoljio sebe i da bi druge zadovoljio i učinio srećnim, pa
da bi mislili da sam faca. Nema ni u umetnosti, ni u životu,
ničeg višeg od privremenog zadovoljstva.

Ta performativna praksa ispraznosti, odnosno
ogoljavanja bivstvovanja i umetnosti, jeste kao takva po-
litički potez. Ona je kritika otuđenja u društvu čija popu-
larna kultura prodaje snove o udobnom životu u svakom
kapitalističkom sistemu, (ali) inherentno dostupnom
malom broju ljudi, dok se ostatak društva oseća nesreć-
no i prazno zbog nemogućnosti da ostvari ono što im je
nametnuto da sanjaju. Denićeve poznate ličnosti tako
naseljavaju sistem, kako ga on naziva, anarho-monarhi-
je, u kome su oni privilegovani smešteni u svet paralelan
od našeg, što je posebno jasno u njegovom kubofuturis-
tičkom serijalu slika. Svet nas ostalih najviše što može da
bude jeste bleda kopija njihovog, ali najčešće je onaj iz
serije bitaka, koje su komandovane iz onog prvog sveta.

10

Aleksandar Denić,
Bitka pored zamka, 2018.

11

Tijana Petrović 12

Rođena 1997. godine u Moskvi, Rusija. Živi
u Beogradu i trenutno je student 3. godine
Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu na
departmanu Novi Mediji.
U radovima za sada dominiraju teme koje se
tiču savremene izloženosti raznim internet ma-
terijalima, identiteta i prikazivanja određenih
cenzurisanih istina. Do sada je glavni medijum
bio video, međutim ima radove ostvarene i kao
fotografije, miks medij, performans itd. Neki od
radova koje je do sad realizovala uključuju kori-
šćenje raznih prepoznatjivih internet materija-
la, personalnih dokumenata i predmeta, video
snimaka životinja, teorijskih tekstova i ljudi.

Učestvovala na: Slike sa izložbi (Magacin u Kra-
ljevića Marka, 2016.), Završna izložba studenata
FLU (2017. i 2018.), 47. Izložba crteža i skulptura
malog formata studenata FLU u Beogradu (Dom
Omladine Beograda, 2018.), Napuštanje bez-
bednog režima (Galerija Menjačnica, 2018.). Ove
godine je bila uključena u projekat: Umjetnik na
odmoru.

13 Pejzaži

Sonja Glišić

1/ Lisa Wiechert, Na prvi pogled Tijanini Pejzaži deluju kao rutinska pred-
The Marketing stava jedne od rasprostranjenijih i zastupljenijih tema
of Terrorism. u istoriji likovne umetnosti. Sadržaj fotografija sam po
Analysing the sebi nije preterano upečatljiv, budući da su u pitanju
Use of Social prepoznatljivi prizori planinskih vrhova, krošnji drveća i
Media by ISIS, sličnih svakidašnjih motiva, koji nas svojom banalnošću
Master’s Thesis, uljujkuju u osećaj sigurnosti. Ispred ovih, naizgled trivijal-
2016 nih, fotografija brežuljaka i palminih listova, osećamo se
bezazleno i bezbrižno - što je upravo ono na šta Tijana
računa.

Naime, fotografije su propraćene tekstovima
koji otkrivaju surovu i nasilnu „prirodu“ Pejzaža – sva-
ki predeo je zapravo izdvojen iz video-zapisa brutalnih
pogubljenja sprovedenih u ime fundamentalističke or-
ganizacije Islamske Države (ID). Ubistva su revnosno
dokumentovana od strane samih počinitelja i potom
postavljena na internet kao deo taktike zastrašivanja (ali
i regrutovanja) kako lokalnog, tako i globalnog stanov-
ništva. Instrumentalizacija interneta svakako nije novi-
na u savremenom terorizmu, a Islamska Država u tome
pogotovo prednjači, paradoksalno (ili ne?) koristeći se
kapitalističkim marketinškim strategijama1 radi efektni-

jeg širenja radikalnog salafizma. Do samih video-zapisa 14
stravičnih obezglavljivanja, može se doći putem skenira-
nja QR kodova koji su takođe izloženi uz rad, no to nam
je ostavljeno kao izbor (i testiranje granica sopstvene
radoznalosti, može se reći).

Još od XIX veka, zapadnjačka kultura neguje
raznolike iluzije o takozvanom Orijentu. Od egzotičnih
prizora turskih kupatila do putenih predstava primamlji-
vih Odaliski, svaka konstruisana slika je zapravo plod
evropske mašte, prerađevina čitave jedne kulture koja
je bazirana na fundamentalnom nerazumevanju. Takva
očekivanja uporno bivaju nametana, a potom iznevere-
na, iznova i iznova, što je srodno postulaciji Tijaninih Pej-
zaža. Gledajući te neutralne predele Bliskog istoka, naše
naivne pretpostavke su potpuno devastirane saznanjem
da su konkretni krajolici zapravo poprište masovnih ubi-
stava. Samouverenost sa kojom se prvobitno pristupa
ovim fotografijama, nestaje zajedno sa osećajem lagod-
nosti do koje nas je Tijana dovela, izmestivši neutralan
detalj iz njegovog prvobitnog konteksta. Osim što u tek-
stu objašnjava poreklo Pejzaža, Tijana prilaže i QR kod
koji vodi do snimaka pogubljenja, odnosno direktno nas
stavlja pred neprijatan izbor: da li da okrenemo glavu i
pokušamo da povratimo osećaj sigurnosti (makar on bio
neopravdan) ili da se suočimo sa užasavajućim posledi-
cama globalnog klasnog rata?

