Monografija MEŠ

Malina Petrović Zorica Ivanović Silvana Mihajlović

MONOGRAFIJA

MAŠINSKO-ELEKTROTEHNIČKE

ŠKOLE U PARAĆINU



Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Paraćin, 2000. godina

Autori:
Malina Petrović, profesor istorije
(prikupila i obradila dokumentovanu građu)
Zorica Ivanović, profesor srpskog jezika i književnosti
(autor teksta)
Silvana Mihajlović, profesor srpskog jezika i književnosti
(autor teksta)

Recenzenti:
Vladeta Živanović, prof. matematike u penziji
Zoran Tasić, prof. mašinske grupe predmeta

Izdavač: Mašinsko-elektrotehnička škola - Paraćin

Glavni i odgovomi urednik:
Miloš Jovanović

Kompjuterska obrada:
Saša Dulović
Zoran Radosavljević

Korice:
Zoran Radosavljević

3

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Reč autora

Povodom desetogodišnjice postojanja Mašinsko-elektrotehničke
škole iz Paraćina izlazi i ova prigodna publikacija koja beleži sve ono
vredno iz života jedne ovako važne društvene ustanove. Svrha
objavljivanja ove knjige viđena je u potrebi da se ne zaboravi duga
tradicija škola iz kojih je izrasla Mašinsko-elektrotehnička škola, ali
i da se kroz pamćenje produži trajanje i negovanje najviših vrednosti
koje su krasile učenike i profesore. Ova knjiga bi mogla da pomogne
i nekim budućim istraživačima za sastavljanje istorijata MEŠ-a za neke
nove jubileje.

Nastojale smo da napišemo, po obimu i pretenzijama, skromnu,
ali celovitu knjigu koja će se baviti uopšte razvojem srednjoškolskog
obrazovanja u Paraćinu počev od 1905. godine. Naravno, posebna
pažnja poklonjena je razvoju dveju struka koje su ušle u današnji MEŠ.

lako je desetogodišnjica rada MEŠ-a bila povod za objavljivanje
ove monografije, smatrale smo da škola ima mnogo dužu tradiciju
(blizu 100 godina) školovanja metalskih i elektro radnika, te smo
obradile skoro ceo vek života raznih škola, počev od Zanatsko-
trgovinske pa do Mašinsko-elektrotehničke škole.

Pisanje istorijata ove škole za nas je bio veliki izazov. U toku
rada suočavale smo se sa različitim teškoćama, pre svega, objektivne
prirode. Nedostatak građe je bio glavni problem koji se nije mogao
lako prevazići, naročito kada je naš glavni cilj bila verodostojnost:
svaka naša rečenica ima izvor i osnovu u dokumentovanoj građi.

Trudile smo se da izbegnemo suvoparnost, ali je navođenje
podataka i imena bilo neophodno, naročito za periode iz kojih je građa

4

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

izgubljena, pa čak i zapaljena.
Zahvalne smo svim onima koji su nam svojim savetima i

prilozima u dokumentaciji ili fotografijama omogućili da, nadamo se,
valjano uradimo ovaj posao.

Zahvaljujemo se pre svega radnicima MEŠ-a (Milošu
Jovanoviću, direktoru, Zoranu Tasiću, šefu mašinskog odseka, Snežani
Stefanović, sekretaru MES-a, Dušici Sretenović, pedagogu, Draganu
Tasiću, profesoru matematike, Predragu Daciću, profesoru
elektrotehnike, Milutinu Steviću, profesoru srpskog jezika), pokojnom
Cedi Đorđeviću, Vladeti Zivanoviću, Draganu Kojiću, Istorijskom
arhivu u Jagodini i njegovom direktoru Zoranu Markoviću, direktoru
i kolektivu Tehnološke škole i direktorima Gimnazije i Ekonomsko-
trgovinske škole.

5

I deo

Zorica Ivanović

PARAĆIN I NJEGOVO OKRUŽENJE

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Paraćin i njegovo okruženje

Geografski položaj opštine Paraćin

Paraćin, nekadašnji rimski Sarmates, nalazi se na 21°24’36”
istočne geografske širine (od Griniča) i na 43°52’00” severne
geografske širine (od Ekvatora) i na 133 m nadmorske visine. Po
popisu iz 1991. godine, Paraćin je imao 25.680 stanovnika, a sa
prigradskim naseljima i okolnim mestima 64.260 stanovnika. Preko
šezdeset hiljada stanovnika
živi na 542 km površine.

U središtu Srbije nalazi
se, za nas najznačajnija, a do
sada rede izdvajana i
označavana, prostrana regija
Srednja Srbija. Integralna
celina Srednje Srbije je i
dolinska regija Veliko
Pomoravlje. Ono je
meridijanski izduženo između
brežuljkaste Šumadije na
zapadu i planinska Istočne
Srbije na istoku. Obuhvata

Paraćin

7

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

široku dolinu Velike Morave (ne i sliv) od ušća Južne i Zapadne
Morave kod Stalaća, pa do njenog ušća u Dunav kod Smedereva.

Dolina je kompozitna sa Gornjovelikomoravskom (Paraćinsko-
jagodinskom) kotlinom na jugu, Donjovelikomoravskim proširenjem
na severu i Bagrdanskom klisurom između njih.

U Gomjovelikomoravskoj kotlini između Stalaćke (na jugu) i
Bagrdanske klisure (na severu), planinskih strana Juhora (na zapadu)
i Kučaja (na istoku), nalazi se reka Cmica, desna pritoka Velike
Morave. Na obalama Crnice i njene pritoke Grze, na okolnim brdima
i planinama nalazi se opština Paraćin.

Opštinski centar (sam grad) nalazi se na oko 3 km od ušća
Cmice u Moravu.

Saobraćajnice velikog Pomoravlja su žile kucavice Balkana jer
povezuju Panonski i Egejski basen, Zapadnu i Srednju Srbiju sa Južnom
i Jugoistočnom Evropom.

Istorijat razvoja grada Paraćina
Još u rimsko doba dolinom Velikog Pomoravlja vodio je
vojnički put (via militaris) koji je spajao Singidunum, Viminatorijum
i Horeum margi sa Naisom. To je bio najvažniji put u Gomjoj Meziji.
Na tom putu bila je preteča našeg grada, Sarmates, odmaralište za
umome putnike. Arheološke iskopine ukazuju da je neko naselje na
teritoriji današnjeg Paraćina postojalo i pre hrišćanske ere.
U istorijskim zapisima Vizantinca Prokopija, Sarmates je opisan
kao trgovački grad i poštanska stanica u rimsko doba koja je služila
za odmor konja.
„Ime stanice Sarmates zabeleženo je u intinereru jednog hadžije
koji je ovuda prolazio na putu iz Francuske u Jerusalim. Pretpostavlja
se da je ova stanica, locirana na 7 ili 12 milja južno od Horeum margi

8

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

(Ćuprija), nastala u vreme kad su Rimljani raseljavali pokoreno pleme
Sarmata sa kojima su ratovali tokom II, III i IV veka. Stanica je
verovatno dobila ime po ovom plemenu.“/l/ U Srednjem veku Paraćin
se prvi put pominje 1375. godine u Povelji kneza Lazara darivanoj
Lavri od sv Atanasija u sv. Gori. Tih godina naselje se pomera
petnaestak kilometara istočno, u utvrđeni grad Petrus.

U doba cara Dušana „Parakinov brod“ (kako se već u poveljama
pominje) bio je mesto sa trgom i panađurom. „Као što se iz samog
naziva vidi kod ovog naselja je bio brod, tj. gaz - prelaz preko vode.‘‘/2/

Vlastitog imena Paraćin danas više nema među stanovništvom,
ali postoji ime Parać zabeleženo u Dalmaciji, u Solinu. Vuk Karadžić
u svom „Srpskom rječniku“ iz 1818. godine beleži: „Paraćin, m. Stadt
unweit Ćuprija. Paraćinac, nсу, m. einer von Paraćin. Paraćinski, ka,
ko, 1) von Paraćin 2) (adv) zapaliti lulu paraćinski tj. napuniti lulu,
pa zavatiti njom vatre i pepela.“/3/

Pominje se i mogućnost da je grad ime dobio po reči ,,para“
(novac), mada je ovo povezivanje, ipak, netačno jer jeova reč turskog
porekla i došla je s Turcima u naš kraj tek u XIV. veku. Ime Paraćin
se mnogo pre turskih osvajanja pominje u spomenicima.

