Madeline Miller - Ahilov pev

19.

Isplovili smo rano sledećeg jutra, s ostatkom flote. S krme našeg broda, obala Aulide
izgledala je čudnovato ogoljeno. Samo su poljski klozeti i beli pepeo spaljene devojke ostali kao
tragovi našeg boravka. Probudio sam ga tog jutra s vestima od Odiseja – kako nije mogao da vidi
Diomeda na vreme. Slušao me je tupo, natečenih očiju iako je dugo spavao. Zatim je kazao: –
Mrtva je, kako god bilo.

Sad je hodao palubom iza mene. Pokušao sam da mu ukažem na neke stvari – delfine koji

su plivali pored nas, kišne oblake na obzorju – ali bio je ravnodušan i rasejano me je slušao.
Kasnije sam ga zatekao kako stoji sam, vežba korake i zamahe mačem i mršti se.

Svake noći smo pristajali u drugu luku; naši brodovi nisu bili sagrađeni za duga
putovanja, za neprekidnu plovidbu. Jedini ljudi koje smo viđali bili su naši Ftijani, i Diomedovi
Argonci. Flota se podelila kako svako ostrvo ne bi moralo da opslužuje čitavu vojsku. Bio sam
siguran kako nije slučajnost to što je kralj Argosa s nama. Zar misle da ćemo uteći? Davao sam
sve od sebe da ne obraćam pažnju na njega, a on se izgleda zadovoljavao time da nas ostavi na
miru.

Sva ostrva su mi izgledala isto – visoke izbeljene litice, šljunkovite obale koje su
kamenim prstima škripale pod našim brodovima. Često su bile obrasle zakržljalim rastinjem, koje
se mučiilo pored maslina i čempresa. Ahil jedva da je primećivao sve to. Sedeo je nagnut nad
oklopom, glačao ga dok nije zasijao kao plamen.

Sedmog dana stigosmo do Lemnosa, baš prekoputa uskog ulaza u moreuz Helespont. Bilo
je niže od većine naših ostrva, puno močvara i ustajalih baruština obraslih lokvanjima. Pronašli
smo neko jezerce nedaleko od logora i seli pored njega. Bube su plutale njegovom površinom, a
buljave oči zurile su iz tršćaka. Za dva dana stići ćemo u Troju.

– Kako je izgledalo kad si ubio onog dečaka?
Podigao sam pogled. Lice mu je bilo u senci, kosa mu je padala na oči.
– Kako? – pitao sam.
Klimnuo je glavom, zureći u vodu, kao da gleda u njene dubine.
– Kako je izgledalo?
– Teško je opisati. – Iznenadio me je. Zatvorio sam oči da prizovem tu sliku. – Krv je
brzo pokuljala, sećam se toga. I nisam mogao da poverujem koliko je ima. Glava mu je bila
raspolućena i nazirao se mozak. – Borio sam se s mučninom koja me je obuzela, čak i sad. –
Sećam se zvuka kad mu je glava udarila u kamen.
– Je li se trzao? Kao životinje?

– Nisam ostao da gledam.
Neko vreme je ćutao. – Otac mi je jednom rekao da o njima treba da razmišljam kao o
životinjama. O ljudima koje ubijam.

Zaustio sam da nešto kažem, pa odustao. Nije podigao pogled s površine vode.
– Mislim da ne mogu to – kazao je. Jednostavno, kao i obično.
Odisejeve reči su me pritiskale, pekle mi jezik. Dobro, želeo sam da kažem. Ali šta ja
znam? Ne moram da steknem besmrtnost ratovanjem. Ćutao sam.
– Ne mogu da je zaboravim – rekao je tiho. – Njenu smrt. – Ni ja nisam mogao; mlaz
jarkocrvene krvi, užas i bol u njenim očima.
– Neće uvek biti tako – čuo sam sebe kako govorim. – Bila je devojka i nevina. Ljudi
protiv kojih ćeš se boriti biće muškarci koji će te ubiti ako ih ne udariš prvi.
Okrenuo se da me pogleda, prodorno.
– Ali ti se nećeš boriti, čak i ako te udare. Ti mrziš to. – Da su došle od bilo kog drugog,

te reči bi bile uvredljive.
– Jer ne posedujem veštinu – rekao sam.

– Mislim da to nije jedini razlog – kazao je.
Oči su mu bile zelene i smeđe kao šuma, i čak u polumraku video sam zlato u njima.
– Možda i nije – konačno sam kazao.
– Ali hoćeš li mi oprostiti?
Uhvatio sam ga za ruku. – Nema potrebe da ti opraštam. Ne možeš da me uvrediš. – To su
bile nepromišljene reči, ali rekao sam ih potpuno uvereno.
Za trenutak je pogledao naše spojene ruke. Zatim je istrgnuo šaku iz moje i zamahnuo

njome pored mene toliko brzo da nisam mogao da je pratim. Ustao je, nešto mlitavo i dugo, kao

komad mokrog kanapa visilo mi je s prstiju. Zurio sam u to, zbunjeno.

– Hydros – kazao je Ahil. Vodena zmija. Bila je tamnosiva, a pljosnata glava visila joj je
sa strane, slomljenog vrata. Telo joj je još malo podrhtavalo umirući.

Obuzela me je slabost. Hiron nas je terao da zapamtimo njihova prebivališta i boje.
Smeđesiva, pored vode. Brzo se razljuti. Smrtonosan ugriz.

– Nisam je ni video – procedio sam. Bacio ju je u stranu, i pala je tuponosa i smeđa među
korov. Slomio joj je vrat.

– Nisi ni morao – kazao je. – Ja sam je video.

***

Posle toga je bio opušteniji, nije više hodao palubom i zurio. Ali znao sam da ga je
Ifigenijina smrt još uvek opterećivala. Obojicu. Stalno je sa sobom nosio jedno koplje. Bacao bi
ga uvis i hvatao, iznova i iznova.

Flota se polako okupila. Neki su išli zaobilaznim putem, južno pored ostrva Lezbos.
Drugi, najkraćim, i već su nas čekali pored Sigeje, severozapadno od Troje. A neki su došli kuda
i mi, duž obale Trakije. Ponovo ujedinjeni, zaposeli smo Tenedos, ostrvo nedaleko od široke
obale Troje. Dovikujući se s broda na brod, preneli smo vesti o Agamemnonovom planu: kraljevi
će ići na čelu, njihovi ljudi raspoređeni iza njih. Brodovi su se okretali haotično, tri su se sudarila,
i svi su okrnjili vesla o trup nečijeg broda.

Napokon smo se smestili, s Diomedom s leve i Merionom s desne strane. Bubnjevi su
počeli da udaraju i brodovi krenuše, zaveslaj po zaveslaj. Agamemnon je izdao naređenje da se
ide polako, da brodovi idu naporedo i istom brzinom. Ali naši kraljevi još nisu bili navikli da
slušaju tuđa naređenja, i svaki je želeo čast da se prvi iskrca nadomak Troje. Znoj se slivao niz
lica veslača, dok su ih nadzornici šibali.

Stajali smo na pramcu s Feniksom i Automedonom, gledali kako se obala približava. Ahil
je dokono bacao i hvatao koplje. Veslači su počeli da veslaju u istim ritmu, uporno, beskonačno
udaranje drveta o dlanove.

Izbliza smo počeli da uočavamo pojedinosti na obali: visoko drveće i planine koje izniču
iz zamagljene zelenosmeđe zemlje. Pretekli smo Diomeda i bili smo za dužinu broda ispred
Meriona.

– Na obali ima ljudi – kazao je Ahil. – Začkiljio je. – Naoružanih.
Pre nego što sam mogao da odgovorim, truba se začula s nekog broda, a ostali su se
pridružili. Uzbuna. Vetar je doneo slabašan odjek povika. Mislili smo da ćemo iznenaditi
Trojance, ali znali su da dolazimo. Čekali su nas.
Duž čitave vrste, veslači su pokušavali da uspore naš prilazak. Ljudi na obali nesumnjivo
su bili vojnici, svi u tamnom grimizu Prijamove kuće. Dvokolice pojuriše duž njihovih redova,
kovitlajući pesak. Čovek na njima nosio je šlem s konjskom dlakom, i čak smo iz daljine videli

snažne obrise njegovog tela. Bio je krupan, da, ali ne kao Ajant ili Menelaj. Delovao je moćno
dok je prav kao strela stajao na dvokolicama. To nije bio mlitav princ ljubitelj vina i razvrata,
kako se pričalo za istočnjake. To je bio čovek koji se kretao kao da ga bogovi gledaju; svaki
pokret bio mu je dostojanstven i odsečan. To je mogao da bude samo Hektor.

Skočio je s dvokolica, dovikujući nešto svojim ljudima. Videli smo podignuta koplja i
strele na tetivama. Bili smo još uvek predaleko za njihove lukove, ali plima nas je vukla uprkos
veslačima, a sidra nisu dodirivala dno. Začula se vika s brodova, zbunjena. Agamemnon nije
izdao naređenja; ostanite gde ste, ne iskrcavajte se.

– Gotovo smo u dometu njihovih strela – primetio je Ahil. Nije izgledao uznemireno,
mada je oko nas zavladala panika i čuo se topot stopala na palubi.

Zurio sam u obalu koja se približava. Hektora nije bilo, otišao je do drugog dela vojske na
obali. Ali pred nama je bio neki drugi čovek, vojskovođa, u kožnom oklopu i sa šlemom koji mu
je pokrivao sve osim brade. Nategao je tetivu svog luka dok su se brodovi približavali. Oružje mu

nije bilo veliko kao Filoktetovo, ali nije bilo ni mnogo manje. Nanišanio je i spremao se da ubije

prvog Grka.
Nije imao priliku. Nisam video kako se Ahil pomerio, ali sam ga čuo; zviždanje vazduha,

i njegovo tiho izdisanje. Koplje mu je izletelo iz ruke i poletelo preko vode koja je razdvajala naš

brod od obale. Bio je to sam tren. Nijedan kopljanik ne bi mogao da baci ni upola koliko može da
dobaci strela. Dobrano će podbaciti.

Ali nije. Crna glava koplja probila je strelčeva prsa, odbacila ga unazad i prevrnula. Strela
mu je bezazleno poletela u vazduh, ispaljena nasumice mrtvim prstima. Pao je na pesak i nije

ustao.

Na brodovima pored nas, oni koji su videli, zaklicali su i pobedonosno zatrubili. Vest se
proširila grčkim brodovima, u svim pravcima: prva krv je njihova, prolio ju je bogoliki princ
Ftije.

Ahilovo lice bilo je mirno, gotovo blaženo. Nije izgledao kao čovek koji je upravo izveo
čudo. Na obali, Trojanci su mahali oružjem i uzvikivali grubosti na nepoznatom jeziku. Grupa
njih klečala je oko palog čoveka. Iza sebe sam čuo Feniksa kako nešto šapuće Automedonu, a
ovaj je onda otrčao. Trenutak kasnije pojavio se s naramkom kopalja. Ahil je uzeo jedno ne
pogledavši ga, zamahnuo i bacio. Ovoga puta sam ga gledao, video sam finu liniju njegove ruke,
isturenu bradu. Nije zastao, kao što bi većina uradila, da nanišani ili osmotri. Znao je kuda da
baca. Na obali je još jedan čovek pao.

Sad smo bili blizu, i strele su poletele na obe strane. Mnoge padoše u vodu, druge

pogodiše jarbole i brodske trupove. Nekoliko ljudi povika u našoj vrsti; nekolikicina pade u

njihovoj. Ahil je mirno uzeo štit od Automedona. – Stani iza mene – rekao je. Poslušao sam ga.

Kad se strela približila, odbio ju je štitom. Uzeo je još jedno koplje.

Vojnici su bili sve gnevniji – njihove nestrpljive strele i koplja zagadili su vodu. Na
jednom od naših brodova, Protesilaj, princ Filake, skočio je, smejući se, sa svog broda i zaplivao
prema obali. Možda je bio pijan; možda mu je krv bila potpaljena nadama o slavi; možda je želeo

da nadmaši princa Ftije. Hektorovo koplje ga je pogodilo, i voda oko njega se zacrvenela. Bio je

prvi Grk koji je umro.

Naši ljudi spustiše konopce, podigoše velike štitove da se zaštite od strela, i zaplivaše

prema obali. Trojanci su se dobro rasporedili, ali obala nije pružala prirodnu zaštitu, a mi smo bili

brojniji. Na Hektorovu naredbu, uzeli su pale saborce i napustili žal. Dokazali su ono što su hteli;
neće ih lako potući.

20.

Zauzeli smo obalu, i izvukli prve brodove na pesak. Izviđači su poslati da potraže još neke
trojanske zasede, postavljena je straža. Mada je bilo toplo, niko nije skidao oklop.

Brzo, dok su brodovi još uvek zakrčivali luku iza nas, bacali su kocku da utvrde gde će
koji kralj podići logor. Mesto dodeljeno Ftijancima bilo je na najdaljem kraju žala, daleko od
trga, daleko od Troje i svih ostalih kraljeva. Brzo sam pogledao Odiseja; on je bacao kocku. Lice
mu je bilo mirno i nedokučivo, kao i obično.

– Kako da znamo gde da se ulogorimo? – pitao je Ahil. Zaklonio je oči dlanom i pogledao
prema severu. Obala kao da se protezala unedogled.

– Tamo gde prestaje pesak – rekao je Odisej.
Ahil je pokazao našim brodovima da krenu na tu stranu i mirmidonski zapovednici lađa
počeše da se izdvajaju iz redova u floti kako bi ga pratili. Sunce nas je peklo – ovde je delovalo
jarkije, ali možda je to bilo samo zbog beline peska. Hodali smo dok nismo stigli do travnatog
uzvišenja na obali. Bilo je u obliku polumeseca i pružalo je zaštitu našem budućem logoru sa
strana i otpozadi. Na vrhu se nalazila šuma, koja se protezala na istok prema nekoj blistavoj reci.

Troja je, na jugu, bila tek mrlja na horizontu. Ako je izbor bio Odisejevo maslo, dugovali smo mu

zahvalnost – bilo je to najbolje mesto za logor, nudilo je zelenilo, hlad i tišinu.

Ostavili smo Mirmidonce pod Feniksovim zapovedništvom i vratili se do glavnog logora.
Svako mesto pored kojeg smo prošli vrvelo je od istih aktivnosti: izvlačenje brodova na obalu,
postavljanje šatora, istovar zaliha. Ljudi su grozničavo radili, bez odmora. Konačno smo stigli.

Usput smo prošli pored logora Ahilovog slavnog rođaka, Velikog Ajanta, kralja ostrva
Salamina. Videli smo ga izdaleka na Aulidi i čuli smo glasine: slomio je palubu dok je hodao,
nosio je bika na leđima kilometar i po. Zatekli smo ga kako istovaruje ogromne vreće s broda.
Mišići su mu bili veliki kao stene.

– Telamonov sine – kazao je Ahil.
Grmalj se okrenu. Polako je uočio nepogrešivo prepoznatljivog momka pred sobom.
Zaškiljio je, a onda se učtivo ukočio. – Pelejev sine – promuklo je kazao. Spustio je teret i pružio
mu ruku sa žuljevima velikim poput maslina. Pomalo mi je bilo žao Ajanta. On bi bio Aristos

Achaion da nije bilo Ahila.

Kad smo stigli u glavni logor, popeli smo se na brežuljak gde je prestajao pesak i
počinjala trava pa pogledali ono radi čega smo došli. Troju. Uokvirena dvema širokim sporim
rekama, od nas je bila razdvojena travnatom ravnicom. Čak i s ove daljine, njeni kameni zidovi
presijavali su se na jarkom suncu. Učinilo nam se da vidimo metalni odsjaj čuvene Skejske
kapije, njene mesingane šarke navodno su bile visoke kao čovek.

Kasnije ću videti izbliza te zidine, njihov četvrtasti kamen savršeno isklesan i uglavljen,
delo boga Apolona. I pitaću se – kako taj grad uopšte može da bude osvojen. Zidine su bile
previsoke za opsadne kule, prejake za katapulte, a niko razuman nikad ne bi pokušao da se popne
uz njihovo strmo božanski uglačano lice.

Kad je sunce počelo da zalazi, Agamemnon je sazvao prvo ratno veće. Postavljen je veliki
šator, ispunjen nekolikim redovima stolica u nepravilnom polukrugu. U čelu su sedeli
Agamemnon, Menelaj, Odisej i Diomed. Kraljevi su ulazili i sedali jedan po jedan. Od rođenja
naučeni hijerarhiji, manje značajni kraljevi sedali su na manje značajna mesta, ostavljajući prve
redove za istaknutije plemiće. Ahil je, bez oklevanja, seo u prvi red i pokazao mi da sednem
pored njega. Poslušao sam ga, čekajući da se neko pobuni, da mi kaže da se pomerim. Ali Ajant
je stigao s nezakonitim polubratom Teukrom, a Idomenej je poveo slugu i vozara. Izgleda da su

najboljima bili dozvoljeni hirovi.

Za razliku od savetovanja na koje su se žalili na Aulidi (pompezni, besmisleni,

beskonačni), ovi su bili konkretni – klozeti, zalihe hrane i strategija. Kraljevi su se dvoumili
između napada i diplomatije – zašto prvo ne bismo pokušali da budemo civilizovani? Menelaj je,
začudo, bio najglasniji pobornik pregovora. – Rado ću lično otići da pregovaram s njima – kazao
je. – To je moja obaveza.

– Zašto smo potezali ovamo ako nameravaš da razgovaraš s njima? – požalio se Diomed.

– Bolje je da sam ostao kod kuće.
– Nismo divljaci – tvrdoglavo je kazao Menelaj. – Možda će biti razumni.
– Ali verovatno neće. Zašto gubiti vreme?
– Zato što, dragi kralju Argosa, ako u rat uđemo posle diplomatskih pokušaja ili

odlaganja, nećemo izgledati kao preveliki zlikovci. – To je bio Odisej. – A to znači da gradovi u
Anadoliji neće osećati preveliku obavezu da pomognu Troji.

– I ti si za to, Itačanine? – upitao je Agamemnon.
Odisej je slegnuo ramenima. – Ima mnogo načina da se započne rat. Mislim da je pljačka
uvek dobar početak. Njome se postiže gotovo isto što i diplomatijom, ali uz veću dobit.
– Da! Pljačka! – zatrubio je Nestor. – Moramo da im pokažemo snagu, pre svega!
Agamemnon je protrljao bradu i pogledao okupljene kraljeve. – Mislim da su Nestor i

Odisej u pravu. Prvo pljačka. Zatim ćemo možda poslati izaslanike. Počinjemo sutra.
Dodatna uputstva nisu bila potrebna. Pljačka je bila uobičajena uz opsadu – ne napadaš

grad, već okolne zemlje koje ga snadbevaju žitom i mesom. Ubijaš one koji se opiru, porobljavaš
one koji se ne opiru. Sva njihova hrana sad ide tebi, a njihovu odanost obezbeđuješ držeći im
žene i ćerke kao taoce. Oni koji pobegnu potražiće utočište u gradu. Kuće će ubrzo postati
prenaseljene; bolesti će se proširiti. Na kraju će kapije morati da se otvore – ako ne zbog časti,
onda iz očajanja.

Nadao sam se da će se Ahil pobuniti, izjaviti da je nečasno ubijati seljake. Ali on je samo
klimnuo glavom, kao da mu je to stota opsada, kao da je čitavog života išao u pljačkaške pohode.

– Još nešto – ako dođe do sukoba, ne želim haos. Moramo da stvorimo formacije. –
Agamemnon se promeškoljio na stolici, izgledao je gotovo nervozno. Možda je i bio; naši

kraljevi su bili nadobudni, a ovo je bila prva raspodela časti: mesto u vrsti. Ako neko želi da se
pobuni protiv starešina, sad je pravo vreme. Sama pomisao na to ga je ljutila, i glas mu je postao

grublji. To je bila njegova česta greška: što mu je položaj bio nesigurniji, postajao je sve
neprijatniji.

– Menelaj i ja ćemo, naravno, biti u sredini. – Usledio je žamor nezadovoljstva, ali ga je
Odisej prekinuo.

– Vrlo mudro, kralju Mikene. Glasnici će lako moći da te pronađu.
– Upravo tako. – Agamemnon je žustro klimnuo glavom, kao da je to i bio razlog. – Levo

od mog brata biće princ Ftije. A desno Odisej. Na bokovima će biti Diomed i Ajant. – To su bile
najopasnije pozicije, mesta gde će neprijatelj pokušati da nas zaobiđe ili da se probije. Zato je
bilo važno održati ih po svaku cenu, i bile su najcenjenije.

– Kako će ostali biti raspoređeni, znaćemo posle bacanja kocke. – Kad je žamor zamro,
Agamemnon je ustao. – Rešeno je. Polazimo sutra. Pohod u zoru.

Sunce je tek zalazilo kad smo krenuli prema svom logoru. Ahil je bio zadovoljan. Jedno

od najcenjenijih mesta bilo je njegovo, i to bez rasprave. Bilo je prerano za večeru, tako da smo
se popeli na travnati brežuljak nedaleko od logora, tanku prevlaku zemlje koja je štrčala iz šume.
Tamo smo zastali za trenutak, osmatrali nov logor i more iza njega. Poslednja svetlost obojila mu

je kosu, a lice mu je bilo umiveno sumrakom.

Jedno pitanje me je mučilo od borbe na brodovima, ali ranije nije bilo vremena da ga
postavim.

– Da li si o njima mislio kao o životinjama? Kako ti je otac savetovao?

Odmahnuo je glavom. – Nisam uopšte mislio.
Galeb je kričao i kružio iznad naših glava. Pokušao sam da ga zamislim okrvavljenog i
smrtonosnog posle prvih sutrašnjih pohoda.

– Plašiš li se? – pitao sam. Prvi poj slavuja u šumi iza nas.
– Ne – odgovorio je. – Za ovo sam rođen.

Ujutru su me probudili trojanski talasi koji su udarali o trojansku obalu. Ahil je dremao
pored mene, te sam izašao iz šatora i ostavio ga da spava. Nebo je bilo vedro kao i juče: sunce je
blistalo i pržilo, svetlost se odbijala od površine mora. Sedeo sam i osećao kako mi se kapi znoja
skupljaju na koži.

Za manje od sat vremena započeće pljačka. Zaspao sam misleći na to; probudio sam se s
istom mišlju. Već smo pričali o tome da neću ići. Većina neće ići. To je bila kraljevska pljačka,
način da se ukaže čast najboljim ratnicima. To će biti prvo pravo ubijanje.

Da, bilo je ljudi na obali prethodnog dana. Ali ti ljudi su bili daleko i nismo mogli da
vidimo krv. Pali su gotovo komično, s te daljine nismo im videli bol na licu.

Ahil se pojavio iz šatora, već odeven. Seo je pored mene i pojeo doručak koji ga je čekao.
Malo smo govorili.

Nisam mogao rečima da mu izrazim svoja osećanja. Naš svet je bio pun krvi i krvlju
stečene časti; samo se kukavice ne bore. Za princa nije bilo izbora. Boriš se i pobeđuješ, ili se
boriš i umireš. Čak mu je i Hiron poslao koplje.

