Madeline Miller - Ahilov pev

nam se od slasti.

U Pelejevom sanduku bilo je još tunika i žica za liru, i ovog puta, za njegov šesnaesti
rođendan, ogrtač obojen skupim grimizom od volakove školjke. Bio je to prinčevski ogrtač,
odora budućeg kralja, i video sam kako je zadovoljan njime. Dobro će mu stajati, znao sam,
grimizna će izgledati još raskošnije uz njegovu zlatnu kosu.

I Hiron mu je dao darove – štap za hodanje, i novi bodež. Na kraju sam mu dao i statuu.

Osmotrio ju je, prstima je prelazio preko tragova koje je ostavio moj nož.
– To si ti – rekao sam, glupavo se cereći.
Podigao je pogled, a u očima mu je blistalo zadovoljstvo.
– Znam – kazao je.

Jedne večeri, nedugo potom, ostali smo kasno pored vatre koja je dogorevala. Ahila nije
bilo gotovo celo popodne – Tetida je došla i zadržala ga duže nego obično. Sad je svirao liru
moje majke. Muzika je bila tiha i jasna kao zvezde nad našim glavama.

Pored sebe, čuo sam kako Hiron zeva i snažnije se oslanja ne savijene noge. Trenutak
kasnije, lira je zamukla, a Ahilov glas se začuo u tami. – Jesi li umoran, Hirone?

– Jesam.
– Onda ćemo te ostaviti da se odmoriš.
Obično nije bio tako rad da ide, niti da govori u moje ime, ali bio sam umoran i nisam se
bunio. Ustao je i poželeo Hironu laku noć, krećući prema pećini. Protegnuo sam se, ugrabio još
malo toplote vatre i krenuo za njim.
Ahil je, u pećini, već bio legao u krevet, lica mokrog od umivanja na izvoru. I ja sam se
umio, voda mi je rashladila čelo.
Rekao je: – Nisi me još pitao za majčinu posetu.
Kazao sam: – Kako je?
– Dobro je. – To je bio uobičajen odgovor. Zato ga ponekad nisam ni pitao.
– Dobro. – Zahvatio sam malo vode, kako bih isprao sapun s lica. Pravili smo ga od

maslinovog ulja, i još uvek je pomalo mirisao na njega, bogato i masno.

Ahil je ponovo progovorio: – Kaže da ne može ovde da nas vidi.
Nisam očekivao da će nastaviti da priča. – Ha?
– Ne vidi nas ovde. Na planini.

Bilo je napetosti u njegovom glasu. Okrenuh se prema njemu. – Kako to misliš?

Gledao je u tavanicu. – Kaže... pitao sam je da li nas posmatra ovde. – Glas mu je bio

piskav. – Kaže da nas ne posmatra.
U pećini je zavladala tišina. Tišina, osim žubora vode koja polako teče.
– Oh – kazao sam.

– Želeo sam da ti kažem. Zbog... – zastao je. – Mislio sam da bi želeo da znaš. Ona... –

ponovo je oklevao. – Nije joj bilo pravo kad sam je pitao.

– Nije joj bilo pravo – ponovio sam. Zavrtelo mi se u glavi, u mislima sam premetao
njegove reči. Ne može da nas vidi. Shvatio sam da stojim gotovo ukočen pored umivaonika, s
peškirom još uvek podignutim do brade. Naterao sam sebe da spustim tkaninu, da priđem
krevetu. Bio sam izbezumljen, ispunjen nadom i užasom.

Podigao sam prekrivač i legao na čaršav još uvek topao od njegove kože. On je i dalje
gledao u tavanicu.

– Jesi li... zadovoljan njenim odgovorom? – konačno sam izustio.
– Jesam – kazao je.
Ležali smo neko vreme, u napetoj i opipljivoj tišini. Obično bismo uveče pričali jedan

drugom šale ili priče. Tavanica nad nama bila je oslikana zvezdama, kad bismo se umorili od
priče, pokazivali bismo ih. – Orion – rekao bih, prateći njegov prst. – Plejade.

Ali večeras ničeg nije bilo. Zatvorio sam oči i čekao, minuti su prolazili, sve dok nisam
pretpostavio da je zaspao. Zatim sam se okrenuo da ga pogledam.

Ležao je na boku i gledao me. Nisam ga čuo kad se okrenuo. Nikad ga ne čujem. Bio je
potpuno nepokretan, miran kakav samo on zna da bude. Udahnuo sam, svestan golog tamnog
jastuka između nas.

Nagnuo se prema meni.

Usta su nam se otvorila, a toplota njegovog slatkog grla pokuljala je u moje. Nisam

mogao da razmišljam, ništa drugo da uradim do da ga upijam, svaki njegov dah, nežne pokrete
njegovih usana. Bilo je to čudo.

Podrhtavao sam, bojeći se da ga ne oteram. Nisam znao šta da radim, šta on voli. Poljubio
sam ga u vrat, zatim u grudi, i okusio so. Izgledalo je da narasta pod mojim dodirom, da sazreva.
Mirisao je na bademe i zemlju. Legao je na mene, pretvarajući mi usne u vino.

Umirio se kad sam uzeo njegov ud u ruku, nežan kao latice cveta. Poznavao sam Ahilovu

zlatnu kožu i liniju njegovog vrata, prevoje njegovih laktova. Znao sam kako izgleda kad je

zadovoljan. Naša tela su obuhvatila jedno drugo kao šake.
Ćebad su se uvila oko mene. Zbacio ih je s nas. Iznenadio me je dodir vazduha na koži i

zadrhtao sam. Ocrtavao se ispred naslikanih zvezda; Severnjača mu je bila na ramenu. Šaka mu je
skliznula preko mog stomaka, koji se ubrzano podizao i spuštao. Mazio me je nežno, kao da gladi

najfiniju tkaninu, kukovi su mi se izvili od njegovog dodira. Privukao sam ga k sebi, i drhtao i
drhtao. I on je drhtao. Kao da je dugo i brzo trčao.

Izgovorio sam njegovo ime, čini mi se. Proletelo je kroz mene; bio sam šupalj kao trska
kroz koju duva vetar. Ništa nije postojalo sem našeg daha.

Kosa mu je zalutala među moje prste. Nešto se skupljalo u meni, bilo koje udara u
njegovu šaku. Zagnjurio je lice u mene, ali ja sam pokušavao još više da ga privučem. Ne
prekidaj, rekao sam.

Nije prekinuo. To osećanje je raslo i raslo, sve dok se promukao krik nije prolomio iz
mog grla, oštar procvat me je, izvijenog, pripio uz njega.

Nije bilo dovoljno. Moja ruka je pronašla žarište njegovog zadovoljstva. Zažmurio je. Bio
je to ritam koji mu odgovara, osećao sam to, po isprekidanom dahu, žudnji. Prsti su mi bili
neumorni, a kao odgovor stizalo je ubrzano dahtanje. Očni kapci su mu bili boje praskozorja;
mirisao je na zemlju posle kiše. Usta su mu se otvorila u nekontrolisanom uzviku, priljubljen uz
njega, osetio sam kako me prska njegova toplota. Zadrhtao je i u sledećem trenu mirno smo
ležali.

Polako, kao što se smrkava, postao sam svestan znoja, vlažnih pokrivača, i tečnosti koja
nam se slivala niza stomake. Razdvojili smo se, odlepili se, lica natečenih i napola modrih od
poljubaca. Pećina je mirisala na vrelu slast, kao voće na suncu. Pogledi su nam se sreli, ali nismo
govorili. Strah me je obuzeo, iznenadan i oštar. To je bio trenutak prave opasnosti, i postao sam
napet, strahujući od njegovog žaljenja.

Kazao je: – Nisam mislio... – i zastao. Nije bilo ničeg na svetu što sam više želeo da
čujem od onog što nije izgovorio.

– Šta? – pitao sam ga. Ako je loše, neka se brzo završi.
– Nisam mislio da ćemo ikad... – Oklevao je ispred svake reči, i nisam mogao da ga
krivim.

– Ni ja nisam mislio – kazao sam.
– Je li ti žao? – Te reči su izletele iz njega, u jednom dahu.

– Nije – rekao sam.
– Ni meni.
Usledila je tišina, i nisam mario za vlažnu posteljinu ni za to što sam znojav. Oči su mu
bile nepokolebljive, zelene, isprskane zlatom. Sigurnost je narasla u meni, popela mi se pod grlo.
Nikad ga neću napustiti. Biće ovako, zauvek, dokle god mi dozvoli.
Da sam znao kako to da kažem, rekao bih. Ali nije bilo reči koje su mi izgledale dovoljno
velike za to, dovoljno velike da izraze tu neverovatnu istinu.
Kao da me je čuo, uhvatio me je za ruku. Nisam morao da gledam; prsti su mu bili
urezani u moje sećanje, vitki i prošarani žilicama, snažni, brzi i nepogrešivi.
– Patroklo – kazao je. Uvek je bio veštiji s rečima od mene.

Sutra ujutro sam se probudio zbunjen, tela mlitavog od toplote i opuštenosti. Posle one
nežnosti usledilo je još strasti; bili smo sporiji, i produžavali sanjivu noć koja je trajala i trajala.
Sad, dok sam ga gledao kako se pomera pored mene, s rukom na mom stomaku, vlažnog i
sklupčanog kao cvet u zoru, ponovo sam se uznemirio. Kroz misli mi je protutnjalo sve ono što
sam rekao i uradio, buka koju sam pravio. Plašio sam se da je čarolija razbijena, da će svetlo koje
je prodiralo u pećinu sve pretvoriti u kamen. Ali onda se on probudio, uputio mi bezglasan
pospan pozdrav, i njegova ruka već je tražila moju. Ležali smo tu, tako, sve dok jutro nije
osvetlilo pećinu, i Hiron se oglasio.

Jeli smo, zatim otrčali do reke da se okupamo. Uživao sam u spoznaji što mogu da ga
gledam bez zazora, da uživam u igri svetlosti na njegovim udovima, oblinama njegovih leđa dok
je ronio. Kasnije, ležali smo na obali reke, iznova spoznavali obrise tela onog drugog. Ovo, i ovo
i ovo. Bili smo kao bogovi u svitanje sveta, a naša radost beše toliko jaka da smo videli samo
jedan drugog.

Ako je Hiron primetio promenu, nije je pomenuo. Ali morao sam da se zabrinem.
– Misliš da će se naljutiti?
Bili smo u maslinjaku na severnoj strani planine. Vetrovi su ovde bili najslađi, sveži i čisti
kao izvorska voda.
– Mislim da neće. – Dodirnuo mi je ključnu kost, liniju koju je voleo da prati prstom.
– Ali mogao bi. Sigurno sad već zna. Da li da mu kažemo nešto?
Nisam se prvi put to pitao. Često smo raspravljali o tome, uzbuđeni zbog skrivanja.
– Ako tako želiš. – Isto je kazao i ranije.
– Misliš li da će se naljutiti?
Sad je zastao, razmišljajući. Voleo sam to kod njega. Koliko god puta da ponovim isto
pitanje, odgovarao bi mi kao da je prvi put.
– Ne znam. – Pogledi su nam se sreli. – Zar je to važno? Neću prestati. – Glas mu je bio
topao od požude. Osetio sam kako crvenim.
– Ali mogao bi da kaže tvom ocu. On bi mogao da se naljuti.
Rekao sam to gotovo očajnički. Uskoro će mi koža postati pretopla i neću moći da
razmišljam.
– Pa šta ako se naljuti? – Kad je prvi put rekao tako nešto, zaprepastio sam se. Da bi Ahil
terao po svom čak i kad bi se njegov otac naljutio – to nisam razumeo, jedva sam mogao i da
zamislim. Bilo je opojno čuti ga kako to govori. Nikad mi nije bilo dosta.
– A šta je s tvojom majkom?
To su bila moja tri straha – Hiron, Pelej i Tetida.
Slegnuo je ramenima. – A šta ona može? Da me otme?

Ubiće me, pomislio sam. Ali nisam to rekao. Vetrić je bio toliko sladak, a sunce pretoplo
da bi se takva misao izgovorila.

Pomno me je gledao. – Da li ti smeta ako se oni naljute?

Da. Prestravio bih se kad bi se Hiron naljutio na mene. Neodobravanje je uvek bilo
duboko u meni; nisam mogao da ga se oslobodim kao Ahil. Ali neću dozvoliti da nas to razdvoji,
ako dođe do toga. – Ne – kazao sam.

– Dobro – rekao je.
Pomilovao sam mu pramenove kose na čelu. Zatvorio je oči. Gledao sam mu lice, istureno
ka suncu. Crte su mu bile nežne, te je ponekad izgledao mlađe. Usne su mu bile rumene i pune.
Otvorio je oči. – Navedi mi jednog junaka koji je bio srećan.
Razmišljao sam. Herakle je pomahnitao i ubio svoju porodicu; Tezej je izgubio nevestu i

oca; Jasonovu decu i novu ženu ubila je ona prva; Belerofont je ubio Himeru, ali se obogaljio kad
je pao s Pegazovih leđa.

– Ne možeš. – Sad je sedeo nagnut ka meni.

– Ne mogu.
– Znam. Nikad ti ne dozvoljavaju da budeš i poznat i srećan. – Izvio je obrvu. – Odaću ti
tajnu.

– Reci. – Voleo sam ga kad je takav.
– Biću prvi. – Uzeo je moj dlan i spustio ga na svoj. – Zakuni se.
– Zašto ja?

– Jer si ti razlog. Zakuni se.

– Kunem se – rekao sam, izgubljen u rumenilu njegovih obraza, plamenu u njegovim
očima.

– Kunem se – ponovio je.
Sedeli smo tako za trenutak, dodirujući se. Široko se osmehnuo.
– Gladan sam kao vuk.

Truba se oglasila, negde na padinama iza nas. Zvuk je bio iznenadan i isprekidan, kao
upozorenje. Pre nego što sam progovorio ili se pokrenuo, on je skočio na noge, isukao bodež iz
korica za pojasom. Bio je to samo lovački nož, ali u njegovoj ruci i to je bilo dovoljno. Stajao je
spreman, potpuno miran, osluškivao svojim polubožanskim čulima.

I ja sam imao nož. Tiho sam ga izvadio i ustao. Stao je između mene i zvuka. Nisam znao
da li da mu priđem, da stanem pored njega s podignutim oružjem. Na kraju, nisam. Bila je to
vojnička truba, a vojevanje je, kako je Hiron to nezgrapno kazao, bilo njegov dar, a ne moj.

Truba se ponovo oglasila. Čuli smo šuštanje žbunja, koje se razmiče pred parom stopala.
Jedan čovek. Možda se izgubio, možda je u opasnosti. Ahil je krenuo prema zvuku. Truba se
ponovo oglasila, kao da mu odgovara. Neki glas je odjeknuo planinom: – Prinče Ahile!

Zaledili smo se.

– Ahile! Došao sam po princa Ahila!
Ptice prhnuše s drveća, bučno bežeći.
– Tvoj otac – prošaputao sam. Samo bi kraljev glasnik znao gde da nas doziva.
Ahil je klimnuo glavom, ali začudo oklevao je s odgovorom. Zamišljao sam kako mu srce
snažno tuče; bio je spreman da ubije samo trenutak ranije.
– Ovde smo! – Povikao sam u skupljene dlanove. Buka je odmah prestala.

– Gde?

– Prati moj glas.
Pratio ga je, ali loše. Prošlo je neko vreme pre nego što je izašao na čistinu. Lice mu je
bilo izgrebano, znoj mu je izbijao kroz dvorsku tuniku. Kleknuo je nezgrapno, ljutito. Ahil je

spustio bodež, mada sam video kako ga još uvek čvrsto steže.
– Da? – Glas mu je bio smiren.
– Otac vas zove. Kod kuće vas čekaju hitni poslovi.
Osetio sam kako sam se ukočio, kao Ahil pre nekoliko trenutaka. Ako ostanem dovoljno

miran, možda nećemo morati da idemo.
– Kakvi poslovi? – pitao je Ahil.
Čovek se malo povratio. Setio se da razgovara s princem.
– Gospodaru, s oproštenjem, ne znam sve pojedinosti. Glasnici iz Mikene doneli su vesti

Peleju. Vaš otac namerava da večeras razgovara s ljudima i želi da i vi budete tamo. Malo dalje
su konji za vas.

Usledila je tišina. Mislio sam da će Ahil odbiti. Ali napokon je kazao: – Patroklo i ja
moramo da se spakujemo.

Dok smo se vraćali prema pećini i Hironu, Ahil i ja smo nagađali kakve su vesti u pitanju.
Mikena je bila daleko na jugu, a njen kralj beše Agamemnon, koji je voleo sebe da naziva
gospodarem ljudi. Pričalo se da ima najveću vojsku među svim kraljevstvima.

– Šta god da je u pitanju, bićemo odsutni samo noć ili dve – rekao mi je Ahil. Klimnuo
sam glavom, zadovoljan što to čujem. Samo nekoliko dana.

Hiron nas je čekao. – Čuo sam povike – rekao je kentaur. Ahil i ja smo ga dobro
poznavali i primetili smo negodovanje u njegovom glasu. Nije voleo da neko remeti mir na

njegovoj planini.
– Otac me je pozvao da se vratim kući – kazao je Ahil – samo večeras. Očekujem da

ćemo se uskoro vratiti.
– Tako, dakle – rekao je Hiron. Izgledao je krupnije nego obično, dok je stajao tamo s

kopitima na sjajnoj travi, riđih bokova obasjanih suncem. Pitao sam se hoće li biti usamljen bez
nas. Nikad ga nisam video s nekim drugim kentaurom. Jednom smo ga pitali za njih, i lice mu se
ukočilo. – Varvari – kazao je.

Pokupili smo svoje stvari. Nisam imao gotovo ništa da ponesem sa sobom, osim nekoliko
tunika i flaute. Ahil je imao nešto više stvari, odeću, nekoliko vrhova kopalja koje je napravio, i
statuu koju sam mu izrezbario. Stavili smo stvari u kožne torbe i otišli da se oprostimo od Hirona.
Ahil, uvek odvažniji, zagrlio je kentaura, obuhvatajući rukama mesto gde su se konjski bokovi
pretvarali u ljudsko meso. Glasnik, koji je čekao iza mene, bio je uznemiren.

– Ahile – kazao je Hiron – sećaš li se da sam te pitao šta bi odgovorio kad bi te ljudi pitali
želiš li da se boriš?

– Da – rekao je Ahil.

– Trebalo bi da razmisliš o odgovoru – kazao je Hiron. Jeza mi je prostrujala kroz telo, ali

nisam imao vremena da mislim o tome. Hiron se okrenuo prema meni.

– Patroklo – pozvao me je. Krenuo sam napred, a on je spustio šaku, veliku i toplu kao

sunce, na moju glavu. Udahnuo sam njegov prepoznatljiv miris, konjski, sladak, biljni i šumski.

Glas mu je bio tih. – Ne odustaješ tako lako kao nekad – kazao je.

Nisam znao kako da mu odgovorim, pa sam rekao: – Hvala.

Jedva primetno se osmehnuo. – Budi mi dobro. – Zatim je podigao šaku, a moja glava je

ostala hladna bez njegovog dodira.
– Ubrzo ćemo se vratiti – ponovio je Ahil.
Hironove oči bile su tamne na popodnevnim zracima sunca. – Potražiću vas – rekao je.
Prebacili smo torbe preko ramena i napustili proplanak ispred pećine. Sunce je već prošlo

zenit, a glasnik je bio nestrpljiv. Brzo smo se kretali nizbrdo i uzjahali konje koji su nas čekali.
Sedlo je delovalo čudno nakon toliko godina pešačenja, a konji su me uznemiravali. Gotovo sam

očekivao da progovore, ali naravno da nisu. Okrenuo sam se u sedlu da pogledam Pelion. Nadao
sam se da ću videti pećinu od ružičastog kvarca, ili možda samog Hirona. Ali bili smo predaleko.

Okrenuo sam se ka putu i dozvolio sebi da me odvede do Ftije.

11.

Poslednji zraci sunca osvetljavali su zapadno obzorje dok smo prolazili međaš koji je
označavao dvorski posed. Čuli smo kako stražari viču, i trubu koja im odgovara. Prešli smo brdo,
i palata se ukazala pred nama; iza nje, tamno more.

A tamo, na pragu kuće, iznenadna kao munja, stajaše Tetida. Crna joj se kosa presijavala
naspram belog mermera palate. Haljina joj je bila mrka, boje nemirnog mora, modroljubičasta
pomešana s uskovitlanom sivom. Negde pored nje bili su stražari i Pelej, ali nisam ih gledao.
Video sam samo nju, i naglašenu liniju njene vilice.

– Tvoja majka – prošaputao sam Ahilu. Mogao sam da se zakunem da je sevnula
pogledom kao da me je čula. Progutao sam pljuvačku i prisilio se da krenem napred. Neće me
povrediti; Hiron je rekao da neće.

Bilo je čudno videti je među smrtnicima; pored nje su svi, i stražari i Pelej, izgledali bledo
i beskrvno, mada je i njena koža bila bela poput kosti. Stajala je podalje od njih, štrčeći u nebo
neprirodnom visinom. Stražari su uplašeno i pokorno spustili pogled.

Ahil je sjahao, a ja za njim. Tetida ga je zagrlila, i video sam kako se stražari meškolje.
Pitali su se kakva li joj je koža; bilo im je drago što ne znaju.

– Sine utrobe moje, meso mojega mesa, Ahile – rekla je. Te reči nisu bile izgovorene
glasno, ali su se čule u čitavom dvorištu. – Dobro došao kući.

– Hvala ti, majko – kazao je Ahil. Shvatio je da ga ona prisvaja. Svi smo to shvatili. Bilo
je dolično da sin prvo pozdravi oca, a tek posle majku, ako je uopšte i pozdravi. Ali ona je bila
boginja. Pelej stisnu usne, ali ništa ne reče.

Kad ga je pustila, prišao je ocu. – Dobro došao, sine – reče Pelej. Glas mu je zvučao
slabašno posle božanske žene, i izgledao je starije nego ranije. Tri godine smo izbivali.

– I ti nam dobro došao, Patroklo.
Svi se okrenuše prema meni, a ja se naklonih. Bio sam svestan Tetidinog ispitivačkog
pogleda. Osetio sam jezu, kao da sam iz trnja ušao u more. Bilo mi je drago kad je Ahil
progovorio.
– Kakve su vesti, oče?
Pelej pogleda stražare. Nagađanja i glasine mora da su se širila svakim hodnikom.
– Još ih nisam objavio, i ne nameravam dok se svi ne okupe. Čekali smo te. Uđi pa da
počnemo.
Krenuli smo za njim u palatu. Želeo sam da razgovaram s Ahilom, ali nisam se usudio;
Tetida je hodala tik iza nas. Sluge su zazirale od nje, iznenađeno frkćući. Boginja. Stopala su joj
bila bešumna dok je hodala kamenim podom.

Velika trpezarija bila je puna stolova i klupa. Sluge su žurile s poslužavnicima punim
hrane ili velikim vrčevima s vinom. U čelu prostorije nalazio se tron, uzdignut. Tamo sedi Pelej,
pored sina i žene. Tri sedišta. Obrazi mi se zacrveneše. Šta li sam očekivao?

