Madeline Miller - Ahilov pev

30.

Ahil me je gledao kako prilazim, kako trčim tako brzo da u dahu osećam ukus krvi s
jezika. Plakao sam, grudi su mi se tresle, grlo me je peklo. Sad će ga omrznuti. Niko se neće
sećati njegove slave, poštenja i lepote; sve njegovo zlato pretvoriće se u pepeo i prah.

– Šta se dogodilo? – pitao je. Čelo mi je bilo naborano od brige. Zar stvarno ne zna?
– Umiru – promucao sam. – Svi oni. Trojanci su u logoru; spaljuju brodove. Ajant je

ranjen, niko ne može da ih spase osim tebe.

Lice mu je bilo hladno dok sam govorio. – Ako umiru, to je Agamemnonova krivica.
Rekao sam mu šta će se dogoditi ako mi oduzme čast.

– Sinoć je ponudio...
Frknuo je. – Ništa nije ponudio. Neke tronošce, neke oklope. Ništa što bi ispravilo

nepravdu, niti potvrdilo njegovu krivicu. Spasao sam ga mnogo puta, njegovu vojsku, njegov
život. – Glas mu je bio pun jedva potisnutog gneva. – Odisej može da mu liže čizme, i Diomed, i
svi ostali, ali ja neću.

– On je sramota. – Uhvatio sam se za njega kao dete. – Znam to, i svi ostali to znaju.
Moraš da ga zaboraviš. Biće kao što si rekao: osudiće sebe na propast. Ali ne krivi njih za
njegove greške. Ne dozvoli da umru zbog njegovog ludila. Voleli su te i poštovali te.

– Poštovali? Niko mi nije dao podršku pred Agamemnonom. Niko nije digao glas zbog
mene. – Ogorčenost u njegovom glasu me je zaprepastila. – Stajali su i gledali kako me vređa.
Kao da je u pravu! Mučio sam se za njih deset godina, a uzvratili su mi odbacivanjem. – Oči su
mu potamnele, zagledane u daljinu. – Napravili su izbor. Nemam suza za njih.

S obale je dopro zvuk lomljenja jarbola. Dim je sad bio gušći. Još brodova je zapaljeno.
Još mrtvih ljudi. Psovaće ga, proklinjaće ga do najdubljih tama pakla.

– Bili su nepromišljeni, da, ali još uvek su naši ljudi!

– Mirmidonci su naši ljudi. Ostali mogu da spasavaju sebe. – Nameravao je da ode, ali

sam ga zadržao.
– Uništavaš sebe. Neće te voleti zbog toga, mrzeće te i proklinjati. Molim te, ako...
– Patroklo. – Reč je bila oštra, kao nikad ranije. Prodorno me je gledao, kao da je izricao

presudu. – Neću to uraditi. Ne pitaj me ponovo.
Zurio sam u njega, pravog kao koplje koje seže do neba. Nisam mogao da pronađem reči

da doprem do njega. Možda ih nije ni bilo. Siv pesak, sivo nebo, i moja usta, ispucala i suva. Kao
da je svemu kraj. Neće se boriti. Ljudi će umreti, i njegova čast s njima. Nema blagosti, nema
milosti. Ipak sam grozničavo razmišljao, očajnički, nadajući se da ću pronaći nešto što bi moglo
da ga smekša.

Kleknuo sam i pritisnuo njegove šake na svoje lice. Obrazi su mi bili mokri od
neprestanih suza, kao voda koja teče preko tamne stene. – Onda to uradi zbog mene – kazao sam.
– Spasi ih zbog mene. Znam šta tražim od tebe. Ali tražim. Zbog sebe.

Pogledao me je, i video sam kako su moje reči uticale na njega, video sam borbu u
njegovim očima. Progutao je pljuvačku.

– Bilo šta drugo – rekao je. – Bilo šta. Ali ne ovo. Ne mogu.
Pogledao sam njegovo predivno kameno lice, i pao u očajanje. – Ako me voliš...
– Ne! – Lice mu je bilo napeto. – Ne mogu! Ako popustim, Agamemnon može da me
obeščasti kad god mu je volja. Kraljevi me neće poštovati, a ni ljudi! – Bio je zadihan, kao da je
dugo trčao. – Zar misliš da želim da svi umru? Ali ne mogu. Ne mogu! Neću mu dozvoliti da mi
to uzme!
– Onda nešto drugo. Pošalji makar Mirmidonce. Pošalji mene. Stavi mi svoj oklop, i ja ću

predvoditi Mirmidonce. Misliće da sam ti. – Te reči su nas obojicu zaprepastile. Kao da su prošle
kroz mene, a ne iz mene, kao da su potekle pravo iz božjih usta. Ipak sam se uhvatio za njih, kao
davljenik. – Vidiš li? Nećeš morati da prekršiš zakletvu, a Grci će biti spaseni.

Zurio je u mene. – Ali ti ne znaš da se boriš – kazao je.
– Neću ni morati! Toliko te se plaše, da će pobeći kad me vide.
– Ne – kazao je. – Suviše je opasno.
– Molim te. – Zagrlio sam ga. – Nije. Sve će biti u redu. Neću im prilaziti. Automedon će
biti sa mnom, a i ostali Mirmidonci. Ako ti ne možeš da se boriš, ne možeš. Ali spasi ih ovako.
Dozvoli mi da to uradim. Rekao si da ćeš mi ispuniti bilo koju drugu želju.
– Ali...
Nisam mu dozvolio da odgovori. – Razmisli! Agamemnon će znati da mu još uvek
prkosiš, ali ljudi će te voleti. Nema veće slave od toga... dokazaćeš im svima da je tvoja prikaza
moćnija od čitave Agamemnonove vojske.
Slušao me je.
– Spašće ih tvoje moćno ime, a ne tvoje koplje. Smejaće se Agamemnonovoj slabosti.
Vidiš li?
Gledao sam ga u oči, video kako popušta, malo-pomalo. Zamišljao je to, Trojance koji
beže od njegovog oklopa, nadmudrenog Agamemnona. Ljude koji mu se zahvalno bacaju pred

noge.
Podigao je ruku. – Zakuni mi se – rekao je. – Zakuni mi se da se, ako odeš, nećeš boriti s

njima. Ostaćeš s Automedonom u dvokolici i dozvolićeš Mirmidoncima da idu ispred tebe.
– Da. – Spustio sam šaku na njegovu. – Naravno. Nisam lud. Samo ću ih zaplašiti, to je

sve. Bio sam preznojen i uznemiren. Pronašao sam put kroz beskrajne hodnike njegovog ponosa i
besa. Spašću ljude; spašću njega od samog sebe. – Hoćeš li mi dozvoliti?

Oklevao je za trenutak, njegove zelene oči potražile su moje. Zatim je, polako, klimnuo
glavom.

Ahil je klečao, zakopčavao mi oklop, prsti su mu bili toliko brzi da nisam mogao da ih
pratim, samo sam osećao brzo zatezanje remena. Malo-pomalo, opremio me je: bronzani oklop i
rukavice, koji mi čvrsto stežu kožu, kožna kecelja. Dok je radio, davao mi je brza uputstva tihim i
dubokim glasom. Ne smem da se borim, ne smem da napuštam Automedona, niti druge

Mirmidonce. Treba da ostanem na dvokolici i pobegnem na prvi znak opasnosti; mogu da gonim

Trojance do Troje, ali ne smem da se borim s njima. I, najvažnije, moram da ostanem daleko od
gradskih zidina i strelaca na njima, spremnih da ubiju svakog Grka koji priđe preblizu.

– Neće biti kao nekad – rekao je. – Kad sam ja bio tamo.
– Znam. – Pomerio sam ramena. Oklop je bio krut, težak i nesavitljiv. – Osećam se kao
Dafne – rekao sam mu – obavijena svojom novom kožom od lovora. – Nije se nasmejao, samo mi
je dodao dva koplja, uglačanih i sjajnih vrhova. Uzeo sam ih, krv mi je bubnjala u ušima. Ponovo
je govorio, davao mi savete, ali nisam ga slušao. Slušao sam udaranje sopstvenog nestrpljivog
srca. – Požuri – sećam se da sam rekao.
Na kraju šlem da pokrije moju tamnu kosu. Okrenuo je uglačano bronzano ogledalo
prema meni. Zurio sam u sebe u oklopu koji sam poznavao do najsitnije pojedinosti, ukras na
šlemu, srebrni mač koji mi visi o pojasu, remen od kovanog zlata. Sve nepogrešivo i na prvi
pogled prepoznatljivo. Samo su oči bile moje, krupnije i tamnije od njegovih. Poljubio me je,
hvatajući me u meku otvorenu toplinu koja mi je udahnula slast u grlo. Zatim me je uhvatio za
ruku i izašli smo do Mirmidonaca.

Bili su postrojeni, oklopljeni i iznenada strašni, njihovi metalni oklopi sijali su kao sjajna

krila cvrčaka. Ahil me je odveo do dvokolica s već upregnutih šest konja – ne napuštaj dvokolicu,
ne bacaj koplja – i shvatio sam kako se plašio da ću se odati ako se budem stvarno borio. – Sve
će biti u redu – kazao sam. I okrenuo sam se, da se popnem na dvokolicu, da smestim koplja i
noge.

Iza mene, nakratko se obratio Mirmidoncima, mašući rukom preko ramena prema
zadimljenim palubama brodova, crnom pepelu koji je leteo u nebo, i užurbanoj masi tela koja su

se tiskala na brodovima. – Vratite mi ga – rekao im je. Klimnuli su glavom i počeli da udaraju
kopljima u štitove, u znak odobravanja. Automedon je stao ispred mene, uzimajući uzde. Svi smo
znali zašto mi trebaju dvokolice. Kad bih potrčao žalom, moji koraci nikad ne bi mogli da budu
brzi kao njegovi.

Konji su frktali i duvali, osećali su vozara iza sebe. Točkovi su malo zapeli, a ja sam se
zateturao, koplja su zazvečala. – Uravnoteži ih – kazao je. – Biće ti lakše. – Svi su čekali da sam
nespretno prebacim jedno koplje u levu ruku, kriveći šlem dok sam to radio. Podigao sam ruku i
ispravio ga.

– Sve će biti u redu – rekao sam njemu. Sebi.
– Jesi li spreman? – pitao je Automedon.

Poslednji put sam pogledao Ahila, kako stoji pored kočije, gotovo bespomoćno. Pružio
sam mu ruku, a on ju je stegnuo. – Čuvaj se – rekao je.

– Hoću.
Bilo je još toga što je trebalo reći, ali ništa više nismo izgovorili. Biće još prilika za
razgovor, večeras, sutra i ostalih dana. Pustio mi je ruku.
Okrenuo sam se prema Automedonu. – Spreman sam – rekao sam. Dvokolica je krenula,

Automedon je upravljao prema peščanom nanosu blizu mora. Kad smo stigli, osetio sam kako se
točkovi bolje okreću, dvokolica klizi glatko. Osetio sam kako mi se ukras na šlemu leluja na
vetru i znao sam da konjska dlaka leprša iznad mene. Podigao sam koplja.

Automedon se spustio tako nisko da bi mene ugledali prvog. Pesak je prštao pod brzim

točkovima, a Mirmidonci su zveckali za nama. Zadihao sam se i stezao sam koplja dok me prsti
nisu zaboleli. Proleteli smo pored praznih šatora Idomenejevih i Diomedovih, na mestu gde obala

zavija. I, konačno, stigli smo do prvih grupa ljudi. Lica su im bila zamagljena, ali čuo sam povike
prepoznavanja i radosti. – Ahil! To je Ahil! – Preplavilo me je žestoko olakšanje. Uspelo je.

Dvesta koraka dalje, brodovi i vojske jurili su prema meni, glave su se okretale prema

buci naših točkova i koraka Mirmidonaca koji usklađeno gaze pesak. Udahnuo sam i ispravio
ramena u svom – njegovom – oklopu. A onda sam, zabačene glave, podignutog koplja, stopala
čvrsto oslonjenih o ograde dvokolica, moleći se da ne udarimo u neku neravninu koja bi me
preturila, uzviknuo, divljim izbezumljenim glasom koji mi je potresao čitavo telo. Hiljadu lica,
trojanskih i grčkih, okrenulo se prema meni, sva zapanjena i radosna. Uz prasak smo uleteli među
njih.

