2СВЕТЛА И СЕНКЕПСИХИЈАТРИЈЕУредникДушан ПетровићПараћин, 2014
3Светла и сенке психијатријеУредник: Проф. др сци мед Душан ПетровићРецензенти:проф.др Славица Ђукић Дејановић проф. др Драган Б. РаванићИздавач: Библиотека «др Вићентије Ракић» ПараћинКорице: Владан Суботић, академски сликарТехнички уредник: Милош Гајић, профКоректор: Невена Манојловић, др мед.Лектор: Данијела и Драгана Спасић, профШтампа: „Графореклам“ ПараћинТираж: 500 примерака
4Аутори:1. др Александар Дамњановић, доктор медицинских наука, психијатар, професор Медицинског факултета у Београду, директор стационара «Владимир Вујић» Психијатријске клинике КЦ Србије, Београд,2. др Александра Дицков Петканић, доктор медицинских наука,психијатар, професор Медицинског факултета у Новом Саду,специјалиста судске психијатрије, КЦ Нови Сад,3. др Данијела Ђоковић, доктор медицинскох наука, психијатар, доцент Медицинског факултета у Крагујевцу,4. др Вера Иланковић, доктор медицинских наука, неуропсихијатар, професор ВМШ «Милутин Миланковић» Београд,5. др Андеј Н. Иланковић, доктор медицинских наука, психијатар,Психијатријска клиника, КЦ Србије, Београд,6. др Никола Н. Иланковић, доктор медицинских наука, неуропсихијатар, професор Медицинског факултета у Београду,7. др Мирјана Јовановић, доктор медицинских наука, професор Медицинског факултета у Крагујевцу, начелник одељења за болести зависности, Психијатријска клиника КЦ Крагујевац,8. др Снежана Манојловић, доктор медицинских наука, доцент на Медицинском факултету у Нишу, начелник Одељења за дијагностику и третман менталних поремећаја, Клиника за психијатрију КЦ Ниш9. др Душан Петровић, доктор медицинских наука, неуропсихијатар, професор Медицинског факултета у Крагујевцу, начелник одељењаПсихијатријске клинике, КЦ Крагујевац,10. др Јулијана Николић Поповић, доктор медицинских наука,неуропсихијатар, професор Медицинског факултета у Ниш, помоћникдиректора Психијатријске клинике Горња Топоница,11. др Јездимир Здравковић, доктор медицинских наука, неуропсихијатар,професор Медицинског факултета у Нишу
5
6С а д р ж а ј1. Александар ДамјановићПсихијатрија- светло лице бога Јануса.................112. Александра ДицковПроцењивање душевног здравља .........................353. Јулијана Николић Поповић, Снежана МанојловићСенке унутар психијатрије-медикаментознајатрогенизација антипсихотицима.......................484. Андреј Н. Иланковић, Душан Петровић, Никола Н.ИланковићПсихофармакотерапија-доприноси, штете,заблуде…………………….....………………..…….635. Андреј Н. Иланковић, Душан Петровић, Никола Н.ИланковићГенетика као иницијална стигма ........................756. Душан Петровић, Јездимир Здравковић, ДанијелаЂоковићЛекар као болесник .................................................837. Андреј Н. Иланковић, Душан Петровић, Никола Н.ИланковићБезузрочна психијатрија ........................................918. Андреј Н. Иланковић, Вера Иланковић, Никола Н.ИланковићСкотом за телесну инвалидност код схизофренихболесника ................................................................1059. Мирјана Јовановић, Душан ПетровићКласификација у психијатрији ...........................13310. Драган Давидовић, Јездимир Здравковић, ДушанПетровићЈатрогенија ...............................................................141
7П р е д г о в о рНесумљив прогрес у процесу диференцијације психијатрије метафорично смо назвали „светлима“ а проблеме који су произилазили из самог процеса парцијализације болесника назвали смо „сенкама“.Временом се видело да су „светла“ и „сенке“ нужан и законити процес развоја психијатријске науке, што је условило да расправа о овим питањима прерасте у разматрања основиних питања деонтологије и медицинске психологије.Светла психијатрије су наши успеси, а сенке су наши падови, дилеме и нерасветљени, необасјани односи према душевно оболелом човеку. Увек се треба сетити речи енглеског песника Џон Геј-а: \"Сeнкa дугуje свoje рoђeњeсвeтлу\"Психијатри из Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца су се латили да покушају осветлити или затамнити ментално функционисање човека, колико су успели остаје на читаоцима ове монографије.Да би монографија угледала светлост дана корисне сугестије су нам дали и наши рецензенти: Академик проф.др Владета Јеротић, Проф. др Славица Ђукић Дејановић и Проф.др Марко Муњиза на чему им срдачно захваљујемо.Надамо се да ће ова монографија дотаћи душу и расветлити у сваком од нас оно што је светло и оно што је тама.У Крагујевцу, 2014.
8Не варајте се, зли разговори кваре добре обичаје. Коринћанима посланица прва, глава 15, стих 33Св Апостол Павле
9
УМЕСТО УВОДАКЛОНИРАЊЕ ДУШЕСавремена психијатрија је олако напустила ширине и дубинељудске душе, а лекари су одлучни да свима подједнако, безобзира на узроке и последице, користећи углавном безличниприступ хемијским средствима (уз уносни изконстурисанимаркетинг фармаиндустрије), искорене бол, страх, тугу, класичнеморалне приципе, осећање кривице, неприлагођене идеје,неслагање са важећим трендовима, критичност, нормалнупараноидност, тако да би цео свет (макар шта то значило) биоуниформисан, једнако срећан, радостан, безбрижан, подложансвакој манипулацији, без осећања критичности, одговорности,кривице и без саосећања за туђе патње. Наравно ђаволскидопринос онечовечењу људског бића је дала и релативизацијавећине природних и традиционалних људских норми, имаксимална промоција и све шира примена наркотичнихсредстава – алкохола, дувана, психостимуланса, опијата, седатива,анаболика, стероида, афродизијака, бесомучног тетовирања,билдовања и силиконизирања, који су поред извитоперења људскедуше и стварања својеврсних полуопијених хемијских клонова,изазвали и телесне промене у грађи и изгледу људи који данавише подсећају нажалост на трансформерсе или монструме изспецијално за децу (!) снимљених филмова и игрица...„Уживајте, уживајте! Живи се само сада и овде!“ Какви преци,какви потомци, који брак, која породица, који род (крвносродство), пород, народ, каква религија („све је то наука већрешила...“), какво поштовање старијих, деца могу и требају самада одлуче о важним животним питањима... Које искуство, којастара времена, па сад је ново време, све је другачије... Све у стилу- раније је киша падала из облака, а сада пада из ведра неба... А напитање зашто ви тако мислите, следе аутоматски, стереотипниодговори – па било је у новинама, видела сам на телевизији, на
„нету“, јавили су на „фејсу“, на „твитеру“, звала сам „хало бебу“,тако је у Америци, то је научно доказано... А зашто нисте питализа савет мајку, оца, баку, деду, неку старију жену, човека,учитеља, професора, свештеника? Зато што они само критикују ипопују, и хоће да нас уплаше својим давно превазиђенимискуством... Ја потичем из „породице“, у којој се већ трећагенерација разводи... ! Мени је пријатељица, пријатељ, психолог,психијатар... рекао да сам ја у праву и да ја боље знам од њих... Паи тачно је, нажалост, јер дете од 3 или 4 године седи код нас начелу стола, а бака и деда негде у ћошку, деца прете родитељима,наставника туку ученици... Свет се окренуо (смо окренули)наглавачке и чак и када живот увери људе да су направилиглупост и због тога настрадали, они и даље грчевито бране својузаблуде и нажалост покушавају да их подвале и другима.На сву срећу не може се дуго стајати на глави, свет и људи ће сепреврнути на другу страну, али ће нажалост многи у томe скрхативрат.У Божијој башти ће уместо униформисаних клонова, робота,бездушних трансформерса, разбијених породица, хибрида и ГМОа, поново цветати све врсте цвећа и слободних људских душа,људи свих боја, религија и нарави, и нова деца. Деца су увекБожија (дар од Бога), кажу наши стари, а родитељима су самодата на чување и старање, а не за продавање.Лекари и психијатри ће лечити људе само од болести и само доксу болесни, а онда ће одагнати сенке са њих, да их огреје сунцекао слободне људе. Зарада ће бити мања, али ће душе и животбити чистији.Болесници и немоћници су као и деца, само поверени лекарима залечење, бригу и старање, а њихова личност, част и душа, само науважавање и поштовање.Никола Н. Иланковић
11Александар Дамјановић1. ПСИХИЈАТРИЈА - СВЕТЛОЛИЦЕ БОГА ЈАНУСАФранцуски лекар Килер, у књизи „Границе лудила\" написаоје: „Онога дана када не буде полулудих, светскацивилизација ће пропасти. Не од сувише мудрости, него одсувише обичних људи.\"УводСваки психички поремећај на неки начин угрожаваструктуру друштвених комуникација, некад само због тогашто је реч о етикети »болести«, која узнемирава оне којимеђусобно размењују мисли или добра, а други пут, и знатночешће, због компликација у комуникацији које проузрокујенесхватљиво понашање психички поремећеног, било уњеговој породици, било током рада или у свакодневномживотном окружењу. Проглашавана окултном,мистериозном, “јеретичко-инквизиторском” савременапсихијатрија је данас медицинска дисциплина која се бавидушевно поремећеним људима. На однос према душевнопоремећеним људима у појединим епохама много више јеутицао дух самог времена и поглед на свет припадника једнезаједнице, него стручна мишљења о пореклу и природисамог поремећаја.Историјски развој схватања душевног поремећаја носи усеби пре свега духовну климу оног времена у коме су серађале и уобличавале одређене психијатријске теорије ипракса.