Feniks je već ustao i izdavao naređenja Mirmidoncima koji će ga pratiti do obale. To je
bila njihova prva bitka, i želeli su da čuju glas svog gospodara. Ahil je ustao, gledao sam ga kako
hoda prema njima – kako mu bronzane kopče na tunici blešte kao vatra, kako mu odblesak od
tamnoljubičastog ogrtača obasjava kosu sunčevim zlatom. Izgledao je kao pravi junak, i jedva
sam mogao da se setim kako smo još sinoć pljuvali koštice masline jedan na drugog, preko tanjira
sa sirevima koje je Feniks ostavio za nas. Kako smo urlali od zadovoljstva kad je ubacio jednu,

mokru i s ostacima masline na njoj, u moje uvo.

Držao je koplje dok je govorio, i mahao njegovim sivim vrhom, tamnim kao kamen ili

olujno more. Bilo mi je žao ostalih kraljeva koji su morali da se bore za autoritet ili su ga loše

iskazivali, isprekidanim i grubim pokretima. Ahilovi su bili opojni kao blagoslov i ljudi su ga

gledali kao nekog sveštenika.

Posle je došao da se oprosti od mene. Ponovo je bio onaj stari i držao je koplje opušteno,

gotovo nehajno.
– Hoćeš li mi pomoći da stavim ostatak oklopa?
Klimnuo sam glavom i pratio ga do prohladnog šatora, kroz težak platneni zastor koji se

čvrsto zatvarao. Dodavao sam mu kožne i metalne delove redom kojim mi ih je pokazivao,
zaštitu za butine, ruke, stomak. Gledao sam ga kako ih vezuje, jedan po jedan, video kako se
kruta koža zariva u meku kožu, koju sam još sinoć milovao. Posegnuo sam da ga dodirnem,
žudeći da raskopčam te kopče, da ga oslobodim. Ali nisam. Ljudi su ga čekali.

Dodao sam mu poslednji deo, ukrašen konjskom dlakom, i gledao ga kako ga navlači
preko ušiju, ostavljajući samo mali deo lica nezaštićen. Nagnuo se prema meni, okovan bronzom,
mirišući na znoj, kožu i metal. Zažmurio sam, osetio njegove usne na svojima, jedini neoklopljen
deo njegovog tela. Zatim je otišao.

Bez njega je šator iznenada delovao mnogo manji, skučeniji i mirisao je na kože koje su

visile na zidovima. Ležao sam na našem krevetu i slušao ga kako izvikuje naređenja, zatim
toptanje i frktanje konja. Napokon, škripu točkova dvokolice koja ga je odvezla. Makar se nisam
plašio za njegovu bezbednost. Dok god je Hektor živ, on neće umreti. Zatvorio sam oči i zaspao.

Probudio sam se s njegovim nosem pored svog, kako me uporno pritiska dok se borim da
pobegnem iz mreže snova. Mirisao je oštro i čudno, i za trenutak mi se zgadilo to stvorenje koje
se pripilo uz mene i dodirivalo mi lice svojim. Ali onda je čučnuo i ponovo postao Ahil, kose
mokre i tamne, kao da je sve jutarnje sunce iscurilo iz nje. Lepila mu se za lice i uši, slepljena i
mokra od šlema.

Bio je prekriven krvlju, živopisne mrlje još uvek se nisu pretvorile u rđu. Prvo sam se
užasnuo – da je ranjen, da će nasmrt iskrvariti. – Gde si povređen? – pitao sam. Tražio sam
odakle krvari. Ali mrlje kao da su dolazile niotkuda. Polako je moj od sna otupeo um shvatio.
Krv nije njegova.

– Nisu mogli da priđu dovoljno blizu da me dotaknu – rekao je. Bilo je nekog
pobedonosnog čuđenja u njegovom glasu. – Nisam znao koliko je to lako. Bez po muke. Trebalo
je da vidiš. Ljudi su mi posle klicali. – Govorio je gotovo sanjivo. – Ne mogu da promašim. Da si
samo video.

– Koliko? – pitao sam.
– Dvanaestorica.
Dvanaest ljudi koji nemaju nikakve veze s Parisom, Helenom ili s nama.
– Seljaci? –Moja gorčina kao da ga je prizvala pameti.
– Bili su naoružani – brzo je kazao. – Ne bih ubio nenaoružanog čoveka.
– Koliko ćeš ih ubiti sutra, šta misliš? – pitao sam.
Čuo je oštrinu u mom glasu i okrenuo je glavu. Bol na njegovom licu me je iznenadio, i
postideo sam se. Šta je s mojim obećanjem da ću mu oprostiti? Znao sam kakva mu je sudbina, i
odlučio sam da ipak dođem u Troju. Bilo je prekasno da se bunim samo zato što mi se probudila
savest.
– Izvini – rekao sam. Zamolio sam ga da mi priča kako je bilo, sve po redu, kao što smo
uvek radili. I on mi je ispričao, sve, kako je prvim kopljem probo nekome obraz, i kako je vrh
izašao na drugu stranu. Kako je drugim proburazio grudi, kako je koplje udarilo u rebra kad je
pokušao da ga izvuče. Selo je užasno smrdelo kad su ga napustili, na blato i metal, s muvama
koje već obleću.
Slušao sam svaku reč, zamišljao da je to samo priča. Kao da su to neki tamni obrisi na
urni, a ne pravi ljudi.

Agamemnon je postavio stražare da motre Troju čitavog dana. Svi smo čekali nešto –
napad, izaslanike, ili pokazivanje snage. Ali kapije Troje ostale su zaključane, i pljačkanje se
nastavilo. Počeo sam da spavam danju kako ne bih bio umoran kad se on vrati; voleo je o svemu
da mi potanko ispriča, da mi do poslednje pojedinosti opiše lica, rane i pokrete. A ja sam se iz
petnih žila trudio da ga slušam, da podnosim te krvave prizore, da ih naslikam dvodimenzionalne
i neupadljive na nekoj vazi za potomstvo. Da ga oslobodim toga i ponovo učinim Ahilom.

21.

Posle pljački došla je i raspodela. To je bio naš običaj, dodela nagrada, ubiranje ratnog
plena. Svaki čovek je smeo da zadrži ono što je lično osvojio – oklop koji je skinuo s mrtvog
vojnika, dragulj koji je otkinuo s udovičinog vrata. Ali ostatak, krčazi, prostirke i vaze odneti su u
logor i stavljeni na hrpu za raspodelu.

Nije toliko bila posredi vrednost pojedinačnog predmeta koliko čast. Raspodela je vršena
prema činu u vojsci. Najvrednije predmete obično su dobijali najbolji vojnici, ali Agamemnon je
imenovao sebe prvim, a Ahila drugim. Bio sam iznenađen kad je Ahil samo slegnuo ramenima. –
Svi znaju da sam bolji. Zbog svoje odluke, Agamemnon samo izgleda pohlepno. – Bio je u pravu,
naravno. I zato je bilo slađe kad su ljudi, prolazeći pored naše hrpe blaga, klicali nama, a ne
Agamemnonu. Njemu su tapšali samo njegovi Mikenci.

Posle Ahila na red je došao Ajant, zatim Diomed i Menlaj, pa Odisej i tako dalje, sve dok
Kebrionu nisu preostali samo drveni štitovi i okrnjeni pehari. Ponekad bi, onom ko se tog dana
istakao, zapovednik dodelio nešto posebno lepo, pre nego što počne raspodela. Tako da je čak i
Kebrion mogao da se nada.

U trećoj nedelji, na podijum su doveli devojku i ostavili je između mačeva, prostirki i
zlata. Bila je prelepa, tamnosmeđe kože, crne i sjajne kosa. Visoko na jagodici imala je modricu
od nečije šake. U sumrak oči su joj i izgledale modro, kao da su osenčene egipatskom senkom za
oči. Haljina joj je bila pocepana na ramenu i umrljana krvlju. Ruke su joj bile vezane.

Muškarci su se nestrpljivo okupljali. Znali su šta njeno prisustvo znači – Agamemnon je
dozvolio uzimanje suložnica i robinja. Sve dosad, žene su bile silovane na njivama i ostavljane.
Bilo je mnogo zgodnije imati ih u šatoru.

Agamemnon se popeo na podijum, video sam ga kako posmatra devojku, s osmehom na
usnama. Bio je čuven – kao i cela porodica Atreja – po svojim prohtevima. Ne znam šta me je tad
obuzelo. Ali uhvatio sam Ahila za ruku i prošaputao mu na uvo:

– Uzmi je.
Okrenuo se prema meni, očiju razrogačenih od iznenađenja.
– Uzmi je kao nagradu. Pre Agamemnona. Molim te.
Oklevao je, ali samo za trenutak.
– Grci. – Istupio je, još uvek u oklopu umrljanom krvlju. – Veliki kralju Mikene.
Agamemnon se okrenuo prema njemu mršteći se. – Pelejev sine?
– Zahtevam da uzmem ovu devojku kao svoj ratni plen.
Odisej je, na drugom kraju podijuma, izvio obrvu. Ljudi oko nas su mrmljali. Njegov
zahtev je bio neuobičajen, ali ne i nerazuman; u bilo kojoj vojsci imao bi pravo da bira prvi.
Agamemnonove oči besno sevnuše. Video sam kako razmišlja: ne voli Ahila, ali nije pametno da
sada daje oduška svojoj sebičnosti. Bila je prelepa, ali biće još devojaka.
– Ispuniću ti želju, prinče Ftije. Tvoja je.
Gomila je odobravajuće klicala – sviđala im se darežljivost vojskovođe, odvažnost i
požuda junaka.
Devojka je tu promenu pratila inteligentnim pogledom. Kad je shvatila da ide s nama,
video sam je kako guta pljuvačku, gledajući Ahila.
– Ostaviću svoje ljude ovde, da preuzmu ostatak onog što mi pripada. Devojka odmah ide
sa mnom.
Smeh odobravanja i zvižduci muškaraca. Devojka je drhtala kao prut, kao zec koji se krije
od jastreba na nebu. – Dođi – naredio je Ahil. Krenuli smo. Pratila nas je, pognute glave.

Ahil je, u našem logoru, izvadio nož a ona se malo trgla od straha. Još uvek je bio krvav
od današnje bitke; opljačkano je njeno selo.

– Dozvoli meni – kazao sam. Dodao mi je nož i povukao se, gotovo postiđeno.
– Oslobodiću te – rekao sam.
Izbliza sam video koliko su joj oči tamne, smeđe kao najplodnija zemlja i krupne na
okruglom licu. Pogled joj je skrenuo sa sečiva na mene. Pomislio sam na uplašene pse koje sam
video, saterane u ćošak.
– Ne, ne – brzo sam rekao. – Nećemo te povrediti. Oslobodiću te.
Pogledala nas je užasnuto. Bog zna šta je mislila da sam kazao. Bila je anadolijska
seljanka, koja verovatno nikad nije čula grčki. Krenuo sam da joj stavim ruku na rame, da je
smirim. Trgnula se kao da očekuje udarac. Video sam joj strah u očima, od silovanja i gore
sudbine.
Nisam mogao to da podnesem. Uradio sam jedino što mi je palo na pamet. Okrenuo sam
se prema Ahilu i uhvatio ga za prednji deo tunike. Poljubio sam ga.
Kad sam prestao, zurila je u nas. Zurila i zurila.
Pokazao sam na njene veze i nož. – Smem li?
Načas je oklevala. Zatim je polako pružila ruke.

Ahil je ostao da razgovara s Feniksom o postavljanju još jednog šatora. Odveo sam je na
travnati brežuljak i pokazao joj da sedne dok sam joj spremao oblog za povređeno lice.
Bojažljivo, oborenog pogleda, uzela ga je. Pokazao sam na njenu nogu – imala je veliku
posekotinu duž cevanice.

– Smem li da vidim? – Pitao sam je, gestikulirajući. Nije odgovorila, ali mi je uz
oklevanje dozvolila da je uhvatim za nogu, operem ranu i previjem je. Pratila je svaki pokret
moje ruke i nijednom me nije pogledala u oči.

Kasnije sam je odveo do novopostavljenog šatora. Izgledala je preplašeno, gotovo se
bojala da uđe. Razmakao sam zastore i pokazao rukom – hrana, ćebad, krčag s vodom, i nešto
čiste odeće. Oklevajući je ušla i ostavio sam je tamo da razrogačenih očiju zuri u sve to.

Ahil je sutradan ponovo otišao u pljačkaški pohod. Vrzmao sam se po logoru, skupljao
drva, rashlađivao stopala u vodi. Sve vreme sam bio svestan novog šatora u uglu logora. Nismo je
dosad videli; šator je bio čvrsto zatvoren kao trojanska kapija. Desetak puta sam gotovo otišao da
je pozovem kroz platno.

Konačno, u podne, video sam je na ulazu. Gledala me je, napola sakrivena naborom
tkanine. Kad je videla da sam je primetio, brzo se okrenula i zamalo nestala.

– Čekaj! – viknuo sam.
Ukopala se u mestu. Tunika koju je nosila – jedna od mojih – dosezala joj je do ispod
kolena i u njoj je izgledala veoma mlado. Koliko li je imala godina? Nisam ni znao.
Prišao sam joj. – Zdravo. – Zurila je u mene onim krupnim očima. Kosa joj je bila
začešljana unazad, otkrivajući nežne jagodice. Bila je veoma lepa.
– Jesi li dobro spavala? – Ne znam zašto sam joj stalno nešto govorio. Mislio sam da će je
to utešiti. Jednom sam čuo Hirona kako je rekao da se bebe smire kad im pričaš.
– Patroklo – rekao sam, pokazujući na sebe. Pogledala me je, a zatim skrenula pogled.
– Pa-tro-klo. – Polako sam ponovio. Nije odgovorila, nije se ni pomerila; čvrsto je držala
platno šatora. Postideo sam se. Plašio sam je.
– Sad idem – rekao sam. Nakrivio sam glavu i krenuo.

Rekla je nešto, tako tiho da nisam čuo. Zastao sam.
– Šta je bilo?

– Briseida – ponovila je. Pokazivala je na sebe.

– Briseida? – pitao sam. Stidljivo je klimnula glavom.
To je bio početak.

Ispostavilo se da je znala pomalo grčkog. Nekoliko reči koje ju je otac naučio kad je čuo
da dolazi vojska. Milost je bila jedna od njih. Da i molim i šta želiš? Otac je naučio ćerku kako da
bude robinja.

Preko dana, u logoru nije bilo gotovo nikog osim nas. Sedeli smo na žalu i pokušavali da
razgovaramo. Isprva sam tumačio njene izraze lica, zatim pametnu smirenost njenih očiju,
nestašne osmehe koje je skrivala rukom. Nismo mogli mnogo da razgovaramo, u tim prvim

danima, ali nije mi smetalo. Pored nje sam bio spokojan, talasi su nam se druželjubivo prelivali
preko stopala. Gotovo me je podsetila na majku, ali Briseidine oči su bile pronicljive kao što
njene nikad nisu bile.

Ponekad bismo, tokom popodneva, zajedno šetali oko logora, pokazujući na sve ono čemu
još nije znala ime. Reči su se tako brzo gomilale da smo uskoro morali da se koristimo složenom
pantomimom. Spremi večeru; Imao sam noćnu moru. Čak i kad su moja izvođenja bila traljava,
Briseida je razumela i prevodila ih u niz pokreta tako preciznih da sam mogao da namirišem
pečeno meso. Često sam se smejao njenoj domišljatosti, a ona bi mi podarila potajan osmeh.

Pljačkanje se nastavilo. Svakog dana bi se Agamemnon popeo na podijum usred dnevnog
plena i rekao: – Nema novosti. – Nema novosti je značilo da nema vojnika, nema znakova, nema
zvukova iz grada. Tvrdoglavo je stajao na obzorju i terao nas da čekamo.

Ljudi su se tešili na druge načine. Posle Briseide, svakodnevno bi se na postolju našla
jedna ili dve devojke. Sve su bile seljančice žuljevitih ruku i izgorelih noseva, navikle na težak
rad na suncu. Agamemnon je uzeo svoj deo, kao i ostali kraljevi. Sad ih je bilo posvud, vrludale
su između šatora, izlivale kofe s vodom na duge izgužvane haljine koje su nosile onog dana kad
su otete. Posluživale su voće, sir i masline, sečeno meso, i dolivale vino u pehare. Glačale su
oklope, zaglavljivale štitove među noge dok su sedele na pesku. Neke su čak i plele, ispredale su
niti od zamršenih niti vune, od ovaca koje smo ukrali prilikom pljačkaških pohoda.

Po celu noć su služile na druge načine, i trzao sam se od jecaja koji su stizali čak i do
našeg dela logora. Pokušavao sam da ne razmišljam o njihovim spaljenim selima i mrtvim
očevima, ali bilo je teško. Pljačke su ostavile trag na licima svih devojaka, velike mrlje bola od
kojih su im oči bile mutne i vlažne kao voda u kofama koje su im se klatile pored nogu. Imale su
i modrice, od pesnica ili laktova, a ponekad savršeno okrugle podlive – od kopljače, na čelu ili
slepoočnici.

Jedva sam mogao da gledam te devojke dok su se teturale do logora gde će ih nekom
dodeliti. Poslao sam Ahila da ih traži, da ih uzme koliko god može, a muškarci su ga zadirkivali

zbog alavosti, beskrajne erekcije. – Nisam ni znao da voliš devojke – šalio se Diomed.

Svaka nova devojka je prvo išla Briseidi, koja bi je tiho tešila na anadolskom. Dozvolili bi
joj da se okupa, onda bi dobila novu odeću i pridružila bi se ostalima u šatoru. Podigli smo nov,
veći, da ih sve smestimo: osam, deset, jedanaest devojaka. Uglavnom smo Feniks i ja razgovarali
s njima; Ahil se držao podalje. Znao je da su ga videle kako im ubija braću, ljubavnike i očeve.
Neka dela su neoprostiva.

Malo-pomalo, strah je iščezavao. Prele su, razgovarale na svom jeziku, delile reči koje su
čule od nas – korisne reči kao što su sir, voda, vuna. Nisu bile tako promućurne kao Briseida, ali

su naučile dovoljno da mogu da razgovaraju s nama.

Briseidina zamisao je bila da svakodnevno provodim s njima nekoliko sati, da ih

podučavam. Ali te poduke su bile teže nego što sam mislio: devojke su bile plahe, često su se
zgledale; nisu bile sigurne kako da protumače moju naglu pojavu u svom životu. Ponovo im je
Briseida razvejala sumnje i produbila podučavanje, pomagala objašnjenjima ili tumačenjem
gestova. Njen grčki je sad bio prilično dobar, i sve više sam joj se povinovao. Bila je bolji učitelj

od mene, i zabavnija. Zasmejavala nas je svojom pantomimom: dremljiv gušter, dva psa koja se

bore. Bilo je lako ostati s njima dokasno, sve dok se ne začuje škripa dvokolica i zveket bronze u
daljini, a onda bih otišao da dočekam svog Ahila.

Bilo je lako u tim trenucima zaboraviti da rat još nije ni počeo.

22.

Koliko god da su pljačkaški pohodi bili pobedonosni, ipak su bili samo pljačkaški pohodi.
Ginuli su ratari i trgovci iz mnogih sela koja su podržavala moćan grad – a ne vojnici. Na
savetovanjima Agamemnon je sve snažnije stezao vilice, a ljudi su bili nemirni: gde je obećani
rat?

Blizu je, rekao je Odisej. Ukazao je na stalan priliv izbeglica u Troju. Grad mora da je
prepun. Gladne porodice nahrupiće u palatu, privremeni šatori zakrčiće gradske ulice. Samo je
pitanje vremena, rekao nam je.

Sutra ujutru je, kao potvrda njegovog proročanstva, pregovaračka zastava zalepršala iznad
zidina Troje. Stražar je otrčao da javi Agamemnonu: kralj Prijam je spreman da primi izaslanike.

U logoru je bilo užurbano zbog novih vesti. Ovako ili onako, nešto će se dogoditi. Vratiće
Helenu ili će se valjano boriti za nju, na bojnom polju.

Savet kraljeva poslao je Menelaja i Odiseja, prirodan izbor. Njih dvojica su krenula u

zoru, na svojim konjima blistavo istimarenim, sa zveketavim ukrasima. Gledali smo ih kako

prelaze preko široke travnate ravnice, zatim nestaju iza maglovitih tamnosivih zidova.
Ahil i ja smo čekali u šatoru, pitajući se. Hoće li videti Helenu? Paris se neće usuditi da je

skriva od muža, a neće se usuditi ni da je pokaže. Menelaj je krenuo upadljivo nenaoružan;
možda nije verovao sebi.

– Znaš li zašto ga je izabrala? – pitao me je Ahil.

– Menelaja? Ne. – Setio sam se kraljevog lica u Tindarevoj dvorani, zdravog i dobro
raspoloženog. Bio je naočit, ali ne i najnaočitiji muškarac tamo. Bio je moćan, ali bilo je mnogo
bogatijih i čuvenijih od njega. – Odneo je vredan dar. Njena sestra je već bila udata za njegovog
brata, možda je to bio jedan od razloga.

Ahil je razmišljao o tome, s rukom ispod glave. – Misliš li da je svojevoljno otišla s

Parisom?
– Čak i da jeste, neće priznati to Menelaju.
– Hmm. – Lupkao je prstom po grudima, razmišljajući. – Mora da je pristala. Menelajeva

palata je kao tvrđava. Da se odupirala ili viknula, neko bi je čuo. Znala je da će poći za njom,
zbog časti, ako ni zbog čega drugog. I da će Agamemnon iskoristiti priliku da se pozove na
zakletvu.

– Ne znam ništa o tome.

– Nisi udat za Menelaja.

– Misliš da je to namerno uradila? Da bi izazvala rat? – To me je zaprepastilo.
– Možda. Navikla je da je smatraju najlepšom ženom u našim kraljevstvima. Sad pričaju
da je najlepša žena na svetu. – Zapevao je visokim nežnim glasom. – Hiljadu brodova porinuto je

zbog nje.
Hiljadu je broj koji su Agamemnonovi pesnici počeli da koriste; hiljadu sto osamdeset

šest nije se najbolje uklapalo u rimu.

– Možda se zaljubila u Parisa.

– Možda joj je bilo dosadno. Posle deset godina izolacije u Sparti, i ja bih poželeo da

pobegnem.

– Možda ju je Afrodita naterala.
– Možda će je vratiti.
Razmišljali smo o tome.
– Mislim da će Agamemnon u svakom slučaju napasti.
– Slažem se. Nju više i ne pominju.

Načas smo zaćutali.
– Kog bi prosca ti odabrao?
Pokazao sam njega, a on se nasmejao.

Vratili su se u sumrak, sami. Odisej je podneo izveštaj savetu, dok je Menelaj sedeo
ćutke. Kralj Prijam ih je srdačno dočekao, ugostio ih u svojoj trpezariji. Zatim je stao pred njih, u
pratnji Parisa i Hektora, dok je ostalih četrdeset osam sinova stajalo iza njega. – Znamo radi čega
ste došli – kazao je. – Ali gospa ne želi da se vrati, i sad je pod našom zaštitom. Nikad nisam
odbio da stanem u zaštitu žene, pa neću to ni sad učiniti.