Tijana Petrović,
Pejzaži, 2018.

Tijana Petrović,
Pejzaži, 2018.



Ines Zlatković 18

Ines Zlatkovic rođena je 28. decembra 1996.
godine u Smederevskoj Palanci. Završila
je Palanačku gimnaziju 2015. Iste godine
upisuje Fakultet Likovnih Umetnosti u
Beogradu. Trenutno je student četvrte
godine slikarstva.

19 (Ne)obični ljudi

Miroslav Ćuk

Umetnički projekat Ines Zlatković čini serija od deset fo-
tografija jednakih dimenzija prezentovanih jedinstvenim
motivom. Celokupna ideja rada inspirisana je društve-
nim okolnostima koje je umetnica obazrivo, analizirajući
probleme sadašnjice, predstavila kroz oblik umetničke
fotografije. Prvi susret sa radom Ines Zlatković kod pu-
blike može izazvati privremenu blagu nesigurnost pri
shvatanju konkretne umetnicine namere u realizovanju
projekta. Zato poseban akcenat odmah treba staviti na
tumačenje svesno odabranih komplementarnih boja,
koje svojom dramatičnošću, čitavo delo provode kroz
prolom emocija. Naime, takav pristup nas vrlo često
dovodi do skrivene misaone dubine iz kojih umetnikove
ideje postepeno isplivavaju na površinu slobodnom po-
smatraču, ljubitelju misli i umetnosti. Grubi obrisi crvene
boje, simbol krvi i strasti (muke), u kombinaciji sa prozir-
no plavo/zeleno obojenom površinom odaju monumen-
talnu počast neprestanog hladnog talasa ljudske duše.
Prema takvom shvatanju umetnica želi da nas svojom
obojenom plemenitošću podseti na prošlost, teskobnu
i mučnu, punu ožiljaka mržnje i međusobnog nepošto-
vanja; želi da nam ukaže na zlodela koja smo činili jedni

drugima, na zlodela koja i dalje činimo jedni drugima i na 20
zlodela koje će sutra, prvom zraku sunca, ponovo zatrti
svetlost dobrih namera. Jedna ista misao prožima sve te
odrednice vremena: Sami smo krivi za to.

Promišljeno ostvaren odnos boja uklopljen sa
fotografskim prikazom ruku, šaka, koje jesu glavni fizi-
ološki aparat neophodan za ostvarivanje svakojakih ži-
votnih delovanja (kao što i jeste prikazano na nekim fo-
tografijama), prenosi publici univerzalnu poruku u kojoj
čovečanstvo igra glavnu rolu pod senkom uzorčno-po-
sledničnog verbalnog i fizičkog nasilja na pozornici ne-
čovečnih, divljih poriva. Prema tome, umetnica je htela
da stavi akcenat na to da niko od nas nije nepogrešiv,
niti nevin, u ovom beskrupuloznom svetu klasnih ratova.
Svako nosi oružije svog ponosa. Svako nosi svoju krv na
svojim rukama. Čuveni književnik Meša Selimović delio
je sličnu misao: Svet se sastoji od nesavršenih ljudi. Sve
drugo je laž. Ili smrt. Savršeni ljudi su u grobu. Pa i to više
nisu ljudi. Nezaobilazeći bilo kakvu društvenu kategoriju
u svojoj ideji, umetnica jasno šalje svoju poruku svima
kroz daleka prostranstva neizmernog kosmosa sve do
crne rupe našeg društva u kojem se na mržnju uvek od-
govara mržnjom.

Rad se takođe može tumačiti i sa druge pozicije
u kojoj je vodeća uloga obrnuta. Isti akteri postaju žrtve
nekompromisnog, nasilnog, antiutopijskog društva, u
kojem su kao plen prethodno navedenog društvenog
karaktera neposredno predodređeni nemilosrdnom
ispaštanju. Takav fiktivni, pesimistički svet, nema po-
milovanja ni za koga. Svojom drskošću prekorno gazi
svakoga pred sobom dok mu se na rubovima đonova u
prozirno hladnoj izmaglici ocrtava jarko crveni trag po-
slednje čestice časti ljudskog roda.

Ines svojim radom postavlja pitanje savremenim
društvenim problemima preispitivajući njihovu ulogu
i uticaj na šire društvene grupe. Izbor baš ovog načina
umetničkog izražavanja fotografskim putem veoma je

21 značajan za razvoj naše kulturne scene. Budući da foto-

grafija, pored svojih mnogostrukih izražajnih vrednosti,
dokumentuje prizor u onakvom obliku kakav on jeste, i
daje istorijsko svedočanstvo o tome, njena uloga postaje
sve značajnija u tokovima savremene umetnosti. Prihva-
tanje takvih činjenica o fotografiji u radu Ines Zlatković
može zauzimati jedan mali kraičak, kutak istinitosti. Tač-
no je da je ovaj rad po svojoj prirodnosti pripada rodu
umetnosti (umetničke fotografije) ali ne možemo tek
tako odbaciti da ono u sebi nosi taj kraičak istinitosti, re-
alnog prikaza istorijske relevantnosti. To mesto u kojem
mržnja i zlo sede za istim stolom, sklapaju planove i kuju
nam budućnost. Možda je ovaj rad samo proizvod samih
nas, možda i nije, ali sigurno je da je postojao i pre nego
što nam ga je Ines podarila. Dakle, po svemu sudeći ovo
pitanje nije samo pitanje sadašnjice, mi se sa njim bori-
mo već mnogo duže.