U Srednjem veku Paraćin se razvio u jako trgovinsko središte.
Već u XVI veku putopisci (Becek - 1564, Vrančić - 1569, Ungnad -
1575 i Gerlah - 1583), beleže da je Paraćin lepa varoš, dobro utvrđena
sa karavan-serajem za putnike, sa puno krasnih bašti bogatih spahija.
Na razvoj Paraćina tada su najviše uticali Turci. Oni su, radi suzbijanja
hajdučije, gradili duž Carigradskog druma utvrđene palanke sa vojnim
jedinicama.

U XVIII veku Paraćin je bio središte moravskog distrikta -
sreza. Povoljan geografski položaj pored najznačajnijih saobraćajnica
doprineo je ekonomskom razvoju grada.

9

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

U XVII imamo malo podataka za istoriju paraćinskog kraja .
Tu je jedna putnička beleška iz 1665/66. god. iz opisa puta austrijskog
poslanika Leslija koji dolazi i (Baragzin) - “mesto veće od varoši”.
Borba za oslobodenje od Turaka započela je prvim oružanim okršajem
avgusta 1805. godine na Ivankovcu u okolini Paraćina. Karadordeva
vojska porazila je Hafiz-pašinu vojsku, a paša je i sam smrtno
nastradao.

Paraćin biva potpuno oslobodej n u Drugom srpskom ustanku,
ali se u njemu srpska vlast nije ustalila jer je još uvek pripadao
Leskovačkom pašaluku kojim su upravljali Turci.

Godine 1830. sultan je Milošu Obrenoviću poslao hatišerif
kojim je i Paraćin pripojen Srbiji. Stvamo oslobođenje došlo je čctiri
godine kasnije kada su Turci napustili Paraćin.

Tokom oslobodilačkih ratova iz 1876/'77. godinc, knez Milan
boravi u ovom gradu u kući majora Dimitrijevića. Tih godina u
Paraćinu bili su smešteni vojna bolnica i centar za snabdevanje vojske.

Hatišerifom iz 1833. godine Paraćin se našao medu šest nahija
(krajinskom, crnorečkom, đurgusovoskom, aleksinačkom, kruševačkom
i ćuprijskom) koje su pripojene Beogradskom pašaluku. Te godine
Milan Obrenović iz Paraćina upravlja gušenjem Timočke bune.

Paraćin kao zanatski centar
Sedamdesetih godina XIX veka Srbiji su bila prisajedinjena
mnoga sela, a i priliv pridošlica je bio veliki, te je grad naglo, barem
demografski, ojačao. Više nije imao onakvu vojnu važnost, ali se
privredno razvio te je ,,u Paraćinu tokom XIX i početkom XX veka
radilo oko 300 zanatlija i 160 trgovaca.“/4/ Tih godina u Paraćinu je
postajalo oko 15 esnafa: gmčari, opančari, ćurčije (krznar), potkivači,
kovači, kolari, pinteri, sarači(kožar), voskari, užari sodadžije, bojadžije,

10

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

berberi, pekari, poslastičari, kafedžije.
Zanatlije srodnih zanimanja grupisali su se u dućane, a ovi su

bili grupisani po sokacima i mahalama. Tako su postojali grebenarski,
papudžijski ili užarski sokaci i mahale.

Pod Turcima Srbi se nisu mogli baviti potkivačkim, kožarskim,
saračkim, berberskim i papudžijskim zanatom.

,,U prvo vreme, zanati u Paraćinu su i dalje imali pretežno
uslužni karakter, jer su služili da udovolje putnicima koji su kretali
Carigradskim drumom. Do sredine prošlog veka je došlo do izvesnog
prestruktuiranja varoške privrede, pa je Paraćin postao - od varošice
poznate po hanovima, potkivačnicama, trgovačkim dućanima i

Nekadašnja ulica Maršala Tita (zanatsko - trgovinski centar grada Paraćina)

berbemicama - jak proizvodno-zanatski centar sa proizvodima
namenjenim lokalnom - varoškom i seoskom življu za iznošenje na
panađure. U isto vreme, pojedini stari zanati iščezavaju dok se
dolaskom stranaca - frentaša javljaju novi: pekarski, šnajderski,

------------------------------------------------ 11 -------------------------------------------------

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

šusterski, ledarski (kožarski), knjigovezački, zvonolivački,
slovoslagački i drugi.“/5/

Tokom 1824. godine Miloš Obrenović je naredio osnivanje
zanatskih esnafa radi bolje organizovanosti. ,,Sa prvim nađenim
dokumentom, koji je datiran sa 2. oktobrom 1839. godine počinje
istorija udruživanja paraćinskih zanatlija.“/6/ Uredbom o esnafima od
16. VIII 1847. godine zanati su podeljeni na esnafske i neesnafske.

U godinama oslobađanja od Turaka, Paraćin je imao 6
mutavdžija, 5 baštovandžija, po 4 grnčara i bakala, po 3 ćurčije i
dunđera (tesar i zidar istovremeno), po 2 kovača, ćeramdžije i kolara,
po jednog kazandžiju, mehandžiju, simdžiju, mumdžiju (sapundžiju),
terziju, grebenara, kasapina, papučiju, asurdžiju, bivoljara i gajdaša.

Godine 1895. Paraćin je imao čak 26 esnafa: bakalski, kolarski,
kovački, pinterski, zidarski, berberski, ćurčijski, boltandžijski (trgovci
mešovitom robom), bojadžijski, abadžijski, pekarski, opančarski,
mehandžijski, terzijski (šivač narodnog odela), dunđerski, puškarski,
potkivački, nožarski, kalajdžijski, zvonarski, grebenarski, sajdžijski,
bravarski, lončarski, asurdžijski i mutavdžijski (prelci i tkači) npr.
mutavdžijsko-lončarski esnaf osnovan je 14. VIII 1847. godine i imao
je 12 članova (6 mutavdžija i 6 lončara), kovačko-potkivački je osnovan
9. II 1857. godine i imao je 35 članova (9 kovača, 9 potkivača, 4
puškara, 4 klonfera, 3 kožara, 2 prstendžija, 2 kalajdžija, jednog šlosera
(bravar) i jednog zlatara).

Zanatlije su se udruživale u esnafe koji su se sve više
specijalizovali za zanatske, ugostiteljske i trgovačke radnje. Sredinom
XIX veka strani kapital podstiče industrijalizaciju Paraćina koja dovodi
do nestanka starih zanata, ali i do pojave novih (stolarski, klonferski,
(limarski) krojački, cipelarski), a u radionicama koje su koristile vodenu
paru i elektricitet javljaju se tehnički zanati: monterski, električarski i

12

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

mehaničarski.
Početkom pedesetih godina XX veka u Paraćin ubrzano migrira

seosko stanovništvo koje dobija zaposlenje u velikim industrijskim
centrima. Tada se javila potreba za industrijskim zanatima i sve više
mladih ljudi odlučivalo se da uči neki od novih zanata potrebnih u
procesima proizvodnje: staklobrusački, staklograverski, auto-
mehaničarski, bravarski, limarski, autolimarski, elektroinstalaterski,
elektromehaničarski, radio i TV mehaničarski, autoelektričarski,
stolarski, kolarski, vulkanizerski, zidarsko-fasaderski, molersko-
farbarski, instalaterski za vodu i instalaterski za grejanje.

