Sasa-Edi-Djordjevic-Janicar

Saša Edi Ðorđević

Janičar

By

2

Edicija
SAVREMENA SRPSKA PROZA

Knjiga br. 43
Copyright za Srbiju © IKP Evro Book, 2016

Glavni i odgovorni urednik:
Sanja Ðurković
Urednik izdanja:
Gordana Subotić
Lektura:

Aleksandra Šulović
Tehnički urednik:
Vesna Pijanović
Likovna oprema:
Nebojša Zorić

www.evrobook.com
[email protected]
[email protected]
[email protected]

3

Prolog

Početkom juna 1521. godine, Smederevo je bilo sedište turske
administrativne oblasti koja se zvala Smederevski sandžak, a
pripadala je Rumelijskom pašaluku. Upravnik sandžaka,
čuveni Kučuk Bali-beg, uživao je veliko poverenje sultana Sulejmana I
Veličanstvenog, koji je tek bio došao na vlast. Turci su taj sandžak kraće
nazivali Morava. U Smederevskoj tvrđavi nalazilo se veliko blago
sakupljeno od poreza, harača, koji su velikaši plaćali novom sultanu, ili
plena koji je vojska otimala od porobljenog naroda. Pošto je tvrđava bila
na granici sa Ugarskom, a pohod Turaka na Beograd već započeo, sultan
nije želeo da rizikuje i veliko bogatstvo, potrebno za pripremu vojske za
dalji prodor na zapad, drži nadohvat ruke neprijatelja – Ugara. Zato je
uputio četu vojnika hrišćanskog porekla – janičara, kojim je
komandovao njegov prijatelj, kapetan Junuz, da blago prenese u Tursku,
u carsku riznicu u Istanbul.

4

Tvrđava

Kolona turskih vojnika kretala se kasno po podne prašnjavim
putem kroz brda na obroncima Šumadije, idući ka
Smederevu, glavnom gradu Smederevskog sandžaka, jednog
od najsevernijih krajeva moćnog Osmanskog carstva i polazne tačke za
prodor u samo srce Evrope. Kretali su se sporednim putem, kroz šume,
uporedo sa Carigradskim drumom, pokušavajući da se koliko-toliko
zaštite od vrućine. Četrdeset janičara ipak se kupalo u znoju, jašući
izdržljive arapske konje, prekrivene prašinom. Kapetan Junuz je jahao
na čelu. Bio je ponosan što je sultan baš njemu i njegovim ljudima
ukazao poverenje i čast da otputuju u Smederevo te prenesu u Stambol
veliko blago od poreza i ratnog plena. Do tvrđave je bilo ostalo još oko
pola sata jahanja. Turci izbiše na proplanak sa kojeg se videlo malo selo,
skriveno u dolji među brdima, kroz koje je vodio put ka Smederevu.
Kolona je ujahala u selo laganim kasom. Iako umorni, vojnici su se držali
uspravno u sedlima. Izgledali su zastrašujuće, naoružani sabljama,
lukovima, kopljima i dugim puškama. Kad su stigli do srca sela, Junuz je
podigao ruku i zaustavio odred. U okolnim dvorištima ugleda nekoliko
seljaka. – Kauri, dočekajte tursku vojsku kako dolikuje! – povikao je na
čistom srpskom jeziku.

Nekoliko seljaka je prišlo, klanjajući se Turcima. Seoski pop,
sveštenik bez crkve, star, mršav čovek, u odrpanoj i izbledeloj mantiji,
izašao je iz skromne daščare u kojoj je stanovao. Obratio se Junuzu:

– Zapovedaj, čestiti ago, mi ćemo učiniti sve što treba. Ugostićemo
vas kako god kažeš. Samo znaj, ovo je malo i siromašno selo, nemamo
mnogo toga da ponudimo.

– Nisam ja nikakav aga, nego ašči-baša. Donesite nam smesta
hladne vode da se osvežimo, da napojimo konje i umijemo se, da ne
idemo pred Bali-bega prašnjavi. Kako se zove ovo selo, pope?

– Vučak, kapetane. Skoro se ovde skućismo, pre petnaest godina.

5

Tridesetak kuća, jedva nešto preko sto duša, jad i beda, puka sirotinja.
Odmah ćemo doneti vodu. Treba li još štogod?

– Samo voda. Ostalo nas čeka u Smederevu.
– Kako ti zapovedaš, gospodaru! Milovane, Radoje, Nikola! –
doviknu pop seljacima koji su u međuvremenu prišli. – Dajte vode za
vojnike i konje! Požurite!
Pozvani seljaci, a i drugi koji su čuli razgovor turskog zapovednika i
sveštenika, rastrčaše se po dvorištima, od bunara do bunara, te se ubrzo
pred Turcima stvori mnoštvo vedara punih hladne vode. Jednom od
seljaka, Milovanu, sin Gojko je pomogao da donese vodu i Junuz primeti
naočitog dečaka, mišićavog, visokog preko šest stopa, tamne kose i
zelenih očiju, starog petnaestak godina. Milovanu nije promaklo da
Turčin zagleda dečaka i ne beše mu pravo, jer kad Turci odmeravaju
dečake, to ne sluti na dobro. No ipak, bio je spokojan, pošto još nije
došao red na njihovo selo da da danak u krvi. A kad dođe, Gojko će već
biti prestar da ga odvedu u Tursku. Turci su se napili vode, napojili
konje, umili se i vlažnim rukama stresli prašinu sa čakšira i košulja.
– Dobro, rajo, dobro. Poslušni ste, nema šta. Da su svi kauri kao vi,
carevina bi bila mirna. Odosmo dalje, svojim putem. A vi gledajte svoja
posla i budite pokorni sultanu kao do sada – reče Junuz i naredi pokret.
– Pokorni smo, pokorni, jašta! Bog ti dobro dao, gospodaru! –
odgovori pop Dimitrije.
– Bog? Kakav bog, pope? – osvrnu se Turčin.
– Naš, vaš, svejedno, gospodaru. A valjda je isti, mene su tako učili,
i da voli i čuva dobre, ponizne, poštene, milosrdne…
– Tvoj i moj bog, pope, samo nam daju više razloga da se mrzimo,
da lakše jedni drugima creva prosipamo i grkljane sečemo. Sila je bog,
pope! Sila!
Junuz mamuznu konja i kolona krenu, a seljaci ostadoše da se
razrogačenih očiju zgledaju i sa čuđenjem pričaju o neobičnom turskom
zapovedniku kojem islam nije svetinja.

Sunce je još bilo visoko kad je turska kolona stigla na Carinu, brdo
južno od Smedereva, sa kojeg je pucao pogled na Dunav i tvrđavu, koja

6

se, okupana svetlošću, belela u daljini. Dok su se spuštali drumom ka
tvrđavi, Junuz se divio ogromnoj građevini, koja je bila nešto najveće što
su Srbi sami sagradili, i to posle Kosovskog boja, kad je srpska država
već bila na kolenima. Utvrđenje s trougaonom osnovom, okruženo jakim
bedemima i visokim kulama, podignuto na ušću rečice Jezave u Dunav,
zidano od kamena dovezenog iz svih krajeva zemlje, skidanog čak i sa
zidina starih rimskih gradova, i spajanog mešavinom od peska i jaja, bilo
je napravljeno baš tako da zadivi svakoga ko na njega naiđe i odvrati
svakog napadača. Ubrzo po izgradnji tvrđave, u leto 1439. godine,
turska vojska je opkolila grad i tri meseca ga zasipala paljbom iz topova,
koje je malo pre toga uvela u naoružanje svoje vojske. Zidine su izdržale
đulad, ali branioci grada nisu izdržali glad, pa su se predali. Za četvrt
sata, kolona Junuzovih janičara je stigla pred gradsku kapiju. Stražari su
je propustili i uputili ih levo od kapije, na mesto namenjeno za gostujuće
jedinice, gde su se nalazile i štale za konje. Zapovednik straže je poveo
Junuza kroz gradsku gužvu i odveo ga do Malog grada, dela tvrđave u
uglu naspram glavne kapije. Tamo je nekada živeo njen graditelj, despot
srpski Ðurađ Branković, sa ženom, Grkinjom Irinom Kantakuzin, koju je
narod zbog teških muka i kuluka tokom izgradnje prozvao Prokleta
Jerina. Despot je, zajedno sa Jerinom opsadu grada dočekao u
Mađarskoj, gde je pokušavao da pronađe pomoć za odbranu despotije.
Sada je u Malom gradu živeo zapovednik tvrđave i čitavog sandžaka,
Bali-beg. Mali grad je bio uređen kao najlepši evropski dvorovi, sa
zgradama na sprat i staklenim prozorima, obezbeđen debelim zidinama
i visokim kulama. Takođe, u tvrđavi više nije bilo Srba, u njoj su živeli
isključivo Turci. Samo povremeno je smelo da uđe nekoliko Srba, i to oni
koji su snabdevali posadu tvrđave hranom i drugim potrepštinama. U
Mali grad niko sem odabranih Turaka nije smeo da uđe, možda tek
poneki važni strani izaslanik. Abaz, Bali-begov pisar, odveo je gosta do
bega, koji se obradovao ponovnom susretu sa Junuzom, starim
prijateljem sa sultanovog dvora.

– Junuze, junače, dobro mi došao! Drago mi je što je sultan odabrao
baš tebe za ovaj zadatak. Bilo bi mi teško da ovoliko blago predam
nekom lošem ratniku! – reče mu uz širok osmeh.

– Beže, beže, slatkorečiv si, kao obično! Znaš tačno kome, kada i šta
treba da kažeš. Uvek sam govorio da ti žene ne osvajaš samo lepotom
nego ih zavodiš i lepim rečima, koje im otvaraju dušu kao kalauz! –
odgovori Junuz i njih dvojica se izgrliše i potapšaše po leđima.

– Sedi, prijatelju, vreme je da spustiš guzicu na nešto bolje od
konjskih leđa. Sluge će odmah postaviti bogatu večeru, pa ćemo na miru

7

o svemu da porazgovaramo. Pa i o ženama, ako treba, da ti otkrijem
poneku tajnu i poučim te malo! – reče beg kroz grohotan smeh. – Nego,
šta treba tvojim ljudima?

– Dobra večera, kupanje i miran san. I da im žene operu uniforme.
Puni su prašine, letnje odelo im je sada debelo kao zimsko! A ni moje
nije ništa bolje. I neka se neko pobrine za konje.

– Abaze, uredi da se odmah postavi večera za Junuza i mene te
pripremite kupatilo za nas dvojicu. Njegovo odelo daj slugama, nekome
od njih će biti taman, pa iz magaze uzmi najbolju uniformu koju imaš i
spremi mu da obuče posle kupanja. Moj prijatelj zaslužuje bolje odelo od
ovog koje ima. Janičare odvedi u amam da se okrepe, a pralje neka im
uniforme operu i namirišu da budu kao nove. I do zore da budu suve.
Kad izađu sutra kroz kapiju, da budu kao iz dućana! Konji da budu
nahranjeni i istimareni. Budi u blizini, kad završimo večeru i kupanje,
porazgovaraćemo sva trojica o zlatu. Idi sad!

– Razumem, gospodaru! Sve će biti kako zapovedaš.
Tokom večere i nakon nje, u kupatilu, dva prijatelja su razgovarala
o svemu i svačemu. Prisećali su se dogodovština iz škole, vojnih pohoda
i sa sultanovog dvora, gde su dosta vremena proveli zajedno. Dok su
razgovarali o prilikama u Srbiji i mukama koje vlast ima sa buntovnim
Srbima, Junuz se setio malog sela kroz koje je prošao sa četom i smernih
i poslušnih seljaka.
– Prošli smo danas kroz neko nedavno naseljeno selo, Vučak se
zove, pola sata jahanja od grada na jug, među brdima. Seljaci su nas
dočekali bez ružne reči, bez prekog pogleda, odmah ispunili što sam
zapovedio… Eto, mada nas kauri mrze i gledaju na svaki način da nam
podvale, ima i onih razboritih, koji znaju kako treba prema vlasti da se
odnose.
– Vučak, veliš? Hmm… Moj Junuze, nisu oni ni najmanje smerni i
dobri, nego se pretvaraju, kurve kaurske! Došli su ovamo pre petnaestak
godina, tu se nastanili… Priča se da su na Kosovu pre toga pobili neke
janičare koji su sakupljali danak u krvi te da su zato i pobegli u ove
krajeve, i to čitave familije. No, ništa nije moglo da se dokaže, nije bilo
nikakvih tragova koji bi ukazivali na zločince. Niko čak ne može
pouzdano da kaže jesu li to oni. Poslednjih godina, kauri su se dosta
selili. Srbi ćute, a Turci koji bi o tom događaju mogli nešto da znaju
mrtvi su. Ali nismo odustali od toga da to rasvetlimo. Plaćali smo
uhode, mučili malo nekolicinu seljaka, pretili, obećavali… Skoro ništa
nismo saznali. Samo prazna nagađanja.
– Niste odustali?! Malo ste ih mučili?! Beže, beže, smekšao si ti na

8

ovom belom dvoru! Evo, ja ću, koliko sutra, kad pođem za Tursku, da
im naplatim za taj zločin! Bili krivi ili ne! Ako postoji tako teška sumnja,
neko mora da plati. Bolje da mi budemo dužni kaurima, a ne oni nama!
Koliko je bilo tih mrtvih janičara?

– Četvorica.
– Imaš li u tvrđavi četiri dobra konja, da mi daš da ih povedem sa
sobom?
– Imam. Dobićeš ih na polasku.
– I osam velikih i jakih pletenih korpi, i dosta jakog kanapa, da se
korpe njime pričvrste za konje.
– Biće sve spremno ujutro. Šta si naumio?
– Ništa ne brini. Uzeću od seljaka malu nadoknadu za izgubljene
ratnike. A sada da sa pisarom utvrdimo šta treba da nosimo sultanu. Daj
da vidimo to blago! – reče i nasmeja se.
Kad su izašli iz kupatila, sluge su im pomogle da se obuku. Ostatak
večeri su proveli pregledajući izveštaje o porezu sa pisarom. Junuz je, iz
poštovanja prema domaćinu i prijatelju, Bali-begu, odbio da broji i meri
zlatnike. Sve je bilo spakovano u dvanaest osrednjih sanduka, po dva za
svakog od šest konja koje su janičari doveli sa sobom. Kada su to obavili,
Junuz je upitao Abaza šta zna o seljacima iz Vučaka i o ubistvima na
Kosovu.
– Ja sam odavno ovde, znam dosta o tome – počeo je stari Turčin. –
Svedoka tog događaja nema. Naši vojnici su mrtvi, a Srbi su se ubrzo
raselili, ne svi, ali dobar deo jeste. Niko sem Vučačana ne zna šta se
tačno dogodilo. Moje uhode su načule da je glavni čovek u tom
događaju bio Jovan, koji sada pomaže popu. Kod njega, valjda, i živi.
Hoću da kažem, on i jeste i nije pop, nema crkvu, nekada je bio pop na
Kosovu, pa ga narod i danas gleda kao svog sveštenika, ali bez
bogomolje. Imaju neki stari hrast, negde u šumi, zovu ga zapis, koji im
služi umesto crkve. Jovan mnogo pije, ćutljiv je… Biće da se oseća krivim
što je skoro čitavo selo moralo da pobegne, da ostavi ognjište, zemlju…
Razlog za ubistvo? Trebalo je da mu uzmu sina jedinca za danak u krvi.
Četvorica janičara koji su skupljali danak zanoćili su u selu i nikada ih
niko više nije video. Sutradan su ih tražili Turci koji su skupljali decu po
susednim selima, ali od njih nije bilo ni traga. Seljaci su rekli da su uzeli
decu i odjahali iz sela na jug, još za videla prethodnog dana. Sprovedena
je istraga, temeljna, ali ništa nije otkriveno. Jedinica se vratila u Tursku.
Posle nekoliko meseci, navodno zbog straha od zuluma i nezaslužene
turske osvete, veći deo seljaka je pobegao na sever. Za neke se ne zna
gde su, a jedan deo se, izgleda, naselio u brdima u okolini Smedereva, u

9

tom novom selu, Vučaku. Ubrzo, Jovanu je sin umro od groznice, potom
i žena, od tuge i muke koju je preživela. Ostao je sam i propio se. Ubrzo
je kuću poklonio nekoj porodici sa mnogo dece, a on prešao da živi kod
popa u šupi. Eto, toliko znam. Ali to je samo puka priča, bez dokaza.

– Tako dakle, a? E, vala, sutra će Junuz da sprovede istragu! Kaži
mi, Abaze, koliko dečaka ima u tom selu? I znaš li ko je onaj baš visok,
snažan dečak, što odskače od drugih, petnaestak mu je godina? Videh ga
danas kad su nam kauri donosili vodu.

