Katalog Umetnost u doba klasnog rata

51

Lazar Zagrađanin 52

Lazar Zagrađanin je završio osnovne
studije na vajarskom odseku Fakulteta
likovnih umetnosti u Beogradu u klasi prof.
Mrđana Bajića i prof. Radoša Antonijevića.
Učestvovao je na izložbama: Izložba crteža
i skulptura malog formata, Galerija Doma
omladine, Beograd (2016, 2017, 2018. );
Umetničke intervencije XI, Magacin u
Kraljevića Marka 4, Beograd (2017); Inter/
Akcija 2017, Galerija Doma omladine,
Beograd (2017); Umetničke intervencije XII,
Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd
(2018); Perspektive XXXIV, Nacionalna
galerija, Beograd (2018)

53 Lookalikes

Milan Veselinović

U dobu milenijalaca (millenials ili generation y), vremenu
ispunjenom internetom i tehnologijom, u kulturi selfija i
društvenih mreža, može se dovesti u pitanje legitimitet
softvera na koji se oslanjamo i komunikacija interneta sa
ljudima. U radu “lookalikes” proverava se Guglova moć
“vida” njegova sposobnost prepoznavanja, interakcija sa
opcijom Google image search. Šta gugl zaista vidi i pre-
poznaje? Cilj postavljanja fotografija je komunikacija sa
nesvesnim pretraživačem veštačke inteligencije.

Lazar smatra da umetnik treba da pronađe način
da svoj rad približi publici i da voli radove koje reakcija
publike upotpunjuje. Ovo delo je u savršenom skladu sa
Lazarevom izjavom, u dobu selfija i interneta, obrađena
je tema koja je bliska publici i dobro poznata današnjici.
Lazar je koristeći Google image search uvideo da pre-
traživač povezuje slike po čistoj vizuelnoj sličnosti, boji,
površinama, kompoziciji itd, i da zbog toga dolazi do vi-
zuelno nepreciznih rezulata pretrage, koji nisu u velikoj
meri povezani sa fotografijama korišćenim za pretragu.
Umetničko stvaranje je individualna stvar - za Lazara je
stvaranje dela proizvod prvo razmišljanja o temi, a zatim
i pronalaženja medija kojim se ona može najbolje pred-

staviti. Nakon upoznavanja sa funkcionisanjem Google 54
image search Lazar je otpočeo rad kroz koji je nailazio
na najneočekivanije rezultate.

Upotrebljene fotografije su nastale ciljano za ovaj
rad, izgled na fotografijama je menjan jednostavnim
odevnim predmetima kako bi se dobilo što više različitih
rezultata. Korišćenjem predmeta poput jabuke, potko-
šulje ili duksa komunikacija sa guglom je otpočeta. Na
svakoj fotografiji Lazar je izmenio svoj izgled sa pretpo-
stavkom kakav rezultat bi mogao da dobije. Kako kaže,
rezultati su ga uvek iznenađivali. Na primeru fotografije
sa brkovima Lazar objašnjava, iako je smatrao da će za
rezultat dobiti Hitlera, zašto je gugl to prepoznao kao selfi,
najpribližniji rezultat za njegovu fotografiju: na slici na ko-
joj sam stavio lažne brkove, očekivao sam da će rezultat
biti Hitler. Doduše, rezultat je selfie, što može biti jer pre-
poznaje da je fotkano iz gornjeg rakursa i vide mi se ruke
koje drže kameru (telefon) što je karakteristično za selfie
fotografije.

Igrajući se sa guglom traženja sličnosti nastaje
lookalikes. Lookalikes nema direktno za cilj da ukaže
na globalnu ovisnost o internetu i fotografisanje, ali se
svakako može dovesti u vezu sa tom društvenom aktiv-
nošću. Postavljanje fotografija jedino za cilj ima komu-
nikaciju sa internetom i proveru njegove sposobnosti
vizuelnog prepoznavanja. Provera se vrši menjanjem
identiteta, upotrebom tih fotografija i poređenjem sa
nekim postojećim odrednicama različitih identiteta, koje
su definisane od strane Google image search tima. Za-
hvaljujući nesavršenosti veštačke inteligencije gugla,
kojoj doprinose informacije u algoritimima unetim od
strane ljudi koji se bave njegovim softverom, te odred-
nice su često besmislene, što dovodi u pitanje koliko je
identitet čvrsta kategorija.