Paraćin kao industrijski centar
Jedan od prvih industrijskih objekata u Srbiji bio je veliki mlin
sagrađen u Paraćinu 1837. godine. Postojanje mlina doprinelo je
razvoju pekarskog zanata.
Razvijeno ovčarstvo u brdovitoj okolini Paraćina obezbeđivalo
je sirovinu za Fabriku tkanina „Minh i Šumpeter” koju je 1880. godine
podigao Čeh Samuel Minh. Fabrika je proizvodila čoju, šajak, ćebad
i druge tekstilne proizvode. Imala je oko 300 radnika, mahom
grebenara, pamuklijaša i krojača. Fabrika braće Minh je još
osamdesetih godina XIX veka počela sa korišćenjem električne energije
dok je elektrifikacija varoši sprovedena tek 1911. godine. Ta fabrika
je izgorela 1904. godine, a na njenim temeljima izgrađena je fabrika
od domaćeg kapitala - Srpska fabrika stakla.
Ideja o otvaranju Paraćinske klanice realizovana je 1901. godine
kada su kapital udružili dr Avgust Šene, izumitelj trajnog konzerviranja
mesa, dr Stefan Hadži-Ristić, Alfred Pirea i Edmond Deman. Ali već
1904. godine preduzeće prestaje sa radom. Na prostoru bivše klanice
Vlada Teokarović izgrađuje Industriju vunenih tkanina. Nove fabričke

13

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

prostore zidali su 1920. godine bugarski zarobljenici iz Prvog svetskog
rata. Fabrika je počela sa radom 1921. godine i zapošljavala je oko
400 radnika. Teokarevići su znanja iz tekstilstva sticali po zapadnim
zemljama, ali i u leskovačkoj fabrici u kojoj su radili pre osnivanja
sopstvene fabrike. Fabrika se specijalizovala za izradu vunenih tkanina
koristeći i uvoznu merino-vunu. Fabrika braće Teokarević bila je jedna
od najuspešnijih i najmodernijih fabrika dvadesetih i tridesetih godina

Industrija vunenih tkanina Vlade Teokarovića

u Srbiji. Posle Drugog svetskog rata fabrika je promenila vlasnika,
prešla je u državne ruke i dobila naziv IVKT „Вrankо Krsmanović”.

Srpsku fabriku stakla je 1907. godine podigao beogradski
trgovac Milivoje Savić. Kvalifikovanu radnu snagu činili su, uglavnom,
Nemci, Poljaci, Česi, Mađari i Slovenci. Sirovina je bila domaćeg
porekla: „...kvarcni pesak iz Rgotine, krečnjak iz okoline, soda iz
Lukavca .“/7/

Fabrika stakla bila je opremljena mašinama iz bivše jagodinske
fabrike stakla. Godine 1907. fabrika je počela proizvodnju čaša, bokala,
i cilindara za lampe i fenjere. Elektrana, izgrađena 1911. godine za

14

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

potrebe fabrike, snabdevala je viškom električne energije i stanovništvo
Paraćina. Godine 1927. fabriku otkupljuju braća Abel koji unazađuju
proizvodnju, čak odnose opremu u druge svoje fabrike. Fabrika će
1936. godine biti pripojena društvu „Hrastnik" Ujedinjene fabrike
stakla - Zagreb, a posle završetka rata preći će u državno vlasništvo.

Nedaleko od Paraćina na obroncima Kučajskih planina, daleke
1889. godine Nikodije Pavićević pekao je i mleo sivu zemlju od koje
je nastao cement. Ta primitivna radionica vrlo brzo je prerasla u pravo
preduzeće koje danas ima kompjuterizovani proces rada uz stalno

Automatizovani proces proizvodnje
u Cementari

usavršavanje novih tehnologija.
„Cementara, Paraćin, sela paraćinska, žive u izuzetnoj simbiozi.

Može se reći da nema metra kvadratnog na ovom prostoru u koji nije
utkana Cementara. Bilo da se radi o stambenim, javnim, sportskim
objektima, komercijalno i mnogo više bez gledanja na računicu,

15

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Cementara je priskakala u pomoć.‘‘/8/
Pored ovih velikih preduzeća, i po broju radnika i po obimu

proizvodnje, u Paraćinu postoji još niz društvenih i privatnih preduzeća
koja zapošljavaju stanovnike Paraćinske opštine, ali i stanovnike
susednih opština (Ćuprija, Ćićevac, Varvarin) i mnogobrojnih sela.

Razvoj tehnologije i tehnike uslovio je da proces rada u
fabrikama moraju nadgledati stručna lica. Nekada su stranci bili jedina
obučena radna snaga, dok su domaći radnici obavljali poslove
nekvalifikovane radne snage. Otuda je nastala potreba za stručnjacima,
te su Paraćinci posle Drugog svetskog rata dobili nekoliko srednjih
stručnih škola upravo radi potreba fabrika u Paraćinu. Jedna od takvih
škola koja svojim učenicima danas zadovoljava potrebe skoro svih
paraćinskih fabrika je i Mašinsko-elektrotehnička škola iz Paraćina.

16

II deo

Zorica Ivanović

OTVARANJE PRVIH ŠKOLA U PARAĆINU

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Otvaranje prvih škola u Paraćinu

Počeci opismenjavanja u Paraćinu i okolini vezani su za
prosvetiteljski rad igumana Stevana iz manastira Ravanice (obnovio je
1718 g.) Iguman Stevan je mnoge naučio pismenosti. U čitavoj okolini
je bio poznat kao jedini učitelj u to vreme. Njegovi prvi učenici su
prvi sveštenici paraćinske crkve iz 1733 - 1735. god. Petar Jovanović
i Stevan Marković, koji kasnije nastavljaju prosvetiteljski rad igumana
Stevana. U Karađorđevoj Srbiji radila je i u Paraćinu osnovna škola,
ali se za pouzdanu godinu početka njenog rada uzima ipak 1833. godina
(za mušku decu) kada se širom Srbije otvaraju škole. Miloš Obrenović,
kao i svaki nepismen čovek, zazirao je od učenih Ijudi i oštro postupao
sa njima, te se za njegove vladavine nije mnogo pažnje polagalo na
razvoj školstva. Veoma mali broj učenih Ijudi, jedva opismenjenih,
obavljao je učiteljski posao. Među učiteljima bilo je zanatlija, trgovaca,
a često i varalica i lopova kakav je bio i neki Kosta Ignjatović koji
je učiteljevao u Ćupriji. „Učitelj osnovne škole u Paraćinu 1836. godine
bio je Radosav Petrović, zanatom terzija, pišu Novine serbske“./9/ Od
1844. godine počinje se sa otvaranjem škola u selima Donjoj Mutnici,
Popovcu, Donjem Vidovu i Sikirici.

,,U četiri razreda Praviteljstvene muške škole 1858. godine bilo
je 297 učenika, 90 u prvom, 55 u drugom, 27 u trećem i 25 u četvrtom
razredu.“/10/

Od 1845. godine otvara se škola i za žensku decu.
Ipak, malo je dečaka uspevalo da završi ovu školu zato što su
ostajala na imanju ili išla na zanat. Godine 1850. paraćinska opština
sazidala je školsku zgradu uz crkvu na placu Pavla Marinkovića. U
toj zgradi radila je Ženska domaćička škola. Za mušku i žensku

18

Monografija Mašinsko-ekletrotehničke škole

osnovnu školu sagrađena je posebna zgrada tek 1904. godine, a do
tada su obe škole radile u iznajmljenim prostorijama.

U Paraćinu je 1878. godine otvorena Gimnazija koja je radila
s prekidima i u kojoj deca nisu mogla da dobiju praktična znanja.
Takva znanja su se dobijala po zanatskim školama. Zakon o
zanatlijskim školama predviđao je školovanje muške dece od 12-18
godina u školama sa intematima. U Paraćinu nije bila otvorena ovakva
škola. Zakon o narodnim školama iz 1898. godine predvideće otvaranje
narodnih škola tamo gde još nije bilo zanatlijskih. Te narodne škole
pripremale su i žensku i mušku decu i delile na niže (zabavišta) i više
(produžne). Ove škole su mogle da budu javne i privatne. Školovanje
je trajalo dve ili tri godine. U gradskim narodnim školama

Zgrada Osnovne škole, docnije Gimnazije iz 1935. godine

preovladavale su zanatsko-trgovačke struke, a u seoskim narodnim
školama deca su dobijala znanja iz poljoprivrede. U ovu školu
upisivana su deca posle završene osnovne škole.