Ponovo sam uzviknuo, njegovo ime pokuljalo mi je iz grla, i čuo sam povike Grka iz
bojnih redova, životinjski urlik nade. Trojanci su počeli da se razilaze preda mnom, povlačeći se
užasnuto. Pobedonosno sam iskezio zube, krv mi je ubrzano tekla, osetio sam žestoko

zadovoljstvo kad sam ih video kako se povlače. Ali Trojanci su bili hrabri ljudi, i nisu svi utekli.
Preteće sam podigao koplje.

Možda me je oklop oblikovao. Možda zato što sam ga godinama posmatrao, ali položaj

mog ramena nije bio mlitav i nespretan. Bio je viši, snažniji, savršeno uravnotežen. I tad, pre

nego što sam stigao da razmislim, izbacio sam koplje koje je poletelo u pravilnom luku i zarilo se

u grudi nekog Trojanca. Baklja kojom je mahao prema Idomenejevom brodu ispala mu je u pesak

dok je on padao ničice. Ako je i krvario, ako mu se glava raspolutila a mozak iscurio, nisam to

video. Mrtav, pomislio sam.
Automedonova usta su se pomerala, razrogačio je oči. Ahil ne želi da se boriš,

pretpostavljam da je kazao. Ali ja sam već drugom rukom podigao drugo koplje. Mogu ovo.
Konji su ponovo promenili pravac, i ljudi su se razbežali. Ponovo me je preplavio osećaj savršene
ravnoteže, kao da se svet namestio i čeka. Ugledao sam jednog Trojanca, i bacio, osećajući kako
mi drvo češe palac. Pao je, proboden kroz butinu, udarac mu je slomio kost. Dvojica. Svud oko
mene, ljudi su uzvikivali Ahilovo ime.

Uhvatio sam Automedona za rame. – Još jedno koplje. – Oklevao je za trenutak, zatim
povukao uzde, usporavajući, kako bih mogao da se nagnem iz kočije u pokretu i uzmem jedno
zabodeno u nečije telo. Koplje kao da mi je poskakivalo u ruci. Već sam pogledom tražio novo
lice.

Grci su počeli da se okupljaju – Menelaj je ubio nekog pored mene, jedan od Nestorovih
sinova je kao za sreću udario kopljem u moje dvokolice, pre nego što ga je bacio prema nekom
trojanskom princu. Trojanci su, očajnički, zabatrgali prema svojim dvokolicama, povlačeći se.
Hektor je trčao među njima, izvikujući naređenja. Popeo se na svoju dvokolicu, poveo ljude
prema kapiji, a onda i uzanom stazom koja je premošćavala jarak, pa u ravnicu iza.

– Hajde! Za njima!

Video sam oklevanje na Automedonovom licu, ali poslušao me je i okrenuo konje u
poteru. Izvadio sam još kopalja iz leševa – vukući nekoliko njih za sobom pre nego što sam
oslobodio vrhove – i pojurio trojanske dvokolice koje su se sad tiskale na kapiji. Video sam kako
se vozari prestravljeno osvrću, izbezumljeno, prema Ahilu, ponovo rođenom kao Feniks, iz svog
neumoljivog gneva.

Nisu svi konji bili spretni kao Hektorovi, i mnoge užurbane dvokolice skliznule su s
prolaza i upale u jarak, ostavljajući vozare da beže pešice. Pratili smo ih, Ahilovi božanski konji
kao da su lebdeli u vazduhu. Mogao sam da ih zaustavim, jer su Trojanci bežali prema svom

gradu. Ali iza mene su se nalazili okupljeni Grci, izvikivali su moje ime. Njegovo ime. Nisam se

zaustavio.

Pružio sam ruku, i Automedon je poterao konje u polukrug, pa napred. Prošli smo pored
Trojanaca u begu i obišli ih, da ih dočekamo u trku. Naciljao sam kopljima, i ponovo im
probadao trbuhe i grla, pluća i srca. Bio sam nemilosrdan, nepogrešiv, izbegavao sam kopče i
bronzu kako bih kidao meso iz kojeg je krv prštala kao iz probušene vinske mešine. Zahvaljujući
danima provedenim u belom šatoru, znao sam svaku njihovu slabost. Bilo je tako lako.

Iz meteža se pojavila jedna dvokolica. Vozar je bio ogroman, duga kosa lepršala je iza
njega dok je besomučno bičevao konje. Tamne oči prodorno su me gledale, usta su mu bila
iskrivljena od besa. Oklop mu je pristajao kao koža foki. Bio je to Sarpedon.

Podigao je ruku i naciljao kopljem u moje srce. Automedon nešto viče, poteže uzde.
Osećam dašak vetra iznad ramena. Oštar vrh koplja zariva se u zemlju iza mene.

Sarpedon urla, proklinje ili izaziva, ne znam. Dižem koplje, kao u snu. To je čovek koji je
ubio toliko Grka. Njegova ruka je srušila zid.

– Ne! – Automedon me hvata za ruku. Drugom šiba konje, jurimo. Sarpedon okreće
dvokolicu, i za trenutak pomislim da je odustao. Zatim je ponovo okreće i podiže koplje.

Svet se rasprskava. Dvokolica leti u vazduh, a konji njište. Padam na travu, udaram
glavom u zemlju. Šlem mi pada na oči, guram ga naviše. Vidim naše konje, zapetljane; jedan je
pao, proboden kopljem. Ne vidim Automedona.

Sarpedon se približava iz daljine, nemilosrdno tera dvokolicu prema meni. Nema vremena
za beg; ustajem da ga dočekam. Podižem koplje, hvatam ga kao da je zmija koju želim da
zadavim. Zamišljam kako bi Ahil to uradio, čvrsto stojeći na zemlji, zategnutih leđnih mišića.

Video bi procep u neprobojnom oklopu, ili bi ga napravio. Ali ja nisam Ahil. Vidim nešto drugo,

svoju jedinu priliku. Gotovo je stigao do mene. Bacam koplje.

Pogađam ga u stomak, gde je oklop debeo. Ali zemlja je neravna, a ja sam ga bacio svom
snagom. Ne probija oklop, ali ga odbacuje unazad. Dovoljno je. Njegova težina iskreće
dvokolicu, i on ispada. Konji projure pored mene, ostavljajući ga iza sebe, nepomičnog na tlu.
Stežem balčak mača, uplašen da će ustati i ubiti me; onda vidim neprirodan položaj njegovog
slomljenog vrata.

Ubio sam Zevsovog sina, ali to nije dovoljno. Moraju da misle da je Ahil to uradio.

Prašina je već pala na Sarpedonovu dugu kosu, kao polen na pčelinu zadnjicu. Uzimam koplje i
zarivam ga svom snagom u njegove grudi. Krv curi, ali slabo. Nema otkucaja srca da je poguraju.

Kad povučem koplje, izlazi polako, kao koren iz napukle zemlje. Pomisliće da ga je to ubilo.
Čujem povike, ljudi se okupljaju oko mene, na dvokolicama i pešice. Likijci gledaju krv

svog kralja na mom koplju. Automedonova ruka steže mi rame i odvlači me do dvokolica.
Ispregao je mrtvog konja, ispravio točkove. Zadihan je, bled od straha. – Moramo da krenemo.

Automedon tera nestrpljive konje i udaljavamo se, preko polja, od likijskih progonitelja.

U ustima osećam divalj, metalan ukus. I ne primećujem koliko sam bio blizu smrti. Glava mi
bukti od divljaštva, koje kulja kao krv iz Sarpedonovih grudi.

Dok smo skretali spremajući se da pobegnemo, Automedon nas je dovezao do Troje.
Zidine se nadvijaju nada mnom, veliki kameni blokovi, koje su navodno postavile božje ruke i

kapija, velika, od potamnele bronze. Ahil me je upozorio da se čuvam strelaca na kulama, ali sve
se odigralo tako brzo, da se niko još uvek nije vratio. Troja je bila potpuno nebranjena. Sad bi i

neko dete moglo da je osvoji.

Pomisao na pad Troje ispunjava me zluradošću. Zaslužuju da izgube svoj grad. Za sve su
oni krivi. Izgubili smo deset godina i mnogo ljudi, i Ahil će umreti, zbog njih. Dosta je bilo.

Skačem s dvokolica i trčim prema zidinama. Pronalazim mala udubljenja u kamenu, kao
prazne očne duplje. Penjem se. Stopalima tražim beznačajno male neravnine na kamenju koje su
klesali bogovi. Nisam spretan, već bauljam, rukama grebem kamen, da ne skliznu. A ipak se
penjem. Slomiću njihov nesalomivi grad, zarobiću Helenu, dragoceni plen. Zamišljam kako je
nosim pod miškom, bacam je pred Menelaja. Gotovo. Niko više neće morati da umre zbog njene
taštine.

Patroklo. Neki glas kao muzika, iznad mene. Pogledam i vidim čoveka kako leži na
zidinama, kao da se sunča, tamna kosa mu pada na ramena, tobolac i luk mu nehajno prebačeni
preko torza. Zaprepašćen, malo skliznem, kolenima očešem kamen. Neizrecivo je lep, glatke
kože i divnog lica koje sija nečim nadljudskim. Crne oči. Apolon.

Smeši se, kao da je ovo sve što je oduvek želeo, da ga ja prepoznam. Zatim pruža ruku,

koja se neverovatno rasteže i premošćava udaljenost između njegovih stopala i mojeg tela.
Zatvaram oči i osećam samo prst, kako se zavlači pod zadnji deo mog oklopa, odiže me i baca
dole.

Ugruvam se, oklop mi zveči. Malo sam ošamućen od udarca, od razočaranja što sam tako
iznenada udario o tlo. Mislio sam da sam se peo. Ali preda mnom je zid, tvrdoglavo neosvojen.

Stežem vilice i ponovo počinjem; neću mu dozvoliti da me porazi. U bunilu sam, grozničavo
sanjam o tome kako držim Helenu u rukama. Kamenje je kao tamna voda koja neprestano teče
preko nečeg što sam ispustio, što želim da mi se vrati. Zaboravljam na boga, na to zašto sam pao,
zašto mi stopala dodiruju iste pukotine koje sam već prešao. Možda je to jedino što radim,
pomislio sam, otupelo – penjem se na zidine i padam s njih. I ovog puta kad pogledam, bog se ne

smeši. Hvata me za tuniku i drži me. Zatim me pušta da padnem.

***

Ponovo udaram glavom u zemlju, ošamućen sam i bez daha. Oko mene se okupljaju
zamagljena lica. Jesu li došli da mi pomognu? A onda osetim: hladan vazduh na oznojenom čelu,
rasipanje moje tamne kose, konačno oslobođene. Moj šlem. Vidim ga pored sebe, prevrnut kao
prazna puževa kućica. I svoj oklop, skinut, sve te trake koje je Ahil vezao razvezao je bog. Pada s
mene, rasipa se po zemlji, ostaci moje razbijene, rasute kućice.

Ledenu tišinu razbija promukao besan uzvik Trojanaca. Osvešćujem se: nenaoružan sam i
sâm, a oni znaju da sam samo Patroklo.

Beži. Skačem na noge. Koplje poleti i okrzne mi kožu na listu, ostavljajući crven trag.
Izbegnem ispruženu ruku, strah mi nekontrolisano tutnji u grudima. Kroz maglu užasa vidim
nekog čoveka kako cilja kopljem prema mom licu. Ipak sam brži i koplje proleti pored mene,
mrsi mi kosu kao ljubavnikov dah. Još jedno bačeno u noge, kako bih se sapleo. Preskačem ga,
zaprepašćen što već nisam mrtav. Nikad nisam bio tako brz.