Ako na fotografiji vidimo žutu majicu, Google će
je prepoznati kao plavu kosu, a dve slične fotografije će
definisati kao ženu i senku.

55 Šta je potrebno da bi identitet bio prepoznat?

Kako ista fotografija može dati rezultat žene i senke?
Da li nas Internet vodi ka pojednostavljenju forme

i razlika, ili je samo nesavršenost pretraživača u pitanju?
Ovo je tema kojoj svakako kojoj treba posvetiti više pa-
žnje i razmatranja. U globalnim društvima bitno je saču-
vati identitet pojedinca, ali koliko je moguće prepozna-
ti ga i ako uspevamo da pronađemo sličnosti, koliko je
identitet individualna stvar. Možda nije problem u guglo-
vom lošem prepoznavanju sličnosti... Kako internet nudi
veliki broj usluga i pogodnosti, počevši od komunikacije,
podataka, bezbednosti itd, gde je problem? Internet kao
nesvesna veštačka inteligencija funkcioniše po parame-
trima unetim od strane ljudi. Za svaki problem na koji se
može naići, ne može se okriviti softver, ipak je on ljudsko
delo. Za nesavršenosti pretrage i probleme prepoznava-
nja identiteta na internetu nije kriva jednostavnost sof-
tvera, već odrednice za pretragu unetu od strane ljudi.
Problem identiteta se ne može posmatrati kroz internet
pretragu slika, ali svakako ukazuje na problem ljudske
definicije identiteta i njegove važnosti, a ne na nesavr-
šenost pretraživača. Kako je rečeno, postoji tim koji se
bavi Google image search-om, sam internet pretraživač
daje rezultate po podacima koje su unete od strane ljudi.
Iz svega navedenog, jasno je da se globalna populacija
oslanja na definicije i stavove nekolicine u poređenju sa
korisnicima.

→
Lazar Zagrađanin,
Lookalikes, 2018.





NEpraktične žeNE 58

Zanatska zadruga NEpraktične žeNE okuplja
ženske, muške i ostale vezilje NOVIH KUVA-
RICA. Imenovana je 2016, a nastala još 2000.
godine.

pitamo i pitamo se:
- smemo li upravo kroz zanemarenu narodnu
radinost, umesto pasivnog ponavljanja tradicio-
nalnih lekcija “KAKO TREBA”, otvoreno pričati
jezikom kritičke komunikacije o tome KAKO
JESTE?
- možemo li ujediniti različita zanatska i
kreativna iskustva u zajedničkoj borbi protiv
patrijarhata i nasilja, za jednakost, solidarnost i
pravo glasa?
- šta reći spuštenim glavama?
- ... a šta glavama-spavama?

(NPŽ kuvarice se izlažu kako na razapetim
štrikovima uličnih akcija i seoskih vašara tako
i u školama i domovima penzionera, kako na
aktivističkim skupovima i protestima tako i u
svetskim galerijama, muzejima i sajmovima di-
zajna, prevođene na engleski, španski, poljski,
nemački, francuski, korejski, japanski, čitaju
se na večerima poezije kao i u rehabilitacionim
banjama, dostupne različitoj publici u stalnoj
potrazi za novim pitanjima i novim komenta-
rima)
>>> članice, članovi i ostali: Lenka Zelenović,
Brigita Međo, Sanja Stamenković , Pava Marti-
nović , Vesna Nenadov, škart, Vladan Nikolić i
mnoge druge... i mnogi drugi...
Da,
o - da!