Čak i u celoj toj pometnji, Ahilov glas odjeknuo je gromko. – Oče, ne vidim mesto za
Patrokla. – Još više sam pocrveneo.

– Ahile – prošaputao sam. Nije važno, želeo sam da kažem. Sedeću s ostalima; ne mari.
Ali on se nije obazirao na mene.

– Patroklo je moj zakleti družbenik. Mesto mu je pored mene. – Tetidine oči zatreperiše.
Osetio sam vrelinu u njima. Video sam negodovanje na njenim usnama.

– Vrlo dobro – reče Pelej. Dao je znak slugi, koji je dodao mesto za mene, srećom, na
suprotnoj strani stola od Tetide. Trudeći se da budem što neprimetniji, pratio sam Ahila do naših

sedišta.

– Sad će me omrznuti – rekao sam.
– Već te mrzi – odgovorio je, uz jedva primetan osmeh.
To me nije utešilo. – Zašto je došla? – prošaputao sam. Samo bi je nešto uistinu važno

izvuklo iz njene podvodne pećine. Gađenje koje je osećala prema meni nije moglo da se poredi s
onim koje joj je izbijalo iz očiju dok je gledala Peleja.

Odmahnuo je glavom. – Ne znam. Čudno je to. Nisam ih video zajedno otkako sam bio
dečak.

Setio sam se da su Hironove poslednje reči Ahilu bile: razmisli o svom odgovoru.
– Hiron misli da se vesti tiču rata.
Ahil se namrštio. – Ali u Mikeni se stalno ratuje. Ne znam zašto su nas pozvali.

Pelej je seo, a trubač je triput kratko dunuo u trubu. Znak za početak obroka. Obično je
trebalo nekoliko minuta da se ljudi okupe, da dođu s vežbališta, ili prekinu ono što su radili. Ali
ovog puta su nagrnuli kao bujica posle topljenja zimskog leda. Prostorija je ubrzo bila puna ljudi,

koji su sedali i naklapali. Čuo sam napetost u njihovim glasovima, uzbuđenje kako raste. Niko
nije gubio vreme na brecanje na sluge ili šutiranje pasa koji traže hranu. Mislili su samo na

čoveka iz Mikene i novosti koje je doneo.
I Tetida je sela. Pred njom nije bilo tanjira, ni noža: bogovi su se hranili ambrozijom i

nektarom, mirisom naših spaljenih žrtava, i vinom kojim smo im zalivali oltare. Začudo, ovde
nije toliko odudarala, nije bila tako blistava kao napolju. Nezgrapan običan nameštaj kao da ju je
umanjivao.

Pelej ustade. Svi zaćutaše, sve do najdaljih klupa. Podigao je pehar.
– Primio sam vesti iz Mikene, od sinova Atrejevih, Agamemnona i Menelaja. – I

poslednja komešanja i mrmljanja zamreše, potpuno. Čak se i sluge zaustaviše. Nisam disao. Ispod
stola, Ahil je nogom dodirnuo moju.

– Počinjen je zločin. – Ponovo je zastao, kao da odmerava reči. – Žena Menelajeva,
kraljica Helena oteta je iz palate u Sparti.

Helena! Prigušen šapat među muškarcima. Od udaje, priče o njenoj lepoti samo su se
proširile. Menelaj je oko palate sazidao debele zidove od dva reda kamenja; deset godina je

obučavao vojnike da je brane. Ali uprkos svem trudu, neko ju je oteo. Ko je to uradio?
– Menelaj je primio poslanstvo kralja Prijama iz Troje. Na njegovom čelu beše sin

Prijamov, princ Paris, i on je za to odgovoran. Oteo je kraljicu Sparte iz odaje dok je kralj spavao.

Bujica nezadovoljstva. Samo bi neki istočnjak mogao tako da povredi gostoprimstvo. Svi
su znali da su oni okupani miomirisima, smekšali od ugodnog života. Pravi junak bi je zadobio

otvoreno, snagom svog mača.
– Agamemnon i Mikenci mole narod Grčke da odjedri do kraljevstva Prijamovog i izbavi

je. Troja je bogata i biće lako osvojena, kažu oni. Svi koji se budu borili steći će bogatstvo i
ugled.

To je bilo dobro sročeno. Ljudi se oduvek ubijaju zbog bogatstva i ugleda.
– Zatražili su od mene da pošaljem izaslanstvo iz Ftije, i ja sam se saglasio. – Čekao je da
se žamor stiša pre nego što je dodao: – Ali neću povesti nijednog čoveka koji to ne želi. I neću
sam predvoditi vojsku.

– A ko će je predvoditi? – neko povika.
– To još nije odlučeno – reče Pelej. Ali video sam da je pogledao sina.
Ne, pomislih. Stegnuo sam naslon stolice. Ne još. Tetidino lice, prekoputa, bilo je hladno i

mirno, gledala je u daljinu. Znala je šta se sprema, shvatio sam. Želi da on ide. Hiron i ružičasta
pećina sad su izgledali nemoguće daleko; kao dečja idila. Shvatio sam, iznenada, težinu

Hironovih reči: ljudi će reći da je Ahil rođen za rat. Da su mu šake i hitra stopala upravo za to i
stvoreni – za drobljenje moćnih zidova Troje. Baciće ga među hiljade trojanskih kopalja i gledati
pobedonosno njegove okrvavljene blede šake.

Pelej dade znak Feniksu, najstarijem prijatelju, za jednim od najbližih stolova. – Gospodar
Feniks će zabeležiti imena svih koji žele da se bore.

Počelo je komešanje, kad su muškarci poustajali. Ali Pelej podiže ruku.
– Još nešto. – Podigao je komad tkanine, tamne od silnih oznaka. – Pre Helenine veridbe s
kraljem Menelajem, imala je mnoge prosce. Izgleda da su se ti prosci zakleli kako će je štititi, ko
god da dobije njenu ruku. Agamemnon i Menelaj sad traže da ti ljudi ispune zakletvu i vrate je

zakonitom mužu. – Dao je komad tkanine glasniku.

Zurio sam. Zakletva. U mislima sam iznenada video posudu i mlaz krvi iz bele koze.

Raskošna prostorija, puna visokih muškaraca.
Glasnik je podigao spisak. Dvorana kao da je počela da se pomera, i nisam jasno video.

Počeo je da čita.
Antenor.

Euripil.

Mahaon.

Prepoznao sam mnoga imena; svi smo. Bili su junaci i kraljevi našeg doba. Ali meni je to
značilo više. Video sam ih, u kamenoj odaji punoj dima.

Agamemnon. Sećanje na gustu crnu bradu; mrk čovek sa sitnim prodornim očima.
Odisej. Ožiljak koji mu se protezao uz list na nozi, ružičast kao desni.
Ajant. Dvaput krupniji od bilo kog čoveka u prostoriji, s ogromnim štitom iza sebe.
Filoktet, lukonoša.

Menetije.
Glasnik je zastao na tren, i čuo sam mrmljanje: Ko? Moj otac nije postao ugledniji u
godinama posle mog izgnanstva. Slava mu je opala; ime mu je zaboravljeno. A oni koji su znali
za njega nikad nisu čuli za njegovog sina. Sedeo sam ukočeno, uplašen da se ne odam pokretom.
Obavezao sam se da idem u taj rat.
Glasnik je pročistio grlo.
Idomenej.

Diomed.

– Jesi li to ti? Ti si bio tamo? – Ahil se okrenuo prema meni. Glas mu je bio tih, jedva
čujan, ali ipak sam se plašio da ga neko ne čuje.

Klimnuo sam glavom. Grlo mi je bilo suviše suvo da bih govorio. Mislio sam samo na to
kako je Ahil u opasnosti, na ono što ću uraditi da ga zadržim ovde, ako budem mogao. O sebi
nisam ni razmišljao.

– Slušaj. To više nije tvoje ime. Ništa ne govori. Smislićemo šta ćemo. Pitaćemo Hirona.
– Ahil nikad nije tako govorio, reči su mu užurbano sustizale jedna drugu. Njegova užurbanost
me je osvestila, donekle, a njegov pogled me je ohrabrio. Ponovo sam klimnuo glavom.

Imena su se i dalje nizala, a s njima i sećanja. Tri žene na pijedestalu, jedna od njih
Helena. Hrpa blaga, i moj namršten otac. Kamen pod mojim kolenima. Mislio sam da sam to

sanjao. Ali nisam.

Kad je glasnik završio, Pelej je raspustio prisutne. Ustali su kao jedan; dok su klupe
škripale, jedva su čekali da ih Feniks stavi na spisak. – Dođite. Nastaviću razgovor s vama
dvojicom. – Pogledao sam Tetidu, da vidim hoće li i ona doći, ali već je bila nestala.

Sedeli smo pored Pelejevog ognjišta: ponudio nas je vinom, neznatno razvodnjenim. Ahil

ga je odbio. Uzeo sam pehar, ali nisam pio. Kralj je sedeo na staroj stolici, onoj najbližoj vatri, s

visokim naslonom i jastucima. Gledao je Ahila.
– Pozvao sam te kući misleći da bi možda želeo da predvodiš vojsku.
Ahil je pogledao oca u oči. – Nisam još završio s Hironom.
– Ostao si na Pelionu duže nego ja, duže nego ijedan junak ranije.
– To ne znači da moram da pohitam u pomoć sinovima Atrejevim kad god im neko

ukrade ženu.

Pomislio sam da bi Pelej mogao da se nasmeši na to, ali nije. – Ne sumnjam da se

Menelaj žesti zbog gubitka žene, ali glasnika je poslao Agamemnon. Godinama je gledao kako se
Troja bogati i deblja, i sad želi da je očerupa. Zauzimanje Troje je zadatak dostojan naših
najvećih junaka. U borbi s njim može se zadobiti velika čast.

Ahil stisnu usne. – Biće još ratova.
Pelej nije klimnuo glavom, ne sasvim. Ali video sam ga kako je uvideo istinu u tome. – A

šta je s Patroklom? Prozvan je.

– On više nije sin Menetijev. Nije obavezan tom zakletvom.
Savesni Pelej izvi obrve. – To mi na dvoličnost zaudara.
– Ne bih rekao. – Ahil je isturio bradu. – Zakletva je raskinuta kad ga se otac odrekao.

– Ne želim da idem – tiho sam kazao.

Pelej nas je obojicu pogledao na trenutak. Zatim je rekao: – Nije moje da o tome
odlučujem. Prepustiću to vama.

Osetio sam kako mi je napetost malo popustila. Neće me odati.
– Ahile, ljudi dolaze da razgovaraju s tobom, kraljevi koje je poslao Agamemnon.
Kroz prozor sam čuo kako more uporno dodiruje pesak. Osećao sam miris soli.
– Tražiće od mene da se borim – kazao je Ahil. To nije bilo pitanje.
– Hoće.
– Želiš da ih saslušam.

– Da.
Ponovo tišina. Zatim je Ahil rekao: – Neću im uskratiti poštovanje, ni tebi ni njima.
Saslušaću njihova razmišljanja. Ali kažem ti kako mislim da me neće ubediti.
Video sam da se Pelej iznenadio, pomalo, sinovljevom sigurnošću, ali nije bio
nezadovoljan. – Ni o tome ne treba ja da odlučujem – rekao je pomirljivo.
Vatra je ponovo zapucketala, izbacujući žar.
Ahil je kleknuo, a Pelej mu je stavio šaku na glavu. Navikao sam da gledam Hirona kako
to radi, a Pelejeva šaka izgledala je uvelo u poređenju s njegovom, isprepletena drhtavim venama.
Bilo je teško setiti se, ponekad, da je on bio ratnik, da je hodao s bogovima.

Ahilova soba bila je ista kao kad smo otišli, ako se izuzme moj krevet, koji je u našem
odsustvu uklonjen. Bilo mi je drago; bio je to zgodan izgovor, za slučaj da se neko zapita zašto
spavamo zajedno. Zagrlili smo se, i pomislio sam na to koliko sam noći ležao sam u toj sobi i
voleo ga ćutke.

Kasnije, Ahil se priljubio uz mene uz poslednji, pospan šapat. – Ako budeš morao da ideš,
znaš da ću ići s tobom. – Zaspali smo.

12.

Probudio sam se kapaka užarenih od sunca. Bilo je hladno, desno rame mi je bilo izloženo
vetru koji je duvao kroz prozor, onaj okrenut prema moru. Krevet pored mene bio je prazan, ali
na jastuku je ostao trag njegove glave, a čaršavi su mirisali na obojicu.

Proveo sam mnogo takvih usamljenih jutara u toj sobi dok je on posećivao majku, tako da
mi nije bilo čudno što je otišao. Zatvorenih očiju, ponovo sam utonuo u razmišljanja o snovima.
Vreme je prolazilo, a sunce je grejalo sve jače. Ptice su se probudile, i sluge i svi ostali. Čuo sam
glasove s obale i iz vežbaonice, zveket i tresak uz koji su obavljana zaduženja. Seo sam. Njegove
sandale bile su prevrnute pored kreveta, zaboravljene. To nije bilo neobično; uglavnom je hodao
bosonog.

Otišao je na doručak, pretpostavljao sam. Ostavio me je da spavam. Poželeo sam da
ostanem u sobi do njegovog povratka, ali to bi bilo kukavički. Sad sam imao pravo da budem uz
njega, i neću dozvoliti da me od toga odvrate pogledi slugu. Navukao sam tuniku i otišao da ga
pronađem.

Nije bio u velikoj trpezariji, punoj slugu koji nose iste tanjire i činije kao nekad. Nije bio
ni u Pelejevoj odaji za savetovanje, ukrašenoj ljubičastim tapiserijama i oružjem bivših kraljeva.
Nije bio ni u sobi u kojoj smo nekad svirali liru. Kovčeg u kojem smo držali instrumente, sad je
zaboravljen ležao nasred sobe.

Nije bio ni napolju, na drveću na koje smo se peli. Ni pored mora, na isturenim stenama
gde smo čekali njegovu majku. Ni na čistini za vežbanje, gde su se momci znojili, uz tupe udare
drvenim mačevima.

Nema potrebe da pominjem kako me je obuzela panika, oživela, neuhvatljiva i gluva za
razum. Ubrzao sam korak; kuhinja, podrum, skladišta s amforama ulja i vina. Ali nisam ga
pronašao.

Bilo je podne kad sam otišao u Pelejevu sobu. Moj odlazak tamo bio je znak ogromne
napetosti: nikad nisam nasamo razgovarao sa starcem. Stražari su me zaustavili ispred vrata kad
sam pokušao da uđem. Kralj se odmara, rekli su. Bio je sam i nikog nije želeo da prima.

– Dobro, je li Ahil... – zagrcao sam, pokušavajući da ne ispadnem smešan, da zadovoljim
radoznalost u njihovim očima. – Je li princ s njim?

– Sam je – ponovio je jedan od njih.
Zatim sam otišao do Feniksa, starog savetnika koji se brinuo o Ahilu kad je ovaj bio dete.
Strah me je gotovo gušio dok sam išao do njegove sobe, skromne četvrtaste prostorije u središtu
palate. Pred sobom je imao glinene pločice, a na njima potpise sinoćnih gostiju, uglaste i
naškrabane, koji se zaklinju da će poći u rat protiv Troje.
– Princ Ahil... – kazao sam. Govorio sam isprekidano, usplahireno. – Ne mogu da ga
pronađem.
Pogledao me je pomalo iznenađeno. Nije me čuo kad sam ušao u sobu; sluh mu je
oslabio, a oči su mu, kad su pogledale moje, bile suzne i neprozirne od katarakte.
– Znači da ti Pelej nije kazao. – Glas mu je bio tih.
– Nije. – Jezik mi je zadebljao, bio je tako veliki da nisam mogao da progovorim.
– Žao mi je – ljubazno je rekao. – Kod majke je. Odvela ga je sinoć dok je spavao. Niko
ne zna kuda su otišli.
Kasnije sam primetio crvene tragove na mestima gde sam zarivao nokte u dlanove. Niko
ne zna kuda su otišli. Na Olimp, možda, gde ne mogu da ih pratim. U Afriku ili Indiju. U neko
selo gde se ne bih setio da ga tražim.

Feniksove nežne ruke odvele su me do moje sobe. Misli su mi očajnički letele kroz glavu.
Vratiću se do Hirona i zatražiću savet. Hodaću okolinom i dozivaću ga. Mora da ga je omamila ili
prevarila. Ne bi pošao svojevoljno.

Dok sam zgrčen sedeo u praznoj sobi, zamišljao sam boginju koja se nadvija nad nama,
hladnu i belu pored naših toplih usnulih tela. Njene nokte koji mu bodu kožu dok ga podiže, vrat
srebrnast na mesečini. Telo mu se klati na njenom ramenu, uspavano ili začarano. Nosi ga kao što
vojnik nosi leš. Snažna je; pridržava ga samo jednom rukom.

Ne pitam se zašto ga je odnela. Znam. Želela je da nas razdvoji, čim uzmogne, čim se
vratimo s planine. Naljutila me je naša glupost. Naravno da je to uradila; zašto li sam pomislio da
ćemo biti bezbedni? Da će se Hironova zaštita protegnuti čak dovde, dokle nikad nije dosezala.

Odvešće ga do pećina ispod mora i naučiće ga da prezire smrtnike. Hraniće ga božanskom
hranom i spaliće ljudsku krv u njegovim venama. Oblikovaće ga u priliku koju će slikati na
vazama, opevati u pesmama, u ratnika u borbi protiv Troje. Zamišljao sam ga u crnom oklopu, s
tamnim šlemom kroz koji mu se vide samo oči, brozanim štitnicima koji mu prekrivaju stopala.
Stoji s kopljem u obema rukama i ne prepoznaje me.

Vreme se urušilo, poklopilo me, sahranilo. Napolju je mesec prolazio kroz svoje mene i

ponovo postao pun. Spavao sam malo i jeo još manje; bol me je prikovao za krevet, kao neko
sidro. Konačno me je poteralo napred samo moje živo sećanje na Hirona. Ne odustaješ tako lako
kao nekad.

Otišao sam do Peleja. Kleknuo sam pred njega na vunenu prostirku, izatkanu od ljubičaste
vune. Zaustio je da kaže nešto, ali bio sam prebrz za njega. Jednom šakom sam ga uhvatio za

kolena, drugom posegnuo naviše, da ga uhvatim za bradu. Položaj poniznog zaklinjanja. Bio je to

pokret koji sam mnogo puta video, ali ga nikad nisam izveo. Sad sam bio pod njegovom
zaštitom; obavezao sam ga da se prema meni ponaša pravično, po božjim zakonima.

– Kažite mi gde je – rekao sam.
Nije se pomerio. Čuo sam prigušeno kucanje njegovog srca. Nisam shvatio da je
zaklinjanje intiman čin, da ću mu se toliko približiti. Njegova rebra su mi bola obraz; koža na
njegovim nogama bila je meka i tanka od starosti.
– Ne znam – kazao je, a reči su odjeknule prostorijom, uznemirivši stražare. Osetio sam
njihove poglede na leđima. Zaklinjanje je bilo retko u Ftiji; Pelej je bio previše dobar kralj za
tako očajničke postupke.
Povukao sam ga za bradu, približivši mu lice svom. Nije se opirao.

– Ne verujem vam – kazao sam.

Trenutak je prošao.
– Ostavite nas – rekao je. Reči su bile upućene straži. Nevoljno su ga poslušali. Ostali
smo sami.

Nagnuo se i prošaputao mi na uvo: – Skiros.

Neko mesto, ostrvo. Ahil.
Kad sam ustao, kolena su me bolela, kao da sam dugo klečao. Možda i jesam. Ne znam
koliko je vremena prošlo u toj dugačkoj odaji ftijskih kraljeva. Naše oči su sad bile u istoj ravni,
ali on nije mogao da podigne pogled. Odgovorio mi je jer je bio pobožan, jer sam ga zamolio
zaklinjući ga, jer su bogovi tako zahtevali. Ne bi dozvolio da bude drugačije. Među nas se
spustila neka otupelost i nešto teško, nalik na gnev.
– Trebaće mi novca – rekao sam mu. Ne znam odakle su te reči došle. Nikad nisam tako
govorio, ni sa kim. Ali nisam imao šta da izgubim.
– Obrati se Feniksu. Daće ti ga.
Jedva primetno sam klimnuo glavom. Trebalo je da učinim više. Trebalo je da ponovo

kleknem i zahvalim mu, da dodirnem čelom skupu prostirku. Ali nisam. Pelej je zurio kroz
otvoren prozor; more je bilo skriveno iza ugla palate, ali obojica smo ga čuli, udaljeno valjanje
talasa po pesku.

– Možeš da ideš – kazao mi je. Želeo je da bude hladan, rekao bih, i odsečan; kralj
nezadovoljan svojim podanikom. Ali čuo sam samo umor.

Ponovo sam klimnuo glavom i otišao.

Zlato koje mi je Feniks dao odvelo bi me dvaput do Skirosa i nazad. Zapovednik lađe je
zurio u mene kad sam mu ga dao. Video sam kako mu oči blistaju, kako mu odmerava vrednost,
razmišlja šta može njime da kupi.

– Hoćeš li me povesti?
Moja nestrpljivost nije ga ganula. Nije želeo da vidi očaj u onima koji traže prevoz; žurba
i darežljivost govorili su o skrivenim zločinima. Ali zlata je bilo previše da bi se bunio. Nevoljno
je zagunđao u znak pristanka, i poslao me u kabinu.
Nikad dotad nisam bio na moru i iznenadila me je sporost plovidbe. Teretna lađa vukla se
od ostrva do ostrva, razvozeći vunu, ulje i rezbaren nameštaj s kopna do udaljenijih kraljevstava.
Svake noći smo pristajali u drugu luku da bismo dopunili ćupove s vodom i istovarili teret.
Tokom dana sam stajao na pramcu, gledao trup kao katranom premazan kako seče talase,
čekajući da ugledam kopno. Nekad bi me sve to očaralo: nazivi delova broda, uže za dizanje
jedra, jarbol, krma; boja vode; savršeno čist miris vetra. Ali jedva sam to primećivao. Mislio sam
samo na malo ostrvo negde ispred sebe, i na plavokosog dečaka koga sam se nadao da ću tamo
zateći.

Zaliv na Skirosu bio je toliko mali da ga nisam video dok nismo zaobišli južni kraj
kamenitog ostrva i gotovo došli do njega. Lađa se jedva provukla između tih isturenih stena, i
moreplovci su se nagnuli preko ograde da bi pratili prolazak uz kamenitu obalu, zadržavajući
dah. Kad smo uplovili, voda je bila potpuno mirna, i ljudi su morali da veslaju ostatak puta. Bilo
je teško upravljati među stenama; nisam zavideo zapovedniku broda.