Umetnica, svojom kartom prosutom po čoji boje
gorkog života, govori da pravila ove igre, igre života, s
kojom se svakodnevno susrećemo, mogu biti samo po-
štenje, iskrenost i bezuslovna, bezgranična ljubav. Jedi-
no tako možemo prevazići ovo na čemu smo sada; ovo
trulo, krvavo stanje duha koje nas razdvaja iz dana u
dan. Samo sa takvim osobinama i delovanjem dovodi-
mo sebe u viši stupanj stanja svesti, mentalne i duhovne
harmonije koje za posledicu ima mirno i stabilno društvo.
Ostaje velika neizvesnost da li ćemo imati volje da pro-
menimo sve ono na šta nam Ines svojim radom skreće
pažnju.

Borbu je stvorila priroda, mržnju je pronašao čo-
vek. - Naronda poslovica

Ines Zlatković
Ordinary people, 2018.



Kristina Janjić 24

Kristina Janjić rođena je 1991. godine u
Vranju. Master i osnovne studije završila je
na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta
umetnosti u Beogradu u klasi profesora Milete
Prodanovića. Školske 2016/2017 godine, provela
je semestar na Nacionalnoj akademiji lepih
umetnosti u Parizu u klasi profesora Fransoe
Boaro. Učestvovala je na sledećim izložbama:
2017. Inter/Akcija u Galeriji Doma omladine u
Beogradu, projekat u saradnji sa studentima
istorije umetnosti sa Filozofkog fakuleta u
Beogradu, 2018. Napuštanje bezbednog režima
u nemačkom kulturnom centru Gete institut,
2016. na izložbama Modus Operandi Vernisage
i Tashiba Exposition na Nacionalnoj akademiji
lepih umetnosti u Parizu, 2018. na izložbi
Perspektive XXXIV u Nacionalnoj galeriji u
Beogradu.

25 Čitanje zapadnoevropskih zakona

Sara Vuković

Rad Kristine Janjić pod nazivom “Zapadnoevropski
zakoni” 2018. predstavlja seriju redimejdova (120
rolni toalet papira) na kojima su citirani značajni
dokumenti pravnog nasleđa zapadnoevropskih dr-
žava. Kristinin rad predstavlja direktan odgovor koji
na jedan humorističan način ukazuje na masovnu
potrošačku kulturu i kontradikcije strukture evrop-
skog prava, kao i nedoslednost primene istog. Rad
je štampan od strane fabrike toalet papira „Papirna
galanterija Luna” iz Niša.

“Zapadnoevropski zakoni” sadrže neke od
značajnijih dokumenata zapadnog nasleđa kao što
su „Lisabonski sporazum”, „Deklaracija o pravima
čoveka i građanina” iz Francuske revolucije 1789. i
„Deklaracije nezavisnosti” Sjedinjenih Američkih
Država koji se u ovom kontekstu mogu tumačiti se-
mantički. Cilj rada nije poziv na ostvarivanje etič-
ko-moralnog ideala, već parodirana refleksija aktu-
elne političke stvarnosti. Kristina je zainteresovana
za istraživanje teksta kao likovne činjenice, time što
ga iz konvencionalnog konteksta ubacuje u umetnič-
ki. Jezik i samim tim pisana reč se koriste kao likovni

elementi i simboli na toalet papiru kao mediju - koji 26
se opet kolektivno posmatra kao nešto pežorativno,
nešto što se odbacuje, a u isto vreme je utilitarno.
Ideja prikazivanja toalet papira, i uopšte kupatila kao
prostorije u popularnoj kulturi i savremenom potro-
šačkom društvu uvek ostaje nedorečena, sakrivena
i nešto čega se civilizacijski stidimo i što odbacuje-
mo. Semantički sadržaj ovog rada čita se isključivo
u jedinstvu teksta sa predmetom, koji proizvodi efe-
kat komičnog. Komično u okviru grupe predstavlja
kolektivni dogovor, odnosno simbol, koji za svakog
člana zajednice proizvodi isti ili sličan afektivni im-
puls. Korišćenje utilitarne funkcije toalet papira kao
medija sa sobom povlači i određenu dozu političkog
naboja i s obzirom da se radi o važnim zakonima za-
padnog nasleđa može se tumačiti kao vid socijalno
angažovane umetnosti i kritika zapadnih političkih
sistema, ali i šire, njen rad sugeriše na konzumerizam
društva kroz predstavu upakovanih industrijskih do-
bara.

Početno polazište umetničkog istraživanja
Kristine Janjić i njen istraživački proces proizlaze
iz postkonceptualnih teorija savremene umetnosti
koje su zasnovane na transmedijalnosti, u kojem Kri-
stina iskazuje jasan stav prema današnjem društvu.
Njen rad u biti ne zahteva poznavanje tokova savre-
mene umetnosti, već jasno i pre svega cinično istra-
žuje zapadni pravni sistem i nudi kritiku istog. Umet-
nica uzima, u društvu već pretpostavljena mišljenja, i
kroz kreativne postprodukcijske narative, daje novo
značenje koje govori o izboru medija, ali i šire o sa-
vremenom potrošačkom društvu.

Kristina Janjić,
Zapadnoevropski zakoni, 2018.