59 Da li je moguće obnoviti lenjinizam?

O političkoj teoriji Nepraktičnih žena

Lav Mrenović

Na samom početku važno je napomenuti da se u eseju
ne radi o strogom shvatanju pojmova lenjinizam i politič-
ka teorija. Nepraktične žene su, pre svega, umetnička
grupa i kao takva se ne bavi političkim radom u užem
smislu tog pojma, tj. nema pretenziju da osvoji vlast, i
isto tako se ne bavi političkom filozofijom. Međutim, to
nikako ne znači da grupa ne zauzima političku poziciju i
ne deluje u skladu sa njom. Naprotiv, njihov rad je itekako
političan i to ne samo kroz konkretne umetničke radove,
već uopšte kroz proces rada grupe, i on se može manje
ili više jasno locirati u spektru političkih ideologija.

Lenjinizam je politička teorija u okviru marksi-
stičkog diskursa, koja naglašava važnost avangardne
(u doslovnom prevodu: “ispred naroda”) partije. Ona
(avangardna partija) je trebalo da, kroz organizovanje i
obrazovanje, radničkoj klasi usadi političku svest, koja
je pre pojave avangarde nedovoljno razvijena ili kontra-
diktorna, kroz organizovanje i obrazovanje. To podra-
zumeva vođstvo najčešće sačinjeno od urbanih sred-
njoklasnih radikalizovanih intelektualaca.

Ta teorija je, kao i praksa boljševika, od svog
nastanka kritikovana, pre svega, od levice – od levih

komunista poput Roze Luksemburg i anarhista poput 60
Eme Goldman – koja je uočila inherentnu autoritarnost
ove stategije. Ta kritika je nastala u okolnostima Evro-
pe pod revolucionarnim tenzijama u kojima je radnička
klasa nastupala kao klasa za sebe boreći se za dostajn-
stven život. Međutim, okolnosti u Rusiji bile su složenije
– radnička borba je bila izmešana zajedno sa nazadnim
tendencijama društva, poput antisemitizma, koje je
avangardna partija trebalo da ukloni i tako garantuje
sveopštu emancipaciju.

Ostatak istorije je poznat – boljševici dolaze
na vlast, poništavaju rezultate izbora za ustavotvornu
skupštinu nakon što su izgubili na njima, ukidaju politič-
ke slobode, napadaju prvake revolucije u Kronštadu i
u slobodnoj Ukraijini, Staljin… Dok se deo krivice može
prebaciti na složenost situacije – u toku je prvi svetski
rat, najmoćnije zemlje zapada šalju svoje vojske poku-
šavajući da skinu boljševike sa vlasti, građanski rat u
kojima su menjševicima iste te sile pomagale… - ona je
većim delom u samoj teoriji. Šta onda iz te teorije i njene
prakse ima da se obnavlja?

Grupa Škart je, godine kada je pao izobličeni
socijalizam, počela da radi na takozvanim kuvarica-
ma sa nekoliko žena i formirala grupu NEpraktične
žeNE. U početku su tu bile žene gastarbajtera, a zatim
i samohrane majke, izbeglice, a kasnije su se pridružili
i muškarci. Tradiconalnu umetnost kuvarica, odnosno
platna sa patrijarhalnim pošalicama o kućnom radu
žena, koja su se najčešće kačila po kuhinjama, “NEprak-
tične” preuzimaju i vrše subverziju zamenjajući mizogi-
ne poruke sa feminističkim, levičarskim i ekološkim. Te
poruke nikada nisu depresivne već podstiču aktivnost
svojim humorom i osnaženošću. Levi populizam, kako
teoretiše Šantal Muf, jeste pitanje komunikacije – u po-
litici će uvek biti sukoba između različitih interesa i na
progresivnim snagama je da stvore narativ koji može da
privuče što veći broj ljudi u borbi za hegemoniju u jav-

61 nom diskursu. Tako “NEpraktične” preuzimaju “narodni”

izraz i preobrću njegovu konzervativnu političku poziciju
u progresivnu, međutim zadržavaju njegov zabavni ton
zbog kojeg su “kuvarice” i voljene.