– Stigli smo – rekao mi je osorno. Već sam silazio s broda.
Litica se dizala strmo ispred mene. U steni su bile uklesane stepenice, krivudale su ka
palati, i počeo sam da se penjem. Na vrhu sam zatekao kržljavo drveće i koze, i palatu skromnu i
bezličnu, napravljenu od kamena i drveta. Da to nije bila jedina zgrada u vidokrugu, nikad ne bih
rekao da je kraljeva palata. Prišao sam vratima i ušao.
Trpezarija je bila uska i mračna, vazduh ustajao od vonja bajate hrane. Na suprotnom
kraju nalazila su se dva prazna prestola. Nekoliko stražara dokono je sedelo za stolovima, igralo

kockice. Pogledali su me.

– Dakle? – pitao je jedan.

– Došao sam kod kralja Likomeda – rekao sam. Isturio sam bradu kako bi znali da sam
važan gost. Nosio sam najlepšu tuniku koju sam mogao da nađem, jednu od Ahilovih.

– Ja ću – rekao je drugi. Bacio je kockicu uz zveket i izašao. Pelej nikad ne bi dozvolio
takvo nepoštovanje; dobro se starao o svojim ljudima i očekivao je mnogo zauzvrat. Sve u
prostoriji je izgledalo otrcano i bledo.

Onaj čovek se ponovo pojavio. – Dođi – kazao je. Pratio sam ga i srce mi je brže
zakucalo. Dugo sam smišljao šta da kažem. Bio sam spreman.

– Ovamo. – Pokazao mi je na otvorena vrata, zatim se vratio kockanju.

Ušao sam. Unutra je, pred skoro ugaslom vatrom, sedela neka devojka.
– Ja sam princeza Dejdamija – rekla je. Glas joj je bio zvonak i gotovo dečje glasan,

iznenađujuć nakon učmalosti palate. Imala je šiljat nos i usko lice, kao lisica. Bila je lepa i svesna
toga.

Prisetio sam se da treba da budem učtiv i naklonio sam se. – Ja sam stranac kome je
potrebna ljubaznost vašeg oca.

– A zašto ne i moja? – Nasmešila se, kriveći glavu. Bila je iznenađujuće sitna;
pretpostavljao sam da bi mi jedva dosegla do grudi kad bi ustala. – Otac mi je star i bolestan.
Možeš da se obratiš meni, a ja ću ti odgovoriti. – Zauzela je kraljevski stav, pazeći da joj svetlo s
prozora dopire otpozadi.

– Tražim prijatelja.

– Je li? – Izvila je obrvu. – A ko je on?
– Jedan mladić – pažljivo sam kazao.
– Tako, dakle. Ovde nemamo takvih. – Glas joj je bio razigran, samouveren. Tamna kosa
padala joj je niz leđa u gustim kovrdžama. Malo je okrenula glavu, zabacila kosu i ponovo mi se
nasmešila. – Možda bi bilo dobro da mi kažeš svoje ime?

– Hironid – rekao sam. Sin Hironov.
Nabrala je nos zbog čudnog imena.
– Hironid. I?

– Tražim prijatelja koji je stigao ovamo pre možda mesec dana. Iz Ftije.
Nešto joj je zatreperilo u očima, ili sam možda samo umislio. – A zašto ga tražiš? – pitala
je. Učinilo mi se da joj ton više nije tako nehajan kao dotad.
– Imam poruku za njega. – Draže bi mi bilo da su me odveli pred starog i bolesnog kralja

nego pred nju. Lice joj je bilo kao živa, uvek u pokretu. Uznemiravala me je.
– Hmmm. Poruka. – Čedno se nasmešila, lupkajući se po bradi. – Poruka za prijatelja. A

zašto bih ti rekla da li poznajem tog mladića?
– Zato što ste vi moćna princeza, a ja sam skrušen molilac. – Kleknuo sam.
To ju je zadovoljilo. – Dobro, možda poznajem nekog takvog, a možda i ne. Moraću da

razmislim. Ostaćeš na večeri i sačekaćeš moju odluku. Ako budeš imao sreće, možda ću ti nešto
otplesati sa svojim družbenicama. – Iznenada je nakrivila glavu. – Jesi li čuo za Dejdamijine
žene?

– Sa žaljenjem priznajem da nisam.
Nezadovoljno je frknula. – Svi kraljevi šalju ovamo svoje kćeri na odgajanje. Svi to znaju
osim tebe.

Skrušeno sam pognuo glavu. – Život sam proveo u planinama i nisam video mnogo sveta.
Malo se namrštila. Zatim je pokazala prema vratima. – Do večere, Hironide.
Proveo sam popodne u prašnjavom dvorištu. Palata se nalazila na najvišoj tački ostrva,
naspram plavog neba, i uprkos zapuštenosti iz nje se pružao lep pogled. Sedeo sam i pokušavao
da se setim svega što sam čuo o Likomedu. Bio je poznat kao darežljiv, ali slab kralj, nedovoljno
bogat. Eubeja na zapadu i Jonija na istoku već su odavno bacile oko na njegove posede; uskoro
će jedna od njih započeti rat, uprkos negostoljubivoj obali. Ako čuju da tu vlada žena, sve će se
odigrati brže.

Kad je sunce zašlo, vratio sam se u dvoranu. Baklje su bile upaljene, ali kao da su samo
povećale tminu. Dejdamija, sa zlatnom krunom u kosi, uvela je nekog starca u prostoriju. Bio je
pogrbljen, i toliko umotan u krzna da je bilo teško razaznati mu telo. Smestila ga je na presto i
teatralno mahnula slugi. Ustao sam, okružen stražarima i nekolicinom ljudi čije mi prisustvo nije
bilo jasno. Savetnici? Rođaci? Imali su isti sumoran izgled kao i sve ostalo u prostoriji. Samo je
Dejdamija to nekako izbegla, rumenih obraza i blistave kose.

Jedan sluga mi je pokazao napukle klupe i stolove, i seo sam. Kralj i princeza nam se nisu

pridružili; ostali su na prestolima na drugom kraju prostorije. Hrana je stigla, dovoljno jaka, ali

pogled mi je stalno klizio ka Dejdamiji. Nisam mogao da procenim da li treba da se oglasim. Da

li je zaboravila na mene?
Ali onda je ustala i okrenula se prema našim stolovima. – Neznanče iz Peliona –

doviknula je – više nikad nećeš moći da kažeš kako nisi čuo za Dejdamijine žene. – Još jedan
pokret rukom s narukvicom. Ušla je grupa žena, možda dvadesetak njih, tiho razgovarajući, kosa
prekrivenih i povezanih maramama. Stajale su u praznom središnjem delu dvorane, i tek tad sam
shvatio da je to mesto predviđeno za ples. Neki muškarci izvadiše flaute i bubnjeve, jedan liru.
Dejdamija izgleda nije očekivala da odgovorim, niti je naizgled marila jesam li je čuo. Sišla je s
prestola i prišla ženama, birajući jednu od viših za partnerku.

Muzika poče. Koraci su bili zamršeni, a devojke su ih vešto izvodile. Bio sam zadivljen i
mimo svoje volje. Haljine su im se uvijale, a nakit vitlao oko zglobova na rukama i nogama kako

su se okretale. Zabacivale su glavu kao nemirni konji.
Dejdamija je bila najlepša, naravno. Sa zlatnom krunom i raspuštenom kosom, privlačila

je poglede, zanosno je podizala ruke. Lice joj se zarumenelo od zadovoljstva, i dok sam je

gledao, video sam kako postaje sve blistavija. Široko se osmehivala partnerki, gotovo koketirala.

Jednom bi je nakratko pogledala, drugi put prišla bliže, kao da je draži dodirom. Radoznalo sam

izvio vrat da vidim ženu s kojom je plesala, ali grupa u belim haljinama ju je zaklonila.
Muzika se završila, ples se okončao. Dejdamija ih je povela u vrsti kako bi primile naše

pohvale. Partnerka je stajala pored nje, pognute glave. Naklonila se s ostalima i podigla pogled.
Ispustio sam neki zvuk, dah mi je prošao kroz grlo. Bio je tih, ali dovoljno čujan.

Devojčine oči zatreptale su prema meni.
Nekoliko stvari se dogodilo u trenu. Ahil – jer to beše on – pusti Dejdamijinu ruku i

potrča razdragano prema meni, gotovo me oborivši snagom zagrljaja. Dejdamija zavrišta: – Pira!
– i zaplaka. Likomed, koji nije bio toliko posenilio koliko me je njegova ćerka navela da
poverujem, ustade.

– Pira, šta ovo treba da znači?
Jedva sam ga čuo. Ahil i ja smo se grlili, gotovo izbezumljeni od olakšanja.
– Moja majka – prošaputao je – moja majka, ona...
– Pira! – Likomedov glas odjeknu prostorijom, nadjačavajući ćerkine glasne jecaje.
Obraćao se Ahilu, shvatih. Pira. Plamenokosa.
Ahil nije obraćao pažnju na njega; Dejdamija je glasnije zajecala. Kralj je, pokazujući
razboritost, koja me je iznenadila, pogledao ostale dvorane, žene i muškarce. – Napolje – naredio
je. Nevoljno su poslušali, gledajući za sobom dok su izlazili.
– A sad... – Likomed priđe i prvi put mu videh lice. Koža mu je bila žuta, a seda brada
kao prljavo runo; ipak, oči su mu bile sasvim bistre. – Ko je taj mladić, Pira?
– Niko! – Dejdamija je uhvatila Ahila za ruku, i vukla ga.

Istovremeno, Ahil je hladnokrvno odgovorio: – Moj suprug.

Brzo sam zatvorio usta da ne bih zevao kao riba.

– Nije! To nije istina! – Dejdamijin glas postade piskav i uplaši ptice koje su se gnezdile

na gredama. Nekoliko pera dolebde do poda. Možda je rekla još nešto, ali toliko je plakala da je
bilo teško razabrati njene reči.

Likomed se okrete prema meni, kao da traži utehu od drugog muškarca. – Gospodine, je li
to tačno?

Ahil mi je stiskao prste.

– Jeste – rekao sam.
– Ne! – zacičala je princeza.

Ahil se nije obazirao na njeno drmusanje, i otmeno je nakrivio glavu pred Likomedom. –

Moj muž je došao po mene, i sad moram da napustim vaš dvor. Hvala vam na gostoprimstvu. –

Ahil se nakloni. Zbunjeno sam primetio da je to izveo veoma dobro.

Likomed je podigao ruku da bi nas osujetio. – Treba prvo da razgovaramo s tvojom

majkom. Ona mi te je predala na staranje. Zna li ona za tvog muža?

– Ne! – Dejdamija je ponovo rekla.
– Kćeri! – Oglasio se Likomed, i dok se mrštio, ličio je na svoju kćer. – Prekini. Pusti
Piru.

Lice joj je bilo crveno i naduveno od suza, grudi su joj se podizale i spuštale. – Ne! –
Okrenula se prema Ahilu. – Lažeš! Izdala si me! Čudovište! Bezdušniče!

Likomed se ukočio. Ahilovi prsti stegnuli su moje. U našem jeziku reči imaju različite
rodove. Upotrebila je muški rod.

– O čemu je reč? – pitao je polako Likomed.
Dejdamija je prebledela, ali je prkosno isturila bradu, a glas joj nije zadrhtao.
– On je muškarac – kazala je. A zatim: – Venčani smo.
– Molim! – Likomed se uhvatio za grlo.

Nisam mogao da govorim. Samo me je Ahilova ruka držala na nogama.

– Nemoj to da radiš – rekao joj je Ahil. – Molim te.
To ju je, izgleda, razbesnelo. – Hoću! – Okrenula se prema ocu. – Ti si budala! Niko nije
znao osim mene. Niko! – Busala se u grudi. – A sad ću svima reći, Ahile! – Vrisnula je kao da će
njegovo ime protisnuti kroz kamene zidove, sve do samih bogova. – Ahile! Ahile! Svima ću reći!
– Nećeš. – Reči su bile hladne i oštre kao nož; lako su prekinule princezine povike.
Poznajem taj glas. Okrenuo sam se.
Tetida je stajala na vratima. Lice joj je blistalo bojom plavičastobelog plamena. Oči joj
behu crne, duboko usađene, i izgledala je viša nego ikad ranije. Kosa joj je kao i uvek bila lepo
začešljana, a haljina lepa, ali bilo je nečeg divljeg u njoj, kao da je oko nje duvao nevidljiv vetar.
Izgledala je kao jedna od Erinija, demon koji pije ljudsku krv. Osećao sam kako mi se kosa diže
na glavi; čak je i Dejdamija zaćutala.
Neko vreme smo stajali i gledali je. Zatim je Ahil strgnuo veo sa svoje kose. Uhvatio je
okovratnik haljine i pocepao prednji deo, otkrivajući prsa. Svetlost vatre igrala je na njegovoj
koži, bojeći je zlatom.
– Dosta je, majko – rekao je.
Nešto se uzburkalo na njenom licu, nekakav grč. Pobojao sam se da će ga zgromiti. Ali
samo ga je gledala onim nemirnim crnim očima.
Ahil se tad obratio Likomedu: – Moja majka i ja smo vas obmanuli, zbog čega vam se
izvinjavam. Ja sam princ Ahil, sin Pelejev. Nije želela da odem u rat i sakrila me je ovde, kao
jednu od vaših poćerki.
Likomed je progutao pljuvačku i nije progovorio.
– Sad ćemo otići – rekao je pažljivo Ahil.
Te reči su otrgle Dejdamiju iz zanosa. – Ne – kazala je, ponovo dižući glas. – Ne možete.
Tvoja majka je izgovorila zavete i nas dvoje smo venčani. Ti si mi muž.
Likomedovo dahtanje ispunilo je prostoriju; gledao je samo Tetidu. – Je li to istina? –

pitao je.

– Jeste – odgovorila je boginja.
Nešto mi je puklo u grudima. Ahil se okrenuo prema meni, kao da će progovoriti. Ali
majka mu je bila brža.
– Sad smo vezani, kralju Likomede. Nastavićeš da štitiš Ahila. Nećeš reći ko je on.

Zauzvrat, tvoja ćerka će jednog dana moći da se podiči slavnim mužem. – Pogledala je nekud
preko Dejdamijine glave, a zatim skrenula pogled. Dodala je: – To je bolje nego ono što joj
sleduje.

Likomed je protrljao vrat, kao da gladi bore. – Nemam izbora – rekao je. – Kao što znaš.
– Šta ako ne budem želela da ćutim? – piskavo upita Dejdamija. – Uništili ste me, ti i tvoj
sin. Delila sam postelju s njim, kao što si mi rekla, i obesčastila se. Kao naknadu za to, sad ću ga
proglasiti svojim, pred dvoranima.
Delila sam postelju s njim.
– Ti si budalasta devojčica – reče Tetida. Svaka reč bila je kao sekira, oštra i bolna. –
Siromašna i obična, možda samo lukava. Ne zaslužuješ mog sina. Bićeš mirna ili ću te ja smiriti.
Dejdamija je ustuknula, razrogačenih očiju, bledih usana. Ruke su joj drhtale. Stegla je
haljinu na stomaku, kao da želi da umiri sebe. Ispred palate, iza litica, čuli smo velike talase kako
se razbijaju o stene, mrveći obalu na komade.
– Trudna sam – prošaputala je princeza.
Gledao sam Ahila kad je to rekla, i video užas na njegovom licu. Likomed bolno zajeca.
Grudi su mi se ispraznile, kao prazna ljuska jajeta. Dosta. Možda sam to i rekao, možda
sam samo pomislio. Pustio sam Ahilovu ruku i otišao do vrata. Tetida se verovatno pomerila u
stranu; udario bih je da nije. Izašao sam u mrak.

– Čekaj! – povika Ahil. Trebalo mu je malo više vremena da stigne do mene, odsutno sam
primetio. Ta haljina mora da mu sputava korake. Sustigao me je, stegnuo za mišicu.

– Pusti me – kazao sam.
– Molim te, sačekaj. Dozvoli da ti objasnim. Nisam želeo to da uradim. Moja majka... –
Bio je zadihan, gotovo je roptao. Nikad ga nisam video tako uznemirenog.
– Dovela je tu devojku u moju sobu. Naterala me je. Nisam to želeo. Moja majka je
rekla... rekla je... – Nije mogao da pronađe reči. – Rekla je da će ti, ako je poslušam, kazati gde
sam.
Šta li je Dejdamija mislila da će se dogoditi, pitao sam se, kad je dovela svoje žene da
igraju za mene? Je li stvarno mislila da ga neću prepoznati? Dovoljni bi mi bili dodir i miris da ga
prepoznam; prepoznao bih ga vezanih očiju, po disanju i koraku. Prepoznao bih ga i mrtav, na
kraju sveta.
– Patroklo. – Obuhvatio mi je obraze dlanovima. – Čuješ li me? Molim te, reci nešto.
Nisam mogao da prestanem da zamišljam njenu kožu pored njegove, njene nabrekle grudi
i oble kukove. Setio sam se dugih dana kad sam patio za njim, ruku praznih i zaludnih, mašući po
vazduhu kao ptica koja kljuca suvu zemlju.
– Patroklo?
– Uzalud si to uradio.
Trgnuo se od praznine u mom glasu. Ali kako je trebalo da zvučim?
– Kako to misliš?
– Nije mi tvoja majka rekla gde si, već Pelej.
Lice mu je bilo bledo, beskrvno. – Nije ti rekla?
– Ne. Jesi li stvarno očekivao da će reći? – Glas mi je bio oštriji nego što sam nameravao.
– Da – prošaputao je.
Mnogo toga sam mogao da kažem, da ga prekorim zbog naivnosti. Uvek je bio lakoveran;
u njegovom životu bilo je tako malo stvari zbog kojih je morao da se plaši ili sumnja. U danima
pre našeg prijateljstva, gotovo sam ga mrzeo zbog toga, i neka stara varnica te mržnje tinjala je u
meni, pokušavala da se razbukta. Svako bi osim njega znao da Tetida radi samo ono što njoj

odgovara. Kako je mogao da bude tako nepromišljen? Gnevne reči pekle su mi usta.
Ali kad sam pokušao da ih izgovorim, uvideo sam da ne mogu. Obrazi su mu bili rumeni

od stida, a koža ispod očiju opuštena. Lakovernost je bila deo njega, kao šake i čudesna stopala. I
uprkos bolu, nisam želeo da nestane, da ga vidim nemirnog i uplašenog kao što smo mi, ni po

koju cenu.
Pomno me je gledao, neprestano pokušavao da rastumači izraz mog lica, kao sveštenik

koji proriče budućnost. Video sam plitku boru na njegovom čelu, znak da je potpuno usredsređen.
Nešto se tad prelomilo u meni, kao led na površini Apidanosa u proleće. Video sam kako

je gledao Dejdamiju; ili kako je nije gledao. Tako je gledao i dečake u Ftiji, nezainteresovano i
odsutno. Mene nikad, nijednom, nije tako gledao.

– Oprosti mi – ponovo je kazao. – Nisam to želeo. To nisi bio ti. Nije mi se... nije mi se

svidelo.
Te reči ublažile su oštar bol koji sam osetio kad je Dejdamija vrisnula njegovo ime. Grlo

mi se steglo od nadirućih suza. – Nemam šta da ti oprostim – kazao sam.

Kasnije te večeri, vratili smo se u palatu. Velika trpezarija bila je mračna, vatra se
pretvorila u žar. Ahil je namestio haljinu što je bolje mogao, ali još uvek je bila pocepana do
struka; pridržavao ju je rukom, za slučaj da naletimo na nekog stražara.

Glas iz senke nas je preplašio.
– Vratili ste se. – Mesečina nije sasvim obasjala prestole, ali videli smo obris nekog
čoveka, obavijenog krznima. Glas mu je zvučao dublje nego ranije, punije.
– Jesmo – rekao je Ahil. Čuo sam da malo okleva pre odgovora. Nije očekivao da će
uskoro ponovo videti kralja.
– Majka ti je otišla, ne znam kuda. – Kralj je zastao, kao da čeka odgovor.
Ahil ništa nije rekao.
– Moja ćerka, tvoja žena, plače u svojoj sobi. Nada se da ćeš joj doći.
Osetio sam naznake Ahilove krivice. Govorio je ukočeno; na taj osećaj nije navikao.
– Prava je šteta što se tome nada.

– Uistinu jeste – rekao je Likomed.
Neko vreme smo ćutke stajali. Zatim je Likomed umorno uzdahnuo. – Pretpostavljam da
želiš sobu za svog prijatelja?

– Ako vam to ne smeta – rekao je oprezno Ahil.
Likomed se tiho nasmejao. – Ne, prinče Ahile, ne smeta mi. – Ponovo tišina. Čuo sam
kako kralj podiže pehar, pije, spušta ga na sto.
– Dete mora da nosi tvoje prezime. Jasno? – Zbog toga je čekao u mraku, prekriven
krznima, pored ugasle vatre.

– Jasno – tiho je odgovorio Ahil.

– Kuneš li se?
Načas je oklevao. Sažalio sam se nad starim kraljem. Bilo mi je drago kad je Ahil kazao:
– Kunem se.
Starac je uzdahnuo. Ali reči su mu, kad je progovorio, bile zvanične; ponovo je bio kralj.
– Laku noć obojici.
Naklonili smo se i ostavili ga.

U središtu palate, Ahil je pronašao stražara da nas odvede do gostinskih odaja. Govorio je
piskavo i milozvučno, devojački. Video sam kako ga stražar posmatra, zadržava pogled na
poderanoj haljini, raščupanoj kosi. Iscerio mi se, pokazujući sve zube.

– Ovuda, gospođice – kazao je.

U pričama, bogovi mogu da utiču na mesec ako žele, da jednoj noći podare dužinu
mnogih. Takva je bila ova noć, obilje sati koji nikad ne prolaze. Željno smo pili, žedni svega što
smo propustili u nedeljama razdvojenosti. Tek kad je nebo konačno počelo da sivi, setio sam se
šta sam rekao Likomedu u dvorani. To je zaboravljeno zbog Dejdamijine trudnoće, njenog braka,
našeg ponovnog susreta.

– Majka je pokušala da te sakrije od rata?

Klimnuo je glavom. – Ne želi da idem u Troju.

– Zašto? – Uvek sam mislio kako želi da se on bori.

– Ne znam. Kaže da sam premlad. Još ne, kaže.

– A to je bila njena zamisao? – pokazao sam na ostatke haljine.

– Naravno. Ne bih to sam uradio. – Iskrivio je lice i povukao kosu, još uvek u ženskim
kovrdžama. Neprijatna, ali ne i nepopravljiva sramota, kao da je reč o nekom običnom dečaku.
Nije se plašio podsmeha; nikad ga nije upoznao. – Uostalom, to je samo dok vojska ne krene.

Trudio sam se da shvatim.

– Dakle, iskreno, to nije bilo zbog mene? Nije te zato odvela?

– Dejdamija je bila zbog tebe, rekao bih. – Za trenutak se zagledao u šake. – Ali ostalo je

bilo zbog rata.

13.

Naredni dani prolazili su mirno. Jeli smo u svojoj sobi i provodili duge sate daleko od
palate, istražujući ostrvo, tražeći kakvu-takvu senku pod kržljavim drvećem. Morali smo da
budemo oprezni; Ahila nisu smeli da vide kako se kreće prebrzo, penje suviše vešto, drži koplje.
Ali nisu nas pratili, a bilo je mnogo mesta gde je mogao da skine svoju masku.