– Mudro – rekao je Diomed. – Smislili su kako da umanje svoju krivicu.
Odisej je nastavio. – Rekao sam im da više nemamo o čemu da razgovaramo ako su tako
odlučili.
Agamemnon je ustao i glasno rekao: – Uistinu nemamo. Pokušali smo da pregovaramo i
odbijeni smo. Jedini častan izlaz je rat. Sutra idete da osvojite slavu koju zaslužujete, od prvog do
poslednjeg.
Nastavio je da govori, ali ga ja nisam slušao. Od prvog do poslednjeg. Strah me je
obuzeo. Kako se nisam setio toga? Naravno da će se očekivati da se borim. Sad smo u ratu, i svi
moraju da služe. Posebno najbliži pratilac Aristosa Achaiona.
Te noći jedva da sam oka sklopio. Koplja naslonjena na stranice našeg šatora bila su
neizrecivo duga, a ja sam se mučio da se prisetim nekoliko lekcija – kako da ih držim, kako da
izbegnem udarac. Suđaje nisu rekle ništa o meni – ništa o tome koliko dugo ću živeti. Probudio
sam Ahila, prestravljen.
– Biću pored tebe – obećao je.

U tami, pred zoru, Ahil mi je pomogao da se opremim. Štitnici za noge, rukavice, kožni
prsnik i bronzani oklop preko njega. Sve je izgledalo više kao smetnja nego kao zaštita, udaralo
mi u bradu dok sam hodao, sputavalo mi ruke, opterećivalo me. Uveravao me je da ću se navići
na to. Nisam mu verovao. Kad sam izašao iz šatora na jutarnje sunce, osećao sam se budalasto,
kao da sam obukao odeću starijeg brata. Mirmidonci su čekali, uskomešani od uzbuđenja.
Zajedno smo se zaputili dugom stazom niz žal prema ogromnoj vojsci. Već sam disao ubrzano i
plitko.

Čuli smo vojsku pre nego što smo je ugledali; razmetanje, zveckanje oružja, duvanje u
trube. Onda se obala otvorila pred našim očima i ugledali smo more vojnika u pripravnosti,
postrojenih u savršene četvorouglove. Svaki je bio označen zastavicom svog kralja. Samo je
jedno mesto bilo prazno: mesto za prvake, sačuvano za Ahila i njegove Mirmidonce. Odmarširali
smo i zauzeli ga, Ahil na čelu, zatim red zapovednika s obe moje strane. Iza nas, vrsta za vrstom,
ponosni Ftijanci u blistavim oklopima.

Ispred nas se pružala široka ravnica Troje, koja se završavala teškom kapijom i gradskim
tornjevima. U podnožju je stajala uskomešana gomila ljudi, kovitlac tamnih glava i uglačanih
štitova koji su se presijavali na suncu. – Ostani iza mene – rekao mi je Ahil. Klimnuo sam
glavom, a šlem mi se zatresao oko ušiju. Strah se vrtložio u meni, uzburkani pehar panike koji je
svakog trenutka pretio da se prelije. Štitnici za noge pritiskali su mi kosti na stopalima; koplje mi
je opterećivalo ruku. Truba se oglasila, a ja sam se isprsio. Sad. Sad je vreme.

Potrčali smo, teturajući se u toj gromoglasnoj masi. Tako smo se borili – bezglavo jurišali
dok se ne susretnemo s neprijateljem. Uz dovoljno siline možeš odjednom da ih smrviš.

Naše vrste brzo su se raspale dok su jedni preticali druge u žurbi da se proslave i budu
prvi koji su ubili pravog Trojanca. Na pola puta preko ravnice, više nismo održavali formaciju,

niti su se kraljevstva držala rasporeda. Mirmidonci su me odavno pretekli, odlazeći levo, a ja sam
se pomešao s Menelajevim dugokosim Spartancima, nauljenim i začešljanim za bitku.

Trčao sam, oklop me je udarao. Zadihao sam se, a zemlja se tresla od topota nogu,
zaglušujuća buka postajala je sve glasnija. Prašina koju smo podigli jurišajući bila je gotovo
zaslepljujuća. Nisam video Ahila. Nisam video čoveka pored sebe. Nisam mogao da uradim ništa
osim da držim štit i jurišam.

Prvi redovi sudarili su se uz praštanje, kišu iverja, bronze i krvi. Uskomešana masa uz

krike usisava red za redom, kao Haribda. Video sam kako se usta ljudi pomeraju, ali nisam ih
čuo. Samo sudar štitova, bronze s polomljenim drvetom.

Neki Spartanac pored mene odjednom se srušio, proboden kopljem kroz grudi. Osvrtao
sam se unaokolo, tražio čoveka koji ga je bacio, ali video sam samo kovitlac tela. Kleknuo sam
pored Spartanca da bih mu zatvorio oči, izgovorio kratku molitvu, a onda sam umalo povratio
kad sam video da je još uvek živ, da šišti sav preneražen.

Pored mene je prasnuo udarac – prepao sam se i video Ajanta kako koristi veliki štit kao
batinu, razbija lica i tela. Pratile su ga škripave trojanske dvokolice, a neki dečak je virio preko
ograde, zuba iskeženih kao u psa. Odisej je protutnjao, trčeći da zaustavi konje. Spartanac se
uhvatio za mene, krvario mi je po rukama. Rana je bila preduboka; nisam mogao ništa da uradim.
Osetio sam izvesno olakšanje kad se svetlost u njegovim očima ugasila. Zatvorio sam ih prljavim
drhtavim prstima.

Nekako sam se uspravio; ravnica se ustalasala kao more pred mojim očima. Nisam mogao
da se usredsredim; bilo je previše pokreta, odsjaja sunca, oklopa i kože.

Ahil se pojavio odnekud. Bio je umrljan krvlju, zadihan i zajapuren, s kopljem
okrvavljenim do pola kopljače. Široko mi se osmehnuo, zatim se okrenuo i skočio u gomilu
Trojanaca. Tlo je bilo prekriveno telima i delovima oklopa, kopljačama i točkovima dvokolica,
ali on se nije sapleo, nijednom. Bio je jedini na bojnom polju koji se nije grozničavo ljuljao, kao
na klizavoj palubi broda. A onda sam i sam prasnuo.

Nisam ubio nikog, nisam ni pokušao. Na kraju jutra, posle sati i sati mučnog haosa, oči su
mi bile zaslepljene od sunca, a ruka me je bolela od držanja koplja – mada sam ga češće koristio
kao oslonac nego kao pretnju. Šlem mi je kao neki kamen polako sabijao uši u glavu.

Osećao sam se kao da sam trčao kilometrima, mada sam, kad sam pogledao dole, video da
stopalima neprestano utabavam isti krug, istu suvu travu, kao da pripremam prostor za ples. Užasi
su se smenjivali, mada je izgledalo da sam sve vreme u zavetrini, u nekom čudnom praznom
prostoru u koji niko ne ulazi, i niko mi ne preti.

Toliko sam bio ošamućen da sam tek po podne shvatio da je to Ahilovo delo. Neprekidno
je motrio na mene, natprirodno osetivši trenutak kad neki vojnik raširi oči svestan da sam laka
meta. Pre nego što bi taj udahnuo, on bi ga posekao.

Bio je čudesan, bacao je koplje za kopljem, bez po muke ih vadio iz palih tela na zemlji
da bi gađao nove mete. Video sam kako mu se zglob neprestano izvija, otkrivajući bledu
podlakticu, te izdužene kosti koje spretno bacaju koplje. Moje koplje je čamilo zaboravljeno na
zemlji dok sam ga gledao. Nisam više video gnusobu smrti, mozak, smrskane kosti koje ću
kasnije isprati sa kože i iz kose. Video sam samo njegovu lepotu, njegove razigrane udove,

munjevite pokrete stopala.

Konačno je pao mrak i oslobodio nas, teturave i iscrpljene, kako bismo se vratili u šatore,
vukući ranjene i mrtve. Dobar dan, rekli su naši kraljevi, tapšući jedan drugog po leđima.
Obećavajuć početak. Sutra ćemo uraditi isto.

Ponovili smo to jednom i još jednom. Dan ratovanja postao je nedelja, zatim mesec.

Zatim dva.

Bio je to čudan rat. Nije osvajana teritorija, nije bilo zarobljenika. Bio je samo zbog časti,
čovek na čoveka. S vremenom smo se uskladili: civilizovano smo se borili sedam od deset dana,
ostavljajući vreme za svetkovine i sahrane. Nije bilo pljački ni iznenadnih napada. Vođe, nekad
pune nade u brzu pobedu, razočarale su se dugim vojevanjem. Vojske su bile neobično
ujednačene, mogle su po ceo dan da se tuku u polju, a da nijedna strana ne nadvlada. Delimično i
stoga što su vojnici iz čitave Anadolije došli da pomognu Trojancima i proslave se. Nisu samo
naši ljudi bili željni slave.

Ahil je uživao. Išao je željno u borbu, osmehivao se dok se borio. Nije ga zadovoljavalo

ubijanje – brzo je shvatio da mu niko nije ravan. Ni dvojica, ni trojica zajedno. Nije uživao u tako

lakom kasapljenju, i ubio ih je upola manje nego što je mogao. Živeo je za jurišanja u susret četi
vojnika. Tamo, među dvadeset oštrih mačeva, konačno je mogao stvarno da se bori. Uživao je u
svojoj snazi, kao dugo zatvoren trkački konj kome su najzad dozvolili da trči. S neverovatnom
grozničavom lakoćom borio se protiv desetorice, petnaestorice, dvadesetpetorice. To je, konačno,
ono što stvarno znam da radim.

Nisam morao da idem s njim toliko često koliko sam se plašio. Što je rat duže trajao, bilo
je manje važno da svaki Grk napusti šator. Nisam bio princ čija je čast dovedena u pitanje. Nisam
bio vojnik, obavezan da sluša, niti junak čije će veštine nekom nedostajati. Bio sam izgnanik,
čovek bez položaja i čina. Ako je Ahil mislio da treba da me ostavi, to je bila njegova stvar.

Moj izlazak na bojno polje skratio se na pet dana, pa na tri, zatim sam se borio samo

jednom nedeljno. Na kraju, samo kad bi me Ahil pozvao. To nije bilo često. Uglavnom mu je
odgovaralo da ide sam i da ratuje sam za sebe. Ali povremeno bi mu usamljenost dojadila, te bi

me zamolio da mu se pridružim, da navučem kožu krutu od znoja i krvi i teturam se s njim preko
leševa. Da svedočim njegovim čudima.

Ponekad, dok sam ga gledao, video bih deo bojišta koji su vojnici izbegavali. Uvek je to

bilo u Ahilovoj blizini, i kad bih se pomno zagledao, primetio bih kako postaje sve svetliji. Na

kraju bi se nevoljno ukazala: žena, bela kao smrt, viša od muškaraca oko sebe. Koliko god je krv

prskala, nije padala na njenu bledosivu haljinu. Bose noge kao da joj nisu dodirivale zemlju. Nije

pomagala sinu; nije bilo potrebe. Samo je gledala, kao i ja, krupnim crnim očima. Nisam mogao
da rastumačim izraz njenog lica; možda je to bilo zadovoljstvo, možda bol ili ništa.

Osim kad se okrenula i videla me. Zgađeno se iskezila otkrivajući zube. Zasiktala je kao
zmija i nestala.

Na bojnom polju pored njega smirio sam se, povratio ravnotežu. Mogao sam da

raspoznam ostale vojnike, ne samo delove tela, probodeno meso, bronzu. Čak sam mogao da
odlutam, zahvaljujući Ahilovoj zaštiti, kroz borbene linije, da potražim druge kraljeve. Najbliži
nama bio je koplju vičan Agamemnon, uvek iza odreda svojih dobro obučenih Mikenaca. Tako
zaštićen izvikivao je naređenja i bacao koplja. Uistinu je bio vešt: verovatno je ubio
dvadesetoricu.

Diomed je, za razliku od svog vojskovođe, bio neustrašiv. Borio se kao pobesnela zver,
skakao iskeženih zuba, brzim udarcima otkidajući meso. Posle bi se kao vuk nagnuo nad telo da
ga opljačka, ubacujući zlatne i bronzane novčiće u dvokolice pre nego što bi nastavio.

Odisej je nosio veliki štit i suočavao se s neprijateljima pognut kao medved, nisko držeći
koplje preplanulom rukom. Gledao je drugog čoveka sjajnim očima, prateći trzaje njegovih
mišića da bi video odakle će i kojom putanjom koplje doleteti. Kad bi nepovređen izbegao
udarac, pojurio bi napred i natakao ga na koplje, kao da lovi ribu. Oklop mu je uvek, na kraju

dana, bio natopljen krvlju.

Počeo sam da prepoznajem i Trojance: Parisa, koji nehajno odapinje strele iz dvokolica u

trku. Njegovo lice je, čak i pritisnuto šlemom, bilo neizrecivo lepo – kosti fine kao Ahilovi prsti.
Uskim kukovima pritiskao je stranice dvokolica s uobičajenom nadobudnošću, a crveni ogrtač
padao je oko njega u bogatim naborima. Nije čudo što je bio Afroditin miljenik: izgledao je tašt
kao i ona.

Iz daljine sam, samo načas, kroz kordone ljudi koji se gibaju, ugledao Hektora. Uvek je
bio sam, neobično usamljen u prostoru koji su mu drugi ostavljali. Bio je sposoban, smiren i
promišljen, planirao je svaki pokret. Šake su mu bile velike i ogrubele od rada, i ponekad, kad bi

se naša vojska povukla, videli bismo ga kako spira krv s ruku, da bi mogao da se moli neuprljan.
Čovek koji još uvek voli svoje bogove, iako mu braća i rođaci umiru zbog njih i žestoko se bori
za svoju porodicu umesto za nesigurnu slavu. Zatim bi se ljudi razmakli, i on bi nestao.

Nikad nisam pokušavao da mu se približim, kao ni Ahil, koji se pažljivo okretao od
njegove prilike kako bi se suočio s drugim Trojancima, kako bi gacao po drugim plićacima.
Kasnije, kad bi ga Agamemnon pitao kad će se suočiti s trojanskim princem, osmehnuo bi se
tobože bezazleno pa izazivački upitao. – Zar mi je Hektor ikad zlo naneo?

23.

Tokom jedne svetkovine, ubrzo posle iskrcavanja na Troju, Ahil se probudio u zoru. –
Kuda ćeš? – pitao sam ga.

– Kod majke – rekao je, zatim izašao iz šatora pre nego što sam ponovo progovorio.
Njegova majka. Donekle sam se nadao, nerazumno, da nas neće pratiti ovamo. Da će je
bol oterati ili zadržati podalje. Ali naravno da nije. Ni na obali Anadolije nije bilo ništa bolje
nego na obali Grčke. Njen bol samo je produžio posete. Odlazio bi u zoru, a sunce bi bilo gotovo
u zenitu kad bi se vratio. Čekao bih, nemirno se šetajući. Šta li mu govori toliko dugo? Kakvu
božansku kaznu, plašio sam se. Kakav položaj zvezda zbog kojeg će morati da me napusti.
Briseida je često čekala sa mnom. – Želiš li da se šetamo po šumi? – pitala bi. Samo su mi
umiljatost u njenom glasu i želja da me uteši pomogli da nadvladam sebe. A šetnja s njom po
šumi uvek bi me tešila. Kao da je znala sve njene tajne, poput Hirona – gde se kriju pečurke, i
zečevi u svojim leglima. Čak je počela da me uči lokalnim nazivima trava i drveća.
Kad bismo završili, seli bismo na greben i gledali logor, kako bih mogao da ga primetim

kad se vrati. Tog dana, nabrala je korpicu korijandera; miris svežih zelenih listova širio se svud

oko nas.
– Sigurna sam da će se uskoro vratiti – rekla je. Reči su joj bile kao nova koža, krute i

jednolične, nedovoljno stopljene. Kad nisam odgovorio, pitala je: – Gde se toliko zadržava?
Zašto ne bi saznala? To nije bila tajna.

– Majka mu je boginja – kazao sam. – Morska nimfa. Ide da je vidi.
Očekivao sam da se iznenadi ili uplaši, ali ona je samo klimnula glavom. – Mislila sam da
je... poseban. On se... – Zastala je. – On se ne kreće kao ljudsko biće.
Tad sam se nasmešio. – A kako se to kreću ljudska bića?
– Kao ti – rekla je.

– Trapavo, dakle.
Nije poznavala tu reč. Pokazao sam joj, s namerom da je zasmejem. Ali žestoko je
odmahnula glavom. – Ne. Ti nisi takav. Nisam na to mislila.

Nikad nisam saznao šta je mislila, jer se u tom trenutku Ahil pojavio na vrhu brda.
– Pretpostavio sam da ću vas zateći ovde – rekao je. Briseida se izvinila, i otišla u svoj
šator. Ahil je seo na zemlju, naslonivši glavu na ruku.

– Gladan sam kao vuk – kazao je.
– Evo. – Dao sam mu ostatak sira koji smo poneli za ručak. Zahvalno je jeo.
– O čemu si razgovarao s majkom? – Pitao sam gotovo bojažljivo. Ti sati s njom nisu bili
tajna za mene, ali oni su ih uvek provodili sami.

Više je izdahnuo nego što je uzdahnuo. – Brine se za mene – rekao je.

– Zašto? – Naježio sam se od pomisli da ona strepi zbog njega; to je bio moj posao.
– Kaže da se nešto čudno događa među bogovima, da se sukobljavaju, priklanjaju jednoj
od zaraćenih strana. Uplašena je jer su mi bogovi obećali slavu, ali ne zna kolika će ona biti.
To je bila nova briga o kojoj nisam razmišljao. Ali naravno: naše priče imaju mnogo
likova. Veliki Persej ili skroman Pelej. Herakle ili gotovo zaboravljen Hila. Neko je dobio čitav
ep, neko samo stih.
Seo je, obgrlivši kolena. – Mislim da se plaši da će neko drugi ubiti Hektora. Pre mene.
Još jedan strah. Ahilov život je iznenada postao kraći nego što je bio. – Na koga misli?
– Ne znam. Ajant je pokušao i omanuo, kao i Diomed. A oni su najbolji posle mene. Niko

mi ne pada na pamet.

– Šta je s Menelajem?

Ahil je odmahnuo glavom. – Nikad. On je hrabar i jak, ali to je sve. Odbio bi se od

Hektora kao voda od stene. Dakle. Samo ja i niko drugi.
– Ti to nećeš uraditi. – Trudio sam se da to ne zvuči kao preklinjanje.
– Neću. – Ćutao je za trenutak. – Ali mogu to da vidim. Čudno je. Kao u nekom snu.

Vidim sebe kako bacam koplje, kako on pada. Prilazim telu i stojim iznad njega.

Užas mi ispuni grudi. Udahnuo sam i naglo izdahnuo. – I šta onda?
– To je i najčudnije. Gledam njegovu krv i znam da mi se smrt bliži. Ali u snu ne marim
za to. Uglavnom osećam olakšanje.
– Misliš da je to proročanstvo?
Pitanje kao da ga je zbunilo. Odmahnuo je glavom. – Ne. Mislim da to nije ništa.

Sanjarenje.
Naterao sam sebe da zvučim podjednako neusiljeno. – Siguran sam da si u pravu.

Uostalom, Hektor ti ništa nije skrivio.
Tad se nasmešio, kao što sam se i nadao. – Da – rekao je. – Već sam to čuo.

Tokom dugih sati Ahilovog odsustva, počeo sam da se udaljavam od logora, tražim
društvo, nešto što će mi odvući misli. Tetidine vesti su me uznemirile; svađa među bogovima,
Ahilova moćna slava ugrožena. Nisam znao šta da zaključim, a pitanja su se sustizla dok se
nisam gotovo obeznanio. Trebalo mi je nešto da mi odvuče pažnju, nešto opipljivo i stvarno.
Jedan vojnik mi je pokazao na beo vidarev šator. – Ako nemaš šta da radiš, tamo uvek ima posla
– kazao je. Setio sam se Hironovih strpljivih ruku, instrumenata na zidu od ružičastog kvarca.
Otišao sam tamo.

U šatoru je bilo mračno, vazduh sladak i mošusan, pun metalnog mirisa krvi. U uglu se
nalazio vidar Mahaon, bradat, četvrtaste vilice, jakih golih prsa, u staroj tunici nehajno vezanoj
oko struka. Bio je tamnoputiji od većine Grka, iako je mnogo vremena provodio unutra, a kosa
mu je bila kratka, takođe iz praktičnih razloga, da mu ne bi padala u oči. Nagnuo se nad nogu
nekog ranjenika, prstom je nežno opipavao zariven vrh strele. Na drugoj strani šatora, njegov brat
Podalirije završavao je navlačenje oklopa. Nešto je dobacio Mahaonu pre nego što je izašao
pored mene. Bilo je opštepoznato da više voli bojno polje od vidarevog šatora, mada je služio na

oba mesta.

Mahaon nije podigao pogled kad je progovorio: – Verovatno nisi teško ranjen kad možeš

toliko dugo da stojiš.

– Nisam – kazao sam. – Došao sam... – Zastao sam dok je Mahaon vadio vrh strele, a

vojnik zastenjao s olakšanjem.
– Dakle? – Glas mu je bio zvaničan, ali ne i neljubazan.
– Treba li vam pomoć?
Promrmljao je nešto što je zvučalo kao odobravanje. – Sedi i drži melem – rekao je, ne

gledajući me. Poslušao sam ga i počeo da skupljam bočice razbacane po podu, neke su sadržale
bilje, druge masti. Onjušio sam ih i setio se: beli luk i med protiv upale, mak za uspavljivanje, i
hajdučica za zgrušavanje krvi. Desetine biljaka koje su mi donosili strpljivi kentaurovi prsti,
sladak vlažan miris ružičaste pećine.

Dodao sam mu one koji su mu trebali i gledao kako ih vešto nanosi – malo praška za
umirenje na gornju čovekovu usnu, da udahne i pojede, malo melema protiv upale, zatim zaštitni
slojevi da čuvaju od zaraze. Mahaon je naneo poslednji sloj namirisanog pčelinjeg voska na
čovekovu nogu i umorno me pogledao. – Patroklo, ha? I učio si kod Hirona? Ovde si dobrodošao.

Neki žamor ispred šatora, vika i bolni krici. Pokazao je glavom. – Doneli su nam još

jednog – preuzmi ga.

Vojnici, Nestorovi ljudi, spustili su saborca na prazan drveni ležaj u uglu šatora. Bio je
pogođen u desno rame, strelom s nazubljenim vrhom. Znoj mu se zapenio na licu a on je gotovo
pregrizao usnu u želji da spreči vrištanje. Disao je isprekidano, a preplašene oči su mu kolutale i
podrhtavale. Odupro sam se porivu da pozovem Mahaona – zauzetog drugim čovekom koji je
zaječao – i uzeo krpu da mu obrišem lice.

Strela ga je pogodila u najdeblji deo ramena i zaglavila se unutra, kao neka užasna igla.
Morao sam da je slomim i izvučem, trudeći se da ne proširim ranu ili ostavim iverje koje bi
moglo da se zagnoji.

Brzo sam mu dao napitak koji mi je Hiron pokazao: mešavinu maka i vrbove kore, koja

ga je omamila i ublažila bol. Nije mogao da drži pehar, te sam mu ga pridržao i podigao mu glavu

da se ne uguši, dok su mi njegov znoj, pena i krv natapali tuniku.

Pokušavao sam da izgledam samouvereno, da ne pokažem strah. Bio je, video sam, tek
godinu ili dve stariji od mene. Jedan od Nestorovih sinova, Antiloh, mladić umiljatog lika, očev
ljubimac. – Sve će biti u redu – ponavljao sam neprekidno, sebi ili njemu, nisam znao.

Problem je bila sama strela; vidar bi obično slomio jedan kraj, pre nego što bi je izvukao.
Ali ova je bila prekratka da bi mogla da se iščupa, a da ga još više ne povredi. Nisam mogao da je
ostavim, niti da je izvučem iz rane. Šta da radim?