Aleksa Vitorović 28

Aleksa Vitorović, rođen 1994., vizuelni
umetnik. Živi i radi u Beogradu. Kao fotograf,
profilisao se u dokumentarnom žanru.
Njegov rad podrazumeva fotografiju, film i
eksperimente sa štampom. Učesnik je više
internacionalnih masterclass radionica na
temu dokumentarne fotografije i filma. Izdao
je foto fanzin Varikina u aprilu 2018.godine,
produciran na kućnom Xerox štampaču. 

29 Dokumentarna fotografija modernog doba

Dunja Petković

Dokumentovati u bilo kom sadržaju i obliku, znači saču-
vati nešto od zaborava, pokazati određenu poruku kroz
informacije koji dokument pruža. Fotografija, jedan od
najagresivnijih vidova iskazivanja, zbog njenog manipu-
lativnog karaktera kad je u pitanju interakcija sa posma-
tračima, jeste instrument novog doba koji se sve češće
koristi u svakodnevnom izražavanju. Uloga koju takva
fotografija ima je značajnija od običnog zamzrnutog
momenta, jer smisao za vreme, prostor, situaciju je da-
leko veći ukoliko postoji određeni razlog i time postaje
nosilac radnje koju je neophodno obelodaniti . Tokom
dvadesetog veka, postalo je sasvim uobičajeno izve-
štavanje fotografijom čija je delatnost cvetala i dobijala
svoje mesto u dokumentarnom smislu. Zauzeto mesto
je dograđivala vremenom, pa dostigla svoj vrhunac u
sledećem, odnosno dvadeset i prvom veku. Međutim,
problematika dokumentovanja jeste u tome da se mora
razaznati granica između obične zabelške na društve-
nim mrežama i ozbiljnog izveštavanja određenog vre-
mena, društva, (sub)kulturnih pojava. Ovakvo poređenje
se mora uzeti u obzir, jer danas dolazi do mešanja pojma
i uloge svakojake fotografije sa onom pravom, izvornom,

sirovom dokumentarnom. Opet, nije dovoljno samo za- 30
beležiti izuzetno važan, autentičan događaj makar on
bio i spontan.

Fotograf takvog sadržaja bi trebalo da ima inici-
jativu i smisao za komunicaranje sa svetom oko sebe, jer
on nikako nije samo pasivni posmatrač čija je (re)akcija
strukturalno odvojena od njegove ličnosti. Takođe, afiniteti
pojedinaca koji odluče da se bave fotografisanjem sirovog
sveta oko sebe, a da ne menjaju izvorno stanje zatečenog,
obraćaju se širem autidorijumu pokazivajući svet i stvari
kakve jesu, a ne kakve se njima čini da one jesu.

Današnje doba nosi sa sobom pristup kameri u
svakom trenutku i nekako je logično da smo svi autori ili
se makar pronalazimo u toj ulozi. Ne samo to, već smo i u
velikoj meri osiromašili težinu dokumentarne fotografije
učestalom praksom fotkanja svega što bi se moglo oka-
rakterisati kao ista. To se neće promeniti, šta više, takva
pojava će se još više nadograđivati sve dok je svakom
dostupna pristojna kamera, čak i na mobilnom telefonu.
Definicija, se naravno ne može promeniti, jer nije dovolj-
no zabeležiti momenat bez malo veštine u onom što bi
trebalo naglasiti.

Odabirom radova Alekse Vitorovića, dokumen-
tarnih fotografija sa protesta i žurki, koje itekako idu u
amanet jedne društvene epohe, postavlja se pitanje
kako tako dva strukturalno različita sveta korespondira-
ju i koja je njihova međusobna povezanost. Ta poveza-
nost leži u tome da jedan potpuno odgovara drugom (a
i obratno) jer su oba sveta reakcija prvog na drugi. Oni
agresivno, čini se, pokazuju, suštinu jedne epohe, njiho-
vu harmoniju, ali i kontradiktornost, i svedoče o vremenu
koje se, ironično, ne menja.

→
Aleksa Vitorović,
Bez naziva, 2018.

31

32

33 Izgaram

Bojana Rakonjac

1/ Iz Vikipedije, Sindrom izgaranja ili bernaut (engl. burnout) pojam je
slobodne koji opisuje stanje profesionalca u humanističkim stru-
enciklopedije kama koji su zbog izrazito napornog rada i stresnih situ-
acija često frustrirani ili osećaju apatiju i bes (tzv. „sago-
revanje na poslu”, „profesionalno izgaranje”). Bernaut se
najčešće javlja u socijalnom radu i na drugim poljima na
kojima radnici imaju veće odgovornosti ili rade u stresni-
jim uslovima, što ih dovodi u poseban položaj1.

Aleksa Vitorović (24) mladi je fotograf, autor dvaju se-
rija izloženih fotografija koje se po svojim tematikama
razlikuju, ali atmosfera i ikonografija su im itekako slične,
kao i osjećaj koji do posmatrača dopire. Fotke sa žurki,
koncerata ( koncertna fotografija je nešto što Aleksa
najviše radi, a čime je i započeo neku ozbiljiju aferu sa
fotoaparatom), raznoraznih pijančenja i „bančenja” ukr-
štaju se na izložbi sa serijom fotki snimljenih prethodne,
2017. godine, nepsoredno nakon predsjedničkih izbora,
na kojima je pobjedu odnio Aleksandar Vučić, koje pri-
kazuju proteste organizovane ispred Narodne skupšti-
ne. Kako to protesti organizovani povodom osporavanja
predsjedničkih izbora korespondiraju sa fotkama do-

brog provoda? Sama činjenica iznalaženja ovoliko slič- 34
nih situacija koje se pojavljuju u obje serije fotki odgova-
ra nam na postavljeno pitanje - na obje je protagonista
masa, (većinom je čini mlado, obrazovano, urbano, sred-
njoklasno stanovništvo) kroz koju neumorno struji ener-
gija, kao elektricitet kroz vodu. Sirova, brutalna, iskrena
energija, toliko moćna da može biti i rušilac i kreator, sve
u zavisnosti od konteksta krajnjeg ishoda.