Nevidljivo koplje stiže otpozadi. Probija mi kožu na leđima, udara u rebra. Zateturam se,
odbačen silinom udarca, zaprepašćenjem zbog prodornog bola i plamene obamrlosti u stomaku.
Osećam kako me neko vuče, i vrh koplja nestaje. Krv je vrela na mojoj hladnoj koži. Čini mi se
da urlam.

Lica Trojanaca trepere, i ja padam. Krv mi curi kroz prste i kaplje na tlo. Mnoštvo se
razdvaja, vidim čoveka koji ide prema meni. Kao da je došao iz velike daljine, da se spušta, kao
da ležim na dnu duboke uvale. Poznajem ga. Kukovi kao ukrasi na hramu, čelo namršteno i
strogo. Ne gleda ljude koji ga okružuju; hoda kao da je sam na bojnom polju. Dolazi da me ubije.

Hektor.
Disanje mi je isprekidano, a svaki udisaj kao da mi otvara nove rane. Prisećanje bubnji u

meni, kao krv u ušima. Ne može da me ubije. Ne sme. Ahil ga neće poštedeti ako to uradi. A
Hektor mora da živi, zauvek; nikad ne sme da umre, čak ni od starosti, čak ni kad bude toliko star
da mu se kosti pomeraju ispod kože kao kamenje u potoku. Mora da živi, jer je njegov život,
mislim dok se povlačim kroz travu, poslednja brana pre nego što Ahilova krv poteče.

Očajnički se okrećem prema ljudima oko sebe i puzim između njihovih kolena. Molim
vas, kreštim. Molim vas.

Ali ne gledaju me; gledaju svog princa, Prijamovog najstarijeg sina, kako neumoljivo
korača prema meni. Zabacujem glavu, i vidim da je sad blizu, podignutog koplja. Čujem samo
sopstveno disanje, vazduh koji ulazi i izlazi iz mojih pluća. Hektor podiže koplje. A onda ga
spušta, srebrna svetlost leti prema meni.

Ne. Ruke mi polete u vazduh kao preplašene ptice, pokušavaju da zaustave neumoljiv

pokret koplja prema mom stomaku. Ali slab sam kao beba u odnosu na Hektorovu snagu, i

dlanovi mi se razdvajaju, pretvaraju se u crvene trake. Vrh koplja izaziva takav bol da ostajem

bez daha, nalet agonije probada mi stomak. Udaram glavom u zemlju, i poslednja slika koju
vidim jeste Hektor, koji se ozbiljno nadvija nad mene, uvrće koplje u meni kao da meša čorbu.
Poslednja misao je: Ahil.

31.

Ahil stoji na grebenu i gleda tamne obrise bitke kako se njišu po bojnom polju ispred
Troje. Ne može da razazna lica niti ljude. Juriš prema Troji izgleda kao nalet plime; odsjaj
mačeva i oklopa kao riblja krljušt pod suncem. Grci potiskuju Trojance, kao što je Patroklo
kazao. Uskoro će se vratiti, i Agamemnon će kleknuti. Biće ponovo srećni.

Ali ne može to da oseti. Nekako je obamro. Bojno polje je kao žrtva pogleda u Gorgonino
lice, polako se pretvara u kamen. Zmije se uvijaju i uvijaju pred njim, vezuju se u taman čvor
pred Trojom. Neki kralj je pao, ili princ, i bore se za njegovo telo. Ko? Zaklanja oči, ali ne vidi
ništa više. Patroklo će mu ispričati.

Vidi deliće. Ljude, kako idu obalom prema logoru. Odiseja, kako hramlje pored ostalih
kraljeva. Menelaj nosi nešto u rukama. Travom umrljane noge slobodno vise. Pramenovi
zamršene kose vire ispod pokrova. Obamrlost je sad dobrodošla. Poslednji njeni trenuci. Zatim,
pad.

Poseže za mačem da prereže sebi grlo. Tek kad ugleda praznu šaku seti se: dao ga je
meni. Zatim ga Antiloh uhvati za zglob, i svi nešto govore. Vidi samo krvavu tkaninu. Uz urlik,
odbacuje Antiloha od sebe, obara Menelaja. Pada preko tela. Saznanje ga preplavljuje, oduzima
mu dah. Nadire vrisak, probija se iz grla. A zatim još jedan, i još jedan. Čupa kosu. Zlatni
pramenovi padaju na krvav leš. Patroklo, kaže, Patroklo. Patroklo. Neprestano, sve dok se to ime
ne slije u jedan zvuk. Odisej negde kleči, traži hranu i vodu. Obuzima ga užasan usijan bes, i
gotovo ga ubija. Ali onda bi morao da me ostavi. Ne može. Drži me tako čvrsto da osećam
slabašno udaranje u njegovim grudima, kao krila noćnog leptira. Odjek, poslednji ostatak duše u
mom telu. Mučenje.

Briseida trči prema nama, iskrivljenog lica. Nadvija se nad telo, prelepe tamne oči
prolivaju suze tople kao letnja kiša. Pokriva lice rukama i jeca. Ahil je ne gleda. I ne vidi je.
Ustaje.

– Ko je ovo uradio? – Glas mu je jeziv, napukao i promukao.
– Hektor – kaže Menelaj. Ahil uzima svoje ogromno koplje od jasenovine, i pokušava da
se otrgne iz ruku koje ga drže.
Odisej ga hvata za ramena. – Sutra – kaže. – Ušao je u grad. Sutra. Slušaj me, Pelejev
sine. Sutra možeš da ga ubiješ. Kunem se. Sad moraš da jedeš i odmoriš se.

Ahil jeca. Drži me u naručju, ne jede, ne izgovara ništa osim mog imena. Vidim mu lice
kao kroz vodu, kao što riba vidi sunce. Suze mu padaju, ali ne mogu da ih obrišem. To je sad
moje stanje, poluživot nesahranjenog duha.

Dolazi njegova majka. Čujem je, zvuk talasa koji zapljuskuju obalu. Ako sam joj se gadio
živ, još više joj se gadi moje telo u sinovljevim rukama.

– Mrtav je – ravnodušno kaže.
– Hektor je mrtav – kaže on. – Sutra.
– Nemaš oklop.
– Ne treba mi. – Otvara usta; pokušava da govori.
Ona pruža ruke, blede i hladne, da skloni njegove s mog tela. – Sam je sebi to uradio –
kaže.
– Ne dodiruj me!
Povlači se, gleda ga kako me grli.

– Doneću ti oklop – kaže.

Ovako se nastavlja, razmiču se zastori šatora, pojavljuju se zamišljena lica. Feniks,
Automedon, Mahaon. Napokon, Odisej. – Agamemnon je došao da te vidi i da ti vrati devojku. –
Ahil ne kaže: Već je vraćena. Možda i ne zna.

Dvojica muškaraca se suočavaju pod treperavom svetlošću vatre. Agamemnon se
nakašljava. – Vreme je da zaboravimo podele između nas. Došao sam da ti vratim devojku,
Ahile, nepovređenu i zdravu. – Zastaje, kao da očekuje zahvalnost. Dobija samo tišinu. – Iskreno,
bogovi mora da su nam pomutili razum kad su nas ovako zavadili. Ali sad je to gotovo, i ponovo
smo saveznici. – Poslednje je izrečeno glasno, zbog prisutnih ljudi. Ahil ne odgovara. Zamišlja
kako ubija Hektora. To je sve što ga održava na nogama.

Agamemnon okleva. – Prinče Ahile, čujem da ćeš se sutra boriti?
– Da. – Njegov iznenadan odgovor ih uplaši.
– Vrlo dobro, to je vrlo dobro. – Agamemnon čeka još malo. – Borićeš se i posle toga, je
li tako?
– Ako želiš – odgovara Ahil. – Nije mi stalo. Uskoro ću umreti.
Prisutni se zgledaju. Agamemnon nastavlja.
– Dobro. Onda je to rešeno. – Okreće se da krene, zaustavlja se. – Bilo mi je žao kad sam
čuo za Patroklovu smrt. Hrabro se borio danas. Jesi li čuo da je ubio Sarpedona?
Ahil podiže oči. Zakrvavljene su i mrtve. – Želeo bih da vas je sve pustio da umrete.
Agamemnon je suviše zaprepašćen da bi odgovorio. Odisej prekida tišinu. – Ostavićemo
te da žališ, prinče Ahile.
***

Briseida kleči pored mog tela. Donela je vodu i krpu, i pere krv i prljavštinu s moje kože.
Ruke su joj nežne, kao da kupa bebu, a ne leš. Ahil ulazi u šator, i pogledi im se sreću iznad mog
tela.

– Skloni se od njega – kaže.
– Gotovo sam završila. Ne zaslužuje da leži u prljavštini.
– Ne želim da ga dodiruješ.
Oči su joj pune suza. – Zar misliš da si ga samo ti voleo?
– Izlazi. Izlazi!
– Više ti je stalo do njega mrtvog nego za života. – Glas joj je ogorčen. – Kako si mogao
da ga pustiš da ide? Znao si da ne ume da se bori!
Ahil urla i razbija tanjir. – Izlazi!
Briseida se ne pomera. – Ubij me. To ga neće vratiti. Vredi deset puta više od tebe. Deset!
A ti si ga poslao u smrt!
Iz njega dopire neljudski zvuk. – Pokušao sam da ga zaustavim! Rekao sam mu da ne
napušta žal!
– Ti si ga naterao da ode. – Briseida mu prilazi. – Borio se da te spase, tebe i tvoj
dragoceni ugled. Jer nije mogao da podnese da patiš!
Ahil se hvata za glavu. Ali ona ne prestaje. – Nikad ga nisi zasluživao. Ne znam zašto te
je voleo. Ti mariš samo za sebe!
Ahil je gleda u oči. Uplašena je, ali ne uzmiče. – Nadam se da će te Hektor ubiti.
Dah mu zapinje u grlu. – Zar misliš da se ja tome ne nadam? – pita je.

Plače i diže me na naš krevet. Leš mi je mlitav; u šatoru je toplo i uskoro će početi da

zaudara. Kao da ne mari za to. Grli me celu noć, pritiska moje hladne šake na svoja usta.
U zoru, njegova majka se vraća sa štitom, mačem i oklopom, tek iskovanim od još tople

bronze. Gleda ga kako se oprema i ne pokušava da razgovara s njim.

***

Ne čeka Mirmidonce niti Automedona. Trči obalom, pored Grka koji su izašli da gledaju.
Uzimaju oružje i prate ga. Ne žele to da propuste.

– Hektore! – urla. – Hektore! – Probija se kroz trojanske redove, razbija grudi i lica, kao

razgnevljen meteor. Odlazi pre nego što im tela padnu na zemlju. Trava, ugažena od deset godina
vojevanja, ispija bogatu krv prinčeva i kraljeva.

Ipak mu Hektor izmiče, provlači se između kočija i ljudi uz božansku sreću. Niko ne
smatra kukavičlukom njegov beg. Neće preživeti ako bude uhvaćen. Nosi Ahilov oklop,
prepoznatljiv oklop s feniksom, koji je je uzeo kad me je ubio. Ljudi gledaju dok njih dvojica

prolaze: izgleda kao da Ahil juri samog sebe.
Hektor, zadihan, trči prema širokoj trojanskoj reci, Skamanderu. Voda se presijava kao

zlatna, obojena od kamenja na dnu, žutog kamenja po kojem je Troja poznata.
Voda više nije zlatna, već mutna, crvena, zakrčena telima i oklopima. Hektor skače u

talase i pliva, probijajući se između šlemova i tela. Stiže na drugu obalu; Ahil ga prati.
Neka prilika se izdiže iz vode da mu prepreči put. Prljava voda klizi s mišića na njegovim

ramenima i sa crne brade. Viši je od najvišeg smrtnika i pun snage kao potok u proleće. Voli
Troju i njene ljude. U leto, sipaju vino u reku njemu u čast, i bacaju vence da plutaju vodom.
Najpobožniji je Hektor, trojanski princ.

Ahilovo lice isprskano je krvlju. – Nećeš me sprečiti da ga uhvatim.
Bog reke Skamander podiže debeo štap, veliki kao omanje stablo. Ne treba mu mač;
jednim udarcem tim štapom može da polomi kosti, slomi vrat. Ahil ima samo mač. Koplja više
nema, ostala su u telima.