Iza mene je jedan od vojnika koji su ga doneli nemirno stajao pored ulaza. Dao sam mu

znak preko ramena.
– Nož, brzo. Najoštriji koji možeš da nađeš. – Iznenadila me je autoritativna žustrina

moga glasa i poslušnost koju je izazvao. Vratio se s kratkim, dobro iskovanim nožem za sečenje
mesa, još uvek rđavim od sasušene krvi. Obrisao ga je o tuniku pre nego što mi ga je dodao.

Momkovo lice je sad bilo opušteno, jezik labav u ustima. Nagnuo sam se nad njega i
uhvatio strelu, drobeći perca vlažnim dlanom. Drugom šakom sam počeo da stružem, sekao sam
drvo, što sam laganije mogao, da ne bih izazvao bol u momkovom ramenu. Stenjao je i mumlao,

izgubljen u magli anestezije.
Strugao sam i strugao. Leđa su me bolela, i korio sam sebe što sam mu glavu spustio na

svoja kolena, što nisam odabrao bolji položaj. Konačno se kraj s percima odlomio, ostavljajući
samo jedan dug iver koji sam brzo presekao nožem. Napokon.

Podjednako teško je bilo istisnuti strelu kroz drugi kraj ramena. U trenutku nadahnuća,
uzeo sam melem za upale i pažljivo premazao drvo, nadajući se da će to olakšati izvlačenje i
sprečiti zarazu. Zatim sam polako izvlačio strelu. Posle rada koji kao da je trajao satima, odsečen
kraj se pojavio, natopljen krvlju. Poslednjom snagom sam previo ranu i proturio mu ruku u povez

koji sam mu svezao preko grudi.
Kasnije će mi Podalirije reći da sam bio lud kad sam to uradio, rezao tako sporo, pod tim

uglom – jedan trzaj, rekao je, i vrh bi se polomio. Ko mari za bol i iverje u rani, pored toliko ljudi
kojima je bila potrebna pomoć. Ali Mahaon je video kako je rame dobro zacelilo, bez upale i uz
malo bola, i kad je sledeći put naišao na ranu od strele, zvao me je i dodao mi oštro sečivo,
gledajući me s očekivanjem.

Bilo je to čudno doba. Iznad nas se sve vreme nadvijao užas Ahilove sudbine, dok su
mrmljanja bogova o ratu postajala glasnija. Ali čak ni ja nisam mogao svaki tren da provedem u
strahu. Čuo sam da ljudi koji žive pored vodopada ne obraćaju pažnju na buku – tako sam i ja
naučio da živim pored brze bujice njegove propasti. Dani su prolazili, a on je živeo. Meseci su
prolazli, i mogao sam da provedem čitav dan da ne pomislim na njegovu smrt. Čudo je potrajalo
godinu, zatim i dve.

Drugi su osećali slično olakšanje. Naš logor se pretvarao u svojevrsnu porodicu, koja se

okuplja oko vatre u vreme večere. Kad mesec izađe a zvezde zasijaju na mračnom nebu, svi se
okupimo: Ahil i ja, stari Feniks, zatim i žene – prvo samo Briseida, a zatim još nekoliko ženskih
lica, ohrabrenih dočekom koji je ona doživela. I još neko – Automedon, najmlađi među nama,
kojem je bilo samo sedamnaest godina. Bio je tih mladić, a Ahil i ja smo gledali kako postaje sve
snažniji i spretniji dok je učio da upravlja Ahilovim svojeglavim konjima, da ponosno jezdi
bojištem.

Bilo je zadovoljstvo za Ahila i mene što imamo svoje ognjište, što se ponašamo kao

odrasli, dok dodajemo jedan drugom meso i nalivamo vino. Dok bi vatra gasnula, obrisali bismo
masna lica i zamolili Feniksa da nam priča priče. Nagnuo bi se na stolici i poslušao nas. Na
svetlosti vatre lice mu je izgledalo značajno, proročki, kao nešto što bi čitači sudbine pokušali da
rastumače.

I Briseida je pričala priče, čudne i poput sna – priče o čarolijama, začaranim bogovima i
smrtnicima koji su, nesvesno, naletali na njih; bogovi su bili neobični, pola ljudi, pola životinje:
seoska božanstva, ne veliki bogovi koji su poštovani u gradovima. Bile su predivne, te priče,
ispričane njenim dubokim melodičnim glasom. Ponekad su bile i smešne, kad bi oponašala
kiklopa, ili lava koji vreba skrivenog čoveka.

Kasnije, kad ostanemo sami, Ahil bi ponavljao deliće priča, podizao glas, odsvirao
nekoliko tonova na liri. Bilo je lako videti da tako priče mogu da se pretvore u pesme. A ja sam
bio zadovoljan, jer sam osećao da i on to vidi, da je shvatio zašto sam provodio dane s njom dok
njega nije bilo. Ona je sad bila jedna od nas, mislio sam. Doživotan član našeg kruga.

Jedne takve večeri Ahil ju je pitao šta zna o Hektoru.
Naslonila se na šake, laktovi su joj bili rumeni od vatre. Ali od njegovog glasa se malo
trgnula i sela. Nije joj se često obraćao, niti ona njemu. Možda zbog sećanja na ono što se
dogodilo u njenom selu.

– Ne znam mnogo – kazala je. – Nikad ga nisam videla, ni njega ni bilo koga iz Prijamove

porodice.
– Ali čula si priče. – I Ahil se sad uspravio.
– Neke. Više znam o njegovoj ženi.

– Bilo šta – rekao je Ahil.
Klimnula je glavom, tiho se nakašljala, kao što je često radila pre priče. – Zove se
Andromaha, jedina je kći kralja Etiona iz Kilikije. Priča se da je Hektor voli više od svega.
– Prvi put ju je video kad je došao u kraljevstvo njenog oca da uzme danak. Dočekala ga
je i priredila mu gozbu te večeri. Na kraju večere, Hektor ju je zaprosio.
– Mora da je bila veoma lepa.
– Ljudi kažu da je lepa, ali ne i najlepša koju je Hektor mogao da nađe. Poznata je po
blagoj naravi i nežnosti. Seljaci je vole jer im često donosi hranu i odeću. Bila je trudna, ali nisam
čula šta se dogodilo s detetom.
– Gde je Kilikija? – pitao sam.

– Na jugu, pored obale, dan jahanja odavde.

– Blizu Lezbosa – kazao je Ahil. Briseida je klimnula glavom.
Kasnije, kad su ostali otišli, rekao je: – Opljačkali smo Kilikiju. Jesi li to znao?
– Ne.
Klimnuo je glavom. – Sećam se tog čoveka, Etiona. Imao je osam sinova. Pokušali su da
nas odbiju.

Osetio sam to po njegovom tihom glasu.
– Ubio si ih. – Čitavu porodicu, poklao.

Video je izraz na mom licu, mada sam pokušao da ga prikrijem. Ali nikad me nije slagao.

– Jesam.
Znao sam da svakog dana ubija ljude; dolazio je kući umrljan njihovom krvlju, brišući se
pre večere. Ali bilo je trenutaka, kao sad, kad bi me to saznanje povredilo. Kad bih pomislio na
sve suze koje su prolivene zbog njega, tokom proteklih godina. Sad su i Hektor i Andromaha
patili zbog njega. Kao da mi je postao beskrajno dalek, mada je bio toliko blizu da sam osećao
toplinu njegove kože. Šake je držao u krilu, žuljevite od koplja ali ipak predivne. Nema šaka tako

nežnih i tako smrtonosnih.
Iznad nas, zvezde su bile zaklonjene oblakom. Osetio sam težinu u vazduhu. Uskoro će

oluja. Kiša će natopiti sve, ispuniće zemlju dok ne popuca. Pojuriće s planinskih vrhova,
skupljaće snagu da zbriše sve na svom putu: životinje, kuće i ljude.

On je kao ta bujica, mislio sam.

Glas mu je razbio tišinu mojih misli. – Ostavio sam jednog sina u životu – kazao je. –

Osmog. Da im se seme ne zatre.
Čudno je što su tako mali gestovi delovali kao milosrđe. Ipak, da li bi još neki učinio

makar i toliko? Ubijanje čitave porodice bilo je nešto čime se hvališ, slavno delo koje dokazuje
da si dovoljno moćan da zatreš nečije seme. Taj preživeli sin imaće decu; daće im prezime i
pričaće im priče. Biće živi u sećanju, ako ne i stvarno.

– Drago mi je – rekao sam, punog srca.
Cepanice u vatri su pobelele od pepela. – Čudno je to – kazao je. – Uvek pričam kako mi
Hektor nije učinio ništa nažao. Ali on sad ne može da kaže isto.

24.

Godine su prolazile, i neki vojnik, jedan od Ajantovih, poče da se žali na dužinu rata.
Isprva nisu obraćali pažnju na njega; bio je nakazno ružan i poznat kao propalica. Ali postajao je
sve rečitiji. Četiri godine, govorio je, bez rezultata. Gde je blago? Gde su žene? Kad ćemo
krenuti? Ajant ga je zviznuo po glavi, ali taj se nije dao ućutkati. Vidite li kako se ponašaju
prema nama?

Polako, nezadovoljstvo se širilo iz logora u logor. Bila je to loša godina, posebno vlažna, i
nepogodna za borbu. Rana je bilo mnogo, osipa, iščašenih zglobova i upala. Muve koje ujedaju
tako su se rojile iznad logora da su izgledale kao oblaci dima.

Natmureni i izujedani, ljudi su počeli da se okupljaju na trgu. Isprva su samo stajali u
grupicama, šaputali. Zatim im se pridružio vojnik koji je sve to započeo, i glasovi su im se
pojačali.

Četiri godine!
Otkud znamo da li je ona tu? Da li ju je iko video?
Troja nam se nikad neće predati.
Trebalo bi da prekinemo rat.
Kad je Agamemnon čuo za to, naredio je bičevanje. Sledećeg dana bilo ih je dvostruko
više; među njima je bilo mnogo Mikenaca.
Agamemnon je poslao vojsku da ih rastera. Ljudi su se razbežali, zatim se vratili kad je
vojska otišla. Agamemnon je naredio da naoružana vojska po ceo dan čuva trg. Ali to je bila
naporna dužnost – pod suncem, na mestu gde ima najviše muva. Do kraja dana, četa je bila
desetkovana usled dezertiranja, a broj pobunjenika se povećao.
Agamemnon je koristio uhode ne bi li saznao ko se buni; ti ljudi su uhapšeni i išibani.
Sutra ujutro, nekoliko stotina ljudi odbilo je da se bori. Neki su se pravdali bolešću, drugi nisu
imali opravdanje. Vest se proširila, i sve više ljudi se naglo razboljevalo. Bacili su mačeve i
štitove na podijum i preprečili trg. Kad je Agamemnon pokušao na silu da se probije, stali su i
nisu želeli da se pomere.
Sprečen da dođe na svoj trg, Agamemnon se zjapurio. Prsti su mu pobeleli od stiskanja
žezla, od teškog drveta okovanog gvožđem. Kad mu je čovek pred njim pljunuo pred noge,
Agamemnon je podigao žezlo i udario ga u glavu. Čuli smo lomljenje kosti. Čovek je pao.
Mislim da Agamemnon nije nameravao da ga udari tako jako. Izgledao je zatečen, zurio
je u telo pred svojim nogama, nije mogao da se pomeri. Jedan je kleknuo da prevrne telo; lobanja
je bila raspolućena od snage udarca. Vesti su se prenele brzinom vatre. Mnogi su potegli noževe.
Čuo sam kako Ahil nešto mrmlja; onda me je napustio.
Na Agamemnonovom licu se videlo da je svestan svoje greške. Neoprezno je ostavio
odanu stražu iza sebe. Sad je bio opkoljen; pomoć nije mogla da stigne do njega. Zadržao sam
dah, siguran da će ga ubiti.
– Grci!
Iznenađena lica okrenuše se prema uzviku. Ahil je stajao na hrpi štitova na postolju.
Izgledao je kao pravi junak, prelep i snažan, ozbiljnog lica.

– Besni ste – rekao je.
To je privuklo pažnju. Stvarno su bili besni. Bilo je neobično da vojskovođa prizna kako
vojska oseća takvo nešto.
– Kažite šta vas tišti.

– Želimo da idemo! – Glas je dopro iz zadnjih redova. – Ovaj rat je beznadežan!
– Vojskovođa nas je slagao!

Svi su se saglasili mrmljanjem.
– Prošle su četiri godine! – Ovaj je bio najgnevniji među njima. Nisam mogao da ih
krivim. Za mene su te četiri godine bile obilje, vreme ukradeno od bedne sudbine. Ali za njih je
to bio ukraden život: od dece i žena, od porodica i doma.
– Vaše je pravo da dovodite u pitanje tako nešto – rekao je Ahil. – Obmanuti ste; obećana
vam je pobeda.
– Da!
Načas sam pogledao Agamemnonovo lice, iskrivljeno do gneva. Ali bio je zaglavljen
među ljudima, nesposoban da se oslobodi ili progovori bez neprilika.
– Kažite mi – rekao je Ahil. – Mislite li da Aristos Achaion vodi beznadežan rat?
Nisu mu odgovorili.
– Dakle?
– Ne – reče neko.
Ahil ozbiljno klimnu glavom. – Ne. Ne vodim, i zakleću se u bilo šta da je tako. Ovde
sam jer verujem da ćemo pobediti. Ostajem do kraja.
– To je lepo. – Neki drugi glas. – A šta je s onima koji žele da odu?
Agamemnon je zaustio da nešto kaže. Mogu da zamislim šta bi kazao. Niko ne sme da
ode! Dezerteri će biti pogubljeni! Ali sreća njegova te je Ahil bio brži.
– Možete da odete kad god vam je volja.
– Stvarno? – Glas je bio sumnjičav.
– Naravno. – Zastao je, i uputio im najbezazleniji, prijateljski osmeh. – Ali ja uzimam vaš
deo blaga kad osvojimo Troju.
Osetio sam kako napetost u vazduhu popušta, čuo kako se nekolicina smeje s
odobravanjem. Princ Ahil je govorio o osvajanju blaga, a gde ima pohlepe, ima i nade.
Ahil je video promenu u njima. Rekao je: – Prošlo je vreme za izlazak na bojno polje.
Trojanci će pomisliti da smo se uplašili. – Izvadio je blistav mač i podigao ga. – Ko se usuđuje da
ih ubedi u suprotno?
Ljudi su počeli da viču u znak odobravanja, te se razleže zveket dok su ponovo navlačili
oklope, uzimali koplja. Podigli su mrtvaca i odneli ga; svi su se saglasili da je uvek bio sklon
izazivanju nevolja. Ahil je skočio s postolja i prošao pored Agamemnona, koji je uzdržano
klimnuo glavom. Ali gledao sam kako dugo posle toga prati Ahila pogledom.

Posle te pretenje pobunom, Odisej je smislio kako da uposli ljude da se više ne bi bunili:
trebalo je da podignu ogromnu ogradu oko čitavog logora. Petnaest kilometara je trebalo da bude
duga, da bi štitila naše šatore i brodove od ravnice u pozadini. U njenom podnožju biće jarak, pun
šiljaka.

Kad je Agamemnon najavio početak radova, bio sam siguran da će ljudi znati da je u
pitanju obmana. Tokom svih godina rata, logor i brodovi nikad nisu bili u opasnosti, koliko god
da je pojačanja stizalo. Uostalom, ko je mogao da prođe pored Ahila?

Ali onda je istupio Diomed, hvaleći plan i plašeći ljude predstavom o noćnim napadima i
paljenju brodova. Ovo poslednje je bilo posebno delotvorno – bez brodova ne bismo uspeli da se
vratimo kući. Do kraja govora, oči slušalaca bile su sjajne i nestrpljive. Dok su veselo odlazili u
šumu sa sekirama, Odisej je pronašao onog prvog bundžiju – Tersitije, tako se zvao – i u potaji ga
krvnički pretukao.

Tako su se završile pobune pred Trojom.

Posle toga, prilike su se promenile, bilo zbog zajedničkog poduhvata u pravljenju zida ili

zbog olakšanja što je izbegnuto nasilje. Svi mi, od najbeznačajnijeg pešadinca do glavnog
zapovednika, na Troju smo počeli da gledamo kao na dom. Naša invazija je postala okupacija.
Dotad smo živeli kao pljačkaši okolnih sela. Sad smo počeli da gradimo, ne samo zid, već i
delove grada: kovačnicu, obor za stoku koju smo otimali iz obližnjih sela, čak i grnčarsku
radionicu. U ovoj poslednjoj, neuki umetnici mučili su se da zamene napukle keramičke posude
koje smo poneli sa sobom, većina je propuštala vodu ili bila slomljena od neoprezne upotrebe u
logoru. Sve što smo sad posedovali bilo je priručno, ukradeno, imalo najmanje dva prethodna
života s nekom drugom namenom. Samo su kraljevski lični oklopi ostali nedirnuti, uglačani i
čisti.

Ni ljudi više nisu izgledali kao pripadnici desetak različitih vojski, već više kao zemljaci.
Ti ljudi, koji su krenuli s Aulide kao Krićani, Kiprani i Argajci, sad su bili samo Grci – ubačeni u
isti lonac, pred drugačijim Trojancima, delili su hranu, žene, odeću i ratne priče, a njihove razlike
su izbledele. Agamemnonovo razmetanje o ujedinjenju Grka nije na kraju bilo bez osnova. To
bratstvo se osećalo i godinama kasnije, prijateljstvo tako neuobičajeno za naše ogorčeno
suprotstavljene zemlje. Čitavo pokolenje neće biti ratova među onima koji su ratovali protiv
Troje.

Čak ni ja nisam bio izuzet. Za to vreme – šest ili sedam godina tokom kojih sam provodio
sve više vremena u Mahaonovom šatoru, a sve manje s Ahilom na bojnom polju – dobro sam
upoznao druge ljude. Svi su, pre ili kasnije, dolazili ovamo, makar samo zbog povređenih stopala
ili uraslih noktiju. Čak je i Automedon dolazio, skrivajući krvavu ranu puklog čira. Ljudi su
vodili ljubav s robinjama i dovodili ih k nama s nabreklim stomacima. Porađali smo ih, a zatim
lečili decu dok su odrastala.

Nisu to bili samo obični vojnici: s vremenom sam upoznao i kraljeve. Nestoru je na kraju
svakog dana bio potreban sirup za grlo, s medom i zagrejan; Menelaju lek protiv glavobolje;

Ajantu nešto protiv kiseline u želucu. Dirnulo me je koliko su mi verovali, s nadom me gledali
tražeći utehu; zavoleo sam ih, koliko god da su bili nepopustljivi na ratnim savetima.

Stekao sam ugled, položaj u logoru. Tražili su me, bio sam poznat po hitroj i lakoj ruci.

Podalirije je sve manje boravio u šatoru – ja sam bio tamo u Mahaonovom odsustvu.
Iznenađivao sam Ahila, javljajući se tim ljudima dok smo se šetali logorom. Uvek sam

bio zahvalan što su mi uzvraćali pozdrave, pokazivali ožiljke koji su lepo zarasli.
Pošto bismo otišli, Ahil bi odmahivao glavom. – Ne znam kako ih sve pamtiš. Kunem ti

se da meni svi izgledaju isto.

Nasmejao bih se i ponovo pokazao. – Ono je Stenel, Diomedov vozar. A ono je Podark,
čiji je brat prvi poginuo, sećaš li se?

– Suviše ih je – kazao je. – Jednostavnije je da oni pamte mene.

Lica oko našeg ognjišta polako su se osipala, kako su žene, jedna za drugom, postajale

ljubavnice a zatim i žene Mirmidonaca. Više im nije bila potrebna naša vatra; imale su svoje.
Bilo nam je drago. Smeh u logoru, zadovoljno stenjanje, čak i nabrekli stomaci i Mirmidonci koji
se veselo osmehuju, sve je to bilo dobrodošlo, zlatan šav radosti, kao porub oko naše sreće.

Posle nekog vremena, ostala je samo Briseida. Niije pronašla ljubavnika, uprkos lepoti i
mnogim mirmidonskim udvaračima. Kao da je pre vremena ostarila – pretvorila se u ženu koja
poslužuje slatkiše, ljubavne napitke i meku tkaninu za brisanje suza. Tako nas vidim kad se
prisećam naših noći u Troji: Ahil i ja jedan pored drugog, nasmešeni Feniks, Automedon, koji
zamuckujući priča šale, i Briseida s potajnim pogledima i živahnim smehom.

***

Probudio sam se pre zore i osetio prvi ledeni dah jeseni. Bio je dan slavlja, berbe prvih

plodova za Apolona. Ahil je bio topao pored mene, golo telo otežalo mu je od sna. U šatoru je
bilo veoma mračno, ali video sam mu obrise lica, snažnu bradu i nežno zaobljene oči. Želeo sam
da ga probudim i ponovo vidim te oči. Video sam ih hiljade puta, ali nikad mi nije bilo dosta.

Lagano sam ga pomilovao po prsima. Posle dana provedenih u šatoru i na bojnom polju,
obojica smo ojačali; ponekad bih se zaprepastio kad bih video sebe. Izgledao sam kao muškarac,
plećat kao i moj otac, mada mnogo mršaviji.

Zadrhtao je od mog dodira, i osetio sam kako me obuzima požuda. Otkrio sam ga kako

bih mogao da mu vidim celo telo. Nagnuo sam se i pritisnuo usta na njegov stomak, nežno ga
ljubeći.

Zora se prikrala kroz vrata šatora. Osvetlila ga. Video sam trenutak kad se probudio i

prepoznao me. Udovi su nam kliznuli jedan preko drugog, stazama kojima smo prošli mnogo

puta ranije, a ipak nekako novim.
Nešto kasnije, ustali smo i doručkovali. Otvorili smo šator da uđe vazduh; prijatno nam je

rashlađivao vlažnu kožu. Kroz otvor smo gledali kako Mirmidonci idu na sve strane svojim
poslovima. Videli smo kako Automedon trči prema moru da pliva. Videli smo i more,
primamljivo i toplo od sunca. Moja šaka je prisno počivala na njegovom kolenu.

Nije ušla kroz otvor. Jednostavno se stvorila tu, usred šatora, gde je trenutak ranije bila
praznina. Uzdahnuo sam, i sklonio ruku s njega. Znao sam da je to glupo, čak i dok sam to radio.
Bila je boginja; mogla je da nas gleda odakle želi.

– Majko – rekao je, pozdravljajući je.
– Upozorili su me – odsečno je rekla. U šatoru je bilo mračno, ali Tetidina koža je blistala
hladnom svetlošću. Video sam joj svaku oštru crtu lica, svaki nabor na blistavoj haljini. Odavno
je nisam video ovako izbliza, od Skirosa. Promenio sam se otad. Ojačao i porastao, katkad puštao
bradu. Ali ona je ostala ista. Naravno da jeste.
– Apolon je ljut i smera nešto protiv Grka. Hoćete li mu danas prineti žrtve?
– Ja hoću – kazao je Ahil. Uvek smo prisustvovali svetkovinama, marljivo smo klali
životinje i spaljivali mast.
– Moraš – rekla je. Netremice je gledala Ahila; izgledalo je kao da me ne primećuje. –
Hekatomba. – Naša najveća žrtva, stotinu ovaca ili goveda. Samo najbogatiji i najmoćniji ljudi
mogu da priušte tako neuobičajenu žrtvu. – Šta god da ostali rade, ti uradi to. Bogovi su izabrali
strane, i ne smeš da izazivaš njihov gnev.
Biće nam potreban gotovo čitav dan da ih pokoljemo, i ceo logor će nedelju dana smrdeti
kao klanica. Ali Ahil je klimnuo glavom. – Uradićemo to – obećao je.
Usne su joj bile stisnute, kao dva crvena ruba rane.