Izgaramo li svi malo po malo, tiho, ali sigurno pre-
ma kulminaciji i fatalnoj eksploziji naših bića, ili jedno-
stavno čitav svijet gori u halapljivom nezaustavljivom
požaru? Rad, uspjeh, neuspjeh, krv, znoj, suza, ekstaza,
sreća, radost, tuga, bol , krik, utjeha, nada. U par zajednič-
kih i nekoliko misaonih imenica stane čitav koncentrični
krug života. Uporni krug, koji svoje ponavljanje nikada
neće zaustaviti, a za nas ljude nekada je samo prosto
točak na kojem neumorno šprintamo kao laboratorijski
pacovi. Smisao, besmisao, ima li išta smisla? Zasigurno
ništa, a opet sigurno sve mora imati nekog smisla da bi
se točak nastavljao okretati. Ta nada u smisao, taj poriv,
valjda neki urođeni trzaj, tjera nas da i dalje neumorno,
poslušno slušajući zapovijesti neke nevidljive sile, za koje
uopšte nismo sigurni da li je nevidljiva ili je i nema, nastav-
ljamo da okrećemo i grčevito se borimo da baš naš točak
ne zastane. Ali, nekim danima ide bolje, nekim gore. Neki
dani su euforično divljenje i zahvalnost postojanja čita-
vog tog smisla u besmislju, a neki su samo tiho sufliranje
utješnih šapata samome sebi: „Sve je ok. Biće bolje. Pro-
ći će. Biće bolje.“ A i šta bi čovječanstvo bez te rečenice,
bez te nade u bolje? Propast bi bila zagarantovana. Ali,
ponekad, samo ponekad dosegnemo naše limite str-
pljenja, nemamo više ni snage ni volje da iščekujemo to
„bolje“, niti više bodrimo sami sebe, a još manje želimo da
primamo lažne utjehe, placebo bromazepame, kojima
nas kljukaju neki tamo drugi koji drsko smatraju da imaju
pravo na kontrolnu komandu naših sudbina. I to je to, tre-
nutak kulminacije. Izgaranje dosegne svoj maksimum, svi

35 eksplodiramo, svi sagorimo, a sa nama se i sam taj zlobni

svijet zapali, koji time sebi zadaje autogol, šah mat, zapa-
lio se požarom koji je sam podmetnuo.

Slična (vjerovatno mnogo bolja) razmatranja i re-
torički monolozi o smislu života, tj. njegovom besmislu,
kao ova gore, napisana rukom autorke ovog teksta, koja
takođe ima svoje svakodnevne egzistencijalne bitke,
česte su uvertire ili zakljčci masivnog odliva frustracije
koji osjeća prosječni potrošač savremenog života. Priti-
sak koji svi osjećamo sa svih strana, borba za opstanak,
za idenitet, za budućnost, čini se nikada nisu bile teže. U
savremenom dobu, ispunjenom konstantnim vaganjem
i vrjednovanjem pojedinaca, neopraštanjem nesavršen-
stva, postavljanjem nerealnih standarda, po nerealnim
uzorima čiju iskrivljenu sliku plasiraju mediji i društvene
mreže, ljudi bivaju kroćeni usađivanjem kompleksa, te
konstantnog osjećaja niže vrijednosti, mućenjem uma i
manipulacijom, u svrhu kreiranja fleksibilnih karika druš-
tva koje mogu nastaviti bilo koji niz koji je u datom trenut-
ku potreban tamo nekom pokretačkom aparatu. Kada se
limiti strpljenja prekorače, kada vam sjednu za vrat i kada
sve postane previše, sve kočnice popuštaju i animalna
priroda, sa akcentom na krvoločnoj borbi za opstanak, ali
i po mogućnosti da taj opstanak bude nekog optimalnog
kvaliteta, a ne da kolektiv baca u crnu rupu savremenog
talasa konstante depresije koji može da parira učinku
srednjevijekovne crne kuge, kako po svom rasponu, tako i
po brojnosti svojih žrtava. Ako se određeni otpor ne pruži,
ako se ne otvori prozor da se prozrače ova toksična is-
parenja sadašnjosti, sindrom izagaranja je zagarantovan.

Rad Alekse Vitorovića, zapravo glavni prota-
gonista ovog teksta, pruža nam uvid u sirov, pulsirajući
trenutak života, što bi se reklo, od krvi i mesa, zarobljen
vještim klikom tzv. „idiot” fotoaparata, koji Aleksa (uglav-
nom) koristi u jednom jedinom kadru. U jednom trenutku
posmatranja besmisleni kadrovi, za koje se može reći
da su skoro pa slučajni šotovi, automatsko fotografisa-