------------------------------------------------ 19 -------------------------------------------------

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Ро Zakonu о narodnim školama od 26. 07. 1898. g. za one koji
završe osnovnu školu i ne idu u neku srednju školu, osnivaju se
gradjanske škole sa trajanmjem od tri godine. Njihov je zadatak da “u
svojih učenika ojačaju i prošire osnovno obrazovanje i vaspitanje i da
ih pripremaju za privredni gradjanski život. Dele se gradske i seoske:
u prvim prevladjuje zanatsko-trgovinska a u drugim poljoprivredni
pravac nastave.”

Tako je već za školsku 1899/1900. g. Paraćin dobio prvu
gradjansku školu. škola je imala jedno odeljenje sa 31 učenikom. Ova
škola po svojim nastavnim planovima i programima, profilima koje je
školovala kao i samom uzrastu učenika, sa pravom se može smatrati
pretečom sadašnje Mašinsko - elektrotehničke škole.

Kada su u Paraćinu ukinute Gimnazije i Građanska škola, koje
su pohađala deca imućnijih roditelja, mnogi učenici su posle svršene
četvorogodišnje škole odlazili na zanat želeći ,,...i danas da nešto znaju
da rade.‘/11/

Nastavnici osnovnih škola tražili su tada otvaranje produžne
škole od Ministarstva prosvete. U ovu Produžnu školu upisivani su
svršeni đaci osnovnih i građanskih škola već 1904. godine.

Mnogi roditelji su namemo izbegavali da šalju decu u Produžnu
školu dajući ih na zanate. Roditelji su se često žalili Ministarstvu
prosvete optužujući nastavnike, najčešće učitelja nekadašnje osnovne
škole, Đorđa Đoku Jovanovića. Učitelju Jovanoviću zamerano je što
je upisivao u Produžnu školu sve svršene osnovce, pa čak i one koji
su pre četiri-pet godina završili školu i uveliko su se nalazili na
zanatima kao kalfe i šegrti. Te 1904. godine Đoka Jovanović imao je
u produžnoj* školi samo 8 redovnih đaka, a mnogi od upisanih
izdejstvovali su oslobađanje od pohađanja škole i kazni za
odsustvovanje sa nastave. Većina učeničkih roditelja bila je slabog

20

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

imovnog stanja (nadničari, težaci, rabadžije) te im je dečija pomoć u
polju ili radnji mnogo značila.

Protiv rada Đorđa Jovanovića ministru prosvete slao je dopis i
pop Mihailo Minić, narodni poslanik, u kome on ističe da se gospodin
Đoka „šale radi zanima sa deset učenika‘‘/12/, a da mu je to omogućilo
školski nadzomik Josif Stojanović, pašenog učitelja Jovanovića. Ali,
i pored žalbi, roditelji su morali decu da šalju u školu.

Siromašni učenici dobijali su pomoć iz fonda za pomaganje
sirotih učenika i iz legata pokojnog Dimitrija Bogdanovića. Pomoć se
sastojala od knjiga, školskog pribora i odeće. Kazne za nedolaženje
na nastavu bile su isključivo novčane u iznosu od 3 do 191 dinara.

Zakonom iz 1910. godine bilo je propisano da majstori na zanat
ne smeju uzeti decu mlađu od 14 godina bez zanatske ili produžne
škole. Ipak, često je ovaj zakon bio zanemarivan zbog već pomenutih
razloga i novopečeni majstori su najčešće imali samo po par razreda
osnovne škole. Novčano kažnjavanje nije imalo efekta.

Zakonom o radnjama iz 1931. godine, opštine su o svom
budžetu bile obavezne da otvaraju stručne (produžne) škole. Opština
je u tom slučaju imala pravo da imenuje upravu škole, vreme nastave
i dužinu školovanja.

Zanatsko-trgovinska škola
Zanatsko-trgovinska škola počela je sa radom najverovatnije
1905. godine, ali je dokumentacija o njenom radu sačuvana tek počev
od 1909. godine. Te školske 1909/’10. godine upisana su 83 učenika
u dva prva razreda. Od tog broja učenika samo je njih 30 završilo
razred. U pripremnom odeljenju bilo je 18 učenika, a od njih čak 15
učenika bilo je na nekom zanatu. U pripravnom razredu učili su
opšteobrazovne predmete (srpski jezik, račun, pisanje), a zanatske

21

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

veštine učili su od svojih majstora. Zanatski ispit polagali su na kraju
i to iz sledećih zanata: stolarskog, užarskog, saračkog, krojačkog,
kovačkog, obućarskog, pekarskog, opančarskog, piljarskog, aba-
džijskog(izrađuje odeću od vune), terzijskog, bravarskog, kolarskog i
puškarskog.

Učenici su pohađali i nastavu iz zemljopisa, geometrije,
higijene, slobodnog crtanja, a bilo je ocenjivano i vladanje. Te
1909/40. godine upravnik škole bio je Milan Savić a nastavno osoblje
činili su: Milorad Milovanović, Darinka Petrović, Đorđe Todorović,
Jelena Todorović, Đorđe Jovanović i Borivoje D. Pavlović.

U drugom razredu ove škole, pored postojećih predmeta, učenici
su slušali još i knjigovodstvo. Školske 1911/’12. godine zanatlijsko
odeljenje škole imalo je 55 učenika, čak 24 učenika više od trgovačkog
odeljenja. Broj učenika je varirao iz godine u godinu, a i broj predmeta
je takođe bio promenljiv od jedne do druge školske godine.

Školske 1910/’11. godine treći razred dobija fiziku i hemiju, a
zemljopis je izbačen iz programa. Vrednoća i vladanje su od sledeće
školske godine posebno ocenjivani, fizici je priključena hemija, a
učenici su obučavani i iz knjigovodstva. Škola nije radila tokom Prvog
svetskog rata od 1914-1919. godine, a u posleratnim školskim
godinama u ovoj školi učile se fizika sa mehanikom i korespondencija.
Od 1927/’28. godine po prvi put se računa opšti uspeh koji se piše u
napomeni razredne knjige.

Od školske 1912/13. godine školu pohađaju i učenici koji se
obučavaju u majstorskim radionicama za sledeće zanate: ćurčijski
(1912), sapundžijski, berberski, jorgandžijski, baštovanski (1919),
potkivački (1920), limarski (1921), časovničarski i sarački (1927).

Od školske 1933/’34. godine na dokumentaciji ove škole vide
se dva različita pečata sa dvama različitim nazivima iste škole:

22

Monografija Mašinsko-elektrotehničkc škole

Zanatsko-trgovinska i Stručno-produžna škola.
Škola je sredinom tridesetih godina stalno menjala upravnike.

Na njenom čelu nalazili su se Božidar Marković, Čeda Ćirić, Živadin
Milosavljević, Miro Zonjić, Zdravko Todorović i Tihomir Filipović.

Škola je stalno pratila potrebe industrije Paraćina za stručnim
kadrom, te je tridesetih godina uvela i električarski zanat uz još
postojećih 14 zanata: klonferski, molerski, mehaničarski, šloserski,
dimničarski, sajdžijski, kazandžijski, abadžijski, mehandžijski,
gvožđarski, mesarski, potkivački, štamparski i drejerski (za potrebe
Štofare).

Fabrika štofa je stalno trebovala svršene učenike ove škole, a
od 1934/’35. godine i Fabrika stakla ostvaruje kadrovsku saradnju sa
školom. Te godine će se otvoriti novi zanati vezani, pre svega, za
potrebe već razvijene paraćinske industrije: štrikerski, krznarski,
pletarski, drejerski, višlerski, železničarski i frizerski. Učenici ove škole
su svakog dana (sem nedelje i praznika) išli na zanat kod svojih
majstora, a dva popodneva u toku nedelje bila su rezervisana za
pohađanje nastave u školi. Tokom tri godine školovanja učenici su
slušali sledeće predmete: srpski jezik, račun, zemljopis, geometrija,
higijena, slobodno crtanje, korespondencija, krasnopis, fizika, hemija,
knjigovodstvo, zanatsko knjigovodstvo, gimnastika, istorija, veronauka,
tehnologija i zakonodavstvo.