– Eh, decenijama sam ovde, moj Junuze, poznajem Smederevo i
okolinu, svako selo i zaseok, skoro svakog seljaka u glavu. Naputovao
sam se po ovdašnjoj prašini. U Vučaku ima više od dvadeset dečaka. A
taj krupni, kako si ga opisao, može biti samo Gojko. Otac mu se, ako
dobro pamtim, zove Milovan. Njega sam i ja zapazio još pre nekoliko
godina. Najjači je i najbolji među kaurskim mladićima u nahiji u rvanju,
bacanju kamena, skakanju, trčanju. Ni momci znatno stariji od njega
ništa mu ne mogu. Jak je, brz, odvažan… Čudo od dečaka! Gledao sam
ga nekoliko puta ovde pred tvrđavom, na kaurskim saborima, prosto mi
beše žao što je njihov, a ne naš. Valjalo bi ga u carsku vojsku uzeti, kad
bi bilo moguće.

– Dobro, Abaze, dobro. Ako ti tako kažeš, nemam razloga da
sumnjam. Sad odoh na spavanje, umor me stiže. Pobrini se da ponesem
sve što treba i da konji s korpama budu spremni za polazak čim sunce
izađe. Sve hartije neka budu u nauljenom tobolcu, vezanom za sedlo na
mom konju. Moj dobri beže, hvala na dočeku i gozbi. Idem da spavam u
čadoru sa svojim ljudima, tako sam navikao. Ostaj mi u dobru i nadam
se da ćemo uskoro ponovo da se vidimo. Otići ćemo rano, mirno spavaj,
ne treba da nas ispraćaš.

– Ako ti tako kažeš, prijatelju, tako mora biti. Srećan ti put, neka te
Alah čuva!

– Čuva me ova britka sablja i ova gomila bezdušnika što me prati. A
Alah… retko me se seti, čini mi se.

Kada se Bali-beg i Junuz oprostiše, Abaz otprati gosta na počinak u
janičarski čador.

10

Odmazda

U zoru, janičari su ustali i brzo se spremili za put. To je bila
odlično uvežbana, elitna jedinica, naučena da bude spremna
za borbu za tren oka. Abaz je pripremio sve kako je naloženo
i ispratio goste iz tvrđave. Kolona je krenula iz grada na jug. Na čelu je
jahao Junuz, iza njega deset kopljanika, pet puškara, konji natovareni
sanducima sa zlatom, pa opet pet puškara, deset strelaca i na kraju deset
kopljanika, od kojih su poslednja dvojica vodila Bali-begove konje, sa po
dve ogromne korpe od pruća na bokovima, privezane jakim kanapima,
tako da su mogle dobro da se natovare. Ljudi su ćuteći jahali,
zaokupljeni svako svojim mislima.

Junuz se osvrnuo u sedlu: – Idemo opet u ono selo Vučak – rekao je
vojnicima. – Biće da su oni „dobri” kauri ubili četvoricu janičara na
Kosovu pre nekoliko godina. A za taj zločin još niko nije platio. Danas je
dan za naplatu! Povešćemo u Tursku osmoricu dečaka za janičare, po
dvojicu za svakog ubijenog. Ko zna, možda ćemo svršiti još neka posla…

Vojnici su bili oduševljeni dodatnim zadatkom, žudeli su za
akcijom. Navikli su na ratovanje i pljačku, pa im je na ovom putu bilo
pomalo dosadno. Urlali su iz sveg glasa i uzvikivali Junuzovo ime.
Zatim su se umirili i nastavili da jašu u tišini. Za pola sata stigli su u
Vučak. Izdaleka su videli da je u selu već živo te da su vredni seljaci
uveliko u poslu.

Raduna, Milovanova žena, koja je s mužem hranila stoku u
dvorištu, prva je izdaleka opazila tursku kolonu koja je dolazila u selo iz
pravca Smedereva, silazeći niz brdo prašnjavim putem.

– Milovane, eno opet Turaka! Čini mi se da su isti oni od juče! –
uznemireno reče mužu, koji ih još nije bio primetio. – Vode za sobom
četiri konja sa korpama, kao kad skupljaju danak u krvi! Bože, neće nas
valjda to zlo snaći?! Nije još došlo vreme, rekli su da još neće da vode
decu iz našeg sela. Ovo nije glavni put. Juče su prošli ovuda krijući se od

11

sunca. Sada, bojim se, dolaze sa drugim namerama. Mora da im je neko
u gradu ispričao zašto smo se nastanili ovde. Ne miriše mi ovo na dobro.

– Ne sluti, ženo! Daće Bog da nisi u pravu! Možda u korpama nose
nešto iz grada. – Milovan se zamisli na tren. – Ali ako jesi, onda će
sigurno odvesti Gojka. Takvog momka nema odavde do Stambola, neće
im promaći. Ma već ga je juče zagledao turski zapovednik dok smo im
nosili vodu. Trči u kuću i dovedi ga, uradiću što se mora. Brzo, brzo!

Raduna je otrčala i ubrzo se vratila, vodeći pospanog sina ocu, koji
je stajao sa sekirom u ruci nasred dvorišta, pored panja na kojem obično
odsecaju glavu živini.

– Tajo, nije praznik, šta ćeš sada da kolješ? – upita zbunjeni dečak.
Milovanu se steglo grlo, a srce još više. Ćutao je sve dok mu dečak
nije prišao. Zagrlio je sina i prislonio glavu na njegove grudi, krijući
suze. Nije bilo vremena za gubljenje. Otac je podigao glavu i pogledao
dečaka u oči.
– Gojko, sine, znaš da prokleti Turci vode zdravu mušku decu u
janičare. Eno onih od juče, vraćaju se u selo, samo što nisu stigli. Nose na
konjima velike korpe. Ovo nije put kojim svakog dana prolazi vojska. Ne
vraćaju se oni u selo uzalud. Nemamo kud. Moram da te osakatim, da te
ne odvedu.
– Kako da me osakatiš, tajo?
Milovan je jedva izustio:
– Moram da ti odsečem prste na ruci. Njima ćemo reći da si sekao
drva za ogrev, da majka spremi ručak, te da si se sam posekao.
Dečak je zanemeo na trenutak. Grlo mu se osušilo. Čuo je ranije
takve priče od starijih, ali sve mu je to bilo nekako daleko. Ovo ga je
pogodilo kao grom iz vedra neba.
– Jel’ će mnogo da boli, tajo? – tiho je upitao oca, gledajući ga u oči,
ne znajući šta drugo da kaže.
Milovan je kleknuo, sagnuo glavu, a suze mu potekoše niz lice.
– Hoće, sine, mnogo će da boli. Ali proći će, zarašće, a ti ćeš ostati
ovde, svoj među svojima, nećeš ginuti za dušmansku vojsku. Rane će
zaceliti, navići ćeš se, nećeš biti jedini. Ako te Turci odvedu, napraviće
od tebe svog vojnika, poslaće te u rat protiv hrišćana i jednoga dana ćeš
negde izgubiti glavu.
Turska kolona je bila sve bliže, nije bilo više vremena za priču.
– Seci, tajo, ako misliš da tako treba! – Dečak pade na kolena pored
oca i ispruži levu ruku.
Slomljeni Milovan, ne dižući glavu, uhvati levom rukom sinovljevu
šaku, odvoji palac, kažiprst i srednji prst i spusti ih niz panj, a ostala dva

12

prsta spoji i položi na drvo. Suze su mu kapale u prašinu. Podigao je
sekiru iznad glave desnom rukom. Zastao je za trenutak i pogledao
Radunu. Stajala je kao skamenjena pred kućom. Bez ikakvog izraza lica,
bez suza, bez glasa. Srpska majka, osuđena na muke i jad. Gledala je u
dečakovu ruku na panju. I Milovan je pogledao Gojkovu šaku, koju je
ljubio svakog dana kad je bila mala, koja ga je vukla za brke, koju je učio
da piše onih nekoliko slova koja je i sam znao. Činilo mu se da će mu
srce pući. Držao je sekiru nad glavom nekoliko trenutaka dugih kao
večnost. Onda je snažno zamahnuo i zabio sekiru u prazan deo panja.

– Kuku meni, sine moj, ne mogu! Neka mi Bog oprosti, ne mogu!
Raduna se sruši u prašinu, jecajući kao da joj se grudi kidaju. Gojko
je ustao.
– Ne plačite! Ustanite! Neka bude kako mora! – rekao je mirno i
ozbiljno bezmalo kao odrastao čovek. – Neka me vode, ako tako mora.
Vratiću se!
Milovan i Raduna su prestali da plaču i pogledali u Gojka, koji im
se činio velik kao planina. Žena je ustala iz prašine.
– Sine – reče Milovan – ako je tako suđeno, otići ćeš u Tursku.
Možda ćeš se i vratiti jednog dana. Ali ne zaboravi nikada da si Srbin!
Budi Turčin mačem, ali nikada srcem!
– Razumem, oče. Ako me odvedu, nikada vas neću zaboraviti – ni
vas ni brata ni naše selo ni Srbiju. Kad-tad ću se vratiti da vas ponovo
vidim.
Raduna je prišla i zagrlila ih obojicu. Stajali su tako, ćutke, zagrljeni,
a onda je Milovan ustao i odneo sekiru u šupu. Raduna je odvela sina u
kuću, gde je još uvek spavao Stefan, Gojkov trinaestogodišnji brat.
Uto, Turci stigoše u selo, gde ih dočekaše vredni seljaci sa popom
Dimitrijem na čelu. Okupili su se bez straha, misleći da su Turci ponovo
svratili da se okrepe. Junuz je zaustavio kolonu podigavši ruku,
ozbiljnog lica i ledenog pogleda. Pop je odmah shvatio da nešto nije
kako treba. Pokušao je da ljubaznim rečima odobrovolji turskog
zapovednika:
– Dobro jutro, dobri kapetane. Kako smo zaslužili čast da nas
ponovo posetite?
– Ooo, pope, još kako ste zaslužili! A da je jutro dobro – nije! Nego,
o tome ćemo kasnije, sada se postaraj da seljaci donesu nešto lepo za
piće meni i mojim vojnicima pa da, pre nego što sunce odskoči na nebu,
pripreme dovoljno goveđeg mesa da doručkujemo. Posle toga, kad
završimo doručak, okupićeš sve stanovnike sela ovde, imam nešto
važno da im kažem. Treba neki posao da svršimo zajedno. Ajde sad, da

13

se učini što rekoh!
Junuz i većina vojnika sjahaše s konja i polegaše po travi u hladu

velikog drveća pred popovom brvnarom. Samo nekolicina ostade da
čuva konje i zlato.

Pop okupi seljake i podeli im zadatke. Jedni odoše da donesu vodu i
medovinu za janičare, drugi za drva da se naloži vatra, treći da sakupe
po selu dovoljno sira i hleba, a pop sa još dvojicom ode u Milovanovo
dvorište. Zatekli su ga nalakćenog na ogradu, zabrinutog lica.

– Milovane, čini mi se da nam je stigla teška muka. Zasad, Turci
traže piće i govedinu za doručak, i to što pre. Traže i da se svi seljani
okupe posle toga. Ljudi odoše da potpale vatru, da skupe hleb i sir po
selu, da donesu piće za ove neželjene goste. Došli smo kod tebe da
vidimo šta ćemo za meso. Znaš da ti jedini u selu imaš više od dve
krave. Molim te da daš da odmah zakoljemo jednu, da nahranimo
dušmane, da ih ne ljutimo. A kasnije, uredićemo već nekako da ti selo
nadoknadi štetu, da podelimo gubitak. Šta kažeš?

– Dobri naš oče Dimitrije, čini mi se da je đavo danas došao po
svoje. Izgubićemo, mislim, mnogo više od jedne krave. Lako ćemo za
nju. Odoh u štalu da je izvedem, a vi idite u kuću i tražite noževe od
Radune, pa da obavimo ono što se mora. I da molimo Boga da to bude
jedino klanje danas u selu!

Seljaci, naviknuti na rad, prionuše na posao. Kravu su zaklali i
odrali, a meso isekli na komade da mogu da se peku na žaru. Posao je
bio gotov vrlo brzo jer su Srbi žurili da ne ljute Turke. Pred popovom
kućom već je gorela velika vatra, a hleb, sir i medovina bili su
postavljeni na četiri dugačka niska stola, doneta iz obližnjih kuća.
Milovan i ostali donesoše meso i baciše ga na žar da se peče. Opojan
miris raširi se selom. Turci su ležali u senci velikih krošnji i čekali da jelo
bude spremno. Sve je bilo mirno i tiho, ali se u vazduhu osećala
opasnost. Ubrzo, meso je bilo pečeno i Turci sedoše da jedu. U
međuvremenu, pop je obišao čitavo selo i pozvao sve meštane da se
okupe što pre. Za oko pola sata, svi su se skupili nedaleko od turske
sofre. Stotinak siromašnih stanovnika sela, starih i mladih, muškaraca i
žena, sa strepnjom je čekalo da janičari obeduju pa da zapovednik kaže
zašto ih je pozvao. Turci završiše ručak, napiše se medovine, pa
ustadoše od sofre i otresoše mrve hrane sa odeće. Po zapovesti koju im je
tokom jela tiho izdao Junuz, uzjahaše konje i opkoliše seljake. Junuz
takođe uzjaha i istupi na konju pred Vučačane.

– E, rajo, da vam najzad kažem zašto smo došli. Juče beše slučajno, a
danas, vala, nije. Dođe u Smederevu do mene aber o vašem bivšem selu,

14

na Kosovu, gde nestadoše četvorica janičara, bez traga i glasa. Kako je to
moguće, pitam vas. Šta ti kažeš, pope, mudra glavo?

Pop se nakašlja, beše mu se steglo grlo. Seljaci su ćutke gledali ispod
oka jedni u druge, preplašeni. Shvatili su da je đavo došao po svoje.
Dimitrije, pokušavajući da spase što se spasti može, odgovori:

– Eh, gospodaru, nabeđuju nas, na vrat nam omču navlače! Ti
vojnici su odjahali iz sela, na jug, ko zna gde su otišli? Ne meša se raja u
vojnička posla.

– Ajde?! Tek tako bez traga i glasa nestali?! Isparili?! Ja sam, vidiš,
čuo da ih je pobio neki Jovan, da mu sina ne odvedu. I da taj Jovan živi
kod tebe, pope. Pomaže ti, kako mi u tvrđavi rekoše. Možda ti se
ispovedio? Pokajao se? Raja ti se ispoveda, sve ti priča. Sve njihove tajne
znaš, sve grehove, laži, kajanja…

– Jesam ih ispovedao, gospodaru, ali ne znam sve. Nemamo crkvu,
manje ljudi dolaze kod mene nego pre, retko ko se ispoveda. Ništa se
ljudima ovde i ne događa. Šta da ispovedaju, o čemu da pričaju? Sem
toga, ni kad se ispovedaju, ne kažu sve. Ako i ima istine u tome što
kažeš, ja to ne znam. A mislim da nema. Jovan je samo običan, nesrećan
čovek…

– Kuš, bre, pope! – prekide ga Junuz. – Ovako ćemo: ja ću se
pokazati kao bolji čovek od vas kaura. Neću nikoga da ubijem da bih se
osvetio, neću nikoga da mučim da bih saznao istinu. Znamo je svi i bez
toga. Ali za svakog „nestalog” janičara povešću iz sela po dva dečaka
kao nadoknadu. Lično ću ih izabrati. Kauri, postrojte sve dečake od
osam do petnaest godina ovde ispred mene.

Seljaci zažagoriše, žene i deca zakukaše. Otkad su se tu nastanili,
niko nije dolazio da im uzima danak u krvi, jer je selo bilo malo, pa su
Turci pustili da se raja umnoži, da ima ko da radi u poljima i plaća
harač. Pošto niko nije očekivao da će ih takva muka skoro snaći, bar ne
još koju godinu, Turčinova namera ih je pogodila kao grom iz vedra
neba. Žene su plačući grlile decu, ne dajući da se odvoje od njih. Turski
kopljanici okrenuše koplja ka seljacima. Strelci povadiše strele iz
tobolaca i postaviše ih na lukove. Puškari, koji su stajali kod konja sa
zlatom, uperiše puške u okupljen narod.

– Rajo, ne igraj se glavom! Ne kušaj moje strpljenje! – vikao je Junuz.
– Postrojte decu ovde, da vam selo ne sravnimo sa zemljom!

Nastade vika i komešanje, goloruki muškarci skupiše decu i žene u
sredinu te napraviše krug oko njih. Turski konji počeše uznemireno da
poskakuju, slutilo je na pokolj. Iznenada, iz šupe u popovom dvorištu,
istetura se neuredan muškarac, zarastao u bradu i kosu, u koje mu se

15

zamrsila slama, sa drvenom čuturom u ruci. Bilo je očigledno da je pijan.
– Šta je, Turčine, što ričeš ko vo? – povika na Junuza. – Pokazuješ

silu na golorukoj i gologuzoj sirotinji, junačino! Pu! – pljunu u prašinu
ka turskom kapetanu.