nje, nalik na nadrealističko pisanje i slikanje, ruka sama 36
ispisuje ( u ovom slučaju klikće) šifrovane poruke koje joj
podsvijest tajnim putevima šalje, a opet u isti mah savr-
šeno smisleno otkinut komad stvatrnosti, koji osjetimo,
čujemo, pa možemo u nekim slučajevima i da namiriše-
mo, kao da smo i sami prisustvovali ili je ovo samo jedan
od deja vu trenutaka, čiju čudnu spoznaju ne možemo
otresti do kraja dana, kao sjećanje na ružan san od 4 uju-
tru. Svi Aleksini radovi su takvi, sirovi, iskreni, bez krinke,
bez režije, bez scenarija, osim onog koji sami možemo
da pretpostavimo. Svoj prvobitni Tumblr nalog, koji je
bio prva platforma za objavljivanje fotografija, a potpom
i svoj Instagram nalog, Aleksa je naslovio – IZGARAM.
Kao još jedan učesnik u aktuelnoj borbi težina savreme-
nog života vs čovjek kao jedinka koja samo želi da svoj
život iskroristi što bolje, u terminu izgaram pronašao je
empatiju i paralelu sa svojim nemirima. Ovaj termin u
isto vrijeme idealno opisuje njegov rad, rekla bih mno-
go bolje i preciznije od čitavog ovog teksta, ili bilo kog
drugog. Osim što sam izgara i ljudi sa njegovih fotki isto
to čine, te na različite načine pokušavaju da se odupru,
da pobjegnu, da učine korak, nešto, bilo šta da im bude
bolje, jer ako i ima ovo sve smisla, onda je on sigurno u
traženju i težnji ka tom nečem boljem. Zahtjevi savre-
menog društva, pristisci i sve te prepreke i peripetije na
koje pojedinac nailazi, koje hrane bijes, užas i frustracije
u njemu, a mi, marionete ove velike kosmičke pozorni-
ce samo glasno vrištimo u sebi : „Hoću da mi bude bolje,
više jebote”.

Ova rečenica se realno može uzeti kao najveći
motiv dveju tematika izloženih slika – dobrog provoda
(žurki, jelte) i protesta (a ne pretvori li se to nekada u
jednu te istu stvar?). Zašto mase, glavni likovi ovih fotki,
rade to što rade? A šta to goni ljude u samodestruktivne
pohode poput pijančenja i konzumiranje ostalih opijata, u
prejako ili premalo osvijetljenim prostorijama, uglavnom
na početku noći sa poznatim, a do kraja sa nepoznatim

37 ljudima uz glasnu muziku i kumulonimbuse dima? Ili gla-

sne uzvike koji paraju grlo, višesatno stajanje, skakanje
i dizanje uvis nekih parola, takođe promišljeno i brižno
izrađenih, prkošenje i kockanje sa ličnom sigurnošću?
Ma, takvi poduhvati svoje motive mogu utemeljiti samo u
jednom – ŽELJI ZA BOLJIM, ili u nekim slučajevima JOŠ
BOLJIM (a ko je ko da sudi i određuje koliko boljitka zaslu-
žuje čovjek). Frustracije, kompleksi (niži, viši) vrijednosti,
strahovi, anksioznosti, trebaju da se liječe, kažu, a kako se
to dobra žurka razlikuje od psihoterapije? Samo što svi u
krug obrću nešto drugo, a ne ono klasično: „Zdravo svi-
ma, ja sam taj i taj, to i to mi je”, a zauzvrat se ne čuje ko-
lektivno „Zdravo”, već prećutno razumijevanje ličnog pa-
tosa, ukorijenjenog u dvostrukoj borbi, sam protiv sebe i
sam protiv svih, smještenog u najcrnjim krajevima onoga
što bi nam valjda trebalo biti duša. Bijes i nezadovoljstvo
spajaju ljude, tj. formiraju mase opčinjene negativnom
energijom, koja postaje pokretačka i nestrpljivo iščekuje
kulminaciju koja će lansirati svu tu tjeskobu u orbitu. Tako
je oduvijek bilo i uvijek će i biti. I dobre i loše stvari spaja-
ju ljude, a gdje ima jednih automatski ima i drugih, balans
je neizbježan. Gdje god su mase ujedinjene pod jednom
idejom (nebitno koliko dobro je ona na kraju sprovede-
na u djelo), gdje god bar na trenutak imaju osjećaj da je
moć u njihovim rukama, gdje bar na trenutak vlada sklad,
tu će biti svega: ljubavi, urlika, sreće, radosti, suza, zno-
ja, uzbuđenja, smijeha, sarkazma, baš kao što vidimo na
Aleksinim fotkama. A, kad prođe euforija, nakon te bitke
sa egzistencijom i za nju, pokušaja na ovaj ili onaj način
DA NAM BUDE BOLjE, svi će se razići baš kao poslije
dobre žurke, pamteći neka imena, neka ne, osjećajući se
bolje ili ne, i nastaviti dalje sa jednom jedinom misijom ; da
ne polude, da ne sagore do kraja, da ih težina sopstvenih
kostiju i onog što je u njima ne slomi. Da se bore i nikad ne
odustanu, na koliko god stvari, ljudi, sistema, vlasti, verzi-
ja samih sebe naiđu na putu ka „obećanom” mjestu, kako
god ono izgledalo i gdje god bilo.

38

Aleksa Vitorović,
Bez naziva, 2018.

39

Nikita Živanović 40

Nikita Živanović rođena 1995. u Beogradu.
Završila Školu za dizajn, smer grafika.
Trenutno je završna godina osnovnih
akademskih studija na Fakultetu likovnih
umetnosti u Beogradu (vajarski odsek, u
klasi Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića).
Učestvovala na Izložbama: Proces (Zavičajni
muzej, 2016.), 46. Izložba crteža i skulptura
malog formata studenata likovnih umetnosti
u Beogradu (Galerija Doma omladine
Beograda, 2017.), 47. Izložba crteža i
skulptura malog formata studenata likovnih
umetnosti u Beogradu (Galerija Doma
omladine Beograda, 2018.)