Plan i program rada škole nisu se menjali ni tokom Drugog
svetskog rata kada je škola radila. Tek od školske 1943/’44. godine
počelo se sa brojčanim ocenjivanjem od 5-10, a vladanje je ocenjivano
opisno kao primemo, vrlo dobro, dobro i zadovoljavajuće. Na brojčano
ocenjivanje od 1-5 vraćeno je školske 1944/’45. godine kada su učenici,
najverovatnije polagali samo ispite bez pohađanja nastave zbog ratne
situacije.

23

III deo

Silvana Mihajlović

ŠKOLA UČENIKA U PRIVREDI

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Škola učenika u privredi „Dimitrije
Tucović”

Škola za KV radnike „Dimitrije Tucović” nastavila je tradiciju
Zanatsko-trgovinske škole, koja je radila od 1945 do 1967. godine kao
mešovita škola učenika u privredi. Nažalost, dokumentacija o
osnovanju škole, o promeni statusa i naziva nije sačuvana.

Tokom svog dugogodišnjeg rada škola je često menjala školske
zgrade, a najduže je radila u prostorijama današnje štamparije. Tek od
1960. godine njena se lokacija ustaljuje u okviru zgrade koju koriste
srednje škole.

Učenici su se zvali učenicima u privredi, ali samo dok su bili
u školi. Na praktičnoj nastavi, to jest na izučavanju zanata, oni su i
dalje smatrani šegrtima, pa se tako prema njima i postupalo. S obzirom
na činjenicu da su učenici pre podne išli na izučavanje zanata u fabriku
štofova, štampariju, zadrugu ili kod privatnika, često se dešavalo da
privatnik zadrži učenika duže od predviđenog vremena kako bi učenik
obavio poslove van sticanja zanata, te se mnogo kasnilo na nastavu u
školi koja se odvijala u popodnevnim časovima.

U prvim godinama postanka Škole u privredi, mali broj učenika
je završavao razred. Školske 1946/47. godine škola nosi naziv stručna
produžna škola. Upravnik je bio Tihomir M. Filipović. Škola je u I
razred upisala dva odeljanja: zanatsko odeljenje učenika u industriji i
zanatstvu i industrijsko odeljenje u industriji i zanatstvu. S obzirom

25

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

na činjenicu da je mali broj učenika završavao razred, događalo se da
se u narednoj školskoj godini dva odeljenja stope u jedno.

Šk. god. Razred Upisano Završava Razredni starešina

1946/’47. I zanatsko odeljenje 29 17 Dragutin M. Radosavljević

1946/’47. I industrijsko odeljenje 33 10 Milenko F. Hramović

1946/’47. II zanatsko odeljenje 21 12 Milan Ž. Kostić

1946/’47. II industrijsko odeljenje 19 10 Milan Ž. Kostić

1946/’47. III mešovito odeljenje 22 19 Milan D. Stanojcvić

1947/’48. I zanatsko odeljenje 32 22 Aleksandar Z. Janić

1947/’48. Ia zanatsko odeljenje 30 19 Dušan Miletić

1947/’48. Ib industrijsko odcljenje 25 14 Milan Kostić

1947/’48. II mešovito odeljenje 37 23 Milenko Hramović

1947/’48. III mešovito odelenje 25 18 Milan Kostić

Prosečna ocena sa kojom su odeljenja završavala razred kretala
se od 3,17 do 3,55. Ponavljao se svaki razred sa dve nedovoljne ocene.
Škola je osposobljavala učenike za sledeće zanate: ćurčijski, trgovinski,
krojački, mesarski, stolarski, obućarski, limarski, kafedžijski, frizerski,
automehaničarski, manufaktumi, drearski, bravarski, fotografski,
potkivački, štamparski, voskarski, krznarski, obućarski, kamenorezački,
abadžijski. Industrijsko odeljenje osposobljavalo je učenike u sledećim
zanatima: kovački, mehaničarski, zidarski, električarski, molerski,
lončarski, brusački, mašinbravarski, tipografski, opančarski.

U I razredu izučavali su se sledeći nastavni predmeti:
- Računica
- Ruski jezik
- Osnovi fizike i hemije
- Slobodno ručno i geometrijsko crtanje

26

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

- Geografija sa istorijom
- Srpskohrvatski jezik
- Higijena stručno crtanje
Vladanje se takođe ocenjivalo.
Nastavni predmeti za II razred su bili sledeći:
- Računica
- Knjigovodstvo
- Zakonodavstvo
- Nauka o materijalu
- Osnovi fizike i hemije
- Crtanje
- Geografija sa istorijom
- Srpskohrvatski jezik
- Ruski jezik
U III razredu izučavali su se isti nastavni predmeti kao u II
razredu, s tim što se polagao završni ispit.
Školske 1947/’48. godine upravnik škole je Milenko Hramović.
Ove godine prvi put se školuju učenici poslati iz Cementare. Došlo je
i do izmene u izučavanju nekih nastavnih predmeta, te se u ovoj godini
u I razredu izučavaju:
- Srpskohrvatski jezik
- Računica
- Osnovi fizike
- Geografija
- Stručno crtanje i hemijska tehnologija
- Stručni račun
- Higijena
- Istorija
- Slobodno crtanje

26

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

- Ruski jezik
U II razredu uvedene su neznatne promene u učenju nastavnih
predmeta. Umesto nauke o materijalu izučavalo se planiranje i
statistika; istorija i geografija učile su se kao dva odvojena predmeta,
mesto računice postojala je stručna računica. Osnovi fizike i hemije
učili su se i ocenjivali samo u prvom polugodištu.
Predmeti za II razred bili su:
- Računica
- Knjigovodstvo
- Zakonodavstvo
- Nauka o materijalu
- Istorija
- Srpskohrvatski jezik
- Zemljopis
- Stručna računica
- Planiranje
Od školske 1948/’49. figurira naziv Škola učenika u privredi.
Ovu školu upisuju učenici koji su završili četvororazrednu osnovnu
školu ili učenici koji su pošli u Gimnaziju pa je napustili. Godine
1952. doneti su nastavni planovi za škole učenika u privredi, kako za
dvogodišnje tako i za trogodišnje tečajeve. Opšta karakteristika ovih
planova bila je ta da su svi učenici, bez obzira na struku ili zanimanje
imali nedeljno 48 časova nastave. Tih 48 časova podeljeni su na tri
područja:
1. Predmeti opšteg obrazovanja,
2. Predmeti opšteg stručnog obrazovanja i
3. Stručni predmeti.
Od tih 48 časova na teorijsku nastavu otpadalo je 18 časova,
a na praktičnu 30. Orijentacija je bila na praktičnoj nastavi, dok je

29

Monografija Mašinsko-elektrotehničkc škole

teorijska nastava bila podređena, a opšteobrazovni predmeti u njoj

zauzimali su sasvim skromno mesto.

Škola nosi naziv „Dimitrije

Tucović” od 1955/’56. godine.

Naredna školska godina bila je

prelomna za menjanje statusa ove

škole. U nju se upisuju učenici sa

završenom osmogodišnjom

školom, te je znatno bolji uspeh

učenika. Kvalitetnijem radu u školi Komisija za polaganje završnog
doprineo je i dolazak Čede ispita
Đorđevića na mesto direktora.

Međutim, ova škola je predstavljala vrstu srednjeg obrazovanja, ali put

na više i visoke škole za njene učenike bio je i dalje zatvoren, zbog

dosta niske teorijske osnove učenika. Kako nije bilo ostvarljivo da

školu upisuju samo učenici sa osmogodišnjim školovanjem, preinačena

je odluka, pa je i dalje bilo moguće da se veliki broj zanimanja upiše

nakon završene četvororazredne škole.