Na drugoj strani ostrva obala je bila napuštena, kamenita, ali dvaput duža od našeg
trkališta. Ahil je oduševljeno uzviknuo kad ju je video, i pocepao haljinu. Gledao sam ga kako
trči, brzo kao da je obala ravna. – Meri mi vreme – uzviknuo je preko ramena. Uradio sam to,
merio sam vreme tapkanjem u pesku.

– Koliko? – doviknuo je s drugog kraja.
– Trinaest – uzvratio sam.
– Tek se zagrevam – kazao je.
Sledeći put je bilo jedanaest. Na kraju je bilo devet. Seo je pored mene, obraza rumenih
od radosti, gotovo se nije ni zadihao. Pričao mi je o danima koje je proveo kao žena, dugim
satima nametnute dokolice, uz ples kao jedini odušak. Konačno slobodan, protegnuo je mišiće
kao planinska mačka s Peliona, uživajući u sopstvenoj snazi.
Uveče smo se vraćali u veliku dvoranu. Ahil bi nevoljno obukao haljinu i začešljao se.
Često bi vezao kosu maramom, kao one prve noći; zlatna kosa bila je prava retkost te bi je
moreplovci i trgovci koji prolaze kroz luku sigurno zapamtili. Ako bi njihove priče dospele do
ušiju nekog dovoljno mudrog... nisam želeo da razmišljam o tome.
Za nas je postavljena trpeza pored prestola. Tu smo jeli nas četvoro, Likomed, Dejdamija,
Ahil i ja. Ponekad bi nam se pridružio neki savetnik. Te večere prolazile su uglavnom u tišini;
bile su samo predstava, da se umire glasine i održi privid da je Ahil moja supruga i kraljeva
štićenica. Dejdamijine oči prodorno su ga gledale, nadajući se da će joj on uzvratiti. Ali nijednom
je nije pogledao. – Dobro veče – rekao bi, pravim devojačkim glasom, dok smo sedali, i ništa
više. Njegova nezainteresovanost bila je opipljiva, i video sam kako joj se lepo lice grči od srama,
bola i gneva. Stalno je gledala u oca, kao da se nada da bi on mogao da se umeša. Ali Likomed je
mirno jeo i ćutao.
Ponekad bi primetila da je gledam; lice bi joj tad očvrslo i zaškiljila bi. Stavila bi šaku na
stomak, posesivno, kao da se čuva od mog uroka. Možda je mislila da joj se rugam, da uživam u
pobedi. Možda je mislila da je mrzim. Nije znala da sam ga gotovo molio, stotinu puta, da bude
ljubazniji prema njoj. Ne moraš toliko da je ponižavaš, mislio sam. Ali nije mu nedostajala
ljubaznost, već interesovanje. Pogledom je prelazio preko nje kao da ona nije tu.
Jednom je pokušala da razgovara s njim, glasa uzdrhtalog od nade.
– Jesi li dobro, Pira?
Nastavio je da jede, otmenim malim zalogajima. On i ja smo naumili da ponesemo koplja
do udaljene strane ostrva posle večere i da lovimo ribu na mesečini. Bio je nestrpljiv da krene.
Morao sam da ga ćušnem ispod stola.
– Šta je bilo? – pitao me je.
– Princezu zanima da li si dobro.
– Oh! – Nakratko ju je pogledao, a zatim i mene. – Dobro sam – kazao je.
***

Kako su dani prolazili, Ahil je počeo rano da ustaje, kako bi mogao da vežba bacanje
koplja pre nego što svane. Sakrili smo oružje u udaljenom gaju, i tamo je vežbao pre nego što bi
se opet prerušio u ženu. Ponekad bi posle toga posetio majku, sedeći na oštrim stenama Skirosa,

praćakajući noge u vodi.
Jednog takvog jutra, kad Ahila nije bilo, neko je glasno pokucao na moja vrata.
– Da? – viknuo sam. Ali stražari su već ulazili u sobu. Bili su zvaničniji nego dotad, nosili

su koplja i stajali u pripravnosti. Bilo je neobično videti ih bez kockica.
– Pođi s nama – rekao je jedan.
– Zašto? – Tek sam se bio probudio i još uvek sam bio bunovan.

– Princeza je tako naredila. – Uhvatili su me za ruke i poveli prema vratima. Kad sam se
pobunio, prvi stražar mi se uneo u lice. – Bolje bi ti bilo da se ne opireš. – Značajno je prešao
prstom preko vrha koplja.

Nisam mislio da bi me stvarno povredili, ali nisam želeo ni da me vuku kroz palatu. –

Dobro – rekao sam.

Uski hodnici kroz koje su me vodili bili su mi nepoznati. To su bile odaje za žene,

udaljene od onih glavnih, prava košnica uskih soba gde su živele i spavale Dejdamijine usvojene
sestre. Čuo sam smeh iza vrata, i beskonačno šuštanje čunka na tkačkom razboju. Ahil je rekao
da tamo sunce ne prodire kroz prozore, i da nema vetra. Proveo je gotovo dva meseca u tim

odajama; nisam mogao to da zamislim.
Konačno smo stigli do velikih vrata, napravljenih od finijeg drveta nego ostala. Stražar je

pokucao, otvorio ih, i gurnuo me unutra. Čuo sam kako ih zatvara za mnom.
Unutra je Dejdamija sedela na kožom obloženoj stolici, i gledala me. Pored nje se nalazio

sto, i stoličica uz noge; osim toga, u sobi nije bilo više ničega.
Mora da je planirala ovo, shvatio sam. Znala je da Ahila nema.

Nije bilo mesta za mene da sednem, tako da sam stajao. Pod je bio od hladnog kamena, a
ja bosonog. Tu su bila još jedna, manja vrata; vodila su u njenu spavaću sobu, pretpostavljao sam.

Gledala me je kako posmatram sve to, oči su joj sijale kao ptičje. Nisam imao ništa
pametno da kažem, pa sam rekao nešto glupo.

– Želela si da razgovaraš sa mnom.

Prezrivo je frknula. – Da, Patroklo. Želela sam da razgovaram s tobom.
Čekao sam, ali ništa više nije rekla, samo me je proučavala, kuckala po naslonu stolice.
Haljina joj je bila šira nego obično; nije je vezala oko struka kako je to često radila, ne bi li
istakla stas. Kosa joj je bila raspuštena i na čelu privčvršćena češljićima od slonovače. Nakrivila
je glavu i nasmešila mi se.
– Nisi čak ni zgodan, to je najsmešnije. Prilično si običan.
Poput svog oca, zastala je kao da očekuje odgovor. Osetio sam kako crvenim. Moram
nešto da kažem. Nakašljao sam se.

Mrko me je gledala. – Nisam ti dozvolila da govoriš. – Za trenutak me je pogledala, kao
da želi da se uveri da ću je poslušati, zatim je nastavila. – To je baš smešno. Pogledaj se. – Ustala
je i brzo prešla razdaljinu među nama. – Vrat ti je kratak. Prsa su ti kao u dečaka. – Pokazala je
na mene s omalovažavanjem. – A tvoje lice. – Namrštila se. – Odvratno. I moje žene se slažu. I

otac se slaže. – Razdvojila je lepe crvene usne i pokazala bele zube. Nikad joj nisam bio bliže.
Nanjušio sam nešto slatko, kao cvet; izbliza sam video da joj kosa nije potpuno crna, već
prošarana tamnosmeđim tonovima.

– Pa? Šta kažeš na to? – Podbočila se.
– Nisi mi dozvolila da govorim – kazao sam.

Zacrvenela se od besa. – Ne budi budala – dreknula je.

– Nisam...
Ošamarila me je. Šaka joj je bila mala ali iznenađujuće snažna. Glava mi se grubo zanela

u stranu. Koža me je pekla, a usna bridela na mestu gde ju je zakačila prstenom. Od detinjstva me
niko nije tako udario. Dečake obično ne šamaraju, ali neki očevi to umeju da urade kako bi
iskazali prezir. Moj otac je to radio. To me je zaprepastilo; nisam mogao da progovorim, čak ni
da sam znao šta da kažem.

Iskezila mi se, kao da me čika da joj uzvratim. Kad je videla da neću, lice joj se
pobedonosno zgrčilo. – Kukavice. Strašljiv si koliko i ružan. I prilično tupav, koliko čujem. Ne
shvatam! Nema smisla da se on... – Iznenada je zaćutala, a uglovi usana su joj se opustili, kao da
su zakačeni udicom. Okrenula mi je leđa. Čuo sam je kako diše, polako, kako ne bih pomislio da
plače. Znao sam taj trik. I ja sam to nekad radio.

– Mrzim te – rekla je, ali glas joj je bio promukao i bez snage. Obuzelo me je sažaljenje,
rashlađujući vrelinu mojih obraza. Setio sam se kako je teško podnositi ignorisanje.

Čuo sam je kako guta pljuvačku, i brzo stavlja ruku na lice, kao da briše suze. – Odlazim
sutra – rekla je. – To će te obradovati. Moj otac želi da se ranije osamim. Kaže da ću se
osramotiti ako se sazna za trudnoću, pre nego što se čuje da sam udata.

Osama. Čuo sam gorčinu u njenom glasu kad je to rekla. Neka mala kuća na rubu
Likomedove zemlje. Neće moći da pleše niti da razgovara s družbenicama. Biće sama, sa slugom
i sve većim stomakom.

– Žao mi je – kazao sam.
Nije mi odgovorila. Gledao sam kako joj se leđa tiho pomeraju ispod bele haljine. Krenuo
sam prema njoj, zatim zastao. Želeo sam da je dodirnem, da je pomazim po kosi i utešim. Ali to

ne bi bila uteha. Spustio sam ruku.
Stajali smo tako neko vreme, čulo se samo naše disanje. Kad se okrenula, lice joj je bilo

crveno od plakanja.

– Ahil me ne gleda. – Glas joj je malo drhtao. – Mada nosim njegovo dete i žena sam mu.

Znaš li... znaš li zašto?

Bilo je to detinjasto pitanje, kao da pita zašto pada kiša ili zašto se more stalno talasa.
Osećao sam da sam stariji od nje, mada nisam bio.

– Ne znam – tiho sam kazao.
Lice joj se zgrčilo. – Lažeš. To je zbog tebe. Odjedrićeš s njim, a ja ću ostati ovde.
Znao sam kako je biti sam. Kako tuđa sreća bode kao nož. Ali ništa nisam mogao da
uradim.

– Bolje je da krenem – rekao sam, najnežnije što sam mogao.
– Ne! – Brzo mi je preprečila put. Brzo je govorila: – Ne smeš. Pozvaću stražu ako
pokušaš. Ja ću... reći ću da si me napao.
Obuzela me je tuga zbog nje, pritisla me. Čak i da ih pozove, čak i da joj poveruju, nisu
mogli da joj pomognu. Bio sam Ahilov partner i neranjiv.
Sigurno su mi se osećanja videla na licu, jer je ustuknula kao oparena, i ponovo se
razbesnela.

– Bio si ljut što se on oženio mnome i delio postelju sa mnom. Bio si ljubomoran. I treba

da budeš. – Isturila je bradu. – To se nije dogodilo samo jednom.

Dogodilo se dvaput. Ahil mi je rekao. Mislila je da može da nas razdvoji, ali nije mogla.
– Žao mi je – ponovio sam. Nisam znao šta drugo da kažem. Nije je voleo; nikad je neće
voleti.
Snuždila se, kao da je čula moje misli. Suze su joj pale na pod, pretvarajući siv kamen u
crn, kap po kap.

– Dozvoli mi da pozovem tvog oca – kazao sam. – Ili jednu od tvojih žena.

Pogledala me je. – Molim te... – prošaputala je. – Molim te, ne idi.

Drhtala je, kao novorođenče. Ranije je njen bol bio mali, i bilo je nekog da joj ponudi
utehu. Sad je postojala samo ova soba, goli zidovi i jedna stolica, tamnica njenog bola.

Gotovo nevoljno, krenuo sam prema njoj. Tiho je uzdahnula, kao pospano dete, i

zahvalno mi pala u zagrljaj. Njene suze kvasile su mi tuniku; držao sam obline njenog struka,

osetio toplu meku kožu ruku. I on ju je, možda, ovako držao. Ali Ahil je bio daleko; u ovoj

sumornoj sivoj sobi nije bilo mesta za njegov sjaj. Njeno lice, vrelo kao od groznice, pritiskalo mi

je grudi. Video sam joj samo teme, zamršenu sjajnu tamnu kosu, i bledu kožu iz koje je rasla.

Posle nekog vremena, jecaji su se umirili, i ona me je privukla bliže. Osetio sam kako mi

mazi leđa, kako se čitavim telom pripija uz mene. Isprva nisam razumeo. Onda mi je sinulo.
– Ne želiš ovo – rekao sam. Ustuknuo sam, ali ona me je čvrsto držala.
– Želim. – Gledala me je tako prodorno da sam se gotovo uplašio.

– Dejdamija. – Pokušao sam da prizovem glas kojim sam obrlatio Peleja. – Stražari su

napolju. Ne smeš...

Ali sad je bila smirena i sigurna. – Neće nas uznemiravati.
Progutao sam pljuvačku, grlo mi je bilo suvo od straha. – Ahil će me tražiti.
Tužno se nasmešila. – Ovde te neće tražiti. – Uhvatila me je za ruku. – Dođi – kazala je. I
odvukla me je do vrata svoje spavaće sobe.
Ahil mi je pričao o njihovim zajedničkim noćima kad sam ga pitao. Nije mu bilo
neprijatno da govori – među nama nije bilo zabranjenih tema. Njeno telo je, rekao je, meko i
malo kao u deteta. Došla je noću u njegovu sobu s njegovom majkom i legla pored njega. Plašio
se da će je povrediti; bilo je brzo i oboje su ćutali. Zapinjao je u govoru dok je pokušavao da
opiše taj težak snažan miris i vlažnost među nogama. – Masno – kazao je – kao ulje. – Kad sam
nastavio da navaljujem, odmahnuo je glavom. – Stvarno se ne sećam. Bio je mrak, i nisam video.
Želeo sam da okončam to. – Pomilovao me je po obrazu. – Nedostajao si mi.
Vrata su se zatvorila za nama, i ostali smo sami u skromnoj sobi. Zidovi su bili prekriveni

tapiserijama, a pod ovčijim kožama. Krevet je bio pored prozora, gde je bilo više vazduha.
Svukla je haljinu preko glave, i bacila je na pod.

– Misliš li da sam lepa? – pitala me je.

Bio sam zahvalan što mogu jednostavno da odgovorim. – Da – rekao sam. Telo joj je bilo

sitno i nežno, s jedva primetnim stomakom u kojem je raslo dete. Pogled mi je skliznuo naniže

prema nečem što nikad nisam video, malom maljavom predelu koji se širio naviše. Videla me je
kako gledam. Uhvatila me je za ruku i spustila je na to mesto, vrelo kao užareno.

Koža joj je bila topla i nežna, tako osetljiva da sam se uplašio da ću je poderati dodirom.
Drugom rukom sam je mazio po obrazu, opipavao meku kožu ispod očiju. Njen pogled me je
užasnuo – posmatrala me je bez nade, bez zadovoljstva, odlučno.

Umalo sam pobegao. Ali nisam mogao da podnesem da vidim još patnje na njenom licu,

još razočaranja – još jedan momak koji ne može da joj pruži ono što je želela. I tako sam joj
dozvolio da me, pomalo nespretno, odvede do kreveta, da me usmeri među svoja bedra,
razdvajajući nežnu kožu, orošenu sporim toplim kapljicama. Osetio sam otpor i hteo da se
povučem, ali ona je odsečno odmahnula glavom. Sitno lice bilo joj je potpuno usredsređeno,
vilice stisnute kao da je nešto boli. Oboje smo osetili olakšanje kad se koža konačno opustila,
popustila. Kad sam prodro u tu obujmljujuću toplinu u njoj.

Neću reći da nisam bio uzbuđen. Napetost je polako rasla u meni. Bio je to čudan, sanjiv
osećaj, tako drugačiji od moje odlučne sigurne želje za Ahilom. Izgledala je povređena time,
mojim pospanim stavom. Još nezainteresovanosti. I tako sam se pokrenuo, ječao od zadovoljstva,
pritiskao grudi na njene kao da sam u naletu strasti, gnječio joj meke male dojke.

Bila je zadovoljna, iznenada ju je obuzeo polet, vukla me je i gurala sve jače i brže, oči su

joj pobedonosno zasijale zbog promene u mom disanju. A onda, dok je plima polako rasla u
meni, njene noge, tanke ali čvrste, obavile su mi se oko struka, povukle me u nju, izmamljujući
mi grč zadovoljstva.

Posle smo ležali bez daha, jedno pored drugog, ali ne dodirujući se. Lice joj je bilo
mračno i daleko, telo čudnovato ukočeno. Još uvek sam bio ošamućen od vrhunca, ali pokušao
sam da je zagrlim. Makar sam to mogao da uradim.

Ali ona se odmakla i ustala, umornih očiju; koža ispod njih bila je tamna kao modrice.
Okrenula se da se obuče, njena srcolika zadnjica prekorno me je gledala. Nisam razumeo šta je
želela; samo sam znao da joj to nisam dao. Ustao sam i navukao tuniku. Dodirnuo bih je,
pomazio joj lice, ali njen pogled me je odbio, oštar i prodoran. Otvorila je vrata. Beznadežno sam
prešao preko praga.

– Čekaj. – Glas joj je zvučao ranjeno. Okrenuo sam se. – Pozdravi ga – rekla je. A zatim
je zatvorila vrata, tamna i debela, između nas.

Kad sam ponovo video Ahila, čvrsto sam ga zagrlio iz olakšanja i radosti, jer sam se
udaljio od njene tuge i bola.

Kasnije, gotovo sam uverio sebe kako se to nije dogodilo, da je to bio samo san, izazvan
njegovim opisom i mojom maštom. Ali to nije bila istina.

14.

Dejdamija je otišla narednog jutra, kao što je rekla. – Ide u posetu tetki – rekao je
Likomed dvoranima za doručkom, jednoličnim glasom. Ako je i bilo pitanja, niko se nije usudio
da ih postavi. Ostaće tamo dok se dete ne rodi, a Ahila ne proglase ocem.

Nedelje koje su usledile delovale su čudnovato uzdržano. Ahil i ja smo provodili vreme
izvan palate koliko god smo mogli, i našu radost, tako burnu zbog ponovnog susreta, zamenila je
nestrpljivost. Želeli smo da odemo, da se vratimo svom životu na Pelionu, ili Ftiji. Osećali smo se
kao lažovi i krivci otkako je princeza otišla; dvorani su nas prodornije posmatrali, neprijatno.

Likomed se mrštio kad god nas vidi.
A povrh svega besneo je rat. Čak i tamo, u dalekom zaboravljenom Skirosu, dobijali smo

vesti. Helenini bivši prosci održali su zakletvu, i Agamemnonova vojska bila je puna plemićke
krvi. Rečeno je da je on uradio ono što niko dotad nije mogao: ujedinio je naša razjedinjena
kraljevstva oko zajedničkog cilja. Setio sam ga se – senka mrkog lica, čupav kao medved.
Devetogodišnjem dečaku njegov brat Menelaj bio je mnogo upečatljiviji, riđokos i veselog glasa.
Ali Agamemnon je bio stariji, a njegova vojska brojnija; on će voditi pohod na Troju.

Bilo je jutro, kasna zima, mada nije tako izgledalo. Tako daleko na jugu, lišće nije
opadalo i mraz nije štipao rano ujutro. Vreme smo provodili na kamenoj litici koja je gledala ka
obzorju, dokono posmatrali brodove ili sive odbleske leđa delfina. Bacali smo kamičke s litice,
naginjali se da ih posmatramo kako se kotrljaju niza stenu. Bili smo dovoljno visoko da ne
čujemo kako udaraju u stene ispod.

– Voleo bih da je ovde lira tvoje majke – kazao je.
– I ja. – Ali ona je bila u Ftiji, ostavljena s ostalim stvarima. Načas smo zaćutali, sećajući
se nežne melodije njenih žica.

Nagnuo se. – Šta je ono?
Začkiljio sam. Sunce je drugačije izgledalo na obzorju sad kad je bila zima, kao da mi je
sa svih strana bolo oči.
– Ne vidim. – Zurio sam u izmaglicu na mestu gde je more nestajalo u nebu. Video sam u
daljini mrlju koja je mogla da bude brod, ili varka sunca na vodi. – Ako je to brod, doneće nam
vesti – rekao sam, uz poznato stezanje u stomaku. Svaki put sam se plašio da će stići vesti o
poslednjem od Heleninih prosaca, koji je prekršio zavet. Bio sam mlad; nije mi palo na pamet da
nijedan vođa ne bi voleo da se sazna kako se neko nije odazvao pozivu.
– To je brod, siguran sam – kazao je Ahil. Mrlja se približila; brod je sigurno plovio

veoma brzo. Jarke boje jedara isticale su se sve više na sivoplavom moru.
– Nije trgovački – razmišljao je Ahil. Trgovački brodovi su imali bela jedra, praktična i

jeftina; čovek je morao da bude uistinu bogat da bi bacao pare na bojenje jedara. Agamemnonovi
glasnici imali su grimizna i purpurna jedra, simbole ukradene od istočnjačkih kraljeva. Jedra
ovog broda behu žuta, ukrašena crnim šarama.

– Poznaješ li šaru? – pitao sam ga.

Ahil je odmahnuo glavom.
Gledali smo kako brod ulazi kroz uzan otvor zaliva i pristaje na peščanu obalu. Grubo
isklesano kameno sidro bačeno je preko ograde, mostić spušten. Bili smo predaleko da dobro
vidimo muškarce na palubi, nazreli smo samo njihove tamnokose glave.

Ostali smo tamo duže nego što je trebalo. Ahil je ustao i ponovo maramom povezao kosu
koju je vetar zamrsio. Bavio sam se naborima njegove haljine, pričvršćivao pojaseve i vezice;
više mi nije bilo čudno da ga vidim tako obučenog. Kad smo završili, Ahil se nagnuo da me
poljubi. Usne su mu bile meke i uzbudio sam se. Video je izraz u mojim očima i nasmešio se. –

Kasnije – obećao mi je, zatim se okrenuo i otišao prema palati. Otići će do ženskih prostorija i
čekaće među razbojima i haljinama, sve dok glasnici ne odu.

Zabolela me je glava; otišao sam do svoje sobe, hladne i tamne, s navučenim kapcima,
koji su zaustavljali podnevno sunce, i spavao.

Kucanje me je probudilo. Neki sluga možda, ili Likomed. Zatvorenih očiju, doviknuo
sam: – Napred.

– Malo je kasno za to – odgovorio je neki glas. Zvučalo je kao da se zabavlja, mada je bio
suv kao drvo. Otvorio sam oči i seo. Neki čovek je stajao na vratima. Bio je zdepast i mišićav, s
kratko podšišanom filozofskom bradom, tamnosmeđom prošaranom riđim vlasima. Smešio mi se,
i video sam bore od osmeha. Lako je to uradio, brzo i izvežbano. Nešto u vezi s tim podstaklo mi
je sećanje.