Na projektu NEpraktične žeNE bi se mogla lo-
miti koplja separatističkog feminizma i radikalnog uni-
verzalizma – da li je opravdano da dvojica muškaraca
započinje feministički projekat. Pažnja koja je do tada
bila usmerena na umetnički duo je preusmerena na one
ojađene i nevidljive. Ove žene su se uz pomoć “škartov-
ca” organizovale i sada mogu da zarade dodatan novac
i obrate se svom okruženju. Nije li to primer savezništva
muškaraca i žena u kome onaj ko poseduje više moći
presumerava tu moć na one koji je ponekad uopšte ne-
maju – tu nisu bilo koje žene, već bivše radnice, današnja
klasa prekarijata, prezrenih. Njihov feminizam kontrira
dominantom liberalnom feminizmu koji je za ravnoprav-
nost žena, ali u kapitalstičkom sistemu. Njihov feminizam
jeste socijalistički feminizam sa elementom univerzaliz-
ma. Radi se o tome da žene mogu biti jednake samo u
društvu u kome smo svi jednaki – tako su u NEpraktič-
nim i muškarci koji su se prihvatili „ženskog“ posla veza.

Ako je jasno da pripadaju levim političkim
pozicijama, šta je onda čini lenjinističkom? Prosta
činjenica da je dvojica istaknutih umetnika, odnosno
pripadnikaurbaneintelektualneelite,prišlo pripadnicima
obespravljenih, i da su počeli da rade sa njima, vodeći ih
kroz proces. Međutim, ono u čemu se razlikuje jeste što
se tim susretom odmah uspostavljaju egalitarni odnosi
koji ukidaju hijerarhiju moći unutar organizacije. Ovaj
model rada je deo tendencije u savremenoj umetnosti
u kojoj se uključuju neumetnički subjekti koji stvaraju
umetničke radove i kroz sam proces rada se emancipuju.
Ta tendencija je prisutna već neko vreme i raširila
se kroz savremenu umetnost, međutim, ograničenja
tog pristupa se često ne razmatraju – zašto se takvi
modeli veoma retko preslikavaju u druge sfere ljudskog

delovanja, i zašto ih gotovo uopšte nema u političkom
organizovanju. Efektivnost tog pristupa možda jeste
manja, ali rezultat je sigurno drugačiji od onog iz istorije
radničkog pokreta.

NEpraktične žeNE, Lenka Zelenović,
Ako me bes savlada neko će da nastrada,
2017.

Nemanja Nikolić 64

Nemanja Nikolić, rođen u Pančevu 1998.
godine. Završio Filološku gimnaziju u Beogradu
i trenutno student druge godine Fakulteta
likovnih umetnosti na odseku Novi mediji. U
svojoj dosadašnjoj praksi bavio se mapiranjem
procesa umetničke produkcije, greškama
i njihovom rekontekstualizacijom, kvir
identitetima i odnosom srpskog društva prema
njima. Namerava da nastavi da ispituje načine
na koje postojimo u informatičkom dobu i
identitete koji su svakome od nas ponuđeni
unutar društva. Takođe ima za cilj da kroz
raznovrsne medije koristi potencijal umetnosti
za pokretanje diskusije i na kraju krajeva
iniciranje društvenih promena.

65 Ne smem da budem ono

što jesam / Autoportret
Sunset

Sonja Glišić

Nemanjini radovi su proizvod paradoksalne odluke da
predstavi sebe kroz nemogućnost da se predstavi u
celosti. Taj osećaj nedostatka slobode, koji ga sputava
u ličnom izražavanju, transformisao se u pokretačku silu
koja je za rezultat imala dva sugestivna, reprezentativna
i, povrh svega, vrlo lična umetnička rada.