Nastavni plan za školu učenika u privredi za metalsku struku:

Predmet Razred I II III

Predmeti opšteg obrazovanja

Srpski jezik 222

Istorija - 2-

Geografija 2- -

Ustav organiz. i radno zakonodavstvo - 2 -

Telesno vaspitanje 1 1-

Predvojnička obuka --2

Predmeti opšteg stručnog obrazovanja
30

Monografija Mašinsko-elektrotehničkc škole

Matematika 332

Fizika 2- -

Higijena rada 1- -

Predmeti stručnog obrazovanja

Tehničko crtanje 222

Mehanička tehnologija 522

Tehnička mehanika - 2-

Mašinski clementi - 22

Enciklopedija mašina -- 2

UKUPNO ČASOVA

Teorijska nastava 18 18 18

Praktična nastava 30 30 30

Svega 48 48 48

Uz ocene učenika uvek je stajalo i mišljenje razrednog starešine,

npr. „Školovao se pod normalnim uslovima. Voli više da priča nego

da radi. Nije disciplinovan. Slabo uči”, ili ovako: „Dobar, miran, tih

i pošten. Dobro uči i voli da pomogne drugovima”.

Od školske 1964/’65. godine

povećava se broj upisanih odeljenja u I

razredu. Ove školske godine upisano je

8 odeljenja: tri metalska, dva mašinska,

dva tekstilna i jedno elektro odeljenje.

Materijalna baza učenika u

privredi (školski prostor, oprema,

udžbenici, nastavni kadar) nije

omogućavala normalno odvijanje

nastave. Česte izmene nastavnih planova

i programa, nedostatak i nepostojanje

Jedna od prvih žena mašinaca udžbenika doprineli su da stanje bude

31

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

loše. Od nastavnog kadra bili su zastupljeni učitelji, nastavnici,
tehničari i retko koji profesor. Nastavni prostor nije bio adekvatan za
izvođenje nastave.

Milan Savić, koji je počeo da radi u Školi učenika u privredi
1. januara 1956. godine, kaže da je škola bila smeštena u baraci pored
Radničkog univerziteta. Tu su postojale najmanje četiri učionice i dve
kancelarije. U unutrašnjosti baraka nije loše izgledala, a spolja je bila
oronula. U školu se išlo svakog drugog dana, a ostali dani su bili
predviđeni za praksu. Subota je takođe bila radni dan. Časovi fizičkog
vaspitanja održavali su se u društvu za telesno vaspitanje „Partizan”.
Sala je bila relativno dobro opremljena. Kasnije se ovi časovi izvodili
u sali škole „Đura Jakšić” koja se nalazila na mestu današnje biblioteke.
Takmičenja na regionalnom nivou nije bilo. Škola se preselila u
štampariju 1957. godine, a u novu zgradu Ekonomske škole prebačena
je 1959. godine. Po naređenju inspekcije rad učitelja u školi zamenjen
je radom profesora i inženjera.

Disciplina je bila na visokom nivo. Zabeležen je slučaj učenice
koja je došla našminkana u školu, a nastavnici su je vratili kući.
Uniforme se nisu nosile u to vreme. Nosile su se patike u I i III
razredu. Sedelo se u učionici dok ne dođe profesor. Profesori su na
čas uvek redovno dolazili. Tuče i bežanja sa časova nije bilo, a ukoliko
je bilo, to su bili zadnji časovi. Dopunska i dodatna nastava nije
postojala. Ponavljalo se sa dve negativne ocene. Praksu su pohađali
tri radna dana u nedelji sa osam časova. Doručak su nosili sa sobom
od kuće. U preduzeću su im davali lakše stvari da rade i da „kradu”
zanat. Već u II godini su počinjali da rade sa mašinom, pod uslovom
da su prošli praksu u kovačnici. Zavarivanje su učili sve tri godine.
Obavezno je bilo nošenje naočara, čizmi i rukavica. Kao diplomski
rad polagala se tehnologija zanimanja i branjen je praktični rad. U

32

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

preduzeću, gde su odlazili na praksu, dobijali su „platu”. U godini se
dobijalo 3.000 dinara kojima je bilo moguće kupiti 600 veknica hleba;
u II razredu 6.000 dinara a u III godini od 8-13.000 dinara. Uslovi za
rad nisu bili zadovoljavajući, ali motivacija je ipak postojala jer je
plata bila dobra. Bivši učenik ŠUP-a, Manojlović Dragoslav, od
novčane nagrade za najbolje urađeni zadatak, kupio je crep za kuću.
Učenike je na praksi češće obilazio direktor škole, a ređe razredni
starešina. Zbog nedostatka udžbenika u školi se mnogo diktiralo.
Diplome se nisu dobijale, već samo svedočanstva i to za završeni III
razred. Ekskurzije su izvođene. U školu su se morala upisati sva lica
koja kao učenici u privredi na području škole sklope ugovor o
izučavanju određenog zanimanja. U slučaju raskida ugovora, učenik
je gubio status učenika škole. Primamo je bilo izučavati zanimanje, a
posle toga se moglo ići u školu učenika u privredi, iako pravno jedno
bez drugog nije moglo. U javnom mnenju, učenik u privredi je pre
svega bio šegrt, pa tek onda učenik. Ovako se ove škole sećaju njeni
nekadašnji učenici Kojić Dragoslav i Manojlović Dragoslav. Škola je
uglavnom obrazovala učenike koji su postizali dobar, a ređe vrlo dobar.
Međutim, škola beleži i primer učenika sa svim peticama - Urošević
Ljubiša.

Školske 1969/’70. godine izvršena je reforma školstva. Godine
1971/’72. škola je uključena u Centar. Prvi razred je već radio po
novom programu. Reforma je donela promene programa, tako da su
oni obogaćeni opšteobrazovnim sadržajima neophodnim za
samoupravljanje. Razrađeni su programi iz sledećih predmeta:
srpskohrvatskog jezika, književnosti sa osnovama umetničkog
obrazovanja, stranog jezika, istorije, društvenog uređenja SFRJ, fizike,
hemije, biologije, fizičkog vaspitanja, zdravstvenog vaspitanja i
odbrane i zaštite. Godine 1971. republički prosvetni inspektori Dragan

33

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Milićević i Slobodan
Ristanović konstatovali
su sledeće:

„Škola radi u
jednom aneksu, na
raspolaganju su joj 9
učionica čije su
površine od 40-45 m2
manje od propisanih
uslova. U drugom
aneksu postoje još 4
učionice i s obzirom na
odlaske na praksu, ovo
je dovoljan broj
učionica da se smesti
16 odeljenja. Pored
ovoga postoje još tri
prostorije: kancelarija
sekretara, direktora i za
nastavnike. Poslednje dve su, po svojoj površini, nefunkcionalne i
nepodobne. Nedovoljan je broj sanitamih prostorija. Jedna garderoba
služi za smeštaj nastavnih sredstava. Sopstvenim sredstvima škola
finansira izgradnju prostora za radionicu površine 172 m2. U toku je

opremanje radionice radnim stolovima, alatom, mašinama i aparatima.
Obezbeđena su dva struga, dve brusilice, aparat za varenje i alat za
ručnu obradu. Radionica će služiti za praktičnu nastavu učenika I
godine. Škola nema fiskultumu salu.“(Iz izveštaja prosvetnih
inspektora)

Fond nastavnih sredstava je krajnje oskudan.

34

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Broj odeljenja i učenika po strukama:

Struka I razred П razred I I razred Svega
Odelj. Učenika Odelj. Učenika Odelj. Učenika Odelj. Učenika

1. Metalska 3 117 4 123 3 92 10 332
1 28 -- 2 43
2. Tekstilna 1 15 1 34 -- 2 55
-8 -- -8
3. Del. ličnih usluga 1 21 1 15 -- 1 15
-- 1 18 2 40
4. Drvoprerađivačka - 7 208 4 110 17 493

5. Gradevinska -

6. Elektro 1 22

Svega: 6 175

Praktična nastava učenika bila je organizovana u RO i
samostalnim zanatskim radinoicama sa kojima je škola zaključila
ugovore. Veće grupe učenika odlazile su u Fabriku cementa i Fabriku
stakla.

Stanje u pogledu obezbeđenosti stručnog nastavnog kadra bilo
je krajnje je nezadovoljavajuće. Škola je bila dužna da za sve nestručno
zastupljena radna mesta raspiše konkurs i obezbedi nastavnike koji su
ispunjavali uslove po Zakonu o srednjem obrazovanju.