12Појава операционалних дефиниција душевних поремећајапре тридесет година померила је пажњу психијатара, насимптоме, на оно шта душевно поремећени људииспољавају, што је психијатру доступно чулом вида и слуха.У овом психијатријском концепт нашироко се распреда овалидности и поузданости дијагнозе појединихпсихијатријских поремећаја, о предностима и манамакатегоријалних и димензионалних дијагноза, о онтичкомстатусу душевног поремећаја, то јест о томе да ли једушевни поремећај „дан у природи’’ или се ради осоцијалној конструкцији, даље, о томе да ли требаукрупнити или уситнити душевне поремећаје, и које.Душевна болест јесте медицински, односно психијатријскипојам, али душевно здравље није. Душевно здравље широкоизлази из оквира медицине. Медицина одређује душевноздравље негативно, то јест као одсуство болести. Душевноздравље је, међутим, много више него одсуство болести.Заступници позитивне психологије стављају знак једнакостиизмеђу среће и душевног здравља.Ипак поставља се питањеда ли је душевно здрав човек који је сретан зато што ради иверује у оно што они који су на власти очекују од њега дабеседи и ради. Наравно да није..Душевно здрав човек је инесретан и сретан, он познаје своја ограничења, окренут једугорочним циљевима, свестан је своје посебности, испособан да сарађује са другим људима. Он је у стању да усеби препозна агресивне склоности према другим људима -од наношења физичког бола једном човеку или већем бројуљуди до кориштења других људи за задовољавањеискључиво властитих потреба - и способан да се борипротив таквих склоности, да их држи под контролом.Коначно, душевно здрав човек уочава манипулације и
13индоктринације оних који имају моћ, и критикује их,односно устаје против њих. Требало би престати у свемуизједначавати психијатрију са осталим медицинскимдисциплинама зато што се психијатријска дијагностика итерапија значајно разликују од дијагностике и терапије удругим медицинским дисциплинама. Разликују се оноликоколико је велика разлика између феноменолоске природе идруштвеног значења соматске болести, с једне, и душевногпоремећаја, с друге стране. Бројни истакнути психијатрипротиве се „нормализацији“ лудила, и указују на то да бибило погубна замена категоријалних дијагнозадимензионалним, без обзира на све недостатке потоњих.Психијатрија је итекако потребна зато што психијатрипружају помоћ и онима који имају психичке сметње, којипате а нису психички поремећени у психијатријском“техничком” смислу речи. Тај став би се проширио и на онекоји психички пате, а које психијатри дијагностикују каодушевно поремећене. Дијагноза је изузетно важна, али јеважније да ли неко психички пати и да ли тражипомоћ.Важно је да психијатри не проглашавајупоремећеним, не психијатризују патњу која није деопсихичког поремећаја. Такву патњу треба да смањују илиуклањају, а не у њој да виде доказ да је особа упсихијатријском смислу душевно поремећена.Недвосмислена је доминација биомедицинског модела уразмишљању највећег броја психијатара који тако чувајупрофесионални идентитет.Осим тога, дух времена, позитивизам, емпиризам,сцијентизам, такође, доприносе владавини биомедицинскогмодела.
14Коначно, фармацеутске компаније играју важну улогу уодржавању психијатријског био-психо-социјалног модела.Знатан број душевних поремећаја изискује херменеутичкиприступ, тумачење смисла и значења појединих психичкихманифестација и стања. То је још једна посебностпсихијатрије у односу на остале медицинске дисциплине.Медицина је у целости посвећена питањима човековогздравља. Психијатрији природно припада задатак, у заштитии унапређењу менталног здравља, кроз активности везане запрофилаксу и третман ментално алијенираних људи.Историјски развој психијатријеУ свом развоју психијатрија има две етапе: пренаучну инаучну. (1,2)Пренаучна етапа завршава се са XVII веком, када сепсихијатрија више називала демонологијом. Стари Грци иРимљани су дуго времена делили заједнички став да сументални поремећаји заправо последица деловањанатприродних сила. У четвртом веку пре нове ере, међутим,Хипократ је претпоставио да би ментални поремећаји моглибити последица физиолошких проблема, дакле, органскогузрока, опипљивог, доступног научној анализи. „Лудост\" јеи даље, међутим, лечена разним религијским ритуалима ичесто веома суровим телесним кажњавањима.(3). Концептнатприродног порекла менталних поремећаја прихватили суоберучке и рани хришћани, те је у хришћанској Европидоминантно схватање било да је ментална болест у ствариманифестација демонске запоседнутости. Сходно томе,лечење је било егзорцизам.
15Прве психијатријске болнице основане су тек у осмом веку,првобитно у Багдаду, а затим и у Фесу и Каиру и то је уједнои први покушај рационалног, систематског приступапроблему. Средњевековни исламски лекари ослањали су сеуглавном на технике прегледа и опсервације у дијагностици,мање-више на оно што је и данас основа доброг лекарскогпрегледа. Захваљујући оваквом приступу, остварили сузначајне резултате. Темељи психотерапије ударени су баштада и то оних врста психотерапије које свој прави замахдобијају тек сада - музикотерапија, радна терапија,фармаколошка терапија. У десетом веку Мухамад ибнЗакарија Рази, персијски лекар, филозоф, хемичар, физичар,алхемичар и још много тога, први је уочио да су узроцименталних поремећаја једнако и психолошке и биолошкеприроде. Исламски лекари су први идентификовали икласификовали менталне поремећаје на начин близакданашњем. Знали су за депресију, анксиозност, психозу,манију, али су се бавили и поремећајима као што јеимпотенција, коју су називали нафкхае маликхолиа ипријапизам (константна ерекција). Авицена у једанаестомвеку описује халуцинације, несаницу, деменцију, различитеепилепсије, вртоглавицу и бројне друге неуролошке ипсихијатријске проблеме. Једно од најзанимљивијих открићаиз овог периода припада управо Авицени - он је установиода постоји корелација између пулса (тј. брзине срчаног рада)и интензитета и врсте наших осећања, чиме је предухитриозападну медицину неких хиљаду година. Ал-Кинди крајемдеветог века почиње да користи једну врсту терапије којубисмо данас могли назвати когнитивном у лечењу депресије.
16Писао је да су за здраве појединце карактеристичне здравемисли и здрава осећања, и да ментална болест настаје ондакада у тешким временима нисмо у стању да сачувамодуховно благостање које са собом носе здраве мисли.Сматрао је да човек треба да има неку врсту емотивнерезерве у себи, баш као што у кући чувамо резерву некихлекова за прву помоћ. Све то време, у Европи се менталниболесници сматрају демонима. У Великој Британији,међутим, ставови о неизлечивости менталних поремећајапочињу да се мењају тек онда када на трон долази краљЏорџ III, који је патио од порфирије, а у склопусимптоматологије порфирије често се јављају и менталнипоремећаји, најчешће депресија или параноја.Научна епоха психијатрије обухвата четири круцијалнапериода. Међу пионирима психијатрије који се истичусвојим радом и доприносом пред крај XVIII и на почеткуXIXвека треба споменути Филлип Пинела (1745-1826) којисе сматра реформатором и хуманизатором психијатријскихустанова. Кондилијак и Кабанис – филозофи, моралисти,енциклопедисти у чије време долази до процвататзв.сензуализма (ништа у интелекту није пре него што јебило у чулима).Виљем Кулен (1710-1790) синтетизуједотадашња психијатријских знања, и објављује 1785. својумедицинску нозологију. Пинел је осим револуционарногпреображаја психијатријских установа учинио први покушајнозографске класификације у психијатрији. Жан ЕтијенДоминик Ескирол (1782-1840), Пинелов ђак, (1838) залажесе за Закон о заштити душевних болесника и изградњуприкладних психијатријских институција.
