Sasa-Edi-Djordjevic-Janicar

u hajdučiju, da se veliki belaj po sandžaku načini. Šta će nam to? Zar
zbog jedne žene da rizikujemo mir i stradamo? I, što je najgore, neće da
strada onaj ko je sve zakuvao, nego ova naša vojska, ni kriva ni dužna.
Godinama se ovde mirno i spokojno živelo, a sad treba zbog ovog
budali-bega da nas zaskaču hajduci po drumovima, da ih vijamo po
šumama i da čuvamo karavane i trgovce. E, vala, ne može tako, svako
mora da odgovara za svoje greške. Možemo mi sad ovo da prijavimo
kadiji, pa da on čita i piše, da sudi i raspetljava ovu stvar. Ali to nije
dobro, jer beg je sultanov prijatelj, zamerio bi nam Sulejman što ga
nismo obavestili, a pokrenuli smo postupak protiv Bali-bega. Neka čeka
kadija, mada mislim da do njega ovo neće ni doći. Nego, ajde sad, učini
kako ti rekoh i nadaj se unapređenju. O svemu je Orhan promislio, i ne
misli samo na sebe. Ja na begovo mesto, a ti na moje, jakako!

Halil ode da izvrši naređenje, a Orhan ostade sam sa svojim
mislima o budućnosti.

Te večeri, druge po Marinoj smrti, dok je Stefan u šumarku čekao
svoju dragu, glasnik od poverenja već je jezdio ka Pešti i sultanu,
menjajući u hanovima duž puta umorne konje za odmorne.

Tek trećeg dana, posle jutarnje smotre i detaljne pretrage po tvrđavi,
tobože je utvrđeno da je Mara netragom nestala. Komandant Orhan je,
uz Bali-begovu saglasnost, poslao petočlanu patrolu u Ralju, da potraži
Maru kod kuće, da vidi da nije tamo utekla kako bi izbegla rad na
dvoru. Patrola je ujahala u selo malo pred podne. Na ulicama nije bilo
ljudi, svi su radili na njivama, a oni koji nisu spas od avgustovske
vrućine potražili su u svojim kućama. Vođa patrole je bio jedan od
Turaka koji su onomad odveli devojku, pa je znao gde da je traži. Njemu
je Orhan, bez mnogo objašnjavanja, rekao da devojka verovatno nije kod
kuće, te da se mnogo ne trude i ne zadržavaju, već da samo reda radi
pretresu kuću. Ušli su u dvorište i pozvali domaćina. Iz kuće je izašao
Marin najmlađi brat, Bogdan, Stefanov vršnjak, jedini od ukućana koji
nije bio na njivi. Bio bi i on sa ostalima na poslu, ali mu je prethodnog
dana pozlilo na njivi zbog prejakog sunca, pa su ga roditelji ostavili kod
kuće, da se odmori i oporavi.

51

– Gde ti je sestra, derane? – upita ga namršteni vođa patrole.
– Odvedoše je Turci pre tri dana u Smederevo, da radi na dvoru,
kod onog vašeg bega. Čini mi se da si i ti ovde bio tog jutra, što me sad
pitaš gde je? – drsko mu odgovori momak.
– Nema je u gradu, pobegla je, lenja kučka, valjda joj je naporno bilo
da radi kod našeg dobrog bega – vojnik se bezobrazno nasmejao. – Jesi li
siguran da nije u kući? Ako je nađemo unutra, odraću ti bičem kožu s
leđa!
Mladić je pobesneo. Još ga nije bila prošla ljutnja što su mu onomad
oteli sestru, a Turci su ponovo došli da im nanose zlo.
– Evo, presvetli padišahu – sprdao se s Turčinom, poklonio se
duboko i pokazao mu rukom ka vratima – uđi pa pogledaj! Nego, ako
nije tu, smem li ja tebi da oderem kožu?
Turci poskakaše s konja, četvorica pođoše u kuću, a uvređeni vođa
priđe Bogdanu i ošamari ga tako da mu rascepi usnu.
– Ðubre balavo kaursko, evo ti predujma! Pretresite kuću! – naredi
vojnicima.
Bogdan je streljao Turčina pogledom, ali više nije smeo da ga
izaziva, jer je ovaj držao ruku na jataganu i čekao najmanji razlog da ga
poseče. Za koji minut, vojnici izađoše iz kuće.
– Nema je, Kemale. Kuća je prazna. Samo je ovaj bezobrazni tikvan
tu – reče jedan vojnik vođi pokazujući glavom na Bogdana.
– Dobro. Vraćamo se u Smederevo. Nećemo sada da bazamo po
njihovim njivama. A ti, tikvane, ako slučajno dođe, kaži joj da se vrati
odmah u tvrđavu. Beg razume njenu mladost i još uvek je spreman da
joj oprosti bekstvo, ali samo ako se brzo vrati. Inače, ona će biti javno
išibana, a vaš otac će morati da plati globu. Možda će i vas ostale velika
beda da snađe. Ne igrajte se s Turcima! – zapreti mu Kemal penjući se na
konja.
– Jasno, veliki Kemale, jasno – odvrati mladić gorko.
Dobro je zapamtio Turčinovo ime i lik, rešen da mu kad-tad naplati
sve dugove. Turčin ga pogleda podrugljivo i naredi pokret.
Izjahujući iz dvorišta, Turci umalo pregaziše konjima sredovečnog
seljaka koji je u međuvremenu naišao i stajao na ulici. Kad odmakoše,
ovaj uđe u dvorište. Bogdan je i dalje stajao pred kućom i gledao za
konjanicima. Obraz mu je bio crven od šamara, usne krvave, a oči pune
suza od nemoći i besa. No to mu je bila najmanja briga. Mnogo više ga je
brinula čudna i traljava turska potraga za njegovom sestrom.
– Šta ovo bi, sinovče? Što su se ovi Turci okomili na tebe? – upita
seljak Bogdana.

52

– Eh, čiča, lako je udariti na slabije od sebe – reče mladić
nepoznatom čoveku. – Odvedoše mi zlotvori pre tri dana sestru na dvor,
kod Bali-bega na rad. A sada su, evo, došli da je traže, kažu da je
pobegla. Kud bi mogla da pobegne? Zna da bi Turci surovo kaznili i nju
i nas. Pa, umalo nas sve pobiše kad smo se pobunili što je vode! Sigurno
se s njom nešto strašno desilo, ne bi se ona usudila da bežanjem ugrozi
porodicu, ne bi ni za živu glavu.

– A kako ti se zove sestra, da nisam ja o njoj štogod čuo?
– Mara. Od oca nam Radoja. Naša miljenica, jedna sestra pored nas
četiri brata. Najlepša devojka u sandžaku, ako ne i šire. Pred udajom je –
objasni Bogdan pa prosikta: – Zbog lepote je ono pseto Bali-beg i tražio
da baš ona radi kod njega.
– Tako ti je to, sinko, sila Boga ne moli. Turci nas dugo već cede,
muče, sve su nam uzeli sem golih života, a i njih uzimaju kad im se
prohte. Polako samo, doći će i njima crni petak. Proteći će još mnogo
vode Dunavom dotle, ali doći će i to vreme. Imaš li malo vode za
putnika namernika?
– Naravno da imam. Evo, odmah ću doneti.
Mladić iznese malo vedro puno vode i čovek se napi, pa ga
pozdravi i ode svojim putem, ka Smederevu. Bogdan mu izdaleka
doviknu:
– Ne reče mi koji si, dobri čoveče!
– Jadni seljak, kao i ti što si, sinovče! Ne upitah ni ja tebe za ime,
ništa imena u Srbiji danas ne znače, bar ne srpska – odgovori čovek. –
Živ bio!
Tako je Milovan saznao zašto Mara nije dolazila na sastanke. Kad je
odmakao dovoljno, skrenuo je levo, na putić koji vodi ka šumarku iznad
sela, isti onaj kojim je njegova nesuđena snaja išla da se sastaje sa
Stefanom.

Bogdan je zaboravio na svoje loše stanje i odmah je otrčao u njivu
da javi svojima kako su Turci dolazili da traže Maru. Kad im je zadihan
ukratko ispričao šta se desilo, oni se zapanjiše.

– Da nije stvarno utekla? Možda kod onog svog junoše iz Vučaka?

53

Auuu! Napraviće se neko čudo, ima glave da pogubimo! Kud se ne
pobismo s Turcima onda kad su po nju došli, bar da znamo što ginemo!
– vikao je Radoje.

– Ne bi ona pobegla taman da su joj kožu drali, Radoje! – ciknu
Stana, Marina majka – Ubili su je, zlotvori, nema druge! Jaoj, oči moje, ko
te uze majci! – zakuka prekrstivši ruke preko grudi.

– Ćut’, ženo, da te ne odalamim! – preseče je Radoje. – Ne kukaj, ne
prizivaj đavola! Čekaj da prvo vidimo šta je bilo, možda se nema rašta
kukati!

– Znam ja svoje dete! Nije pobegla! Crna zemlja ju je sakrila, kuku
meni! Crna zemlja ili mutna voda!

– Dosta, bre, dosta! Ajte svi kući, ja idem u Vučak kod Milovana, s
njegovim sinom se Mara tajno sastajala, videću da nije tamo. Ako nije,
onda je neka turska ujdurma u pitanju. Stano, i vi, deco, ne ulazite u
kuću, nego budite iza sena više štale i osmatrajte dvorište. Ako se Turci
vrate, nije dobro da vas nađu. Ne izlazite im na oči. Bogdane, ti ćeš sa
mnom kod budućih prijatelja, ako imaš snage.