Junuz okrete konja, dojaha do čoveka i poče da kruži oko njega, dok
je ovaj mahao čuturicom kao da hoće njome da ga obori.

– Ne laj, pseto kaursko! Poseći ću te dok trepneš! Ko si ti?
– Lako je mene poseći, kad sam star, bolestan, pijan, propao… Ne
diraj ovu sirotinju, zbog mene si došao. Ja sam Jovan!
Čovek se smiri, prestade da maše čuturicom. Stajao je pred
Turčinom uzdignute glave, gledajući ga pravo u oči. Pop, uplašen za
sudbinu seljana, priskoči da odvuče Jovana među narod.
– Pijan je, ne zna šta priča, čestiti kapetane! Ne slušaj budalu!
– Sikter, pope, da ti jezik ne iščupam! – reče Junuz i potera konja na
popa, te se ovaj vrati u krug među seljake. – A ti, Jovane, govori šta
napravi na Kosovu?
– Ubio sam četiri zulumćara! Poklao sam ih na spavanju kao piliće,
nisu ni znali šta ih je snašlo! – Svi su ga slušali bez reči. – Došli su da mi
odvedu sina jedinca, napili se kao stoka, mene prebili, ženu mi silovali…
I ti bi isto uradio! U noć sam ih natovario na njihove konje i pobacao u
pećinu nedaleko od sela, gde ih niko nikada neće naći. Konje sam
rasedlao te i sedla pobacao u pećinu, a potom ih odveo daleko od sela i
rasterao. Mogao sam i njih da pokoljem. Ali beše mi žao životinja, dok
za Turke ič nisam mario! Eto, tako sam sve tragove uklonio. Kad je zora
svanula, kao da se ništa nije desilo. To je cela istina. Sve sam sam uradio,
ovi ljudi ni za šta nisu krivi, ne iskaljuj bes na njima. Dosta su ubogi
mučenici zbog mene propatili. Evo, predajem ti se, sve sam priznao, pa
čini što ti je volja.
Junuz isuka jatagan i snažno udari Jovana tupom stranom sečiva po
glavi, od čega ovaj onesvešćen pade u prašinu, okrvavljen.
– Postrojte decu, stoko kaurska! Krv će da padne! – urlao je Turčin,
kojeg je Jovanova drskost razbesnela toliko da je sav pomodreo u licu,
oči su mu se zakrvavile, mišice napele, kao da svakog trena treba da
počne borba.
Deca se odvojiše od roditelja i stadoše pred gnevnog janičara. Junuz
ih je odmeravao, zagledao, upoređivao. Konačno, izdvojio je osmoricu
dečaka koji su mu se činili najbolji za buduće vojnike. Među njima nije
bio Stefan Milovanov jer je bio slabije građe. Junuz je primetio da među
postrojenim dečacima nema onog najboljeg. Kad ih je odabrao, upitao je:
– Gde je onaj deran što nam je juče donosio vodu? Gojko, tako se,

16

beše, zove?
Raduna i Milovan zaplakaše.
– Gojko. On ima punih petnaest godina, gospodaru, već je star,

odrastao, kasno mu je za školovanje – reče pop, pokušavajući da spase
dečaka.

– Neka, pope, neka! Istupi, Gojko!
Gojko izađe iz kruga i stade pred Turčina, isprsivši se i gledajući ga
u oči.
– Evo me, gospodaru! Zapovedaj, može ti se!
– Vidi psića kako kevće! Hoćeš li i ti jatagan po glavi? Kuražan si,
momče, ali ne igraj se vatrom, nemam danas više strpljenja za
budalaštine! I ti ćeš s nama. Biće od tebe dobar sultanov vojnik. Žene,
idite i povedite decu kući. Ove dečake okupajte i u čisto ih obucite –
pokaza rukom na one koje je odabrao. – Spakujte im malo hrane i vode
za put. Pre podneva da budu kod konja, krećemo za Tursku. Pre toga,
neka niko od vas ne dolazi ovamo. A vi, junaci sa Kosova – podsmešljivo
se obrati muškarcima – ostanite, za vas imam lekciju!
– Gospodaru – pop priđe i molećivo se obrati Junuzu – odabrao si
devet dečaka, vrati jednog roditeljima, molim te. Rekao si da ćeš uzeti
osmoricu.
– Nisam ja kriv što ih niste odmah sve postrojili, sami ste krivi. To
vam je što vam je. Ne mogu do jutra da ih biram.
– Ali, tvoja reč… – zausti pop.
– Kuš! Dosta priče! Šta kaurski pop zna šta je reč? Sikter, slamena
glavo! – odbrusi Junuz, a pop pokunjen ode među seljane. Uplakane
žene i deca odoše kućama. Muškarci ostadoše zbijeni na raskrsnici
između konjanika, spuštenih pogleda, nemo iščekujući zlo za koje su
predosećali da će ih snaći. Junuz je poslao četvoricu Turaka da dovedu
konje namenjene za dečake i da donesu kanap koji im je preostao nakon
što su privezali korpe.
– Gledajte, kauri, kako prolazi onaj ko digne ruku na janičara! –
grmeo je i davao vojnicima nekakve znake rukom.
Oni su, razumevši njegove naredbe, sa četiri kanapa vezali još uvek
onesvešćenog Jovana za udove, oko zglobova, a druge krajeve kanapa
svezali konjima oko grudi. Junuz je sjahao i uzeo s jednog od stolova
vedro vode i polio Jovana. Vezani seljak se osvestio i pogledao oko sebe.
Pokušao je da pomeri ruke i noge, ali nije mogao. Kada je shvatio šta se
dešava, od besa i nemoći je zaškrgutao zubima. Vikao je i psovao Junuzu
sve što mu je palo na pamet. Nije molio za milost.
– Bagro turska, ne plašim se! Ni vas, ni smrti! Za mene je smrt spas

17

jer ću opet biti sa sinom i ženom! Neće vaš zulum trajati doveka, majku
vam krvavu! Oteraće vas raja u vašu smrdljivu Aziju! Uh, janičari, braćo
hrišćani, izdajnički psi balavi! – Junuz mu priskoči, kleknu i kolenom mu
priklešti grudi, isuka jatagan i balčakom ga udari tri puta u usta,
slomivši mu bezmalo sve zube, rasekavši mu jezik i rascepivši usne.
Jovan pokuša da govori, ali je to sada bilo samo krkljanje i pljuvanje
krvi, koja mu se slivala niz lice i grudi.

– Raspnite pseto lajavo! – naredi zapovednik janičara četvorici što
su vodili konje kad se odmakao od Jovana. Oni su sporo poveli konje na
četiri strane, rastežući udove vezanog čoveka, koji je od bola ispuštao
neljudske krike sve dok tetive i mišići nisu popucali, a onda je ispustio
dušu. Konji su mu pokidali noge i levu ruku, trup sa glavom ostao je
spojen sa desnom rukom. Zemlja pod iskidanim telom pretvorila se u
kaljugu od tople krvi i prašine.

Prestravljeni seljaci su otvorenih usta posmatrali surovo
pogubljenje. Neki se na brzinu prekrstiše, neki se mrmljajući sebi u
bradu pomoliše za Jovanovu dušu, neki povratiše. Pop je pao na kolena i
zaplakao. Jovan mu je bio kao brat.

– Vas dvojica – pokaza Junuz na dvojicu seljaka – razgorite vatru,
donesite drva, brzo!

Oni odmah učiniše kako im je zapoveđeno. Posle petnaestak
minuta, vatra se razgorela. Junuz reče onoj četvorici što su vodili konja
da odvežu i bace u vatru pokidane udove i ono što je ostalo od tela, pa
da dodaju još drva. Selom se ponovo raširi miris pečenog mesa, ovaj put
ljudskog. Seljaci su stajali kao skamenjeni okruženi turskim konjanicima
i nemo gledali kako razjareni Turčin isteruje ono što je smatrao da je
pravda. Kada je meso dovoljno izgorelo, Junuz šapatom izdade novu
zapovest dvojici vojnika, koji odoše u popovu kuću i odmah se vratiše
noseći prostirku od kozje dlake. Jovanove ostatke potrpaše i umotaše u
nju i galopom ih, noseći smrdljivi tovar između dva konja, odnesoše
daleko od sela, u dubinu šume. Tamo su naišli na dublji potok u koji su
istresli kosti, a zatim se vratili u selo i prostirku bacili u vatru koja se
lagano gasila.

– Čudite se čemu sve ovo, je li, kauri? – upita Junuz seljake, koji su i
dalje bez reči stajali zbijeni između rasnih arapskih konja. – Da sam vam
ostavio kosti ovog zločinca, vi, Srbi, napravili biste od njega mučenika,
kult, nekakvog novog Svetog Savu, cara Lazara… Ovako, neće mu se
znati grob, kao što se ne zna ni onima koje je pobio. A sada, marš
kućama i dovedite dečake spremne za put. Neka niko ne dolazi ovamo
sem roditelja koji će ih dovesti. Neću suvišnu gužvu. Reč da nisam čuo!

18

Vojsko, sjašite, odmorite se još malo, pa krećemo čim deca stignu.
Seljaci odoše kućama pogrbljeni, pokunjeni, preplašeni i zgađeni, ne

verujući šta ih je snašlo. Oni čija su deca odabrana za put bili su očajni,
ali nije se imalo kud, zlo nije moglo biti manje, samo veće, i nikakvo
opiranje ne bi imalo smisla. Ubrzo potom pojaviše se roditelji sa
devetoricom dečaka, koje su majke za put spremile najbolje što su
mogle. Deca i roditelji se na brzinu izljubiše poslednji put, pa Turci
osmoricu mlađih dečaka staviše u korpe na konjskim bokovima. Gojka
staviše da jaše najsnažnijeg konja, u čije su korpe bila smeštena dva
najlakša dečaka. Deca nisu plakala. Ni roditelji. Presušile su im suze dok
su ih spremali za put. Grlo im se steglo, disali su plitko, bešumno. Grudi
su ih bolele kao da na njima leži stena. Bespomoćnost je nadvladala sva
druga osećanja. Zgledali su se bez reči, svesni da se verovatno nikada
više neće videti.

Turci su napravili kolonu rasporedivši se kao i onda kada su pošli iz
tvrđave. Na začelju su bili konji sa decom, Gojko je bio na poslednjem
konju. Dotad nikad nije jahao. Junuz je izdao naređenje i odred je krenuo
na jug, ka prestonici Osmanskog carstva. Zapovednik janičara vratio se
do seljaka, puštajući kolonu da odmakne.

– Toliko od mene zasad, rajo. Ako vam vaš svemogući bog ne bude
dao malo sreće, videćemo se opet.

Kad je kolona bezmalo izašla iz sela, Gojko se okrenuo i viknuo:
– Oče, majko, neću vas zaboraviti! Ni Stefana! Vratiću se!
– Vratiće se, kao janičar, da vas čereči kao stoku! – doviknu neko od
Turaka, na šta ostali vojnici prasnuše u smeh.
Raduna ne izdrža poslednju kap turskog otrova:
– Vodite ih! Vodite ih da vam oplemene pogano seme!
– Sikter, kaurkinjo! Ne laj! Nemoj da vratim vojsku i spalim čitavo
selo kao onog zlikovca Jovana! – riknu Junuz.
Ni pop više nije mogao da ćuti:
– A šta ti drugo znaš, izrode? Zar ti nije bilo dosta zuluma? Govor te
odaje. I plave oči. I ti si Srbin! Stidi se majčinog mleka, izdajniče!
Kolona je nastavila da odmiče drumom, a Junuz dojaha do
sveštenika i umalo ga obori konjem. Zgrabi ga snažnom desnicom za
kragnu izlizane mantije iza vrata, odiže od zemlje, pa mamuznu konja i
ponese popa Dimitrija konju uz bok za kolonom. Vukao ga je tako
stotinak metara, a onda bacio u prašinu pa skočio s konja. Pop je ustao, a
Junuz ga je uhvatio obema rukama za vrat i uneo mu se u lice:
– Da, pope, Srbin sam! – procedio je kroz zube, a onda ga pustio i
nastavio blaže: – Turci su me odveli iz okoline Niša u Stambol kad mi je

19

bilo trinaest godina. I da su me pustili, ne znam ni kako ni gde ni kome
bih se vratio. Selo mi je spaljeno, Turci su kaznili meštane zbog pobune.
Neke su pobili, neke odveli u ropstvo. Takva sudbina je zadesila i moje
roditelje. Kod Turaka sam izučio školu, vojničke veštine, dobio sam od
njih kuću, hranu, platu, položaj, deo ratnog plena… Borio sam se dobro,
a dobro mi je sultan i vratio. Zato sam ovakav! Nema mi druge! Nema u
meni majčinog mleka! Turska je moja majka! Nemam ja drugi život,
pope! Samo ovaj! Puna je Turska ovakvih kao što sam ja! Jesmo li imali
izbora?! Što nas nisu branili naši stari?! Nisu mogli?! Vidiš, ni ja ne mogu
drugačije, moram ovako! Gubi se i ne diraj me, da ti ne bih otfikario tu
ludu glavu sa ramena.

Junuz uzjaha, okrete konja i odgalopira na čelo kolone, ne osvrćući
se.

– Neka ti dobri Bog oprosti zlodela, sinko! – reče pop i vrati se u
selo, otresajući prašinu s mantije. Roditelji odvedenih dečaka se okupiše
oko njega, kukajući nad nesrećom koja ih je zadesila, psujući i kunući.

Na brdu na izlazu iz sela, skriven u travi, ležao je Gojkov brat
Stefan, koji je izašao iz kuće kad su roditelji poveli dečaka da ga predaju
Turcima. Preko njiva je bio otrčao do brda. Dok je povorka lagano išla
uskim putem ispod njega, ugledao je brata na konju, na začelju kolone.

„Kako si lep na konju, brate moj”, mislio je. „Kao da si rođen za
konjanika, za viteza. Idi i neka te Bog čuva. Vratićeš se, znam. Nije ovo
poslednji put da te vidim. Nije.”

Stefan je ustao u trenutku kada mu se učinilo da Gojko može da ga
vidi i mahnuo mu. Gojko mu je odmahnuo i desnom pesnicom se udario
tri puta u grudi, kao da mu poručuje da će ga nositi u srcu. Osvrnuo se
kasnije još nekoliko puta dok je odred odmicao. Stefan je video kada su
skrenuli levo, niz blagu nizbrdicu ka Carigradskom drumu. Ubrzo
potom izgubili su mu se iz vidokruga.

20

Put u Stambol

Dve nedelje je, bez ikakve žurbe, odred Turaka sa otetom
decom putovao na jug Carigradskim drumom. Taj put su
nekada davno izgradili Rimljani, koji su tuda putovali na
istok, šireći carstvo. Turci su sada svoje carstvo istim putem širili na
zapad. Janičari su putovali uglavnom ujutro i posle podne, a najtoplije
delove dana provodili su odmarajući u hladovini. Hranu su uzimali od
meštana naselja kroz koja su prolazili. Raja je negodovala, ali je morala
da nahrani Turke. Dečacima je, krišom od Turaka, davala i više nego što
im je trebalo. Četa je provodila noći u turskim hanovima, kojih je bilo na
svakih nekoliko desetina kilometara, u svakom većem mestu. Gojka je u
početku boleo svaki mišić od jahanja, ali već posle nekoliko dana se
privikao na sedlo. Bio je razuman i bistar dečak. Razmišljao je o onom
što ga je snašlo i kako bi iz toga mogao da izvuče nešto dobro. Izgubio je
roditelje, brata, selo i otadžbinu, ali, ako bude dovoljno strpljiv, uz malo
sreće, moći će da im se vrati jači i moćniji, da dospe na položaj koji će mu
omogućiti da učini nešto za njih, da im bilo kako nadoknadi gubitak koji
su im Turci naneli kad su ga odveli. Kada će doći taj dan, nije mogao ni
da pretpostavi, ali je rešio da bude poslušan i dobar vojnik, kako mu je
otac rekao, i vreba priliku da ostvari svoju nameru.

Turci tokom puta nisu mnogo razgovarali, ni međusobno, ni sa
decom. A i kad su pričali, obično su razgovarali o ratu, pljački,
ženama… Nisu znali ni za šta drugo, pa nisu ni imali mnogo tema za
razgovor. Živeli su od rata i za rat, nisu mogli da planiraju budućnost ili
porodicu, jer su svakog dana morali da se suočavaju sa opasnošću. Dom
su im bila konjska leđa, a porodica vojnici u četi. Govorili su turski,
srpski, bugarski, grčki, rumunski, kako ko, kako sa kim i kako o čemu.
Po tome i po njihovim licima, bilo je jasno da su kao deca doživeli istu
sudbinu kakva je zadesila dečake koje sada vode sa sobom u Tursku. Bili
su pravoslavci koje su osmanski osvajači oteli od roditelja, preveli u

21

islam i predali ih učiteljima da ih nauče raznim veštinama kako bi dobro
služili u sultanovim elitnim jedinicama.