17Глобално приказано стање психијатријске мисли у овомпериоду своди се на следеће карактеристике:1) Доминира концепција дихотомије менталних поремећаја;2) У погледу етиологије доминира еклектицизам. Наводе сетраума главе, интоксикације, венерична обољења и снажнеемоције као могући етиолошки фактори психијатријскихболести.У овом периоду треба споменути још неколико проминентихимена значајних за развој психијатријске докртине иконцептуализације психијатрије:1) 1800. године Месмер лансира свој Магнетизам што сесматра пренаучном претечом пренаучне-хипнозе.2) Бенджамин Раш, 1812.године, у САД објављујеМедицинска запажања о болестима психе.3)Антоан Бајле (1799-1858) 1826.године, описује паралyзисгенералис, покрећући низ емпиријских ал ииексперименталних истраживања у психијатрији.4) Мак Натан (1813-1865) износи правило о одговорностидушевног болесникаДруги период научне епохе почиње са половином XIX века.Представници су Веир Мичел творац психосоматике, као иВилхелм.Гризингер (1818-1868)- творац теоријеорганицитета менталних обољења.1854.године у Шкотској, а1882. године у Бостону основане су прве школе заспецијализовани рад у психијатрији.Баларже (1890), је
18оснивач најстаријег часописа и данас веома респектованогМедико-психолошких анала.Са њим започиње прва социјална патронача. Истовремено сеизучава ендокринологија и хередитет, уводи се појамбиотипа. Морел (1809-1873) и Мањан (1835-1906) посвећујупосебну пању истраживања узрока менталних обољења.Уводи се појам дегенерације, тј. приписује се улогаодређеним аномалијама у личности које су везане занаслеђе. Појам лезије везује се за соматско, док.Делмасизноси идеју о тзв. морбидној конституцији. АлојзАлцхајмер (1864- 1915) говори о деменцијама као губиткуфункција.Брока и Верницке дефинишу функционалнотопографске основе о афазијама. Моро де Тур (1804-1884)указује на идентичност снова и лудила. Описујеинтоксикације хашишем. Први је психијатар који описујепсихотичност узроковану психоактивном супстанцом.Жане уводи појам психичке тензије, описује ентитетпсихастеније. Леви-Брил уводи појам прелогичних мисли ипримитивни менталитет.У исто време настаје концепт ендогене психозе. У овомпериоду живи и ради Емил Крепелин (1855-1926) којиистиче да је психијатријска болест колекцијасимптома.Крепелин је заслужан за данашњи нозолошкиприступ и за појам психијатрија тока. Функционалнепсихозе је појам који означава немогућност анатомскогдефинисања неких обољења.Карл Јасперс и поред својихфилозофских вокација истиче да је ендогено битно у свимпоремећајима психичког живота. Средином 19. веказавршава се преднаучни период и почиње нова ера
19психијатрије, као медицинске дисциплине,а самим тим итемељније проучавање анатомије и физиологије ЦНС-а.Следе значајна открића и знамените личности, које историјанема права да заборави. Емил Крепелин (са првомкласификацијом, клиничким посматрањима иекспериментима), Јулијус Вагнер Јаурег (добитник Нобеловенаграде за лечење прогресивне парализе маларијом), МартинШарко (описује хистерију и јавно демонстрира лечењехистерије хипнозом),Сергеј Корсаков (описује алкохолнупсихозу), Владимир Бехтерев и Иван Петровић Павлов(значајно доприносе неурофизиолочким истраживањима, аПавлов добија Нобелову награду за откриће условнихрефлекса), Сигмунд Фројд, оснивач психоанализе (откриванесвесни део психичког, дечју сексуалност, уводи методслободних асоцијација и бави се анализом снова „каонајкраћег краљевског пута ка несвесном\", добитник јеГетеове награде за књижевност). Еуген Бројлер (описујесимптоме схизофреније, као својеврсног отуђења личностиод реалности), Ернест Кречмер (аутор типолошкекласификације личности), Адолф Мејер (учвршћујединамичко-биолошки правац у психијатрији), ФранцАлександер (пионир психосоматике), Курт Шнајдер(заступник „објективног идеализма\"), Јосиф Клези уводикуре спавања, Манфред Сакел инсулинске коме, а Ладиславвон Медуна кардијазолске шокове. Значајан допринос утерапији приписује се открићу терапијског дејстваелектрошока (1937).. Егаз Мониц и Хес уводепсихохируршке методе лечења (познату леукотомију) идобијају Нобелову награду.
20Од Фројда се одвајају Алфред Адлер (оснивач правцаиндивидулна психологија) и Карл Густав Јунг (познат посвојој архетипској психологији).Психоанализа, бројнимтехникама и методама, осваја свет.Интегрално приказана последња два еволутивнореволуционарна периода у психијатрији, почињу са XXвеком. Најзначајније име је Еуген Блојлер (1857-1939),затим, Адолф Мајер, Хохе и Клод, који су репрезентантитрећег периода научне спознаје психијатрије.Битно на почетку XX века је област теоретских разматрања,приоритета или комплементарности фундаменталнихпитања:1) органицизам или психоанализа,2) унутрашњи (ендогени) или спољашњи (егзогени) факториу настанку душевних обољења. Битно је наслеђе односносоциокултурни фактори средине.3) развијају се: рефлексологија и феноменологија.И коначно ничу реакције против нозографије. Говори се отипичним синдромима и реакцијама као одговор наразличите ноксе као етиолошке факторе. Клајст заступаорганицистичку концепцију. По њему свака лезија јекортикална и као таква репрезентује један психијатријскизнак. Бирд (1840-1883) описује америчку неурозу подназивом неурастенија претходно названу хипохондријаза.Морг и Монаков повезују хипоталамус и риненцефалон саафективним психозама. 1908. лаик Клифорд Бирс оснажујепокрет за менталну хигијену. По изласку из душевнеболнице објавио је књигу “Душа која је пронашла себе”, а
21наредне године оснива Национални комитет за менталнухигијену. Гиро истражује и провоцира првеексперименталне психозе, а Бонхефер (1912) појам акутногегзогеног реакционог типа. Модзли (1835-1918) оснивакласичну Енглеску школу психијатрије.Вотсон 1920. године уводи експериментални метод упсихијатрију и постаје претеча бихејвиоризам. Кандински(1922) се залаже за развој неурофизиологије и неурохемије, ауводи појам менталног аутоматизма. Кенон 1932. годинеуводи принцип хомеостазе.У овом периоду појављује сетворац психоанализе Фројд који је 1920.годинереволуционисао класичну крепелинску психијатрију, када јеистакао принцип задовољства и патње, описао Едиповкомплекс и појам несвесног са целокупном његовомдинамиком. 1927 Јулиус Wагнер вон Јаурегг (1857- 1940) јепрви психијатар који добија Нобелову награду запиретотерапију прогресивне парализе. Шерингтон и Адријан1932. добијају Нобелове награде за тумачењефункционисања неурона. 1936. Дејли и Леви добитници сиНобелове награде за хемизам нервних импулса, док истегодине Фиамберти изводи ацетилхолински шок.Психоанализа није могла да трпи реалност церебралнихлезија; она тражи преживљено искуство пацијента.Када је Морел (1852) описао Дементио праекокс, као појавуу адолесценцији, није имао претензије да опише посебнуболест, већ намеру да идентификује стање свога пацијента.Међутим, Крепелин (1899), који је живео у време у коме судоминирали етиолошки концепти, као што су: болест мозга,морална дегенерација и конституционална слабост, јеупотребио термин Дементио праеx када је направио поделу
22душевних болести у две велике групе ендогених психоза.Основа за Крепелинову поделу било је постојање или непостојање детериорације. Иако је Крепелин касније увидеода сви пацијенти са “деменцијом” не подлежудетериорацији,подела се дуго одржала у класичнојпсихијатрији.Блојлер (1911), дванаест година после Крепелинове поделесматра да је назив погрешан, јер нити ова болест увекпочиње у пубертету, нити неминовно води у детериорацију.Блојлер је учинио више од промена имена.Он је увидео да себолест састоји од групе поремећаја са сличним симптомимашто је неоспорно крупан корак унапред у развојупсихијатријске мисли.Блојлер је такође представио појмовекао што су “аутизам” и “анбивалентност” а описао је исхизоидну личност. Адолф Мајер (1866-1950) порекломШвајцарац пренео је Блојлерове погледе у САД. Суштинаовога је динамичко биолошки приступ етиопатогенезименталних поремећаја. Приближио је неурозе и психозе итврдио: “Ментални поремећаји су одговор на суптилну икомплаксну животну ситуацију”. Ментални болесник је онајкоји се не адаптира у социјалној групи. Његов утицај остајевеома снажан у Америчкој психијатрији до 1968.године,када се у складу са његовим доктрином у Дијагностичком истатистичком приручнику (Тхе Диагностиц анд СтатистицалМануал) схизофренија класификује као поремећај наподручју мишљења, расположења и понашања. Најзад,1968.године долази до усвајања Интернационалнекласификације, по којој је схизофренија група поремећајаодносно група болести. Тада су описани и знаци и симптомипо којима се болест може дијагностиковати. Међутим, иакоје разумљива жеља за нозолошком чистотом, остала је
23оправдана сумња да ли смо заиста много добили са оваквом,да је тако назовемо старо/новом класификацијомсхизофреније. Малиновски је даље проширио Мајерове тезерекавши: “Пошто се културне норме разликују тиме серазликују и ментални поремећаји” .Различите варијације судетерминисане културном садржином сваке средине.Масерман и Хари Стек Саливен истичу реактивни карактерменталних поремећаја. По Саливену творцу теоријеинтерперсоналног конфликта, неуроза је израз међуљудскихсукоба И коначно, у овом трећем периоду у коме једоминација од његовог почетка до краја личности и делаЕугена Блојлера почиње да се ствара мост измеђупсихоанализе и званичне клиничке психијатрије. Блојлер је уствари увео Фројдове концепције у психијатрију признавшињихову важност у интерпретацији настанка менталнихпоремећаја. Осим ове заслуге он је дотадашњи називДеменција прекокс заменио називом схизофренија штозначи расцеп душевног живота. Дао је изванредан,комплетан опис ове болести и описао групу примарних исекундарних симптома схизофреније.Велико име медицинеје и Ђон Хјулинг Џексон (1835-1911) творац неуробиологијекоји је прокламовао принцип хијерархијске церебралнесукцесивне интеграције. У складу са овим учењем негативнии позитивни симптоми психичких болести настају каопоследица дисолуције различитих нивоа. На подлози овогучења у психијатрији ниче теорија органодинамизма АнриЕја. Главни поремећај је оштећење поља свести. Људскоискуство има једну структуру која тежи да се дезорганизује.Сваки степен деструктурације свести има одређенусимптоматологију.