– Još nešto – kazala je.
Plašila me je i kad me nije gledala. Kud god da krene, sa sobom je nosila uzbuđenje, zle
slutnje i gnev božanstava, hiljade skrivenih opasnosti.

– Šta je posredi?
Oklevala je, i strah mi je stisnuo grlo. Ono zbog čega boginja okleva mora da je uistinu
strašno.
– Proročanstvo – rekla je. – Da će najbolji među Mirmidoncima umreti pre nego što se
navrše dve godine.

Ahilovo lice bilo je mirno; potpuno mirno. – Znali smo da je to neizbežno – rekao je.
Odsečno je odmahnula glavom. – Ne. Proročanstvo kaže da ćeš ti još uvek biti živ kad se
to dogodi.

Ahil se namrštio. – Šta misliš, šta to znači?
– Ne znam – rekla je. Oči su joj bile krupne; crna jezera zjapila su kao da će ga usisati,
vratiti ga u nju. – Naslućujem prevaru. – Suđaje su bile poznate po zagonetkama, nejasnim dok se
sve kockice ne poklope. Onda su postajale surovo jasne.
– Budi oprezan – kazala je. – Čuvaj se.
– Hoću – rekao je.
Kao da nije ni primetila da sam tu, ali onda me je pronašao njen pogled, i nabrala je nos,

kao da nešto smrdi. Ponovo ga je pogledala. – Nije te vredan – rekla je. – Nikad nije ni bio.

– U vezi s tim se ne slažemo – odgovorio je Ahil. Rekao je to kao da mu nije prvi put.

Verovatno i nije.

Prezrivo je frknula, zatim nestala. Ahil se okrenuo prema meni: – Boji se.
– Znam – rekao sam. Nakašljao sam se, pokušavajući da izbacim čvor straha koji mi je
zastao u grlu.
– Ko je najbolji među Mirmidoncima, šta misliš? Osim mene.
Razmišljao sam o zapovednicima. Pomislio sam na Automedona, koji je postao vredan

Ahilov zamenik na bojnom polju. Ali ne bih ga nazvao najboljim.

– Ne znam – rekao sam.

– Misliš li da se to odnosi na mog oca? – pitao je.
Pelej, kod kuće u Ftiji, nekad se borio s Heraklom i Persejem. Čuven svojevremeno po
skromnosti i hrabrosti, mada ne i danas. – Možda – priznao sam.
Ćutali smo neko vreme. Zatim je kazao: – Pretpostavljam da ćemo ubrzo saznati.
– Nisi ti – rekao sam. – Makar je to utešno.

Tog popodneva smo prineli žrtvu koju je njegova majka predložila. Mirmidonci su

založili velike vatre, a ja sam držao posude za krv dok je Ahil presecao grlo za grlom. Spalili smo
butove s ječmom i narom, sipali najbolje vino na žar. Apolon je ljut, rekla je. Jedan od naših
najmoćnijih bogova, sa strelama koje mogu da zaustave čovekovo srce, brze kao sunčevi zraci.
Nisam bio poznat po pobožnosti, ali tog dana sam se molio Apolonu sa žarom koji je mogao da
se meri samo s Pelejevim. I ko god da je bio najbolji među Mirmidoncima, molio sam se i za
njega.

***

Briseida me je zamolila da je podučim lečenju i obećala da će mi zauzvrat preneti znanje
o lokalnom lekovitom bilju, neophodnom za obnovu Mahaonovih iscrpljenih zaliha. Saglasio sam
se, i proveo mnogo prijatnih dana s njom u šumi, razmičući niske grane, tražeći ispod trulih
panjeva pečurke, meke i nežne kao bebino uvo.

Ponekad bi tokom tih dana njena ruka slučajno očešala moju, i ona bi me pogledala i
nasmešila se, kapi vode bi joj visile s ušiju i kose kao biseri. Duga suknja joj je bila vezana oko
kolena, otkrivajući izdržljiva i snažna stopala.

Jednog dana smo zastali da ručamo. Jeli smo hleb i sir, komade suvog mesa, pili vodu
koju smo šakama zahvatali iz potoka. Bilo je proleće, i bili smo okruženi izobiljem anadolske
plodne zemlje. Za tri nedelje zemlja će se obojiti u sve moguće boje, rascvetaće se svaki
pupoljak, razviće se svaka latica. Zatim, kad se divlji nalet njenog uzbuđenja potroši, smiriće se i
polako rađati tokom leta. To mi je bilo omiljeno doba godine.

Trebalo je da pretpostavim. Neko bi pomislio da sam glup što nisam. Pričao sam joj neku
priču – nešto o Hironu, mislim – a ona me je slušala, očiju tamnih kao zemlja na kojoj smo
sedeli. Završio sam, a ona je ćutala. To nije bilo neuobičajeno; često je ćutala. Sedeli smo jedno
pored drugog, glava približenih kao zaverenici. Osećao sam miris voća koje je jela; miris na

prstima zaostalog ružinog ulja koje je pravila za druge devojke. Tako je draga, pomislio sam.
Imala je ozbiljno lice i pametne oči. Zamišljao sam je kao devojčicu, izgrebanu od penjanja na
drvo, mršavih gipkih udova dok trči. Poželeo sam da sam je tad poznavao, da je bila sa mnom u
kući mog oca, bacala kamenčiće u more s mojom majkom. Gotovo sam mogao da je zamislim
tamo, kako lebdi na rubu mog sećanja.

Usnama je dodirnula moje. Bio sam toliko iznenađen da nisam mogao da se pomerim.
Usne su joj bile meke i pomalo neodlučne. Oči su joj bile ljupko zatvorene. Iz navike, same od
sebe, usne su mi se razdvojile. Trajalo je samo tren – stajali smo a vetar nas je obavijao mirisom
cveća. Zatim se odmakla, oborenog pogleda, čekajući presudu. Bubnjalo mi je u ušima, ali ne kao
s Ahilom. Bilo je slično iznenađenju i strahu da ću je povrediti. Spustio sam šake na njene.

Tad je znala. Osetila je to po načinu na koji sam je uhvatio za ruku, kako sam je gledao. –
Izvini – prošaputala je.

Odmahnuo sam glavom, ali nisam znao šta da kažem.
Ispravila je ramena, kao savijena krila. – Znam da ga voliš – rekla je, malo oklevajući pre
svake reči. – Znam. Ali mislila sam da... neki muškarci imaju i žene i ljubavnike.
Lice joj je izgledalo veoma malo, tako tužno da nisam mogao da prećutim.
– Briseida – kazao sam. – Ako bih ikad poželeo da nađem ženu, to bi bila ti.
– Ali ti ne želiš da nađeš ženu.
– Da – rekao sam, najnežnije što sam mogao.
Klimnula je glavom, i ponovo oborila pogled. Čuo sam je kako polako diše, dok joj grudi
slabašno podrhtavaju.

– Izvini – kazao sam.

– Zar nikad nisi poželeo da imaš decu? – pitala je.
To pitanje me je iznenadilo. Još uvek sam se osećao kao dete, mada je većina mojih
vršnjaka imala i po nekoliko dece.

– Mislim da ne bih bio dobar roditelj – kazao sam.

– Ne verujem u to – rekla je.

– Ne znam – kazao sam. – A ti?

Pitao sam je nehajno, ali izgleda da ju je to pogodilo, i oklevala je. – Možda – rekla je. A
onda sam shvatio, prekasno, šta me je uistinu pitala. Pocrveneo sam, postiđen sopstvenom
bezosećajnošću. I ponižen. Otvorio sam usta da nešto kažem. Da joj zahvalim, možda.

Ali već je ustala, brišući haljinu. – Da krenemo?
Ništa drugo nisam mogao da uradim do da ustanem i pridružim joj se.

***

Te noći nisam mogao da prestanem da mislim na to: Briseida i moje dete. Video sam
nespretne noge, tamnu kosu i majčine krupne oči. Video sam nas pored vatre, Briseidu i sebe, i
bebu, kako se igra nekim komadom drveta koji sam izrezbario. Ipak, bilo je u tome neke

praznine, bolnog odsustva. Gde je Ahil? Mrtav? Ili nikad nije ni postojao? Nisam mogao da

živim takvim životom. Ali Briseida nije to tražila od mene. Ponudila mi je sve to, sebe, dete i

Ahila.

Okrenuo sam se prema Ahilu. – Da li ikad razmišljaš o deci? – pitao sam.
Oči su mu bile zatvorene, ali nije spavao. – Imam dete – odgovorio je.
Kad god bih se tog setio, zaprepastio bih se. Njegovo dete s Dejdamijom. Dečak, rekla mu
je Tetida, po imenu Neoptelem. Novi rat. Nadimak mu je Pir, zbog vatrenocrvene kose.
Uznemiravalo me je razmišljanje o njemu – Ahilov delić koji luta svetom. – Liči li na tebe? –
pitao sam ga jednom. Ahil je slegnuo ramenima. – Nisam pitao.

– Da li bi voleo da ga vidiš?
Odmahnuo je glavom. – Najbolje je da ga moja majka odgaji. Biće mu bolje s njom.
Nisam se slagao s tim, ali nije bilo vreme da to pomenem. Čekao sam pravi trenutak, da
me on pita želim li ja dete. Ali on nije pitao, i disanje mu je postalo ujednačenije. Uvek bi zaspao
pre mene.

– Ahile?

– Mmm?
– Sviđa li ti se Briseida?
Namrštio se, još uvek žmureći. – Da li mi se sviđa?
– Uživaš li u njoj? – rekao sam. – Znaš.
Otvorio je oči, budniji nego što sam očekivao. – Kakve to veze ima s decom?
– Nikakve. – Ali bilo je očigledno da lažem.
– Želi li ona da ima dete?

– Možda – kazao sam.

– Sa mnom? – pitao je.

– Ne – odgovorio sam.
– To je dobro – kazao je, ponovo zatvarajući oči. Trenuci su prošli, i bio sam siguran da je
zaspao. Ali onda je rekao: – S tobom. Želi da ima dete s tobom.
Moje ćutanje je bilo odgovor. Seo je, ćebe mu je spalo s grudi. – Je li trudna? – pitao je.
U glasu mu je bilo napetosti koju nisam ranije čuo.
– Ne – rekao sam.
Prodorno me je pogledao, tražeći odgovore.
– Želiš li to? – pitao je. Video sam borbu na njegovom licu. Ljubomora mu je bila
nepoznata, strana. Bio je povređen, ali nije znao kako to da izrazi. Osetio sam se surovo,
iznenada, što sam to pomenuo.

– Ne – rekao sam. – Ne bih rekao. Ne.
– Ako budeš želeo, neće mi smetati. – Svaku reč je pažljivo izgovorio; pokušavao je da
bude pravičan.
Ponovo sam pomislio na tamnokoso dete. Pomislio sam na Ahila.

– Sve je u redu – kazao sam.
Olakšanje na njegovom licu ispunilo me je nežnošću.

Neko vreme posle toga, desilo se nešto čudno. Briseida me je izbegavala, ali ja sam je kao
i dotad zvao u šetnje. Razgovarali smo o logorskim glasinama i lečenju. Nije pominjala supruge,
a ja sam se trudio da ne pominjem decu. Još uvek sam video nežnost u njenim očima kad me je
gledala. Trudio sam se da joj uzvratim.

25.

Jednog dana devete godine, neka devojka podignuta je na podijum. Na obrazu je imala
modricu, razlivenu kao da joj je prosuto vino niz lice. Trake su joj lepršale u kosi – po obrednim
vrpcama videlo se da je sluškinja božja. Ćerka sveštenika, čuo sam nekog kako govori. Ahil i ja
smo se pogledali.

Bila je prelepa uprkos strahu: krupne smeđe oči na okruglom licu, meka kestenjasta kosa
koja pada preko ušiju, vitko devojačko telo. Dok smo je gledali, njene oči, tamna jezerca što su se
prelivala preko obala, punile su se suzama, koje su curile niz obraze, kapale s brade na zemlju.
Nije ih brisala. Ruke su joj bile vezane na leđima.

Dok su se muškarci okupljali, podigla je pogled, tražeći nebo u tihoj molitvi. Gurnuo sam
Ahila, a on je klimnuo glavom; ali pre nego što je stigao da položi pravo na nju, Agamemnon je
istupio. Spustio je ruku na njeno mršavo pognuto rame. – Ovo je Hriseida – kazao je. – I uzimam
je za sebe. – Zatim ju je grubo poveo u svoj šator. Video sam kako se sveštenik Kalhas mršti, usta
poluotvorenih kao da će se pobuniti. Ali onda ih je zatvorio, a Odisej je dovršio raspodelu.

Nepun mesec dana kasnije, došao je devojčin otac, hodajući obalom sa štapom od
pozlaćenog drveta, ukrašenim lovorovim vencima. Imao je dugu bradu kao i drugi anadolijski
sveštenici, kosa mu je bila raspuštena ali ukrašena tračicama kao i štap. Ogrtač mu je bio crven i
zlatan, a široka tkanina mu je lepršala i uvijala se oko nogu. Iza njega, niži sveštenici su ćutke
nosili teške drvene sanduke. Nije usporio zbog njihovih nesigurnih koraka, već je odlučno hodao
prema stražarima.

Mala povorka je prošla pored Ajantovog, Diomedovog i Nestorovog šatora – najbližih
trgu – a onda se popela na podijum. Kad smo Ahil i ja čuli za to i potrčali, probijajući se pored
sporijih vojnika, već se smestio tamo, oslonjen na štap. Pošto su se Agamemnon i Menalaj popeli
na podijum da mu se približe, nije ih pozdravio, samo je ponosno stajao pred svojim blagom i
zadihanim pomoćnicima. Agamemnon ga je mrko gledao, ali je ćutao.

Konačno, kad se okupilo dovoljno vojnika, pristiglih sa svih strana zbog uzavrelih
glasina, okrenuo se da ih sve pogleda, kraljeve i podanike. Na kraju je primetio sinove Atrejeve
koji su stajali pred njim.

Govorio je zvonkim i ozbiljnim glasom, stvorenim za izgovaranje molitava. Rekao je da
se zove Hris, i predstavio se, podižući štap, kao visoki sveštenik Apolonov. Zatim je pokazao na
sanduke, otvorio ih je da pokaže zlato, dragulje i bronzu koji su se presijavali na suncu.

– Još uvek ne znamo radi čega si došao, svešteniče Hrise. – Menelajev glas bio je smiren,
ali uz trunčicu nestrpljivosti. Trojanci se nisu peli na postolja grčkih kraljeva i držali govore.

– Došao sam da otkupim svoju kćer Hriseidu – kazao je – koju je grčka vojska
nepravedno otela iz našeg hrama. Mršava devojka, i mlada, s trakama u kosi.

Grci su zažamorili. Oni koji traže otkup klečali su i molili, nisu govorili kao kraljevi koji
izdaju naređenja u palati. Ipak, on je bio visoki sveštenik, nenavikao da se klanja bilo kome do
svom bogu, tako za njega ta pravila nisu važila. Zlato koje je ponudio bilo je obilno, dvaput
vrednije od devojke, a sveštenikovu zahvalnost ne bi trebalo olako odbaciti. Ta reč, nepravedno,
bila je oštra kao isukan mač, ali nije se moglo reći kako nije imao pravo da je upotrebi. Čak su i
Diomed i Odisej klimali glavama, a Menelaj je udahnuo, kao da želi nešto da kaže.

Ali Agamemnon je istupio, krupan kao medved, vratne žile su mu nabrekle od besa.
– Je li to način da čovek preklinje? Imaš sreće što te nisam ubio na mestu. Ja sam
zapovednik te vojske – prosiktao je. – A ti nemaš dozvolu da se obraćaš mojim ljudima. Evo ti
odgovora: ne. Neće biti otkupa. Ne ovim smećem, niti bilo čime što doneseš. – Stisnuo je prste,

samo nekoliko centimetara od sveštenikovog vrata. – Sad ćeš otići, a ako te još jednom vidim u
svom logoru, svešteniče, neće te spasti ni tvoji lovorovi venci.

Hris oćuta da li od straha ili zato što se suzdržavao da odgovori, nismo znali. Iz pogleda
mu je izbijalo ogorčenje. Oštro se, bez reči, okrenuo i sišao s postolja, i udaljio se obalom. Iza
njega su koračali niži sveštenici sa zveketavim sanducima blaga.

Čak i kad je Agamemnon otišao, a ljudi oko mene počeli s govorkanjima, gledao sam
priliku osramoćenog sveštenika kako se udaljava. Oni na drugom kraju obale rekli su da je plakao
i podizao štap prema nebu.

Te noći, ušunjavši se među nas kao zmija, brza, tiha i lelujava, došla je kuga.

Kad smo se probudili sledećeg jutra, videli smo mazge kako kunjaju pored ograda, plitko
dišu i pljuju žutu penu, izbezumljenog pogleda. Do podneva je pogodila i pse – zavijali su i
ujedali vazduh, s jezicima prekrivenom crvenkastom penom. Do predveče, sve životinje su bile
mrtve ili na samrti, podrhtavale su na zemlji u bari krvavog izbljuvka.

Mahaon i ja, a i Ahil, spaljivali smo ih čim padnu, oslobađali smo logor od njihovih tela
natopljenih žuči, kosti su im krckale dok smo ih bacali na lomače. Kad smo se te noći vratili u
logor, Ahil i ja smo se oprali grubom morskom solju, a onda čistom vodom iz šumskog potoka.
Nismo koristili vodu iz reka Simonet i Skamander, velikih vijugavih trojanskih reka iz kojih su
drugi ljudi pili i zahvatali vodu.

U krevetu, kasnije, tiho smo raspravljali, nesvesno osluškujući šištanje u svom dahu,
prateći skupljanje sluzi u grlu. Ali nismo čuli ništa osim svojih glasova dok smo kao molitve
ponavljali nazive lekova koje nam je Hiron otkrio.

Sutra ujutro, počeli su da oboljevaju ljudi. Desetine su bile pogođene bolešću, teturali su
se, vlažnih i izbuljenih očiju, napuklih usana, iz kojih su im se niz bradu slivale tanke crvene niti.
Mahaon, Ahil, Podalirije i ja, i na kraju i Briseida, trčali smo da odvučemo svakog čoveka koji
padne – iznenada oboren kao kopljem ili strelom.

Na rubu logora rastao je broj obolelih. Deset, dvadeset, pedeset, drhte, traže vodu, cepaju
odeću kako bi se spasli od vatre za koju tvrde da ih je obuzela. Na kraju, satima kasnije, koža im
puca kao rupa u istrošenom ćebetu, curi gnoj i gusta krv. Naposletku žestoko drhtanje prestaje, i
leže u bari sopstvenih izlučevina: taman sadržaj creva pomešan s krvlju.

Ahil i ja smo pravili lomaču za lomačom, palili svaki komad drveta koji smo pronašli.
Naposletku smo zanemarili dostojanstvo i obrede, bacali smo u vatru ne jedno, već mnoga tela.
Nismo čak imali vremena da stojimo i gledamo dok su im se meso i kosti mešali i topili.

Na kraju su nam se pridružili gotovo svi kraljevi – prvo Menelaj, zatim Ajant, koji je
jednim udarcem obarao čitava stabla, gorivo za mnoge vatre. Dok smo radili, Diomed je obilazio
ljude i otkrivao one koji još uvek leže skriveni u svojim šatorima, tresući se od groznice i
povraćanja; njih su sakrili prijatelji koji još uvek nisu želeli da ih vide na pogrebnim lomačama.
Agamemnon nije napuštao šator.

Još jedan dan, pa još jedan, i svaka četa, svaki kralj, izgubio je desetine vojnika. Mada
začudo, primetili smo Ahil i ja, dok smo zatvarali kapak za kapkom, nijedan među njima nije bio
kralj. Samo niži plemići i pešadinci. Među mrtvima nije bilo ni žena; i to smo primetili. Zgledali
smo se, ispunjeni sve većom sumnjom dok su ljudi iznenada padali uz vrisak, držeći se za grudi,
pogađeni kugom kao brzom strelom.

Bila je deveta noć pošasti – leševa, spaljivanja, i naših lica umrljanih gnojem. Stajali smo
u svom šatoru, dahćući od iscrpljenosti, skidajući sa sebe tunike i bacajući ih na stranu, za

spaljivanje. Naše sumnje su se potvrdile na hiljadu načina: to nije bila obična kuga, jezivo širenje
iznenadne bolesti. Bilo je to nešto drugo, iznenadno i pogubno, kao zatišje vetra na Aulidi.

Nezadovoljstvo bogova.
Setili smo se Hrisa i pravičnog gneva zbog Agamemnonovog bogohuljenja, nepoštovanja

običaja ratovanja i pravednog otkupa. I setili smo se, takođe, kom bogu je služio. Božanstvu
svetlosti, medicine i kuge.

Ahil je izašao iz šatora kad je mesec bio visoko. Vratio se nešto kasnije, mirišući na more.
– Šta je rekla? – pitao sam, uspravljajući se u krevetu.
– Kaže da smo u pravu.

Desetog dana kuge, s Mirmidoncima iza sebe, otišli smo do trga. Ahil se popeo na
podijum, i savio dlanove oko usta da mu se glas dalje čuje. Vičući da nadjača huk lomača,
plakanje žena i stenjanje samrtnika, pozvao je sve ljude u logoru da se okupe.

Polako, plašljivo, ljudi su pristupili, trepćući na suncu. Bili su bledi i preplašeni, plašili su
se strela kuge koje su se zarivale u grudi kao kamenje u vodu, šireći trulež kao talasiće u jezeru.
Ahil ih je gledao kako prilaze, u oklopu, s mačem o pasu, s kosom koja blista kao voda sipana
preko bronze. Nije bilo zabranjeno da još neko osim zapovednika sazove sastanak, ali to se nije

nijednom dogodilo tokom deset godina u Troji.

Agamemnon se probio kroz gomilu s Mikencima, da se popne na podijum. – Šta je ovo? –

želeo je da zna.
Ahil ga je učtivo pozdravio. – Okupio sam ljude da govorim o kugi. Imam li tvoju

dozvolu da im se obratim?

Agamemnonova ramena bila su povijena, od stidom izazvanog gneva; trebalo je da

sazove ovakav sastanak odavno, i znao je to. Teško da je mogao da prekori Ahila zbog ovoga,
posebno ne pred svima. Razlika između njih dvojice nikad nije bila toliko vidljiva: Ahil miran i
sabran, nepoljuljan prizorom pogrebnih lomača i ispijenih obraza; Agamemnon s licem
zategnutim kao škrtičina pesnica, sve nas mrko gleda.

Ahil je sačekao da se ljudi okupe, kraljevi i podanici. Zatim je istupio i nasmešio se: –
Plemići, Grci, kako da se borimo u ratu kad umiremo od kuge? Vreme je – odavno prošlo – da
saznamo šta smo uradili da ovako razljutimo bogove.