Junuz je često dolazio na začelje kolone da obiđe dečake, da im lično
donese hranu i vodu, da vidi kako podnose putovanje. Bio je prema
njima pažljiv i dobar. Više puta je razgovarao sa Gojkom. Svideo mu se
taj dečak. Prepoznao je u njemu sebe iz onog vremena kad su ga zauvek
odveli iz rodnog sela. Jednom prilikom, kada je bio dobre volje, stavio je
Gojka iza sebe na konja i odjahao daleko ispred kolone kako bi na miru
porazgovarao s njim. Bio je naumio da iskoristi svoj uticaj i da ga na
vaspitanje porodici Samira Četina, nekadašnjeg vojnika, a sada jednog
od carskih pisara, vrlog čoveka, uglednog ne samo među običnim
stanovnicima Stambola već i na dvoru.

– Plašiš li se onoga što te čeka u Stambolu, junoša? – pitao je
kapetan.

– Ne, gospodaru. Biće kako je suđeno. A svakako samo od mene sve
zavisi.

– Kako od tebe kad si ti samo rob s kojim Turčin može činiti šta mu
je volja?! – začudi se kapetan dečakovom odgovoru.

– Gospodaru, evo šta ja mislim: ako budem dobar, Turci će prema
meni biti dobri, koliko je moguće. Ako budem loš, Turci će sa mnom
postupati loše. Mogu, doduše, da budu loši i ako ne dam povoda. U tom
slučaju, uvek mogu da dignem ruku na sebe, pa nikakva vajda ni njima
ni meni. A pošto će moje školovanje, i sve što uz to ide, tursku carevinu
da košta, i pošto treba sutra da budem carski vojnik, nemaju nikakve
vajde da se prema meni loše ophode, jer bi onda sve što daju za mene
bio uzaludan trošak. Eto tako, sve ipak zavisi samo od mene, kako god
to tebi čudno izgledalo.

– Ha-ha-ha, čuj ti njega?! – turski oficir se tresao od smeha. –
Priznaću ti, derane, ima istine u tome što pričaš. Baš tako: kako god to
čudno izgledalo. Nego, imaš li ti mene šta da pitaš? Bilo šta, sada ti
dajem priliku i nikada više.

– Dobro, evo, gospodaru: kako si mogao u mom selu da počiniš
onakav zulum kad nisi tako loš čovek? Onomad, kad ste iz sela otišli u
Smederevo, pop nam je rekao da si i ti sigurno poturčeni Srbin. Je li to
istina?

– Hmm… – Junuz se zamisli, iznenadilo ga je dečakovo pitanje. –
Nešto slično objasnih tvom popu u četiri oka kad smo napuštali selo. Ne
volim o tome da pričam. Mene su, sinko, iz srpske kuće odveli Turci pre
dvadeset pet godina. Tada mi je bilo trinaest. Skuplja carevina danak u
krvi redovno i svuda. Prođe četiri godine, pa ajde opet u isto mesto. U

22

moje selo, pored Niša, haračlije su došle pre vremena, mimo uobičajenog
rasporeda, zbog seljačke pobune. Da nje nije bilo, Turci bi po danak došli
dve-tri godine kasnije, ja bih već bio velik, možda me ne bi uzeli, možda
bih ostao u svom selu, živeo drugačiji život… Nebitno je ime sela, ne
pominjem ga, ne nosim lepe uspomene odande. Poslednje što sam tamo
video bili su moji ubijeni roditelji, bačeni u prašinu nasred sela, na
gomilu sa drugim pobijenim seljacima. Gotovo da sam ih zaboravio. Ma,
voleo bih da se i ne sećam ničega. Ali neće pusta glava da se isprazni… –
janičar zaćuta i zamisli se, ali se brzo pribra i nastavi. – Bio sam jedinac,
zvao sam se Ilija. U Stambolu me je čuvala i školovala turska porodica
čiji su sinovi poginuli u ratu, pa su meni pružili sve što su imali, gledali
me kao rođeno dete. Hteli su da me zadrže, da budem trgovac i njihov
naslednik, ali nisu imali dovoljno uticaja, pa sam morao u vojsku. A i
meni je to odgovaralo. Više sam voleo da budem vojnik nego da
piskaram trgovačke knjige. Oružje i osvajanje daje moć koja opija jače od
hašiša. Pa ti, bre, i ne znaš šta je hašiš! – Junuz ponovo prasnu u smeh. –
Dobro sam se pokazao u borbi i brzo sam napredovao. Stizala su
priznanja, zlato, položaj, žene… I dalje stižu. To je sve što imam. Već
sutra mogu poginuti u boju. Ili čak danas. Zato se iz sve snage borim za
Tursku – ako je ona jaka, i ja sam jak, ako ona padne, i ja padam. Oni koji
dirnu u poredak moji su neprijatelji. Na to se drznuo onaj Jovan iz tvog
sela. Žao mi ga je… Razumem ja njega, kao čovek. Dirnuli su mu u
porodicu, osvetio se. Ali kao turski oficir nemam milosti. Kad mi udari
krv u glavu, onda se izbezumim, bes me zaslepi, zaludi, pomrači mi se
svest, postajem zver! Jovan će služiti za primer drugima. – Nakratko je
zaćutao, a onda nastavio sam sebe upitavši: – Da li se stidim što znam ko
sam, a opet tako srčano ratujem za Turke? Ne. Zar nije despot Stefan
Lazarević bio turski vazal? I on se borio za Turke da bi zaštitio svoj
položaj, a i svoj narod. Zahvaljujući njemu i hiljadama njegovih vitezova
poražena je evropska hrišćanska vojska kod Nikopolja, Turci su prodrli
na zapad… Šta sam ja gori od njega? Nije imao izbora, osim da pogine
uludo opirući se turskoj sili. Ni ja nemam izbora, niti sam ga ikada imao.
Koristim vreme koje mi je dato što bolje umem, grabim sve što mogu, pa
neka traje koliko traje. Neću imati decu, pa neću dati Turskoj svoje
naslednike, dosta sam im dao. Nisu me lepim zadužili, iako verovatno
živim bolje nego što bih živeo u svom selu – ponovo je zaćutao. – Znaš,
ja ne verujem u onaj svet, ni u Boga, ni u Alaha, ni u đavola, ni u šejtana,
sve su to prazne priče. Ako ima Boga, što pušta da zlo vršlja po svetu?
Ako je svemoguć, zašto ne učini da svetom vlada mir, pravda i red? Daje
nam slobodu?! Gluposti! Ako čovek ima dete, da li ga svim silama brani

23

i sprečava da ne greši? Ili mu da slobodu da hoda samo, pa da upadne,
na primer, u reku i udavi se? Pusti ga nezaštićeno u šumu, da ga pojedu
zveri? Ne, nego se bori za njega svom snagom! Zašto se bog ne bori za
svoju decu? Danima da pričamo o tome, opet bismo bili na početku.
Zato je moj bog ovaj naoštren čelik koji nosim za pojasom – Junuz
potapša jatagan. – On me je jedini dosad štitio. Toliko o tome imam da
kažem, dečko moj. Možda sam govorio malo zbrda-zdola, ali se nadam
da si me shvatio.

– Jesam, gospodaru. I kako si ti sa mnom iskren, biću i ja sa tobom:
ja želim da budem drugačiji od tebe. Možda to nije baš pametno, ali…

– Dobar si ti dečak. Pokušaću da ti pomognem koliko mogu.
Namenio sam ti sličnu sudbinu kakvu sam sam imao. Postaraću se da te
daju na obuku kod mog prijatelja Samira, carskog pisara, dobrog čoveka,
pravog Turčina. Nema sina, zavoleće te. Kod njega će ti biti dobro,
imaćeš sve što ti treba, a i sutra, kad budeš bio u vojsci, kada se budu
delili činovi i počasti, drugačije će na tebe gledati. Eto, ja toliko. A sada
da te vratim na tvog konja, moj se umorio, preteški smo mu nas dvojica.
– Junuz skrenu konja kraj puta, u hlad, i sačeka da kolona prođe. Na
začelju je Gojko prešao na svog konja, na čijim su bokovima visile korpe
u kojima su dremala dva osmogodišnjaka, dok su ih konjske sapi lagano
ljuljale.

Jednog popodneva, kolona se popela na brdo sa kojeg je pogled
pucao na ogromno vodeno prostranstvo i prelep grad na njegovoj obali.
Stambol. Cvet istoka Evrope. Bivši Carigrad, prestonica Romejskog
carstva, koji su Turci zauzeli i načinili svojom prestonicom, premestivši
sedište državne uprave iz azijskog u evropski deo. U njemu su najlepšu
pravoslavnu crkvu na svetu, Svetu Sofiju, pretvorili u svoju bogomolju,
gde su na svoj način klanjali i molili se svevišnjoj sili. Da bi prilagodili
crkvu svojim potrebama, uništili su njenu unutrašnjost, skinuli zvona,
uklonili oltar i predivni srebrni ikonostas te prekrili malterom zlatne
mozaike. Religija mira razarala je ostvarenja i najveće svetinje drugih
religija. Turci su se ponosili Stambolom kao da su ga oni podigli, a bio je
samo još jedno u nizu otetih dostignuća drugih naroda koje su oni kao

24

osvajači prisvojili. Smatrali su, ili su bar tako predstavljali, da
porobljenim narodima svojim osvajanjima čine dobro pošto im donose
novu kulturu i vlast bolju od one pod kojom su do tada živeli. Ali istina
je bila da su oni osvajali radi ratnog plena kako bi razvijali i širili carstvo,
otimali su šta su stigli. Zauzeta utvrđenja, gradove i luke pretvarali su u
svoje centre moći, odakle su mogli da idu dalje u pohode. Tuđe
bogomolje su skrnavili, rušili, palili, pretvarali u džamije ili konjušnice,
kako im se svidelo. Zemlju su, sa sve kmetovsko-robovskom radnom
snagom delili svojim velmožama. Bez saosećanja ili griže savesti, ne
hajući za patnje potlačenih, otimali su njihovo blago, žene i decu, i
gradili palate, hanove i flote, punili vojne logore i hareme. Materijalno
blago porobljenih naroda im je bilo dobro, ali ono duhovno im nije
odgovaralo. Zato im nisu dozvoljavali da neguju svoje običaje i tradiciju.
Na osvojenim područjima zavodili su strahovladu i šerijat. Uništavali su
druge civilizacije i uzdizali svoju, koja nije bila ništa drugo do zbir
delova tuđih dostignuća. Ogromna sila nezaustavljivo je gazila sve pred
sobom, bez milosti, krčeći put ka Beču, koji je za Osmanlije predstavljao
kapiju za prodor ka ostatku Evrope.

Gojko je sa divljenjem posmatrao prizor koji se ukazao pred njim,
ogroman grad iza čijih zidina je vrvelo kao u košnici. Ali nije se divio
Turcima. Pop Dimitrije je ovog dečaka podučavao mnogo čemu, pa i
istoriji, tako da je on znao istinu o Carigradu – Stambolu. Zato se divio
Romejima, pravim osnivačima grada. Junuz je na konju sedeo pored
puta, propuštajući kolonu nizbrdo prema gradu. Kad je začelje stiglo do
njega, pitao je Gojka: – Kako ti se čini Stambol, delijo?

– Da ti kažem iskreno, gospodaru? – nasmeja se dečak vragolasto.
– Naravno, naravno, sa mnom uvek samo iskreno.
Gojko se nagnu ka kapetanu i reče mu tiho, da ne čuju drugi
janičari:
– Sviđa mi se, prelep je. Kao i sve drugo što su Turci ukrali:
persijska muzika, arapski konji, balkanska vojska, slovenske žene…
– Dosta, dosta, brbljivi derane, dovoljno si rekao! Kud te i pitah! –
nasmeja se na ovu dosetku kapetan. – Vala, tvoj će te jezik skratiti za
glavu!
Kroz sat vremena, kolona je konačno završila putovanje i ušla kroz
kapiju u Stambol.

25

Školovanje

Junuzovi ljudi predali su blago u carsku riznicu, sa pratećim
hartijama, a dečake u janičarsku komandu, da ih popišu i
predaju u porodice ili internate u kojima će biti školovani.
Neke od svojih malih zemljaka Gojko je tada poslednji put video. Junuz
je kod janičarskih glavešina iskoristio svoj velik uticaj, pa je Gojka već
iste večeri odveo kod Samira Četina, carskog pisara, u raskošnu kuću sa
velikim dvorištem. Sve je bilo čisto, uređeno i mirisno. Dvorište je bilo
ograđeno ogradom od cigala, obraslom puzavicama i raznobojnim
cvećem. Od kapije su do svih zgrada vodile staze popločane crvenom
ciglom. Između njih je bila niska trava, cveće i stabla smokve,
mandarine, kajsije, badema, kao i ukrasni žbunovi. Većina tih biljaka bila
je nepoznata Gojku. Kuća je bila na sprat, bela kao sneg, sa drvenim
tamnosmeđim doksatom, sagrađena duž ograde levo od kapije. Na
suprotnom kraju dvorišta nalazila se štala, što je Gojko zaključio pošto je
video slugu da tamo odvodi konja. Dečak se oduševio imanjem, ali nije
bio srećan što se tu obreo. Dok ga je Junuz vodio ka kući, mislio je na
oca, majku, brata, na mučan život kojim oni žive u siromašnom selu,
pod turskim jarmom. Nedostajali su mu toliko da mu se ponekad činilo
kako mu se u grudima nešto kida te nikakav sjaj i raskoš nisu mogli da
popune prazninu u srcu. Bio je svestan da će proći godine pre nego što
će imati priliku da ih ponovo vidi i da mora da da sve od sebe da
napreduje, kako bi koliko-toliko uticao na svoju sudbinu.

Samir je bio pravi gazda i domaćin, odeven u zelene čakšire i
svilenu belu košulju najfinije izrade. Bio je uglađen i srdačan. Onako
krupan, delovao je snažno i žustro. Bilo mu je skoro šezdeset godina, ali
se odlično držao. Imao je čudne, pomalo kose tamnozelene oči sa
žućkastim i smeđim iskricama i čitao je ljude kao da su otvorene knjige.
Dočekao je Junuza i dečaka ljubazno, a kad mu je oficir u četiri oka
objasnio zašto mu je doveo Gojka, naredio je da se spremi bogata trpeza

26

te doveo muzičare i plesače. Pričao je o najnovijim vestima i glasinama
sa carskog dvora te koječemu drugom što bi moglo da privuče dečakovu
pažnju. Želeo je da se na taj način približi Gojku, da ga zabavi i pokaže
mu da je dobrodošao u njegov dom. Samir nije imao sina, već četiri
ćerke, od četrnaest, sedamnaest, devetnaest i dvadeset godina. Žudeo je
za muškim naslednikom, za muškim društvom pod svojim krovom, za
nekim na koga može da prenese ogromno vojničko i pravničko znanje.
Na njegovu žalost, zbog teške polne bolesti koju je preležao u
poslednjem ratnom pohodu, boreći se za starog sultana pre desetak
godina, više nije mogao da ima dece. Tako se i poslednja nada da dobije
muškog naslednika ugasila. Posle toga, povukao se iz vojske, a sultan ga
je, smestivši ga među pisare, držao blizu sebe više kao savetnika nego
kao ćatu, jer je Samir bio izuzetno mudar i iskusan čovek. Od tada, on je
uživao u dvorskom životu i dobroj plati, a bavio se i međunarodnom
trgovinom te posredovanjem u sklapanju poslova. Domaćinstvo mu je
cvetalo, sve mu je išlo od ruke, ali nešto mu je ipak nedostajalo. To što
nije imao muškog naslednika doživljavao je kao lični poraz. Pošto je sve
to odlično znao njegov prijatelj Junuz, baš zato je želeo da Gojka, dečaka
koji mu se veoma dopao, smesti u Samirov dom, kako bi obojicu usrećio.
Stari Turčin dobiće muško društvo, učenika, a dečak dobrog učitelja,
vaspitanje i brigu. Dečaka je iznenadilo što i Samir odlično zna srpski
jezik.