– Vredi li to tvog života? – pita bog.
Ne. Molim te. Ali nemam više glas. Ahil ulazi u reku i podiže mač.
Šakama velikim kao čovečji trup, rečni bog zamahuje štapom. Ahil se saginje i pravi
kolut napred, izbegavajući drugi udarac. Ustaje i udara, ciljajući na nezaštićene grudi boga. Lako,
gotovo nehajno, bog izbegava udarac. Vrh mača bezazleno udara, kao nikad ranije.
Bog napada. Njegovi zamasi teraju Ahila da se provlači kroz krhotine koje plutaju rekom.
Koristi štap kao malj; široki lukovi kapi prskaju s mesta gde udara površinu reke. Ahil mora svaki
put da odskoči. Voda kao da ga ne vuče, kako bi vukla nekog drugog čoveka.
Ahilov mač se kreće brže od misli, ali ne može da dodirne boga. Skamander dočekuje
svaki udarac svojim moćnim štapom, terajući ga da bude sve brži. Bog je star, star kao prvo
topljenje leda s planina, i prepreden. Poznaje svaku borbu koja je vođena na ovim ravnicama, i
ništa ga ne iznenađuje. Ahil počinje da usporava, umoran od napornog odbijanja snage boga
samo tankom metalnom oštricom. Iverje leti kad se oružja sudare, ali štap je debeo kao
Skamanderova noga; nema nade da će se slomiti. Bog počinje da se smeši jer čovek sve više
izbegava njegove udarce, umesto da ih dočekuje. Nemilosrdno napreduje. Ahilovo lice je
iskrivljeno od napora i usredsređenosti. Bori se svim silama. On, ipak, nije bog.
Vidim ga kako se pribira, sprema poslednji očajnički napad. Napada, mač munjevito ide
prema glavi boga. U deliću sekunde, Skamander mora da se sagne kako bi ga izbegao. To je
trenutak koji Ahil traži. Vidim kako mu se mišići napinju za taj poslednji udarac; skače.
Prvi put u životu nije dovoljno brz. Bog dočekuje udarac, i grubo ga odgurne u stranu.
Ahil se zatetura. Sasvim malo je, neznatno, izgubio ravnotežu, da sam jedva primetio. Ali bog

vidi. U međuvremenu, u tom kratkom trenu posrtanja jurne napred, zlokoban i pobedonosan.
Drvo pada u smrtonosnom luku.

Trebalo je da zna; trebalo je da ja znam. Ta stopala se nikad nisu saplela, nijednom,
otkako ih znam. Ako bi i došlo do greške, to ne bi bilo tu, gde su nežne kosti i izvijeni lukovi.
Ahil je na udicu stavio mamac ljudske greške, i bog je zagrizao.

Dok Skamander napada, ukazuje se prilika, i Ahilov mač ga probada. Rana se otvara na
boku boga, i reka ponovo poteče zlatna, umrljana božanskom krvlju koja lipti iz njenog
gospodara.

Skamander neće umreti. Ali mora da othrama dalje, oslabljen i umoran, do planina i
izvora svojih voda, da zaleči ranu i povrati snagu. Zaroni u reku i nestaje.

Ahilovo lice je oznojeno, dah isprekidan. Ali ne zastaje. – Hektore! – urla. I lov ponovo
počinje.

Bogovi negde šapuću:

Porazio je jednog od nas.
Šta će se dogoditi ako napadne grad?
Troja još ne treba da padne.

A ja mislim: ne plašite se za Troju. On želi samo Hektora, i ništa više. Kad Hektor bude
mrtav, zaustaviće se.

U podnožju visokih zidina Troje nalazi se gaj, gde raste sveti vijugavi lovor. Tamo
Hektor, na kraju, zastaje. Ispod grana, njih dvojica se susreću. Jedan od njih je crnomanjast, kao
korenje koje seže duboko u zemlju. Nosi zlatan oklop i šlem, uglačane štitnike za noge. Stajao mi
je prilično dobro, ali on je viši od mene, krupniji. Pod grlom mu metal zjapi podalje od kože.

Lice drugog čoveka iskrivilo se do neprepoznatljivosti. Odeća mu je još uvek mokra od
borbe u reci. Podiže javorovo koplje.

Ne, molim ga. Priziva svoju smrt, proliće svoju krv. Ne čuje me.
Hektorove oči su razrogačene, ali više ne beži. Kaže: – Ispuni mi želju. Predaj moje telo
porodici pošto me ubiješ.
Ahil zakrklja. – Nema pogodbe između lavova i ljudi. Ubiću te i celog pojesti. – Vrh
njegovog koplja pretvara se u taman kovitlac, sjajan kao zvezda Severnjača, i probada udubljenje
pod Hektorovim grlom.

Ahil se vraća u šator, gde se nalazi moje telo. Crven je, crven i rđavocrven do lakata,
kolena, vrata, kao da je plivao u ogromnim tamnim srčanim komorama i izašao, upravo sad, sav
krvav. Vuče Hektorovo telo za sobom, vezano kožnom trakom provučenom kroz pete. Uredna
brada prekrivena je zemljom, lice crno od krvave prašine. Vukao ga je za dvokolicama, dok su
konji trčali.

Grčki kraljevi ga čekaju.
– Danas si bio pobedonosan, Ahile – kaže Agamemnon. – Okupaj se i odmori, a onda
ćemo se gostiti tebi u čast.
– Ne želim gozbu. – Probija se između njih, vukući Hektora.

– Hokumoros. – Majka ga zove najnežnijim glasom. Lakonogi. – Zar nećeš jesti?
– Znaš da neću.
Mazi ga po obrazu, kao da želi da obriše krv.

On se trgne. – Prekini – kaže.
Lice joj za trenutak postane bezizrazno, tako brzo da on to ne vidi. Kad progovori, glas joj
je strog.
– Vreme je da vratiš Hektorovo telo porodici da ga sahrani. Ubio si ga i osvetio se.
Dovoljno je.
– Nikad neće biti dovoljno – kaže.

Prvi put od moje smrti, pada u nemiran, uzdrhtao san.
Ahile. Ne mogu da podnesem tvoj bol.
Udovi mu se trzaju i uvijaju.
Donesi obojici mir. Spali me i sahrani. Čekaću te među senkama. Ja ću...
Ali već se budi. – Patroklo! Čekaj! Ovde sam!
Protresa telo pored sebe. Kad mu ne odgovorim, ponovo zaplače.

Ustaje u zoru i vuče Hektorovo telo oko zidina Troje, da ga svi vide. Radi to ponovo u
podne i uveče. Ne vidi kako Grci počinju da skreću pogled s njega. Ne vidi usne koje se stiskaju s
neodobravanjem dok prolazi. Koliko dugo može ovako?

Tetida ga čeka u šatoru, visoka i prava kao plamen.
– Šta želiš? – Baca Hektorovo telo pored ulaza.
Na obrazima ima rumene mrlje, kao krv prolivena na mermer. – Moraš da prekineš s
ovim. Apolon je ljut. Želi da ti se osveti.
– Dozvoli mu. – Klekne, zagladi mi kosu na čelu. Umotan sam u ćebad, da bi se prigušio
smrad.
– Ahile. – Prilazi mu, hvata ga za bradu. – Slušaj me. Preterao si. Neću moći da te
zaštitim od njega.
Otrgne glavu i iskezi se. – I ne treba.
Koža joj je belja nego ikad. – Ne budi lud. Samo te moja moć...
– Kakve to veze ima? – Prekida je, odsečno. – Mrtav je. Može li tvoja moć da ga vrati?
– Ne – kaže ona. – Ništa ga ne može vratiti.
Ustaje. – Zar misliš da ne vidim kako likuješ? Znam koliko si ga mrzela. Uvek si ga
mrzela! Da nisi otišla kod Zevsa, bio bi živ!
– On je smrtnik – kaže ona. – A smrtnici umiru.
– I ja sam smrtnik! – urla on. – Kakva korist od bogova ako ne mogu ovo? Kakva korist
od tebe?
– Znam da si smrtnik – kaže. Spušta svaku hladnu reč kao pločicu u mozaiku. – Znam to
bolje nego bilo ko. Ostavila sam te predugo na Pelionu. To te je uništilo. – Pokazuje na njegovu
poderanu odeću, suzno lice. – To nije moj sin.
Grudi mu se nadimaju. – A ko jeste, majko? Nisam se dovoljno proslavio? Ubio sam
Hektora. I koga još? Pošalji ga pred mene. Sve ću ih pobiti!
Lice joj se iskrivi. – Ponašaš se kao dete. Pir je s dvanaest godina muževniji od tebe.
– Pir. – Prostenje tu reč.
– Doći će, i Troja će pasti. Grad ne može da bude osvojen bez njega, kažu suđaje. – Lice
joj blista.
Ahil zuri. – Dovešćeš ga ovamo?
– On je sledeći Aristos Achaion.
– Još nisam umro.
– Kao da jesi. – Te reči su kao prasak biča. – Znaš li šta sam sve podnela da te učinim

velikim? A sad uništavaš sve to? – Pokazuje na moje trulo telo, lice joj je zgađeno. – Završila
sam. Ništa više ne mogu da uradim kako bih te spasla.

Tamne oči gasnu joj kao umiruće zvezde. – Drago mi je što je mrtav – kaže.
To je poslednje što mu je rekla.

32.

U najsitniji noćni sat, kad čak i divlji psi dremaju i sove utihnu, neki starac prilazi našem
šatoru. Prljav je, poderane odeće, kosa mu je uprljana pepelom i zemljom. Tunika mu je mokra
od preplivavanja reke. Ipak, kad progovori, oči su mu bistre. – Došao sam po svog sina – kaže.

Kralj Troje ide da klekne pred Ahilovim nogama. – Hoćeš li saslušati molbe jednog oca,
moćni prinče Ftije, najbolji među Grcima?

Ahil zuri dole u čovekova ramena kao zanesen. Tresu se od godina, pogrbljena pod
teretom bola. Čovek je imao pedeset sinova, gotovo sve ih je izgubio.

– Saslušaću te – kaže.
– Nek bogovi blagoslove tvoju ljubaznost – kaže Prijam. Šake su mu hladne na zažarenoj
Ahilovoj koži. – Došao sam ovamo s nadom. – Drhtaj, nevoljan, obuzima ga; noćna hladnoća i
mokra odeća. – Žao mi je što se ovakav pojavljujem pred tobom.
Te reči kao da malo trgnu Ahila. – Ne kleči – kaže. – Dozvoli mi da te ponudim hranom i
pićem. – Pruža mu ruku, i pomaže starom kralju da ustane. Daje mu suv ogrtač i mek jastuk koji
Feniks najviše voli, i sipa mu vino. Pored Prijamove naborane kože i sporih koraka iznenada

izgleda veoma mlado.

– Hvala ti na gostoprimstvu – kaže Prijam. Naglasak mu je primetan, i govori sporo, ali
grčki mu je dobar. – Čuo sam da si plemenit čovek, i tvojoj plemenitosti se obraćam. Neprijatelji
smo, ipak nikad nisi bio poznat kao surov. Preklinjem te da mi vratiš sinovljevo telo da ga

sahranim, kako mu duša ne bi izgubljena lutala. – Dok govori, trudi se da ne gleda u senku na tlu

u uglu.

Ahil zuri u tamu u svojim skupljenim dlanovima. – Hrabar si što si ovamo došao sam –

kaže. – Kako si ušao u logor?

– Vodila me je milost bogova.
Ahil ga pogleda. – Kako si znao da te neću ubiti?
– Nisam znao – kaže Prijam.

Usledi tišina. Hrana i vino stoje pred njima, ali oni niti jedu niti piju. Vidim Ahilova rebra

kroz tuniku.
Prijamov pogled pronalazi drugo telo, moje, kako leži na krevetu. Načas okleva. – To je...

tvoj prijatelj?
– Philtatos – kaže Ahil, oštro. Najvoljeniji. – Najbolji među ljudima, a zaklao ga je tvoj

sin.