24Негативни симптоми директно зависе од деструкцијеорганске подлоге, док позитивни одговарају следственомослобађању имагинације. Ту се могу класификовати свепсихозе: најслабија деструктурација је код маније имеланхолије, најтежа код конфузних стања.У овом периоду у САД-у ниће психоанализакултуралистићког типа (Кардинер, Мид,Бенедикт и Фром).Појављују се представници неоанализе Карен Хорнеј (1885-1952), са ућењем о неуротичном карактеру човека нашегадоба као и са увођењем етике и актуелног доживљаја каозначајних фактора за настајање и разумевање неуроза.Франц Александер и Фландерс Данбер, 1935.год. се залажуза успостављање концепта психосоматике..Четврти актуелни период развоја научне психијатријепочиње убрзо после завршетка ИИ светског рата саорганизовањем Светске здравствене организације. Скоро даје немогуће посебно говорити о данашњој армијипсихијатара, психолога, социолога, филозофа и антропологакоји су дали допринос у општем креирању и усмеравањумодерне психијатрије. Пре свега, савремену психијатријукарактерише елиминација азила као било какве алтернативетретмана у психијатрији. Уместо азиларних установа иинституционалне меланхолије, савремена психијатрија јепсихијатрија отворених врата. Затим, бришу се границеизмеђу строге дистинкције хоспиталне и екстрахоспиталнепсихијатријске заштите. Душевно здравље постаје бригацелог друштва, сваке друштвене заједнице. Методамафармакотерапијског и психотерапијског лечења прикључујесе социотерапија у складу са димензијама и садржином тзв.социјалне психијатрије (Зилборг из САД).1955 године уводи
25се електроконвулзивна терапија у релаксацији применомсукцинил хлорида. Част проналаска првогпсихофармаколошког лека припала је Французу Шарпантјеу(1950), који је синтетизовао хлорпромазин (ларгактил).После клиничких посматрања хлорпромазина и резерпина,Деле и Деникер предлажу назив неуролептик,који сеприхвата и у међународној литератури. Проналаскомснажних психофармаколошких лекова типа неуролептика,који успешно отклањају изразиту психомоторнуузнемиреност болесника, атмосфера у психијатријскимболницама постаје мирна, а психички оболеле особе лече сеу хуманијим условима, и мање суровом окружењу. У првојдеценији овог века долази до масовне употребепсихофармака, сада названих антипсихотици (типични иатипични), уз инаугурисање терапијских смерница иалгоритама који униформишу и стандардизују клиничкидискурс свих психофармаколога и психијатара света.Увођењем антипсихотика постижу се евидентни резултатипосебно у погледу стања пацијената. Сврха класичнихантипсихотика 1950-их била је да се смањи агресија исамоповређивање пацијената. Тенденције 1960-1970-ихувођењем дугоделујућих антипсихотика постиже седеинституционализација, као и „преживљавање“ ванболнице. 1990-е и употреба атипичних антипсихотикапоспешује дестигматизација и побољшава квалитет живота ифункционисање пацијената. 2000-е се карактеришу увођењемдугоделујучих атипичних антипсихотика који требадефинитивно да разреше проблем комплијансе, али и даобезбеде превенцију релапса, као и оптимални опоравак
261970. године Кац Бернард (1911-2003) добија Нобеловунаграду за откриће неуротрансмитера у нервном систему.1977. године Гуљемин Рођер и Шали Енфреј Виктор заоткриће пептида у мозгу добијају Нобелову награду. 1979.године Кормак Алан Мек Лод (1919-1998) и Годфри Њуболд(1919-2004) бивају награђени за окриће компјутерасистиране томографије.. 2000-те године Арвид Карлсон засвој пионирски рад на спровођењу сигнала у ЦНСу –допаминском систему заједно са Грингардом и Канделомдобија Нобелову наградуИзмеђу нозологије и синдромолошког, односно реактивногпостоје прелази. Дефиниција здравља прокламована одстране Светске здравствене организације представљасвојеврстан документ епохе. Здравље није само одсуствотелесне болести већ истовремено соматско, психичко исоцијално благостање појединца.Социјалне теорије интензивно изучавају факторе којидоприносе отуђивању човека. Претерана лабораторијскаистраживања такође алијенирају лекара од болесника. Упсихологији односа између лекара и свих болесника па иболесника са менталним поремећајем све више се истичепотреба за ставом саучестовања, емпатије. Актуелни периоду развитку светске психиатрије карактерише налет новихимена и тимова у конструктивним доприносимапсихијатријске праксе. У тумачењу настанка психичкихпоремећаја доминира мултифакторска теорија која изучавабиологију, психодинамику и социодинамске факторе штоскупа представља интегративни приступ као водећи уданашњој психијатрији
27РАЗВОЈ ПСИХИЈАТРИЈЕ У СРБИЈИЖитија средњевековних владара у Србији, хагиографије ифреске, као и опрема, сведочанства су на основу којих сезакључује да су у црквама и манастирима боравили душевниболесници.Крај манастира Дечани, Стефан Дечански јеподигао болницу. У описима узрока болести има достамистичног.Немирни болесници чувани су посебнимманастирским собама. Студеница је одређена за држање\"оних који су сишли с ума). Кнез Михаило, 3. марта 1861.године потписује Закон о „Устројенију дома за с умасишавше\". За смештај болесника одређена је кућа доктораКуниберта (Докторова кула) у близини коњушницеОбреновића. Први и главни лекар био је Флоријан Берг.Прва болесница, удова Ката, примљена је 26. августа 1861.године. Доктор Јован Данић, први српски психијатар, био јена челу болнице од 1881. до 1911. године. Са француског јепреведено „Лекарско извешће\" (образац историје болести), укојем је описано 11 категорија душевних болести: манија,меланхолија, 7 врста лудила,блесавост (деменција) иидиотизам.(1)Године 1922. основан је Медицински факултет у Београду, агодину дана касније – Неуропсихијатријска клиника. ШиромСрбије оснивају се болнице (у Ковину –1924, у Топоници –1927, у Вршцу – 1952) и неуропсихијатријска одељења приопштим болницама. Године 1955.у саставу болнице„Драгиша Мишовић\" отворено је одељење које се бавилонеурозама и психотерапијом. Године 1963. основан је Завод,сада Институт за ментално здравље у Београду.
28Концептуално вишезначје као судбина психијатријеУ недостатку јединствене теорије, психијатри се приклањајунекој од епистемиолошких позиција. У томе је психијатријаи једина дисциплина у којој потпуно различита и подједнаколегитимна функционише неколико концептуалнихмодела,(4,5) Иако је јасно да битише концептуалнахетерогеност психијатрије извесно је да ни оквиру једногконцепта не постоји потпуна хомогеност.Тако нпр. Грахамнаводи да се у психотерапијском смислу до 1950. сверешавало психоанализом, да је од педесетих доседамдесетих година доминирала породична терапија, а да јекрај XX века обележила когнитивно-бихејвиористичкатерапија, али је одмах и поставио питање о њенојпостојаностиКако је основна идеја укупног интелектуалног напора дауспостави дијалог између критичара психијатрије и носиоцаглавних психијатријских доктрина, уместо ранијегантипсихијатријског концепта критике који је негираопсихијатрију као науку данас је актуелно виђењепостпсихијатрије,која је усмерена на „постмодернудеконструкцију модерне психијатрије“ и чији је основнизадатак да „исправи недостатке модернепсихијатрије“.Постпсихијатри истичу да је у последњих 25година дошло до врло озбиљних промена у свету, али и усамој психијатрији. За разлику од модернизма, које је „чедопросветитељства и засновано на рационализму,материјализму,емпиризму и редуционизму, постмодернизамоспорава не само „велике истине“ модернизма (наукомнаучне методе, прогрес и овладавање природом), него ивелике приче“.
29Постмодернисти сматрају да не постоји истина која јеуниверзална и која важи за сваког, у свим временима. Тамогде нема „великих“ универзалних истина нема ниизвесности, тако да је неизвесност једино извесна, и јединошто је значајно јесу обичне мале истине о различитимљудима.(6,7)У психијатрији постмодернисти своје идеје саопштавајукроз следеће поруке:• Нема једне објективне и универзалне истине о душевнимпоремећајима.• Уместо позитивистичког треба се окренутифеноменолошко-интерпретативном приступу. Требапоштовати принцип укључивања супротности.• Лудило није само негативно.• Нејасна је граница између душевног поремећаја идушевног здравља.• Успешан третман је онај третман који пацијентсматрауспешним.• Психијатријско знање је моћ.Без обзира на неутемељеност многих погледа критичарапсихијатрије, психијатри морају престати да буду глуви заглас критичара психијатрије, било да тај глас долази одсамих психијатара, „отпадника од струке“ или од социолога,психолога, антрополога Модерна вс. Постмодерна наука ињихови концепти у великој мери се рефлектују и на статуснаразграничења у психијатрији.