– Izvinjavam se ako sam te uznemirio. – Glas mu je bio prijatan, skladan.

– Ne mari – oprezno sam rekao.
– Nadao sam se da ću moći da porazgovaram s tobom. Smem li da sednem? – Pokazao je
širokim dlanom prema stolici. Zahtev je bio ljubazan; i uprkos nelagodi, nisam imao razloga da

ga odbijem.

Klimnuo sam glavom, a on je privukao stolicu. Šake su mu bile žuljevite i grube; kao da
su držale plug, a ipak mu je ponašanje bilo plemićko. Ustao sam i otvorio kapke, nadajući se da
ću se trgnuti iz dremeža. Nisam mogao da dokučim zašto bi neko želeo da razgovara sa mnom.
Osim ako nije došao zbog moje zakletve. Okrenuo sam se prema njemu.

– Ko si ti? – pitao sam.
Čovek se nasmejao. – Dobro pitanje. Bio sam užasno nevaspitan, kad sam ovako upao u
sobu. Ja sam jedan od vojskovođa velikog kralja Agamemnona. Putujem po ostrvima i
razgovaram sa stasalim mladićima kao što si ti – nagnuo je glavu prema meni – kako bi se
pridružili našoj vojsci u ratu protiv Troje. Jesi li čuo za taj rat?
– Čuo sam – kazao sam.
– Dobro. – Nasmešio se i počešao stopalo. Umiruće svetlo palo mu je na noge, otkrivajući
ružičast ožiljak koji mu je presecao smeđu kožu desnog lista od gležnja do kolena. Ružičasti
ožiljak. Stomak mi se stegao kao da sam pao s najviše litice Skirosa, i dugo padao u more. Sad je

bio stariji, i krupniji, u naponu snage. Odisej.
Rekao je nešto, ali ga nisam čuo. Vratio sam se u Tindarevu odaju, setio se njegovih

mudrih tamnih očiju kojima ništa nije izmicalo. Je li me prepoznao? Zurio sam u njegovo lice, ali
video sam samo pomalo zbunjen izraz. Čeka odgovor. Potisnuo sam strah.

– Žao mi je – rekao sam. – Nisam te čuo. Šta si rekao?
– Jesi li zainteresovan? Da se pridružiš borbi?

– Mislim da me ne bi želeli. Nisam sjajan vojnik.

Usta su mu se iskrivila. – Smešno... izgleda da niko koga sam pozvao nije dobar vojnik. –

Ton mu je bio vedar; bila je to šala, a ne prekor. – Kako se zoveš?
Pokušao sam da zvučim opušteno kao i on. – Hironid.
– Hironid – ponovio je. Tražio sam znakove sumnje, ali nije ih bilo. Napetost u mojim

mišićima malo je popustila. Naravno da me nije prepoznao. Promenio sam se mnogo od devete
godine.

– Pa, Hironide, Agamemnon obećava zlato i slavu za one koji se bore za njega. Rat će,
izgleda, biti kratak; vratićeš se kući naredne jeseni. Biću ovde nekoliko dana, i nadam se da ćeš
razmisliti o tome. – Spustio je šake na kolena i ustao.

– To je sve? – Očekivao sam ubeđivanje i pritisak, čitavo veče.
Nasmejao se, gotovo blagonaklono. – Da, to je sve. Pretpostavljam da ćemo se videti za

večerom?
Klimnuo sam glavom. Krenuo je, ali je zastao. – Znaš, čudno je to. Sve mi se čini da sam

te ranije video.

– Sumnjam – brzo sam odvratio. – Ja tebe ne poznajem.
Proučavao me je za trenutak, zatim slegnuo ramenima, odustajući. – Mora da sam te
zamenio s nekim. Znaš kako se kaže. Što si stariji, sve manje pamtiš. – Počešao se po bradi. – Ko
ti je otac? Možda ga poznajem.

– Ja sam proteran.
Saosećajno me je pogledao. – Žao mi je. Odakle si?
– S obale.

– Južne ili severne?

– Južne.

Tužno je odmahnuo glavom. – Mogao sam da se zakunem da si sa severa. Iz Tesalije ili
Ftije. Izgovaraš samoglasnike slično njima.

Progutao sam pljuvačku. U Ftiji, suglasnici su bili tvrđi nego na drugim mestima, a
samoglasnici otvoreniji. Meni je to zvučalo ružno, dok nisam čuo Ahila kako govori. Nisam
shvatio koliko toga sam usvojio.

– Nisam... nisam to znao – promrljao sam. Srce mi je tuklo veoma brzo. Kad bi samo

otišao.

– Nikako da se otresem beskorisnih podataka, nažalost. – Ponovo se razveselio i
osmehnuo. – Ne zaboravi da dođeš do mene ako odlučiš da nam se pridružiš. Ili ako poznaješ još
neke mladiće s kojima bi trebalo da razgovaram. – Vrata su se tiho zatvorila za njim.

Zvono za večeru je odzvanjalo i hodnici su vrveli od slugu koji su nosili tanjire i stolice.
Kad sam ušao u trpezariju, moj posetilac je već bio tamo, stajao je s Likomedom i još jednim
čovekom.

– Hironide – rekao je Likomed. – Ovo je Odisej, vladar Itake.
– Hvala bogu na domaćinima – kazao je Odisej. – Shvatio sam tek kad sam otišao da ti
nisam rekao ime.
A ja te nisam pitao jer sam znao. Bila je to greška, ali ne i nepopravljiva. Razrogačio sam
oči. – Vi ste kralj? – Spustio sam se na koleno, najbolje što sam mogao, oponašajući podaničku
pokornost.
– U stvari, on je samo princ – čuo se otegnuti glas. – Ja sam kralj. – Pogledao sam trećeg
čoveka u oči; bile su svetlosmeđe, gotovo žute, i pronicljive. Brada mu je bila kratka i crna, i
naglašavala je oštrinu njegovog lica.

– To je gospodar Diomed, kralj Argosa – rekao je Likomed. – Odisejev prijatelj. – Još
jedan Helenin prosac, mada sam mu se sećao samo imena.

– Gospodaru. – Naklonio sam se i njemu. Nisam imao vremena da se uplašim
prepoznavanja – on se već okrenuo.

– Dobro. – Likomed je pokazao prema stolu. – Hoćemo li da jedemo?
Za večerom nam se pridružilo i nekoliko Likomedovih savetnika, i bilo mi je drago da se
izmešam s njima. Odisej i Diomed uglavnom nisu obraćali pažnju na nas, zauzeti razgovorom s
kraljem.
– A kako je u Itaki? – pitao je učtivo Likomed.
– Dobro je, hvala na pitanju – odgovori Odisej. – Ostavio sam tamo ženu i sina, oboje u

dobrom zdravlju.
– Pitaj ga za ženu – kazao je Diomed. – Voli da priča o njoj. Jesi li čuo kako su se

upoznali? To mu je omiljena priča. – Bilo je nečeg podstrekivačkog u njegovom glasu, jedva
prikrivenog. Ljudi oko mene su prestali da jedu i pogledali su.

Likomed ih je obojicu gledao, a onda je upitao: – A kako si upoznao svoju ženu, prinče
Itake?

Ako je i osetio napetost, Odisej to nije pokazao. – Lepo je što me pitate. Kad je Tindar
tražio muža za Helenu, prosci su došli iz svih kraljevstava. Siguran sam da se sećate.

– Ja sam već bio oženjen – rekao je Likomed. – Nisam išao.
– Naravno. A ovi su bili suviše mladi, nažalost. – Osmehnuo mi se, zatim se okrenuo

prema kralju.
– Među svim tim muškarcima, ja sam, srećom, stigao prvi. Kralj me je pozvao da večeram

s porodicom: s Helenom, njenom sestrom Klitemnestrom i njihovom rođakom Penelopom.
– Pozvao? – frknuo je Diomed. – Zar se tako naziva šunjanje kroz grmlje kako bi ih

motrio?

– Siguran sam da princ Itake ne bi uradio tako nešto. – Likomed se namršio.

– Nažalost, upravo to sam uradio, mada cenim vašu veru u mene. – Blagonaklono se
nasmešio Likomedu. – Penelopa me je uočila, u stvari. Rekla mi je da me je gledala čitav sat i
pomislila je kako treba da se umeša pre nego što padnem u grm kupine. Naravno, bilo je nekih
neprijatnosti, ali Tindar je na kraju pristao i pozvao me je da ostanem. Tokom večere, video sam
da je Penelopa dvaput pametnija od svojih rođaka i podjednako lepa. Tako da...

– Lepa kao Helena? – Umešao se Diomed. – Je li zato u dvadestoj godini bila neudata?

Odisejev glas je bio blag. – Siguran sam da ne bi tražio od muža da potcenjuje suprugu u

odnosu na druge žene – kazao je.
Diomed je prevrnuo očima i nastavio da čačka zube vrhom noža.
Odisej se ponovo okrenuo prema Likomedu. – Dakle, tokom našeg razgovora, kad je

postalo jasno da sam drag gospi Penelopi...

– Zasigurno ne zbog izgleda – ubacio se Diomed.

– Zasigurno ne – saglasio se Odisej. – Pitala me je kakav bih svadbeni dar spremio za
svoju nevestu. Svadbenu postelju, rekao sam, prilično darežljivo, od najbolje hrastovine. Ali taj
odgovor je nije zadovoljio. „Svadbena postelja ne bi trebalo da bude napravljena od mrtvog
suvog drveta, već od nečeg zelenog i živog”, rekla mi je. „A šta ako mogu da napravim takav
krevet?”, pitao sam. „Da li bi se onda udala za mene?”, A ona je rekla...

Kralj Argosa je zgađeno frknuo. – Muka mi je od te priče o tvom bračnom krevetu.
– Onda možda nije trebalo da predložiš da je ispričam.
– A možda bi ti trebalo da smisliš nove priče, da se ne bih ubijao od dosade.
Likomed je bio zaprepašćen; prostote su bile za pomoćne prostorije i vežbalište, ne za
zvanične večere. Ali Odisej je samo tužno odmahnuo glavom. – Iskreno, ljudi s Argosa s
vremenom postaju sve primitivniji. Likomede, hajde da kralju Argosa pokažemo šta je
civilizacija. Nadao sam se da ću pogledati čuvene plesačice s vašeg ostrva.
Likomed proguta pljuvačku. – Da – kazao je. – Nisam pomislio... – Zastao je, zatim
ponovo počeo, najdostojanstvenije što je mogao. – Ako vam je po volji.
– Jeste. – To je bio Diomed.
– Dobro. – Likomed je gledao nekud između dvojice muškaraca. Tetida mu je naredila da
drži žene podalje od posetilaca, ali odbijanje bi izazvalo sumnje. Nakašljao se, odlučno. – Dobro,
hajde da ih pozovemo. – Oštro je mahnuo slugi, koji se okrenuo i potrčao. Gledao sam u tanjir
kako ne bi videli strah na mom licu.
Žene su bile iznenađene pozivom i još uvek su nameštale odeću i kosu kad su ušle u
dvoranu. Ahil je bio među njima, glave pažljivo pokrivene, pogleda čedno oborenog. Nervozno

sam pogledao Odiseja i Diomeda, ali oni ga nisu gledali.
Devojke su se rasporedile i muzika je počela. Gledali smo zamršen splet koraka. Bilo je

prelepo, mada umanjeno Dejdamijinim odsustvom; ona je bila najbolja među njima.
– Koja je tvoja kći? – pitao je Diomed.
– Nije ovde, kralju Argosa. U poseti je rodbini.

– Šteta – rekao je Diomed. – Nadao sam se da je ono ona. – Pokazao je jednu devojku na
kraju, sitnu i crnomanjastu; pomalo je podsećala na Dejdamiju, gležnjevi su joj bili posebno
ljupki, belasali su se ispod ustalasanog poruba haljine.

Likomed se nakašljao. – Jeste li oženjeni, gospodaru?

Diomed se nasmešio. – Zasad. – Nije skretao pogled sa žena.
Kad se ples završio, Odisej je ustao, i glasno rekao: – Zaista smo počašćeni vašim
nastupom; ne mogu svi da se pohvale kako su videli plesačice sa Skirosa. U znak zahvalnosti
doneli smo darove vama i vašem kralju.
Uzbuđeno mrmljanje. Skupocenih stvari nije bilo mnogo na Skirosu; niko nije imao novca
da ih kupi.

– Suviše ste ljubazni. – Likomedovo lice se zarumenelo od iskrenog zadovoljstva; nije
očekivao takvu darežljivost. Sluge su na Odisejev znak donele sanduke i počele da ređaju darove
na duge stolove. Video sam sjaj srebra, stakla i dragulja. Svi smo se nagnuli, i muškarci i žene, da

bolje pogledamo.
– Molim vas, uzmite šta vam se sviđa – rekao je Odisej. Devojke su brzo prišle stolovima,

gledao sam ih kako preturaju po sitnicama: mirisi u staklenim bočicama začepljenim voskom;
ogledala s drškama od rezbarene slonovače; narukvice od upletenog zlata; purpurne i grimizne
trake. Tu je bilo i stvari za koje sam pretpostavljao da su namenjene Likomedu i savetnicima:
kožni štitovi, izrezbarene kopljače i posrebreni mačevi s koricama od meke jareće kože. Likomed
se zagledao u jedan od njih, kao u ribu na udici. Odisej je stajao u blizini, dobrodušno
posmatrajući.

Ahil se držao podalje, polako je obilazio stolove. Zastao je da nanese mirise na tanke
zglobove, da dodirne glatke drške ogledala. Načas se zadržao ispred para naušnica, srebrnih s
plavim kamenjem.

Neki pokret na drugoj strani prostorije privukao mi je pažnju. Diomed je razgovarao sa

slugom, koji je klimnuo glavom i izašao kroz velika dvokrilna vrata. Šta god da je u pitanju, nije
bilo važno. Diomed je gotovo zadremao, oči su mu bile napola sklopljene i umorne.

Ponovo sam pogledao Ahila. Sad je prinosio naušnice ušima, okretao ih tamo-amo, pućio
usne, oponašao devojku. To ga je zabavljalo, izvio je uglove usana. Pogled mu je sevao po
prostoriji, za trenutak zastajući na mom licu. Morao sam da popustim. Nasmešio sam se.

Truba se oglasila, glasna i prestrašena. Zvuk je dopirao spolja, dug i jednoličan, praćen
trima kratkim zvukovima: znak za neposrednu opasnost. Likomed je skočio na noge, stražari su
okrenuli glave prema vratima. Devojke su vrisnule i pripile se jedna uz drugu, bacajući svoje
blago, koje se uz zveket rasulo po podu.

Sve osim jedne. Pre nego što se truba poslednji put oglasila, Ahil je uzeo jedan posrebren
mač i isukao ga iz korica od jareće kože. Sto mu se isprečio na putu do vrata; preskočio ga je u
magnovenju,a drugom rukom je usput uzeo koplje. Doskočio je s podignutim oružjem, koje nije
držao ni kao devojka ni kao muškarac. Najveći ratnik svog pokolenja.

Skrenuo sam pogled prema Odiseju i Diomedu, i užasnuo se kad sam ih video kako se
smeše. – Pozdravljamo te, prinče Ahile – kazao je Odisej. – Tražili smo te.

Stajao sam bespomoćno dok su se lica Likomedovih dvorana koji su čuli Odisejeve reči
okretala prema Ahilu. Isprva se nije ni pomerio. Zatim je polako spustio oružje.

– Gospodaru Odiseju – kazao je. Glas mu je bio začuđujuće miran. – Gospodaru
Diomede. – Učtivo se naklonio, kao jedan princ drugom. – Čast mi je što ste se toliko potrudili
zbog mene. – Bio je to dobar odgovor, dostojanstven i pomalo podrugljiv. Sad će im biti teže da
ga ponize.

– Pretpostavljam da želite da razgovarate sa mnom? Samo trenutak, i pridružiću vam se. –
Pažljivo je odložio koplje i mač na sto. Mirnim prstima razvezao je maramu i skinuo je. Njegova
kosa, otkrivena, sijala je kao uglačana bronza. Muškarci i žene s Likomedovog dvora šaputali su
preneraženo jedni drugima; nisu skretali pogled s njega.

– Možda će ti ovo koristiti? – Odisej je izvadio jednu tuniku iz neke torbe ili sanduka.
Bacio ju je Ahilu, koji ju je uhvatio.

– Hvala – kazao je Ahil. Dvorani su gledali, opčinjeno, dok ju je razmotavao, svlačio se
do pojasa, i prebacivao je preko sebe.

Odisej se okrenuo. – Likomede, možemo li načas da koristimo kraljeve odaje? Moramo
da obavimo dug razgovor s princem Ftije.

Likomedovo lice bilo je kao maska. Znao sam da razmišlja o Tetidi i kazni. Nije

odgovorio.
– Likomede. – Diomedov glas bio je oštar kao udarac biča.
– Da – zakreštao je Likomed. Sažalio sam se nad njim. Sažalio sam se nad svima nama. –

Da. Prođite onuda. – Pokazao je prstom.
Odisej klimnu glavom. – Hvala. – Krenuo je prema vratima, samouvereno, kao da nije ni

sumnjao da će ga Ahil pratiti.
– Posle tebe – zlobno se osmehnuo Diomed. Ahil je oklevao, i načas me je pogledao.
– Oh, da – viknuo je Odisej preko ramena. – Slobodno povedi Patrokla, ako želiš. Imamo

neka posla i s njim.

15.

U odaji se nalazilo nekoliko tapiserija i četiri stolice. Prisilio sam sebe da sedim pravo,
naslonjen na krut drven naslon, kao pravi princ. Ahil je bio uzbuđen, vrat mu se zajapurio.

– Bila je to prevara – izneo je optužbu.

Odisej se nije uzbudio. – Vešto si se skrivao; morali smo da budemo lukaviji da bismo te

pronašli.
Ahil je izvio obrvu, prinčevski nadmeno. – I? Pronašli ste me. Šta želite?
– Želimo da pođeš na Troju – rekao je Odisej.
– A šta ako ne želim?
– Onda ćemo ovo razglasiti. – Diomed je podigao odbačenu Ahilovu haljinu.
Ahil je pocrveneo kao da je ošamaren. Jedno je nositi haljinu iz potrebe, a drugo dopustiti

da svet sazna za to. Ljudi su nadevali najružnija imena onima koji su se oblačili kao žene; glave
su se gubile zbog takvih uvreda.

Odisej je podigao ruku. – Svi smo mi ovde plemići i ne bi trebalo da dođe dotle. Nadam
se da možemo da ti ponudimo nešto veselije. Slavu, recimo. Imaćeš je napretek, ako se budeš
borio uz nas.

– Biće još ratova.
– Ne kao što je ovaj – kazao je Diomed. – Ovo će biti najveći rat našeg naroda,
ovekovečen u legendama i opevan za pokolenja koja dolaze. Budala si ako to ne vidiš.
– Vidim samo muža rogonju i Agamemnonovu pohlepu.
– Onda si slep. Ima li nešto junačkije nego borba za čast najlepše žene na svetu, protiv
najmoćnijeg grada Istoka? Persej ne može da se pohvali da je uradio toliko, a ni Jason. Herakle bi
ponovo ubio svoju ženu za priliku da nam se pridruži. Zavladaćemo Anadolijom, sve do Arabije.
Ugradićemo sebe u sve buduće priče.
– Učinilo mi se da si rekao kako će to biti lak ratni pohod, da ćemo se vratiti kući do
jeseni – prekinuo sam ga. Morao sam da uradim nešto kako bih prekinuo tu nezaustavljivu bujicu
reči.
– Slagao sam. – Odisej je slegnuo ramenima. – Nemam pojma koliko će trajati. Biće
kraće ako pođeš s nama. – Pogledao je Ahila. Tamne oči su mu bile privlačne kao plima, koliko
god se borio protiv nje. – Sinovi Troje su poznati po ratničkim veštinama, i njihova smrt će tvoje
ime podići do zvezda. Ako propustiš to, propustićeš priliku za besmrtnost. Bićeš zaboravljen i
nepoznat. Ostarićeš nepoznat.
Ahil se namrštio. – To ne možeš da znaš.
– U stvari, mogu. – Zavalio se u stolicu. – Srećan sam što posedujem nešto božanskog
znanja. – Nasmešio se kao da se seća nekog božanskog nestašluka. – I bogovi su smatrali
prikladnim da podele sa mnom proročanstvo o tebi.
Trebalo je da znam da Odisej neće doći pouzdajući se samo u bednu ucenu. U pričama je
bio poznat kao polutropos, čovek preokreta. Strah se uzburkao u meni kao pepeo.
– Kakvo proročanstvo? – pitao je polako Ahil.
– Da će, ako ne dođeš u Troju, tvoja božanska iskra uvenuti, neiskorišćena. Snaga će ti
usahnuti. U najboljem slučaju, bićeš kao Likomed, trunućeš na nekom zaboravljenom ostrvu
samo sa kćerima naslednicama. Skiros će uskoro osvojiti neka susedna država; i ti to znaš. Neće
ga ubiti; a i zašto bi? Može da proživi ostatak života u nekom uglu jedući hleb koji će omekšati
za njega, senilnog i samog. Kad umre, ljudi će pitati, ko je on?
Te reči ispuniše sobu, razređujući vazduh, sve dok nismo mogli da dišemo. Bio bi to
užasan život.

Ali Odisejev glas bio je neumoljiv. – Sad je poznat samo zato što ima neke veze s tobom.
Ako odeš u Troju, tvoja slava biće toliko velika da će u večite legende biti upisan svaki čovek
koji ti je makar dodao čašu. Bićeš...

Vrata su se rasprsla i razletela u iverje. Tetida je stajala na vratima, vrela kao živa vatra.
Njena božanska snaga sve nas je zahvatila, prljeći nam oči, zacrnjujući polomljen okvir vrata.
Osetio sam kako mi prodire u kosti, ispija mi krv iz vena. Ustuknuo sam, kao što ljudi moraju da

rade.

Odisejeva tamna brada bila je prekrivena finom prašinom od uništenih vrata. Ustao je. –

Pozdravljam te, Tetida.

Pogledala ga je kao zmija plen, i koža joj je zasijala. Vazduh oko Odiseja kao da je malo
zadrhtao, kao od vreline ili povetarca. Diomed se, oboren, sklonio u stranu. Zatvorio sam oči da
ne bih video prasak.

Tišina je potrajala i otvorio sam oči. Odisej je stajao nepovređen. Tetidine pesnice bile su
blede od stiskanja. Više me nisu pekle oči kad je gledam.

– Sivooka devica uvek je bila ljubazna prema meni – kazao je Odisej, gotovo se
izvinjavajući. – Ona zna zašto sam ovde; ona blagosilja i štiti moje namere.

Kao da sam propustio deo njihovog razgovora. Mučio sam se da razumem. Sivooka
devica – boginja rata. Pričalo se da više od svega ceni mudrost.

– Atina nema dete koje može da izgubi. – Te promukle reči iz Tetidinog grla ostale su da
lebde u vazduhu.