– Mogu, oče, sad mi više ništa nije teško.
Njih dvojica skoro trčećim korakom pođoše pravo s njive u Vučak.

Kad je Milovan stigao kući, zatekao je Stefana u dvorištu. Momak je
bio uznemiren i neraspoložen, jedva je čekao da se otac vrati i kaže mu
šta je saznao. Ovaj mu bez uvijanja reče:

– Sine, s Marom nešto nije dobro, čini mi se da su Turci napravili
neki belaj.

– Šta, oče, šta? – mladić je bio nestrpljiv, čekao je vesti kao na
iglama. – Govori, aman!

– Pre tri dana Turci su je odveli da radi kod bega. Svi znamo šta to
znači, nismo deca. A danas su došli u Ralju da je traže, kažu da je
pobegla iz tvrđave. Mislim da joj se nešto loše desilo.

– Aaaaa, Božeeeee! Zašto?! Zašto?! – zavapi mladić hvatajući se za
glavu i čupajući kosu. – Šta ti je ona zgrešila?! Turci, neljudi, seme vam
se zatrlo! Ako su joj naudili, osvetiću je deset puta, brata mi Gojka!

Otac priđe sinu i obuhvati ga oko ruku i prisloni svoju glavu uz

54

njegovu.
– Smiri se, sine! Šta je tu je, od sudbine se ne može pobeći. I ne pričaj

o osveti, samo ćeš uludo izgubiti glavu. Ajde da vidimo prvo šta se
desilo, možda je stvarno pobegla.

– Zna ona da bi joj Turci kaznili porodicu kad bi pobegla. Ne bi
učinila tako nešto. Ubili su je, zlotvori, nema druge. Naplatiću im krvavo
svaku vlas njene kose!

U kući, Raduna je kršila prste i gutala suze. Taman se obradovala da
će im krenuti nabolje, da će nekim čudom nadoknaditi gubitak starijeg
sina uz snaju i unuke, a sada su joj se sve nade izjalovile.

– Pusti Turci, dabogda vas zemlja progutala! – promrmlja u bradu,
steže srce, pa izađe napolje da teši sina.

Uto u dvorište banuše zadihani i namršteni Radoje i Bogdan.
Bogdan je prepoznao čoveka koji je bio u njihovom dvorištu malopre i
shvatio da Mara nije kod njih. Oborio je glavu.

– Nije dobro, ljudi! – reče Radoje umesto pozdrava – Da nije kod vas
moja ćerka, Mara? Milovane, znam da su nam se deca sastajala, nisam se
bunio, dobar ti je sin, mislio sam da će se uzeti. Turci mi odvedoše dete
begu pre tri dana, da radi, a danas dođoše da je traže kod kuće –
izgovori u jednom dahu dok su ga ostali slušali bez reči. – Ako je
pobegla kod vas, nije dobro, svi ćemo da stradamo, ne sme se time igrati.

– Znam sve, bio sam malopre kod vas.
Radoje pogleda Bogdana, a mladić mu klimanjem glave potvrdi
Milovanove reči.
– Nije kod nas, Radoje, brate. Znamo svi da su se njih dvoje
mesecima sastajali. Spremali smo se u prošnju, ali nije kod nas, a i da je
došla, odmah bismo vam javili. Pošao sam danas u Ralju da ispitam što
Mara ne dolazi na sastanke sa Stefanom, pa sam se zatekao malopre
pred tvojim dvorištem kad su Turci bili naišli i pričao s tvojim sinom
kad su otišli. Mislim da se Mari nešto strašno desilo, nisu mi tu čista
posla. Dođite u kuću, da sednemo i popričamo.
Svi su ušli u kuću i posedali oko ognjišta. Naredna dva sata pričali
su o svemu što se tih dana desilo. Zaključili su da ne može biti drugo
nego da su Turci Maru ubili, a da sada prave lažnu potragu, da
zataškaju zločin i na nju prebace krivicu. Uglavnom su govorili Milovan
i Radoje. Svi su bili skrhani bolom zbog nesrećne sudbine prelepe
devojke.
– A što Turci sad glume i tragaju za njom? Šta ih briga za jednu
kaurkinju i kako je stradala? Ko im šta može? – upita Raduna kad ih je
saslušala.

55

– Nije ih briga za nju, nego za sebe – odgovori joj muž. – Kako god
bezdušna da im je vlast, pokušaće da je predstave u što boljem svetlu, da
je narod mirnije prihvati. Zato ne odobravaju bezrazložna ubistva. Ova
njihova igra je samo pokušaj da operu ruke od zločina. Da oni budu
ispravni, a ona kriva.

U tom trenutku Stefan ustade, ledenog i mirnog lica:
– Da kažem i ja koju, kao Marin nesuđeni muž – glas mu je bio
zlokoban. – Zaklinjem se svim najsvetijim što imam da će Turci platiti
Marinu smrt! Ne žalim svoju glavu. Neću se smiriti dok je ne osvetim.
Ko god bio odgovoran za njenu smrt, biće mrtav! A posle kako bude,
nije me briga. Roditelji, tražim od vas blagoslov za to. Ne odgovarajte
me, jer neću da vas slušam. Ili mi dajte blagoslov, ili ćutite.
Posle njegovih reči nastala je tišina. Svi su videli da je čvrsto rešio te
da je uzalud odgovarati ga od tog nauma.
– Sine, znam da si ovo čvrsto odlučio i neću da te odvraćam. Isti si
kao što su naši stari bili – prvi progovori Milovan. – Čini kako ti je volja,
kako ti srce kaže. Ako mogu šta da pomognem, govori, uz tebe sam.
– Rodila sam dva sina, dva sokola, ako je Božja volja da ih obojicu
izgubim, moje je samo da do smrti žalim i molim se da mi Bog što pre
uzme dušu. Neka te Bog čuva, ja više ne mogu – reče mu majka.
– Nesuđeni zete, kaži kako da pomognemo – oglasi se i Radoje.
Prvi put otkad su stigli, progovori Bogdan:
– Zete, brate moj, ja ću sa tobom u vatru i u vodu, od danas, pa dok
me smrt ne pokosi. Dobro su me Turci zadužili, treba dug da vratim.
Stefan priđe Bogdanu te se bratski izgrliše i izljubiše. Stefan se onda
obrati starima:
– Kad već pitate, treba nam oružje i družina. Nešto oružja za
početak imamo. S vremenom ćemo se snaći a i družina će se okupiti.
Trebaće nam hrana i da saznamo sve što može da se sazna o krvnicima.
Svaka pomoć nam je dobrodošla. Razmislite ko je od ljudi pogodan za
to; za ostalo ćemo se mi pobrinuti. Bogdane, uskoro odlazimo u hajduke,
spremaj se, javiću ti kad dođe vreme. A sada, svako za svojim poslom!

Po povratku u tvrđavu, Kemal, vođa patrole, izvestio je Orhana da

56

devojku nisu pronašli, a ovaj je to preneo Bali-begu.
– Ma, pojaviće se ona već, a onda će dobiti po zasluzi za

neposlušnost i bežanje. Idi, zapovedniče, odmori se, zaslužio si –
odmahnuo je rukom beg.

Mislio je da je time priča o Mari završena, da je niko neće tražiti, da
će se sve brzo zaboraviti, a život krenuti dalje svojim tokom. Nepokorna
kaurkinja raspašće se u Dunavskoj vodi, ili će isplivati negde daleko
nizvodno, te će izgledati da se sama utopila. Svakako, mrtva usta ne
govore, a živa su potplaćena i zastrašena. No Orhan je razmišljao
drugačije. Samo je trebalo da prođe nekoliko dana, da stigne odgovor
sultana Sulejmana na poruku koju mu je poslao po glasniku. Bio je u
odličnim odnosima sa vladarem, jer je u ranoj mladosti ratovao rame uz
rame s njegovim ocem, Selimom I, i poznavao Sulejmana od dečačkih
dana. Kada su ga stigle godine, dobio je mirno mesto zapovednika
straže, a potom i komandanta garnizona u Smederevu. Sada je očekivao
da će naslediti Bali-bega na čelu sandžaka, a kasnije, kad ostari, nadao se
premeštaju i nameštenju u blizini sultana ili velikog vezira. Iako je Bali-
beg bio Sulejmanov prijatelj, i to jedan od odanijih i dražih, Orhan je
ipak očekivao da će zbog ovako ozbiljnog događaja stvar prevagnuti na
njegovu stranu. Vladar nije voleo bespotrebno nasilje nad porobljenim
stanovništvom. Pošto je išao u pohod na Beč, najmanje je želeo da brine
o nemirima u carstvu, iako Srbi nisu imali nikakvu vojnu moć. Svako
talasanje unelo bi nemir u vojsku i zahtevalo dodatne snage u Srbiji, što
bi usporilo sultanovo napredovanje. Sem toga, beg je nasilničkim
ponašanjem direktno prekršio sultanove naredbe o odnosu koji činovnici
moraju da imaju prema raji.