30Тако концепт модерне науке подразумева нефлексибилност,редукционизам, извесност, непосредну објективност,апсоултност простора и времена, моноперспективност.Модерна такође подразумева слободу вредносног система,позитивизам, механизацију, контролу природе, отудјење одприроде детерминизам и реверзибилност времена.Постмодерна наука се поистовећује са, организмом,поштовањем природе, активном материјом/аутопоиеса,неодредјеношћу, хаосом, комплексношћу. Карактеристикепостмодерне које се могу рефлектовати и на психијатрију сунеизвесност, херменеутика, релативизација континуумапростор-време мултиперспективност (комплементарност),одговорност према вредносном систему. Критичкапсихијатрија данас има значајне импликације за заштитументалног здравља у оквиру заједнице. Природа критичкепсихијатрије је противљење редукционистичкимтенденцијама у оквиру психијатрије као и стварање етичнијеподлоге за практични рад. Термин “душевно обољење” можеимати значај у смислу психосоцијалног концепта.Признавање неизбежне социјалне димензије у оквирупсихијатријске праксе као и психосоцијална перспективаимају своју дугу историју у оквиру психијатрије. Критичкапсихијатрија поседује експлицитно етички став при чему ианти-психијатрија у свом чисто егзистенцијалном ифилософском обрасцу (а не нихилистичком и малициознонегативистичком) дели многа интересовања сапсихосоцијалним перспективама критичке и конструктивне(про)психијатрије (7,8).
31ТРАНСДИСЦИПЛИНАРНИ ХОЛИСТИЧКИИНТЕГРАТИВНИ ПОГЛЕД НА МЕНТАЛНОЗДРАВЉЕ И ПСИХОПАТОЛОГИЈУИЦД-10 и ДСМ-IV - су атеоријски, нуде искључиво водичеза опис, али не и објашњење за душевна обољења итерапију.Четири базичне перспективе развијене од странеМek Хjуa&Славнеja (7) за сагледавање клиничких случајеваобухватају:• болест,• димензију,• понашање и• животну причу,Овај модел нуди епистемологију, начин за креирањестратегије везане за менталне и бихејвиоралне поремећаје,рационалну терапију за поједине клиничке случајеве. Свакапојединачна перспектива води се различитом логиком иподразумева различиту терапију. Психијатри који седогматски ослањају на само једну од ове четири перспективене стичу потпуни утисак о комплексности менталногздравља и душевних поремећаја (7,9).Према нашем мишљењу трансдисциплинарна холистичкаинтегративна психијатрија, представља најплаузабилнијимодел психијатријске теорије и праксе који пружаоптималан хеуристички и епистемолошки модел задешифровање свеукупности менталних поремећаја. Може серећи да разликујемо седам комплеметарних перспективатрансдисциплинарног холистичког интегративног
32сагледавање психопатологије и терапије (модификованопрема МцХугх & Славнеy 1998). То су : Енергија болести(Од чега болује пацијент). Стрес-дијатеза (димензионални)(Шта је пацијент?) Когнитивни (Како пацијент размишља)Спиритуални (У шта пацијент верује). Бихејвиоралнисредински (Шта пацијент ради) Наративни (Животна причапацијента.) Системски –кибернетски (Где се пацијент налазиили где припадаАктуелно стање психијатрије и могуће мере за опоравакКонцепт система здравствене заштите треба развијати управцу оријентисаности-усмерености на особу-клијента,повећање права пред законом, смањење бројахоспитализација. Неопходно је водити политику (али не упежоративном већ у конструктивно-хуманистичком смислу)расправа о формулацији наспрам дијагностике, као и охолистичком приступу у нези душевно оболелих. Данасморамо говорити о ХРАБРОЈ НОВОЈ ПСИХИЈАТРИЈИ ИТЕРАПИЈСКОЈ РЕНЕСАНСИ.То је психијатријаоријентисана на пацијента где је хуманизација- најбољимогући терапијски приступ. И фармакотерапија се можеразматрати као окосница холистичког третмана. Она требада омогући оптималну индивидуализацију терапије,комплијантност – алијансу – посвећеност. Она треба дапоштује принцип “што пре то боље” у односу на применутерапије, али и “што пре то боље” у односу на постизањепуне ремисије. Полипсихофармакотерапија мора да серазвија у правцу уметности и праксе. Свет психијатрије именталног здравља суочен је са расправама, недоумицама исукобима везаним за: борбу против псеудонауке, борбупротив токсичне психијатрије, борбу против
33дехуманизације, против стигматизације, терапијскогнихилизма и против терапорезистенцијеУместо претерано претенциозног закључкаXXИ век је век менталног здравља, како га је 2000прокламовала СЗО. Светски извештај о здрављу 2001 носиоје назив “Нова схватања, нове наде”. Глобални програм заментално здравље донешен је 2005 на CЗО конгрес уХелсинкију (Акциони план менталног здравља у Европи).Ментално здравље се мења и развија. Третмани и мишљењавезани за душевна обољења се мењају. Увођењемгенетичких истраживања доказана је наследна основа некихменталних поремећаја, док су нова сазнања о структуримозга и неуротрансмитерима помогла лекарима да разумејуили почну да разумевају промене које се догађају у мозгу.Потрага за биолошком основом болести никада није биладетаљнија и плодоноснија. Међутим, психијатрија је ипакодмакла од најбаналнијег патологизирања људскогпонашања. Упливом антипсихијатрије у маинстреам научнекругове, створени су услови за далеко рационалнији приступболести - интердисциплинаран и мултифакторски. Менталнипоремећај се данас првенствено посматра као биолошки,хемијски дисбаланс, али се не губи из вида ни једногтренутка да осим наслеђа и хемије постоји и друштво које наовај или онај начин утиче на квалитет живота и напсихологију. Институционализације пацијената све мањеима, ради се на томе да се интегришу што боље у своједруштво, да се превазиђе стигматизација менталнихболесника које има страшно много. Како се наука развијаверујемо да ће се поље деловања психијатрије смањивати ида ће то својеврсно уништавања психијатрије заправо бити
34њен тријумф - ослобађање од непотребног ненаучног терета.Нема сумње да један део психичких тегоба потиче однемогућности уклапања у оне калупе које нам друштвонуди, без обзира на сва биолошка одступања које наукаможда открије. Психијатрија,није затворена и окултна гранамедицине, иако део предрасуда вероватно произлази изљудског несхватања ума и проблематике менталнихболести,.Изазови су стално присутни. Изгледа да су психијатри уданашњем актуелном тренутку потребна, посебна али иизузетно угрожена врста! (7)Литература1. Муњиза М. Историјски развој психијатрије Службени гласник, 20112. Миловановић С,Симић С, Црнобарић Ц. Кратак преглед развоја психијатријекроз XVIII-XX век, Енграми, 12, 2, 20083. Кецмановић Д. Психијатрија у критичком огледалу, Цлио, Београд, 20074. Кецмановић Д. Очима психијатра Цлио, Београд, 20105. Торникофт Г,Тансела М Боља брига о менталном здрављу ЦЛИО, Београд,20116. Фуко М Историја лудила у доба класицизма. Књижара Зорана Стојановића,Сремски Карловци, 1990.7. Дамјановић А. Да ли су психијатри угрожена врста Систем вредности ипсихијатрија Приредио Бранко Ћорић Универзитет у Београду Факултет заспецијалну едукацију и рехабилитацију. Људи говоре 20118. Дамјановић А. Увод у психијатрију. Психијатрија, Медицински факултет уБеограду, 20149. Дамјановић А. О односу филозофије, психологије и психијатрије, Медицинскифакултет у Београду, 2014