Brzi šapati i mrmljanje; ljudi su sumnjali na bogove. Zar nisu sva velika zla i dobra
potekla iz njihove ruke? Ali osetili su olakšanje kad su čuli Ahila kako otvoreno govori o tome.
Majka mu je boginja, i on sigurno zna.

Agamemnon se iskezio. Stajao je preblizu Ahila, kao da želi da ga izgura s podijuma.
Ahil kao da to nije primećivao. – Među nama je sveštenik, čovek blizak bogovima. Da ga
zamolimo da govori?

Saglasnost prožeta nadom proširila se među ljudima. Čuo sam škripu metala,
Agamemnona kako steže sopstveni zglob, polako uvrće oklopnu rukavicu.

Ahil se okrenuo prema kralju. – Zar to nije ono što si mi predložio, Agamemnone?

Agamemnon zaškilji. Nije verovao u darežljivost; nije verovao ni u šta. Zurio je za
trenutak u Ahila, čekajući zamku. Napokon, nezahvalno reče: – Da. Jesam. – Mahnuo je prema
Mikencima. – Dovedite mi Kalhasa.

Dovukli su sveštenika, negde iz gomile. Bio je ružniji nego ikad, s retkom bradom i
raščupanom kosom, koja je zaudarala na ustajali znoj. Imao je običaj da oblizuje napukle usne
pre nego što progovori.

– Uzvišeni kralju i prinče Ahile, uhvatili ste me nepripremljenog. Ne mislim da... –
Njegove čudne plave oči šetale su između njih dvojice. – Odnosno, nisam očekivao da ću govoriti

pred ovolikim ljudima. – Vrdao je i okolišao, kao lasica koja beži iz gnezda.

– Govori – naredio je Agamemnon.

Kalhas kao da se izgubio; neprestano je oblizivao usne.

Ahilov zvonak glas ga je podstakao. – Sigurno si podnosio žrtve? Molio si se?
– Ja... jesam, naravno da jesam. Ali... – Sveštenikov glas zadrhta. – Plašim se da će ono
što ću reći naljutiti nekog ovde. Nekog ko je moćan i ne zaboravlja lako uvrede.
Ahil se sagnuo da spusti ruku na prljavo rame uzdrhtalog sveštenika pa ga prijateljski
stegao. – Kalhase, umiremo. Nije vreme za takve strahove. Ko bi među nama zamerio zbog onog
što govoriš? Ja ne bih, čak i da mene pomeneš kao uzrok. Da li bi iko od vas? – Pogledao je ljude
pred sobom. Odmahnuli su glavama.

– Vidiš li? Niko normalan ne bi naudio svešteniku.

Agamemnonov vrat se zategao kao brodski kanapi. Iznenada sam bio svestan kako je
čudno što ga vidim samog. Uvek su pored njega bili brat, Odisej ili Diomed. Ali oni su čekali sa
strane, s ostalim plemićima.

Kalhas se nakašljao. – Proročanstvo mi je kazalo da se bog Apolon naljutio. – Apolon. To
ime se pronelo gomilom kao vetar kroz zrelo žito.

Kalhas je pogledao Agamemnona, zatim ponovo Ahila. Progutao je pljuvačku. – Uvređen
je, izgleda, i znamenja to potvrđuju, zbog ponašanja prema njegovom vernom podaniku. Hrisu.

Agamemnonu se ukočiše ramena.
Kalhas nastavi, isprekidano: – Da bismo ga zadovoljili, Hriseidu moramo pustiti bez
otkupa, a kralj Agamemnon mora da ponudi molitve i žrtve. – Zastao je, poslednje reči je naglo
završio, kao da je ostao bez vazduha.
Agamemnonovo lice prošaraše tamnocrveni pečati zaprepašćenja. Bilo je krajnje
nadobudno ili glupo ne pretpostaviti da je možda on krivac, ali on to nije uradio. Tišina je bila
tako teška da se čulo pomeranje zrna peska pod našim nogama.
– Hvala ti, Kalhase – rekao je Agamemnon, glasom koji para vazduh. – Hvala ti što nam
uvek donosiš dobre vesti. Poslednji put je to bilo u vezi s mojom ćerkom. Ubij je, rekao si, jer si
razljutio bogove. Sad tražiš da se ponizim pred svojom vojskom.
Mrko je gledao ljude, lica izobličenog gnevom. – Zar vam ja nisam zapovednik? Zar se
nisam pobrinuo da budete siti, obučeni i uvažavani? Zar moji Mikenci nisu najbrojniji u vojsci?
Devojka je moja, dobio sam je kao nagradu, i neću je se odreći. Zar ste zaboravili ko sam?
Zastao je, kao da se nada da će čuti povike Ne! Ne! Ali nije ih čuo.
– Kralju Agamemnone – Ahil je istupio. Govorio je neusiljeno, gotovo šaljivo. – Mislim
da niko nije zaboravio da si ti vođa vojske. Ali izgleda da se ti ne sećaš da smo svi mi kraljevi,
prinčevi, ili glave porodica. Mi smo saveznici, ne robovi. – Nekoliko ljudi je klimnulo glavama; a
većina je to poželela.
– Sad, dok umiremo, kukaš zbog gubitka devojke koju je trebalo odavno da pustiš uz

otkup. Ništa ne kažeš o životima koje si oduzeo, niti o kugi koju si izazvao.

Agamemnon je nešto promumlao, lica modrog od gneva. Ahil je podigao ruku.
– Ne želim da te obeščastim. Samo želim da prekinem kugu. Pošalji devojku ocu i da
završimo to.

Agamemnonovi obrazi su podrhtavali od besa. – Razumem te, Ahile. Pošto si sin morske
nimfe, misliš da imaš pravo da se ponašaš kako ti je volja. Nikad nisi naučio gde ti je mesto među
ljudima.

Ahil je zaustio da odvrati.
– Ni reči – kazao je Agamemnon, ošinuvši ga kao bičem. – Izgovoriš li samo još jednu
reč, zažalićeš.

– Ja ću zažaliti? – Ahilovo lice bilo je mirno. Govorio je tiho, ali potpuno razgovetno. –
Ne bih rekao, vrhovni kralju, da možeš sebi da dozvoliš da tako govoriš o meni.

– Da li ti to meni pretiš? – povikao je Agamemnon. – Jeste li ga čuli kako mi preti?
– To nije pretnja. Šta je tvoja vojska bez mene?

Iz Agamemnonovog lica izbijala je zloba. – Uvek si imao visoko mišljenje o sebi –

prezrivo je rekao. – Trebalo je da te ostavimo tamo gde smo te pronašli, kako se kriješ iza
majčine suknje. I sam u suknji.

Ljudi su se zbunjeno mrštili i došaptavali.

Ahil je stisnuo pesnice; jedva se uzdržavao. – Kažeš to da bi skrenuo pažnju sa sebe. Da

nisam sazvao ovaj skup, koliko dugo bi dozvolio da ti ljudi umiru? Možeš li da odgovoriš na to?
Agamemnon je već urlao. – Kad su ovi hrabri ljudi došli na Aulidu, svi su mi se zakleli na

odanost. Svi osim tebe. Mislim da smo dovoljno dugo trpeli tvoju bahatost. Odavno je prošlo

vreme – oponašao je Ahila – da se zakuneš.

– Nemam potrebe da ti se dokazujem. Bilo kome od vas. – Ahilov glas je bio hladan,
brada prezrivo isturena. – Došao sam svojom voljom, a ti imaš sreće što je tako. Nisam ja onaj
koji treba da kleči.

Bilo je to previše. Osetio sam kako se ljudi vrplje oko mene. Agamemnon se uhvatio za
to, kao ptica koja ščepa ribu. – Čujete li njegov ponos? – Okrenuo se prema Ahilu. – Nećeš da
klekneš?

Ahilovo lice bilo je kao kamen. – Neću.
– Onda si izdajnik ove vojske, i bićeš kažnjen. Tvoja ratna nagrada je oduzeta, odsad će
biti pod mojim nadzorom, dok se ne obavežeš na pokornost i poslušnost. Da počnemo od te
devojke. Briseida, tako se zove? Ona će davati pokoru za devojku koju me teraš da vratim.
Ostao sam bez vazduha.
– Ona je moja – kazao je Ahil. Svaka reč je bila oštra kao mesarski nož. – Dali su mi je
svi Grci. Ne možeš da mi je uzmeš. Ako pokušaš, odričeš se života. Misli na to, kralju, pre nego
što naudiš sebi.
Agamemnon je brzo odgovorio. Nikad nije mogao da se povuče pred ljudima. Nikad.
– Ne plašim te se. Imaću je. – Okrenuo se Mikencima. – Dovedite mi devojku.
Kraljevi oko mene bili su zaprepašćeni. Briseida je bila ratna nagrada, oličenje Ahilove
časti. Ako je uzme, Agamemnon će poreći Ahilovu vrednost. Ljudi su žamorili, i nadao sam se da
će se pobuniti. Ali niko nije progovorio.
Okrenut leđima, Agamemnon nije video kako Ahil poseže za mačem. Zastao mi je dah.
Znao sam da je sposoban za to, za ubod u Agamemnonovo kukavičko srce. Video sam borbu na
njegovom licu. Još uvek ne znam zašto se zaustavio; možda je želeo veću kaznu za kralja nego
što je smrt.

– Agamemnone – kazao je. Trgnuo se od grubosti u njegovom glasu. Kralj se okrenuo, a
Ahil mu je upro prst u grudi. Agamemnon je iznenađeno uzdahnuo. – Tvoje današnje reči uzrok
su tvoje smrti i smrti tvojih ljudi. Više se neću boriti za tebe. Bez mene, tvoja vojska će izgubiti.
Hektor će vam zdrobiti kosti u krvavoj prašini, a ja ću to gledati i smejaću se. Doći ćeš, molićeš
za milost, ali neću ti je dati. Svi će umreti, Agamemnone, zbog onog što si ovde uradio.

Pljunuo je, velika vlažna mrlja među Agamemnonovim stopalima. Onda je došao do
mene, prošao pored mene, dok sam ga ošamućeno pratio, osećajući Mirmidonce iza sebe – stotine
ljudi koji se probijaju kroz gomilu, odlazeći u svoje šatore.

Dugim koracima brzo je prelazio obalu. Ključao je od besa, bio je pun vatre. Mišići su mu
bili toliko zategnuti da sam se plašio da ga dodirnem, plašio sam se da će pući kao tetiva luka.

Nije se zaustavljao dok nismo stigli do logora. Nije se okrenuo i obratio svojim ljudima. Uhvatio

je platneni zastor na našem šatoru i pokidao ga u prolazu.
Usta su mu bila iskrivljena, ružna i stisnuta kao nikad dotad. U očima mu je plamteo

gnev. – Ubiću ga – kleo se. – Ubiću ga. – Uzeo je koplje i slomio ga napola, uz prasak drveta.
Komadi su pali na pod.

– Umalo sam to uradio tamo – kazao je. – Trebalo je to da uradim. Kako se usudio? –
Bacio je krčag i razbio ga o stolicu. – Kukavice! Video si kako su grizli usne, kako nisu smeli da
progovore. Nadam se da će im svima oduzeti nagrade. Nadam se da će ih progutati jednog po
jednog.

Spolja je dopro oprezan glas: – Ahile?
– Uđi – odbrusio je Ahil.
Automedon je bio zadihan i zamuckivao je. – Izvini što te uznemiravam. Feniks mi je

rekao da ostanem, kako bih slušao i preneo ti šta se dogodilo.

– I? – pitao je Ahil.

Automedon se trgnuo. – Agamemnon je pitao zašto je Hektor još uvek živ. Rekao je da
im nisi potreban. Da nisi ono što se priča za tebe. – Još jedno koplje puklo je u Ahilovim rukama.
Automedon je progutao pljuvačku. – Dolaze, sad, po Briseidu.

Ahil mi je bio okrenut leđima; nisam mu video lice. – Ostavi nas – rekao je vozaru.
Automedon se povukao, i ostali smo sami.

Dolaze po Briseidu. Ustao sam, stisnutih pesnica. Osetio sam se snažno, nesalomljivo,

kao da mi stopala prolaze kroz zemlju do drugog kraja sveta.

– Moramo nešto da preduzmemo – kazao sam. – Možemo da je sakrijemo. U šumi ili...
– Platiće, sad – rekao je Ahil. Iz glasa mu je izbijala pobedonosna žestina. – Neka dođe po
nju. Osudio je sebe na propast.

– Kako to misliš?

– Moram da razgovaram s majkom – krenuo je iz šatora.
Uhvatio sam ga za ruku. – Nemamo vremena. Odvešće je dok se ti vratiš. Moraš sad nešto
da uradiš!
Okrenuo se. Oči su mu bile čudne, zenice proširene i tamne, progutale su mu lice. Kao da
gleda nekud u daljinu. – O čemu to govoriš?
Zurio sam u njega. – O Briseidi.
Uzvratio mi je pogled. Nisam mogao da pratim treptaj osećanja u njegovim očima. – Ne
mogu ništa da učinim za nju – napokon je kazao. – Ako Agamemnon odabere tu stazu, mora da
snosi posledice.
Osećao sam se kao da sam bačen u okeanske dubine, opterećen kamenjem.
– Nećeš mu dozvoliti da je odvede.
Okrenuo se; nije želeo da me gleda. – To je njegov izbor. Rekao sam mu šta će se
dogoditi ako to uradi.
– Znaš šta će joj uraditi.
– To je njegov izbor – ponovio je. – Želi da mi oduzme čast? Da me kazni? Dozvoliću
mu. – Oči su mu gorele unutrašnjom vatrom.
– Nećeš joj pomoći?
– Ništa ne mogu da učinim – nepokolebljivo je kazao.
Obuze me snažna vrtoglavica, kao da sam pijan. Nisam mogao da govorim, ni da mislim.

Nikad ranije nisam bio tako ljut na njega; nisam znao kako.
– Ona je jedna od nas. Kako možeš da mu dozvoliš da je odvede? Šta je s tvojom čašću?

Kako možeš da mu dozvoliš da je ponizi?

A onda sam iznenada shvatio. Obuzela me je mučnina. Okrenuo sam se prema izlazu.
– Kuda ćeš? – pitao me je.
Glas mi je bio promukao i besan. – Moram da je upozorim. Ima pravo da zna šta si
odlučio.
***

Stajao sam ispred njenog šatora. Bio je mali, udaljen, od smeđih koža. – Briseida –
povikao sam.

– Uđi! – Glas joj je bio prijatan i zadovoljan. Nismo imali vremena da razgovaramo dok
je kuga harala, razmenjivali smo samo tek pokoju reč, koliko smo morali.

Sedela je na stolici, s avanom i tučkom u krilu. Vazduh je mirisao na morski oraščić.
Smešila se.

Osetio sam nalet bola. Kako da joj saopštim?

– Ja... – zaustio sam pa zastao. Kada mi je videla lice, prestala je da se osmehuje. Brzo je

ustala i prišla mi.
– Nešto se dogodilo? – Stavila mi je hladnu šaku na čelo. – Jesi li bolestan? Je li Ahil

dobro? – Bio sam bolestan od stida. Ali nema mesta za moje samosažaljenje. Oni dolaze.
– Jeste – kazao sam. Jezik mi je zadebljao; reči su mi zapinjale. – Ahil se danas obratio

ljudima. Kugu je poslao Apolon.
– Tako smo i mislili. – Klimnula je glavom, držeći me nežno za ruku, da me uteši. Gotovo

da ne mogu da nastavim.
– Agamemnon nije... bio je ljut. On i Ahil su se posvađali. Agamemnon želi da ga kazni.
– Da ga kazni? Kako?
Sad vidi nešto u mojim očima. Utišala se, povukla u sebe. Sprema se. – Šta je posredi?
– Šalje ljude. Po tebe.
Vidim nalet panike, mada se trudi da ga prikrije. Steže mi ruku. – Kad će se to dogoditi?
Sram me izjeda, peče svaki živac. Kao neki košmar; očekujem, svakog trenutka, da se

probudim s olakšanjem. Ali nema buđenja. Sve je istina. Neće joj pomoći.
– On... – ne mogu da nastavim.

To je dovoljno. Ona zna. Desnom rukom steže haljinu, pohabanu od teškog rada u
poslednjih devet dana. Jedva procedim reči utehe, kako će je on vratiti, kako će sve biti u redu.
Sve same laži. Oboje znamo šta će se dogoditi u Agamemnonovom šatoru. I Ahil zna, a ipak je
šalje.

Mozak mi gori od tuge i zle sudbine: žudim za zemljotresima, vulkanima, poplavama.

Samo to može da nadvlada sav moj bes i bol. Želim da se svet prevrne kao posuda s jajima, da se

razbije pod mojim nogama.
Napolju se čuje truba. Briše suze s obraza. – Idi – šapuće. – Molim te.

26.

Dva čoveka, u daljini, hodaju prema nama dugim žalom, noseći jarkoljubičastu
Agamemnonovu zastavu, ukrašenu simbolom glasnika. Poznajem ih – Talfibije i Euribat,
Agamemnonovi glavni glasnici, poznati kao poverljivi ljudi bliski kralju. Mržnja mi steže grlo.
Želim da su mrtvi.

Približili su se, prolaze pored mrkih mirmidonskih stražara, koji preteći zveckaju
oklopima. Zastaju deset koraka od nas – dovoljno, možda tako misle, da pobegnu od Ahila ako
izgubi smirenost. Uživam u opakim slikama: Ahil skače da im slomi vratove, ostavlja ih mlitave
kao mrtve zečeve u rukama lovca.

Pozdravljaju nas zamuckujući, premeštaju se s noge na nogu, oborenih pogleda. Zatim: –
Došli smo da preuzmemo devojku.

Ahil im odgovara – hladno i ogorčeno, ali zajedljivo, bes mu je prigušen i prikriven.
Deluje učtivo, predusretljuvo, zubi mi škripe od njegovog mirnog tona. Voli da ga vide takvog,
uvređen mladić stoički podnosi krađu nagrade, mučenik pred čitavim logorom. Čujem svoje ime i
vidim da me traže. Treba da dovedem Briseidu.

Čeka me. Ruke su joj prazne; ne nosi ništa sa sobom. – Žao mi je – šapućem. Ne kaže da
je sve u redu, jer nije. Naginje se, osećam njen topao i sladak dah. Dodiruje mi usne svojima.
Onda prolazi pored mene i odlazi.

Talfibije je hvata za jednu ruku, a Euribat za drugu. Prstima joj, nimalo nežno, stežu ruke.
Vuku je, jedva čekajući da se udalje od nas. Ona mora da hoda, ili da padne. Osvrće se da nas
pogleda, i srce mi se slama zbog očajničke nade u njenim očima. Zurim u njega, molim ga da
podigne pogled, da se predomisli. Ali on to ne radi.

Odlaze iz našeg logora, brzo se krećući. Nekoliko trenutaka kasnije, jedva mogu da ih
razlikujem od ostalih tamnih prilika na pesku – jedu, hodaju, brbljaju o svojim kraljevima. Bes
me obuzima kao šumski požar.

– Kako si mogao da je pustiš? – pitam, škrgućući zubima.
Lice mu je bezizrazno i hladno, zagonetno kao reči na tuđem jeziku. Kaže: – Moram da
razgovaram s majkom.
– Hajde, onda – odbrusim.
Gledam ga kako odlazi. Stomak kao da mi je spaljen; dlanovi me bole na mestima gde
sam zario nokte u njih. Ne poznajem ovog čoveka, mislim. Nikad ga ranije nisam video. Moj bes
prema njemu vreo je kao krv. Nikad mu neću oprostiti. Zamišljam kako rušim naš šator, razbijam
liru, bodem sebe u stomak i krvarim do smrti. Želim da vidim njegovo lice ispunjeno bolom i
žaljenjem. Želim da razbijem tu hladnu kamenu masku koja je pala na dečaka koga sam
poznavao. Dao ju je Agamemnonu, znajući šta će se dogoditi.
Sad očekuje da ću ga čekati ovde, nemoćan i poslušan. Nemam ništa da ponudim
Agamemnonu za njenu bezbednost. Ne mogu da ga podmitim, i ne mogu da ga preklinjem. Kralj
Mikene predugo je čekao svoju pobedu. Neće je ispustiti. Pomislio sam na vuka koji čuva svoju
kost. Postojali su na Pelionu takvi vukovi, koji love ljude kad su mnogo gladni. – Ako te jedan od
njih progoni – rekao je Hiron – moraš da mu daš nešto što želi više od tebe.
Postoji samo jedno što Agamemnon želi više od Briseide. Isukao sam nož. Nikad nisam
voleo krv, ali sad nema izbora.

Stražari su me prekasno videli, i previše su zatečeni da bi podigli oružje. Jedan je bio
dovoljno priseban da me zaustavi, ali njemu sam zario nokte u ruku i pustio me je. Zbunjeni su i
otupeli od iznenađenja. Zar ja nisam samo Ahilov ljubimac? Da sam ratnik, borili bi se protiv

mene, ali nisam. Kad im je sinulo da treba da me zaustave, ja sam već bio u šatoru.
Prvo ugledam Briseidu. Ruke su joj vezane, sklupčana je u uglu. Agamemnon mi je

okrenut leđima, nešto joj govori.
Okreće se, mršti se što ga ometaju. Ali kad me ugleda, lice mu pobedonosno zasija. Došao

sam da preklinjem, misli. Ovde sam da molim za milost, kao Ahilov izaslanik. Ili ću možda
nemoćno besneti, na njegovo zadovoljstvo.

Podižem nož, Agamemnonove oči se šire. Poseže za sopstvenim nožem za pojasom, i
otvara usta da pozove stražare. Nema vremena da progovori. Zasecam svoj levi zglob. Zasecam

kožu, ali ne dovoljno duboko. Zasecam još jednom i ovog puta pronalazim venu. Krv prska
unaokolo. Čujem kako Briseida užasnuto jeca. Agamemnonovo lice je isprskano krvlju.

– Kunem se da su vesti koje donosim istinite – kažem. – Kunem se krvlju.
Agamemnon je zaprepašćen. Krv i zakletva mu zaustavljaju ruku; uvek je bio sujeveran.
– Dobro – kaže učtivo, trudeći se da bude dostojanstven – kaži onda svoje vesti.
Osećam kako mi krv curi niz ruku, ali ne pokušavam da je zaustavim.
– U velikoj si opasnosti – kažem.

Prezrivo me gleda. – Pretiš mi? Je li te zato poslao?

– Ne. Nije me on poslao.
Zaškiljio je, vidim da razmišlja, sklapa deliće u mozaik. – Sigurno si došao uz njegov
blagoslov.

– Nisam – kažem.

Sad me sluša.

– Zna šta nameravaš s devojkom – govorim.
Krajičkom oka vidim Briseidu kako prati razgovor, ali ne usuđujem se da je otvoreno
pogledam. Ruka me sve vreme boli, topla krv mi puni šaku, sliva se niz nju. Ispuštam nož i

pritiskam palac na venu, kako bih usporio nadiranje krvi iz srca.

– I?
– Zar se ne pitaš zašto te nije sprečio da je odvedeš? – Glas mi je prezriv. – Mogao je da
ubije tvoje ljude, i čitavu tvoju vojsku. Zar ne misliš da nije mogao da te odbije?
Agamemnon pocrvene. Ali nisam mu dopustio da govori.
– Dozvolio ti je da je uzmeš. Zna da nećeš odoleti da legneš s njom, i to će biti tvoja
propast. Ona je njegova, zadobijena odanom službom. Ljudi će se okrenuti protiv tebe ako je
povrediš, kao i bogovi.
Govorio sam polako, promišljeno, a reči su kao strele pogađale metu. Sve je bilo istina,
mada je on bio suviše zaslepljen ponosom i požudom da to uvidi. Ona je u Agamemnonovoj

vlasti, ali je još uvek Ahilova nagrada. Napasti nju bilo bi isto što i napasti Ahila, smrtno ga
uvrediti. Ahil bi mogao da ga ubije zbog toga, i čak bi i Menelaj rekao da je to pravedno.