Glasnik iz Pešte stigao je posle šest dana. No to nije bio onaj glasnik
kojeg su sultanu poslali Turci Smederevci, već odani sultanov glasnik i
čovek za posebne zadatke. Smederevski glasnik je prve noći po dolasku
kod cara naprasno preminuo, a dvorski lekar je utvrdio da je razlog
tome premor, jer je jahao predugo po jakom suncu. Istina je bila da je
otrovan, jer Sulejman nije želeo da se istina o događaju u tvrđavi u
Smederevu proširi među vojnicima koji idu na Beč, a ako bi glasnik

57

ostao živ, tajna ne bi bila sačuvana. Bali-beg mu je bio prijatelj, kojem je
bezrezervno verovao. Imao je za njega i velike planove. Zato nije bilo
dobro da se pročuje da pije i da u takvom stanju ne vlada sobom. To bi
predstavljalo smetnju za njegovo buduće postavljenje i napredovanje.
Bilo mu je žao lepe kaurkinje, ali zbog njene smrti neće da upropasti
prijatelja. Njoj svakako više nije bilo pomoći. S druge strane, trebalo je da
ispoštuje drugog prijatelja, Orhana, koji je mnogo puta dokazao odanost
carevini i dinastiji. Zato je, posle savetovanja s velikim vezirom,
Ibrahim-pašom Pargalijom, svojim vernim Grkom, u Smederevo poslao
dva pisma: jedno Bali-begu, a drugo Orhanu. Bali-beg nije znao za
pismo upućeno Orhanu. Begu je sultan, ne pominjući smrt mlade
kaurkinje, kao svom bliskom prijatelju naložio da sa najodanijim
ljudima, čim pročita pismo, ode u Stambol i tamo na dvoru vodi brigu o
bezbednosti njegove porodice dok on bude bio u ratnom pohodu.
Objasnio je to time da je dobio obaveštenje od uhoda da vlastela,
nezadovoljna velikim troškovima i nametima zbog pohoda na Beč,
sprema zaveru protiv njega. Kad opasnost prođe i sultan se vrati iz
pohoda, beg će se verovatno vratiti na svoj položaj u Smederevskom
sandžaku. U njegovom odsustvu zamenjivaće ga Orhan, koji će
sandžakom upravljati samostalno, kao sultanov namesnik. Orhanu je
pak zahvalio što vodi brigu o redu i miru u sandžaku te što ga je
obavestio o nemilom događaju. Naložio mu je da Turcima zabrani da
pričaju o mladoj kaurkinji. Poverio mu je da, u odsustvu Bali-bega,
upravlja Smederevskim sandžakom kao da je beg i postavi ljude na
položaje po svom nahođenju. Kad se beg vrati, ili dođe novi, pisalo je
dalje, Orhan će, ako kao privremeni upravnik sandžaka opravda
ukazano mu poverenje, dobiti titulu bega i biti premešten kod velikog
vezira kao savetnik. Tako je mudri Sulejman Veličanstveni rešio tu
neprijatnost na najbolji mogući način: Bali-beg će biti odmah sklonjen u
Stambol, i neće imati razloga za ljutnju čak i ako prozre sultanovu
nameru; Orhan će biti zadovoljan jer će postići ono što je priželjkivao, a
raja će biti umirena, jer će premeštaj bega shvatiti kao kaznu za počinjeni
zločin. Istog popodneva, Kučuk Bali-beg se spakovao i po sultanovom
naređenju otputovao s pratnjom u carski Stambol. Pre polaska, preneo je
Orhanu sultanova naređenja i pozdravio se s njim, ne sluteći da je baš
ovaj zaslužan za njegov put u prestonicu. Orhan se uspešno pretvarao
da je iznenađen, a onda malo kasnije tog dana otputovao u suprotnom
pravcu, na sever, da upravlja sandžakom iz Beograda, koji mu je bio
bliži srcu. Tako je Smederevo nepovratno izgubilo značaj koji je do tada
imalo u Turskoj: već nekoliko godina nije bilo granična tvrđava, nego

58

pozadinska, u garnizonu je ostalo samo pedesetak stražara i stotinak
vojnika, a sada je i upravnik sandžaka trajno prešao u Beograd. Pre
odlaska, Orhan je za komandanta tvrđave i upravnika Smederevske
nahije postavio Halila, a ovaj je za novog zapovednika gradske straže
postavio Kemala. Činilo se da je sve najzad došlo na svoje mesto.

59

Hajduci

Kada su Radoje i Bogdan otišli, Stefan se sa ocem savetovao o
ljudima pogodnim za hajdučku družinu, za jatake i glasnike.
Milovan mu je predložio da pre nego što se odmetne u
hajduke obiđe u okolnim selima ljude za koje zna da su hrabri i da mrze
Turke.

Ujutro, mladić je otišao kod popa Dimitrija, u kojeg je imao
bezgranično poverenje. Ispričao mu je sve što se dogodilo i šta je
odlučio. Pop ga nije odgovarao jer je uvideo koliko je mladić odlučan.

– Znaš li da je hajdučki život težak, sinko? Moraćeš dobro da se
čuvaš, da paziš kome veruješ i koga primaš u družinu. Ako te Turci
uhvate, živog će te odrati ili nabiti na kolac. Saznaju li ko si, poklaće ti
roditelje. O svemu vodi računa. Ne zaboravi da mogu da te izdaju seljaci
koji se plaše turske odmazde. Neće te, dakle, vrebati opasnost samo od
Turaka, nego i od naših koji nisu srčani kao ti. Kako god, neka ti je sa
srećom, junače! Udri dušmane, pa šta bude! Da sam mlađi, skinuo bih
ovu izanđalu mantiju, pa bih i ja sa tobom, a za dragog Boga bi se već
pronašao neki drugi sluga. Žao mi je, ostario sam, nisam više ni za šta,
pa sad mogu samo da ti zaželim sreću, ništa drugo. Nego, sačekaj me tu.

Otišao je u šupu u kojoj je nekada spavao Jovan i ubrzo se vratio
noseći handžar sa drškom od jelenskog roga i metalnom kanijom
ukrašenom ornamentima. Bilo je očigledno da je oružje izradio vrsni
istočnjački majstor i da je bilo dobro sakriveno i čuvano.

– Ovo je Jovan dobio za uspomenu od Turaka koje je pobio. Koristi
ga kao što bi ga on koristio – rekao je pružajući Stefanu dragoceni nož.

– Hvala, oče! Jovan je bio dobar i hrabar čovek, s ponosom ću nositi
njegov nož.

Potom je pop blagoslovio mladića, a onda su se oprostili. Stefan je
handžar odneo i zakopao pored oružja svog oca, a zatim otišao u Ralju,
gde ga je čekao Bogdan. Dogovorili su se da se narednih nekoliko dana

60

spremaju i isprobaju oružje, pa kad budu spremni za borbu, krenu da se
svete Turcima. Pošto su doručkovali, otišli su u Vučak. Stefan je iz vajata
iskopao zamotuljak sa sakrivenim oružjem. Otišli su duboko u šumu,
gde su se zabavili do večeri vežbajući borbu prsa u prsa. Stefan je, pošto
je već dobro baratao oružjem, podučavao Bogdana odbrani i napadu, a
ovaj se pokazao kao dobar učenik. Dane su provodili tako: ustajanje,
doručak, oružje, šuma, vežbanje, večera, počinak… Poslove u
roditeljskim kućama skoro da više nisu radili.

U međuvremenu, sultanov glasnik je stigao iz Pešte: beg je
premešten, Orhan otišao u Beograd, Halil postavljen za upravnika
tvrđave, a Kemal za komandanta straže. Prošlo je oko mesec dana od
Marine smrti. U tvrđavi su lepu seljanku i tužnu priču o njoj prepustili
zaboravu. Samo bi se stari konjušar stresao svaki put kada je prolazio
onuda gde je pas počistio poslednje ostatke nesrećno stradale žene.

Sredinom septembra, Stefan i Bogdan su se odlučili da izvedu prvi
napad, kako bi imali vremena možda za još jedan pre no što se povuku
da prezime zimu, negde oko Mitrovdana. Odlučili su da taj prvi
poduhvat protiv Turaka obave sami, a da tokom zime okupe družinu i
od proleća ozbiljnije udare na zlotvora. Kada se osvete, razmišljali su,
cela družina će otići u neku hrišćansku zemlju koja ratuje s Turcima i
tamo nastaviti da se bori protiv osvajača. Pomno su pripremali prvi čin
svoje osvete. Nekoliko dana su, u pletenim korpama od pruća, nosili
povrće dobijeno od roditelja i seljana na polje ispred tvrđave i nudili ga
na prodaju Turcima, praveći se da su siroti seljaci koji se snalaze da
prežive. Lovili su ribu, pa su i nju donosili pred kamene zidine i
prodavali. Tako su zaradili malo novca, koji će im dobro doći dok budu
kod jataka tokom zime, a istovremeno pratili kretanje turskih patrola,
kada ulaze u tvrđavu i izlaze iz nje, raspored straže na kapiji grada i na
bedemima, te prikupljali sve druge bitne podatke kako bi svoju zamisao
uspešno sproveli u delo. Nisu saznali mnogo, jer su visoke zidine dobro
skrivale unutrašnjost tvrđave i ono što se u njoj dešava, ali su čuli za
promene koje su se dogodile.

– Kemal prvi mora da strada! Bio je prisutan kad su odveli Maru.

61

Potom je dolazio u lažnu potragu za njom i ošamario me krvnički na
kućnom pragu. Taj je umešan od početka – rekao je Bogdan Stefanu. –
Lepo je naplatio svoje učešće u zločinu, sada je zapovednik straže. Red je
da mu i mi damo šta je zaslužio.

– Turci su se opustili, stražari kunjaju na bedemima, samo na
glavnoj kapiji vlada disciplina. Nema mnogo vojnika kao što ih je
doskora bilo u tvrđavi. Ne dolazi im pretnja od Ugara preko Dunava.
Ne slute nikakvo zlo. Noću verovatno svi spavaju kao zaklani, pa je
najbolje da se tada ušunjamo u tvrđavu i ubijemo ga. Ostaje nam da
utvrdimo gde Kemal spava i ko ga čuva, pa da krenemo sa naplatom
dugova – naglas je razmišljao Stefan. – Znam i koga ćemo da pitamo gde
možemo da ga nađemo noću. Pre oko nedelju dana, kući u Kolare vratila
se devojka koja je radila kod zapovednika tvrđave, još se nije udala. To
mi je rekao otac, kaže, čuo je od nekog seljaka iz Kolara. Dok su pričali o
Marinoj sudbini, spomenuli su sirotu devojku. Zove se Ljubica. Otići
ćemo da je potražimo, možda će ona moći da nam pomogne.