Autoportret, koji između ostalog nosi naziv Ne
smem da budem ono što jesam, u stvari počinje kon-
struisanjem lica koje on „crta na sebe“ nanošenjem jarke
drag šminke. Potom to „nacrtano lice“, uranja u parče
tkanine i ostavlja otisak koji istovremeno predstavlja i
najbukvalniji fizički trag njegovog lika i gotovo apstra-
hovanu, difuznu verziju, koja može pripadati skoro bilo
kome. Međutim, koliko god to lice bilo na neki način
„izvedeno“, Nemanjino prisustvo unutar autoportreta je
neumitno i vrlo, vrlo realno.

Njegov lik nam ponovo izmiče u okviru video-rada
Sunset, gde, iako je u pitanju „tutorijal za jedan letnji look
kojim ćete zaslepiti celu Adu“, ni u jednom trenutku nismo
u mogućnosti da mu zapravo vidimo lice. Dok nabraja
brendove i daje uputstva za postizanje željenog look-a,
Nemanjin lik je pikseliran i jedva da se nazire, čime je „tu-

torijal“ kao takav potpuno obesmišljen, takoreći doveden 66
do apsurda. Iako je postavljen na javnu platformu, može
se reći da Sunset više podseća na isečak iz intervjua sa
zaštićenim svedokom, nego na tipičan jutjub video.

Nije teško pretpostaviti zašto se Nemanja odlu-
čuje da ovaj deo sebe zadrži za sebe, u sredini gde su
rodne uloge bespogovorno potčinjene patrijarhalnom,
heteronormativnom ustrojenju. U tom kontekstu, drag
je posebno polarizujuća pojava, budući da je ideja he-
gemonog maskuliniteta toliko rasprostranjena, da je
poželjna čak i među pripadnicima LGBTQ+ populaci-
je, a transfobija predstavlja sasvim prihvatljiv društve-
ni model. S druge strane, zahvaljujući emisijama poput
RuPaul’s Drag Race i sličnim fenomenima, u poslednjih
nekoliko godina drag je uspeo da zauzme mesto u okvi-
ru popularne kulture i na taj način dopre do šire publi-
ke, odnosno da se donekle komercijalizuje. Međutim,
unutar tradicionalističkih sistema zemalja „jugoistočne
Evrope“, drag kultura se percepira kao perfidan uvoz sa
„liberalističkog Zapada“ (iako odavno postoji na ovim
prostorima) i kao nešto što bi bilo poželjno „suzbiti“ ili
čak potpuno iskoreniti. U kovitlacu medijskog licemer-
ja nekoliko nedelja uoči Beogradskog Prajda, u Srbiji se
ironično negovao privid tog istog zaziranog liberalizma
i slika koja je usrdno odašiljana u svet bila je slika „ve-
ćinski tolerantne Srbije“ (no ta „većinska tolerancija“ je
vrlo lako bila urušena jednostavnom pojavom narodne
nošnje u okviru Šetnje, kada je postalo jasno da štovana
srpska tradicija ne pripada svima podjednako).

Ovaj nesklad između društvenih okolnosti i pro-
movisanih slika društvenih okolnosti, dovodi do pojave
paradoksa koji prožimaju Nemanjine radove. U oba slu-
čaja on je tu, u raznobojnoj drag šminki, ali njegovo pri-
sustvo je na neki način osujećeno. Frustracija koja se
posledično javlja zbog nametnute distance, predstavlja
odblesak frustracije koju Nemanja neminovno oseća
jer biva uskraćen za priliku da deli svoj izraz sa svetom

67 i primoran da se krije. Kada nam se obraća u okviru „tu-

torijala“, on ne progovara sopstvenim glasom, već modi-
fikovanim vokalom karikaturalno duboke (maskuline!)
frekvencije. Kada izrađuje autoportret, on ostavlja trag
ne svog, već „nacrtanog lica“ na polimorfnom, razno-
bojnom materijalu. Međutim, ipak ostvaruje veoma kon-
kretnu, promišljenu reprezentaciju, jer on je taj koji fizički
uranja u tkaninu i ostavlja otisak, koji je sam konstruisao.
No, istovremeno, može se i protumačiti da tkanina deluje
kao svojevrsni prigušivač i ultimativno odstranjuje trago-
ve drag šminke sa Nemanjinog lica, onemogućujući mu
da radi ono što želi i bude ono što jeste.