– Prekoračio si svoja ovlašćenja kad si je odveo. Ljudi su to dozvolili jer je suviše
ponosan, ali više od toga neće trpeti. – Poštujemo svoje kraljeve, ali samo do određene granice.
Ako ni nagrada Aristosa Achaina nije bezbedna, nisu bezbedne ni naše. Takvom kralju neće
dozvoliti da dugo vlada.

Agamemnon nije mislio na to. Spoznaje su dolazile kao talasi, davile ga. Očajnički je
kazao: – Moji savetnici nisu rekli ništa o tome.

– Možda ne znaju šta nameravaš. Ili to možda odgovara njihovim ciljevima. – Zastao sam
kako bih ga pustio da razmisli o tome. – Ko će vladati ako ti padneš?

Znao je odgovor. Odisej i Diomed zajedno, s Menelajem kao marionetom. Konačno
shvata veličinu dara koji sam mu doneo. Da nema pameti, ne bi dospeo tako daleko.

– Izdao si ga upozorivši me.

Tačno je. Ahil je dao Agamemnonu mač da se na njega ubode, a ja sam mu zaustavio
ruku. Reči su bile teške i gorke. – Jesam.

– Zašto? – pita.
– Zato što nije u pravu – kažem. Grlo mi je bolno i odrano, kao da sam gutao pesak i so.
Agamemnon razmišlja. Poznat sam po iskrenosti, po dobroti. Nema razloga da sumnja u
mene. Smeši se. – Ispravno si postupio – kaže. – Pokazao si da si veran pravom gospodaru. –
Zastaje, naslađuje se time, hoće da zapamti. – Zna li on šta si uradio?
– Još ne – kažem.
– Ah! – Oči su mu poluzatvorene, zamišlja to. Gledam kako likuje. Uživa u bolu. Nema
ničeg što bi Ahilu izazvalo veću patnju od ovog: da ga najgorem neprijatelju izda čovek koji mu
je najbliži srcu.
– Ako dođe i klečeći zamoli za milost, kunem se da ću je pustiti. Samo ga njegov ponos
sprečava da se dočepa slave, a ne ja. Kaži mu to.
Nisam odgovorio. Ustao sam i prišao Briseidi. Presekao sam kanap kojim je bila vezana.
Oči su joj krupne; zna koliko me je ovo koštalo. – Tvoj zglob – šapuće. Ne mogu da joj
odgovorim. U isti mah sam opijen i pobedom i očajem. Pesak u šatoru je crven od moje krvi.
– Budi dobar prema njoj – kažem.
Okrećem se i odlazim. Sad će joj biti dobro, govorim sebi. Iskreno uživa u daru koji sam
mu dao. Cepam traku s tunike i previjam zglob. Vrti mi se u glavi, mada ne znam je li to od
gubitka krvi ili zbog onog što sam uradio. Polako krećem u dugu šetnju žalom.

Kad sam se vratio, on me je čekao ispred šatora. Tunika mu je vlažna od klečanja u moru.
Lice mu je bezizrazno, ali skriva umor, kao istrošena krpa; slično je mome.

– Gde si bio?
– U logoru. – Još uvek nisam spreman da mu kažem. – Kako ti je majka?
– Dobro je. Krvariš.
– Znam – kazao sam.
– Daj da to pogledam. – Poslušno ga pratim u šator. Hvata me za ruku i skida zavoj.
Donosi vodu da ispere ranu i stavlja na nju melem od hajdučice i meda.
– Od noža? – pita.
– Da.
Znamo da oluja dolazi; čekamo koliko god možemo. Previja mi ranu čistim zavojem.
Donosi mi razvodnjeno vino i hranu. U pogledu mu vidim da izgledam bolesno i bledo.
– Hoćeš li mi reći ko te je povredio?
Zamišljam kako govorim, ti. Ali to bi bilo detinjasto.
– Sam sâm to uradio.
– Zašto?
– Zbog zakletve. – Nema više čekanja. Gledam ga, pravo u lice. – Otišao sam kod
Agamemnona. Rekao sam mu za tvoj plan.
– Moj plan? – Reči su mu ravnodušne, skoro odsutne.
– Da ga pustiš da siluje Briseidu kako bi mogao da mu se osvetiš. – Tek kad sam
izgovorio, shvatio sam koliko je strašno.
Ustaje, napola okrenut, da mu ne vidim lice. Gledam mu ramena, njihov položaj, napetost
u njegovom vratu.
– I upozorio si ga?
– Jesam.
– Znaš da bih ga ubio da je to uradio. – Isti ravnodušan ton. – Ili ga prognao. Naterao ga

da siđe s prestola. Ljudi bi me slavili kao boga.
– Znam – kazao sam.

Ćutanje, opasno. Sve vreme čekam da se okrene prema meni. Da drekne, ili me udari.
Napokon se okreće prema meni.

– Njena bezbednost za moju čast. Jesi li zadovoljan razmenom?
– Nema časti u izdavanju prijatelja.
– Čudno je to – kaže on – da ti govoriš protiv izdaje.
U tim rečima ima više bola nego što mogu da podnesem. Teram sebe da mislim na
Briseidu. – To je bio jedini način.
– Odabrao si nju – kaže. – Umesto mene.

– Umesto tvog ponosa. – Reč koju sam prećutao jeste oholost. Naša reč za taštinu koja
seže do neba, za nasilje i neobuzdan gnev ružan kao božji.

Steže pesnice. Sad će, možda, uslediti napad.
– Moj život je moj ugled – govori. Dah mu je isprekidan. – To je sve što imam. Neću
živeti dugo. Sećanje je sve čemu mogu da se nadam. – S mukom guta pljuvačku. – Znaš to. I
dozvolio bi da Agamemnon to uništi? Pomogao bi mu da mi to oduzme?

– Ne bih – kažem. – Ali voleo bih da uspomena bude vredna čoveka. Želim da budeš ono
što jesi, a ne tiranin zapamćen po surovosti. Ima drugih načina da se osvetiš Agamemnonu.
Uradićemo to. Pomoći ću ti, kunem se. Ali ne ovako. Nijedna slava nije vredna ovog što si danas
uradio.

Ponovo se okreće i ćuti. Zurim u njegova nema leđa. Pamtim svaki nabor njegove tunike,
svaki kristal osušene soli i peska, zalepljen za njegovu kožu.

Kad konačno progovori, glas mu je umoran i poražen. Ne ume ni da se naljuti na mene.
Mi smo kao vlažno drvo koje ne može da se zapali.

– Je li to, onda, gotovo? Bezbedna je? Mora da bude. Ne bi se, inače, vratio.
– Da. Bezbedna je.

Umoran uzdah. – Bolji si čovek od mene.
Tračak nade. Ranili smo jedan drugog, ali ne smrtonosno. Briseida neće biti povređena,
Ahil će se sećati sebe, a moj zglob će zaceliti. Vreme će učiniti svoje.
– Ne – kažem. Ustajem i prilazim mu. Stavljam ruku na njegovu toplu kožu. – Nije istina.

Napustio si sebe danas. A sad si se vratio.

Ramena su mu se podigla i spustila od dubokog uzdaha. – Ne govori to – kaže – dok ne

čuješ šta sam još uradio.

27.

Na prostirci u našem šatoru nalaze se tri mala kamena, slučajno smo ih šutnuli unutra ili
su nekako dospeli sami. Uzimam ih. Moram nešto da držim u rukama.

Umor ga napušta dok govori. – ... Više se neću boriti za njega. Na svakom koraku
pokušava da mi oduzme zasluženu slavu. Da me zaseni i ospori. Ne može da podnese da nekoga
cene više nego njega. Ali naučiće. Pokazaću mu koliko mu vojska vredi bez Aristosa Achaiona.

Ćutim. Vidim da ga preplavljuje gnev. To je kao dolazak oluje, a nigde nema zaklona.
– Grci će umirati bez moje zaštite. Moraće da me preklinje, ili da umre.
Sećam se kako je izgledao kad je pošao da vidi majku. Grub, grozničav, tvrd kao kamen.
Zamišljam ga kako kleči pred njom, kipteći od srdžbe, udarajući pesnicama u oštre morske stene.
Uvredili su ga, kaže joj. Obeščastili su ga. Uništili su mu besmrtan ugled.
Sluša ga, odsutno dodiruje dugo belo grlo, meko kao u foke zatim klima glavom. Ima

jednu zamisao, božansku, iznedrenu iz osvete i srdžbe. Saopštava mu je i on prestaje da jeca.
– Uradiće to? – čudi se Ahil. Misli na Zevsa, kralja bogova, čija je glava okrunjena

oblacima, čije ruke drže munje.
– Hoće – kaže Tetida. – Duguje mi uslugu.
Zevs, pravedni sudija, odložiće svoje terazije. Postaraće se da Grci gube, gube i gube, sve

dok ne budu potisnuti do mora, dok im sidra i konopci ne budu sputavali noge, a jarboli i pramci
im se lomili o leđa. Onda će znati koga moraju da preklinju.

Tetida se naginje i ljubi sina, usnama rumenim kao morska zvezda, visoko u obraz. Zatim
se okreće i nestaje, sklizne u vodu kao kamen, tone na dno.

Puštam da mi kamenčići ispadnu na pod, gde leže, slučajno ili namerno, proročanski ili
nasumice. Da je Hiron ovde, mogao bi da ih protumači, da nam kaže sudbinu. Ali nije ovde.

– Šta ako ne želi da preklinje? – pitam.
– Onda će umreti. Svi će umreti. Neću se boriti dok me ne zamoli. – Istura bradu, sprema
se za prekor.

Umoran sam. Boli me posekotina na ruci, a koža mi je prekrivena nezdravim znojem. Ne

odgovaram mu.
– Jesi li čuo šta sam kazao?
– Čuo sam – kažem. – Grci će umreti.
Hiron je jednom rekao da je podela na narode najgluplji među svim ljudskim izumima. –

Nijedan čovek ne vredi više od drugog, odakle god da je.
– Ali šta ako je u pitanju tvoj prijatelj? – Pitao ga je Ahil, stopala naslonjenih na zid

pećine od ružičastog kvarca. – Ili tvoj brat? Hoćeš li se prema njemu ponašati kao prema nekom
strancu?

– Postavio si pitanje oko kojeg su se filozofi raspravljali – rekao je Hiron. – Tebi je,
možda, vredniji. Ali taj stranac je nečiji prijatelj i brat. I čiji je, onda, život vredniji?

Ćutali smo. Imali smo četrnaest godina, i to je bilo preteško za nas. Sad imamo dvadeset
sedam, i još uvek je preteško.

On je polovina moje duše, kao što pesnici kažu. Uskoro će umreti, a njegova čast je jedino
što će ostati. To je njegovo čedo, najdraži deo njegove ličnosti. Da li da ga korim zbog toga?
Spasao sam Briseidu. Ne mogu sve da ih spasem.

Znam, sad, kako bih odgovorio Hironu. Rekao bih: nema odgovora. Šta god da odabareš,
pogrešićeš.

***

Kasnije te večeri, vratio sam se u Agamemnonov logor. Dok sam hodao, osećao sam kako
me gledaju, radoznalo i sažaljivo. Osvrnuo sam se da vidim prati li me Ahil. Nije me pratio.

Kad sam mu rekao kuda idem, kao da sam ga vratio u senke. – Kaži joj da mi je žao –

rekao je, oborenog pogleda. Nisam odgovorio. Je li mu žao zato što sad sprema bolju osvetu?
Onu koja će pogoditi ne samo Agamemnona već čitavu njegovu nezahvalnu vojsku? Nisam
mnogo razmišljao o tome. Žao mu je. To je dovoljno.

– Uđi – kaže ona, čudnim glasom. Nosi haljinu sa zlatnim nitima i ogrlicu od lapislazulija.
Na zglobovima ima narukvice od izgraviranog srebra. Zveckaju dok hoda, kao da nosi oklop.

Postiđena je, vidim to. Ali nemamo vremena da razgovaramo, jer se Agamemnon probija
kroz uzan otvor iza mene.

– Vidiš li kako sam dobar prema njoj? – kaže. – Ceo logor će videti koliko cenim Ahila.
On samo treba da se izvini, i ukazaću mu čast koju zaslužuje. Stvarno je tužno kad je neko toliko
mlad tako tašt.

Ljuti me samozadovoljan izraz na njegovom licu. Ali šta sam očekivao? Ja sam kriv za to.
Njena bezbednost za njegovu čast. – To služi tebi na čast, moćni kralju – rekao sam.

– Kaži Ahilu – nastavlja Agamemnon. – Kaži mu kako se lepo ophodim prema njoj.
Možeš da dođeš bilo kad da je vidiš. – Neprijatno nam se osmehne, zatim stoji i gleda nas. Nema
nameru da ode.

Okrećem se prema Briseidi. Naučio sam nekoliko reči njenog jezika, i sad ih koristim.
– Jesi li stvarno dobro?
– Jesam – odgovara, odsečnim ritmičnim anadolskim. – Koliko će ovo trajati?
– Ne znam – kažem. I stvarno ne znam. Koliko toplote je potrebno da gvožđe omekša
dovoljno da se savije? Naginjem se i nežno je ljubim u obraz. – Ubrzo ću se vratiti – kažem na
grčkom.
Klima glavom.
Agamemnon me gleda dok odlazim. Čujem ga kako govori: – Šta ti je kazao?
Čujem i njen odgovor: – Da mu se sviđa moja haljina.

Sutra ujutro, svi ostali kraljevi odlaze sa svojim vojskama da se bore protiv Trojanaca;
ftijska vojska ostaje. Ahil i ja dugo doručkujemo. Zašto da ne? Nemamo ništa drugo da radimo.
Možemo da plivamo, ili lovimo ribu, ili da se ceo dan trkamo. Od Peliona nismo mogli toliko da

uživamo.

Ipak, to ne izgleda kao uživanje. Izgleda kao zadržavanje daha, kao orao koji se sprema
da napadne. Ramena su mi povijena, i ne mogu da ne gledam praznu obalu. Čekamo da vidimo
šta će bogovi uraditi.

Nismo dugo čekali.

28.

Te noći se Feniks dogegao obalom s vestima o dvoboju. Dok su se vojske okupljale
ujutro, Paris je hodao duž trojanskog stroja u sjajnom zlatnom oklopu. Ponudio je izazov: jedna
borba, pobedniku pripada Helena. Grci su odobravajuće klicali. Koji od njih nije poželeo da ode
tog dana? Zadobiti Helenu jednom borbom i okončati sve zauvek? Osim toga, Paris je izgledao
kao laka meta, blistav i mršav, uskih kukova kao devojka. Menelaj je, rekao je Feniks, istupio i
glasno prihvatio priliku da povrati čast i prelepu ženu, jednim udarcem.

Dvoboj je počeo kopljima i brzo se prešlo na mačeve. Paris je bio brži nego što je Menelaj
pretpostavljao, nije bio dobar borac, već hitar. Konačno se trojanski princ sapleo, a Menelaj ga je
uhvatio za veliku krestu od konjske dlake i oborio ga na zemlju. Paris se bespomoćno koprcao,
pokušavao da otkopča šlem. Zatim je, iznenada, šlem popustio i Paris je bio slobodan. Na mestu
gde je bio trojanski princ, ostala je samo prašina. Vojnici žmirkaju i šapuću: gde li je? Menelaj
žmirka s njima, i zato ne vidi strelu iz luka od divokozinog roga, odapetu s trojanskog položaja,
koja leti prema njemu. Probija mu kožni oklop i zabada mu se u stomak.

Krv mu se sliva niz noge i skuplja pod stopalima. To je samo površinska rana, ali Grci to
još uvek ne znaju. Urliču i hitaju prema Trojancima, razjareni zbog izdaje. Počinje krvav pokolj.

– Ali šta se dogodilo s Parisom? – pitam.
Feniks odmahuje glavom. – Ne znam.

Dve strane su se borile čitavo popodne, sve dok se ponovo nije oglasila truba. Bio je to
Hektor, nudio je drugo primirje, drugi dvoboj da ispravi nečastan Parisov uzmak i odapinjanje
strele. Nudio se umesto brata svakom čoveku koji bi se usudio da mu se suprotstavi. Menelaj bi,
rekao je Feniks, ponovo istupio, ali Agamemnon ga je sprečio. Nije želeo da mu brat pogine od
ruke najjačeg Trojanca.

Grci su bacanjem kocke odlučili ko će se suprotstaviti Hektoru. Zamišljam tu napetost,
tišinu pre nego što protresu šlem i prospu kocke. Odisej se saginje do prašnjave zemlje da ih
uzme. Ajant. Svi odahnu: on je jedini koji ima izgleda protiv trojanskog princa. Jedini među
onima koji se danas bore.

Ajant i Hektor se bore, gađaju se kamenjem, kopljima lome štitove, sve dok noć ne padne
i trube označe kraj. To je neobično uljudno: dve vojske se razilaze u miru, Hektor i Ajant se
rukuju kao jednaki. Vojnici šapuću – ne bi se to tako završilio da je Ahil bio ovde.

Kad je saopštio vesti, Feniks je umorno ustao i uz Automedonovu pomoć othramao do
svog šatora. Ahil se okrenuo prema meni. Ubrzano je disao, ušne školjke zarumenele su mu se od
uzbuđenja. Uhvatio me je za ruku i pričao o današnjim događajima, o tome kako je njegovo ime
bilo svima na usnama, kakav je trag ostavilo njegovo odsustvo, velik kao u kiklopa koji bučno
hoda među vojnicima. Uzbuđenje današnjim događajima ga je potpalilo kao plamen suvu travu.
Prvi put sanja o ubijanju: slavan udarac, njegovo neumitno koplje probada Hektorovo grlo. Ježim
se kad tako govori.

– Vidiš li? – kaže. – To je početak!
Ne mogu da se otrgnem osećaju da se ispod površine nešto lomi.
***

Sutra ujutro, u zoru, oglasila se truba. Ustajemo, i penjemo se na brežuljak da vidimo
vojsku konjanika koji jašu s istoka prema Troji. Konji su im krupni i kreću se neprirodnom
brzinom, vukući lake dvokolice. Na čelu je krupan čovek, krupniji od Ajanta. Crna kosa mu je
duga, kao u Spartanaca, nauljena i puštena niz leđa. Nosi zastavu u obliku konjske glave.

Feniks nam se pridružio. – Likijci – kaže. Oni su Anadolci, stari saveznici Troje. Mnogi
su se čudili zašto se već nisu umešali u rat. Ali sad, kao da ih je pozvao Zevs lično, došli su.

– Ko je to? – Ahil je pokazao na njihovog divovskog vođu.
– Sarpedon. Sin Zevsov. – Sunce se odbijalo o njegova ramena, oznojena od vožnje; koža

mu je bila bronzane boje.
Kapija se otvorila, i Trojanci su nahrupili da dočekaju saveznike. Hektor i Sarpedon se

rukovaše, zatim povedoše vojske na bojno polje. Likijsko oružje je čudno: nazubljena koplja i
nešto što izgleda kao velike udice, za zarivanje u meso. Ceo dan smo slušali njihove ratne pokliče
i topot kopita njihove konjice. U Mahaonov šator sve vreme se slivala reka ranjenih Grka.

Feniks ide na večernje savetovanje, kao jedini iz našeg logora koji nije u nemilosti. Kad
se vrati, oštro gleda Ahila. – Idomenej je ranjen, a Likijci su probili desno krilo vojske. Sarpedon
i Hektor će nas samleti.

Ahil ne primećuje Feniksovo negodovanje. Pobedosno se okreće prema meni. – Čuješ li
ovo?

– Čujem – kažem.
Dan prolazi, i još jedan. Glasine se roje kao muve: priče o trojanskoj vojsci koja
napreduje, nezaustavljivo i odvažno, u Ahilovom odsustvu. O užurbanim savetovanjima, gde se
kraljevi spore oko očajničkih strategija: noćne pljačke, uhođenje, zasede. I povrh toga, Hektor
blista u borbi, prolazi kroz grčke redove kao šumski požar, i svakog dana ima više mrtvih nego
prethodnog. Konačno: uspaničeni trkači donose vesti o povlačenjima i ranjenim kraljevima.
Ahil razmišlja o tim glasinama, premeće ih po glavi. – Neće još dugo – kaže.
Pogrebne lomače gore u noći, mastan dim zamagljuje mesec. Trudim se da ne mislim
kako je na svakoj neki čovek kog poznajem. Kog sam poznavao.

Ahil je svirao liru kad su stigli. Njih trojica – prvo Feniks, za njim Odisej i Ajant.
Sedim pored Ahila dok prilaze; malo dalje je Automedon, seče meso za večeru. Ahil peva
podignute glave, glas mu je zvonak i umilan. Ispravljam se, i dižem ruku s njegovog stopala.
Ona trojica prilaze i staju s druge strane vatre, čekaju da Ahil završi. Spušta liru i ustaje.
– Dobro došli. Nadam se da ćete ostati na večeri. – Srdačno se rukuje s njima, smeši se
uprkos njihovoj ukočenosti.
Znam radi čega su došli. – Moram da se pobrinem za večeru – mrmljam. Osećam da me
Odisej gleda dok odlazim.
Parčići jagnjetine otkidaju se i cvrče na roštilju. Gledam pridošlice kroz dim, kako sede
pored vatre kao prijatelji. Ne čujem šta govore, ali Ahil se još uvek smeši, zanemaruje njihovu
namrštenost, pravi se da je ne vidi. Zatim me zove, i ne mogu više da otežem. Poslušno donosim

tanjire i sedam pored njega.
Vodi nesuvisao razgovor o bitkama i šlemovima. Dok govori, poslužuje obrok, domaćin

koji svima sipa dvaput, a Ajantu triput. Jedu i dozvoljavaju mu da govori. Kad završe, brišu usta i
odlažu tanjire. Svi kao da znaju da je došlo vreme. Naravno, Odisej je taj koji započinje.

Prvo govori o stvarima, nehajno ih nabraja, jednu po jednu. Spisak je dug. Dvanaest brzih

konja, sedam bronzanih tronožaca, sedam lepih devojaka, deset zlatnih poluga, dvadeset kotlova i
još – činije, pehari, oklop, i na kraju, poslednji dragulj bačen pred nas: Briseidin povratak. Smeši
se i širi ruke, bezazleno sležući ramenima, kao na Skirosu, na Aulidi i sad u Troji.

Zatim drugi spisak, dug gotovo kao prvi: beskrajno nabrajanje mrtvih Grka. Ahilove

vilice se stežu sve više dok Odisej vadi tablicu za tablicom, potpuno ispunjenu slovima. Ajant

gleda u šake, ranjave od lomljenja štitova i kopalja.

Zatim nam Odisej prenosi vesti koje još uvek ne znamo, da su Trojanci manje od hiljadu

koraka od našeg zida, da su se ulogorili na tek osvojenoj poljani koju nećemo moći da povratimo
pre zore. Želimo li dokaz? Verovatno možemo da vidimo njihove vatre s brežuljka iznad našeg

logora. Napašće u zoru.
Usledila je tišina, duga, pre nego što je Ahil progovorio. – Ne – kazao je, odbacujući

blago i krivicu. Njegova čast nije sitnica koja može da se povrati noćnim izaslanstvom, uz
nekolicinu ljudi pogrbljenih oko logorske vatre. Oduzeta mu je pred svima, uz prisustvo svih.