– Ništa ne gubimo ako pitamo. Ukoliko nam bilo šta korisno kaže,
nećemo da gubimo vreme, odmah napadamo. Turskih uhoda ima na
svakom koraku, a narod je brbljiv, do Turaka bi mogla doći vest da se
raspitujemo pa da onda uludo izgubimo glave. Hoćemo li odmah da
odemo do te Ljubice? Čini mi se da je za danas trgovina završena,
prodavci odlaze.

Bilo je rano popodne, Bogdan je bio u pravu, seljaci su se razilazili
sa polja ispred tvrđave.

– Hoćemo, idemo pravo u Kolare – reče Stefan i odmah pođoše.
Čim su malo zamakli prema Carini, mladići su pletene korpe sa
preostalom robom dali nekoj siromašnoj porodici pored čije kuće su
prošli, pa brzo, skoro trčeći, otišli u selo. Ljubicu su lako našli, iako je
selo bilo jedno od većih u nahiji, jer su svi znali za njenu sudbinu.
Momci su ušli u njeno dvorište, došli do skromne kuće od nepečene
cigle i nekoliko puta kucali na vrata. Niko nije otvarao, niti je bilo nekog
odgovora. Već su se spremali da odu, kad vrata otvori devojka sitne
građe, duge, zamršene i masne smeđe kose, upalih očiju oko kojih je
imala tamne kolutove. Na licu joj se video strah. Tihim glasom ih je
pitala šta traže, a oni su rekli da im treba pomoć koju samo ona može da
im pruži. Pustila ih je u kuću. Bila je sama, njeni roditelji su radili na
njivi. Dok im je donosila bokal s vodom hodala je polako, teško, vukući
noge. Kad su se mladići okrepili, sve troje su seli za sto. Momci nisu
okolišali, već su joj odmah potanko ispričali šta im se desilo, šta su
naumili i šta im treba. Bila je zbunjena, izgubljena, pa su neke stvari

62

morali više puta da ponavljaju. Kad ih je saslušala do kraja, činilo se da
joj je na trenutak laknulo. Pribrala se i rekla:

– Pomoći ću vam koliko mogu, braćo. Ne plašim se da nas Turci sve
otkriju, ja sam svoj pakao preživela i za ovaj i za onaj svet. Daće dobri
Bog da vaša osveta bude uspešna! Ja ću da se molim za vas od danas pa
dok me zemlja ne pokrije – zaćutala je i zurila u jednu tačku, užasne
slike iz tvrđave su joj iskrsle pred oči, a telo joj se streslo više puta, kao
da se u sebi borila sa siledžijama. – Taj Kemal je zlotvor, desna ruka još
većeg zlotvora, zapovednika tvrđave Halila. Prve noći me je na silu uzeo
Halil. Prvo me je prebio, jer sam ga ogrebala po licu kad mi je prišao, a
posle je radio sa mnom šta mu je bila volja. Htela sam da se ubijem, ali
su me sluge dobro čuvale. – Ponovo je zaćutala, zažmurila, a suze su joj
krenule niz obraze. – Posle tri-četiri dana me je predao Kemalu, koji me
je danju držao vezanu u čadoru, uveče vodio u amam da se okupam, a
noću… – uzdahnula je duboko i obrisala suze. – Poslednju noć sam
provela u čadoru sa stražarima… Sve vam je jasno. Na kraju su me,
smrdljivu i raščupanu, izbacili iz tvrđave u prašinu usred bela dana. Od
sramote nisam mogla glavu da podignem niti koga da pogledam, da
potražim pomoć. Boleo me je svaki deo tela. Vukla sam se i puzala do
kuće do noći, po šančevima, kao zmija. Sramota me je od ukućana,
sramota od sela, sramota da se udam sada… Jeste moj prosac, Miloš,
rekao da me i dalje hoće, da ja nisam kriva, ali ja ni njemu ni svetu ne
mogu na oči. Najradije bih se obesila – opet je prestala da priča, a
mladići su je bez reči gledali i slušali dok je u njima sve vrilo. – Nego, da
vam ispričam ono što znam, ako vam tako ikako mogu pomoći. Do
Halila ne možete da dođete, zato i ne pokušavajte. Ima jaku stražu,
spava u Malom gradu. Čini mi se da nema mnogo stražara na zidinama
Velikog grada. Eh, nisam ja sve ni videla… Ako ikako može da se uvuče
u tvrđavu, onda je to preko zida na jezavskoj strani. Kemalov čador je
blizu tog zida. Od tamnog platna je, ne možete da pogrešite, svi drugi su
od svetlijeg. Ulaz je okrenut ka središtu tvrđave, ima samo jednu
prostoriju, unutra noću uvek gori uljana lampa, spavao on ili ne,
nemojte da vas to zbuni. Nema straže pred njegovim čadorom, siguran
je da mu tamo niko ništa ne može. Ko bi ga ugrozio usred turske
tvrđave? Od oružja sam u čadoru videla jatagan, nož, pušku i luk sa
strelama. Sve to je okačeno na kolac poboden pored zida čadora. Noću
uza se ne drži nikakvo oružje. Ako uspete da dođete do ulaza u čador,
ostalo bi trebalo da bude lako.

– Hvala ti kao sestri i oprosti što si zbog nas morala da se prisećaš
tvrđave i… – reče Stefan. – Sad nam poželi srećan put, pa da idemo

63

dalje. Naplatićemo Turcima i tvoje muke.
On uhvati devojku za ruku i prinese je ustima da je poljubi, a ona je

istrgnu i tužnim glasom reče:
– Prljave su moje ruke zanavek, brate, ne treba niko da ih ljubi!
Bogdan joj priđe i zagrli je, a ona zaplaka iz dubine duše, glasno i

teško, tresući se. Mladić se setio svoje sestre i grlo mu se steglo, a suze
udarile na oči, ali je uspeo da ih zadrži, da devojci ne bude još gore kad
vidi da i on plače. Ništa nije mogao da kaže, samo ju je čvršće stegao.

– Još noćas ćemo tvoje ruke oprati turskom krvlju, sestro – reče
Stefan. – Platiće Kemal za sva zlodela, a i Halil će, kad-tad! I svi drugi
zlotvori koji nam padnu šaka. A ti se smiri, prihvati hrabro svoju tešku
sudbinu, udaj se i rađaj decu, ne čini sebi nikakvo zlo. Nisi ti kriva za to
što ti se desilo. A dragi bog naš, koji jedini zna zašto je sve ovako kako
je, već će nekako da te nagradi za sve muke koje si preživela.

– Dobro, dobra braćo moja – devojka prestade da plače. – Poslušaću
vas, bar zasad. A vi, kad dođe zima i rešite da se sklonite iz šume, dođite
ovde i javite se mom ocu, Ognjenu. On će vas skrivati ili će vas dovesti
kod mene, jer ja ću tada živeti na drugom kraju sela. Za ovu zimu ne
tražite druge jatake, a za kasnije ćemo videti.

– Hvala ti, Ljubice. Od danas si moja sestra, umesto Mare koju zbog
Turaka izgubih! – reče Bogdan.

Potom se oprostiše i osvetnici odoše u Vučak. Pošto je bilo vreme
ručku, Milovana i Radunu zatekoše u kući. Obedovali su svi zajedno.
Tokom jela, momci su ispričali sve što su saznali i šta su naumili da
urade tokom noći. Milovan im je pomogao da dobro smisle napad, a
onda je došlo vreme da se odmore. Sve je bilo jasno, više nije imalo šta
da se čeka. Bogdan je otišao u Ralju da se vidi sa svojima. Ispričao im je
sve što se tog dana dešavalo i kakav je plan za napad. Majka je samo
ćutala, uplašena za sinovljev život, a otac i braća su im poželeli sreću.
Posle toga je otišao na počinak, da prikupi snagu.

U Vučaku su se ponovo sastali oko ponoći. Dok je Stefan spavao,
Milovan je napravio merdevine od žilavih i ne mnogo debelih
bagremovih grana i konopca, dovoljno duge da uz njih mogu da se

64

popnu na zid tvrđave i dovoljno lake da mogu dugo i brzo da ih nose.
Pre polaska, još jednom su razradili plan, Raduna je ćutala i zabrinuto ih
posmatrala, a Milovan im je dao i dodatna poslednja uputstva:

– Slušajte me, hajduci! Ponesite samo handžar i mač. Drugo oružje
vam neće trebati, može samo da vam smeta, a valjalo bi da ponesete
Kemalovo oružje sa sobom iz tvrđave, trebaće vam za naoružavanje
družine na proleće. Budite tihi i strpljivi, to je najvažnije. Odavde siđite
preko Carine do Jezave, pa niz Jezavu do istočnog zida tvrđave, što dalje
od stražara na najvišoj kuli. Prepuzite oprezno i tiho rastojanje od ševara
do tvrđave, na mestu gde ima najviše trave. Pazite naročito kad prelazite
put koji ide oko grada. Prislonite merdevine na zid, popnite se, prebacite
ih na drugu stranu, siđite, pa ih oborite i položite uza zid, da ih neko ne
primeti. I ne bojte se ako se merdevine budu malo savijale, žilave su,
izdržaće pod vašom težinom, ne brinite. Penjite se i silazite jedan po
jedan, za svaki slučaj. Ostalo znate. Ne dajte Turčinu ni da bekne, inače
ste gotovi, nećete imati nikakve izglede da umaknete ako se straža
uzbuni. Oružje sam vam naoštrio, pođite sad i neka vam je sa srećom!