Nemanja Nikolić,
Sunset, 2018

Nemanja Nikolić,
Ne smem da budem ono što jesam / Autoportret,
2018



Milica Bilanović 70

Milica Bilanović rođena je 1997. u Tuzli, Bosna
i Hercegovina. Student je na Fakultetu likovnih
umetnosti u Beogradu, na smeru Novi Mediji
u klasi prof. Zorana Todorovića, trenutno na 3.
godini. Studiranje na ovom smeru uvodi je u
razmišljanje o umetnosti, te o formama izraža-
vanja kojima ukazuje na neki problem ili ideju.
Pored izložbi u sklopu Fakulteta učestvovala
je u grupnoj izložbi “Napuštanje bezbednog
režima” koja se desila 2018. godine u Geothe
institutu u Beogradu. U prethodnim radovima
bavi se društveno predodređenim konstrukti-
ma kao što su seksualni identitet, jezik, kao i
ulogom stereotipa. Rad “Plastični ideal” odnosi
se na četiri verzije Barbie lutaka modifikova-
ne dodavanjem genitalija. Ovaj rad dovodi u
pitanje polne i rodne razlike kao biološke i
društvene predodrednice, te ukazuje na mnoge
moguće identifikacije seksualnog identiteta.
Ovaj rad bio je cenzurisan za vreme izložbe
u Geothe institutu u Beogradu, zbog, kako je
objašnjeno, velikog broja maloljetnih prolazni-
ka. Sama činjenica da se ovakvo nerazumevanje
desilo od strane direktora galerije Geothe insti-
tute, ukazuje na sam problem (ne)razumevanja
polnih i rodnih odrednica.

71 Plastični ideal

Zorana Stojanović

Milica Bilanović je dve Barbike i dva Kena modifikovala
upotrebom 3D štampača, dodala im je genitalije i tako
stvorila četiri objekta : ženu, muškarca, trans ženu i trans
muškarca. Milica time jukstapozicionira dominantne i
skrajnute identitete.

Barbika je nastala sa idejom o ženskom osnaži-
vanju, a postala je kulturološki objekat i relevantan po-
lemički prostor kroz koji se artikuliše društveni poredak i
simbolički okvir u kome se formulišu i/ili redefinišu iden-
titeti i rodne uloge.

Barbika je heteronormativni ideal – ona je savr-
šena žena, Ken je savršen muškarac, i kao takvi oni us-
postavljaju stereotipne uloge žene i muškaraca u patri-
jahalnom društvu, koje funkcioniše po binarnom modelu
maskuliniteta i feminiteta.

Identitet uvek podrazumeva odnos pojedinačnog
ka opštem. Procesom usvajanja i/ili prisvajanja nekih ka-
rakteristika drugog subjekta ili grupe subjekata nastaje
identitet koji je zapravo način predstavljanja subjekta u
određenom referentnom sistemu. Identiteti mogu biti
rodni, rasni, seksualni, kulturalni, klasni itd, a subjekt u
isto vreme raspolaže sa više identiteta od kojih će neke