Posle nekoliko sati gošćenja, Samir je platio svirače i plesače i poslao
ih kući. Junuz se oprostio od dečaka i domaćina pa otišao u kasarnu da
vidi šta radi njegova četa i podeli zaduženja za naredne dane. Potom je
otišao kući, da se odmori. U Stambolu nije spavao gde i ostali vojnici.
Imao je svoju kuću, u kojoj je živeo sa slugama. Nije imao ženu ni
nameru da se ženi, a decu nije želeo, što zbog razloga o kojima je pričao
sa Gojkom na putu, što zbog straha da mogu, ako on pogine u borbi, da
ostanu siročići koje ne bi imao ko da izdržava i čuva. Živeo je
raskalašno, trošeći zarađeni i opljačkani novac na žene i po gradskim
gostionicama, na odeću i oružje, ne mareći mnogo za to šta će biti sutra.
Stambol je velik grad, u njemu je bilo mnogo toga na šta je slobodouman
čovek mogao da troši novac, a Junuz je svakako bio takav. Verske
zabrane ga nisu zanimale jer nije bio vernik, za moral nije mnogo mario,
a sultanovo prijateljstvo jemčilo mu je zaštitu od gradskih vlasti u
slučaju da bude uhvaćen u nečem nedoličnom. Redovno je primao
veliku platu, dobijao deo ratnog plena, pa nije bilo razloga da brine o
novcu. Živeo je od danas do sutra i jedino mu je bilo važno da uspešno
izvršava svoje vojničke obaveze, jer je od toga zavisilo kako će živeti kad

27

se vrati kući.
Samir je odveo Gojka na spavanje u sobu koju mu je namenio, u

delu kuće namenjenom posluzi. Soba je bila mala, sveže okrečena, sa
malo jednostavnog nameštaja, bez vlage.

– Dečko, ovo je najbolje što ti za početak mogu dati. Imaš čistu
postelju, policu za stvari, tronožac, lep pogled kroz prozor… Ako se
budeš dobro pokazao, smestiću te u bolju sobu, blizu naših odaja. Biću
iskren prema tebi, a to tražim i od tebe. I da budeš vredan. Već sutra
počinje tvoje školovanje, pa ćemo videti kako će ići. Laku noć!

– Laku noć, gospodaru – odgovori dečak, poklonivši se starom
Turčinu.

– Više bi mi prijalo da me nazivaš učiteljem.
– Kako zapovediš, gospodaru. Onda, laku noć, učitelju.
– Laku noć – reče Samir kroz osmeh i ode na počinak.
Gojko se dugo vrteo na dušeku i kroz prozor posmatrao mesec.
Razmišljao je o svemu što je bilo i što ga čeka, o selu i porodici, o sudbini
dečaka koji su dovedeni s njim u Tursku… Imao je jedan cilj – da se kad-
tad vrati kući. Bio je spreman da učini sve što treba da ga ostvari. Sa tom
mišlju je zaspao.

Rano ujutro, sa prvim sunčevim zracima, posluga je poustajala te
zavlada metež u kući i dvorištu. Gojka je probudio lično Samir i poveo
ga u deo kuće u kojem je živela njegova porodica.

– Sinko, sada idemo na doručak, da se pripremimo za nov dan. Ti
ćeš malo da kasniš na nastavu, jer treba da porazgovaramo o veoma
ozbiljnim pitanjima, koja ti možda neće biti prijatna. Sa drugim
dečacima će o tome pričati učitelji u školi – rekao mu je dok su išli ka
trpezariji.

– Učitelju, ja sam ovde silom doveden i znam da, hteo – ne hteo,
moram da radim šta mi se kaže.

– Ne želim da te prisiljavam na bilo šta, ali što se mora – mora se.
Pokušaću posle doručka da ti objasnim. Kad to završimo, krećemo sa
učenjem. Ajde sada da u miru jedemo.

Stari Turčin je doveo dečaka za svoju trpezu. Na niskom stolu je

28

bilo tacni, tanjira, činija, bokala i pehara, raznih veličina i oblika,
izrađenih od drveta, pečene gline, čak i od srebra i zlata, a u njima hleb,
kifle, suvo meso, kuvana jaja, sirevi, umaci, salate od raznog povrća,
baklave, orasnice, urmašice, tufahije, sveži voćni sokovi te svakojako
sveže i ušećereno voće. Dečak za većinu toga nije ni znao da postoji. Sve
je bilo mnogo lepše nego što je Gojko ikada video i ukusnije nego što je
mogao da zamisli. Obedovali su sami, zavaljeni u jastuke, a žene su jele
u drugoj sobi. Za vreme jela nisu mnogo pričali, tek pokoju reč o mestu i
porodici odakle dečak potiče i o putu u Tursku. Dečaku su se oči punile
suzama dok je pričao o svom poreklu, a stari Turčin ga je tešio. Posle
doručka, Samir je naložio slugama da pripreme kupatilo za njih dvojicu.
Ubrzo su otišli na kupanje u amam. Kad su ušli u vodu, učitelj je naredio
slugama da ih ostave nasamo. Dečku je prijalo tursko kupatilo i s
uživanjem je leškario u toploj i mirisnoj vodi. Opustio se i skoro
zadremao.

– Vidi ovako, sinko! – reče odjednom Samir i prenu dečaka. – Da bi
se ovde školovao i živeo u mojoj kući, moraćeš da promeniš veru: da se
odrekneš hrišćanstva i primiš našu veru – islam.

– Ja svoju veru volim i ne želim drugu, učitelju. Mogu da budem
turski vojnik i kao hrišćanin, kao što je bio despot Stefan – dečakove reči
iznenadiše starog Turčina, koji se čak se nasmejao krajičkom usana, ali
trenutak nije bio za smejanje.

– Na tvoju žalost, ne možeš. Niti si despot Stefan, niti te ko pita šta
voliš. Što se mora, mora se, sam si rekao sinoć.

Dečak je ćutao neko vreme, a starac ga je pustio da sredi misli pre
nego što nastave razgovor.

– Što je moranje, nije pitanje, kaže se u Srbiji – odgovori posle
kratkog ćutanja Gojko s primesom ljutnje. – To je protiv moje volje, ali ja
sam ovde sužanj, znam, te se sa mnom može činiti šta god. A kako se to
prelazi u islam?

– Džaba se ljutiš. Ljutnja ti neće pomoći. Obavi se sunet, daju ti
tursko ime i odrekneš se hrišćanstva pred obrednikom. Tako. Može to i
jednostavnije, ali na ovaj način je ispravno, službeno.

– Šta je „sunet”?
– To je obrezivanje… Hmm… Odsecanje dela kožice sa one muške
stvari.
Dečak iskolači oči:
– A?! Kako to? To sigurno vraški boli!
– Boli, boli, jakako, nekoliko dana, posle prođe. To je deo obreda za
primanje islama, tako veliki Alah nalaže, ne može se bez toga. Svi

29

muslimani su obrezani – objasni mu Samir.
– I kako onda izgleda ona stvar? – upita zbunjeni dečak.
Turčin ustade iz vode i sede na ivicu bazenčića, tako da je dečak

mogao da mu vidi polni organ.
– Evo, ovako!
Dečak je upiljio u obrezani ud i prizor mu se nije svideo. Kroz glavu

mu prođe da on to neće dopustiti, pa makar glavu izgubio.
– Učitelju… gospodaru… – mucao je. – Neću! Sve ste mi uzeli, ništa

od mene nije ostalo sem tela. Uzeli ste mi porodicu i moj stari život,
uzećete mi ime i veru, hoću da sačuvam bar onaj deo sebe koji niko ne
vidi. Ili tako ili nikako! – izgovori i ustade iz vode. – Posecite me, ali ja to
neću! I nikada u srcu neću biti musliman! Nikada! Ime moram da
promenim, moram lažno da klanjam vašem bogu, i to samo kada me
neko gleda, ali ću uvek biti Srbin i hrišćanin!

– Sedi, luda glavo! – viknu Turčin, iznenađen dečakovom hrabrošću
i drskošću. – Ne galami! Čuće te neko ko ne treba, ovde i zidovi imaju
uši. Ja mogu svašta da čujem i razumem, ali drugi neće! Šta da radim s
tobom? – upita više za sebe i vrati se u vodu.

– Dobri moj učitelju – shvativši da mu starac nije neprijatelj, dečak
se malo umiri i spusti u vodu, pognute glave – svaki čovek ima granicu
do koje može da trpi patnju, da podnese muke… Ja ti svoju granicu
rekoh, a ti čini kako ti je volja. Najlakše je da me predaš janičarima da
me poseku, da čine sa mnom šta god hoće.

Samiru kroz glavu prođe njegovo detinjstvo, mladost. Razumeo je
dečakovo protivljenje.

„Eh, i pacov sateran u ćošak skače progonitelju na oči. Verovatno se
i ovaj dečak sada tako oseća”, mislio je. „A možda je i u pravu. Na kraju
krajeva, mi, Turci, u njegovoj zemlji smo uljezi i porobljivači, a ne on u
Stambolu. Nije on svojom voljom došao ovamo, već je otrgnut iz
roditeljskog doma. Svakako nije po pravilima, no možda bi mu se
mogao učiniti neki ustupak.”

Nekoliko minuta je u amamu vladala tišina. Obojica su utonula u
misli. Onda starac progovori:

– Pokušaću da ispunim to što tražiš, dečače. Ali takva igra je opasna
i za mene i za tebe. Gledaću da sve udesim kako treba, da bude i vuk sit
i ovce na broju. A ti nikome ništa ne pričaj i ne svlači se pred drugima, ili
se okreći od njih kad to činiš. I još nešto: kad si već tako tvrdoglav, a sve
ti uzimamo, kako kažeš, daću ti i ime koje će da te podseća na tvoje, da
ne bude da smo ti baš sve uzeli. Zvaćeš se Gokan. Eto, to je tursko ime a
izgleda kao nadimak izveden od tvog srpskog imena. Zadovoljan?

30

Dečak skoči od sreće, pa poče da pljuska šakama po vodi, prskajući
i sebe i Samira, rasipajući vodu po čitavom kupatilu.

– Hvala ti, učitelju! Za ovaj dogovor nikada nikom neću da kažem.
Paziću da ko ne primeti i nikada te neću razočarati. Biću najbolji učenik
koga si imao!

– Tiše, blesane, tiše! Ti si mi prvi učenik! – nasmeja se Turčin. – Ja ne
obučavam janičare, ti si s drugom namerom doveden u moju kuću. O
tome ćemo razgovarati kroz koju godinu. Do tada ćeš ići sa ostalim
dečacima u školu, a ja ću te povrh toga podučavati onome što znam, jer
hoću da budeš više od običnog vojnika u stroju. Ajde sad na oblačenje,
pa u školu. Sluge će te odvesti do tamo, zapamti put, od sutra ideš sam.
Velik si, pametan, jak, na ulici ti se neće ništa desiti.

Izašli su iz kupatila. Gojko je dobio novo odelo: čakšire od zelenog
sukna, košulju od tamno-zelene svile i sandale od najmekše kože. Kad se
spremio, sluga Agim ga je odveo pred Samira, koji mu je rekao da je
pravi delija. Posle toga ga je Agim odveo u školu, pokazujući mu usput
znake da lakše nađe put posle nastave. U školi je bilo mnogo hrišćanskih
dečaka, među njima i neki od njegovih malih seljana. Ti dečaci su bili
dosta mlađi od Gojka i on sa njima nije mnogo pričao dok su putovali u
Stambol. Dvojica najsitnijih, koji su bili sa njim na konju, Ivan i Stanko,
bili su mu najdraži, a i njihovi roditelji su bili prijatelji njegovih roditelja.
Tokom puta ih je tešio i smirivao kad su plakali za roditeljima i selom. U
janičarskoj školi, učitelji i disciplina su bili strogi. Svi dečaci su odmah
prevedeni u islam. Od prvog dana počeli su da uče turski jezik i vojne
veštine, jer je to bilo ono što će im najviše trebati i u svakodnevnom
životu i službi.

Tako je počeo Gojkov život u Stambolu. Već posle nekoliko dana,
Samir je u svom domu uredio pravu promenu imena i lažno sunećenje
za svog štićenika, plativši ćutanje svih umešanih sa dvadeset velikih
zlatnika. U Turskoj se, i pored strogih pravila i ograničenja upravne
vlasti i verskih propisa, bezmalo sve moglo kupiti. A Samir je znao koga,
kada i koliko treba podmititi. Gojko je postao Gokan, neobrezan mlad
musliman koji je u džamiji predano klanjao, a u sebi se molio svom
dragom Bogu.

31

Tokom narednih pet godina, Gojko – Gokan – rastao je, razvijao se i
učio školu. Samir ga je usmeravao, savetovao i podučavao svemu onome
što je znao. Plaćao je i najbolje turske, arapske i grčke učitelje da ga
nauče onome čemu starac nije bio vičan. Odgajao je dečaka kao sina i
zbližili su se kao da su rod najrođeniji. Gokan je znao da uzvrati tu
dobrotu. Bio je fin i ljubazan prema svima, oličenje dobrog vaspitanja, a
povrh svega i odličan đak u školi. Veoma dobro je naučio turski, što je
bilo veoma važno za život u Stambolu i carevini. Pored toga, naučio je
arapski i nemački, dovoljno dobro da može uspešno da se sporazume na
tim jezicima. Stekao je znanja iz zemljopisa, matematike, astronomije,
hemije i poljoprivrede. Savladao je obuku jahanja, zajedno sa svim
vratolomijama na konju te gađanje lukom i strelama, kopljem i puškom
iz sedla. I u borbi sa konja sabljom i topuzom bio je među najboljima.
Dok su bili na konjima, mnogi mladi vojnici su mogli da odmeravaju
snage s njim. Ali u borbi prsa u prsa bio je nenadmašan. Bio je među
najboljim rvačima u Stambolu i najbrži trkač. Na obuci je protivnicima
lomio sablje, i drvene i čelične. Ruke su mu bile kao sajle, a pesnice kao
čekići. U školi mu nije bilo ravnog, svi su izbegavali da mu staju na žulj,
jer bi mogao s lakoćom bilo koga od njih da pretuče. Samir je mogao da
bude ponosan na svog učenika. U međuvremenu, on je najstariju ćerku
udao za sina španskog trgovca sa kojim je poslovao, Mavra, koji ju je
odveo preko okeana, u Novi svet, bežeći od inkvizicije koja je proganjala
muslimane koji su ostali u Španiji posle hrišćanske pobede. Druga po
starosti udata je u Egipat, za sina moćnog trgovca sa kojim je starac bio
prijatelj decenijama. Kada su preostale dve Samirove ćerke izlazile van
dvorišta, kao čuvar ih je pratio Gokan i učitelj je bio spokojan. Znao je da
im se ništa ne može dogoditi dok na njih pazi mladi janičar, stasit mladić
čvrstih mišica i hrabrog srca, naučen da zaštiti, napadne, pa i ubije ako
treba. Dan po dan, mesec po mesec, kraj školovanja se približavao. Samir
je imao plan za svog učenika. Ali, pošto je znao da je mladić i dalje Srbin
u srcu i da čezne da se kako zna vrati u zavičaj, strepeo je da Gokanu taj
plan neće da se dopadne. A mladić je postao ono što je obećao i sebi i
starcu: poslušan, vredan, zahvalan učenik, spolja Turčin, u duši Srbin,
koji jedva čeka da se vrati u svoje selo i vidi roditelje i brata. Ni posle pet
godina ta želja se nije ugasila. Sjaj Stambola nije ga opio dovoljno da
zaboravi svoje korene.

32

Ljubav

Samo nekoliko meseci posle Gojkovog odlaska u Stambol,
turska vojska napala je Beograd i 28/29. avgusta 1521.
prinudila ugarske branioce da predaju grad. Uprava
Smederevskog sandžaka, odmah posle toga, premeštena je u Beograd,
koji je postao novo sedište oblasti. Ipak, Bali-beg je veći deo vremena
provodio u Smederevu, gde mu je bilo lepše. Činovnici su bili u
Beogradu i radili svoj posao, a on je uživao u Smederevu. U ono doba u
Turskoj je svako svakoga uhodio i potkazivao, pa mu je odgovaralo da
bude što dalje od ćata željnih napretka u službi na njegov račun, budući
da je živeo raskalašno. Držao je u svojoj blizini samo one koji su mu bili
neophodni i kojima je potpuno verovao.