– Hvala, oče, na svemu što si pripremio. I ne brini, vratićemo se! –
reče Stefan.

– Hvala, mnogo si nam pomogao. Obavićemo ovo kako treba.
Vidimo se pred zoru, s božjom pomoći – dodade Bogdan.

Momci se izljubiše sa Milovanom i Radunom, pripasaše oružje i
pođoše u odmazdu. Išli su brzo, bezmalo ne progovarajući, preko Carine
do Jezave, a zatim niz rečicu prema tvrđavi. Na nekoliko stotina koraka
od tvrđave su stali, zalegli u travu i osmatrali zidine, pokušavajući da
vide kretanje stražara. Međutim, nije bilo nikoga, sve je bilo mirno. Imali
su sreće da je stražar na velikoj kuli bio umoran, pa je čak i on kunjao
prislonjen na zid. Turci naprosto nisu očekivali da se iko u Smederevu
usudi da im naudi te su bili prilično bezbrižni i danju i noću.

– Idemo – šapnu Stefan u jednom trenutku i oni lagano, kroz nisku
travu, vukući merdevine pored sebe, počeše da puze preko čistine
između reke i tvrđave, pa preko prašnjavog puta oko zidina utvrđenog
grada. Kad su prislonili merdevine na zid, ponoć je poodavno prošla.
Bilo je to pravo vreme, jer su tada svi u tvrđavi već uveliko spavali, čak i
većina stražara. Popeli su se jedan za drugim na zid, pa odatle, s mnogo
boljeg položaja, ponovo osmotrili utvrđenje. Uočili su Kemalov čador,
veliki i taman, nedaleko od zida, baš onako kako im je Ljubica rekla. Sve
je bilo mirno, nisu primetili nikakvo kretanje. Prešli su bedem, prebacili
merdevine na drugu stranu i sišli u unutrašnjost velelepne građevine.
Prvi put u životu su kročili u nju, i to naoružani, pa su pucali od ponosa,

65

osetivši se kao srpski junaci iz priča uz koje su odrasli. Nisu osećali
strah, već samo uzbuđenje. Merdevine su sakrili pored zida taman toliko
da ne mogu da se vide izdaleka, a onda počeli da puze po zemlji ka
ulazu u Kemalov čador. Naruku im je išla slaba mesečina, tako da su,
obučeni u tamno sukno, bili skoro nevidljivi. Planirali su da Stefan
handžarom prereže Kemalu grkljan, kako ne bi mogao da vikne i uzbuni
stražu, pa da ga obojica drže prikovanog za postelju dok ne budu
sigurni da je mrtav. Potom bi pokupili njegovo oružje i napustili tvrđavu
onako kako su došli. Naravno, neizostavno su morali da odnesu
merdevine i sakriju ih u ševar dovoljno daleko od tvrđave kako ih niko
ne bi našao. Ako ne budu ostavili tragove za sobom, razmišljali su, Turci
bi mogli da pretpostave da je ubistvo izvršeno zbog unutrašnjih
razmirica u straži; tako bi neko vreme bili mirni i ne bi morali da
strahuju od turske potere i odmazde.

Brzo su stigli do ulaza u šator. Stefan je pri zemlji odškrinuo zastor
na ulazu i provirio. Video je da Turčin spava, osvetljen svetlošću uljane
lampe, baš onako kako im je rečeno. Polako su se uvukli u šator i prišli
mu sa obe strane. Kemal je čvrsto spavao, okrenut na desni bok, sa
desnom rukom ispruženom ispred sebe, a levom naslonjenom na desnu
nadlakticu. Mrtvu tišinu remetilo je samo Turčinovo ravnomerno,
glasno disanje. Pogledali su se u oči dok su stajali iznad njega. Kada je
Stefan klimnuo glavom, istovremeno su napali žrtvu. Stefan mu je
kleknuo levim kolenom na desnu ruku i stavio mu levu šaku preko usta,
zabacujući mu glavu unazad. Bogdan ga je cimnuo za levu ruku tako da
ga je okrenuo na leđa, držeći ga obema rukama za ručni zglob, i odmah
mu kolenima priklještio levu podlakticu. Sve se odigralo veoma brzo, u
tren oka. Oštrica handžara je sevnula i Stefan je preklao Turčina, koji nije
stigao ni da pisne, već je samo razrogačio oči, svestan šta se dešava i
zagledan u Bogdana, koga je prepoznao. Dok je Kemal krkljao i trzajući
se ispuštao dušu, vazduh mu je šištao iz pluća kroz veliku zjapeću ranu
na grlu, a krv mu prskala lice i grudi i šikljala iz prerezanog vrata na
jastuk. Bogdan se sagnuo unevši mu se u lice i tiho rekao:

– Došao sam da ti oderem kožu, veliki Kemale, sestra mi nije bila u
kući.

Kemalovo telo se trzalo još nekoliko trenutaka, a onda je izdahnuo.
Mladići su ga pustili, od njega im više nije pretila nikakva opasnost,
nikome više nije mogao da naudi. Obrisali su krvave i drhtave ruke o
čakšire. Čitava tela su im se tresla od uzbuđenja. Ubili su jednog
zlotvora, pravda je bila delimično zadovoljena. Brzo su prikupili
Turčinovo oružje: handžar, jatagan, luk, tobolac sa strelama, pušku i

66

fišeklije sa barutom i kuglama. Bogdan je handžar zadenuo za pojas, a
ostalo su zavili u debelu zavesu koju su našli pored ležaja, da ne zvecka
dok beže. Stefan je pronašao i kožnu vrećicu sa nešto zlatnog i srebrnog
novca i zakačio je za pojas. Onda su, pogledavši još jednom mrtvog
Kemala na polasku, izašli iz čadora. Napolju je i dalje sve bilo mirno i
tiho, niko nije primetio da se u Kemalovom čadoru nešto dešava. Išunjali
su se iz tvrđave istim putem, onako kako su u nju ušli, oprezno i tiho.
Merdevine su odneli daleko od tvrđave uz Jezavu i potopili ih u mulj u
ševaru, tako da ne mogu da isplivaju. Onda su krenuli u Vučak, gde su
ih Milutin i Raduna nestrpljivo čekali.

– Ala smo ga sredili! – reče Stefan dok su išli ka selu. – Sve je teklo
kako smo zamislili. Nikad nisam ni pile zaklao, ali mi ovo nije palo
teško!

– Kako se izbečio kad me je video, kao da je sam đavo pred njim!
Uplašio se, zulumćar! Žao mi je samo što je brzo umro, zaslužio je da
lipsava danima.

– Važno je da je platio!
Mladići su u Vučak stigli brzo. Niko ih nije opazio usput, samo je
nekoliko pasa lutalica lajalo na njih izdaleka. Kad su ih Milutin i Raduna
videli na pragu, njihovoj sreći nije bilo kraja. Pošto su se izgrlili i
izljubili, Stefan i Bogdan su im ispričali više puta, stalno upadajući jedan
drugom u reč, kako su ubili Kemala. Zora se bližila i došlo je vreme da
se rastanu. Bogdan je otišao u Ralju, ponevši svoj handžar i jatagan, da
se pohvali svojima. Stefan je odmah otišao na počinak, a Milovan je
ostatak oružja zakopao na staro mesto u vajatu. Kad je Bogdan stigao
kući, dočekali su ga kao junaka. Ocu, majci i braći više puta je potanko
ispričao kako se sve odigralo dok su ga oni zadivljeno slušali. Legli su
da spavaju u vreme kada su obično kretali na njivu.
Prvi čin osvete je bio završen.

67

Istraga

U tvrđavi je do jutra sve bilo potpuno mirno, niko ništa nije
primetio. Straža se smenjivala po rasporedu, vojsku su trube
probudile u vreme predviđeno rasporedom, dan je počeo
uobičajeno. Ali pošto se Kemal, koji je kao disciplinovani zapovednik
straže uvek ustajao među prvima, nije pojavio na jutarnjoj smotri
vojnika jedan Turčin je otišao da ga probudi. U čadoru je zatekao
preklanog zapovednika u lokvi skorele krvi.

– Kemal je mrtav! Ljudi, Kemal je mrtav! Uzbuna! – vikao je
istrčavajući napolje.

Za tili čas čitava turska vojska u tvrđavi bila je na nogama, a i svi
ostali stanovnici tvrđave su se razbudili. Nastao je metež. Razvodnik
straže je odmah udvostručio ljudstvo na bedemima i naredio da se
zadrži svako ko proba da izađe iz grada. Halilov zamenik je naredio da
vojnici sa oružjem opkole Kemalov šator i obezbede sve bitne tačke u
tvrđavi: prilaz Malom gradu, konjušnicu, barutanu, oružarnicu, luku.
Ubrzo je i zapovednik tvrđave, Halil, došao do Kemalovog čadora i sa
razvodnikom straže ušao na mesto ubistva. Razmakli su zastor na ulazu
da puste svetlost unutra, jer svetlost lampe koja je i dalje gorela nije bila
dovoljna da se sve jasno vidi. Pregledali su leš.

– Zaklan je na spavanju. Nije mrdnuo iz postelje, nije mogao da se
odbrani. Ima modrice i ogrebotine po rukama, otimao se, držala su ga
bar dvojica. Ovo nije mogao da učini jedan čovek. Kemal je bio jak kao
bik, teško bi neko sam mogao da ga ubije bez borbe – reče Halil pošto su
završili pregled.