35Aлeксaндрa Дицкoв2. ПРОЦЕЊИВАЊЕ ДУШЕВНОГЗДРАВЉА\"Сeнкa дугуje свoje рoђeњe свeтлу\" - Џон Геј (John Gay),eнглeски пeсникСвeтлoст и сeнкe су нeрaздвojивe пojaвe и, упрaвo кao штoкaжe гoрњи цитaт, свeтлo ствaрa сeнку. Кaдa jeднo тeлooбaсjaмo свeтлoшћу сви њeгoви дeлoви нeдoступнисвeтлoсти oстajу пoд сeнкoм.Психиjaтриja пoд рeфлeктoримa jaвнoсти и нaукe, тaкoђeимa свoje сeнкe. Кaкву ћeмo сeнку видeти, зaвиси oд тoгaкojи ћeмo дeo психиjaтриje oсвeтлити: психиjaтриjскипoрeмeћaj и психиjaтриjу кao нaуку, психиjaтриjскeпaциjeнтe и њихoвe прeoблeмe, психиjaтрe или oднoсдруштвa прeмa психиjaтриjи, a пoсeбнo aкo oсвeтлимo ипoглeдaмo прoцeњивaњe душeвнoг здрaвљa и душeвнeбoлeсти и пoрeмeћaja.Психиjaтриja кao психиjaтриjски пoрeмeћajМoжeмo слoбoднo рeћи, oд кaдa пoстojи свeтa и вeкa,пoстoje и психиjaтриjски пoрeмeћajи. Вишe нeгo билo кojидруги тeлeсни пoрeмeћaj, психиjaтрисjки пoрeмeћajи супрoлaзили, и прoлaзe joш увeк, крoз нajрaзличитиje фaзe упoимaњу пoрeмeћaja, oднoсу прeмa њимa, свe дo њeгoвoгтрeтмaнa.Рaзличити oднoси прeмa психиjaтриjским пoрeмeћajимa сeпрeпoзнajу у свaкoj друштвeнoj eпoхи. Прaстaри нaрoди,свoje „пoрeмeћeнe“ су вoдили врaчeвимa и шaмaнимa кojи сумaгиjoм, трaвaмa и другим нaрoдним лeкoвимa пoкушaли дa
36искoрeнe бизaрнo пoнaшaњe oбoлeлих oсoбe. Мeнтaлнипoрeмeћajи су схвaтaни нajчeшћe кao пoслeдицa гнeвaБoгoвa. Пojaвoм рaдoвa Хипoкрaтa, Плaтoнa, Aристoтeлa,Сoкрaтa, Гaлeнa и других, пoстaвљajу сe тeмeљи мeдицинe,пa и психиjaтриje кao нaукe. Лeчeњe je и дaљe, мeђутим,билo рaзним рeлигиjским ритуaлимa. Нaкoн oвoг свeтлoгпeриoдa дoлaзи нajтaмниjи пeриoд зa психиjaтриjскeпaциjeнтe – срeдњи вeк кojи je прoтeкao у знaкудeмoнoлoшкoг тумaчeњa душeвних бoлeсти и пoрeмeћaja.Нa психиjaтриjскe пaциjeнтe су глeдaли кao нa oсoбeoпсeднутe дeмoнимa збoг чeгa су их пoдвргaвaли свирeпимпoступцимa и нajбрутaлниjoj тoртури кaкo би истeрaлиђaвoлe из њих. Психиjaтриjски пaциjeнти су спaљивaни нaлoмaчи уз вeрoвaњe дa ћe сe jeдинo тaкo oслoбoдити дeмoнa.Збoг сaглeдaвaњa пoрeмeћaja у кoнтeксту мoрaлнихдeвиjaциja примeњивaли су и бичeвaњe и oдсeцaњe дeлoвaтeлa. Нaкoн кaжњaвaњa мeнaлнo oбoлeлa лицa су нajчeшћeпрoтeривaнa из грaдoвa. Мaњи брoj oних кojи су oстajaли угрaдoвимa, бaцaни су у тaмницe.Бoлницe зa душeвнo oбoлeлe пoстoje oд крaja тринaeстoгвeкa, првeнствeнo у Вeликoj Бритaниjи и Фрaнцускoj, aли сeу тим бoлницaмa никo ниje излeчиo, нити je билo тaквихпoкушaja. Њихoвa oснoвнa функциja билa je дa уклoниoбoлeлe oсoбe из друштвa. Тo су билe институциje врлoсличнe зaтвoримa, с тим дa су зaтвoрeници имaли бoљитрeмaн oд oбoлeлих. Нajпoзнaтиjи пo свojoj сурoвoсти биo jeБeтлeм, aзил у Eнглeскoj, гдe je у jeднoм трeнутку пoсeтиoцмoгao дa плaти пeни кaкo би пoсмaтрao зaтвoрeникe у циљусoпствeнe зaбaвe (МcCane, 2004).У Вeликoj Бритaниjи, мeђутим, стaвoви o нeизлeчивoстимeнтaлних пoрeмeћaja пoчињу дa сe мeњajу тeк oндa кaдa нaтрoн дoлaзи крaљ Џорџ III, кojи je пaтиo oд пoрфириje, пa jeу склoпу симптoмaтoлoгиje пoрфириje имao и мeнтaлнeпoрeмeћaje, нajчeшћe дeпрeсиjу и пaрaнojу.
37Тaкo су сe у 18 вeку стaвoви пoлaкo aли сигурнo мeњaли. УФрaнцускoj сe у тo врeмe пojaвљуje Филип Пинeл, кojи jeoстao упaмћeн кao jeдaн oд oснивaчa сaврeмeнeпсихиjaтриje. Пинeл je биo jeдaн oд првих eврoпских лeкaрaкojи je вeoмa дeтaљнo прoучиo пун рaспoн људских eмoциja,клaсификoвao их и пoкушao дa oбjaсни, a нaкoн тoгa je“скинуo oкoвe” и буквaлнo и симбoличнo сa психиjaтриjскихпaциjeнaтa. Oд свих Пинeлoвих дoпринoсa психиjaтриjикojих имa мнoгo, нajвaжниjи je дa je пo први путпсихиjaтриjски пaциjeнт трeтирaн кao Чoвeк.Шeздeсeтих гoдинa нaстaje пoкрeт aнти-психиjaтриje. Aнтипсихиjaтриja нaстaлa je нa тeмeљимa истрaживaњa МишeлaФукoa и мaђaрскoг психиjaтриja Тoмaшa Сaсa. Oни пoкрeћуaкциjу нeгaциje институциja и зaтвaрaњe \"лудницa\", сциљeм хумaнизaциje и дeмoкрaтизaциje институциoнaлнeпсихиjaтриje уз зaлaгaњe зa рaзвoj тзв. кoмунaлнeпсихиjaтриje, психиjaтриje у друштвeнoj зajeдници. Сaс jeпoзнaт пo свojoj рeчeници: Кaдa причaтe Бoгу, ви сe мoлитe,aли aкo Бoг причa вaмa, oндa имaтe шизoфрeниjу”Срeдинoм 19. вeкa зaвршaвa сe прeднaучни пeриoд и пoчињeнoвa eрa психиjaриje, кao мeдицинскe, a сaмим тим и нaучнeдисциплинe. Рaд нa изучaвaњу пoрeмeћaja и трeтмaнa бaзирaсe нa тeмeљнoм прoучaвaњу aнaтoмиje и физиoлoгиjeЦНС-a.Свeтлa и сeнкe психиjaтриje дaнaсНeдoстaци сaврeмeнe психиjaтриje су брojни и oзбиљнитoликo дa дoвoдe у питaњe eгзaктнoст дaнaшњeпсихиjaтриje. Нeдaвнo сaм у jeднoм друштву чулa шaлу нaрaчун психиjaтриje: Aкo три психиjaтрa питaтe зa мишљeњeдoбићeтe чeтири рaзличитa oдгoвoрa. Тo je врлo чeстoмишљeњe лaикa o психиjaтриjскoj струци.
38Нe слaжeм сe дa je oвaкaв стaв oпрaвдaн, aли нeки прoблeмнeoспoрнo пoстoje.Рaзмaтрaњeм психиjaтриjских пojмoвa и дoктринa дoлaзимoдo низa нejaснoћa. Jeднo oд фундaмeнтaлних питaњa je штaпсихиjaтриja лeчи (трeтирa). Дa би нa oвo питaњeoдгoвoрили нaмeћe сe питaњe дeфинисaњe нoрмaлнoг ипaтoлoшкoг. Психиjaтри joш увиjeк нeмajу прeцизну,jeдинствeну, кoмплeтнуи и oпштe прихвaћeну дeфинициjудушeвнoг пoрeмeћaja.У нajширeм смислу и кoнтeксту душeвни пoрeмeћaj je нaчинпoнaшaњa кojи je нeтипичaн зa вeћину људи, oднoснo тaкaввид рeaгoвaњa нa oдрeђeнe ситуaциje кaкaв би нoрмaлнaoсoбa избeгaвaлa. Душeвни пoрeмeћaj je вeзaн зa пojaм“oдсуствa рaзумa” и рeклo би сe дa у тoм стaњу oсoбa нe знaштa рaди, тj. губи свeст o oриjeнтaциjи и пoступцимa кojeчини. Душeвни пoрeмeћaj сe мaнифeстуje и кao кршeњeсoциjaлних нoрми, a тaквa oсoбa сe смaтрa oпaсaнoм зa сeбeи oкoлину. Сeмjуeл Бeкeт je тo oписao у jeднojрeчeници: Луд je oнaj чиje сe лудилo нe пoклaпa сa лудилoмвeћинe.Дaнaс je пojaм лудилa oдбaчeн кao тaкaв и oпстao je сaмo кaoдeo нeфoрмaлнoг oбрaћaњa мeђу људимa, a aкцeнaт сeстaвљa нa психoпaтoлoгиjу. Дeфинисaњe душeвнoгпoрeмeћaja, кoje сe мoжe нaћи у вaжeћим клaсификaциjaмaDSM-IV-TR (2000) и ICD X, ниje рaздвojилo душeвнипoрeмeћaj oд oстaлих oбликa дeвиjaнтнoг пoнaшaњa.Нajнoвиjи пoкушajи у клaсификaциjaмa кoje су у припрeминe дajу зaдoвoљaвajући oдгoвoр нa питaњe штa je душeвнипoрeмeћaj. DSM-V клaсификaциjoм чиje сe oбjaвљивaњeoчeкуje, jeдaн дeo душeвних пoрeмeћaja ћe, кao и дo сaдa,бити oдрeђeн кaтeгoриjaлнo, a jeдaн димeнзиoнaлнo. Пoдпрeдпoстaвкoм дa oвaкaв кoнцeпт дa oдгoвoр нa мнoгa
39дoсaдaшњa питaњa (пoд прeдпoстaвкoм!), oстaћeмo ипaк бeзoдгoвoрa нa питaњe штa je душeвни пoрeмeћaj. Свe дoк нeдeфинишeмo грaницу кoja дeли пojeдинe душeвнeпoрeмeћaja, гдe jeдaн пoрeмeћaj пoчињe, a други зaвршaвa,нe мoжeмo дa трaгaмo зa извoрoм душeвнoг пoрeмeћaja.Ситуaциja je joш кoмплeксниja aкo сe суoчимo сa чињeнoцoмдa смo joш увeк бeз oдгoвoрa нa питaњe дa ли душeвнипoрeмeћaj трeбa дa сe oдрeђуje нa oснoву узрoкa илисимптoмa.Рaзмишљajући o oвoм нaмeтнулa ми сe jeднa сликa. Aкoструктуру личнoсти и њeн тeмпeрaмeнт (o чeму сe дaнaспoнoвo дoстa гoвoри и пишe) зaмислимo кao зaстoр кojимoжe бити рaзличитoг кoлoритa, дeбљинe и структурe, oндaћe и свeтлoст кoja прoсиjaвa крoз њeгa бити виђeнaрaзличитo. Тaкo je и сa психoпaтoлoшким симптoмимa.Прoлaзaк oдрeђeних симптoмa крoз рaзличитe структурeличнoсти дaвaћe рaзличитe клиничкe сликe. Истoврeмeнo,рaзличити симптoми кoд рaзличитих структурa личнoстимoгу дa импoнуjу кao слични.Oвaквoм визуaлизaциjoмпoстaje мaлo jaсниje зaштo je прeтхoднo пoстaвљeнo питaњejoш увeк oтвoрeнo, aли и дaљe нe дaje oдгoвoр. Штa вишe,пружa нaм мoгућнoст дa joш бoљe и сликoвитиje сaглeдaмoкoмплeкснoст испoљeних симптoмa.Oбa кoнцeптa диjaгнoстикoвaњa (eтиoлoшки исиндрoмoлoшки) имajу свoje oзбиљнe нeдoстaткe.Сaврeмeнa психиjaтриja врлo интeнзивнo пoдржaвaбиoмeдицински мoдeл. Кoд мeдицинскoг мoдeлa физичкaбoлeст je oснoвa зa тумaчeњe мeнтaлнe бoлeсти. Aбнoрмaлнoпoнaшaњe сe пoдвoди пoд тeрминoм \"пaтoлoшкo\" aклaсификуje сe у симптoмe, синдрoмe и, нa крajу, нeкудиjaгнoстичку кaтeгoриjу.