Posle odvođenja dece u janičare i surovog Jovanovog ubistva,
mesecima se svakodnevno u Vučaku pričalo o tim tragičnim
događajima. Milovan je odbio da mu selo nadoknadi gubitak za kravu
koju su zaklali za Turke jer mu takva šteta nije bila ništa spram gubitka
sina. Porodice su žalile za decom koja su im oteta, ali je život morao da
ide dalje. Sklapani su novi brakovi, rasla su nova deca. Selo je
napredovalo, postajalo veće i brojnije, sa više kuća od dasaka i blata. Ali,
beda je ostala ista, narod je teško živeo pod surovom turskom vlašću,
plaćao namete i čekao bolja vremena, koja nikako nisu stizala. Dve
godine kasnije, Turci su došli u selo po redovan danak u krvi. Odveli su
samo šest dečaka, jer i nisu imali veliki izbor. Bili su odabrali i Stefana,
Gojkovog brata, koji je u međuvremenu porastao i raskrupnjao se, ali su
odustali od toga kada im je pop rekao da je njegovog rođenog brata pre
dve godine čuveni Junuz odveo u janičare. Skupljanje danka u krvi je
ovaj put proteklo bez izgreda, uz uobičajen plač nemoćnih roditelja i
dece, i kletve očajnih majki. Haračlije nisu marile za suze niti su imali
sluha za molbe da ne vode decu. Turska nije imala milosti prema
porobljenim narodima. Sultan nije želeo da u njegovim osvajačkim

33

ratovima ginu samo Turci. Smatrao je da je bolje da veći deo njegovih
snaga čine poturčena deca, vojnici koji su zaboravili ko su i odakle su,
koji nemaju nikoga sem turske vojske i koji su joj odani do smrti, a povrh
svega su i veštiji ratnici od Turaka. Sem toga, mnogi odvedeni dečaci
stizali su do visokih položaja u turskoj državnoj upravi, čak i do mesta
velikog vezira, drugog čoveka u vlasti. To se događalo što zbog njihove
sposobnosti, što zbog želje sultana da Turke drži što dalje od glavnih
poluga vlasti, kako neko ne bi došao na zamisao ili u poziciju da ugrozi
njegovu apsolutnu vladavinu. Jednostavno, u turskom carstvu car je
vladao gotovo bez ograničenja, a svi ostali su bili njegovi robovi. Žene,
deca, vojska, narod, raja, zemlja, blago, sve je to bilo svojina sultana, koji
je mogao s njom činiti šta mu se prohte.

Prošle su tri godine od drugog danka u krvi, došla je 1526. godina.
U Stambolu, Gojkovo školovanje se bližilo kraju. U Vučaku, Stefan se
zamomčio. Stasom je skoro stigao brata Gojka. Od teških poslova po
šumama i njivama, ruke su mu ogrubele, a telo postalo mišićavo i žilavo.
Bio je jak, brz i vešt, malo je njih moglo s njim da se nadmeće u bilo
čemu gde su odlučivale snaga ili brzina. Imao je lepo lice, ozbiljnije i
muževnije nego što je uobičajeno za mladiće u njegovim godinama. Pop
Dimitrije ga je, kao nekada Gojka, učio da čita i piše, ali Stefan nije bio
dobar učenik kao stariji brat. Bio je mudar i lukav, i nije želeo da uči ono
što je smatrao da mu neće trebati u svakodnevnom životu. Stekao je
osnovno znanje i smatrao da mu je to dovoljno. Milovan, koji je kao
mladić učestvovao u sukobima i čarkama sa Turcima i, za jednog seljaka,
znao dobro da rukuje oružjem, pokazao je Stefanu osnove borbe mačem,
kopljem i bojnom sekirom. Oružje je čuvao godinama zakopano u suvoj
zemlji u vajatu više kuće, zamotano u ćebe. Mladić je marljivo vežbao
kad god je imao vremena. Otkopavao je oružje, u tajnosti odlazio u
šumsku tišinu i udarao do iznemoglosti. Na mnogim stablima u dubini
okolnih šuma ostali su ožiljci od njegovih udaraca. Oružje je posle
vežbanja pažljivo čistio, oštrio i ponovo zakopavao, do sledeće prilike. I
tako pune tri godine. Postao je opasan ratnik, za koga niko sem oca i
majke nije znao. U dubini duše se nadao da će u Srbiji izbiti buna protiv

34

Turaka te da će mu zatrebati veština koju je marljivo sticao. A voleo je i
osećaj moći koji mu pruža oružje u rukama. Odrastao je uz priče starijih
o snažnoj i slobodnoj srpskoj državi, caru Dušanu i njegovoj slavnoj
gardi, junacima sa Kosova, hrabrom Milošu Obiliću, koji je rasporio
turskog sultana Murata. Zamišljao je, udarajući neumorno u drveće, da
se rame uz rame sa tim ratnicima bori u velikim bitkama.

Te godine je, negde u julu, održan godišnji sabor ispred
Smederevske tvrđave. Po selima su se u to doba veoma često održavala
posela na kojima su guslari pevali pesme o slavnim vremenima. Bio je to
jedan od najboljih načina za očuvanje i prenošenje narodnog pamćenja.
No, to su bili događaji namenjeni malom broju ljudi, obično samo iz
jednog sela, ili iz nekoliko onih okolnih. Na saboru se pak okupljao
narod iz šire okoline grada, pa čak i iz drugih nahija. Svi su dolazili
odeveni u najbolje odelo koje su imali, ako su uopšte imali više od jedne
košulje i čakšira. Guslari su pevali pesme o prošlim vremenima,
junačkim i tragičnim, a turski stražari sa bedema, od kojih je većina
dobro znala srpski jezik, često su im se podsmevali i zavijali oponašajući
ih. Srbi su na to tiho gunđali i psovali, jer nisu smeli glasno da
protestuju. Zanatlije su prodavale i razmenjivale proizvode, stari
prijatelji se ponovo susretali, mladi se upoznavali, a osakaćeni i prosjaci
pokušavali da izmole koji novčić ili nešto od hrane. Seljaci tada nisu
često putovali, jer su bili vezani za zemlju, koju su morali svakodnevno
da obrađuju kako bi imali što bolje useve i mogli da isplate sve poreze i
globe koje su im Turci nametali, a nisu imali ni konje na kojima bi mogli
brzo da putuju. Tako je sabor bio skoro jedina prilika da se mladi
upoznaju sa onima iz udaljenijih krajeva i da stariji sklope poslove sa
nekim novim ljudima.

Stefan je s roditeljima došao na sabor. Visok i vitak, mišićav, u
crnim čakširama i ljubičastoj košulji, opasan tkanicom, bio je za ponos
roditeljima. Šetali su se po polju ispred tvrđave, razgledali izloženu
robu, razgovarali i šalili se s prijateljima. Uskoro, Stefan se odvojio od
roditelja i otišao da gleda nadmetanje u pastirskom višeboju. Momci u
punoj snazi bacali su kamen s ramena, nadvlačili štap i konopac, skakali

35

iz mesta udalj i preko panjeva uvis, trkali se duž bedema tvrđave i rvali
na travi goli do pojasa. Najbolji su postajali miljenici okupljenog naroda,
a devojke su ih s divljenjem posmatrale iz prikrajka. Kad su videli
Stefana, pozvali su ga da im se pridruži u igrama, da isproba snagu,
brzinu i veštinu.

– Ne takmičim se ja, nisam dovoljno dobar – reče Stefan izazivačima
uz osmeh, a oni počeše da mu dobacuju i da se šale na račun njegove
spremnosti, što ga malo naljuti. – Da je ovde moj brat Gojko, kojeg
odvedoše Turci, odrao bi vas kao mačke. A meni je nebitno jesam li prvi
ili poslednji kad najbolji nije među nama. Zato neću da se nadmećem.
Hvala na pozivu, braćo, samo se vi igrajte, ja ću da gledam.

Neki mladići počeše da odmahuju glavom na te reči i da gunđaju
sebi u bradu, ali niko se ne oglasi, jer su znali da je Stefan u pravu.
Jednostavno, Gojko je na dva sabora, pre no što su ga odveli u Tursku,
iako veoma mlad, tako ubedljivo pobedio da su ga svi dobro zapamtili i
znali da protiv njega ne bi imali nikakve izglede. No, koga nema – bez
njega se i može i mora, pa su igre nastavljene i posle Gojkovog odlaska.
Sada su pobeđivali neki novi mladići i služili za ponos svojim bližnjim.

Igre i taj razgovor pratila je grupa devojaka sa strane, među kojima
je bila plavooka lepotica crne kose, vitka i visoka, seljančica s držanjem
dvoranke. Bio joj je ljubak i zanimljiv mladić koji bez trunke taštine
odbija izazov – kako je ona procenila – lošijih od sebe i priča najlepše o
odavno odsutnom bratu. Stefan je u trenu uhvatio njen pogled, koji ga je
odmah pogodio kao grom pravo u srce. Skrenuo je pogled ka igrama, no
kad je malo kasnije ponovo pogledao, devojka ga je i dalje posmatrala,
zbog čega mu je krv udarila u obraze. Sav smeten, okrenuo se i otišao da
nađe roditelje. Ugledao je oca u gužvi nedaleko odatle, dok Radune nije
bilo na vidiku. Kad ga je Milovan opazio, pitao ga je šta mu se dogodilo.

– Ništa, tajo, što pitaš?
– Crven si kao bulka, sinko. Da te nije ko išamarao, da odem da ja
njega raspalim šakom? – šalio se otac sa sinom.
– Nije, a i ko bi smeo? Ništa nije, malo mi je vrućina, eto – izgovarao
se mladić.
– More, i do malopre je bila vrućina, ali ti nisi bio rumen, derane.
Kud nađe starog vuka da lažeš? Šta je bilo?
– Dobro, dobro, kad si baš navalio! Video sam jednu devojku, lepu
kao anđeo. Pobegao sam što dalje od nje, nije mi bilo dobro! – Momak je
još više pocrveneo.
– Ha-ha-ha, to li je? Da vidimo koja je? Možda te sutra oženimo? –
šalio se otac sa sinom, kome je srce igralo zbog devojčinih pogleda te mu

36

se činilo da mu stopala ne dodiruju zemlju.
– Eh, nemoj da se sprdaš sa mnom, nije ovo lako. Noge nisam

osećao dok sam do tebe dolazio – prihvatio je mladić očevu šalu i
nasmejao se.

– Dobro, sinko. Ajde da vidimo tu lepoticu. – Milovan ga uhvati za
mišicu i povede.

– Nemoj, stid me je da me vidi kako je sa ocem zagledam, kao da
kravu kupujemo.

– Ma, nećemo tako, nego izokola, tobož slučajno. Ajde, znam ja
kako se to radi, i ja sam nekad bio mlad. Samo idi pored mene i ne brini.
Gde ti je to devojče?

– Eno je tačno iza mene, pod kulom, gleda igre, okružena je
devojkama, ima dugu crnu kosu, visoka je, lako ćeš je uočiti.

– Aaaa, da, da… Nego, ja odavde baš i ne vidim najbolje, da
priđemo mi malo bliže, da bolje pogledam.

Njih dvojica kretoše lagano ka polju za višeboj. U međuvremenu,
grupi devojaka prišao je sredovečni seljak, koji je izdvojio devojku iz
grupe i poveo je pravo ka Stefanu i Milovanu. Kad su prišli dovoljno
blizu, Milovan vide da je to Radoje, seljak iz Ralje, njegov stari poznanik,
poreklom iz stare srpske plemićke porodice koju su posle pada srpskog
carstva Turci skoro potpuno uništili zbog učešća u pobunama. Sa sinom
stade pred njih dvoje i izgrli se s devojčinim ocem, a onda im predstavi
sina. Radoje se pozdravi sa Stefanom i reče da mu se ćerka zove Mara.
Milovan odvoji Radoja na stranu, tobože da ga nešto pita u poverenju,
pa mladić i devojka nakratko ostadoše sami. Gledali su se netremice u
oči. Njemu je srce tuklo u grlu, gutao je knedle, ne znajući šta će sa
sobom. Nju su podilazili žmarci kakve nikada dotad nije osetila. Oboje
su se uplašili svojih misli, on zbog mogućnosti da će ispasti smešan ako
ih izrekne, a ona zato što nisu bile u skladu s njenim vaspitanjem. Iako je
i dalje bio smeten, znao je da bi takvu priliku da nasamo razgovara sa
Marom mogao da ima samo sada i više nikad. Skupio je hrabrost i rekao:

– Čim sam te video, urezala si mi se u dušu i srce. Od sutra ću te
svakog dana sat pre zalaska sunca čekati na rubu šumarka na kraju
putića koji iz Šeškovca, iz pravca Vučaka, silazi u Ralju. Nije teško naći.
Ako hoćeš i možeš, ti dođi da popričamo. Čekaću te sedam dana. Ako ne
dođeš, zaboravi ovo što sam ti sada rekao.

– Uh, što si ti neki strašan delija – našali se devojka. – Možda ću i
doći, čekaj me, kad već nemaš pametnija posla u to vreme.

Smeškala se i ispitivački posmatrala njegovo lice, a Stefanu se činilo
da će grudi da mu puknu od radosti. Uto im se očevi pridružiše i

37

razgovor beše završen. Momak je hrabro iskoristio iznenadnu priliku da
učini prvi korak. Uz prijateljski pozdrav i najlepše želje, rastadoše se te
svako ode svojim putem. Sa bedema, okupljeni narod i igre posmatrao je
i Bali-beg, koji je stigao pre izvesnog vremena u društvu komandanta
garnizona. Stefan je, dok su se pozdravljali sa sagovornicima, primetio
preko Marinog ramena upravnika sandžaka i učinilo mu se da gleda baš
ka njima, čak i da rukom pokazuje na njih, govoreći nešto čoveku pored
sebe. Nije dugo prošlo i sabor se završio, a raja se razišla. Stefan i njegovi
roditelji vratili su se u Vučak. Te noći nije oka sklopio. Mara mu se
vrzmala po glavi, progonila su ga njena dva oka kao dva safira.

Sutradan, pošto je završio sve poslove, Stefan je u smiraj dana otišao
tamo gde je rekao Mari da će je čekati. Sakrio se u senci velikog hrasta i
gledao prema Ralji. Ubrzo je primetio da neko ide stazom prema njemu.
Izdaleka je prepoznao Maru i srce mu je zaigralo. Devojka je brzo stigla i
stala naspram njega, na korak.

– No, kaži sad, junače, što si me zvao da se lomatam po šumi? –
vragolasto ga upita, gledajući ga prodornim plavim očima.

– Kad sam te juče video – Stefan se sada nije dao zbuniti – odmah
sam znao da je sudbina uredila da se sretnemo. Reći ću ti bez uvijanja šta
hoću, pa ti vidi. Mladi jesmo, ali ne previše, i mlađi su se uzimali. Ja
hoću da se oženim tobom. Što pre, to bolje, ali, ako pristaneš, neka to
bude kada ti kažeš, neću te požurivati. Možemo do tada ovako da se
viđamo, a kada ti odlučiš, doći ću sa ocem kod tvog oca da te isprosimo
kako dolikuje.

– Vidi ti njega, što hoće da me smuti na brzinu?! Ne ide to tako! Zar
nisi čuo, viteže, da pred damom treba da klekneš kada joj tražiš ruku, da
joj pričaš nežne reči, pružiš prsten, cvet i tako… – začikavala ga je.

– More, ne zavitlavaj me! – ljutnu se mladić. – Srbin ne kleči ni pred
bogom, a kamoli pred ženom! A cveća je puna livada, pa biraj! Ja sam
seljak, nisam vičan udvaranju – nastavi on mirnije. – Znam samo da ću
da te čuvam kao oči u glavi dok god dišem. Eto! Ja svoje rekoh. Kod tebe
je mač, Maro, pa seci! Šta kažeš?

Devojka se uozbilji. Stefan joj nije ostavio mnogo vremena za
razmišljanje. Doduše, mislila je ona na njega od sabora do sastanka,
osetila je šta se sprema, pa je pitanje nije iznenadilo. Poćuta malo, pa
reče:

– Poći ću za tebe, Stefane! I biću ti dobra žena. Naši se očevi odavno
poznaju i poštuju, a i ti si mu se dopao juče. Pričao je sinoć o tebi sa
mojom majkom, mislim da će pristati da me da za tebe. Viđaćemo se
ovako svakog drugog dana, ili kako se već dogovorimo, neka prođe neki

38

mesec, a onda ćete ti i tvoj otac doći da me isprosite. Šta kažeš?
Stefan priskoči, zagrli je i poljubi u obraz, te se oboje zarumeneše.
– Stoj, stoj! Kud si navalio, momčino? – bocnu ga ona, iako ju je od

njegove blizine oblila toplina. – Ima vremena, ljubićeš me kad ti budem
žena. Dotle – ruke k sebi – reče odmičući se od njega.

Šetali su se malo po šumarku držeći se za ruke, kujući planove za
lepu budućnost koja je bila pred njima. Kad je na nebu tama počela da
večera svetlost, svako otrča u svoje selo, uz dogovor da se vide
prekosutra, na istom mestu, u isto vreme.

Milovan je dočekao sina u dvorištu, za stolom pod velikim dudom.
Bio je znojav i zadihan.

– Sedi, sine. Kud nestade? – reče teško dišući. – Svinje su probile
obor, morao sam sam da ih jurim po dvorištu, jedva sam ih uterao
nazad. Majka nije mogla da mi pomogne, znaš da je noge ne služe baš
najbolje još otkad su Gojka odveli Turci. Nikada joj se, sirotoj, duša nije
oporavila od toga. Udarila je nemoć u kičmu i noge, nije ni pola žene
kakva je bila.