– Da, mora da je tako. A tako i leži, kao razapet. Nije imao nikakve
šanse – potvrdi Ajnur, razvodnik straže. – Vidi, ni oružja mu nema –
pokaza prstom na kolac pored zida šatora. – Visilo je na ovom kocu,
tamo gde si i ti svoje držao pre no što si otišao u Mali grad.

– Šta je imao ovde, znaš li?

68

– Znam. Pušku i fišeklije, luk i strele, jatagan i handžar. Ništa nije
hteo da drži u oružarnici, jer je hteo da mu uvek bude nadohvat ruke.
No, eto, ni to mu nije mnogo pomoglo.

Pažljivo su pretresli šator i odelo pokojnika. Ajnur reče:
– Nema ni novca. Nemoguće je da Kemal nije imao ni prebijene
pare kod sebe. Kao i svi, i on je držao većinu novca u kasi kod tebe u
Malom gradu, ali sigurno je imao i malo para uza sebe. Ubice su, znači, i
to ponele.
– Ti si ga dobro poznavao, Ajnure, odavno ratujete rame uz rame.
Sumnjaš li na koga? Je li bio sa kim u zavadi? Je li bio kome šta dužan?
– Ne, koliko ja znam. Nije imao neprijatelje među vojskom, a ni
među drugim stanovnicima tvrđave. Bio je dobar vojnik, a potom i
dobar starešina. I iskren prijatelj. Niko od Turaka nije imao razlog da mu
naudi. Ovo je mogao da bude samo neko spolja.
– Ugari nisu jer su daleko. Teško bi se probili do tvrđave, a i ovo ne
liči na njih. Zašto bi ga oni tražili? Misliš da su kauri? Ali ko i zašto? I
kako su mogli da uđu u tvrđavu? Ne znam…
– Halile, da budemo iskreni: znaš i sam kako se čuva straža u
tvrđavi u poslednje vreme. Nema neprijatelja, nema opasnosti, nema
opreza… U iznenadnim proverama zaticali smo stražare da spavaju,
neke smo jedva uspevali da probudimo. Kemal nije hteo da ih strogo
kažnjava. Smatrao je da niko neće napasti tvrđavu, pa nije tome
pridavao značaj. Kratko bi im očitao bukvicu i gunđao, ali to je bilo sve,
na tome se završavalo. Verovatno ni tebe nije o tome obaveštavao jer je
štitio svoje podređene. To mu se, vidiš, ovako vratilo.
– Vidim. Čuo sam nešto o tome, ali nisam ni ja hteo da tome
pridajem veliki značaj, razmišljao sam isto kao Kemal. Biće da smo
pogrešili. Sad, šta je – tu je, šteta je učinjena, moramo da se dozovemo
pameti. Od danas, Ajnure, ti si zapovednik straže. Lično si mi
odgovoran za budnost i pripravnost vojnika. Koga prvog zateknete da
spava na straži, išibajte ga i prepolovite mu platu. Svaki drugi koji bude
uhvaćen biće obešen. Tako će biti od sada i ne verujem da ću se
predomisliti. Saopšti to odmah ljudima, da ne bude posle da neko nije
znao.
– Razumem! Tako će biti.
– Uredi sada sve što treba sa hodžom za sahranu ovog našeg jadnog
prijatelja. Ja ću da se usredsredim na istragu. Ovo je uvreda za sve nas.
Slučaj mora brzo da se reši, a ubice da se surovo kazne. Poslaću glasnika
u Beograd, da javi Orhanu loše vesti. Nadam se da će uskoro poći i
drugi, da mu javi one bolje!

69

Izađoše iz čadora i Ajnur ode da ispuni ono što mu je zapoveđeno,
prvo kod hodže, koji je bio u džamiji. Nju su Turci, kad su osvojili
tvrđavu, napravili od srpske pravoslavne crkve koja se tu nalazila. Bila
je izgrađena u uglu tvrđave nedaleko od čadora ubijenog Turčina. Halil
je okupio oficire oko sebe na sredini Velikog grada, izdao im zapovesti i
otišao u Mali grad da čeka vesti. Oko sat vremena kasnije, oficiri su došli
u njegove odaje. Doveli su sa sobom vojnika, jednog od onih koji su išli
u Ralju kada je Mara odvedena, a i drugi put, u onu lažnu potragu za
njom. Jedan od oficira, Mahmut, pod čijom je neposrednom komandom
vojnik bio, obrati mu se:

– Ispričaj nam, Ismaile, šta se desilo u Ralji kada ste tražili odbeglu
kaurkinju.

– Otišli smo tamo u vreme kada kauri rade u polju. Bilo nas je
petorica, grupu je predvodio Kemal. Kod kuće smo zatekli samo jednog
mladića, njenog brata. Bio je drzak, pa ga je Kemal snažno ošamario, a
ovaj ga je gledao sa takvom mržnjom da sam mislio da će ga pogledom
ubiti. Brzo smo tamo završili i otišli, ništa nismo našli – napravio je
pauzu da sredi misli. – Kemala sam znao dugo, svašta smo prošli
zajedno. Niko ga ovde nije mrzeo. Ako je neko imao razloga da učini
ovako nešto, da mu naudi, da mu se osveti, jedino mi na um pada taj
mladi kaurin. Sestra mu je odvedena, onda je i nestala, dobio je
šamarčinu, ponižen je… Hrabrosti sigurno ima, i on i svi ostali ukućani,
jer su se žestoko bunili i kad smo odvodili kaurkinju, umalo ih ne
pobismo tog dana.

– Dobro, vojniče. Možda i dobro razmišljaš – pohvali ga Halil. –
Slobodan si, vrati se u jedinicu, budite pripravni za pokret.

Kad vojnik izađe, Halil reče oficirima:
– Možda smo na dobrom putu. Ovo mi deluje zanimljivo i treba
proveriti. I to otvoreno, da se ne gubi vreme. Mahmute, poći ćeš sa
svojim ljudima u Ralju kod tih kaura. Dobro se naoružajte i budite
oprezni. Ako su oni ubili Kemala, njegovo oružje je kod njih, nemojte da
još neko uludo strada. Ako izbije sukob, budite nemilosrdni. Čuvajte
glave, ali probajte da ostavite nekog u životu, da imamo živi jezik. A
trebaće nam neko i da ga javno pogubimo, da se raji malo utera strah u
kosti. Ajde sad, na izvršenje, da ne dangubimo.
Oficiri napustiše Mali grad. Mahmut je odmah izvršio smotru
vojnika, njih dvadesetorice, među kojima je bio i Ismail. Desetorica su
imala puške i jatagane, a ostali jatagane i handžare.
– Svi na konje, idemo u Ralju. Ismaile, ti ćeš sa mnom napred, pošto
znaš u koju kuću idemo i kojeg kaurina tražimo – Ismail klimnu glavom.

70

– Sjahaćemo malo pre dvorišta i pešice opkoliti kuću. Jedan od vas koji
nemate puške ostaće da čuva konje. Ismaile, ti ćeš ući u kuću sa
preostalom devetoricom bez pušaka, svoje oružje ćeš ostaviti kod mene.
Oko kuće će čekati strelci, za slučaj da neko od kaura pokuša da utekne.
Doduše, sada je već vreme za rad, možda u kući nećemo zateći nikoga,
ali nikad se ne zna. Treba biti oprezan.

Malo potom, Turci izjahaše iz tvrđave. Jahali su do sela pola sata
brzim kasom. U Ralju su stigli kad je jutro bilo na izmaku. Put kroz
sredinu sela bio je pust. Ismail ih dovede na stotinak metara od Radojeve
kuće. Sjahali su s konja i ostavili jednog vojnika da ih čuva. Ostali su
pešice krenuli ka dvorištu. Nekoliko puškara se provuklo kroz plot i sa
zadnje strane počelo da opkoljava kuću, kroz baštu. Ostali su došli do
kapije, ušli u dvorište i počeli da se raspoređuju onako kako je Mahmut
u tvrđavi naredio. Oficir je rukama pokazivao gde da se postave. Na
sredini dvorišta, među cvećem, stajala je Stana, leđima okrenuta kući.
Začula je komešanje iza sebe i okrenula se. Sledila se kad je videla turske
vojnike da ih opkoljavaju. Radoje i sinovi su bili unutra. Još uvek su
spavali, jer su legli u zoru, pre svega nekoliko sati. Oružje koje je Bogdan
uzeo od ubijenog Turčina bilo im je pored postelje, na podu. Nisu ni
pomislili da treba da ga sakriju jer se nisu nadali da će im Turci upasti u
kuću. Smatrali su da Turci nikako neće moći da dovedu Bogdana u vezu
sa ubistvom. Mladić im je rekao da nisu ostavili nikakve tragove i da će
Turci ubicu sigurno tražiti u svojim redovima. Jedan vojnik je sa
uperenom puškom krenuo ka Stani. Svesna da joj je porodica u
opasnosti, žena je iz sveg glasa povikala:

– Radoje, deco, bežite, evo Turaka! Rado… – turski kuršum je
prekide u pola reči. Tane ju je pogodilo kroz grudi u srce, pala je mrtva
na zemlju. Vojnici počeše da se dovikuju kako bi bolje izveli napad, jer je
iznenađenje propalo. Vika i pucanj probudili su Radoja i njegove sinove.
Oni poskakaše, bunovni, ali svesni šta se događa. Radoje uze jatagan koji
je ležao na zemlji nedaleko od njegove postelje, priđe vratima i reče
sinovima:

– Bežite, deco, kroz prozor, ja ću ih zadržati!
Mladići skočiše ka malom prozoru na zidu naspram vrata,
zatvorenom zastorom od daščica i pletenog pruća. Bogdan je sa zemlje
zgrabio handžar, dok je drugi brat po starini, Stanimir, zgrabio sekiru
koja je stajala pored ognjišta. U tom trenu vojnici upadoše u kuću, koja
se sastojala od jedne prostrane sobe. Na sredini je bilo ognjište, levo od
vrata slamarice, a desno sto za obedovanje i police za hranu. Kako su
vrata bila uska, Turci su ulazili jedan po jedan, tako da im brojčana

71

prednost isprva nije mnogo značila. Sem toga, pošto su dolazili s dnevne
svetlosti a u sobi je bilo mračno, trebalo im je malo vremena da im se oči
priviknu na tamu. Radoje im se prvi našao na putu. Zamahnuo je jako
jataganom i skoro odsekao glavu najbližem vojniku. Turčin se srušio na
zemljani pod, mrtav. Vremena za drugi udarac nije bilo, dva Turčina su
posekla Radoja jataganima, udarajući iskusno i bez oklevanja. Sve se
odvijalo munjevitom brzinom. Radomir je otvorio zastor na prozoru i
naišao pravo na puščanu cev. Turčin je odmah pucao, a kuršum je
Radomira pogodio u glavu iz blizine i razneo mu mozak i polovinu
lobanje. Srušio se preko prozora, glavom napolje, preprečivši tako
ostalima put. U međuvremenu su još tri vojnika s puškama pritrčala
prozoru, te je s te strane bekstvo bilo onemogućeno. Onda su se okrenuli
ka vratima, rešeni da se probiju napolje ili da bar što skuplje prodaju
kožu. Za to vreme, svi Turci određeni za upad u kuću su ušli unutra, u
kojoj se već bolje videlo. Brojčana i oružana prednost Turaka sada je bila
ogromna: bilo ih je skoro tri puta više i svi su imali jatagane, a imali su
dovoljno prostora da njima udaraju. Vojnici su krenuli prema braći šireći
se sa obe strane oko ognjišta. Imali su veliko iskustvo u borbi i znali su
šta treba da rade.

– Hvatajte ih žive! Predajte se, kauri, imaćemo milosti! – zaurla
Ismail.

– Znamo mi kakva je vaša milost! – odgovori, pa prvi jurnu Bogdan
i skoči na najbližeg, baš na Ismaila, koji ga je dočekao na jatagan. Oštro
sečivo razrezalo je momku stomak kroz tanku košulju, nanevši mu
smrtonosnu ranu. Bogdan se srušio na Ismaila i poslednjim ostacima
snage zario mu handžar u srce. Pali su na zemlju prepletenih i
neprirodno izvijenih udova, obojica mrtvi. Vonj krvi i iznutrica širio se
kućom. Preostala dva Bogdanova brata, Stanimir i Velimir, uz krike bola
i besa, napali su Turke. Stanimir je pokušao da sekirom udari jednog
vojnika u glavu, ali je ovaj lako jataganom odbio udarac mladića
neiskusnog u borbi. Drugi je oštricu jatagana širokim zamahom ukoso
odozgo zabio mladiću u vrat, usmrtivši ga na mestu. Velimir je u očaju
goloruk skočio vojnicima u noge, hvatajući dršku Ismailovog jatagana.
Tada ga je jedan Turčin udario iz sve snage oštricom jatagana po zadnjoj
strani vrata i presekao mu kičmu. Tako je čitava Bogdanova porodica
izginula za tren oka. Kad su se uverili da su svi Srbi mrtvi, Turci su izašli
iz kuće i okupili se oko oficira.

– Svi su mrtvi, Mahmute. Nažalost, pogiboše i naša dvojica, Ismail i
Oguz – izvesti starešinu onaj vojnik koji je ubio Velimira.

– Šteta, bili su dobri vojnici! Alah će ih lepo dočekati. Niste mogli

72

bar neko pašče da zarobite, da ga ispitamo?
– Možda ovog poslednjeg, ali dohvatio se Ismailovog jatagana, te ga

posekoh, da ne nastrada još neko od naših. Inače, napali su nas
jataganom i handžarom koji su verovatno pripadali Kemalu.

– Dobro, Ahmede, šta je – tu je. Ajde sad da se ovaj posao završava.
Kemalove ubice smo našli i kaznili. Iznesite naše ubijene vojnike i stavite
ih na konje. Potom posecite svim kaurima glave i stavite ih u džak.
Odnećemo ih u Smederevo, da ih nabijemo na kočeve iznad kapije
grada, za opomenu drugim bundžijama i razbojnicima. Tela vežite
konopcima za konje, vući ćemo ih kroz naselja do Dunava, da zaplašimo
raju, pa ćemo ono što od njih ostane baciti u reku, da nemaju kauri šta da
sahrane i oplakuju. Kad iznesete tela iz kuće, dobro je pretresite, mora
da su tu negde i Kemalova puška i luk i strele. I novac.

– Ovde ima dosta stoke, šta ćemo s njom? – upita Ahmed. – U štali
je i konj.

– Ono što nam može poslužiti za hranu i što će nam koristiti
povežite, povešćemo životinje u tvrđavu. Svinje pobijte. Kad sve to
svršite i budete spremni za polazak, popalite sve po dvorištu, i ogradu,
da ništa ne ostane iza ovih kaurskih bednika što udariše na nas.

U međuvremenu, prišlo je nekoliko seljaka, jer su čuli pucnje i
galamu.

– Gledaj, rajo, kako prolaze ubice! – zaurla Mahmut. – Ovo će snaći
svaku porodicu iz koje se neko drzne da napadne tursku vlast, da
potegne oružje na turske vojnike! Razglasite svuda šta ste ovde danas
videli!

Uplašeni seljaci ćutke su posmatrali, zbunjeni, jer nisu znali čime je
Radojeva porodica zaslužila da tako završi. Turci se rastrčaše da izvrše
zapovest. Onaj vojnik koji je bio ostao da čuva konje na putu dođe u
dvorište. Jedan Turčin je iz štale izveo Radojevog konja, snažnog dorata,
pa su na njega natovarili tela poginulih saboraca. Zatim su u kući
jataganima odrubili glave pobijenim Srbima i Stani u dvorištu. Ubacili
su ih u džak i privezali ga na jednog od svojih konja. Krv se cedila iz
džaka niz konjske sapi. Ostatke tela su vezali za šest drugih konja, da bi
ih odvukli do reke. Svinje su pobili puškama u oboru, a krave, koze i
ovce povezali konopcima i izveli ih na put, da ih povedu sa sobom u
Smederevo. Onda su temeljno pretresli kuću i dvorište, ali nisu pronašli
novac, pušku, luk i strele.

– Nema ni puške ni ovog ostalog, Mahmute. Ili su ih negde sakrili,
ili je još neko umešan u zločin. Sve smo uradili kako si naredio – izvestio
je Ahmed oficira po izvršenju zapovesti.

73

– Hmm… Da su hteli da sakriju, sakrili bi sve. Mislim da nismo još
isterali stvar do kraja. Podneću izveštaj Halilu, pa neka on vidi šta će
dalje. Izvedite konje na put i stanite u kolonu. Neka stoka bude na
začelju. Zapalite imanje i krećemo.

Vojnici ga poslušaše. Ubrzo, ostavljajući za sobom veliki požar u
pustom dvorištu, čudna povorka je krenula ka Smederevu: Mahmut na
čelu, sa Kemalovim jataganom i handžarom privezanim za sedlo, iza
njega Ahmed vodeći konja sa poginulim Turcima i konja na koji je
natovaren džak sa odsečenim glavama, a ostali turski vojnici za njim.
Poslednjih šest konjanika vuklo je obezglavljena tela Srba vezana za
noge, a malo dalje iza kolone, jedan konjanik je vodio na dugom kanapu
krave i ostale životinje. Dok su odlazili iz sela, požar je proždirao kuću,
štalu, obor, tor i ogradu Radojevog domaćinstva. Seljaci su se odmah po
odlasku Turaka razišli, i ne pokušavajući da ugase vatru. U dvorištu nije
ostalo ništa što je trebalo spasti, jer su ono najvrednije turski konji sada
vukli po prašini. Kolona je lagano prošla putem kroz kaurska naselja da
bi što više seljaka videlo kako prolaze pobunjenici, da bi se priča širila, a
raja zaplašila. Tamo gde se okupilo više Srba, kolona je zastajala, a oficir
Mahmut je držao preteće govore o turskoj sili, pravednoj vlasti,
nezahvalnoj raji i kazni za one koji se dignu protiv Osmanlija.

Odavno je prošlo podne kad su se vojnici vratili u tvrđavu. Mahmut
je pre ulaska u grad naredio da se tela Srba, pretvorena u krvavu masu
pokidanog tkiva i tkanine zbog vučenja po prašini i kamenju, odvuku
putem pored bedema na ušće Jezave u Dunav i bace u vodu. To je bio
onaj put preko kojeg su Stefan i Bogdan puzali od jezavskog ševara do
istočnog zida tvrđave prethodne noći. Šestorica vojnika su odvukla
leševe i pobacala ih u vodu, pa se vratila u grad. U tvrđavi, Mahmut je
poslao vojsku da spremi konje i opremu. Stoku su predali u klanicu.
Odsečene srpske glave trojica vojnika pronela su kroz čitav Veliki grad,
da ih svi vide. Dok su ih nosili, svi trgovci i zanatlije te vojnici koji nisu
bili na dužnosti napravili su špalir i oduševljeno klicali Mahmutu i
drugim junacima koji su brzo rešili mučko Kemalovo ubistvo. Mahmut
je podneo komandantu garnizona detaljan izveštaj o kratkoj borbi u

74

Ralji. Halil je bio zadovoljan što su za tako kratko vreme pronašli krivce
za ubistvo. Ali pošto nisu pronađene sve stvari ukradene iz Kemalovog
šatora, bilo mu je jasno da zločin nije do kraja rasvetljen, da je sigurno
bio umešan još neko, i da je taj morao biti glavni, jer je zadržao kod sebe
vrednije oružje i novac.