35

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

36

IV deo

Zorica Ivanović

CENTAR ZA OBRAZOVANJE KADROVA
,,IVO LOLA RIBAR“

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Centar za obrazovanje kadrova
„Ivo Lola Ribar“

Integracija škola u Centar za obrazovanje kadrova
„Ivo Lola Ribar“

U to vreme Rezoluijce Savezne skupštine (1970.) o razvoju
vaspitanja i obrazovanja na samoupravnoj osnovi dala je nov impuls
razvoju obrazovanja u osnivanju velikog broja školskih centara u Srbiji,
pa i u našoj opštini.

Preporuka prosvetnih inspektora Republičkog sekretarijata za
obrazovanje, nauku i kulturu SR Srbije, Dragomira Milićevića i
Slobodana Ristanovića, bila je da se škola za KV radnike „Dimitrije
Tucović" uključi u postojeći Hemijsko-tehnološki školski centar, o
čemu se razgovaralo još 1969. godine, i da se orijentiše na jednu od
dve struke, a da obrazovanje učenika za uslužno zanatstvo prepusti
drugim školama.

Inspektori su radi verifikacije škole, tražili njeno opremanje
učilima i kabinetima, stručnim nastavnim kadrovima (preko 15
predmeta predavali su nestručni nastavnici). Trebalo je oformiti
kompletnu personalnu dokumentaciju za nastavno osoblje, obezbediti
nastavna sredstva radi poboljšanja uslova za odvijanje nastave fizičkog
vaspitanja itd.

38

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Rešenje problema u vezi sa verifikacijom škole viđeno je u
integraciji sa Hemijsko-tehnološkim centrom koji je mogao da obezbedi
uslove za rad u odeljenjima metalske struke. Ovime se postigla
racionalizacija u korišćenju školskog prostora, nastavnog kadra i
zajedničkih službi.

Tokom 1971. godine u Paraćinu su postojale četiri srednje škole:
1. Gimnazija „14 oktobar“ (16 odeljenje i 496 učenika)
2. Hemijsko-tehnološko tehnički centar (18 odeljenja i 539

učenika)
3. Škola za KV radnike „Dimitrije Tucović“ (13 odeljenja i

423 učenika)
4. Ekonomski školski centar „Boris Kidrič“ (15 odeljenja i

472 učenika)
Hemijsko-tehnološki tehnički centar imao je početkom
sedamdesetih godina najviše učenika od svih paraćinskih srednjih škola.
U sastavu tog centra postojale su tri škole:
- Hemijsko-tehnička škola,
- Škola za KV radnike tekstilne struke i
- Industrijsko-staklarska škola.
Tim školama, u procesu integracije sredinom 1971. godine,
pridružila se i škola za KV radnike „Dimitrije Tucović“.
Već 2. juna 1971. godine, na sednici Skupštine opštine Paraćin,
odlučeno je da se hitno izvrši integracija stručnih škola u jedinstveni
centar za obrazovanje KV radnika i tehničara. škola za KV radnike
“Dimitrije Tucović spojila se sa Hemijsko-tehnološkim centrom. Tako
je u okviru jedinstvenog Školskog centra postojalo nekoliko struka
(metalska, staklarska, tekstilna i hemijska). Za direktora Centra
postavljen je direktor Hemijsko - tehnološko tehničkog centra, Vladeta
Živanović.

39

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Integracija je obavljena 1. X 1971. godine sa jedinstvenim
organima upravljanja. Integrisani centar finansijski su pomogli
Opštinska zajednica sa 65.000 dinara, Zavod za zapošljavanje radnika
sa 80.000 dinara i IVTKT „Вrаnко Krsmanović" sa 40.000 dinara.
Ova novčana sredstva, ipak, nisu bila dovoljna za osposobljavanje
školskog prostora i reverifikaciju škole.

Centar za obrazovanje kadrova dobiće u svom nazivu i ime
narodnog heroja Ive Lola Ribara od 21. XII 1973. godine kada je
statut Centra usaglašen sa novim zakonom o srednjem obrazovanju.

Postojalo je mišljenje da Centar treba podeliti na tri Organizacije
udruženog rada po sledećim strukama:

- hemijska i staklarska struka,
- metalska i
- tekstilna.
Predlagano je i otvaranje posebnih žiro-računa uz zajedničko
rešavanje nekih problema na nivou Centra. Ovaj predlog je bio odbačen
kao prvi korak ka dezintegraciji Centra, te je usvojeno, i to jednoglasno,
na zboru radnih ljudi 17. II 1973. godine da se Centar za obrazovanje
kadrova organizuje kao jedinstvena organizacija udruženog rada.
Tokom školske 1973/’74. godine integrisani Centar za
obrazovanje kadrova „Ivo Lola Ribar" imao je 889 učenika u 30
odeljenja za omladinu i 3 odeljenja za odrasle sa 95 učenika. U 22
odeljenja sa 663 učenika školovani su kvalifikovani radnici, a 256
učenika u 8 odeljenja školovalo se za tehničare.

40

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

TABELARNI PREGLED BROJA UČENIKA I BROJA ODELJENJA ZA MAŠINSKU
I ELEKTRO STRUKU ŠKOLSKE 1973/74. GODINE

ZANIMANJE RAZRED: prvi drugi treći
46 27
Mašinbravar - 11 10
35 45
Metalostrugar - 22
22
Automehaničar - 42
12
Metaloglodač - 42
-1
Precizni mehaničar - --
--
Autolimar -

Elektrovarilac -

Vodoinstalater -

Varilac -

Metalska st. neopredeljeni za zanimanja 70

Elektro struka neopredeljeni 35

U školskoj 1974/75. godini Centar »Ivo Lola Ribar“ obuhvatao
je čak šest škola:

1. Hemijsko-tehnološko tehničku školu,
2. Školu za KV radnike staklarske struke,
3. Školu za KV radnike proizvođače cementa,
4. Školu za KV radnike tekstilne struke,
5. Školu za KV radnike uslužnih delatnosti
6. Školu za VKV radnike metalske struke.
Ukupno 651 učenik obučavan je za rad u staklarskoj,
cementaškoj, elektro, metalskoj, tekstilnoj i struci ličnih usluga. Ceo
Centar imao je 913 učenika u 30 odeljenja za omladinu i 27 učenika
u jednom odeljenju za odrasle.

41

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Škola za KV radnike u sastavu Centra
Školske 1974/’75. godine ove škole su imale 651 učenika koji
je pohađao staklarski, cementni, elektro, metalski, tekstilni i smer ličnih
usluga. Najviše učenika je bilo u prvom razredu (244), a u trećem ih
je bilo 164. Četvrti razred nije imao učenike.
Učenici su postigli veoma loš uspeh tokom školske godine jer
je, u junu, samo 286 učenika završilo razred sa pozitivnim uspehom
(6 odličnih, 170 dobrih, 77 sa dovoljnim uspehom). Učenici prvog
razreda najviše su upućivani na popravne ispite (51,23%), a čak 17,63%
učenika prvog razreda ponovilo je razred.

Tabelarni prikaz uspeha škole za KV radnike šk. 1974/’75. godine

STRUKA Br. učcnika Sa poz. uspehom Procenat poz. uspeha Srcdnja ocena

Staklarska 69 28 40,58 2,65
12 54,54 2,47
Cementna 22
7
Elektro 101
133
Lične usluge 21 33,33 2,68
44,88 2,38
Metalska 225 46,18 2,63

Tekstilna 288

42

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Metalci
Metalska struka u okviru Centra postojala je još od njenog
osnivanja sa dugom tradicijom još od Zanatsko-trgovinske škole iz
1905. godine.