41 Istrebljene vrste u 21. veku

Isidora Dragičević

1/ Sa sajta Osam predstava životinja izrađenih od terakote, neve-
Centra za bi- likih dimenzija. Naziv rada nam govori da su u pitanju
ološki diverzitet, predstave životinjskih vrsta istrebljenih u 21. veku. Pred-
https://www.bio- stavljene su glave pirinejskog kozoroga, istočne pume iz
logicaldiversity. Severne Amerike, dve glave zapadnog crnog nosoroga
org/programs/ – jedna sa naizgled „odsečenim“ rogovima. U celosti su
biodiversity/ prikazani džinovski gušter sa Zelenortskih ostrva, ekva-
elements_of_ dorska kornjača, japanska rečna vidra i ptić bermudske
biodiversity/ex- sove. Baiđi delfin prikazan je iz dva dela – naime, glava i
tinction_crisis/, telo su mu odvojeni.
pristupljeno 19.9.
2018. Po rečima umetnice, namera joj je bila da skrene
pažnju na istrebljenje životinjskih vrsta1 koje se svakod-
nevno dešava, a kog mi nismo svesni. Trenutno prola-
zimo kroz najveći talas izumiranja životinjskih vrsta od
nestanka dinosaurusa. Procenjuje se da na dnevnom
nivou izumire oko 12 životinjskih vrsta, što na godišnjem
nivou iznosi 4380 životinjskih vrsta. Za razliku od prošlih
masovnih izumiranja izazvanih događajima poput udara
asteroida, vulkanskih erupcija i prirodnih klimatskih pro-
mena, trenutnu krizu u potpunosti su izazvali ljudi. Za-
pravo, 99% trenutno ugroženih vrsta ugrožene su zbog
ljudskih aktivnosti, pre svega onih koje podrazumevaju

uništavanje životinjskih staništa, zatim lova na egzotične 42
životinje i krijumčarenja, te globalnog zagrevanja. Istre-
bljenje jedne vrste potencijalno dovodi do istrebljenja ili 2/ Isto
izumiranja drugih vrsta koje su za nju vezane, što može
rezultirati nestankom čitavih ekosistema.2

Ovaj rad, iako u tradicionalnom mediju, skreće
nam pažnju na jedan savremeni problem. Može se dovesti
u vezu sa radom američkog umetnika i biologa Brendona
Balenžea. Pri radu radu on kombinuje svoja znanja biolo-
ga sa umetničkim praksama poput kolaža kako bi skre-
nuo pažnju na određene ekološke probleme. U projektu
Frameworks of Absence (Okviri odsustva/Prazni okviri),
on koristi fotografije i crteže životinja iz npr. udžbenika
za biologiju, iz perioda kada je životinjska vrsta kojom se
bavi u tom radu prestala da postoji. Sa ovih fotografija
sečenjem „vadi“ životinje i na fotografiji ili crtežu ostav-
lja samo konture – prazne okvire tih životinja, koje potom
smešta u ramove. Isečene predstave životinja „kremira“ i
potom poziva posetioce svojih izložbi da prosipaju taj pe-
peo. Po umetniku, ovo bi trebalo da izazove lični osećaj
gubitka kod pojedinca, kao kada umre neko ko im je drag
a potom ga kremiraju. Nakon ovog povezivanja ideje o
izumiranju životinjskih vrsta sa idejom o umiranju ljudskih
bića, pojednici bi trebalo da osete potrebu da sačuvaju
životinjske vrste od daljeg izumiranja. Upitno je koliko se
ovo zaista dešava, ali činjenica je da on predočava izumi-
ranje određenih vrsta.

Nikitin rad je predstavljački, suočava nas sa živo-
tinjama koje je čovek istrebio i time potencijalno izaziva
kod nas emociju. Sama Nikita se nadala da će njen rad
ukazati posmatračima na jedan problem kog potencijal-
no nisu ni svesni. Po njoj, cilj rada je da: „Osvesti osobu,
da se on ili ona sami zapitaju mogu li nešto da urade, te
da li su oni sami krivci za ugrožavanje nekih vrsta na na-
šem području.“

Nikita svojim radom čini prvi korak ka mogućem
rešavanju problema. Naime, razmišljanje o ovom pro-

43 blemu jeste neophodno, ali pravi krivci su mnogo veći

„igrači“ od bilo koga od nas. Kapitalizam ne štedi nikoga,
posebno ne one koji nisu u mogućnosti da se odbrane
sami. U kapitalizmu, životinje bivaju eksploatisane baš
kao i ljudi. Dok stotine životinjskih vrsta izumire na go-
dišnjem nivou zbog uništavanja staništa, preteranog
lova i krijumčarenja, globalnog zagrevanja, ogroman broj
nastavlja da pati pod jarmom industrije - prehrambene,
modne, kozmetičke, u naučne svrhe, u zoološkim vrto-
vima. Ukoliko zaista želimo da pomognemo životinjama,
moramo se, uz konstantno promišljanje, aktivno boriti
protiv eksploatacije.

44

Nikita Živanović,
Istrebljene vrste u 21. veku, 2018.