Odisej se nije trudio da odgovori, već se okrenuo Ahilu. – Pitaj je – rekao je. – Pitaj
majku šta zna.

Ahil je progutao pljuvačku, glasno u tihoj prostoriji. Pogledao je u majčine crne oči. – Je
li istina to što on kaže?

Ostaci njene vatre su nestali; ostao je samo mermer. – Istina je. Ali ima još gorih stvari
koje nije pomenuo. – Te reči je izgovorila hladno, kao neka statua. – Ako odeš u Troju, nikad se
nećeš vratiti. Umrećeš mlad tamo.

Ahil preblede. – Je li to sigurno?
To je ono što svi smrtnici pitaju, u neverici, zaprepašćenju, strahu. Zar ne postoji neki
izuzetak za mene?

– Sigurno je.

Da me je tad pogledao, slomio bih se. Zajecao bih i nikad ne bih prestao. Ali on nije

skidao pogled s majke. – Šta da radim? – prošaputao je.

Najblaži trzaj, na mirnoj vodi njenog lica. – Ne traži od mene da biram – rekla je. I

nestala.

Ne mogu da se setim šta smo rekli toj dvojici, kako smo se rastali s njima, niti kako smo
došli do svoje sobe. Sećam se njegovog lica, kože zategnute preko obraza, bledila. Ramena su
mu, obično tako prava i lepa, bila povijena. Bol je rastao u meni, gušio me. Njegova smrt. Osećao
sam se kao da i sam umirem dok samo mislim na to, propadajući kroz slepo crno nebo.

Ne smeš da ideš. Hiljadu puta sam bio na ivici da to izgovorim. Umesto toga, samo sam

ga držao za ruke; bile su hladne, i veoma mirne.
– Mislim da to ne bih mogao da podnesem – napokon je rekao. Oči su mu bile zatvorene,

kao pred nekim užasom. Znao sam da nije govorio o svojoj smrti, već o košmaru koji je Odisej
smislio, o gubitku veličanstvenosti, otmenosti. Video sam koliko se radovao svojoj veštini, bujnoj
krepkosti koja je uvek tinjala ispod površine. Šta je on ako nije čudesan i blistav? Ko je on ako
nije predodređen za slavu?

– Meni ne bi smetalo – kazao sam. Reči su mi navrle na usta. – Šta god da postaneš. Ne bi
mi bilo važno. Bili bismo zajedno.

– Znam – tiho je rekao, ali nije me pogledao.

Znao je, ali to nije bilo dovoljno. Tuga je bila tako velika da je pretila da mi izbije kroz
kožu. Kad umre, sva žestina, lepota i blistavost biće sahranjene s njim. Zinuo sam, ali bilo je
prekasno.

– Ići ću – kazao je. – Ići ću u Troju.
Ružičast sjaj njegovih usana, grozničave zelene oči. Na njegovom licu nije bilo bora, ni
sivila, bilo je blistavo. Bio je proleće, zlatno i vedro. Zavidljiva smrt će mu piti krv, i ponovo se
podmladiti.
Gledao me je, očiju dubokih kao zemlja.
– Hoćeš li poći sa mnom? – pitao je.
Neprestani bol ljubavi i patnje. Možda bih u nekom drugom životu mogao da odbijem, da
čupam kosu i vrištim, i prepustim mu da se sam suoči sa sopstvenim izborom. Ali ne u ovom.
Odjedriće do Troje i ja ću ga pratiti, čak i u smrt. – Da – prošaputao sam. – Da.
Na licu mu se ukazalo olakšanje, i krenuo je da me zagrli. Dozvolio sam mu da me grli,
da pritisne telo uz moje toliko čvrsto da ništa nije moglo da se ispreči između nas.
Suze su krenule i pale. Iznad nas, sazvežđa su se okretala a mesec je išao svojom
tegobnom stazom. Ležali smo iscrpljeni i besani, dok su sati prolazili.

Kad je svanulo, ukočeno je ustao. – Moram da kažem majci – kazao je. Bio je bled, a oči
su mu bile umorne. Već je izgledao staro. Uspaničio sam se. Ne idi, želeo sam da kažem. Ali on
je već navukao tuniku i otišao.

Legao sam i pokušao da ne mislim o proticanju vremena. Još juče smo ga imali napretek.
Sad je svaki minut bio kao kap izgubljene krvi.

Soba je posivela, pa pobelela. Krevet je bio hladan bez njega, i prevelik. Nije bilo

nikakvog zvuka, i ta tišina me je plašila. Kao u grobu. Ustao sam i protrljao udove, udarao ih da
odagnam obamrlost, pokušavao da oteram nadolazeću paniku. Tako će izgledati svaki dan bez
njega. Osećao sam stezanje u grudima, kao krik. Svaki dan, bez njega.

Napustio sam palatu, želeći da potisnem tu misao. Došao sam do litice, velikih stena
Skirosa koje su štrčale nad morem, i počeo da se penjem. Vetrovi su me ljuljali, a kamenje je bilo
klizavo od morske pene, ali su me naprezanje i opasnost smirili. Hitao sam uvis, prema
najopasnijem vrhu, gde se ranije nisam usuđivao da idem. Šake su mi bile gotovo krvave od
oštrih stena. Stopala su mi ostavljala mrlje gde god sam stao. Bol je bio dobrodošao, jednostavan
i čist. Tako lak za podnošenje da je to bilo smešno.

Stigao sam do vrha, nemarne hrpe stena na rubu litice, i stao. Nešto mi je palo na um dok
sam se peo, hrabro i nepromišljeno, kako mi se činilo.

– Tetida! – Povikao sam u vetar, lica okrenutog prema moru. – Tetida! – Sunce je sad bilo
visoko; njihov susret se odavno završio. Udahnuo sam treći put.

– Nemoj više da izgovaraš moje ime.

Okrenuo sam se da je pogledam i izgubio ravnotežu. Kamenje mi se odronilo pod
nogama, a vetar se obrušio na mene. Uhvatio sam se za neku izbočinu i primirio se. Podigao sam
pogled.

Koža joj je bila bleđa nego obično, kao prvi zimski led. Iskezila se.
– Ti su budala – rekla je. – Silazi. Tvoja glupava smrt neće ga spasti.
Nisam bio tako neustrašiv kao što sam mislio; uplašio sam se zlobe na njenom licu. Ali
naterao sam sebe da govorim, da pitam ono što sam morao da saznam. – Koliko dugo će još

živeti?
Iz grla joj je dopro zvuk kao u foke. Trebalo mi je neko vreme da shvatim kako je to

smeh. – Zašto? Da se pripremiš? Da pokušaš da sprečiš? – S lica joj je izbijao prezir.
– Da – odgovorio sam. – Ako budem mogao.
Ponovo onaj zvuk.
– Molim te – kleknuo sam. – Molim te, reci mi.
Možda je to bilo zato što sam kleknuo. Prestala je da se smeje i načas me pogledala. –

Hektor će umreti prvi – rekla je. – To je sve što sam saznala.
Hektor. – Hvala ti – rekao sam.
Zaškiljila je, a glas joj je zašištao kao žar ugašen vodom. – Ne usuđuj se da mi

zahvaljuješ. Došla sam iz drugog razloga.
Čekao sam. Lice joj je bilo belo kao ogoljena kost.
– Neće biti tako lako kao što on misli. Suđaje obećavaju slavu, ali kakvu? Moraće

pažljivo da štiti svoju čast. Suviše je lakoveran. Grci su – prezrivo je rekla – kao psi koji se
svađaju oko koske. Neće lako prepustiti prevlast drugom. Uradiću šta budem mogla. A ti. –
Zažmirila je dok je gledala moje duge ruke i mršava kolena. – Nećeš ga obrukati. Je li ti jasno?

Je li ti jasno?
– Jeste – kazao sam. I bilo je. Njegova slava mora da bude vredna života kojim će je
platiti. Najslabiji dašak vazduha dodirnuo je rub njene suknje i znao sam da će uskoro otići,
nestati u morskim pećinama. Nešto me je ohrabrilo.
– Je li Hektor vešt borac?
– Najbolji – odgovorila je. – Izuzev mog sina.
Pogledala je udesno, gde se litica obrušavala. – Dolazi – rekla je.

Ahil se popeo i došao do mesta gde sam sedeo. Pogledao me je u lice i okrvavljenu kožu.
– Čuo sam ti glas – rekao je.

– Bila je to tvoja majka – kazao sam.
Kleknuo je i stavio moje stopalo u krilo. Nežno je izvadio krhotine stene iz rana, obrisao
prljavštinu i belu prašinu. Otkinuo je komad svoje tunike i pritisnuo ga čvrsto na ranu.
Uhvatio sam ga za ruku. – Ne smeš da ubiješ Hektora – kazao sam.
Podigao je pogled, njegovo predivno lice bilo je uokvireno zlatnom kosom. – Majka ti je
rekla ostatak proročanstva.
– Jeste.
– I ti misliš da niko osim mene ne može da ubije Hektora?
– Da – rekao sam.
– I ti misliš da možeš da prevariš suđaje?
– Da.
– Ah! – Vragolast osmeh raširio mu se licem; uvek je voleo da prkosi. – Pa zašto bih ga
ubio? Ništa mi nažao nije učinio.
Tad sam prvi put osetio neku nadu.

Tog popodneva smo krenuli; nije bilo razloga da ostanemo. Veran običajima, Likomed je
došao da nas isprati. Nas trojica smo ukočeno stajali; Odisej i Diomed su već otišli na brod.
Otpratiće nas natrag do Ftije, odakle će Ahil povesti svoje trupe.

Ostalo je još nešto što je tu trebalo uraditi, i znao sam da Ahil to ne želi.
– Likomede, majka me je zamolila da ti prenesem njene želje.
Starčevo lice je jedva primetno zadrhtalo, ali pogledao je zeta u oči. – Reč je o detetu –

kazao je.

– Da.

– A koje su njene želje? – pitao je umorno kralj.
– Želi da ga sama podigne. Ona... – Ahil je zastao pre nego što je pogledao starčevo lice.
– Dete će biti dečak, kaže. Kad se odbije od sise, ona će ga preuzeti.
Tišina. Zatim je Likomed zažmurio. Znao sam da razmišlja o kćeri, bez muža i deteta. –
Voleo bih da nikad nisi ni dolazio – kazao je.

– Žao mi je – rekao je Ahil.

– Ostavite me – prošaputao je stari kralj. Poslušali smo ga.

Brod kojim smo plovili bio je lak za upravljanje, čvrsto sagrađen i s dobrom posadom.
Kretali su se spretno, nova vlakna užadi presijavala su se, a jarboli su izgledali sveže kao živa

stabla. Figura na pramcu bila je prelepa, najlepša koju sam dotad video: žena, visoka, s tamnom
kosom i očima, dlanova sklopljenih isped sebe kao da razmišlja. Bila je prelepa, ali nenametljivo
– otmena vilica, podignuta kosa koja otkriva vitak vrat. Bila je oslikana s ljubavlju, svaka senka i

svetlost savršeno predstavljena.
– Divite se mojoj ženi, rekao bih. – Odisej nam se pridružio uz ogradu, naslanjajući se na

mišićave podlaktice. – Isprva je odbijala, nije dozvoljavala da joj se umetnik približi. Morao sam
da mu kažem da je potajno prati. Mislim da je ispalo prilično dobro.

Brak iz ljubavi, redak kao kedrovina s Istoka. Zamalo sam poželeo da ga zavolim. Ali sad
sam prečesto viđao njegov osmeh.

Ahil je učtivo upitao: – Kako joj je ime?
– Penelopa – kazao je.
– Je li brod nov? – pitao sam. Ako je on želeo da priča o svojoj ženi, ja sam želeo da
pričam o nečem drugom.
– Prilično. Do poslednje daščice je napravljen od najboljeg drveta s Itake. – Potapšao je
ogradu velikim dlanom, kao što bi potapšao konjske sapi.

– Ponovo se hvališ novim brodom? – Diomed nam se pridružio. Kosa mu je bila vezana
kožnom trakom, te mu je lice izgledalo oštrije nego inače.

– Tako je.

Diomed pljunu u vodu.
– Kralj Argosa je neuobičajeno rečit danas – primetio je Odisej.
Za razliku od mene, Ahil dotad nije video njihovu igru. Pogledom je šarao između njih
dvojice. Osmejak mu se pojavio u uglu usana.

– Kaži mi – nastavio je Odisej – misliš da si tako domišljat jer je tvoj otac pojeo mnogo

ljudskih mozgova?

– Molim? – Ahil je razjapio usta.
– Ne znaš priču o moćnom Tideju, kralju Argosa, koji je jeo mozgove?
– Čuo sam za njega. Ali ne i za... mozgove.
– Razmišljao sam da taj prizor predstavim na našim tanjirima – rekao je Diomed.

Dok smo bili u trpezariji, Diomeda sam smatrao Odisejevim posilnim. Ali ovde se videla
njihova pronicljivost, uživanje u odmeravanju snaga koje postoji samo među jednakima. Setio
sam se da su i Diomeda smatrali Atininim miljenikom.

Odisej je iskrivio lice. – Podseti me da ne ručam u Argosu.
Diomed se nasmejao. To nije bio prijatan zvuk.
Kraljevi su bili željni razgovora i ostali su s nama pored ograde. Pričali su mnoge priče: o
drugim plovidbama, o ratovima, pobedama u davnim igrama. Ahil je bio radoznao slušalac,

postavljao je pitanje za pitanjem.

– Odakle ti ovo? – Pokazao je na ožiljak na Odisejevoj nozi.
– Ah! – Odisej je protrljao šake. – To je priča vredna kazivanja. Mada bi prvo trebalo da
razgovaram sa zapovednikom. – Pokazao je prema suncu, koje je bilo nisko na obzorju. – Uskoro
ćemo morati da pristanemo kako bismo negde prenoćili.
– Ja ću. – Diomed je ustao. – Čuo sam je gotovo isto onoliko puta kao i onu mučnu priču
o krevetu.
– Ti si na gubitku – viknuo je Odisej za njim. – Ne obraćaj pažnju na njega. Žena mu je
veštica, a to bi svakog ozlovoljilo. Dakle, moja žena...
– Kunem se – Diomedov glas dopro je s druge strane broda – ako dovršiš tu rečenicu,
baciću te s broda i možeš da plivaš do Troje.
– Vidite? – Odisej je odmahnuo glavom. – Zlovoljan je. – Ahil se nasmejao, oduševljen

obojicom. Kao da im je oprostio što su ga raskrinkali, i ono što je usledilo kasnije.
– Šta sam ono počeo da pričam?
– Ožiljak – rekao je nestrpljivo Ahil.

– Da, ožiljak. Kad sam imao trinaest godina...
Gledao sam ga kako upija reči drugog čoveka. Suviše je lakoveran. Ali neću biti kao ptica
zloslutnica, koja stalno nagoveštava nesreću.
Sunce se još spustilo na nebu, a mi smo se približili tamnoj senci kopna na kojem ćemo se
ulogoriti. Brod je pronašao luku, a posada ga je izvukla na obalu. Zalihe su istovarene – hrana,
posteljina i šatori za prinčeve.
Stajali smo pored logora koji je napravljen za nas, mala vatra i šator. – Je li sve kako

treba? – Odisej nam je prišao.

– Vrlo dobro – kazao je Ahil. Nasmešio se, opušteno, iskreno. – Hvala ti.

Odisej mu je uzvratio osmeh, zubi su mu se belasali naspram crne brade. – Sjajno. Jedan
šator vam je dovoljan, nadam se. Čuo sam da volite da delite. Sobe i krevete, tako kažu.

Vrelina i zaprepašćenje ukazaše mi se na licu. Čuo sam kako je Ahil zadržao dah.
– Hajde, nema razloga za sram – to je česta pojava među momcima. – Počešao se po
bradi, zamišljen. – Mada vi više i niste momci. Koliko vam je godina?

– To nije istina – kazao sam. Rumenilo na licu potpalilo mi je glas. Glasno je odjeknuo

obalom.
Odisej je izvio obrvu. – Istina je ono u šta ljudi veruju, a kad je o vama reč, upravo u to

veruju. Ali možda greše. Ako vas brinu glasine, onda ih ostavite za sobom kad krenete u rat.
Ahilov glas bio je napet i besan. – Nije to tvoja briga, prinče Itake.
Odisej je podigao ruke. – Izvinjavam se ako sam vas uvredio. Samo sam došao da vam

poželim laku noć i uverim se da ste zadovoljni. Prinče Ahile. Patroklo. – Klimnuo je glavom i
vratio se u svoj šator.

U šatoru smo ćutali. Pitao sam se kad će doći do ovog. Kao što je Odisej kazao, mnogi
momci su to radili. Ali prestali bi kad odrastu, osim s robovima i iznajmljenim dečacima. Naši
muškarci su voleli osvajanja; nisu verovali muškarcu koji je osvojen.

Ne brukaj ga, rekla je boginja. Evo na šta je mislila.

– Možda je u pravu – rekao sam.

Ahil me je namršteno pogledao. – Ne misliš tako.

– Ne mislim... – Kršio sam prste. – Opet bih bio s tobom. Ali mogao bih da spavam
napolju, tako da ne bude očigledno. Ne moram da prisustvujem tvojim sastancima...

– Ne. Ftijanci neće mariti. A ostali mogu da pričaju šta im je volja. I dalje ću biti Aristos
Achaion. – Najbolji među Grcima.

– Tvoja čast bi mogla da bude ugrožena.
– Neka. – Tvrdoglavo je isturio bradu. – Oni su budale ako dozvole da moja slava zavisi

od toga.

– Ali Odisej...
Njegove oči, zelene kao prolećno lišće, pogledale su moje. – Patroklo. Dovoljno sam im
dao. Ovo im neću dati.
Posle toga, nismo imali više ništa kažemo.

Sutradan, dok nam je južni vetar napinjao jedra, zatekli smo Odiseja pored pramca.
– Prinče Itake – kazao je Ahil. Glas mu je bio zvaničan; nije bilo dečačkih osmeha od
prethodnog dana. – Želeo bih da mi pričaš o Agamemnonu i ostalim kraljevima. Želim da znam
nešto o ljudima kojima ću se pridružiti i prinčevima protiv kojih ću se boriti.
– Vrlo mudro, prinče Ahile. – Ako je Odisej i primetio promenu, nije je pomenuo. Odveo
nas je do klupa u podnožju jarbola, ispod nabreklog jedra. – Odakle da počnem? – Gotovo
odsutno, protrljao je ožiljak na nozi. Bio je izraženiji na dnevnoj svetlosti, bez malja i naboran. –
Tu je Menelaj, čiju ženu treba da povratimo. Pošto ga je Helena odabrala za muža – Patroklo
može da ti priča o tome – postao je kralj Sparte. Poznat je kao dobar čovek, neustrašiv u bitkama
i omiljen u svetu. Mnogi kraljevi su se okupili da mu pomognu, i to ne samo zato što ih

obavezuje zakletva.

– Na primer? – pitao je Ahil.
Odisej ih je nabrojao na prste svojih velikih težačkih šaka. – Merion, Idomenej, Filoktet,
Ajant. Oba Ajanta, Mali i Veliki. – Jednog sam se sećao iz Tindareve dvorane, grdosija sa štitom;
drugog nisam poznavao.
– Tamo će biti i stari kralj Nestor iz Pilosa. – Čuo sam za njega – plovio je s Jasonom u
mladosti, u potrazi za Zlatnim runom. Davno su prošli njegovi ratnički dani, ali u rat je poveo
sinove i savetnike.
Ahilovo lice beše napeto, oči tamne. – A Trojanci?
– Prijam, naravno. Kralj Troje. Čovek za koga se priča da ima pedeset sinova, svi
odgajeni s mačem u rukama.
– Pedeset sinova?
– I pedeset kćeri. Poznat je kao pobožan čovek i ljubimac bogova. I sinovi su mu poznati
– Paris je, naravno, ljubimac boginje Afrodite, čuven po lepoti. Čak je i najmlađi, kome je tek
deset godina, navodno žestok. Troil, mislim. Imaju i polubožanskog rođaka koji se bori s njima.
Eneja se zove, Afroditin sin.

– A šta je s Hektorom? – Ahilov pogled nije skretao s Odiseja.
– Prijamov najstariji sin i naslednik, ljubimac Apolonov. Najmoćniji branilac Troje.
– Kako izgleda?
Odisej je slegnuo ramenima. – Ne znam. Kažu da je krupan, ali to se priča za većinu
junaka. Upoznaćeš ga pre mene, pa ćeš ti meni reći kakav je.
Ahil je zaškiljio. – Zašto to kažeš?
Odisej iskrivi lice. – Siguran sam da će se i Diomed složiti, sposoban sam vojnik, ali ništa
više od toga; moji talenti leže na drugoj strani. Ako se suočim s Hektorom u borbi, neću doneti
nikakve vesti o njemu. Ti si, naravno, nešto drugo. Doživećeš najveću slavu kad ga ubiješ.
Koža mi se naježila.
– Možda i hoću, ali ne vidim razlog da ga ubijem. – Hladno je odgovorio Ahil. – Ništa mi
nije uradio.
Odisej se zakikotao, kao da je čuo neku šalu. – Kad bi svaki vojnik ubijao samo one koji

su ga uvredili, Pelejev sine, ratova ne bi ni bilo. – Izvio je obrvu. – Mada to možda i nije loša

zamisao. U tom svetu bih verovatno ja bio Aristos Achaion, umesto tebe.

Ahil nije odgovorio. Okrenuo se da pogleda preko ograde broda u talase. Svetlo mu je

obasjalo obraz, koji je zasijao. – Nisi mi ništa rekao o Agamemnonu – kazao je.

– Da, naš moćni kralj Mikene. – Odisej se ponovo naslonio na ogradu. – Ponosan izdanak
kuće Atreja. Njegov pradeda Tantal bio je Zevsov sin. Sigurno si čuo tu priču.

Svi su znali za Tantalove ogromne muke. Da bi ga kaznili zbog prezira, bogovi su ga

bacili u najdublju jamu podzemnog sveta. Tamo su ga mučili stalnom glađu i žeđu, dok su mu
hrana i piće bili nadohvat ruke.

– Čuo sam za njega. Ali nisam znao kakav je zločin počinio – rekao je Ahil.
– Dobro. U danima kralja Tantala, sva naša kraljevstva behu iste veličine, a kraljevi
življahu u miru. Ali Tantal postade nezadovoljan svojim delom, i poče da otima susedima zemlju.
Posedi mu se udvostručiše, zatim još jednom, ali Tantal ni tad ne beše zadovoljan. Uspeh ga učini
gordim, i pošto porazi sve muškarce koji mu se suprotstaviše, odluči da se supotstavi bogovima.
Ne oružjem, jer niko nije ravan bogu u borbi. Već prevarom. Želeo je da dokaže kako bogovi ne
znaju sve, kako tvrde.

– I tako je pozvao svog sina Pelopa i pitao ga da li želi da pomogne ocu. „Naravno”,

kazao je Pelop. Otac se nasmešio i isukao mač. Jednim udarcem je prerezao sinu grlo. Isekao je
telo na komadiće i ispekao ih na ražnju.