Učenici III/4 odeljenja
metalskog smera školske

1974/’75. godine

Veliki broj učenika upisivao je prvi razred metalskog odseka u
kome još uvek nije bilo opredeljivanja po zanimanjima. Tek u drugom
razredu učenici su birali određeno zanimanje (metalostrugar,
metaloglodač itd. )

Učenici metalske struke sa
razrednim starešinom

Zoranom Tasićem školske
1976/’77. godine

43

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Proslava mature školske 1976/’77. godinc

Broj učenika i broj odeljenja metalske struke u Centru

Šk. godina Prvi razred Drugi razred Treći razred Broj odeljenja
1 raz II raz. III raz
upisalo završilo upisalo završilo upisalo završilo
4 --
1971/’72 141 98 - - -- 34
4 34
1972/’73 115 76 104 85 -- 2 43
4 24
1973/’74 152 103 105 95 95 89 3 22
- 32
1974/’75 75 53 122 89 97 85 - -3
20 18 18
1975/’76 145 71 67 58 112 96

1976/’77 99 54 47 37 62 59

1977/’78 - - 68 66 38 36

1978/’79 - - - - 69 69

ukupno 727 455 513 430 473 434

44

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Elektro struka
Počev od školske 1973/’74. godine upisuju se učenici za elektro
zanimanja. Te školske godine upisano je jedno odeljenje za zanimanje
pogonski tehničar za automatiku. Od 36 upisanih učenika razred je
završilo 26. Oni su se za zanimanja opredeljivali odmah u prvom
razredu, a praktičnu nastavu obavljali po preduzećima. Sledeće školske
godine odeljenje elektro struke nije upisano u prvom razredu, a drugi
razred je od 27 upisanih završilo 23 učenika. Tek školske 1976/’77.
godinu škola ponovo upisuje učenike u prvi razred elektro struke za
zanimanja električar i autoelektričar.

Tabelarni prikaz broja učenika u elektro struci

Školska godina Prvi razred Drugi razred Treći razred

1973/74 Upisano Završilo Upisano Završilo Upisano Završilo
1974/75
1975/76 36 26 - - --
1976/77
1977/78 - - 27 23 - -
1978/79
- - - - 22 22

31 16 - - --

- - 17 17 - -

- - - - 17 17

Tokom tri godine školovanja za zanimanja metalske i elektro
struke škola je obrazovala desetine mašinbravara, metalostrugara,
metaloglodača, automehaničara, vodoinstalatera, električara, energe-
tičara, pogonskih električara za automatiku, autolimara,
elektrozavarivača, varilaca, preciznih mehaničara i niz zanatlija za lične
usluge.

45

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

Učenici ovih desetak zanimanja, pretežno metalske struke, imali
su u tri godine školovanja ukupno 46 predmeta i to: srpskohrvatski
jezik, matematika, ekonomska geografija, strani jezik, istorija sa
društvenim uređenjem SFRJ, fizika, hemija, biologija, tehničko crtanje,
tehnologija materijala, tehnologija zanimanja, fizičko vaspitanje,
umetničko vaspitanje, praktični rad, zdravstveno vaspitanje, osnovi
ekonomskog obrazovanja, odbrana i zaštita, tehnologija obrade,
mehanika, osnovi elektrotehnike, organizacija rada sa HTZ, mašinski
elementi, tehničko crtanje sa mašinskim elementima, poznavanje
elektromaterijaia, električni pokretači sa automatikom, održavanje
instalacije u pogonima, ekonomika, tehnologija mehanike, mašinski
materijali, organizacija, industrijska elektrotehnika, istorija sa
društvenim uredcnjem, enciklopedija energetike, organizacija rada sa
zaštitom na radu, elektronika pokreta sa automatikom, opšta električna
merenja, održavanje električne instalacije u pogonima, elektrotehnika,
praktična nastava, elektropokretači sa automatikom, osnovi
ekonomskog obrazovanja, električna merenja, električni uređaji na
motomim vozilima i motori sa unutrašnjim sagorevanjem.

Energetičari
Savez energetičara SR Srbije predložio je da se pri Centru za

obrazovanje kadrova „Ivo Lola Ribar“ otvori energetski odsek koji bi
redovno školovao kvalifikovane radnike iz redova omladine i odraslih
počev od 1975/’76. godine i to za zanimanje rukovalac pamih kotlova.

Potrebe privrede za kadrovima ove struke iziskivale su otvaranje
odeljenja za ovo zanimanje. Do tada u Srbiji, a i u SFRJ, nije postojala
škola koja je redovno školovala energetske radnike.

Sredstva za fmansiranje odeljenja energetičara obezbeđivala je
Zajednica usmerenog obrazovanja za privredu i društvene delatnosti

46

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

SR Srbije, a opremanje odeljenja obezbedili su Savez energetičara SR
Srbije i zainteresovana privreda.

Školi je bio odobren upis jednog odeljenja energetske struke
prvog razreda, ali je bila otvorena mogućnost za formiranje još jednog
odeljenja pod uslovom da se do 1. VII 1975. godine obezbede svi
potrebni uslovi. Zahtev za otvaranje još jednog odeljenja energetičara
poslat je Republičkom sekretarijatu za obrazovanje 5. IX 1975. godine
koji je rešenjem broj 022-39/73-08 od 22. VI 1976. godine utvrdio da
su prvi i drugi razred energetskih zanimanja u Centru za obrazovanje
kadrova „Ivo Lola Ribar“ ispunili propisane uslove za rad.

Školovanje energetičara trajalo je tri godine. U ovu struku
upisivani su učenici sa najslabijim uspehom, a i nastavu je bilo veoma
teško organizovati zbog nediscipline učenika. Sve ovo vodilo je veoma
malom broju svršenih učenika (od 30,55% do 40,54%). Tako je od
dva odeljcnja prvog razreda energetičara školske 1975/’76. godine u
školskoj 1976/’77. godini formirano samo jedno odeljenje drugog
razreda.

Praktičnu nastavu u prvom razredu učenici su obavljali u
školskim radionicama, a u drugom i trećem razredu u pogonima
preduzeća u kojima su se kasnije i zapošljavali: SFS, IVTKT „Вrаnkо
Krsmanović“, Proleter, Fabrika tekstilnih mašina, Fabrika cementa u
Popovcu itd.

Šef elektro-metalskog odseka, Čedomir Đorđević, postao je i
šef odseka energetičara.

Tu prvu generaciju energetičara kao razredne starešine vodili
su Ljubiša Bogdanović, profesor fizičkog vaspitanja i Danica
Ivanišević, profesorka matematike. Od ukupno 73 upisana učenika u
dva odeljenja prvog razreda, završilo ih je samo 25.

Drugu generaciju energetičara upisanu 1976/77. godine vodili

47

Monografija Mašinsko-elektrotehničke škole

su Olivera Todorović, profesorka geografije (u I i II razredu) i Zoran
Tasić, profesor mašinske grupe predmeta (u III razredu).

Škola je dala samo ove dve generacije energetičara.

Škola za VKV radnike metalske struke
Škola je najverovatnije od školske 1972/73. godine redovno
Školovala VKV radnike metalske struke. Škola je trajala dve godine i
obuhvatala je sva zanimanja mašinske struke. Pohadali su je radnici
od 1940. do 1950. godišta starosti, rede stariji. Odeljenja su bila veoma
brojna sa 40 i više učenika. Nastava nije bila organizovana svakog
dana. Učenici su slušali sledeće predmete: srpskohrvatski jezik,
matematika, ekonomika, tehnologija mehanike, tehničko crtanje,
mašinski materijali, organizacija, tehnologija zanimanja, mašinski
elementi i industrijska elektrotehnika.

Praktična nastava učenika
Praktična nastava na metalskom odseku u prvom razredu
obavljala se u školskoj radionici po manjim grupama od petnaestak
učenika. Stručni nastavnik je nadgledao i usmeravao rad učenika.
U drugom i trećem razredu ovog odseka praktična nastava se
odvijala u složenijim proizvodnim okolnostima po radnim
organizacijama i kod privatnih zanatlija.
U fabrikama stakla i štofa praktičnu nastavu je nadgledao i
vrednovao šef metalske radionice, dok je u Fabrici cementa postojala
posebna radionica za učenike. U svim trima fabrikama uredno je
vođena evidencija obavljanja praktične nastave.
U drugim manjim radnim organizacijama i kod privatnih
zanatlija nije se ovako pedantno vodilo računa o učeničkoj obavezi da
usvaja znanja koja će mu u procesu rada trebati. Dešavalo se da se

48