– Žao mi je zbog tvog gubitka – kaže Prijam. – I žao mi je što ti ga je moj sin oduzeo. A

ipak te preklinjem da budeš milosrdan. Ljudi moraju, u bolu, da pomognu jedni drugima, iako su

neprijatelji.
– Šta ako neću? – Glas mu je nepopustljiv.
– Onda nećeš.
Obojica ćute za trenutak. – Još uvek mogu da te ubijem – kaže Ahil.
Ahile.
– Znam. – Kraljev glas je tih, nepreplašen. – Ali ako postoji mogućnost da duša mog sina

bude spokojna, onda je to vredno mog života.
Ahilove oči se pune suzama; okreće glavu da ga starac ne vidi.
Prijamov glas je nežan. – Ispravno je tražiti spokoj za mrtve. Ti i ja znamo da nema

spokoja za one koji ih nadžive.
– Da – šapuće Ahil.
Ništa se ne pomera u šatoru; vreme kao da ne prolazi. Onda Ahil ustane. – Bliži se zora, a

ja ne želim da budeš u opasnosti kad se budeš vraćao kući. Reći ću slugama da pripreme telo tvog
sina.

Kad odu, on legne pored mene, spušta mi lice na stomak. Koža mi postaje klizava od

njegovih nepresušnih suza.
Sutradan me nosi na lomaču. Briseida i Mirmidonci gledaju dok me stavlja na drva i kreše

kremen. Plamen me okružuje, i osećam kako klizim sve dalje od života, pretvaram se u najtanji
drhtaj na vetru. Žudim za tamom i tišinom podzemnog sveta, gde ću moći da se odmorim.

On skuplja moj pepeo, mada je to ženska dužnost. Stavlja ga u zlatnu urnu, najlepšu u
našem logoru, i okreće se okupljenim Grcima.

– Kad umrem, zadužujem vas da pomešate naš pepeo i sahranite nas zajedno.

Hektor i Sarpedon su mrtvi, ali ostali junaci zauzimaju njihova mesta. Anadolija ima
mnogo saveznika i onih koji žele da se suprotstave osvajačima. Prvi je Memnon, sin zore
rumenih prstiju, kralj Etiopije. Krupan čovek, tamnoput i okrunjen, napreduje s vojskom
podjednako tamnoputih vojnika, blistavih i crnih. Stoji, nestrpljivo se osmehujući. Došao je zbog
jednog čoveka, samo zbog njega.

Taj čovek dolazi da se suoči s njim naoružan kopljem. Oklop mu je nehajno pričvršćen,
nekad sjajna kosa pada mu u prljavim pramenovima. Memnon se smeje. Ovo će biti lako. Kad se
presamiti od udarca dugog jasenovog koplja, smešak mu nestane s lica. Ahil umorno uzima svoje

koplje.
Zatim dolaze jahačice otkrivenih grudi, kože sjajne kao nauljeno drvo. Kosa im je vezana

pozadi, ruke su im pune kopalja i oštrih strela. Zaobljeni štitovi vise im sa sedala, u obliku
polumeseca, kao da su od meseca i iskovani. Predvodi ih ratnica na riđanu, raspuštene kose,
tamnih anadolijskih očiju, okruglih i surovih – kamenčići koji nemirno gledaju vojsku pred
sobom. Pentesileja.

Nosi ogrtač, koji je ometa – dozvoljava da bude svučena, lakih udova i nalik na mačku, s
konja. Pada spretno, i jednom rukom poseže za kopljem vezanim za svoje sedlo. Čuči u prašini,
drži ga. Neko lice se nadvija nad nju, mrko, tamno, otupelo. Taj čovek više ne nosi oklop, izlaže
čitavu kožu ubodima i probodima. Okrenut je sad, s nadom i setom, prema njoj.

Ubada, a Ahilovo telo izbegava smrtonosan vrh, neverovatno lako, neverovatno hitro.
Uvek ga mišići izdaju, traže život umesto mira koji donosi koplje. Ponovo nasrće, a on preskače
vrh, kao neka žaba, tela lakog i razgibanog. Ispušta bolan uzdah. Nadao se, jer je ona ubila
mnoge. Jer je na svom konju izgledala tako slična njemu, tako brza i spretna, tako nemilosrdna.
Ali nije. Jedan udarac je obara na zemlju, grudi joj se otvaraju kao zemlja pod plugom. Njene
žene besno i bolno vrište, dok se on povlači pognutih ramena.

Na kraju dolazi mladić Troil. Držali su ga iza zidina kao obezbeđenje – najmlađi Prijamov
sin, onaj koga su želeli da sačuvaju. Bratova smrt ga je izvukla napolje. Hrabar je, nepromišljen i
svojeglav. Vidim ga kako se otima iz ruku starije braće, i uskače u dvokolice. Juriša bezglavo,
kao hrt pušten s lanca, tražeći osvetu.

Kopljača ga pogađa u grudi, koje tek počinju da se muževno šire. Pada, još uvek držeći
uzde, a preplašen konj jurne, vukući ga za sobom. Vrh njegovog koplja udara u kamenje, piše po
prašini bronzanim noktom.

Konačno se oslobađa i ustaje, noge i leđa su mu izgrebani i izranavljeni. Suočava se sa
starijim muškarcem koji se pojavljuje pred njim, senkom koja opseda bojno polje, surovim licem
koje umorno ubija čoveka za čovekom. Vidim da nema nikakvih izgleda, oči su mu sjajne, brada
hrabro isturena. Vrh koplja pogađa meko udubljenje na njegovom grlu i tečnost curi kao mastilo,

krv se proliva u svitanje. Momak pada.
***

Iza zidova Troje, neke užurbane ruke brzo natežu luk. Strela je odabrana, i prinčevska
stopala žure uza stepenice do kule koja se nadvija nad bojnim poljem punim mrtvih i ranjenih.
Gde bog čeka.

Parisu je lako da pronađe svoju metu. Taj čovek se kreće lagano, kao lav, ranjen i umoran,
ali zlatna kosa mu je prepoznatljiva. Paris stavlja strelu u luk.

– Gde da ciljam? Čuo sam da je neranjiv. Osim...
– On je čovek – kaže Apolon. – A ne bog. Pogodi ga i umreće.
Paris cilja. Bog dodiruje perca na streli. Zatim udahne, izdahne – kao da duva latice
maslačka, gura brodove igračke preko vode. I strela poleti, pravo i tiho, naniže, u luku, prema
Ahilovim leđima.
Ahil čuje tiho fijukanje strele, delić sekunde pre nego što udari. Malo okreće glavu, kao
da gleda kako prilazi. Zatvara oči i oseća kako mu njen vrh probija kožu, razdvaja debele mišiće,
migolji se kroz prepletene prste njegovih rebara. Tamo je, napokon, njegovo srce. Krv kulja
između lopatica, tamna i klizava kao ulje. Ahil se smeši dok licem pada na zemlju.

33.

Morske nimfe dolaze po njegovo telo, ogrtači od morske pene vuku se za njima. Peru ga
ružinim uljem i nektarom, i upliću mu cveće u zlatnu kosu. Mirmidonci mu prave lomaču, i
spuštaju ga na nju. Nimfe plaču dok ga plamenovi gutaju. Predivno telo pretvorilo mu se u kosti i
siv pepeo.

Ali mnogi ne plaču. Briseida stoji i gleda dok ne izgore i poslednji ugarci. Tetida, pravih
leđa, raspuštene crne kose, zmijolike na vetru. Muškarci, kraljevi i vojnici. Stoje u daljini,
uplašeni jezivim naricanjem nimfi i Tetidinim gromovitim očima. Najbliži suzama je Ajant,
zavijena noga mu zaceljuje. Ali možda samo misli na svoje dugo iščekivano unapređenje.

Lomača polako dogoreva. Ako uskoro ne prikupe pepeo, vetar će ga odneti, ali Tetida,
čija je to dužnost, stoji nepomično. Napokon, Odisej odlazi da razgovara s njom.

Klekne. – Boginjo, kaži nam. Da li da prikupljamo pepeo?
Okreće se da ga pogleda. Možda joj u očima ima bola; možda i nema. Nemoguće je reći.
– Prikupi ga. Sahrani ga. Uradila sam sve što sam htela.
Podiže glavu. – Moćna Tetido, tvoj sin je želeo da mu pepeo...
– Znam šta je želeo. Uradi kako ti je volja. To nije moja briga.
***

Sluškinje su poslate da prikupe pepeo; nose ga do zlatne urne u kojoj počivam. Hoću li
osetiti njegov pepeo kad padne na moj? Mislim na snežne pahulje na Pelionu, hladne na našim
crvenim obrazima. Žudnja za njim je kao glad, osećam prazninu. Negde čeka njegova duša, meni
nedostižna. Sahrani san i napiši naša imena iznad. Oslobodi nas. Njegov pepeo meša se s mojim,
i ništa ne osećam.

Agamemnon saziva savet da rasprave kakvu će grobnicu sagraditi.
– Treba da je napravimo na polju gde je pao – kaže Nestor.
Mahaon odmahuje glavom. – Biće uočljivija na obali, pored trga.
– To je poslednje što želimo. Da se svakodnevno saplićemo o nju – kaže Diomed.
– Na brdu, mislim. Na grebenu iznad njihovog logora – govori Odisej.
Bilo gde, bilo gde, bilo gde.
– Došao sam da zauzmem očevo mesto. – Zvonak glas dopire s druge strane šatora.
Glave kraljeva okreću se prema ulazu. Neki dečak stoji na vratima. Kosa mu je jarkoriđa,
boje vatre; prelep je, ali hladan kao zimsko jutro. Samo najgluplji ne bi znali na koga misli. To je
utisnuto u svaku crtu na njegovom licu, tako jasno da me pogađa. Samo mu je brada drugačija,
oštra kao u njegove majke.
– Ja sam Ahilov sin – izjavljuje.
Kraljevi zure. Većina nije ni znala da je Ahil imao dete. Samo je Odisej dovoljno pribran
da govori. – Možemo li znati ime Ahilovog sina?
– Ime mi je Neoptolem. Zovu me Pir. – Vatreni. Ali nema ničeg vatrenog na njemu, osim
kose. – Gde je mesto mog oca?
Idomenej ga je zauzeo. Ustaje. – Ovde.
Pir gleda kralja Krita. – Opraštam ti propust. Nisi znao da dolazim. – Seda. – Gospodaru
Mikene, gospodaru Sparte. – Jedva primetan naklon. – Nudim vašoj vojsci svoje usluge.
Agamemnon se dvoumi između neverice i nezadovoljstva. Mislio je da je završio s
Ahilom. A dečakovo ponašanje je čudno, zastrašujuće.
– Ne deluješ mi dovoljno staro.

Dvanaest. Ima dvanaest godina.
– Živeo sam s bogovima ispod mora – kaže. – Pio sam njihov nektar i gostio se
ambrozijom. Dolazim da dobijem ovaj rat za vas. Suđaje su rekle da Troja neće pasti bez mene.
– Molim? – Agamemnon je zaprepašćen.
– Ako je tako, onda nam je uistinu drago što si došao – kaže Menelaj. – Razgovarali smo
o grobu tvog oca, i gde da ga sagradimo.
– Na brdu – kaže Odisej.
Menelaj klima glavom. – Odgovarajuće mesto za njih.
– Za njih?
Usledi kratka pauza.
– Tvog oca i njegovog družbenika. Patrokla.
– A zašto bi taj čovek trebalo da bude sahranjen pored Aristosa Achaiona?
Napetost u vazduhu. Svi čekaju da čuju Menelajev odgovor.
– To je želja tvog oca, prinče Neoptoleme, da im pepeo bude zajedno sahranjen. Ne
možemo da sahranimo jednog bez drugog.
Pir isturi oštru bradu. – Robu nema mesta u gospodarevom grobu. Ako je pepeo pomešan,
onda je to gotovo, ali neću dozvoliti da se ime mog oca umanjuje. Spomenik je samo za njega.
Ne dozvolite da bude tako. Ne ostavljajte me bez njega.
Kraljevi se zgledaju.
– Dobro – kaže Agamemnon. – Biće kao što si rekao.
Ja sam vazduh i misao i ne mogu ništa da uradim.
***

Što veći spomenik, veći čovek. Kamen koji Grci spremaju za njegov grob veliki je i beo,
doseže do neba. Ahil, piše na njemu. Biće tu umesto njega i govoriće svima koji budu prolazili:
živeo je i umro, i ponovo živi u sećanju.