u datom trenutku izvoditi. Nastanak identiteta je uslov- 72
ljen i usmeren diskursom u okviru kog subjekt funkcio-
niše. Ono što takođe utiče na proces identifikacije jesu 1/ A.M.
određeni stereotipi koji se vezuju za identitete i koji vrše Milanović,
pritisak na subjekt da se izborom određenog identiteta ,,Transrodno
uklopi i u date stereotipe vezane za njega.1 Procesom telo kao mesto
usvajanja devojčice žele da postanu kao Barbika, jer transgresije
nema ništa loše u želji da se bude mlada, lepa, uspešna binarno
žena (ne)savršenih proporcija. Problem nastaje kada se strukturirane
određeni subjekti ne mogu uklopiti u normativnu sliku, a rodnosti”
tu normativnu sliku, između ostalog, održava medijska objavljeno
franšiza o najpoznatijoj modnoj lutki. u : Časopis
za studije
Zvaničan narativ o nastanku Barbike izostavlja umetnosti i
nemačku lutku Lili i sukob dve kompanije oko prava na medija, broj
prototip. Lili se pojavila u plastičnom obliku 1955. godi- 4, Orion Art,
ne, nakon uspeha stripa koji je izlazio u novinama Bild. Beograd, 2013,
Heroina je senzacionalna, zna šta želi i ne ustručava se 56–63
od korišćenja muškaraca da bi došla do svog cilja. Proi-
zvodila se kao erotska igračka namenjena muškarcima.

Barbara Milisent Roberts, popularna Barbi se
pojavila na tržištu 1959. godine u proizvodnji kompanije
Mattel, Inc. Kreatorka Rut Hendler je na ideju o trodimen-
zionalnoj lutki došla dok se njena ćerka Barbara igrala
s papirnim lutkama i zamišljala ih kao odrasle devojke.
Želela je da napravi igračku za devojčice koja će im pru-
žiti mogućnost da se identifikuju sa njima, ali i da mašta-
ju o budućnosti van zadatih okvira tog vremena, da im
pruži mogućnost da postanu šta god žele : foto–modeli,
astronautkinje, kandidatkinje za predsednicu države, i sl.
Ideja je brzo realizovana jer su Rut i Eliot Hendler jedni
od osnivača kompanije Mattel, Inc. Barbikino porodično
stablo, krug prijatelja i lista zanimanja se brzo šire. Godi-
ne 1961. Barbi upoznaje dečka Keneta Karsona, pozna-
tog Kena i od tada predstavljaju savršen par.

Forma Barbike se menjala vremenom, tako da se
u svakom tenutku prilagodi dominantnom idealu lepote.
Pedesetih je bila foto–model, ugledajući se na stil Merlin

73 Monro i Elizabet Tejlor, šezdesetih njen izgled prati stil
prve dame Džeki Kenedi, sedamdesetih prvi put poka-
2/ http://www. zuje zube, tačnije počinje da se smeje tako da se vide bli-
barbiemedia. stavo beli zubi i, kako se navodi na zvaničnom sajtu2, za-
com/about- hvaljujući feminističkom pokretu i ženskom osnaživanju,
barbie/ pogled joj više nije skrajnut, nego prozirno plavim očima
history/1970s. gleda unapred. Osamdesetih se pojavljuje na MTV-u.
html Devedesete su rezervisane za žene u politici, tako Bar-
bika postaje kandidatkinja za predsednicu Sjedinjenih
Američkih Država. Dvehiljaditih upada u ljubavne poble-
me i raskida sa Kenom, ali, nakon nekoliko neobaveznih
veza i Kenove transformacije, oni se mire.

Barbika je menjala izgled sa duhom vremena, ali
u identitetske krize je zapala tek nakon tržišnih gubita-
ka. Bratz lutke i gubitak licence za proizvodnju Diznijevih
princeza su pvi put dovele Matel u situaciju da se bori za
prevlast nad tržištem. Za razliku od plavokose i plavo-
oke Barbike, koja svojim anglosaksonskim izgledom ne
pruža mnogo mogućnosti za identifikaciju devojčicama
drugih rasnih karakteristika, Bratz lutke su se proizvodile
u svim rasnim varijantama.