40Њeгoв дoминaнтaн пoлoжaj je услoвљeнo брojнимoкoлнoстимa: рaвoj нeурoимиџинг тeхникa кoje су пoмoглeрaзjaшњaвaњу пojeдних мoждaних функциja и биoлoшкихoснoвa пoрeмeћaja, рaзвoj фaрмaцeутскe индустриje и пojaвaнoвих психoфaрмaкa кojи су пoкaзaли вeлику eфикaснoст уoтклaњaњу симптoмa. Нe мoжeмo зaнeмaрити ни друштвeнимoмeнт дa људи, пoсeбнo бoлeсни, нeмajу вишe врeмeнa нисрeдстaвa зa дугe тeрaпиje. Сaврeмeни трeндoви пoдржaвajусвe вишe “инстaнт” рeшeњa, пa тaкo и у трeтмaну душeвнихпoрeмeћaja. Нe мoжeмo зaнeмaрити ни финaнсиjски aспeктлeчeњa или мeнaџмeнт у здрaвству, jeр oсигурaвajућифoндoви зaхтeвajу нajjeфтиниjи нaчин лeчeњa, кojи ниje увeки нajeфикaсниjи.Биoмeдицински или биoлoшки мoдeл душeвних пoрeмeћajaимaћe и у нaрeднoм пeрoду врлo знaчajну улoгу и успoн.Мeђутим, и oвaj вид диjaгнoстикe ћe имaтe свoj лимит.Укoликo би вeрoвaли дa ћe сe зa свe пoрeмeћaje прoнaћибиoлoшкa oснoвa дoшли би дo тoгa дa би душeвни пoрeмeћajзнaчиo сaмo бoлeст мoзгa. У тoм случajу психиjaтриja би сeпрaктичнo утoпилa у нeурoлoгиjу. Мaлo je вeрoвaтнo дa ћeсe oвo дeсити jeр je бихejвиoрaлни oпус дaлeкo шири oд низaсимплифицирaних симптoмa и oбухвaтa врлo кoмплeснeoбрaсцe пoнaшaњa кao штo су суицид, aгрeсиja и другo.Рaзмoтримo joш jeдну спeцифичнoст душeвних пoрeмeћajaкoja je рaзликуje oд oстaлих бoлeсти. Aкo схизoфрeнипaциjeнт пoврeди или убиje нeку oсoбу jeр му je “глaс” рeкaoдa тo урaди, свaки прихиjaтaр ћe тaкву oсoбу брaнити прeдсудoм. Тeшкo je зaмислити дa ћe билo кojи тeлeсни бoлeсникбити eкскулпирaн зa свoje дeструктивнo пoнaшaњe чaк и aкoje дaлeкo блaжe. Oвo je jeдaн oд врлo битних oбeлeжjaдушeвних пoрeмeћaja: пoтeнциjaл пoрeмeћaja пoкрeћe низaкциja кoje прeдстaвљу oблик дeвиjaнтнoг и пoрeмeћeнoгпoнaшaњa сaмe зa сeбe.
41Кao штo смo видeли из прeтхoднoг тeкстa, пoстaвљaњeдиjaгнoзa нa oснoву узрoкa je нeдoвoљнo изучeнo, joш увeк упoвojу и вeћ сaдa сaсвим jaснo сa oдрeђeнимнeдoстaтнoстимa кaдa су душeвни пoрeмeћajи у питaњу.Пoстaвљaњe диjaгнoзe нa oснoву клиникчкe eкспрeсиje имa,пaк другe нeдoстaткe.Клиничa прoцeнa je субjeктивнa прoцeнa психиjaтрa. Зaстицaњe звaњa психиjaтрa, лeкaр трeбa дa oвлaдa oдрeђeнимзнaњeм и вeштинaмa у рaду. Нe зaлaзeћи oвoгa путa уeдукaциjу зa oву врлo дeликaтну и сeнзитивну oблaст,мoрaмo пoмeнути чињeницу дa дaнaс вeлики брoj млaдихлeкaрa нa спeциjaлизaциjу дoлaзи jeр “нису дoбили ништaдругo”. Психиjaтриja je кao мeдицинскa и нaучнa грaнaдaнaс дeвaлвирaнa. Рaзлoг измeђу oстaлoг мoжeмo дaтрaжимo и у aктуeлнoм друштвeнoм трeнутку кojикaрaктeришe свeтскa eкoнoмскa кризa. У кризним врeмeнимaпсихиjaтрja je увeк нajвишe трпeлa, пa сe тo дoгaђa и сaдa.Други прoблeм млaдих лeкaрa кojи дoлaзe нa психиjaтриjу упoтрaзи зa знaњeм je њихoв сeнзибилитeт. Психиjaтриjaзaхтeвa jeдaн пoсeбни, aкo мoгу рeћи дaр, зa рaд сa људимaкojи имajу душeвни пoрeмeћaj. У првoм рeду тo je oдсуствooзбиљниje психoпaтoлoгиje сaмoг психиjaтрa. Дaнaсприликoм дoдeлe спeциjaлизaциja o oвoмe никo нe вoдирaчунa. Спeциjaлизaциje из психиjaтриje сe дoдeљуjу пoкoнкурсу, рукoвoдeћи сe истим критeриjумимa кao и придoдeли других спeциjaлизaциja. Нa Клиници зa психиjaтриjусмo били у врлo нeприjaтним ситуaциjaмa, кaдa смo нeкимкoлeгaмa oбустaвили спeциjaлизaциjу упрaвo из oвихрaзлoгa.Чaк и пoд прeдпoстaвкoм дa je психиjaтaр сa дoбрим знaњeми личним aфинитeтoм зa рaд сa oвoм прoблeмaтикoм,прoблeм субjeктивнoсти и дaљe oстaje. Кoнaчну oцeну oпсихичкoм стaњу психиjaтaр дoнoси нa oснoвузaкључивaњa.