– Oprosti, oče. Bio sam u Ralji, išao sam da se vidim s Marom.
Prirasla mi je za srce od prvog pogleda, ne znam za sebe. Hteo bih da se
oženim njome, uz tvoj blagoslov.

– O, sokole! – nasmeja se Milovan. – Oženi se na brzinu, dok si
mlad, pa ćeš imati više vremena za kajanje!

– Ali, oče…
– Slušaj me, sinko! – prekide ga otac ozbiljnog lica. – Veoma ste
mladi. Ne znam šta bi njen otac rekao da mu se pojavim na kapiji i
zatražim njenu ruku za tebe. To mu je ćerka mezimica. Radoje ima još
četiri sina, ona mu je najmlađe dete. U svoj ovoj bedi koja Srbiju pritiska,
on je imućan čovek. Preci su mu bili srpski plemići, potomci kosovskog
junaka. Turci su im nudili da promene veru i da postanu turska vlastela.
Odbili su, pobunili se, pa su pobijeni, opljačkani i raseljeni. Ali, oni drže
do svog porekla i statusa, koliko god da to danas nema značaja. Možda
Radoje ima za ćerku bolje planove nego da je uda za seljačkog sina iz
susednog sela. Mislim da bi to vaše ašikovanje moglo da nas uvali u
grdne nevolje. No što se mene tiče, ja sam, evo, spreman da za onakvu
snajku svake večeri sam skupljam odbegle svinje, ne samo u našem
dvorištu nego u čitavom selu ako treba, dok ti ideš da se sastaješ sa
njom! – Pošto više nije mogao da se pretvara da je ozbiljan, Milovan
prasnu u grohotan smeh: – Ako se vas dvoje odlučite za brak, imate moj
blagoslov!
Mladić skoči i zagrli oca, podiže ga sa klupice i stade da ga nosi i

39

okreće po dvorištu kao perce. Smejali su se obojica gromoglasno, pa je
Raduna izašla iz kuće na trem da vidi šta se dešava.

– Šta vam je, bog vas ne ubio? Što ste nadali dreku?
– ’Oće sin da nam se ženi, Raduna! Bar se mi tome nadamo! Ha-ha-
ha-ha! – Milovan se tresao od smeha.
– O, ljubi ga majka! – ciknu Raduna i pođe k njima. – Otkud to
odjednom? Gde nađe mladu, koja je ta?
– Mara Radojeva iz Ralje. Anđeo na zemlji! Dete iz domaćinske
kuće, svako bi je poželeo za snaju.
– Neka nam je svima sa srećom! Nego, kako se to dogodi?
Stefan spusti oca na zemlju.
– Upoznali smo se juče na saboru. A danas odlučili da se uzmemo,
da ne dangubimo jedno bez drugoga.
– Eh, mladosti… Ako sine, da ima ko da pomogne bolesnoj majci.
– Jašta! – reče Stefan pa dugim rukama zagrli oca i majku i sve troje
odoše u kuću na večeru i počinak.

Narednih dana, dvoje mladih su se tajno viđali u šumarku kraj
Ralje, uživali u šetnji i pričama, treperili opijeni ljubavlju, kovali planove
za budućnost… No, nijedna tajna ne ostane skrivena, pa se po Ralji i
Vučaku pročulo o njihovoj ljubavi. Od usta do usta, u poverenju, priča je
došla i do Radoja, ali se stari domaćin pravio da ništa ne zna. Pustio je
da mladost čini svoje i čekao da Milovan dođe u prošnju. Nije imao
velike planove za ćerku, kako je Milovan mislio. Bilo mu je važno da
svoju mezimicu uda za čestitog, dobrog i sposobnog čoveka, i ne
predaleko od kuće, kako bi mogao što češće da je viđa. Vreme moći
njegove porodice je prošlo, toga je bio svestan odavno. Ostalo mu je
samo da se nada dobrom zdravlju svojih ukućana i zdravom i brojnom
potomstvu, pa da neko buduće koleno dočeka slobodu i uspon Srbije i
njihove časne loze.

40

Mara

Vreme je prolazilo, bližio se dan kada će Milovan i Radoje da
sednu za sto u kući u Ralji da ugovore brak svoje dece.
Milovan je prosidbu planirao za kraj avgusta, a svadbu za
septembar, malo pre jeseni, da se ne dangubi. Prilike u Srbiji su bile
teške, turski zulum jeziv, porezi skoro neizdrživi, ali srpski narod je
čuvao tradiciju i poštovao običaje koliko je mogao, pa je svadba bila
skoro obavezna pri sklapanju braka, makar skromna, tek toliko da se taj
čin obeleži.

Sredinom avgusta, nekoliko dana pre planirane prosidbe, u Ralju je
iznenada došla turska patrola. Činili su je lično komandant garnizona,
Orhan, i devet vojnika naoružanih puškama i jataganima, a imali su i
jednog konja više. Posle kraćeg raspitivanja kod seljaka koje su zatekli na
ulici, zaputili su se u Radojevo dvorište. Ono je bilo najuređenije u selu,
veliko, sa stazama i cvećem, sa kućom od nepečene cigle i velikom
baštom pozadi. I pored teških uslova života pod turskom vlašću, svi
članovi ove porodice čuvali su uspomenu na svoje pretke i trudili se da
to pokažu. Bili su pravi domaćini i svako je davao sve od sebe da njihova
porodica živi što bolje. U produžetku dvorišta bila je štala za krave i
konja, jer je Radoje bio jedan od onih retkih Srba u to doba koji je imao
konja. Imali su i obor za svinje i tor za ovce i koze. Turci su ujahali u
dvorište, bahati i silni. Ukućani su videli neželjene goste kroz prozor.
Pošto je bilo rano popodne, nedavno su stigli s njive na ručak i svi bili na
okupu: domaćin, njegova žena, četiri sina i Mara. Radoje je rekao
ostalima da ostanu u kući i izašao pred vojnike.

– Dobar dan i dobro došao, gospodaru! – obratio se turskom
komandantu, prepoznavši ga. – Kojim dobrom? Može li sluga ponizni
nešto da pomogne carskoj silnoj vojsci?

Turčin ga odmeri, nabra čelo, pa reče:
– Vala, što je nekom dobro, drugom nije. A tebi sigurno nije dobar

41

dan kad nas vidiš u dvorištu, niti je tvoja dobrodošlica iskrena. Zato, da
preskočimo prazne reči. Došli smo poslom, Radoje. Naš i tvoj gospodar,
Bali-beg, traži sposobne devojke za rad na dvoru, na neko kraće vreme.
Između ostalih, čuo je sve najbolje o tvojoj ćerki Mari, pa je odlučio da i
ona bude među njima. Sprema se, kako je beg čuo, za svadbu, pa bar
neka na dvoru izuči veštine koje će joj sutra pomoći da održava
domaćinstvo – cerio se Radoju u lice. – Dakle, neka se devojka odmah
spremi, da što pre krenemo nazad u tvrđavu.

Radoju se smrče pred očima. Znali su Srbi sve o tom radu na dvoru
i onome što se tamo devojkama dešava. Pričalo se svuda po Srbiji šta
turska vlastela i vojska radi sa mladim Srpkinjama.

– Gospodaru, dolaze prosci po nju ovih dana, ne bi bilo dobro da je
ne zateknu kod kuće, da nas ne bije baksuz. Ako može taj rad da se
izbegne ili odloži… Imamo mi i svoja neodložna posla, a ne samo
begovska – procedi kroz stegnuto grlo, znajući unapred šta će Turčin da
odgovori.

– A ko te pita, kaurine? Kome beg naredi da radi, ima da radi, bilo
kada, bilo gde, kol’ko god treba, bio muško ili žensko. Šta se praviš lud?
– zagrme turski starešina.

Uto iz kuće izađoše Radojevi sinovi, odrasli, stasiti momci, i stadoše
iza oca.

– Može, valjda, čestiti Bali-beg da upravlja dvorom i bez naše sestre,
da joj ne kvari sreću? Svadba će joj biti za nekoliko dana, sve se već zna,
čekamo da dođu po nju – reče što je mirnije mogao najstariji među
njima, Radomir.

Turski vojnici gubili su strpljenje. Komandant pokaza glavom
prema seljacima, pa vojnici sjahaše s konja i okružiše petoricu
muškaraca pred kućom. Oprezno su im prišli blizu i uperili puške u njih.

– Dosta je rasprave, rajo! Dajte nam tu devojčuru, ili će biti belaja! A
nju ćemo svakako odvesti, tu dvojbe nema! Ne igrajte se vatrom i ne
suprotstavljajte se begovoj naredbi! – zagrme ponovo turski starešina.

Otac i sinovi lagano krenuše ka Turcima, šireći se u lepezu, ne
strahujući od puščanih cevi što su im uperene u grudi. Tada iz kuće
istrča Mara.

– Stanite! Stanite! Idem, ne pravite veću nevolju od ove koja nas je
zadesila! Oče, braćo, ne gubite uludo glave, što se mora, mora se. Vratiću
se, valjda, uskoro, pa ćemo nastaviti gde smo stali. Kad dođu prosci,
recite im da se strpe do mog povratka.

– Čedo moje, nije sve tako prosto. Tamo…
– O tome ću misliti kad stignem tamo! – prekide devojka oca prvi

42

put u životu. – Snaći ću se, ne brinite. Sve je bolje nego da ovde padne
krv. Vi sad poslužite vojnike medom i vodom, a ja odoh da se spremim –
završi ona i ode u kuću.

Njena odlučnost nije ostavljala mesta raspravi. Radoje pognu glavu
i reče sinovima da i oni odu u kuću, što ovi nerado poslušaše. Turski
starešina nije propustio priliku da još više stane Radoju na muku,
gnevan zbog drskosti seljaka koji su se usudili da mu se usprotive.

– Eh, kako je otresita, nije je džabe premudri beg odabrao da radi na
dvoru – smeškao se zlobno.

Radoje okrete leđa Turcima, zaškrguta zubima od nemoći i ode u
kuću, ničim ih ne ponudivši. U kući je bilo sumorno kao da je neko
umro. Devojka se užurbano spremala kako bi što pre otišla sa Turcima,
da ne bi otac i braća napravili nešto nepromišljeno i stradali. Radoje
priđe ženi i zagrli je, pa oboje tiho zaplakaše. Najmlađi brat, Bogdan, sa
kim je Mara provodila najviše vremena, legao je na krevet, zario lice u
jastuk i grizao ga u nemoćnom besu, grčeći se i trzajući. Ostala braća su
sedela za stolom, pognutih glava, ne progovarajući ni reči, bezmalo ne
dišući, posramljeni što ne mogu da zaštite sestru. Mara se za kratko
vreme spremila, izljubila sa ocem, majkom i braćom, i krenula u
dvorište.

– Ne izlazite za mnom, ovi dušmani će vas sigurno ujedati, njima
nikada nije dosta krvi, naročito kad im neko pokaže zube. Ostajte zdravo
i živo, a ja odoh. Biću dobro, ne brinite – to reče i, ne čekajući odgovor,
izađe pred Turke, koji su u međuvremenu ponovo uzjahali. Roditelji i
braća ostadoše u kući, ne progovarajući ni reči, posramljeni, bespomoćni
i besni.

– Evo me. Hoću li peške kod tog bega u Smederevo? – brecnu se
Mara na Turke. Nije bila ništa manje drčna od oca i braće.

Komandant joj pokaza slobodnog konja:
– Ako znaš da jašeš, eto ti konja, a ako ne znaš, prebacićemo te
preko njega kao džak.
– Znam! – odseče devojka, priđe konju, zgrabi uzde, zabi levo
stopalo u uzengiju i vinu se u sedlo bolje nego neki momak.
Još kao devojčica je naučila da jaše kod pradede koji je imao konje,
baš kod onog koji je odbio da se poturči. I očevog konja je jahala kad god
je bilo prilike. Rastući pored braće, često se i sama ponašala kao muško i
borila za svoje mesto.
– Pokret! – naredi zapovednik i jedanaest konja ponese svoje jahače
ka tvrđavi.

43

Dok su vojnici provodili Maru kroz Veliki grad, nije bilo nikoga ko
se nije okrenuo da je pogleda. Predali su je sluškinjama na bivšem
despotskom dvoru, da je spreme za Bali-bega. Otkako je kročila u
tvrđavu, među tuđine, Maru je drskost malo napustila, a zebnja joj se
uvukla u dušu. Uplašena devojka nije imala ni volje ni snage da se divi
lepoti nekadašnje srpske tvrđave, koju nikada nije videla iznutra. Ona je,
kao i svi drugi, čula priče o silovanjima na dvoru upravnika sandžaka, o
strahotama kroz koje prolaze srpske devojke dovedene na dvor da rade.
Ipak, nadala se da će nekim čudom izbeći zlu sudbinu. Sve se odigravalo
brzo, vreme je letelo, a ona je oko sebe videla sve kroz titravu izmaglicu i
imala utisak da sanja. Nikako nije mogla da sredi misli. Čas bi pomislila
na Stefana, čas na porodicu, dok su joj suze navirale na oči. Očekivala je
udaju i sreću, a snašao ju je užas. Kako je dan odmicao, bilo joj je sve
teže, a nada da će na kraju sve biti dobro bivala je sve slabija. Pomišljala
je na samoubistvo, ali su se Turci postarali da u njenoj blizini nema
ničega čime bi mogla da se povredi i uvek je njih nekoliko bilo sa njom u
sobi u kojoj su je spremali. Dok su je sluškinje okupale, očešljale i obukle,
već se smrklo. Kada je došlo vreme, jedna stara sluškinja ju je povela u
begove odaje, a ona ju je pratila nesigurno, dok su joj kolena klecala.

– Odnećeš begu večeru, devojko. Ako ti beg štogod naredi ili
potraži, učini kako ti je naloženo. Bićeš tamo dok te on ne otpusti. Posle
se vrati u onu sobu gde smo te češljale, tamo spava posluga. Budi
pametna i slušaj bega, pa ćeš dobro proći. Nisi ni prva ni poslednja koju
je ovo zadesilo. I sve su se vratile kući žive i zdrave. Čula sam da si
preke naravi. Nemoj da budeš drska, beg to ne voli. Možeš samo da
upadneš u veću nevolju, spasti se nećeš.

Mara je gutala knedle i klimala glavom. Bila je odevena u svilenu
tamnocrvenu haljinu, sa kragnom koja joj je padala na ramena. Ispod
haljine nije imala ništa, begu nije bila potrebna sluškinja sa previše
odeće. Pred vratima Bali-begove sobe stajao je sluga držeći veliki
poslužavnik sa raznovrsnom hranom i voćem. Predao ga je devojci i
otvorio joj vrata. Kad je ušla, zatvorio je vrata za njom, pa su on i stara
sluškinja otišli u sobe za poslugu. Begova odaja je bila prostrana,
osvetljena s nekoliko mirišljavih sveća. Velika vrata vodila su na balkon
koji je gledao na kamenom popločano unutrašnje dvorište Malog grada.
Sa druge strane bili su stakleni prozori koji su gledali na Dunav. Na

44

sredini se nalazio ogroman četvorougaoni dušek, prekriven svilom i
gomilom jastuka, a pored njega je nizak širok sto, na kome se nalazio
veliki zlatni pehar ukrašen dragim kamenjem. Zavaljen na jastucima
ležao je beg, ogrnut svilenim ogrtačem. Bio je naočit i visok, lepog lica s
gustim brkovima. Žene su ga volele i mogao je da bira s kojom će da
bude, jer su mnoge čeznule za njim. Nije morao na silu da ih uzima, ali
on je želeo da ima svaku koju poželi, da ih menja što češće. To nije bilo
lako, pa je bezobzirno koristio svoj vlastelinski položaj da bi zadovoljio
svoju pohotnu prirodu. Nije imao mnogo duše, bio je surov u
ispunjavanju sopstvenih želja. Na ovaj ili onaj način, uzimao je od žena
ono što je hteo. Takođe, bio je obrazovan, načitan i dobar govornik, čak i
zabavan u društvu. Nije bio velik ratnik, ali za to nije mnogo ni mario.
Kada je bio trezan, bio je mudar i ljubazan, a kada je bio pijan, što se
često dešavalo, pretvarao se u životinju.

– A, ti si ta Mara, lepotica? Vala, jesi lepa kao što se priča. Najlepša
u sandžaku. Spusti hranu na taj sto – pokaza joj rukom – i sedi na dušek
pored mene.

Mara je pomislila kako Turčin odlično govori srpski. Polako je prišla
i sagla se da spusti poslužavnik na sto. Osetila je miris vina iz
polupraznog pehara. Nije poslušala bega, ostala je da stoji.