Na Pirovim zastavama je grb Skirosa, zemlje njegove majke, a ne Ftije. Njegovi vojnici
su sa Skirosa. Pokorno, Automedon postrojava Mirmidonce i žene u znak pozdrava. Gledaju ga
kako dolazi obalom, njegove blistave, novim oklopima opremljene trupe, njegovu crvenozlatnu
kosu kao plamen spram nebeskog plavetnila.

– Ja sam Ahilov sin – kaže im. – Prisvajam vas kao nasleđe i po rođenjem stečenom
pravu. Sad ste zakleti meni. – Prodorno gleda ženu koja stoji, oborenog pogleda, prekrštenih
ruku. Prilazi joj i podiže joj bradu rukom.

– Kako se zoveš? – pita.
– Briseida.
– Čuo sam za tebe – kaže. – Zbog tebe je moj otac prestao da se bori.
Te noći je poslao stražare po nju. Držali su joj ruke dok su je uvodili u šator. Glava joj je
pokorno pognuta, ne opire se.
Zastor na šatoru se razmakao, guraju je unutra. Pir sedi na stolici, jedna noga mu je
nehajno prebačena preko naslona. Ahil je možda nekad tako sedeo. Ali oči mu nikad nisu bile
takve, prazne kao beskrajne morske dubine, ispunjene samo beskrvnim telima riba.
Klekne. – Moj gospodaru.
– Moj otac je zbog tebe prestao da se bori. Mora da si bila dobra suložnica.
Briseidine oči potpuno su tamne i skrivene. – Čast mi je što to kažeš, gospodaru. Ali ne
verujem da je zbog mene prestao da se bori.
– A zašto, onda? Po tvom robovskom mišljenju? – Izvija tanku obrvu. Užasno je gledati

ga kako razgovara s njom. On je kao zmija; ne znaš gde će udariti.
– Bila sam ratna nagrada, i Agamemnon ga je obeščastio uzimajući me. To je sve.
– Nisi mu bila suložnica?

– Ne, gospodaru.

– Dovoljno. – Glas mu je oštar. – Ne laži me više. Ti si najbolja žena u logoru. Bila si

njegova.

Malo je podigla ramena. – Ne bih da misliš o meni bolje nego što zaslužujem. Nikad
nisam bila toliko srećna.

– Zašto? Šta ti fali?
Okleva. – Moj gospodaru, jesi li čuo za čoveka koji je sahranjen s tvojim ocem?
Lice mu je bezizrazno. – Naravno da jesam. On je nevažan.

– Tvoj otac ga je voleo i poštovao. Bilo bi mu drago da zna kako su sahranjeni zajedno.

Nije imao potrebu za mnom.

Pir zuri u nju.

– Moj gospodaru...
– Tišina. – Ta reč je kao prasak biča. – Naučiću te šta znači lagati Aristosa Achaiona. –
Ustaje. – Dođi ovamo. – Ima samo dvanaest godina, ali ne izgleda tako. Ima telo muškarca.
Oči su joj razrogačene. – Gospodaru, žao mi je što sam te razočarala. Pitaj bilo koga,
Feniksa ili Automedona. Reći će ti da ne lažem.
– Naredio sam ti nešto.
Ustaje, petlja rukama po naborima haljine. Beži, šapućem joj. Ne prilazi mu. Ali ona ide.
– Moj gospodaru, šta nameravaš sa mnom?
Prilazi joj, blistavih očiju. – Šta god poželim.
Ne vidim odakle dolazi sečivo. U njenoj je ruci, i onda zamahne prema njemu. Ali nikad
nije ubila čoveka. Ne zna koliko snage treba za to, niti koliko ubeđenja. A on je brz, već izmiče.
Sečivo mu reže kožu, pravi krivudavu liniju, ali ne prodire. Silovitim udarcem je obara na zemlju.
Baca mu nož u lice i beži.

Izjuri iz šatora, pored presporih ruku stražara, niz obalu i u more. Iza nje je Pir, razrezane

tunike, krvari iz stomaka. Staje pored izbezumljenih stražara i mirno uzima koplje od jednog.
– Baci ga – kaže mu stražar. Jer ona je već zagazila u more.
– Samo trenutak – mrmlja Pir.
Udovi joj udaraju sive talase kao neumorna krila. Uvek je bila najbolji plivač među nama

troma. Klela se kako je jednom otplivala do Tenedosa, udaljenog dva sata plovidbe. Osećam se
pobedonosno dok se udaljava sve dalje od obale. Jedini čovek čije koplje bi moglo da je dosegne
mrtav je. Slobodna je.

Jedini osim njegovog sina.
Koplje poleti s vrha žala, bešumno i precizno. Njegov vrh je pogađa u leđa kao kamen
bačen na plutajući list. Crna voda je celu proguta.
Feniks šalje nekog čoveka, ronioca, da potraži njeno telo, ali on ne može da je pronađe.
Možda su njeni bogovi blagonakloniji od naših, i ona će pronaći spokoj. Ponovo bih dao svoj
život da se to dogodi.

Proročanstvo je bilo tačno. Sad kad je Pir stigao, Troja pada. Ne radi to sam, naravno. Tu
je konj i Odisejev plan, i čitava vojska. Ali on je ubio Prijama. On je pronašao Hektorovu ženu,
Andromahu, koja se krila u podrumu sa sinom. Otima joj dete iz ruku i udara njegovom glavom u
kameni zid, tako snažno da se lobanja rasprskava kao trulo voće. Čak je i Agamemnon prebledeo
kad je to čuo.

Kosti grada su polomljene i oglodane. Grčki kraljevi pune svoje tovare zlatnim stubovima
i princezama. Brže nego što sam mislio da je moguće, rasturaju logor, pakuju šatore, kolju stoku i
pakuju hranu. Obala je gola, kao ogoljen leš.

Dolazim im u snove. Ne odlazite, preklinjem ih. Ne dok mi ne date spokoj. Ali ako me iko
i čuje, ne odgovara.

Pir želi da prinese poslednju žrtvu ocu veče pre isplovljavanja. Kraljevi se okupljaju
pored groba, a Pir stoji s kraljevskim zarobljenicima pod nogama, Andromahom i kraljicom
Hekabom i mladom princezom Poliksenom. Vuče ih svuda sa sobom, likujući.

Kalhas vodi belo tele do podnožja groba. Ali kad posegne za nožem, Pir ga zaustavlja. –
Jedno tele. Je li to sve? Kao za bilo kog drugog? Moj otac je bio Aristos Achaion. Bio je najbolji
među vama, a njegov sin još bolji. A ipak škrtarite?

Pirove šake stežu bezobličnu široku haljinu princeze Poliksene i vuku je prema oltaru. –
Ovo je ono što duša mog oca zaslužuje.

Neće. Neće se usuditi.
Pir se nasmejao, kao da odgovara. – Ahil je zadovoljan – kaže, i prereže joj grlo.
Još uvek to mogu da osetim, ukus soli i metala. Natopilo je travu na mestu gde smo
sahranjeni, i zagušilo me. Mrtvi bi trebalo da žude za krvlju. Ali ne ovako.

Grci sutra odlaze, a ja sam očajan.
Odisej.
San mu je lak, kapci mu trepere.
Odiseju. Slušaj me.
Trza se. Ni u snu se ne odmara.
Kad si mu se obratio za pomoć, odgovorio sam ti. Zašto ti nećeš da odgovoriš meni? Znaš
šta mi je predstavljao. Video si, pre nego što si nas doveo ovamo. Naš spokoj je u tvojim rukama.

– Izvinjavam se što te uznemiravam ovako kasno, prinče Pire. – Nasmejao se
najbezazlenijim osmehom.

– Nisam spavao – kaže Pir.
– Baš prikladno. Nije ni čudo što uspevaš da uradiš toliko više od nas ostalih.
Pir ga gleda, čkiljeći; ne zna da li mu se ovaj ruga.
– Vino? – Odisej podiže mešinu.
– Mogao bih. – Pir bradom pokazuje na dva pehara. – Ostavi nas – kaže Andromahi. Dok
ona skuplja odeću, Odisej sipa vino.
– Dobro. Mora da si zadovoljan svime što si postigao. Junak u trinaestoj? Nema ih mnogo
koji mogu time da se podiče.
– Nema ih uopšte. – Glas je hladan. – Šta želiš?
– Nažalost, dolazim zbog griže savesti, što je retko.
– Oh?
– Isplovljavamo sutra, i ostavljamo mnoge mrtve Grke za sobom. Svi su propisno
sahranjeni, s imenom da označi sećanje na njih. Svi osim jednog. Ja nisam pobožan čovek, ali ne
volim pomisao na duše koje lutaju među živima. Voleo bih da me nemirni duhovi ne
uznemiravaju.
Pir sluša, usne su mu kao i uvek blago prezrive.
– Ne mogu da kažem da sam bio prijatelj tvog oca, niti on moj. Ali divio sam se njegovoj
veštini i cenio ga kao vojnika. A za deset godina upoznaš čoveka, makar i protiv volje. I sad ti
mogu reći kako on ne bi želeo da Patroklo bude zaboravljen.

Pir se ukoči. – Je li tako kazao?
– Tražio je da njihov pepeo bude pomešan, tražio je da budu sahranjeni zajedno. Zato,
mislim da možemo reći da je kazao. – Prvi put sam zahvalan na njegovoj lukavosti.
– Ja sam mu sin. Ja sam onaj koji kaže šta njegov duh želi.
– Zato sam došao kod tebe. Nemam razloga da se zalažem za ovo. Samo sam iskren
čovek, koji želi da se pravedno postupi.
– Je li pravo da slava mog oca bude umanjena? Uprljana običnim čovekom?
– Patroklo nije bio običan čovek. Rođen je kao princ i proteran. Služio je hrabro u našoj
vojsci, mnogi su ga poštovali. Ubio je Sarpedona, slabijeg samo od Hektora.
– U oklopu mog oca. Sa očevom slavom. Nije imao svoju.
Odisej je nakrivio glavu. – Istina. Ali slava je čudna stvar. Neki je steknu posle smrti, dok
drugima izbledi. Jedno pokolenje se divi nečemu, a drugo ga se gnuša. – Raširio je široke šake. –
Ne možemo da kažemo ko će preživeti pokolj sećanja. Ko to zna? – Smeši se. – Možda ću jednog
dana čak i ja biti slavan. Možda slavniji od tebe.
– Sumnjam u to.
Odisej sleže ramenima. – Niko to ne zna. Mi smo samo ljudi, kratak blesak baklje. Oni
koji dođu mogu da nas uzdignu ili unize kako im volja. Patroklo će možda biti uzdignut u
budućnosti.
– Neće.
– Onda će to biti dobro delo. Milosrdno i bogougodno. Da uveća čast tvog oca i podari
spokoj mrtvacu.
– On je mrlja na očevoj časti, i na mojoj. Neću to dozvoliti. Nosi svoje kiselo vino i idi. –
Pirove reči bile su oštre kao koplje.
Odisej ustaje, ali ne odlazi. – Imaš li ženu? – pita.
– Naravno da nemam.
– Ja imam. Nisam je video deset godina. Ne znam je li mrtva, ili će umreti pre nego što se
vratim da joj pomognem.
Uvek sam mislio da je priča o njegovoj ženi šala, plod mašte. Ali glas mu više nije bio
blag. Svaku reč je izgovorio polako, kao da je došla iz velike dubine.
– Tešim me da ćemo biti zajedno na onom svetu. Da ćemo se tamo ponovo sresti, ako ne
u ovom životu. Ne bih želeo da tamo budem bez nje.
– Moj otac nije imao takvu ženu – kazao je Pir.
Odisej gleda bezizrazno mladićevo lice. – Dao sam sve od sebe – kaže. – Nek se zapamti
da sam pokušao.
Zapamtio sam.
***

Grci isplovljavaju, i nose moju nadu sa sobom. Ne mogu da ih pratim. Vezan sam za ovu
zemlju u kojoj mi leži pepeo. Sklupčavam se oko kamenog obeliska njegovog groba. Ne znam.
Piše samo Ahil, i ništa više. Otišao je u podzemni svet, a ja sam ovde.