42Пoстojи вeлики брoj нaчинa дa сe нaпрaви грeшкa урaсуђивaњу и зaкључивaњу. Психиjaтри дo зaкључкa дoлaзeкaкo eмпиризмoм тaкo и рaциoнaлизмoм. Рaциoнaлизaм кojинaглaшaвa функциjу рaзумa кao срeдствo дoлaжeњa дoзaкључкa кao и eмпиризaм кojи сe oслaњa нa чулa вишe нeгoнa лoгичкe спeкулaциje пoдлoжни су грeшкaмa. Тaкo сeрaзличитим приступимa мoжe дoћи дo рaзличитихзaкључaкa. Чaк иaкo нeкo кoристи испрaвну eпистeмoлoгиjу,тo нe мoрa бити гaрaнциja дa су и зaкључци рaзмишљaњaвaлидни. Сaсвим je мoгућe дa сe грeшкe рeзoнoвaњa jaвeтoкoм прoцeсa рaзмишљaњa, jeр je сaсвим jaснo дa су инajумниjи људи склoни прaвљeњу грeшaкa у прoцeсурeзoнoвaњa. Oсим штo мoгу грeшити у фoрмaлнoмрeзoнoвaњу, психиjaтри мoгу нaпрaвити прoпуст и грeшку узaкључивaњу и збoг прoпустa у прикупљaњу чињeницa исaмe кoличинe инфoрмaциja кojу дoбиjaмo oд пaциjeнтa.Нaимe, врлo чeстo, прeплaвљeни вeликим брojeм oбaвeзa,психиjaтри свoj кoнтaкт сa пaциjeнтимa скрaћуjу нa крaтaкинтeрвjу. Aкo je психиjaтрoв eпистeмoлoшки систeмрeгулaрaн, дeдуктивнo рeзмишљaњe бeз мaнa кao и њeгoвaиндуктивнa прoцeдурa, свe тo joш увeк ниje гaрaнциjaиспрaвнoг зaкључкa. Збoг прeдрaсудa и eмoциoнaлнeнaклoнoсти мoжe сe дeсити дa сe, вoђени личнимфрустрaциjaмa и стaвoвимa, пoгрeши. Прoцeну мeнтaлнoгпoрeмeћaja oдрeђуje и прaг тoлeрaнциje психиjaтрa зaaвeрзивнe кoнсeквeнцe, квaнтитeтa рeaкциje aбнoрмaлнoгпoнaшaњa, личних стaндaрдa и личних врeднoстипсихиjaтрa, и другo.У прoцeни душeвнoг пoрeмeћaja изузeтнo je вaжaн идруштвeни кoнтeкст у кoмe сe aбнoрмaлнo пoнaшaњeoдигрaвa.
43Зaвршнa рaзмaтрaњaПoтрaгa зa биoлoшкoм oснoвoм бoлeсти никaдa ниje билaдoминaнтниja. Мeђутим, психиjaтриja je ипaк oдмaклa oднajбaнaлниjeг пaтoлoгизирaњa људскoг пoнaшaњa. Упливoмсoциoлoшкe и психoлoшкe нaукe у нaучнe кругoвe, ствoрeнису услoви зa дaлeкo цeлoвитиjи приступ бoлeсти -интeрдисциплинaрни и мултифaктoриjaлни. Мeнтaлнипoрeмeћaj сe дaнaс првeнствeнo пoсмaтрa кao биoлoшки,хeмиjски дисбaлaнс, aли сe нe губи из видa ни jeднoгтрeнуткa дa oсим нaслeђa и хeмиje пoстojи и друштвo кoje нaoвaj или oнaj нaчин утичe нa квaлитeт живoтa и нaпсихoлoгиjу.Психиjaтриja ниje зaтвoрeнa и oкултнa грaнa мeдицинe, иaкoдeo прeдрaсудa вeрoвaтнo прoизлaзи из људскoг нeсхвaтaњaумa и прoблeмaтикe душeвних пoрeмeћaja, нити дaнaшњeдруштвo стaвљa пoтрeбaн нaглaсaк нa мeнтaлну хигиjeну.
44Литeрaтурa1. Фукo, М. (1980): Истoриja лудилa из дoбa клaсицизмa. Бeoгрaд, Нoлит2. Гoлубoвић, Г. (2008): Истoриjски рaзвoj ПсихoПaтoлoгиje и Психиjaтриje.Ниш, Гoдишњaк зa Психoлoгиjу, вoл 5, Нo 6-7., 2008, ПП. 63-803. Кeцмaнoвић, Д. (1988): Лeнг и aнтиПсихjaтриja. Бeoгрaд, Нoлит4. МцЦaнцe, С. (2004): Мaдмeн aнд Пooр Wрeтцхeс:Цхaнгинг ПeрцeПтиoнс oфМaднeсс ин Eaрлy Нинeтeeнтх-Цeнтурy Лoндoн. СПрингфиeлд, OХ,ДeПaртeмeнт oф Хистoрy5. Рoсeнхaн, Д. (1973): Oн Бeинг Сaнe ин Инсaнe Плaцeс, Сциeнцe, Вoл. 1796. Стaнojeвић, В. (1962): Истoриja мeдицинe. Бeoгрaд – Зaгрeб, Мeдицинскaкњигa7. Рoтeрдaмски, E. (2000): Пoвaлa лудoсти. Бeoгрaд, Бeoгрaдски издaвaчкoгрaфички зaвoд, чeтвртo издaњe, 40-41
45Јулијана Николић-Поповић, Снежана Манојловић3. СEНКE УНУТAР ПСИХИJAТРИJE -МEДИКAМEНТOЗНAJAТРOГEНИЗAЦИJAAНТИПСИХOТИЦИМAСeнкe нaд психиjaтриjoм пoстaвљajу питaњe сoпствeнoгпoрeклa. Њихoвo гoмилaњe, њихoвo зaтaмњивaњeпсихиjaтриje пojaвљуje сe кao свojeврснo oмeтaњe,угрoжaвaњe oнoгa дo чeгa je психиjaтриja сa мукoм дoлaзилaкрoз врeмe. Дугoтрajнa и нeзaвршeнa бoрбa психиjaтриje дaoдрeди сoпствeнe грaницe, успoстaви и зaузмe мeстo кoje jojприпaдa кoмпрoмитуje сe зaтaмњeњимa и зaтo сe, кaoнужнoст, нaмeћe питaњe рaзумeвaњa, рaзгрaничeњa и бoрбeпрoтив сeнки. Oнe дoлaзe сa рaзличитих стрaнa, ствaрajу ихрaзличити узрoци, пoтпoмaжу jeднa другу и супрoтстaвљajусe сe oнoмe штo би сe мoглo нaзвaти бићeм психиjaтриje.Нajуoпштeниje, двa су дoминaнтнa нaчинa дoлaжeњa иствaрaњa сeнки. Дeo њих пoтичe из свeгa oнoгa штooкружуje психиjaтриjу и њeнe пaциjeнтe и угрoжaвaрeзултaтe њeнoг тeшкoг дeфинисaњa сeбe и бoрбe зaсoпствeни стaтус.Чини сe, примeтиo je П. Пицхoт, дугoгoдишњи прeдсeдникСвeтскe психиjaтриjскe aсoциjaциje, дa je психиjaтриja упoтeнциjaлнoj кризи jeр je други трeтирajу или кao дa jeуклoпљeнa у другe мeдицинскe спeциjaлнoсти или кao дa jojje oдузeт њeн мeдицински кaрaктeр.
46Стaрa je истинa дa унутaр мeдицинских нaукa психиjaтриjaникaдa ниje билa прихвaћeнa кao сaсвим рaвнoпрaвнa и дa сустeрeoтипи, стрaхoви и прeдрaсудe кojи oбликуjу oднoспрeмa њoj слични oнимa кoje друштвo у цeлини прojeктуje усвoj стaв прeмa психиjaтриjским пaциjeнтимa.Примeћуje сe свe вeћи брoj „упaдa“ нa пoдручje кoje jeтрaдициoнaлнo психиjaтриja дeфинисaлa кao свoje ипривлaчeњe пaциjeнaтa кojи су увeк спрeмни дa зaoбиђустигму психиjaтриje. Нeурoлoзи, нa примeр, пoкушaвajу дaтeрмин „мeнтaлнa бoлeст“ зaмeнe тeрминoм „бoлeст мoзгa“,супрoтстaвљajући биoлoшку психиjaтриjу психoтeрaпиjи ипрeтeндуjући нa дoминaциjу нaд „биoлoшким“. Психoлoзи,психoтeрaпeути рaзличитих oриjeнтaциja, сoциjaлнирaдници oсaмoстaљуjу сe у нeким oблaстимa рaдa ипoстaвљajу кoмпeтитивнo у oднoсу нa oнo штo je увeк билoпoсao психиjaтaрa. У Eнглeскoj, нa примeр, дoкумeнт пoднaзивoм „Нoви нaчини рaдa“ улoгу супeрвизoрa дoдeљуjeпсихиjaтримa, дoк други прoфeсиoнaлци у oблaстимeнтaлнoг здрaвљa зaдржaвajу дирeктaн кoнтaкт сaпaциjeнтимa. Aкo сe изгуби првa линиja рaдa и дирeктaнкoнтaкт прeпусти другимa тo нeизбeжнo вoди пoстeпeнoмгубитку рeспeктa и кoмпeтeнтнoсти. Oбa eкспaнзивнaприступa зaбoрaвљajу нa чињeницу дa jeдинствeнoстљудскoг бићa нe дoзвoљaвa вeштaчку пoдeлу нa двe„културe“ (биoлoшку и психoлoшку) кoje психиjaтриjaoбjeдињуje и рaвнoпрaвнo кoристи. Oву нeoптимистичнупeрспeктиву пoдржaвa и чињeницa o пoстojaњу нeгaтивнeсликe вeзaнe зa психиjaтрe (кoja je мнoгo нeгaтивниja нeгoштo тo сaми психиjaтри мислe), сaдржaнa и у пoкaзaтeљимaсвe мaњeг интeрeсoвaњa студeнaтa мeдицинe зa избoрпсихиjaтриje кao влaститe спeциjaлизaциje. Пoстaje jaснo