Gijom-Muso-Kako-bih-bez-tebe

ludi i prošlost obuzima sadašnjost. I strah isplivava na površinu.
Strah.

Zarobljen u telu, skriven u senci duha. Strah koji se širi. Strah
koji nema granice. I koji samo ljubav može pobediti. U početku, strah
zarazi sve. U početku, strah plaši i tera na beg.

Uprkos svemu, njihove ruke se spajaju i njihova tela lepe jedno
uz drugo. Ona se vezuje za njega kao za luku. On pronalazi snage da
se zarije u nju. Ona uspeva da se zaveže za njega.

Njegov pogled traži njen. On je povlači, zaustavlja se da bi je
posmatrao na svetlosti osvetljenja s pristaništa: telo joj blista u noći i
osvetljava joj lice. Ona mu se smeši, oseća se blistavom za njega.
Provlači ruke kroz njegovu kosu, on jezikom istražuje njene grudi.

Mogu se, naravno, njihovi poljupci svesti na razmenu pljuvačke,
na nekoliko grama zubne gleđi koja se kucne jedna o drugu.

Ali ipak...
Ipak, za vreme jednog treptaja oka...
Njihova tela drhte i strah se povlači.
Uvijen u čaršave i pokrivače, Marten prvi izlazi na terasu. Noć je
već bila pala, ali još uvek je bilo toplo u tom gradu, drugačijem od
ostalih, zaštićenom vetrom s Pacifika i povlašćenom specifičnom
mikroklimom koja je ovo zimsko veče pretvarala u prolećno.
Marten je razgledao okolo u tišini. Veranda je pružala pogled na
okean. Na drugom doku, jedan stari vojnik se upravo bio smestio sa
svojom ribarskom barkom i uključio radio. Slušajući početak
Travijate, on se igrao s galebovima, čiji su se uzastopni krici, na
kraju, stopili sa operom.
Zveckanje kristala trže ga iz posmatranja.
Umotana u karirano ćebe, Gabrijel mu se pridruži skakućući,
držeći u ruci dve prazne čaše. Ona ga poljubi i spusti glavu na
njegovo rame. Zatim, jogunasto se smešeći, predloži:
,,A da otvorimo flašu vina?"
On jedva dočeka:
„Idem da je donesem!"
Ostavši sama na verandi, ona oseti da joj telo obuzima jeza dok
joj se jedna suza slivala niz obraz.
Ta suza, bila je to zahvalnost.
Zahvalnost životu, sreći, karmi, slučaju, proviđenju, velikom
stvaraocu koji upravlja našim sudbinama, samom Bogu, ako On
postoji... Nije ni važno! Marten se vratio u njen život. A ovoga puta,
znala je da je to zauvek. Nekom čudnom alhemijom, sklad njihovih
tela proizašao je iz sklada njihovih duša. Sada su oboje bili spremni,
ne da počnu iz početka već da nastave ljubav koja je nadživela
hibernaciju dugu skoro petnaest godina. Marten je bio u pravu kada

~ 125 ~