– Gospodaru – reče pognute glave – nisam dostojna da sednem
pored tebe. Ja sam kaurkinja, seljanka, mesto mi je među slugama.

– Moje je da pričam, a tvoje da slušaš! Ako ti ja kažem, onda sedi
ovde! Tvoje lukavstvo kod mene neće proći. Budi poslušna i biće ti
dobro. Ostaćeš ovde nekoliko dana, a onda ću te pustiti kući. Možda će
te i vojnici u Velikom gradu zadržati koji dan, da i njima malo
pomogneš – reče i naceri se zlokobno.

– Gospodaru, preklinjem te, ne teraj me na to. Uskoro treba da se
udam, ne kvari mi sreću, ako boga znaš! – uplašena devojka je
pokušavala da umilostivi pripitog Turčina.

– Pa šta?! Mnoge su pre udaje prvo meni dolazile. Treba da se uda,
čuj ti nju?! Da se tobom naslađuje onaj deran, onaj štrokavi seljak?! –
zlokobno je zaškiljio. – Sve ja znam! E, vala, prvo ću ja, dok ne isteram
želju, pa moja vojska, a za njega šta ostane. A ostaće mu dosta, imaće te
on posle čitav život.

Mara je shvatila da beg nema milosti i da ga neće nagovoriti da je
pusti. Krv joj udari u lice, a strah nestade. Drskost joj se vrati u trenutku
i nadođe neka snaga. U selu je bila poslušna kako bi poštedela oca i
braću stradanja, sada nikom nije zavisio život od njenih postupaka. Bes
je u njoj sve više rastao, a odvratnost koju je oduvek osećala prema

45

Turcima nadvladala je sva ostala osećanja.
– On je moja ljubav, bestidniče! Srbin! Bedan je zbog vas Turaka, ali

nije štrokav! On će me imati, i samo on, a ne smrdljivi Turčin kao što si
ti! Neću ništa s tobom, bezbožniče, taman me odbijanje koštalo života! –
izbaci ona sav jed u dahu.

– Kučko kaurska! – rasrđen, beg skoči na noge i ščepa devojku za
kragnu haljine, unoseći joj se u lice. – Ja sam ovde bog i činiću s tobom
šta mi se prohte!

Osetila je pijani zadah iz njegovih usta i smučilo joj se istog
trenutka. Učinilo joj se da joj se želudac popeo u grlo. Gledao ju je
netremice zlim, zamućenim očima, koje su sevale od odlučnosti i
požude. Ona od besa i nemoći potpuno izgubi razum i pojam o tome
gde se nalazi te umesto razjarenog Turčina ugleda pred sobom Stefana
kako je čeka pod hrastom u šumarku. Beg joj pocepa haljinu do pojasa i
pusti je da joj padne na pod niz oble bokove, pa se odmače korak-dva od
nje da je bolje pogleda. Nežna, bela devojčina put blesnu u polutami.
Stresla se i grudi joj blago zadrhtaše od jeze. Takvu lepotu Turčin dotad
nije video iako se nije znalo broja ženama koje su prošle kroz njegovu
ložnicu. Bila je mnogo lepša nego što je pomislio onog dana kada ju je sa
bedema spazio dok je razgovarala sa nekim mladićem i zadužio
komandanta garnizona da sazna ko je i da mu je dovede. Pružio je ruke
ka njoj, dišući duboko. Ona se vrati u stvarnost i shvati da je gola i da joj
beg prilazi. Koraknu unazad, ostavljajući haljinu na podu između sebe i
njega, okrete se, istrča kroz otvorena vrata na balkon i preko ograde
skoči naglavce u dvorište, držeći ruke uz bokove, bez glasa. Udarila je
glavom, čelom, u popločani pod pri padu, odmah ispustivši dušu.
Odskočila je od udarca i telo joj se okrenulo na stranu. Plave oči, duboke
kao more, ostale su na hladnom kamenu, u lokvi krvi, a na njihovom
mestu u glavi zjapile su dve grozne tamne rupe.

Istrčavši na balkon, beg je pod slabom mesečinom ugledao
nepomično devojčino telo na kamenu, pa iz sobe izneo pocepanu haljinu
i bacio je u dvorište. Pala je pravo na krvave oči. Utom je opazio da ga
posmatraju dvojica stražara na kulama u Malom gradu te im je rukom
pokazao da siđu u dvorište. Kad su došli do devojke, tiho im je, više
znakovima nego rečima, naredio da njeno telo i haljinu u što većoj tišini i
tajnosti odnesu i bace u Dunav podalje od tvrđave. Posle toga se vratio u
odaju, iskapio onaj bokal vina i pijan zaspao kao zaklan.

Stražari su u mraku, skoro bešumno, uvili Marino telo u haljinu, ne
primetivši njene ispale oči. Kroz malu kapiju su je izneli iz tvrđave i
odneli do luke, gde su stražaru prstom pokazali da ćuti dok su odnosili

46

leš u čamac. Potom su otplovili na sredinu Dunava nekoliko stotina
metara od tvrđave i bacili telo u reku. Onda su polako i tiho doveslali
nazad u luku, privezali čamac i vratili se na stražu kao da se ništa nije
desilo.

Marine oči je u praskozorje pojeo begov pas čuvar, koji se slobodno
šetao i njuškao po dvorištu Malog grada. To je video samo stari
konjušar, Redžep, koji je uvek ustajao prvi. Zgrozio se kad je shvatio da
pas jede ljudske oči i liže krvavi kamen. Stomak mu se okrenuo. Bio je
pomislio da pozove stražu i obavesti bega, ali je zadržao to za sebe. Krvi
je bilo tačno pod begovim balkonom. „Ko zna o čemu se tu radi”,
pomislio je. To se njega nije ticalo, bar u tom trenutku.

Sutradan je beg trojicu stražara iz noćne smene pozvao u svoje odaje
i dao im po tri velika zlatnika za dobro obavljen posao i za ćutanje.
Pretnja se podrazumevala, nije bilo potrebe da je izgovori. Slugama je,
tobože začuđen, ispričao kako je drska kaurkinja, posle nezaboravne
noći provedene sa njim u postelji, pred zoru nekim čudom nestala iz
njegovih odaja, iako joj on nije odobrio da ode. Kada mu je sluškinja koja
je Maru dovela do njegove sobe rekla da devojke nema u Malom gradu i
da je niko nije video od ulaska u njegovu sobu, beg je naredio da je
potraže po Velikom gradu, da vide da nije, kurva, otišla u neki vojnički
čador, da se zabavlja s vojnicima, jer joj nije bilo dosta zabave s njim.

Stefan je, po dogovoru, čekao Maru u šumarku i onog popodneva
kada su nju u tvrđavi već pripremali za susret sa Bali-begom. Isprva je
bio ljut što devojka nije ispoštovala dogovor i došla na sastanak. Ipak,
zaljubljeno srce tražilo je opravdanje za svoju dragu.

„Možda je imala posla?”, razmišljao je zabrinuti mladić. „Ili je njen
otac saznao za nas, naljutio se, pa je zatvorio u kuću? A možda je, ne dao
Bog, bolesna! Ja ću doći i sutra i prekosutra, pojaviće se već ona.”

Vratio se u Vučak potišten. Na pragu njihove kuće od dasaka sedeo
je Milovan. Video je da sina muči neka briga.

– Šta je bilo, Stefane? Što si se namrštio, sine?
– Mara nije došla na sastanak, oče. Bojim se da joj se nije štogod loše
desilo, nijednom do sada nije izostala. Već je trebalo da se dogovaramo

47

oko prosidbe. Kud baš sad da je nema? Šta misliš, o čemu se radi?
– Eh, ko će znati! To ti je ženska ćud, sa ženama se nikad ne zna –

namignu mu otac smeškajući se i pokušavajući da šalom odobrovolji
sina. – Doći će drugi dan, ne brini. Dobra je ona, ne bi te prevarila i
ostavila. Stvar je ozbiljna, zna da ćemo uskoro u prošnju. Idi, spavaj,
sutra će sve doći na svoje.

Stefan se cele noći prevrtao po slamarici, san mu nikako nije dolazio
na oči. U neko doba, kada nije znao da li je budan ili sanja, učinilo mu se
da je na njegovo uzglavlje sleteo gavran krvavog kljuna i kljucnuo ga u
glavu. Skočio je iz kreveta, ali ptice nije bilo u sobi. Protrljao je mesto gde
ga je gavran kljucnuo, bilo je vlažno, ali to je bio njegov znoj a ne krv.

„Nešto nije kako treba. Ne sluti na dobro”, ponavljao je u sebi do
jutra, pošto nikako nije mogao čvrsto da zaspi.

Ustao je umorniji nego što je legao, lepljiv od znoja, zabrinut,
uplašen. Osećao se kao u groznici. Za njim je ostao mokar krevet, kao da
ga je polio vodom. Gavran je bio tako stvaran da i dalje nije bio siguran
je li ga sanjao ili video. Pitao se šta li ta ptica znači, šta je htela da mu
kaže. Čitavog dana je radio na njivi, uglavnom ćutljiv, bunovan,
umoran, saplitao se, posrtao… Jedva je dočekao smiraj dana i sastanak
sa Marom. Pretrčao je put do šumarka kao bez duše i čekao Maru i
mnogo posle ugovorenog vremena. Vratio se kući kad se već dobrano
smrklo, razočaran, tužan i zabrinut. Otac ga je ponovo čekao na pragu.
Video je da je Stefan još sumorniji nego sinoć.

– Okasnio si, sinko. Opet nije došla ili ste rešili da nadoknadite
jučerašnju dangubu? – pokušao je opet da se našali, iako sada već ni
njemu nije bilo do toga.

– Nije, tajo. Slutim neku nesreću. Ma, šta slutim, znam da se nešto
strašno dogodilo!

– Videću ja da se što pre kod Raljčana raspitam znaju li šta se
dešava s Marom, da ne idem baš Radoju na vrata. Sutra neću moći,
imamo mnogo posla, ali već koliko prekosutra, znaćeš šta je u pitanju.
Ajde sad na počinak, sine, kasno je, umoran si. Odmori se, prikupi
snagu, trebaće ti ovih dana. – Otac ustade i potapša sina po leđima.

– Dobro. Vidi šta je, ako možeš, ja ti živ nisam! – reče Stefan i uđoše
u kuću.

Tu noć Stefan je prespavao čvrstim snom, iscrpljen od brige, rada i
nespavanja. Sutradan, drugog dana od Marine smrti, posle celodnevnog
rada sa ocem, opet je otišao u šumarak i uzaludno čekao svoju dragu.
Čak se i spustio niže ka selu, skoro do ograde Radojevog dvorišta, ne bi
li je kojim čudom video ili čuo, bar da zna da je dobro. Nije mario za

48

opasnost da ga njen otac vidi kako se vrzma oko njihovog dvorišta,
jedino mu je bilo važno da sazna kako je njegova draga. No, od voljene
devojke nije bilo ni traga ni glasa, a da zlo bude veće, nikog od ukućana
nije zatekao u dvorištu. Vratio se kući još potišteniji nego ranije, ophrvan
zlokobnim slutnjama. Otac mu je rekao da će pre uobičajenog vremena
za sastanak sutra uveče doznati šta je bilo sa devojkom te da će lično
ispitati stvar. Još jedna košmarna noć bila je pred Stefanom.

U međuvremenu, u Malom gradu, među slugama i stražarima,
proneo se glas da se nešto čudno desilo one noći kada su prelepu
kaurkinju doveli kod bega. Već prvog dana po Marinoj pogibiji, oni koji
su prethodne noći stražarili na kapiji Malog grada počeli su da pričaju
da su neki drugi stražari išli u čudnu noćnu šetnju i kratku vožnju
čamcem po Dunavu. Uveče, kad su se sluge okupile i pošle na počinak,
povela se priča oko neobjašnjivog nestanka mlade Srpkinje, iznenadnog
tupog udarca, prigušenih glasova, škripe male kapije i tihog pljuskanja
vesala po rečnoj vodi usred noći. Stari konjušar, koji je čitav dan bio
neraspoložen, pokunjen i zgrožen onim što je video, nije izdržao, pa je
rekao kako mu se učinilo da je begov pas pojeo ljudske oči u dvorištu
pod begovim balkonom. I tako, reč po reč, priča je sutradan ujutro stigla
do zapovednika straže, Halila, koji baš nije bio naklonjen begu, jer je
ovaj mnogo više brinuo o svojim potrebama nego o carevini. On je, čim
je promislio ko je mogao da učestvuje u tom neobičnom događaju,
pozvao na razgovor u svoj šator sve stražare koji su kobne noći bili na
straži u Malom gradu i luci, ne bi li utvrdio šta se tačno zbilo. Zapretio
im je da bilo kome zucnu da su bili kod njega ili bilo šta o onom što
znaju. Jedan od one dvojice koji su bacili Marino telo u Dunav ispričao
mu je sve, od reči do reči. Možda bi on i prećutao istinu da ga
zapovednik straže nije podsetio na to da mu je pre nekoliko godina,
prilikom opsade Beograda, spasao život i ranjenog ga na rukama sa prve
borbene linije odneo do vidara. Stražar nije mogao da sakrije istinu od
svog spasioca, bez obzira na zlatnike i strah od bega. Istog popodneva,
kad je bila povoljna prilika, zapovednik je došao kod komandanta
garnizona, Orhana, i sve mu ispričao. Orhan, disciplinovan vojnik, koji

49

je poštovao poredak, bio je begov poslušnik, ali je takođe bio veoma
ambiciozan čovek, nezadovoljan svojim trenutnim položajem. Samo je
čekao priliku da zauzme mesto upravnika sandžaka. Po njegovom
poimanju stvari, beg je došao u Smederevski sandžak nedavno, tek po
stupanju Sulejmana na presto 1520. godine, a on je bio tu već deceniju i
po, te je bilo pravo da on bude glavni, a ne neki lepotan iz Stambola.
Uostalom, on, koji je komandovao vojskom, bio je strah i trepet i u
tvrđavi i sandžaku, a ne beg. Dok je on držao vojsku na uzdama, beg je
mislio samo na žene i pio kao najgori nevernik. Kao i svi Turci u tvrđavi,
i Orhan je znao da beg po poreklu i jeste nevernik, Srbin, pošto je kao
dečak baš iz Smedereva odveden u Tursku da bude janičar. Sada mu se
učinilo da je ovo prilika koju je čekao.

– Slušaj me dobro, Halile! – rekao je zapovedniku kada je čuo istinu
o nestanku mlade Srpkinje i dobro promislio kakva bi korist mogla iz
toga da se izvuče. – Možda je ovo čas koji čekamo. Naredi, zapreti
stražarima ako treba, postaraj se kako znaš i umeš da niko od njih ne
pisne begu ni bilo kome drugom o ovome što se priča po Malom gradu.

– Već jesam. Stražare sam saslušao i zaplašio, oni će da ćute. Dobili
su od bega šačicu zlata i sada im je svejedno šta će biti, samo da ih ne
pominjemo nigde, da ih ne dovodimo u nevolju i ne suočavamo ih ni sa
kim – reče mu Halil.

– Odlično, i ja ću tako da učinim sa slugama. Hmm… Reći ću im da
moramo ćutanjem da zaštitimo bega, i da ni njemu samom ne sme ništa
da se priča, jer može da im naudi ako shvati da znaju istinu. Da, da, to bi
bilo najbolje, da drže jezik za zubima – govorio je više za sebe. – A ti još
danas pošalji najpoverljivijeg glasnika sultanu. Brzo će stići do njega.
Sulejman je, kao što znaš, u Pešti, vojska je u pohodu na Beč. S njim je i
moj stari prijatelj, veliki vezir Ibrahim-paša, i on će reći koju u našu
korist. Ne šalji pismo, samo čoveka. Neka mu usmeno ispriča šta se ovde
desilo, u četiri oka, u najstrožoj tajnosti. I neka traži odgovor što pre.
Ovaj događaj može da nam napravi velike probleme, sultan će to da
shvati! Srbi su čudna paščad, trpe što niko ne može, ali nepravdu ne
trpe. Kad su ono Junuz i njegovi pre nekoliko godina odveli decu iz
Vučaka pre vremena i konjima rastrgli onog ubicu janičara sa Kosova,
kauri se nisu bunili, znali su da su krivi. – Halil je klimao glavom. – Ovaj
put je drugačije, ova devojka je nedužna stradala. Uskoro će njeni da se
zapitaju što im se ćerka i sestra ne vraća, pa će i doći ovde da je traže. Šta
da im kažemo? Da je odletela?! Biće jasno kao dan da je u tvrđavi
ubijena. A onda? Ima oca i četiri brata, a i nekog đuvegiju, koliko sam
čuo. Možda će neko poželeti da se sveti. Može raja zbog toga da se digne

50