Stomak mi se prevrnuo od pomisli na mrtvo dečakovo telo na gvozdenom ražnju.
– Kad je dečak bio pečen, Tantal je pozvao svog oca Zevsa na Olimpu. „Oče!”, kazao je.
„Spremio sam gozbu u čast tebi i tvojim rođacima, meso je meko i sveže.” Bogovi vole takve
gozbe i brzo su došli u Tantalovu trpezariju. Ali kad su stigli, miris pečenog mesa, obično tako
prijatan, kao da ih je gušio. Zevs je odmah znao šta se dogodilo. Uhvatio je Tantala za noge i

bacio ga u Tartar, da izdržava večnu kaznu.
Nebo je bilo vedro, vetar oštar, ali očarani Odisejevom pričom, osećali smo se kao pored

ognjišta, okruženi mrakom.

– Zevs je zatim skupio dečakove komade i udahnuo život u njega. Pelop je, iako je još bio
dete, postao kralj Mikene. Bio je dobar kralj, poznat po pobožnosti i mudrosti, a ipak su ga snašle

mnoge nedaće. Neki kažu da su bogovi prokleli Tantalove naslednike, sve ih osudivši na nasilje i
propast. Pelopovi sinovi, Atrej i Tijest, rođeni su s dedinom ambicijom, i njihova nedela bila su
mračna i krvava, kao i njegova. Ćerka koju je silovao otac, sin ispečen i pojeden, sve u ogorčenoj
borbi za presto.

– Tek sad je, zbog Agamemnonovih i Menelajevih vrlina, njihova porodica počela da se
menja. Dani građanskog rata su prošli, i Mikena cveta pod Agamemnonovom vladavinom.
Stekao je slavu zahvljajući veštom rukovanju kopljem i vladavini čvrste ruke. Srećni smo što nam
on zapoveda.

Mislio sam da Ahil više ne sluša. Ali on se namrštio. – Svako od nas je zapovednik.

– Naravno – saglasio se Odisej. – Ali borićemo se protiv istog protivnika, zar ne?
Dvadesetak vojskovođa na jednom bojnom polju izazvalo bi haos i poraz. – Široko se osmehnuo.
– Znaš koliko se dobro slažemo – verovatno bismo se na kraju mađusobno poubijali umesto da
ubijamo Trojance. Uspeh u svakom ratu proističe samo od ljudi uključenih u jedan poduhvat,
usredsređenih na jedan ubod kopljem umesto na hiljadu uboda iglom. Ti ćeš voditi Ftijane, ja
Itačane, ali mora da postoji neko ko nas koristi u skladu sa sposobnostima – pokazao je prema
Ahilu – koliko god da su velike.

Ahil se nije osvrnuo na pohvalu. Zalazeće sunce nam je osenčilo lica; pogled mu je bio
miran i čvrst. – Dolazim svojevoljno, prinče Itake. Prihvatiću Agamemnonov savet, ali ne i

naređenja. Voleo bih da razumeš to.
Odisej je odmahnuo glavom. – Bogovi, sačuvajte nas od samih sebe. Bitka još nije ni

počela, a ti se već brineš za slavu.
– Nisam...
Odisej je odmahnuo rukom. – Veruj mi, Agamemnon shvata koliko si ti važan za njegov

poduhvat. On je prvi poželeo da dođeš. Primiće te u našu vojsku sa svim počastima koje
priželjkuješ.

Ahil nije na to mislio, ali bilo je dovoljno slično. Bilo mi je drago kad je osmatrač
uzviknuo da je kopno pred nama.

Te večeri, kad smo jeli, Ahil se opružio na krevet. – Šta misliš o tim ljudima s kojima
ćemo se sresti?

– Ne znam.
– Drago mi je što je Diomed otišao.
– I meni. – Ostavili smo kralja na severnom kraku Eubeje, da čeka svoju vojsku iz
Argosa. – Ne verujem im.
– Pretpostavljam da ćemo uskoro saznati kakvi su – kazao je.
Za trenutak smo ćutali, razmišljali o tome. Kiša je počela da pada, tiho, jedva čujno, na
krov šatora.
– Odisej je rekao da će noćas biti oluje.
Egejske oluje brzo dolaze i prolaze. Naš brod je bio bezbedan na obali, a sutra će ponovo
biti vedro.
Ahil me je gledao. – Kosa ti na ovom mestu nikad nije ravna. – Dodirnuo mi je glavu iza
uveta. – Mislim da ti nikad nisam rekao koliko mi se to sviđa.
Koža na glavi mi je bridela od njegovog dodira. – Nisi – kazao sam.
– Trebalo je. – Dodirnuo mi je udubljenje u korenu vrata, polako opipavao puls. – A ovo?
Jesam li ti rekao šta mislim o ovom ovde?
– Nisi – odvratio sam.
– A o ovom sigurno jesam. – Milovao mi je mišićava prsa; koža mi se grejala od
njegovog dodira. – Jesam li ti rekao za ovo?
– Za to jesi. – Bio sam pomalo zadihan.
– A šta je s ovim? – Spustio mi je šaku na kukove, milovao mi butine. – Jesam li ti pričao
o ovom?
– Jesi.
– A o ovom? To zasigurno ne bih zaboravio. – Osmehnuo se kao mačka. – Reci mi da
nisam.
– Nisi.
– I ovo. – Neprestano me je mazio. – Znam da sam ti pričao o ovom.
Zatvorio sam oči. – Pričaj mi ponovo – rekao sam.

Ahil je, kasnije, zaspao pored mene. Odisejeva oluja je naišla i grubo platno šatora
podrhtavalo je pod njenom silinom. Čuo sam neprestano šibanje talasa po obali. On se pomeri i
vazduh se pomeri s njim, noseći mošusni miris njegovog tela. Pomislih: To je ono što će mi
nedostajati. Pomislih: Pre ću se ubiti nego što ću dozvoliti da mi to nedostaje. Pomislih: Koliko li
vremena imamo?

16.

Sutradan smo stigli u Ftiju. Sunce tek što se podiglo iznad obzorja, a Ahil i ja smo stajali

pored ograde i gledali.

– Vidiš li ono?

– Šta? – Kao i uvek, pogled mu je bio oštriji od mog.
– Obalu. Izgleda čudno.
Kad smo se približili, videli smo zašto. Vrvela je od uskomešalih ljudi koji su nestrpljivo
iskretali vratove prema nama. A onda se čuo zvuk: isprva je izgledalo kao da dopire od talasa, ili
od broda koji ih seče, zaglušujuća buka. Ali postajao je glasniji sa svakim zaveslajem, sve dok
nismo shvatili da su to glasovi, a zatim smo razabrali reči. Neprekidno ponavljanje: Princ Ahil!
Aristos Achaion!

Dok je naš brod dodirivao obalu, stotine ruku se podiglo u vazduh, i stotine grla je
zaklicalo. Svi ostali zvuci, drvo mostića koje udara u kamen, naređenja posadi, nadjačani su time.
Zurili smo zaprepašćeno.

Možda je to bio trenutak kad su nam se životi promenili. Ne ranije na Skirosu, niti još
ranije na Pelionu, već ovde, kad smo uvideli, tad i zauvek, veličinu koja će ga pratiti kud god da
krene. Odabrao je da postane legenda, i to je bio samo početak. Oklevao je, a ja sam mu dodirnuo
šaku, da niko ne vidi. – Hajde – rekao sam mu. – Čekaju te.

Ahil je krenuo drvenim mostićem, ruku podignutih u znak pozdrava, a svetina je
promuklo urlala. Uplašio sam se da će nahrupiti na brod, ali vojnici su se probili i okružili mostić,
praveći prav put kroz svetinu.

Ahil se okrenuo prema meni, rekao nešto. Nisam ga čuo, ali sam shvatio. Pođi sa mnom.
Klimnuo sam glavom, i krenuli smo. Mnoštvo je s obe strane potiskivalo kordon vojnika. Na
kraju stazice nalazio se Pelej, čekao nas je. Lice mu je bilo vlažno, nije se ni trudio da obriše
suze. Zagrlio je Ahila, i dugo je tako stajao.

– Princ se vratio! – Glas mu je bio dublji nego što sam se sećao, zvonak i glasan,
nadjačavao je svetinu. Zaćutali su da čuju reči svog kralja.

– U ime svih vas želim dobrodošlicu svom najvoljenijem sinu, jedinom nasledniku mog
kraljevstva. On će vas povesti u slavu u Troji; on će se pobedonosno vratiti kući.

Čak i tamo, pod jarkim suncem, osetio sam jezu. Neće se vratiti. Ali Pelej to još nije znao.
– On je odrastao muškarac, i dete bogova. Aristos Achaion!

Nije bilo vremena da se misli o tome. Vojnici su kopljima udarali u štitove; žene su
vrištale; muškarci urlali. Za trenutak sam pogledao Ahilovo lice; bio je zaprepašćen, ali ne i
nezadovoljan. Stajao je drugačije, primetio sam, ispravljenih ramena i raširenih nogu. Izgledao je
starije, čak nekako i više. Nagnuo se da nešto došapne ocu, ali nisam mogao da ga čujem.
Dvokolice su ga čekale; popeli smo se i gledali ljude kako nas prate duž obale.

U palati su sluge i dvorani obigravali oko nas. Nakratko su nas ostavili da pojedemo i
popijemo ono što su nam tutnuli u šake. Onda su nas odveli u dvorište, gde nas je čekalo dve i po
hiljade ljudi. Kad smo se približili, podigli su četvrtaste štitove, koji su se presijavali kao
kornjačini oklopi, pozdravljajući novog zapovednika. To je, možda, bilo i najčudnije od svega:
postao je njihov zapovednik. Očekivalo se da ih sve poznaje, da zna njihova imena, oklope i
priče. On više ne pripada samo meni.

Ako je bio nervozan, čak ni ja to nisam mogao da primetim. Gledao sam ga kako ih
pozdravlja, govori im nešto zbog čega su se još više isprsili. Široko su se osmehivali, voleli svog
čudesnog princa od glave do pete: njegovu blistavu kosu, smrtonosne šake, okretna stopala.
Naginjali su se prema njemu, kao cveće prema suncu, upijali njegov sjaj. Bilo je onako kako je

Odisej kazao: dovoljno je blistav da sve njih učini junacima.

Nikad nismo bili sami. Ahila su uvek tražili zbog nečeg – da pogleda planove i brojeve,
da ih posavetuje o zalihama hrane i regrutaciji. Feniks, stari savetnik njegovog oca, trebalo je da
ide s nama, ali još uvek je bilo hiljade pitanja za Ahila – Koliko? Pošto? Ko će biti zapovednici?
Radio je šta je mogao, a zatim je kazao: – Prepuštam sva slična pitanja Feniksovom iskustvu. –
Čuo sam kako je neka sluškinja uzdahnula iza mene. Naočit i otmen, i jedno i drugo.

Znao je da ovde nema mnogo posla za mene. Kad bi me pogledao, sve više je izgledao
kao da se izvinjava. Uvek se trudio da postavlja glinene pločice tamo gde mogu da ih vidim, da
zatraži moje mišljenje. Ali nisam mu olakšavao dok sam stajao u pozadini, nezainteresovan i
ćutljiv.

Čak ni tamo nisam mogao da pobegnem. Kroz svaki prozor dopiralo je neprestano
žamorenje vojnika, koji su se hvalisali, vežbali i oštrili koplja. Mirmidonci, tako su počeli da
zovu sebe, ljudi mravi, staro časno ime. Ahil je morao još nešto da mi objasni: legendu o tome
kako je Zevs stvorio prve Ftijance od mrava. Gledao sam ih kako marširaju, vesela vrsta za
vrstom. Video sam ih kako sanjare o plenu koji će doneti kući, i o pobedi. Za nas nije bilo takvih
snova.

Počeo sam da se iskradam. Pronalazio bih razloge da se zadržavam dok su ga dvorani
sprovodili ispred mene: svrab, razvezana sandala. Oni su, nimalo ne sumnjajući, hitali napred,
skretali iza ugla, i ostavljali me, iznenada, blaženo samog. Hodao sam krivudavim hodnicima
koje sam upoznao pre mnogo godina i srećno stizao do naše prazne sobe. Tamo sam ležao na
hladnom kamenom podu i žmurio. Nisam mogao da prestanem da zamišljam kraj – vrh koplja ili
mača, ili gaženje kolima. Krv koja neprestano kulja iz njegovog srca.

Jedne noći, tokom druge nedelje, dok smo dremali, pitao sam ga: – Kako ćeš saopštiti
ocu? O proročanstvu?

Reči su bile glasne u ponoćnoj tišini. Za trenutak je bio miran. Zatim je kazao: – Mislim
da mu neću reći.

– Nikad?
Odmahnuo je glavom, gotovo neprimetan u mraku. – On ništa ne može da uradi. Samo
bih ga ražalostio.
– A tvoja majka? Zar mu ona neće reći?
– Ne – kazao je. – To sam joj, između ostalog, tražio da mi obeća poslednjeg dana na
Skirosu.
Namrštio sam se. Nije mi to ranije pomenuo. – A šta je bilo ostalo?
Video sam kako okleva. Ali nismo lagali jedan drugog; nikad dosad. – Tražio sam da te
zaštiti – kazao je. – Kasnije.
Zurio sam u njega, suvih usta. – Šta je rekla?
Ponovo je zaćutao. Zatim, tako tiho da sam mogao da zamislim rumenilo njegovih obraza,
odgovorio je: – Odbila je.
Kasnije, kad je zaspao, a ja ležao budan i gledao zvezde, setio sam se toga. Saznanje da ju
je to zamolio raznežilo me je – odagnalo je malo dnevne hladnoće u toj palati, kad je on
neprestano bio potreban, a ja nisam.
A što se tiče boginjinog odgovora, nisam mario. Nije mi potrebna. Ne nameravam da
živim kad njega više ne bude.

Prošlo je šest nedelja – koliko je trebalo da se organizuje vojska, opremi flota, pripreme
hrana i odeća za sve vreme trajanja rata – godinu dana, možda dve. Opsade su uvek dugo trajale.

Pelej je navaljivao da Ahil ponese samo najbolje. Platio je čitavo bogatstvo za oklop, više
nego što bi bilo dovoljno za šestoricu. Bilo je tu grudnih oklopa iskovanih od bronze, ukrašenih

lavovima i feniksima, krutih kožnih sandala sa zlatnim prstenovima, šlemova ukrašenih
konjskom dlakom, srebrnih mačeva, desetine vrhova za koplja, i dvoje lakih kola. Uz to su išla i
četiri konja, uključujući i par koji su Peleju poklonili bogovi za venčanje. Ksantos i Balios, tako
su se zvali: Zlatko i Šarac, i nestrpljivo su kolutali očima kad god ne bi mogli da trče. Dobio je i
vozara, dečaka mlađeg od nas, ali snažne građe i navodno veštog s tvrdoglavim konjima, a zvao
se Automedon.

Na kraju i ovo: dugo koplje, jasenova mladica bez kore i glačana dok nije zasijala kao siv
plamen. Od Hirona je, rekao je Pelej, dajući ga sinu. Nadvili smo se nad njega, prstima prelazili
preko njegove površine, kao da želimo da osetimo kentaurovo prisustvo. Tako vredan dar
iziskivao je sedmice Hironovog veštog drvodeljstva; mora da je počeo gotovo onog dana kad smo
otišli. Je li znao, ili je samo nagađao Ahilovu sudbinu? Da li mu se, dok je sam ležao u svojoj
ružičastoj pećini, ukazao tračak nekog proročanstva? Možda je samo pretpostavio, na osnovu
gorke navike, da dečake koji su došli da uče muziku i medicinu, šalje u rat.

A ipak ovo predivno koplje nije bilo napravljeno s ogorčenjem, već s ljubavlju. Njegov
oblik pristajao je samo Ahilovoj ruci, a težina je odgovarala samo njegovoj snazi. Mada je vrh
bio oštar i smrtonosan, drvo nam je klizilo pod prstima kao nauljena čivija na liri.

Konačno je došao i dan odlaska. Brod nam je bio prelep, čak lepši od Odisejevog – blistav
i vitak kao vrh noža, stvoren da seče talase. Imao je dubok gaz, opterećen zalihama hrane i
opreme.

I to je bio jedini komandni brod. Pored njega, četrdeset devet ostalih, ceo grad od drveta,
polako se ljuljalo u vodama luke u Ftiji. Njihove blistave figure na pramcima predstavljale su
zveri, nimfe i stvorenja negde između, a jarboli su im stajali visoki kao stabla koja su nekad bili.
Ispred svakog broda, pripravno je stajao jedan od naših novih zapovednika, pozdravljajući nas
dok smo se ukrcavali.

Ahil je išao prvi, purpurni ogrtač lepršao mu je na vetru s mora, zatim Feniks, i ja u
novom ogrtaču, držeći starca za ruku da bih mu smirio korak. Ljudi su klicali nama i našim
vojnicima, ukrcavajući se na svoje brodove. Svud oko nas izvikivana su poslednja obećanja: o
slavi, zlatu koje će opljačkati i doneti kući iz Prijamovog bogatog grada.

Pelej je stajao na obali i mahao. Kao što je i obećao, Ahil mu nije ništa rekao o
proročanstvu, samo ga je čvrsto zagrlio, kao da želi da ga upije u svoju kožu. I ja sam ga zagrlio,
te mršave žilave udove. Pomislio sam: Takav će biti i Ahil kad ostari. A onda sam se setio: on
nikad neće ostariti.

Daske na brodu još uvek su bile lepljive od sveže smole. Nagnuli smo se preko ograde da
mahnemo poslednji put, pritisli stomake na toplo drvo. Mornari su podigli sidro, četvrtasto i puno
školjki, i raširili jedra. Zatim su seli za vesla koja su okruživala brod kao trepavice, i čekali znak.
Bubnjevi zadobovaše, vesla su se podizala i spuštala, vodeći nas do Troje.

17.

Ali prvo do Aulide. Aulida, isturen prst kopna s dovoljno dugačkom obalom da svi naši
brodovi istovremeno pristanu. Agamemnon je želeo da se moćna vojska okupi na jednom mestu
pre nego što zaplovi. Možda je to neki simbol: vidljiva moć uvređenih Grka.

Posle pet dana borbe s nemirnim morem uz obale Eubeje, obišli smo poslednji greben i
ugledali Aulidu. Pojavila se odjednom, kao da je neko podigao veo: obala načičkana brodovima
svih veličina, boja i oblika, žal prekriven pokretnim tepihom od hiljada ljudi. Iza njih su se
platneni vrhovi šatora protezali do obzorja, jarko obojene zastavice označavale su kraljevske
šatore. Naši ljudi su nalegli na vesla, odveli nas prema poslednjem praznom mestu na krcatoj
obali – dovoljno velikom za čitavu našu flotu. Sidra su bačena s pedeset paluba.

Trube se oglasiše. Mirmidonci s ostalih brodova već su gacali plićakom. Sad su stajali na
ivici obale, okruživali nas, dok su im bele tunike lepršale. Na neki nevidljiv znak, počeli su da
uzvikuju prinčevo ime, dve i po hiljade ljudi koji kliču kao jedan. Ahil! Duž čitave obale ljudi su
se okretali – Spartanci, Argonci, Mikenci i svi ostali. Vest se pronela među njima, prenošena od
usta do usta. Ahil je stigao.

Dok su mornari spuštali mostić, gledali smo ih kako se okupljaju, kraljevi i regruti. Nisam
mogao da ugledam prinčevska lica iz daljine, ali prepoznao sam zastave koje su njihovi podanici
nosili ispred njih: žutu Odisejevu, plavu Diomedovu, i najjarkiju, najveću – lav na ljubičastom
polju, simbol Agamemnona i Mikene.

Ahil me je pogledao, duboko udahnuo; bučna gomila u Ftiji bila je beznačajna u
poređenju s ovim. Ali bio je spreman. Video sam to po načinu na koji se isprsio, po zelenom
blesku u očima. Prišao je mostiću i popeo se na njega. Mirmidonci su nastavili da kliču, i više
nisu bili usamljeni; ostali su im se pridružili. Neki plećat mirmidonski zapovednik broda savio je
dlanove oko usta. – Princ Ahil, sin kralja Peleja i boginje Tetide. Aristos Achaion!

Kao odgovor na to, vreme se promenilo. Jarko sunce obasjalo je Ahila, njegovu kosu, leđa
i kožu, pretvarajući ga u zlato. Iznenada je izgledao krupnije, a njegova tunika, zgužvana od
putovanja, ispravila se i zasijala bela i čista kao jedro. Kosa mu je plamtela vatrom.

Uzdasi među muškarcima; ponovo se razlegoše poklici. Tetida, pomislio sam. To nije
mogao da bude niko drugi. Ona je istakla njegovu božansku prirodu, nanela ju je kao kremu na
svaki delić njegove kože. Pomaže da joj sin dobije što više od skupo plaćene slave.

Video sam nagoveštaj osmeha u uglu njegovih usana. Uživao je u tome, u gomili koja ga
obožava. Nije znao, kazao mi je kasnije, šta se događa. Ali nije to dovodio u pitanje; ništa mu
nije izgledalo neobično.

Staza se otvorila za njega, pravo kroz središte gomile, do mesta gde su se kraljevi okupili.
Svaki novopridošli princ trebalo je da se predstavi ostalim plemićima i novom vojskovođi; sad je
bio red na Ahila. Sišao je s mostića, prošao kroz metež i stao možda tri metra od kraljeva. Ja sam
bio nekoliko koraka iza.

Agamemnon nas je čekao. Nos mu je bio povijen i oštar kao orlov kljun, a oči su mu
blistale pohlepnom inteligencijom. Bio je snažan i plećat, stajao je čvrsto. Izgledao je iskusno, ali
i oronulo – starije nego što bi trebalo za njegovih četrdeset godina. S desne strane, na počasnom
mestu, stajali su Odisej i Diomed. Na levoj je bio njegov brat, Menelaj – kralj Sparte, pokretač
rata. Jarkocrvena kosa koje sam se setio iz Tindareve dvorane sad je bila prošarana sedima. Bio je
visok i krupan, kao i brat, ramena snažnih kao tegleći vo. Porodične tamne oči i zakrivljen nos
bili su blaži kod njega, umereniji. Imao je bore smejalice i bio je naočit, za razliku od brata.

Jedini kralj koga sam sa sigurnošću prepoznao bio je Nestor – starac, brade prekrivene
retkom sedom čekinjom, očiju prodornih na starački smežuranom licu. Bio je najstariji čovek,

pričalo se, koji je vešto preživeo hiljade nereda, borbi i državnih udara. Vladao je peščanom
obalom Pilosa, čijeg se prestola tvrdoglavo držao, razočaravajući desetine sinova koji su porasli i
ostarili, iako je još uvek pravio nove svojim čuvenim i prilično istrošenim bedrima. Dvojica
sinova sad su mu pridržavala ruke, ramenima odgurujući ostale kraljeve dok su se probijali
napred. Dok nas je gledao, usta su mu bila otvorena, a uzbuđen dah mu je pomerao retku bradu.
Voleo je gužve.