Kralj Itake prodžarao je vatru među njima.
– Nije joj naudio, znaš. Briseidi. Bog zna kako se Agamemnon uzdržao, ali zdrava je i

čitava. Ona, i tvoja čast, čekaju da ih povratiš.
– Iz tvojih reči se čini kao da sam odustao od svoje časti – kaže Ahil, glasom oporim kao

mlado vino. – Je li to mreža koju pleteš? Jesi li ti Agamemnonov pauk. koji lovi muve tom

pričom?
– Vrlo poetično – kaže Odisej. – Ali sutra neće biti pevanja. Sutra će Trojanci probiti zid i

spaliti brodove. Hoćeš li stajati po strani i gledati?
– To zavisi od Agamemnona. Ako on ispravi nepravdu koju mi je počinio, oteraću

Trojance do Persije, ako želiš.

– Kaži mi – nastavlja Odisej – zašto Hektor nije mrtav? – Podiže ruku. – Ne tražim

odgovor, samo ponavljam ono što sve ljude zanima. U poslednjih deset godina, mogao si hiljadu

puta da ga ubiješ. A ipak nisi. Čovek mora da se zapita.
Njegov ton nam govori da se on ne pita. Da zna za proročanstvo. Drago mi je što je s njim

samo Ajant, koji ništa neće razumeti.
– Produžio si svoj život za deset godina i drago mi je zbog toga. Ali mi ostali... – Iskrivio

je usta. – Mi ostali zavisimo od tvog raspoloženja. Ti nas držiš ovde, Ahile. Imao si izbor i

izabrao si. Sad moraš da živiš s tim.

Zurili smo u njega. Ali nije bio završio.

– Dobrano si promenio tok sudbine. Ali ne možeš tako doveka. Bogovi ti neće dozvoliti. –
Zastaje, puštajući nas da čujemo svaku izgovorenu reč. – Sve će se odigrati onako kako je
predviđeno, s tvojim pristankom ili bez njega. Kao prijatelj ti kažem da je bolje da to uradiš na
svoj način, svojom voljom, a ne njihovom.

– To i radim.

– Vrlo dobro – kaže Odisej. – Rekao sam ono što sam nameravao.

Ahil ustaje. – Onda je vreme da idete.

– Još ne. – To je Feniks. – I ja imam nešto da kažem. – Polako, uhvaćen između ponosa i
poštovanja prema starcu, Ahil seda. Feniks počinje.

– Kad si bio dečak, Ahile, tvoj otac mi te je poverio na odgajanje. Majka ti je bila odavno
otišla, i ja sam ti bio jedina dadilja, sekao ti meso i podučavao te. Sad si muškarac, a ja još uvek
želim da te zaštitim, da te sačuvam, od koplja, mača i ludosti.

Pogledao sam Ahila i video sam da je napet, nemiran. Shvatio sam čega se boji – da ga
ovaj starac ne prevari ljubaznošću, da ga ne ubedi da se nečeg odrekne. Još gore, iznenadna
sumnja – da možda Feniks, ako se slaže s ovim ljudima, nije u pravu.

Starac podiže ruku, kao da želi da odagna takve misli. – Šta god da radiš, podržavaću te,
kao i uvek. Ali pre nego što odlučiš, moraš da čuješ jednu priču.

Ne daje Ahilu vremena da se pobuni. – U vreme tvog oca, postojao je mlad junak,

Meleagar, čiji je grad Kalidon bio pod opsadom surovog naroda Kureta.
Znam tu priču, mislim. Čuo sam Peleja kako je priča, odavno, dok mi se Ahil osmehivao

iz senke. Tad nije bilo krvi na njegovim rukama, ni smrtne presude nad njegovom glavom. Drugi

život.

– U početku, Kureti su gubili, nadvladani Meleagarovom ratnom veštinom – nastavlja
Feniks. – Onda je jednog dana usledila uvreda, njegov narod mu je povredio čast, i Meleagar je
odbio da se bori. Ljudi su mu nudili darove i izvinjenja, ali on ih nije slušao. Odjurio je u svoju

sobu da legne sa ženom, Kleopatrom, i uteši se.

Kad je izgovorio njeno ime, Feniks me je pogledao.

– Napokon, dok je njen grad padao, a prijatelji joj umirali, Kleopatra više nije mogla da
izdrži. Počela je da preklinje muža da se ponovo bori. Voleo ju je više od svega, te je pristao, i
izvojevao veliku pobedu za svoj narod. Ali iako ih je spasao, stigao je prekasno. Suviše života je

izgubljeno zbog njegovog ponosa. I tako mu nisu odali zahvalnost, niti su mu dali darove. Samo

mržnju što im nije ranije pomogao.
U tišini sam čuo Feniksovo disanje, otežano zbog dugog govora. Nisam se usudio da

govorim niti da se pomerim; plašio sam se da će neko videti na mom licu o čemu razmišljam.
Meleagar se nije borio zbog časti, prijatelja, pobede ili osvete, čak ni zbog svog života. Borio se
zbog Kleopatrinog preklinjanja, njenog lica nakvašenog suzama. Evo Feniksovog lukavstva:
Kleopatra, Patroklo. Njeno ime sastoji se od istih slova kao moje, samo su drugačije poređana.

Ako je Ahil to primetio, nije pokazao. Glas mu je bio nežan zbog starca, ali ipak je odbio.
Ne dok mi Agamemnon ne vrati čast koju mi je oduzeo. Čak i u mraku sam video da Odisej nije
iznenađen. Gotovo mogu da ga čujem kako izveštava ostale, ruku bespomoćno raširenih:
pokušao sam. Ako Ahil pristane, dobro. Ako ne pristane, njegovo odbijanje uz ponuđene nagrade
i izvinjenja delovaće samo kao ludost, kao bes ili nerazuman ponos. Mrzeće ga, kao što su mrzeli
Meleagara.

Panika mi je ispunila grudi, zbog neodložne želje da kleknem pred njega i preklinjem ga.
Ali nisam. Jer sam se, kao i Feniks, već opredelio, odlučio. Više ne upravljam, samo se
prepuštam struji, u tamu i dalje, uz samo Ahilovo vođstvo.

Ajant nije smiren kao Odisej – mrko gleda, lice mu je izobličeno od gneva. Mnogo se
ponizio što je došao ovamo, da moli za sopstveno uniženje. Kad Ahila nema na bojnom polju, on

je Aristos Achaion.
Kad su otišli, ustao sam i pružio Feniksu ruku. Večeras je umoran, vidim to, i koraci su

mu spori. Kad sam ga ostavio, spustio je stare kosti na drveni krevet, a ja sam se vratio u naš
šator, gde je Ahil već spavao.

Razočaran sam. Nadao sam se, možda, razgovoru, dva tela u krevetu, uveravanju da Ahil
koga sam video za večerom nije onaj pravi. Ali nisam ga uznemiravao; izašao sam iz šatora i
prepustio ga snovima.

Čučao sam u pesku, u senci malog šatora.
– Briseida? – tiho sam pozvao.
Tišina, zatim čujem: – Patroklo?
– Da.
Diže stranicu šatora i brzo me uvlači unutra. Lice joj je prestrašeno. – Suviše je opasno da
budeš ovde. Agamemnon je besan. Ubiće te. – Užurbano šapuće.
– Zato što je Ahil odbio izaslanike? – odgovaram šapatom.
Klima glavom, i brzim pokretom gasi malu svetiljku u šatoru. – Agamemnon me često
obilazi. Nisi bezbedan ovde. – U mraku joj ne vidim brigu na licu, ali glas joj zabrinut. – Moraš

da ideš.
– Biću kratak. Moram da razgovaram s tobom.
– Onda moram da te sakrijem. On dolazi bez upozorenja.
– Gde? – Šator je mali, bez mnogo nameštaja, osim drvenog kreveta, jastuka i ćebadi, i

nešto odeće.
– Krevet.
Nagomilava jastuke i ćebad preko mene. Leže pored mene, navlači prekrivač preko oboje.

Okružen sam njenim mirisom, poznatim i toplim. Prislanjam usne uz njeno uvo, govorim tek
nešto glasnije od daha. – Odisej kaže da će Trojanci sutra probiti zid i upasti u logor. Moramo da
nađemo mesto da te sakrijemo. Među Mirmidoncima ili u šumi.

Osećam kako me dodiruje obrazom dok odmahuje glavom. – Ne mogu. To je prvo mesto
gde će me tražiti. To bi samo izazvalo nove nevolje. Biće mi dobro ovde.

– Ali šta ako osvoje logor?
– Predaću se Eneji, Hektorovom rođaku, ako budem mogla. Poznat je kao razuman čovek,
a njegov otac je neko vreme živeo u mom selu kao pastir. Ako ne budem mogla, pronaći ću
Hektora ili nekog od Prijamovih sinova.

Odmahujem glavom. – Suviše je opasno. Ne smeš da se izlažeš.
– Mislim da me neće povrediti. Ja sam jedna od njih, napokon.
Iznenada se osećam glupavo. Trojanci su za nju oslobodioci, a ne osvajači. – Naravno –
brzo kažem. – Bićeš slobodna. Želećeš da budeš sa svojim...
– Briseida! – Vrata šatora su se otvorila, i Agamemnon je stao na ulaz.
– Da? – Seda, pazi da ostanem pokriven ćebadima.
– Jesi li nešto rekla?

– Molila sam se, gospodaru.
– Ležeći?
Kroz gusto vuneno tkanje, video sam odsjaj baklje. Govorio je glasno, kao da stoji pokraj
nas. Trudio sam se da se ne pomeram. Biće kažnjena ako me uhvate ovde.
– Tako me je majka naučila, gospodaru. Je li to pogrešno?
– Trebalo bi da si dosad naučila kako valja. Zar te božji sin nije podučio?
– Nije, gospodaru.
– Večeras sam te ponudio njemu, ali te nije želeo. – Čuo sam ružan prizvuk u njegovim
rečima. – Ako nastavi da odbija, možda ću te zadržati za sebe.
Stisnuo sam pesnice. Ali Briseida je samo rekla: – Da, gospodaru.
Čuo sam šuštanje tkanine, i svetlo je nestalo. Nisam se pomerao, ni disao, sve dok
Briseida nije ponovo legla.

– Ne možeš da ostaneš ovde – kažem.

– Sve je u redu. Samo preti. Voli da budem uplašena.

Ozbiljnost u njenom glasu me užasava. Kako mogu da je ostavim u ovom zlokobnom i
pustom šatoru, s narukvicama debelim kao okovi? Ali ako ostanem, biće u većoj opasnosti.

– Moram da idem – kažem.
– Čekaj. – Dodiruje mi ruku. – Ljudi... – Okleva. – Ljuti su na Ahila. Krive ga za poraze.
Agamemnon šalje svoje ljude među njih da bi podstakao priče. Gotovo su zaboravili na kugu. Što
se duže ne bori, više će ga mrzeti. – To je moj najveći strah, obistinjuje se Feniksova priča. – Zar
neće da se bori?
– Ne dok mu se Agamemnon ne izvini.

Grize usnu. – Ne zaboravi Trojance. Nema nikog koga se više plaše, niti više mrze. Ubili
bi ga sutra kad bi mogli, i sve koji su mu dragi. Čuvaj se.

– Štitiće me.
– Znam da hoće – kaže ona – sve dok bude živ. Ali možda ni Ahil neće moći da izađe na
kraj s Hektorom i Sarpedonom istovremeno. – Ponovo okleva. – Ako logor padne u njihove ruke,
tvrdiću da si mi muž. To će pomoći. Ne smeš reći šta si mu predstavljao. To bi ti bila smrtna

presuda. – Stegla mi je mišicu. – Obećaj mi.
– Briseida – kažem – ako on umre, neću ni ja biti daleko.
Stavlja moju šaku na svoj obraz. – Onda mi obećaj nešto drugo – kaže. – Obećaj mi da,

šta god da se dogodi, nećeš napustiti Troju bez mene. Znaš da ne mogu... – Zaplakala je. – Radije
bih živela kao tvoja sestra nego da ostanem ovde.

– Na to ne moraš da me obavezuješ – kažem. – Neću te ostaviti, ako budeš želela da
pođeš. Boli me neizmerno kad pomislim da bi rat mogao sutra da se završi i da te više nikad neću
videti.

Osmeh joj zastaje u grlu. – Drago mi je. – Ne kažem joj kako mislim da nikad neću
napustiti Troju.

Privlačim je k sebi, grlim je. Spušta mi glavu na grudi. Za trenutak ne mislimo na
Agamemnona, opasnost i umiruće Grke. Samo njena mala šaka na mom stomaku, i mekoća
obraza koji mazim. Čudno je kako se dobro smestila u mom zagrljaju. Kako joj lako ljubim kosu,
meku, koja miriše na lavandu. Malo uzdiše, priljubljuje se uz mene. Gotovo mogu da zamislim da
tako živim, u njenom slatkom zagrljaju. Oženiću se njome, i imaćemo dete.

Možda, da nisam upoznao Ahila...

– Treba da krenem – kažem.
Pomera ćebe, oslobađa me. Obuhvata mi lice šakama. – Čuvaj se sutra – kaže. – Najbolji
među ljudima. Najbolji među Mirmidoncima. – Stavlja mi prste na usne, sprečava moje proteste.
– Istina je – kaže. – Prihvati to. – Zatim me vodi do zastora šatora, pomaže mi da se provučem
ispod platna. Poslednje što osetim je njena šaka, steže moju u znak pozdrava.

Te noći ležim u krevetu pored Ahila. Lice mu je nedužno, umireno snom i dečački ljupko.
Volim da ga gledam. To je njegovo pravo ja, iskreno i nedužno, puno bezazlenog nestašluka.

Izgubljen je u Agamemnonovoj i Odisejevoj opakoj dvosmislenosti, njihovim lažima i igrama
moći. Zbunili su ga, namamili i vezali za kolac. Pomilovao sam mu meku kožu na čelu. Odvezao
bih ga, kad bih mogao. Kad bi mi samo dozvolio.

29.

Probudili su nas uzvici i grmljavina, oluja koja je počela iz vedra neba. Nije bilo kiše,
samo siv vazduh, praskav i suv, i ubitačne munje koje su praštale kao pljesak džinovskih dlanova.
Žurimo do izlaza iz šatora da pogledamo. Dim, jedak i taman, približava se obalom, nosi miris
zemlje pogođene munjom. Napad je počeo, Zevs se drži pogodbe, ispomaže napredovanje
Trojanaca nebeskim ohrabrenjem. Osećamo tutnjavu, duboko u zemlji – juriš dvokolica, možda,
koji predvodi ogromni Sarpedon.

Ahilova ruka hvata moju, lice mu je mirno. Prvi put u deset godina Trojanci su zapretili
logoru, prešli tako daleko preko ravnice. Ako se probiju kroza zid, spaliće brodove – naš jedini
način da se vratimo kući, jedino što nas čini vojskom, a ne izbeglicama. To je trenutak koji su
Ahil i njegova majka iščekivali: Grci, potisnuti i očajni, bez njega. Iznenadan, nepobitan dokaz
njegove vrednosti. No hoće li to biti dovoljno? Kad će se umešati?

– Nikad – kaže, kad ga upitam. – Nikad, dok me Agamemnon ne bude preklinjao ili dok
Hektor lično ne uđe u moj logor i ne ugrozi ono što mi je drago. Zakleo sam se da neću.

– Šta ako Agamemnon umre?
– Donesi mi njegovo telo, i boriću se. – Lice mu je bilo hladno i bezizrazno, kao statua
strogog boga.
– Zar se ne plašiš da će te ljudi omrznuti?
– Treba da mrze Agamemnona. Njegov ponos ih ubija.
I tvoj. Ali poznajem taj izraz na njegovom licu, mračnu bezobzirnost u njegovim očima.
Neće popustiti. Ne zna kako. Živeo sam s njim osamnaest godina, i nikad nije ustuknuo, nikad
izgubio. Šta će se dogoditi ako bude primoran? Bojim se za njega, i za sebe, i za sve nas.
Oblačimo se i jedemo, a Ahil hrabro govori o budućnosti. Govori o sutrašnjem danu, kad
ćemo možda plivati, ili se peti uz gola stabla čempresa, gledati izleganje morskih kornjača iz jaja
položenih u pesak zagrejan suncem. Ali misli mi stalno odlaze od njegovih reči, odvlači ih sivilo
koje curi s neba, pesak hladan i bled kao leš, i daleki samrtni krici ljudi koje poznajem. Koliko će
ih umreti do kraja dana?
Gledam ga kako zuri u more. Neprirodno je mirno, kao da Tetida zadržava dah. Oči su mu
tamne i raširene od maglovite svetlosti jutra. Plamen kose liže mu čelo.
– Ko je to? – iznenada pita. Dole, na žalu, neku udaljenu priliku nose na nosilima do

belog šatora. Neko važan; gomila se okupila oko njega.
Ugrabio sam izgovor za pokret, za odvlačenje pažnje. – Idem da proverim.
Oko našeg logora, zvuci bitke su se pojačali: prodorno njištanje konja probodenih šiljcima

u jarku, očajnički uzvici zapovednika, zveket metala.
Podalirijeva ramena ugurala su me u beli šator. Vazduh je ispunjen mirisima lekovitog

bilja i krvi, straha i znoja. Nestor mi prilazi s desne strane, stavlja mi ruku na rame, hladnu kroz

tuniku. Krešti: – Izgubljeni smo! Zid puca!
Iza njega, Mahaon dahćući leži na krevetu, niz nogu ranjenu nazubljenim vrškom strele

curi mu krv. Podalirije je nagnut nad njim, već radi.
Mahaon me ugleda. – Patroklo – kaže, zadihano.
Prilazim mu. – Hoće li mu biti dobro?
– Još uvek ne znam. Mislim... – Zastaje, čvrsto zatvara oči.
– Ne razgovaraj s njim – kaže Podalirije, oštro. Ruke su mu prekrivene bratovom krvlju.
Nestorov glas ređa jadikovku za jadikovkom: zid se ruši, brodovi su u opasnosti, mnogi

kraljevi su ranjeni – Diomed, Agamemnon, Odisej, razbacani po logoru kao zgužvane tunike.
Mahaon otvara oči. – Možeš li da razgovaraš s Ahilom? – kaže promuklo. – Molim te. U

ime svih nas.

– Da! Ftija mora da nam pomogne, ili smo izgubljeni! – Nestor mi zariva prste u kožu,
lice mi je vlažno od uspaničenog prskanja njegove pljuvačke.

Zatvaram oči. Sećam se Feniksove priče, prizora Kalidonaca koji kleče pred Kleopatrom,
kvase joj suzama ruke i noge. U mojoj mašti ona ih ne gleda, samo im pruža ruke kao da su
platno za brisanje suznih očiju. Gleda muža Meleagara i očekuje odgovor, oblik njegovih usana
govori joj ono što bi trebalo da kaže: – Ne.

Otržem se iz starčevih ruku. Očajnički želim da pobegnem od kiselog mirisa straha koji je
kao pepeo prekrio sve. Okrećem leđa Mahaonovom licu iskrivljenom od bola i starčevim
ispruženim rukama i bežim iz šatora.

Kad izađem napolje, začujem užasno praskanje, kao da se brod lomi, kao da ogromno
drvo pada na zemlju. Zid. Zatim krici, pobedonosi i užasnuti.

Svud oko mene ljudi nose pale saborce, hramlju na improvizovanim štakama, ili puze po
pesku, vukući slomljene udove. Poznajem ih – njihove trupove pune ožiljaka lečili su moji
melemi. Moji prsti čistili su im meso od gvožđa, bronze i krvi. Njihova lica su se šalila,
zahvaljivala, grčila, dok sam radio oko njih. Sad su ponovo uništeni, krvavi, smrskanih kostiju.
Zbog njega. Zbog mene.

Ispred mene, neki mladić se trudi da se osloni na nogu pogođenu strelom. Euripil, princ
Tesalije.

Ne stajem da razmislim. Obuhvatam ga ispod ramena i nosim do šatora. Gotovo je

izbezumljen od bolova, ali prepoznaje me. – Patroklo – procedi.

Kleknem pred njega, uhvatim ga za nogu. – Euripile – kažem. – Možeš li da govoriš?
– Prokleti Paris – kaže. – Moja noga. – Meso je natečeno i pokidano. Uzimam bodež i
počinjem da radim.
Škrguće zubima. – Ne znam koga više mrzim, Trojance ili Ahila. Sarpedon je golim
rukama srušio zid. Ajant ih je odbijao koliko god je mogao. Sad su ovde – kaže, dahćući. – U
logoru.
Grudi mi se stežu od straha kad to čujem, i borim se s porivom da pobegnem. Pokušavam
da se usredsredim na ono pred sobom: vađenje vrha strele iz noge, previjanje rane.
– Požuri – kaže on, zaplićući jezikom. – Moram da se vratim. Zapaliće brodove.
– Ne možeš ponovo da izađeš – kažem. – Izgubio si previše krvi.
– Ne – kaže. Ali glava mu pada unazad; gotov je da se onesvesti. Preživeće, ili neće,
voljom bogova. Uradio sam sve što sam mogao. Duboko udahnem i izlazim.

Dva broda gore, dugi prsti njihovih jarbola potpaljeni su trojanskim bakljama. Pored
brodova je mnoštvo ljudi, urlaju očajnički, skaču na palube da ugase plamen. Prepoznajem samo
Ajanta, nogu raskrečenih na Agamemnonovom pramcu, ogromna senka na obzorju. Ne obazire se
na vatru, kopljem probada ruke Trojanaca koje se okupljaju kao gladne ribe.

Dok stojim tamo, ukočen i zaprepašćen, iznenada vidim ruku, kako se pruža iznad pokolja
da bi uhvatila oštar nos broda. A onda još jednu ispod, sigurnu, snažnu i tamnu, i glavu, i široke
grudi koje izranjaju kao delfinova leđa iz gomile ljudi. Celo Hektorovo smeđe telo izvija se
između morske i nebeske praznine, visi iznad zemlje. Lice mu je glatko, smireno, pogled uperen
uvis – čovek koji se moli, koji traži boga. Zastaje na trenutak, mišići na ruci mu se grče i
opuštaju, oklop se podiže na ramenima, otkriva kuk kao isklesan kamen hrama. Zatim drugom

rukom zamahne i baci sjajnu baklju prema drvenoj palubi broda.
Dobro je bačena, pada među stare trule konopce i pala jedra. Plamen se odmah širi, penje

se uz konopac, zatim pali drvo ispod. Hektor se smeši. A zašto da ne? Pobeđuje.
Ajant urla nezadovoljno – na još jedan zapaljen brod, na ljude koji prestrašeno skaču sa

ugljenisanih paluba, na Hektora, koji mu je van domašaja, nestaje među gomilom. Njegova snaga
je sve što sprečava ljude da se konačno predaju.

A onda vrh koplja zasvetli odozdo, srebrn kao riblja krljušt na suncu. Treperi, gotovo

suviše brz za oko, i iznenada Ajantova butina postaje jarkocrvena. Radio sam dovoljno dugo u
Mahaonovom šatoru da znam kad je probijen mišić. Kolena mu načas klecnu, polako se savijaju.
Pada.