45

Jovana Radić 46

Jovana Radić rođena je 1995. godine u Koto-
ru. Fakultet Likovnih umetnosti u Beogradu
upisala je 2014. godine, na katedri za grafiku.
2018. godine diplomirala je u klasi profesora
Dragana Momirova. Iste godine je upisala
master studije, na istom fakultetu i odseku.
Od 2015. godine stipendista je Ministarstva
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja za
osnovne akademske studije. Medij koji
koristi ne uključuje isključivo grafički list
dok sve ostalo biva zapostavljeno, već teži
višemedijalnom ukrštanju radi odgovara-
jućeg iskaza. Tematika radova pretežno je
usmerena na odnos konzumerizma i potro-
šačke kulture, oslanjajući se na sociologiju/
antropologiju i makrokulturalni vid, pri
čemu je fokus na potrošnji, funkciji objekta i
multikulturalnosti. Tako shvatan, konzume-
rizam biva istaknut kao umreženo značenj-
ski pojam. Rad sa kojim učestvuje na izložbi
‘Umetnost u doba klasnog rata’ nastaje
2018. godine, prožimajući pitanja koja inače
zaokupljuju njeno istraživanje. Učestvovala
je na više grupnih izložbi, kako u Srbiji, tako
i u inostranstvu.

47 Kapital

Zorana Stojanović

Rad Jovane Radić čine dvadeset tri konzerve pasulja na
čijim su ambalažama nalepnice prvog toma Kapitala,
ekonomsko-filozofskog dela Karla Marksa. Medijski se
može odrediti kao asistirani ready-made.

Marsel Dišan u vizuelne umetnosti uvodi gest pro-
glašenja običnog predmeta za umetničko delo i takve
predmete naziva ready-made. Asistirani ready-made
podrazumeva izbor predmeta i određenu intervenciju
umetnika/ce nad tim predmetom. Nakon Dišana proces
selekcije postaje jednak procesu kreacije i stvaralač-
ki čin prestaje da pripada samo umetniku/ci, recepcija
postaje sastavni deo rada. Kod ready made-a umetnik/
ca se može postaviti u poziciju potrošača, konzumira se
postojeći fond predmeta i dodeljuje im se novo značenje
promenom konteksta. Posmatrač/ica se usmerava na
sam koncept umetničkog rada tj. na preimenovanja koja
je umetnik/ca izvršio/la.

Kada se konzerve pasulja sa nalepnicama Das
Kapital izlože u piramidalnoj formi, jedno od tumačenja
rada može da ode u smeru Marksove društvene pirami-
de po kojoj struktura društva izvire iz temeljnih činjenica
ekonomske proizvodnje. Marks u Kapitalu istražuje kapi-

talistički način proizvodnje. Cilj mu je da utvrdi činjenič- 48
no stanje : kapitalizmu je imanentan duboko destruktivni
potencijal, koji se uvek iznova aktivira. Temeljna prome- 1/ Michael
na situcije bi zahtevala njegovo ukidanje1. Do ukidanja Heinrich, Uvod
kapitalizma nije došlo, on se razvio i postao temeljna u Marksovu
paradigma današnjeg vremena i društva. kritiku političke
ekonomije,
Jedna od mnogih manifestacija kapitalizma jeste prevod Stipe
konzumerizam. U supermarketima konzerve pasulja su Ćurković
često naslagane u piramidalnoj fomi. U tom kontekstu (predgovor,
Jovanin izbor pedmeta i način na koji je izložen ide u poglavlja 1-4) i
smeru kritike potrošačke kulture. Podsticanje gladi koja Alen Sućeska
nikada ne može biti zadovoljena postaje osnovni prin- (poglavlja 5-12),
cip potrošačke kulure. Konzumerizam se postavlja kao CRS, 2015.
ideologija savremenog kapitalizma. Savremeno potro- str. 45
šačko društvo vodi otuđenju i tzv. komodifikaciji čitavog
društva kroz promociju potrošnje kao najveće vrednosti.

Konzerve pasulja su potrošna roba kao izgleda i
Maksov doprinos političkoj ekonomiji i lanac identifika-
cija kojima je doprineo (marksista/kinja, socijalista/ki-
nja, komunista/kinja i sl.). Sve je postalo potrošna roba.
Konzerve pasulja sa nalepnicama Kapitala ukazuju na
komodifikaciju političke ideologije koja u radu gubi svoj
radikalni potencijal i postaje samo još jedna stvar kon-
zumacije. Nivo komodifikacije se proširio na puno sfera.
Društvo je okuženo robom, a u takvom okruženju ono
postaje pasivno.

U kontekstu izložbe Umetnost u doba klasnog
rata Jovanin Kapital predstavlja vrstu auto-ironije na
sam koncept izložbe. Nastala je sa idejom da novi akteri
na umetničkoj sceni mapiraju odnos umetnosti i/ili svoju
poziciju kao umetnika/ca prema društvenoj stvarnosti.
Zastupljeni su problemi ekonomske i klasne nejednako-
sti, rasizma i transfobije, razaranja prirode, problem mla-
dih i pitanja feminizma. Društvena stvarnost u ovom radu
upućuje na pasivno društvo koje konzumira najrazličitije
sadržaje od hrane, preko ideologije do stilova života, ali
u tome je i njegov potencijal. Izložen u galerijskom pro-

49 storu Kapital može da skrene pažnju na pasivnost u koje

je društvo upalo, a tada galerija može da postane me-
sto produkcije dijaloga, gde se političke ideje generišu i
artikulišu. Neće više biti mesto u kojem se samo izlažu
umetnička dela.

→
Jovana Radić,
Bez naziva, 2018.

50