Agamemnon istupi. Podigao je dlan u znak dobrodošlice i zauzeo kraljevski položaj,
čekajući naklone, pokornost, i zakletve na odanost koje su mu obećane. Ahil je trebalo da klekne
i ponudi mu ih.

Nije kleknuo. Nije uzviknuo pozdrav velikom kralju, niti se naklonio ni ponudio neki dar.

Samo je stajao uspravno, ponosno isturene brade, pred svima njima.

Agamemnon je stisnuo vilice; izgledao je smešno tako, ispruženih ruku, i znao je to.
Pogledao sam Odiseja i Diomeda; sevali su pogledim dajući nam znake. Oko nas je zavladala
neprijatna tišina. Ljudi su se zgledali.

Stisnuo sam šake na leđima dok sam gledao Ahila i njegovu igru. Lice kao da mu je bilo
od kamena dok je pogledom upozoravao kralja Mikene: Ti ne možeš da mi zapovedaš. Tišina se
nastavila, bolna i bez daha, kao kad neki pevač daje sve od sebe da završi frazu.

Zatim, upravo kad je Odisej istupio da se umeša, Ahil je progovorio: – Ja sam Ahil,
Pelejev sin, kog je rodila boginja, najbolji među Grcima – kazao je. – Došao sam da ti donesem
pobedu. – Ponovo je zavladala zgranuta tišina, a onda su okupljeni zagrmeli u znak odobravanja.

Ponos nam dobro pristaje – junaci nikad nisu skromni.

Agamemnonov pogled bio je miran. A onda se tu stvorio Odisej, spustio šaku na Ahilovo

rame, zgužvao mu tuniku dok mu se glas razgledao naokolo.

– Agamemnone, vladaru ljudi, doveli smo ti princa Ahila da ti se zavetuje. – Upozorio je
Ahila pogledom – još nije prekasno. Ali Ahil se samo nasmešio i zakoračio unapred, te mu je
Odisejeva šaka jednostavno skliznula s ramena.

– Dolazim slobodnom voljom da ponudim svoju pomoć u tvom pohodu – rekao je glasno.
Zatim se okrenuo ka gomili oko sebe: – Čast mi je što ću se boriti uz toliko plemenitih ratnika
naših kraljevstava.

Još jedan usklik, glasan i dug, koji je, naizgled, trajao minutima. Konačno, Agamemnon
progovori, sa strpljenjem koje je bilo teško stečeno, naporno uvežbavano.

– Uistinu, imam najbolju vojsku na svetu. I želim ti dobrodošlicu, mladi prinče Ftije. –
Brzo je prestao da se smeši. – Šteta je što ti je toliko trebalo da dođeš.

Bilo je u tome neke aluzije, ali Ahil nije imao priliku da odgovori. Agamemnon je već
nastavio da govori, glasom koji je sve nadjačao: – Grci, dovoljno dugo smo odlagali. Sutra
krećemo na Troju. Vratite se u svoje logore i spremite se. – Zatim se odlučno okrenuo i otišao.

Kraljevi iz najbližeg okruženja su ga pratili, svaki je otišao na svoj brod – Odisej,

Diomed, Nestor, Menelaj i mnogi drugi. Ali drugi su ostali da upoznaju novog junaka: Euripil iz

Tesalije, Antiloh iz Pilosa, Merion s Krita i vidar Podalirije. Ljudi koji su došli zbog slave ili
obavezani zakletvom, iz svake udaljene klisure naših zemalja. Mnogi su tu bili mesecima, čekali
dok su ostale vojske pristizale. Posle tolike dokolice, govorili su, gledajući lukavo Ahila, svaka
bezazlena zabava im je dobrodošla. Posebno na račun...

– Prinče Ahile – umešao se Feniks. – Molim vas da mi oprostite na smetnji. Mislio sam da
biste želeli da znate da vam je logor spreman. – Iz glasa mu je izbijalo neodobravanje; ali ovde,
pred drugima, neće ga prekorevati.

– Hvala ti, vrli Fenikse – rekao je Ahil. – Ako ti ne smeta da nas ostaviš...?
Da, da, naravno da će tako uraditi. Doći će kasnije, ili sutra. Doneće najbolje vino i

otvorićemo ga zajedno. Ahil se rukovao s njima, obećao je da će biti tako.

U logoru, Mirmidonci su se tiskali oko nas, noseći prtljag, hranu, motke i platno. Čovek u
odori nam je prišao i naklonio se – jedan od Menelajevih glasnika. Njegov kralj nije mogao lično
da dođe, žao mu je zbog toga, ali poslao je glasnika da nas pozdravi u njegovo ime. Ahil i ja smo
se zgledali. To je bila mudra diplomatija – nismo se sprijateljili s njegovim bratom, pa Menelaj
nije lično došao. Da, najboljem među Grcima sledovala je nekakva dobrodošlica. – Čovek koji
sedi na dve stolice – prošaputao sam Ahilu.

– Čovek koji ne može sebi da dozvoli da me uvredi ako želi da mu se žena vrati –
odgovorio je šapatom.

Hoćemo li prihvatiti pozdrave, pitao je glasnik. Da, rekli smo, u najboljem prinčevskom
maniru. Hoćemo.

Glavni logor bio je u potpunom rasulu, pravi metež – lepršale su zastave, prostrto rublje,

stranice šatora, užurbana tela hiljada i hiljada muškaraca. Iza logora je bila reka, a na obali se

video stari trag vode, tridesetak centimetara više, iz vremena kad je vojska tek bila stigla. Tu je

bila i tržnica, glavni trg s oltarom i improvizovanim podijumom. Zatim i klozeti – dugi otvoreni

rovovi, puni ljudi.
Kud god da smo pošli, bili smo primećeni. Pažljivo sam promatrao Ahila, čekao da vidim

hoće li se Tetida umešati kako bi mu kosa bila sjajnija ili mišići izraženiji. Ako i jeste, nisam to
primetio; sva veličina koju sam video bila je njegova: jednostavna, nenametljiva, veličanstvena.
Mahao je ljudima koji su zurili u njega; smešio im se i pozdravljao ih u prolazu. Čuo sam šapate
u bradu, kroza slomljene zube i iza žuljevitih šaka: Aristos Achain. Je li bio onakav kao što su
Odisej i Diomed obećali? Jesu li verovali da ti vitki udovi mogu da se suprotstave trojanskoj
vojsci? Može li neki šesnaestogodišnjak stvarno biti naš najveći ratnik? I posvud, dok sam gledao
pitanja, video sam i odgovore. Da, klimali su glavom jedan drugom, da, da.

18.

Te noći sam se probudio zadihan. Bio sam obliven znojem, a u šatoru je bilo neobično
toplo. Ahil je spavao pored mene, koža mu je bila vlažna kao i moja.

Izašao sam, žudeći za vetrom s mora. Ali i tu je vazduh bio težak i vlažan. Bilo je tiho,
neuobičajeno. Nisam čuo lepršanje platna, ni zveket opreme. Čak je i more bilo utihnulo, kao da
su talasi prestali da udaraju u obalu. Tamo na pučini, iza talasa, more je bilo mirno kao ogledalo
od uglačane bronze.

Nije bilo vetra, shvatio sam. To je bilo čudno. Vazduh oko mene nije se pomerao, nije
bilo ni najmanjeg daška. Setio sam se da sam razmišljao kako sutra nećemo moći da isplovimo
ako ostane ovako.

Umio sam se, srećan zbog svežine vode, zatim se vratio do Ahila i nemirno zaspao.

Sutra ujutro je bilo isto. Probudio sam se mokar do kože, smežurane i vrele. Zahvalno
sam popio vodu koju nam je Automedon doneo. Ahil se budi, prelazi rukom preko mokrog čela.
Mršti se, izlazi, vraća se.

– Nema vetra.

Klimnuo sam glavom.
– Ne možemo da isplovimo danas. – Naši ljudi su snažni veslači, ali čak ni oni nemaju
snage za celodnevno putovanje. Potreban nam je vetar da nas odnese do Troje.
Još ga nema. Ni tog dana, ni noći, niti sutradan. Agamemnon je prinuđen da izađe na trg i
obavesti nas o novom odlaganju. Čim vetar dune, krenućemo, obećava nam.
Ali vetra nema. Sve vreme je vruće, vazduh je užaren, peče nam pluća. Nismo ni znali
kako pesak može da se usija, kako su nam ćebad gruba. Živci popuštaju i počinju tuče. Ahil i ja
sve vreme provodimo na moru, tražimo bednu utehu koju nam nudi.
Dani prolaze i čela nam se boraju od brige. Dve nedelje bez vetra je neprirodno, a ipak
Agamemnon ništa ne preduzima. Napokon Ahil kaže: – Razgovaraću s majkom. – Sedim u šatoru
znojeći se i čekajući dok je on zaziva. Kad se vratio, kaže: – Bogovi su krivi. – Ali majka neće –
ne može – da kaže ko je kriv.
Idemo kod Agamemnona. Kraljeva koža je crvena od vrućine, i sve vreme se ljuti – na
vetar, na nemirnu vojsku, na svakog ko mu da neki izgovor. Ahil kaže: – Znaš da mi je majka

boginja.
Agamemnon gotovo režeći odgovara. Odisej mu smirujuće spušta ruku na rame.
– Kaže da ovakvo vreme nije prirodno. Da je to poruka od bogova.
Agamemnon nije zadovoljan onim što čuje; mrko gleda i pokazuje nam da odemo.
Mesec prolazi, zamoran mesec grozničavog sna i vrelih dana. Lica ljudi su puna gneva, ali

nema više tuča – suviše je vruće. Leže u mraku i mrze jedan drugog.
Još jedan mesec. Svi ćemo, čini mi se, poludeti, ugušiti se pod pritiskom nepomičnog

vazduha. Koliko će se ovo nastaviti? Užasno je: mrko nebo koje pritiska našu vojsku, zagušljiva
vrelina koju usisavamo sa svakim dahom. Čak i Ahil i ja, sami u svom šatoru uz stotinu igara
koje smišljamo jedan za drugog, osećamo se iscrpljeno i bespomoćno. Kad će se to završiti?

Konačno, stižu vesti. Agamemnon je razgovarao s vrhovnim sveštenikom, Kalhasom.
Poznajemo ga – nizak čovek s retkom smeđom bradom. Ružan čovek, s licem kao u lasice i s
navikom da nemirnim jezikom oblizuje usne pre nego što progovori. Ali najružnije su njegove
oči: plave, svetloplave. Kad ih ljudi vide, trgnu se. Deluje zastrašujuće. Ima sreće što ga nisu ubili
na rođenju.

Kalhas veruje da je Artemida uvređena, mada ne kaže zašto. Daje nam uobičajen savet:

velika žrtva. Svi iz logora se poslušno okupljaju, i mešaju medovinu. Na sledećem okupljanju
našeg logora, Agamemnon izjavljuje da je pozvao svoju kćer da nam pomogne oko obreda. Ona
je Artemidina sveštenica, najmlađa žena koja je dosad pomazana; možda ona može da umiri
razjarenu boginju.

A onda nastavlja da priča – ćerka mu dolazi iz Mikene ne samo zbog obreda već i zbog
udaje za jednog od kraljeva. Venčanja su uvek povoljna, zadovoljavaju bogove; možda će i to
pomoći.

Agamemnon poziva Ahila i mene u svoj šator. Lice mu je smežurano i natečeno, kao da
nije spavao. Nos mu je još uvek crven od osipa. Pored njega sedi Odisej, smiren kao i uvek.

Agamemnon se nakašljava. – Prinče Ahile. Pozvao sam te da ti nešto predložim. Možda si
čuo da... – Zastaje, ponovo se nakašljava. – Imam ćerku, Ifigeniju. Želeo bih da ti ona postane
supruga.

Zurimo. Ahil otvara i zatvara usta.
Odisej kaže: – Agamemnon ti nudi veliku čast, prinče Ftije.
Ahil muca, neuobičajeno zbunjen. – Da, i zahvalan sam mu. – Gleda Odiseja, i znam šta
misli: šta je s Dejdamijom? Ahil je već oženjen, kao što Odisej dobro zna.
Ali kralj Itake klima glavom, oprezno da ga Agamemnon ne bi video. Pravimo se da

princeza Skirosa ne postoji.
– Počastvovan sam što si mislio na mene – rekao je Ahil, još uvek oklevajući. Pogled mu

skreće prema meni, upitno.
Odisej vidi, on sve vidi. – Nažalost, provešćete samo jednu noć zajedno pre nego što ona

krene. Mada, naravno, mnogo toga može da se dogodi za jednu noć. – Smeši se. Niko se osim
njega ne smeši.

– Verujem da će to biti dobro venčanje. – Agamemnon polako govori. – Dobro za naše
porodice, dobro za ljude. – Ne gleda nas u oči.

Ahil očekuje moj odgovor; odbiće ako ja to želim. Nalet ljubomore, ali neznatan. To će
biti samo jedna noć, mislim. Dobiće status i premoć, i pomiriće se s Agamemnonom. To ništa
neće značiti. Neprimetno klimam glavom, kao i Odisej.

Ahil pruža ruku. – Prihvatam, Agamemnone. Biću ponosan da mi budeš tast.
Agamemnon prihvata mladićevu ruku. Gledam mu oči dok to radi – hladne su i gotovo
tužne. Kasnije, setiću se toga.
Nakašljava se, treći put. – Ifigenija je – kaže – dobra devojka.
– Siguran sam da jeste – kaže Ahil. – Čast mi je što će mi biti žena.
Agamemnon klima glavom, pokazuje nam da odemo, i mi se okrećemo. Ifigenija.
Melodično ime, hitro, živahno, ljupko, kao koza koja skakuće po stenama..

Nekoliko dana kasnije, stigla je uz pratnju strogih Mikenaca – onih starijih, nesposobnih

za rat. Dok njena kola kloparaju po kamenom putu prema našem logoru, vojnici izlaze da zure.

Dugo je prošlo otkako su videli ženu. Uživali su u liniji njenog vrata, blesku gležnja i šaka koje
ljupko glade suknju njene svadbene odore. Smeđe oči su joj prožete uzbuđenjem; dolazi da se
uda za najboljeg među Grcima.

Venčanje će se održati na improvizovanom trgu, četvrtastoj drvenoj platformi s
uzdignutim oltarom u pozadini. Kola prilaze bliže, prolaze pored stotina okupljenih ljudi.
Agamemnon stoji na podijumu, između Odiseja i Diomeda; Kalhas je u blizini. Ahil čeka, kao što
je običaj, pored podijuma.

Ifigenija pažljivo silazi iz kola na drveni pod. Veoma je mlada, nema još četrnaest,
neodlučna između smernog držanja i dečje nestrpljivosti. Zagrlila je oca, provukla mu prste kroz

kosu. Prošaputala mu je nešto i nasmejala se. Nisam mu video lice, ali šake na mršavim

ramenima kao da su se stegle.

Odisej i Diomed su prišli, nasmešili se i naklonili, pozdravili je. Odgovorila je otmeno, ali
nestrpljivo. Pogledom je već tražila muža koji joj je obećan. Lako ga je pronašla, ugledala je
njegovu zlatnu kosu. Nasmešila se kad ga je videla.

Ahil je tad krenuo prema njoj, stajao je tik do ivice platforme. Sad je mogao da je dodirne,
i video sam ga kako poseže da joj dotakne prste, nežne kao školjke koje je uglačalo more.

Zatim se devojka saplela. Sećam se da se Ahil namrštio. Sećam kako se pomerio da je
uhvati.

Ali nije pala. Neko ju je povukao unatrag, prema oltaru u pozadini. Niko nije video kako
se Diomed pomera, ali sad ju je držao šakom, ogromnom na njenoj ključnoj kosti, gurajući je na
kamenu površinu. Bila je suviše zaprepašćena da bi se oduprla, da bi shvatila šta se događa.
Agamemnon je izvadio nešto iz pojasa. Zablistalo je na suncu kad je zamahnuo.

Oštrica noža pala joj je na grlo, i krv je poprskala oltar, prolila joj se niz haljinu.

Zakrkljala je, pokušala da govori, ali nije mogla. Telo joj se treslo i uvijalo, ali kraljeve ruke su je
čvrsto držale. Na kraju se sve slabije opirala, prestala je da udara nogom; napokon je ležala
mirno.

Krv je umrljala Agamemnonove ruke. Prekinuo je tišinu: – Boginja je zadovoljena.

Ko zna šta je tad moglo da se dogodi? Vazduh je bio pun metalnog slanog mirisa njene
smrti. Žrtvovanje ljudi bilo je jeziv običaj, ukinut u našim zemljama pre mnogo godina. A sada
smo povrh svega žrtvovali njegovu ćerku. Bili smo užasnuti i besni.

Zatim, pre nego što smo se pomerili, osetili smo nešto na obrazima. Zastali smo,

nesigurni, i onda ponovo osetili. Meko, hladno, s mirisom mora. Ljudi su zažamorili. Vetar. Vetar
je počeo da duva. Vilice i mišići su se opustili. Boginja je zadovoljena.

Ahil je delovao nepomično, prikovan pored podijuma. Uhvatio sam ga za ruku i odvukao
kroz masu do šatora. Pogled mu je bio izbezumljen, a lice isprskano njenom krvlju. Navlažio sam
krpu i pokušao da ga očistim, ali on me je uhvatio za ruku. – Mogao sam da ih zaustavim – kazao
je. Bio je veoma bled i promukao. – Bio sam dovoljno blizu. Mogao sam da je spasem.

Odmahnuo sam glavom. – Nisi mogao da znaš.
Zario je lice u šake i ćutao. Grlio sam ga i šaputao sve utešne reči kojih sam se setio.

Pošto je oprao umrljane ruke i presvukao krvavu odeću, Agamemnon nas je pozvao na
trg. Artemida, kazao je, nije bila zadovoljna krvoprolićem koje je ova velika vojska nameravala
da počini. Tražila je naknadu za to, unapred. Krave nisu bile dovoljne. Tražila je sveštenicu
devicu, ljudsku krv za ljudsku krv; najstarija vođina ćerka bila bi najprikladnija žrtva.

Ifigenija je znala, kazao je, i pristala je na to. Većina ljudi nije bila dovoljno blizu da vidi
prestrašen pogled u njenim očima. Zahvalno su poverovali vojskovođinoj laži.

Spalili su je te noći na lomači od kedrovine, drveta naših najmračnijih bogova.
Agamemnon je otvorio sto bačvica vina da proslavi; kretali smo prema Troji s jutarnjom plimom.
Ahil je u našem šatoru iscrpljen zaspao, s glavom u mom krilu. Mazio sam mu čelo, gledao ga
kako se trza u snu. U uglu je ležala njegova okrvavljena svadbena tunika. Gledajući je, gledajući
njega, osetio sam vrelinu i pritisak u grudima. Spustio sam mu glavu s krila i ustao.

Napolju su ljudi pevali, pili i napijali se. Na žalu se plamen lomače dizao visoko,
podstican vetrom. Prošao sam pored logorskih vatri, pored pijanih vojnika. Znao sam kuda idem.

Ispred njegovog šatora bilo je stražara, ali su dremali. – Ko si ti? – pitao je jedan, trgavši

se. Prošao sam pored njega i razmakao zastore na šatoru.

Odisej se okrenuo. Stajao je pored malog stola, s prstom na nekoj mapi. Pored njega je, na

tanjiru, stajala dopola pojedena večera.
– Dobro došao, Patroklo. Sve je u redu, poznajem ga – dodao je stražaru koji se,

mucajući, izvinjavao. Čekao je da ovaj izađe. – Pretpostavio sam da ćeš doći.
Prezrivo sam frknuo. – To bi rekao i da nije istina.
Napola se osmehnuo. – Sedi, ako želiš. Upravo sam večerao.
– Dozvolio si da je ubiju – prasnuo sam.

Privukao je stolicu do stola. – Zašto misliš da sam mogao da ih zaustavim?
– Uradio bi to da je bila tvoja ćerka u pitanju. – Osećao sam se kao da mi varnice izbijaju
iz očiju. Želeo sam da ga spalim.
– Nemam ćerku. – Odlomio je komad hleba i umočio ga u pretop, a onda ga je pojeo.
– Tvoja žena, onda. Šta bi bilo da je to tvoja žena?
Pogledao me je. – Šta hoćeš da ti kažem? Da ja to ne bih uradio?
– Da.

– Ne bih. Ali verovatno je zato Agamemnon kralj Mikene, a ja vladam samo Itakom.
Odgovarao mi je bez mnogo razmišljanja. Njegovo strpljenje me je izluđivalo.
– Kriv si za njenu smrt.
Iskrivio je usne. – Pridaješ mi prevelik značaj. Ja sam samo savetnik, Patroklo. Ne
vojskovođa.
– Slagao si nas.
– U vezi s venčanjem? Da. To je bio jedini način da Klitemnestra dozvoli devojci da
dođe. – Majka, koja je ostala na Argosu. Pitanja su mi navirala, ali znao sam za njegov trik. Neću
mu dozvoliti da mi ublaži bes. Prstom sam mahao po vazduhu.
– Obeščastio si ga. – Ahil još uvek nije razmišljao o tome – bio je previše ožalošćen
devojčinom smrću. Ali ja jesam. Ukaljali su ga svojom obmanom.
Odisej je odmahnuo rukom. – Ljudi su već zaboravili da je učestvovao u tome. Zaboravili
su da je devojčina krv prolivena.
– Tebi odgovara da tako misliš.

Sipao je sebi vino i pio. – Besan si, i ne bez razloga. Ali zašto si došao kod mene? Nisam

ja držao nož, niti devojku.

– Prolivena je krv – zarežao sam. – Svuda po njemu, po njegovom licu. Po ustima. Znaš li
kako se oseća zbog toga?

– Pati što to nije sprečio.
– Naravno – odbrusio sam. – Jedva je mogao da govori.
Odisej je slegnuo ramenima. – Ima nežno srce. Hvale vredna osobina, svakako. Ako će
mu biti lakše, kaži mu da sam namerno postavio Diomeda ispred njega. Kako bi Ahil prekasno

video.

Mrzeo sam ga toliko da nisam mogao da govorim.

Nagnuo se na stolici. – Mogu li da te posavetujem? Ako si mu stvarno prijatelj, pomozi

mu da zaboravi na to meko srce. Ide u Troju da ubija ljude, a ne da ih spasava. – Njegove tamne
oči nosile su me kao brza rečna struja. – On je oružje, ubica. Ne zaboravi to. Možemo da
koristimo koplje kao štap za šetnju, ali to neće promeniti njegovu prirodu.

Te reči su mi oduzele dah, ostavile me bez reči. – On nije...
– Jeste. Najbolje koje su bogovi ikad stvorili. I vreme je da on to sazna, a i ti. Ako ne

zapamtiš ništa drugo što sam rekao, zapamti ovo. Ne kažem to zlurado.
Nisam bio u stanju da se borim s njim i njegovim rečima, koje su se lepile za mene kao

perje koje nisam mogao da otresem.
– Nisi u pravu – kazao sam. Nije mi odgovorio, samo me je gledao kako se okrećem i

napuštam ga ćutke.