Ljudi dolaze da vide njegov grob. Neki se drže podalje, kao da se plaše da će njegov duh
ustati i suprotstaviti im se. Drugi stoje u podnožju da gledaju prizore iz njegovog života uklesane
u kamen. To je urađeno malo nesmotreno, ali dovoljno jasno. Ahil ubija Memnona, Hektora,
Pentesileju. Ništa osim smrti. Tako bi i Pirov grob mogao da izgleda. Hoće li ga tako pamtiti?

Tetida dolazi. Gledam je, trava vene pod njenim nogama. Nisam odavno osetio takvu
mržnju prema njoj. Stvorila je Pira i više ga volela od Ahila.

Gleda prizore na grobu, sve same smrti. Pruža ruku kao da će ih dotaći. Ne mogu to da
podnesem.

Tetida, kažem.
Naglo povuče ruku. Nestaje.
Kasnije se vraća. Tetida. Ne odgovara. Samo stoji, gleda u sinov grob.
Ja sam sahranjen ovde. U grobu tvog sina.
Ništa ne govori. Ništa ne radi. Ne čuje.
Dolazi svakog dana. Sedi u podnožju spomenika, i čini mi se da kroza zemlju osećam
njenu hladnoću, prodoran miris soli. Ne mogu da je nateram da ode, ali je mrzim.
Rekla si da ga je Hiron uništio. Ti si boginja, hladna, ništa ne znaš. Ti si ga uništila.
Pogledaj kako će ga pamtiti. Ubica Hektorov, Troilov. Po surovostima koje je učinio u bolu.
Lice joj je kao kamen. Ne pomera se. Dani dolaze i odlaze.
Možda se to ceni među bogovima. Ali kakva je slava u oduzimanju života? Umiremo tako
lako. Jesi li htela da od njega napraviš drugog Pira? Dozvoli da priče o njemu budu drugačije.
– Kako drugačije? – pita.
Konačno se ne plašim. Šta još može da mi uradi?
Po vraćanju Hektorovog tela Prijamu, kažem. Po tome treba da ga pamte.
Dugo ćuti. – I?
Po veštini s lirom. Predivnom glasu.
Izgleda kao da čeka.
Po devojkama. Uzeo ih je kako ne bi propatile u rukama drugih kraljeva.

– To su tvoje zasluge.

Zašto nisi s Pirom?
Nešto zatreperi u njenim očima. – Mrtav je.
Neverovatno mi je drago. Kako? To je gotovo naredba.

– Ubio ga je Agamemnonov sin.

Zašto?
Ne odgovara neko vreme. – Ukrao mu je nevestu i obeščastio je.
– Šta god poželim – rekao je Briseidi. Je li to bio sin koga si više volela od Ahila?
Usne su joj stisnute. – Imaš li još sećanja?
Ja sam sazdan od sećanja.
– Govori, onda.

Gotovo odbijam. Ali patnja za njim jača je od gneva. Želim da govorim o nečem što nije
mrtvo ni božansko. Želim da bude živ.

Isprva je čudno. Navikao sam da ga čuvam od nje, da ga prisvajam za sebe. Ali sećanja
naviru kao izvorska voda, brže nego što mogu da ih zaustavim. Ne dolaze mi kao reči, već kao
snovi, podižu se kao miris iz kišom natopljene zemlje. Ovo, kažem. Ovo i ovo. Kako mu je kosa
izgledala na letnjem suncu. Lice dok je trčao. Oči, ozbiljne kao sovine. Ovo i ovo i ovo. Toliko
trenutaka sreće, naviru nezaustavljivo.

Zatvara oči. Koža preko njih je boje peska u zimu. Sluša me, i sama se priseća.
Seća se kako je stajala na obali, kose crne i duge kao konjski rep. Tamnosivi talasi
udaraju u stene. Onda oseća ruke smrtnika, surove i bolne na uglačanoj koži. Pesak joj guli kožu,
i oseća bol u utrobi. Bogovi je, kasnije, vezuju za njega.
Seća se kad je osetila dete u sebi, svetlost u tami svoje materice. Ponavlja u sebi
proročanstvo koje su joj rekle tri starice: tvoj sin biće veći od svog oca.
Drugi bogovi trgli su se kad su to čuli. Znali su šta moćni sinovi rade očevima – Zevsove

munje još uvek smrde na spaljeno meso i oceubistvo. Dali su je jednom smrtniku, pokušavajući
da obuzdaju moć deteta. Da ga razvodne ljudskošću, umanje.

Spušta ruku na stomak, oseća ga kako pliva u njoj. Od njene krvi je jak.
Ali nedovoljno jak. Ja sam smrtnik! – urla na nju, lice mu je naduveno, suzno i otupelo.

Zašto ne odeš do njega?
– Ne mogu. – Bol u njenom glasu, kao da se nešto cepa. – Ne mogu da idem pod zemlju.
– Podzemni svet, s polumrakom i lepršavim dušama mesto je gde samo mrtvi mogu da hode. –
Ovo je sve što je ostalo – kaže, gledajući netremice spomenik. Večnost u kamenu.
Prisećam se dečaka koga sam poznavao. Ahil, široko se osmehuje dok mu smokve prljaju
šake. Zelene oči mi se smeše. Hvataj, kaže. Ahil stoji naspram neba, visi s grane iznad reke.
Gusta toplina njegovog pospanog daha na mom uvetu. Ako moraš da ideš, ići ću s tobom. Moji
strahovi zaboravljeni u njegovom zlatnom zagrljaju.
Sećanja naviru. Ona me sluša, zuri u kamen. Svi smo tu, boginja, smrtnik i dečak koji je
bio i jedno i drugo.

Sunce zalazi nad morem, boji površinu vode. Stoji pored mene, ćutljiva, u maglovitom
jezivom sumraku. Lice joj je isto kao i prvog dana kad sam je video. Prekrstila je ruke na
grudima, kao da neke misli zadržava za sebe.

Rekao sam joj sve. Ništa nisam prećutao, o bilo kom od nas.
Gledamo kako svetlost silazi u grob zapadnog neba.
– Ne mogu od njega da napravim boga – kaže. Promukao glas, pun bola.
Ali napravila si njega.
Ne odgovara mi dugo, samo sedi, očiju blistavih na poslednjoj svetlosti sunca.
– Uradila sam to – kaže. Isprva ne razumem. Ali onda ugledam grob, i znakove koje je
napravila na kamenu. Ahil¸ piše. A pored, Patroklo.
– Idi – kaže. – On te čeka.

U pomrčini, dve senke pružaju ruke jedna prema drugoj u beznadežnoj gustoj tami.
Dodiruju se, i svetlost ih obasja, kao da sunce dopire iz stotinu zlatnih urni.

Zahvalnost

Pisanje ovog romana bilo je desetogodišnje putovanje, i imala sam dovoljno sreće da
usput upoznam mnogo više blagonaklonih božanstava nego besnih kiklopa. Bilo bi nemoguće
zahvaliti svima koji su mi ponudili ohrabrenje tokom godina – za to bi mi trebala još jedna knjiga

– ali postoje neka božanstva koja treba obožavati.
Posebno bih želela da zahvalim svojim prvim čitaocima, koji su mi dali tako osećajne i

pažljive odgovore: Karolin Bel, Sari Furlou i Majklu Buretu. Želim da zahvalim i svojoj

predivnoj kumi, Barbari Tornbro, koja me je sve vreme bodrila, kao i porodici Drejk na
ljubaznom ohrabrenju i stručnim konsultacijama u vezi s mnogim pitanjima. Srdačnu zahvalnost
izražavam nastavnicima, posebno Dajen Duboa, Suzan Melvojn, Kristin Džafe, Džudit Vilijams i

Džimu Mileru; i svojim strastvenim i predivnim studentima, šekspirijancima i znalcima latinskog,
jer sam od njih naučila više nego oni od mene.

Imala sam dovoljno sreće da steknem tri zadivljujuća mentora u klasičnim naukama,
nastavničkom radu i životu: Dejvid Rič, Džozef Puči i Majkl K. Džej Patnam. Neizmerno sam
zahvalna na njihovoj ljubaznosti i erudiciji. Zahvaljujem i celoj Katedri za klasične nauke
Univerziteta Braun. Nema potrebe da pominjem kako su sve greške i zablude u ovoj knjizi
isključivo moje, a ne njihove.

Posebnu zahvalnost dugujem Volteru Kasinkasu, i predivnoj i nadarenoj Nori Pajns, koji
su uvek verovali da ću biti pisac iako su čitali moje brojne kratke priče.

Hvala, hvala i hvala neuporedivom, neukrotivom i izuzetnom Džoni Ramu Koenu,

odvažnom ratniku koji se sve vreme borio za ovu knjigu. Zahvalna sam na tvom prijateljstvu.
Neizmerno hvala zadivljujućoj Džuli Berer, najboljoj agentkinji, koja me je podigla sa

zemlje i odnela u čudo, uz ostatak svog čudesnog tima.
I naravno, zahvaljujem svom dinamičnom predivnom uredniku, Liju Bodrou, i svima iz

izdavačke kuće Eko, uključujući Ebigejl Holstajn, Majkla Makenzija, Heder Druker, Rejčel
Bresler, i svima koji su se tako divno brinuli o meni i mom radu. Takođe bih želela da zahvalim
fantastičnim ljudima u Blumsberiju – izuzetnoj Aleksandri Pringl, Kejti Bond, Dejvidu Menu, i
svima u njihovom timu, na neverovatnom radu na mojoj knjizi.

Napokon, želela bih da zahvalim svojoj porodici, bratu Badu, koji je celog života trpeo
moje priče o Ahilu, i mom predivnom očuhu Gordonu. Posebno zahvaljujem čudesnoj majci,
koja me je volela i podržavala u svim nastojanjima, i koja me je nadahnula da volim čitanje
koliko i ona. Tako sam blagoslovena što sam ti ćerka.

Na kraju, ali ne najmanje važno, izražavam zahvalnost Natanijelu, mojoj Atini u sjajnom
oklopu, čija su me ljubav, ispravke i strpljenje doveli ovamo.

Popis likova

Bogovi i besmrtnici

Afrodita. Boginja ljubavi i lepote, majka Enejina i zaštitnica Trojanaca. Posebno je volela
Parisa, i u trećoj knjizi Ilijade umešala se da bi ga spasla od Menelaja.

Apolon. Bog svetlosti i muzike, i zaštitnik Trojanaca. Bio je odgovoran za slanje kuge na
Grke opisano u prvoj knjizi Ilijade, i imao je udela u smrti Ahilovoj i Patroklovoj.

Artemida. Apolonova sestra bliznakinja i boginja lova, meseca i devičanstva. Besna zbog
krvoprolića do kojeg će doći u Trojanskom ratu, zaustavila je vetrove, zadržavši tako grčku flotu
na Aulidi. Posle žrtvovanja Ifigenije, bila je zadovoljena i vetrovi su počeli da duvaju.

Atina. Moćna boginja mudrosti, tkanja i ratnih veština. Vatreno je podržavala voljene
Grka protiv Trojanaca, a posebno je čuvala prevejanog Odiseja. Često se pojavljuje u Ilijadi i
Odiseji.

Hiron. Jedini dobar kentaur, poznat kao učitelj Jasonov, Asklepijev i Ahilov, kao i
začetnik medicine i hirurgije.

Hera. Kraljica bogova i sestra-žena Zevsova. Kao i Atina, podržavala je Grke i mrzela
Trojance. U Vergilijevoj Eneidi ona je glavni antagonista, stalno progoni trojanskog junaka Eneju
posle pada Troje.