Matel je tako zbog profita prihvatio jednu od naj-
zastupljenijih kitika i uveo multietničke lutke, a kasnije
i tri nova oblika tela: tall, curvy, petite, uz promociju ra-
zličitosti i poruku prihvatanja drugačijih kultura i oblika
tela. Do tada su sve lutke iz Matelove proizvodne linije
drugih etničnosti spadale u Barbikin krug pijateljica. U
ovom trenutku sve one postaju Barbi. Ovaj potez je Ma-
telu doneo profit pre svega, uz to možda poštovanje i
zahvalnost nekih, ali sve te promene se dešavaju u okvi-
rima dominantne ideologije koja vrši komodifikaciju ra-
zličitih kultura i klasifikuje različite pripadnosti kao egzo-
tične, kao Druge. Asimilacija drugih identiteta od strane
profitnih korporacija, samo je marketinška strategija, a
ne potez nastao zbog vođenja brige o društvenoj pravdi.

Matel promoviše heteroseksualnost tako što ga
predstavlja priodnim i najatraktivnijim izborom, seksi-

zam i ageism kroz sugestiju da je mlado, lepo telo ženina 74
najvrednija roba, rasizam kroz uspostavljanje bele Bar-
bike kao normativne.3 3/ Rand Erica,
Barbie’s Queer
U tu normativnu sliku se ne uklapaju osobe čiji Accessories
rodni identitet i/ili rodno izražavanje odstupaju od stan- (Series Q),
dardnog rodno/polnog modela, kao i osobe koje su mo- Duke University
difikovale svoje telo i time promenile polni status. Termin Press, 1995.
trans podrazumeva transeksualne osobe, transrodne str. 9
osobe, arodne osobe, polirodne osobe, transvestite, kro-
sdresere/ke, androgine osobe, dženderkvir osobe. Tran- 4/ A.M.
srodni identiteti ukazuju na konstruisanost kategorija Milanović, nav.
rodnosti i polnosti, kao i na mehanizme kojima se data delo
kulturalna sredina služi kako bi pomenute konstrukte
naturalizovala i uspostavila nao normativ. 4

Kao umetnica, Milica može da ukaže na skraj-
nute identitete i time im da vidljivost u kontekstu sveta
umetnosti, ali čak i u tom svetu koji bi trebalo da referiše
na neki vid slobode, vidljivost nije uvek moguća. Kada
je Plastični ideal bio izložen u galeriji u centru Beograda
2018. godine, roditelji su zamolili upravu galerije da rad
bude prekiven dok prolaze pored njega sa decom, da ne
bi morali da se vode neprijatni razgovori.

Razgovori o trans osobama nisu neprijatni već
neophodni, a dečaci i devojčice će se svakako u jednom
trenutku sami zapitati zašto njihove Barbike, Dizni prin-
ceze, Kenovi, X-menovi i sl. nemaju isto telo kao oni, a to
može da ode u dva smera – da teže plastičnom idealu ili
da prihvate sebe onakvim kakvi jesu.

Milica Bilanović,
Plastični ideal, 2018.

76 n.ž. l.z.

n.n.

m.b. n.n.

77 a.v. k.j. t.p. a.d.

i.z.
n.ž.

j.r.

78

Urednik Dizajn i prelom
Lav Mrenović Miloš Nikolić

Kustoski tim Fotografije radova
Lav Mrenović, Aleksandar Denić
Zorana Stojanović, Tijana Petrović
Sonja Glišić, Ines Zlatković
Dunja Petković, Kristina Janjić
Bojana Stradlin, Aleksa Vitorović
Isidora Dragičević, Nikita Živanović
Miroslav Ćuk, Jovana Radić
Milan Veselinović, Lazar Zagrađanin
Sara Vuković Nepraktične Žene
Nemanja Nikolić
Autori tekstova Milica Bilanović
Lav Mrenović,
Zorana Stojanović, Fotografija na korici
Sonja Glišić, Aleksa Vitorović
Dunja Petković,
Bojana Stradlin, Ostavinska galerija
Isidora Dragičević, Beograd, 2018.
Miroslav Ćuk,
Milan Veselinović,
Sara Vuković

79

80