Skamander. Bog reke Skamander, nedaleko od Troje i još jedan zaštitnik Trojanaca.
Njegova čuvena bitka s Ahilom ispričana je u dvadeset drugoj knjizi Ilijade.

Tetida. Morska nimfa i biće koje menja oblike, Ahilova majka. Suđaje su prorekle da će
Tetidin sin biti slavniji od oca, što je preplašilo Zevsa (koji je ranije žudeo za njom). Pobrinuo se
da Tetidu uda za smrtnika, kako bi ograničio moć njenog sina. U posthomerskim verzijama priče,
ona pokušava na razne načine da učini Ahila besmrtnim, uključujući i potapanje u reku Stiks i
držanje na vatri kako bi spalila njegovu smrtnost.

Zevs. Kralj bogova i otac mnogih čuvenih junaka, uključujući Herakla i Perseja.

Smrtnici

Ahil. Sin kralja Peleja i morske nimfe Tetide, bio je najveći i najlepši ratnik svog
pokolenja. Homer ga u Ilijadi naziva lakonogim i hvali njegove pevačke sposobnosti. Odgajio ga
je dobar kentaur Hiron, a prognani princ Patroklo postao mu je družbenik. Kao dečaku ponuđen
mu je poznat izbor: da živi dugo i bude nepoznat ili da živi kratko i bude slavan. Izabrao je slavu
i otplovio je u Troju zajedno s ostalim Grcima. Ipak, tokom devete godine ratovanja, posvađao se
s Agamemnonom i odbio da se bori, vrativši se u borbu tek kad je Hektor ubio njegovog voljenog
Patrokla. Obuzet gnevom, zaklao je velikog trojanskog ratnika i vukao mu telo oko zidina Troje.
Na kraju ga je ubio trojanski princ Paris, uz Apolonovu pomoć.

Najpoznatiji mit o Ahilu – njegova ranjiva peta – u stvari je kasnija priča. U Ilijadi i
Odiseji, Ahil nije neranjiv, već samo neuobičajeno vešt borac. Ali tokom godina posle Homera,
mitovi su počeli da se pojavljuju kako bi objasnili i dopunili navodnu Ahilovu neranjivost. U
jednoj popularnoj verziji, boginja Tetida ga je uronila u reku Stiks, kako bi ga učinila neranjivim;
to se i dogodilo, ranjiva mu je bila samo peta za koju ga je držala. Pošto su Ilijada i Odiseja bile
moji glavni izvori, i pošto njihovo tumačenje deluje stvarnije, odabrala sam da pratim stariju
tradiciju.

Eneja. Sin boginje Afrodite i smrtnika Anhisa, trojanski plemić Eneja je bio poznat po

pobožnosti. Hrabro se borio u Trojanskom ratu, ali je najčuveniji po kasnijim avanturama. Kao
što Vergilije piše u Eneidi, Eneja je pobegao posle pada Troje i odveo skupinu preživelih u

Italiju, gde se oženio nekom tamošnjom princezom i osnovao rimski narod.
Agamemnon. Brat Menelajev, vladao je Mikenom, najvećim grčkim kraljevstvom, i bio

glavni zapovednik u grčkom pohodu na Troju. Tokom rata se često svađao s Ahilom, koji je
odbijao da prizna Agamemnonovo pravo da mu zapoveda. Nakon njegovog povratka kući posle
rata, ubila ga je supruga Klitemnestra. Eshil opisuje to ubistvo i posledice u tetralogiji Orestija.

Ajant. Kralj Salamine i potomak Zevsov, poznat po ogromnoj snazi i visini. Bio je drugi
najveći grčki ratnik posle Ahila, i zapamćen je po otporu Trojancima koji su napali grčki logor
kad je Ahil odbio da se bori. Ipak, posle Ahilove smrti, kad je Agamemnon proglasio Odiseja
najkorisnijim pripadnikom grčke vojske, Ajant je poludeo od bola i gneva, i ubio se. Njegova
priča je dirljivo ispričana u Sofoklovoj tragediji Ajant.

Andromaha. Princeza Kilikije, nedaleko od Troje, postala je odana i voljena Hektorova
žena. Mrzela je Ahila, koji joj je tokom jedne pljačke ubio porodicu. Tokom zauzimanja Troje,
zarobio ju je Pir i odveo u Grčku. Posle Pirove smrti, ona i Helen, Hektorov brat, osnovali su
grad Butrot, koji su sagradili po uzoru na Troju. Vergilije priča ovu priču u trećoj knjizi Eneide.

Automedon. Ahilov vozar, spretan u obuzdavanju njegovih božanskih tvrdoglavih konja.

Posle Ahilove smrti, služio je njegovog sina Pira.
Briseida. Zarobljenica Grka posle jednog od pljačkaških pohoda, bila je dodeljena Ahilu

kao ratna nagrada. Kad mu se Ahil suprotstavio, Agamemnon mu ju je oduzeo kao kaznu.
Vraćena je posle Patroklove smrti, a u devetnaestoj knjizi Ilijade, ona i druge žene u logoru
oplakuju njegovu smrt.

Kalhas. Sveštenik koji je savetovao Grke, ohrabrujući Agamemnona da žrtvuje ćerku
Ifigeniju i vrati zarobljenu robinju Hriseidu njenom ocu.

Hris i Hriseida. Hris je bio sveštenik Apolonov. Njegovu ćerku Hriseidu zarobio je
Agamemnon. Kad je Hris došao da je vrati, nudeći bogat otkup, Agamemnon ga je odbio, zatim
ga uvredio. Besni Hris je pozvao boga Apolona da pošalje kugu i kazni grčku vojsku. Kad je Ahil
javno zamolio Agamemnona da vrati Hriseidu ocu, Agamemnon se razbesneo, izazivajući njihov
dramatičan sukob.

Dejdamija. Ćerka kralja Likomeda i princeza ostrvskog kraljevstva Skiros. Da bi ga
sačuvala od rata, Tetida je obukla Ahila kao devojku i sakrila ga među Dejdamijine devojke.
Dejdamija je otkrila prevaru i u potaji se udala za Ahila, a zatim mu rodila sina Pira.

Diomed. Kralj Argosa. Poznat po lukavstvu i snazi, bio je jedan od najcenjenijih ratnika u
grčkoj vojsci. Kao i Odisej, bio je ljubimac boginje Atine, koja mu u petoj knjizi Ilijade podari
natprirodnu snagu u borbi.

Hektor. Najstariji Prijamov sin i prestolonaslednik Troje, poznat po snazi, plemenitosti i
ljubavi prema porodici. U šestoj knjizi Ilijade, Homer nam prikazuje dirljivu scenu između
Hektora, Andromahe i njihovog sina Astianakta. Ubio ga je Ahil u poslednjoj godini rata.

Helena. Legendarna najlepša žena na svetu, princeza Sparte, ćerka kraljice Lede i boga
Zevsa (u obličju labuda). Mnogi muškarci tražili su njenu ruku, svaki se zakleo da će podržati
njen brak s onim koji pobedi. Bila je data Menelaju, ali je kasnije pobegla s trojanskim princom

Parisom, izazvavši Trojanski rat. Posle rata, vratila se s Menelajem u Spartu.
Herakle. Sin Zevsov i najčuveniji grčki junak. Poznat po nemerljivoj snazi, bio je

prinuđen da obavi dvanaest zadataka kao pokoru boginji Heri, koja ga je mrzela jer je bio
Zevsovo vanbračno dete. Umro je mnogo pre početka Trojanskog rata.

Idomenej. Kralj Krita i unuk Minosa, iz priče o Minotauru.
Ifigenija. Agamemnonova i Klitemnestrina ćerka, kojoj je obećan brak s Ahilom i koja je

dovedena na Aulidu kako bi se zadovoljila Artemida. Njena žrtva je ponovo pokrenula vetrove,

kako bi grčka flota mogla da zaplovi prema Troji. Njena priča je ispričana u Euripidovoj tragediji
Ifigenija na Aulidi.

Likomed. Kralj Skirosa i Dejdamijin otac. Ne znajući, ugostio je Ahila prerušenog u
devojku.

Menelaj. Brat Agamemnonov i posle sklapanja braka s Helenom, kralj Sparte. Kad je

Paris oteo Helenu, pozvao se na zakletvu koju su dali prosci i sa svojim bratom poveo vojsku da

je izbavi. U trećoj knjizi Ilijade, sukobio se s Parisom za Heleninu ruku, i pobeđivao je pre nego
što se Afrodita umešala pomažući Parisu. Posle rata, on i Helena su se vratili u Spartu.

Nestor. Ostareli kralj Pilosa i bivši Heraklov pratilac. Bio je prestar da bi se borio u ratu,

ali je bio važan Agamemnonov savetnik.

Odisej. Lukav princ Itake, ljubimac boginje Atine. Predložio je čuvenu zakletvu koja je
zahtevala da svi Helenini prosci podrže njen brak. Kao nagradu dobio je njenu rođaku Penelopu
za ženu. Tokom Trojanskog rata bio je jedan od glavnih Agamemnonovih savetnika, a kasnije je

smislio prevaru s Trojanskim konjem. Njegov povratak kući, koji je trajao deset godina, predmet
je Homerove Odiseje, koja uključuje poznate priče o susretu s kiklopima, s Kirkom, Scilom i
Haribdom i sirenama. Na kraju se Odisej vratio u Itaku, gde ga je dočekala žena Penelopa i
odrasli sin Telemah.

Paris. Sin Prijamov, sudija u čuvenom nadmetanju u lepoti između Here, Atine i Afrodite,
sa zlatnom jabukom kao nagradom. Svaka boginja je pokušala da ga podmiti: Hera moći, Atina
mudrošću, a Afrodita najlepšom ženom na svetu. Prihvatio je Afroditinu nagradu, a ona mu je
zauzvrat pomogla da odvuče Helenu od muža, Menelaja, i tako započne Trojanski rat. Paris je bio
poznat po veštini s lukom, i uz Apolonovu pomoć, ubio je moćnog Ahila.

Patroklo. Sin kralja Menoitija. Prognan zbog slučajnog ubistva dečaka, Patroklo je
pronašao utočište na Pelejevom dvoru, gde je odrastao s Ahilom. On je drugorazredan lik u
Ilijadi, ali njegova odluka da pokuša da spase Grke oblačeći Ahilov oklop pokreće poslednji čin
priče. Kad Hektor ubije Patrokla, Ahil je očajan i surovo se sveti Trojancima.

Pelej. Kralj Ftije i Ahilov otac, muž morske nifme Tetide. Priča o Peleju koji nadvladava
Tetidu u rvačkom susretu bila je jedna od omiljenijih u antičko doba.

Feniks. Dugogodišnji prijatelj i savetnik Pelejev, koji je išao s Ahilom u Troju kao

savetnik. U devetoj knjizi Ilijade govori se kako je odgajao Ahila kad je bio beba, i uzalud je

pokušavao da ga ubedi da popusti i pomogne Grcima.

Poliksena. Trojanska princeza koju je Pir žrtvovao na očevom grobu, pre nego što je
krenuo kući.

Prijam. Ostareli kralj Troje, poznat po pobožnosti i mnogobrojnoj deci. U dvadeset

četvrtoj knjizi Ilijade, hrabro se probio do Ahilovog šatora kako bi molio za telo svog sina
Hektora. Tokom osvajanja Troje, ubio ga je Ahilov sin Pir.

Pir. Zvanično nazvan Neoptolem, s nadimkom Pir, zbog vatrene kose, bio je sin Ahila i
princeze Dejdamije. Priključio se vojsci posle očeve smrti, učestvujući u prevari s drvenim
konjem i surovo je ubio trojanskog kralja Prijama. U drugoj knjizi Eneide Vergilije priča o
Pirovoj ulozi u osvajanju Troje.

Beleška o autoru

Medlin Miler živi i radi u Kembridžu. Magistrirala je latinski i starogrčki na Univerzitetu
Braun i više od devet godina bavila se predagoškim radom.

Ahilov pev je njen prvi roman, za koji je 2012. godine dobila uglednu književnu nagradu
Orindž.