– Kako mi se čini, postoji još najmanje jedan saučesnik – zamišljeno
je rekao, više za sebe nego Mahmutu. – Puška i luk su kod njega. I pare.
Ko bi to mogao da bude? Ko je imao razloga? Šta misliš?

– Možda neko iz Ralje? Rođak, komšija…? Kum? – odgovori
Mahmut.

– Ne, ne… – Halil je razmišljao i češkao bradu. – Ovo je porodica
nestale kaurkinje… Hmm… Jel’ ona beše bila pred udajom? Ko je bio
nesuđeni mladoženja, Mahmute? Saznaj što pre!

– To mora da zna Orhan, Halile. On i Bali-beg su petljali oko te
kaurkinje. Lično je Orhan išao u selo da je dovede begu.

– Jes’, vala! Ne smemo da gubimo vreme. Skači na konja i požuri u
Beograd! Podnesi izveštaj Orhanu o svemu što se dogodilo i pitaj ga o
tom nesuđenom mladoženji, pa da vidimo šta ćemo. Naredi pre toga da
se kaurske glave nabiju na kočeve na gradskom bedemu.

– Razumem! – reče Mahmut i izađe.
Čim je izdao potrebna naređenja, već je jezdio ka Grockoj i
Beogradu, ostavljajući za sobom tvrđavu, na čijim su se zidinama, iznad
gradske kapije, na povetarcu, na dugim tankim kočevima, klatile srpske
glave, među kojima i Radomirova razneta kuršumom.

Otprilike kad su Turci krenuli iz Ralje, Raduna se probudila u
Vučaku, umorna od neprospavane noći. Seljaci su navikli da ležu i
ustaju rano jer je mnogo posla valjalo obaviti za videla. Ukućani su i
dalje spavali. Izašla je iz kuće i pogledala u nebo, da po položaju sunca
odredi koje je doba dana. Pažnju joj je privukao stub tamnog dima koji
se ocrtavao na nebeskom plavetnilu negde iznad Ralje. Ušla je u kuću
što je brže mogla i probudila dvojicu muškaraca.

– Ustajte, brzo, brzo! – vikala je. – Izbio je veliki požar u Ralji. Dim
se vidi čak odavde.

75

Oni skočiše na noge te svi zajedno istrčaše iz kuće. Dok su
posmatrali kako se dim vije na sunčanom nebu, obuze ih zebnja.

– Možda nije ništa strašno – prvi progovori Milovan. – Mogao bi da
bude šumski požar.

– Jeste, šumski požar! – reče Stefan ironično. – Celo leto, po onolikoj
vrućini, ne videsmo nijedan, a sada u jesen gori šuma? Biće da je nešto
drugo. Idem da izvidim.

Ne čekajući da mu roditelji bilo šta kažu, Stefan potrča ka Ralji istim
putem kojim je išao kada se viđao sa Marom. Već iz Šeškovca je opazio
da je požar baš u delu sela gde je Radojeva kuća. Stub dima je bivao sve
tanji, vatra se gasila. Oprezno je ušao u selo i došao do svoje nesuđene
tazbine. Dvorište je bilo uništeno, kuća skoro potpuno izgorela, od ljudi i
stoke nije bilo ni traga, sem pobijenih i nagorelih svinja u spaljenom
oboru. Tamo gde su ubili Stanu video je lokvu krvi. Izašao je na put i
uputio se ka centru sela. Nigde nije bilo žive duše, kuće su bile
zatvorene a dvorišta pusta. Nije pronašao nikoga da pita šta se dogodilo.
Nekoliko puta je ispred kuća pozivao domaćine, ali niko nije otvarao
vrata niti odgovarao. Strah je okovao selo. Šetao je tamo-amo po
ulicama, ne znajući šta da radi. Napokon je nabasao na nekog starca.

– Starino, znaš li šta se ovo zbi kod Radoja? – upita ga sa zebnjom u
glasu.

– Turci su došli jutros i pobili celu porodicu, odvukli leševe, odveli
stoku i spalili sve za sobom. Priča se da je Bogdan ubio nekog Turčina te
da je ovo bila turska kazna. Što pitaš, sinko?

– Nemam druga posla, čiča! – mrzovoljno odgovori Stefan, okrete se
i potrča ka Vučaku grozničavo razmišljajući šta da radi. Bilo je jasno da
su Turci otkrili da je Bogdan učestvovao u Kemalovom ubistvu i da su
kola krenula nizbrdo. Da su znali da je i on upleten, već bi i njegova
kuća gorela. To je značilo da još nisu znali sve. Bilo je verovatno da ništa
nisu saznali od Radoja i ostalih. Ali, bilo je vrlo moguće da će im pasti na
pamet da još nekoga potraže. Ophrvan teškim mislima, bezmalo je
preleteo put do svog sela i upao u kuću bez daha.

– Bogdan, Radoje, Stana, svi su mrtvi! Pobili su ih Turci! Zbog
ubistva! – govorio je isprekidano jedva dolazeći do daha. – Spalili su
kuću i sve ostalo. Stoku su odveli. Plašim se da će i ovde doći, pre ili
kasnije!

Raduna je oborila glavu i zaplakala bez glasa. Milovan se smrkao
kao kišni oblak. Ćutali su. A tišina je krila mnoga pitanja.

– Bog neka im dušu prosti! Satrše ih dušmani, prokleti bili! – reče
posle izvesnog vremena Milovan. – Ne boj se, sine! Ti si svakako rešio

76

da odeš u hajduke. Prema tome, vreme ti je da se skloniš kod jataka.
Moraš da odeš što pre. Najpre otiđi u šumarak više kuće, dobro se
odmori, a pred mrak kreni tamo gde misliš da ćeš biti najsigurniji.

– Biću u…
– Ćut’! – prekide ga oštro otac. – Ne govori nikome, pa ni nama!
Ako nas Turci otkriju, mučiće nas. Najbolje će biti da ne znamo ništa o
tebi. Odoh da otkopam i spakujem oružje, sve ponesi, meni ne treba
ništa, a tebi i družini, kad je okupiš, još kako će valjati. Ne znam da
koristim ni pušku ni luk, a prestar sam za vitlanje mačem. Ženo, spremaj
mu odeću i hranu da ponese. Ti, junače, čim sve bude spremno – put
pod noge. I obavezno ponesi onu vrećicu s parama, trebaće ti.
Milovan ode u šupu, Stefan sede na ležaj, a Raduna uze torbu od
kostreti i spakova mu u nju po veliki komad tvrdog hleba, sira i suvog
mesa. Već kroz nekoliko minuta mladić je bio spreman za put. Izljubiše
se i izgrliše. U dubini duše, znali su da se verovatno vide poslednji put,
iako su se opraštali uz reči o skorom ponovnom susretu. Stefan nabaci
teški zavežljaj na leđa, torbu na rame, još jednom pred kućom poljubi
oca i majku i uputi se uzbrdo ka šumarku. Nije se osvrtao. Gušile su ga
suze. Bio je hrabar, jak, ali još uvek dete svojih roditelja. Dok je zamicao
u šumsku senku, Milovan i Raduna su zagrljeni stajali pred kućom i
suznim očima gledali za njim. Ubrzo je nestao među drvećem.
– Nećemo ništa da radimo narednih dana, stara moja, više nema
potrebe. Ostade li nešto za jelo za nas dvoje? – prvi progovori Milovan.
– Jeste, ostalo je dovoljno.
– Dobro. Stari smo da ponovo bežimo i selimo se, ženo. Deca nam
nisu tu, unuke nemamo, čemu život? Čekaćemo Turke. Doći će sigurno,
samo je pitanje kada. Stoku ću da razdelim po selu još danas. Eto, beše
naše, moja Raduna…
– Ne žalim, moj čoveče! Umrla sam još kad su mi Gojka odveli. Nije
me briga šta će biti sa mnom.
Stefan iz šumice nije mogao da vidi kako Milovan razvodi stoku po
selu i daje je najsiromašnijim seljacima, kako dugo stoji pred kućom
popa Dimitrija i razgovara sa njim te u predvečerje s Radunom pred
kućom večera na zemlji, kao nekada davno dok su se tajno sastajali u
svom selu na Kosovu. Na počinak su otišli čim se smrklo, sa teškim
mislima, bez mnogo priče.

77

U međuvremenu, Orhan je u Beogradskoj tvrđavi primio Mahmuta,
koji ga je obavestio o Kemalovoj smrti, ishodu istrage, kratkoj borbi u
Ralji, oružju koje nedostaje i potrebi da se pronađu ostali napadači.
Naravno, i o svojoj ulozi u svemu tome.

– Nimalo mi se ne sviđa što su neki kaurski derani upali u tvrđavu
usred noći i ubili zapovednika straže – rekao je upravnik sandžaka kad
je čuo vesti. – Zar vojnici tako služe carevini? No, eto, onaj ko je bio
najviše odgovoran za stražu, taj je i stradao. Tako da nema potrebe više
nikoga kažnjavati. A nema potrebe nikoga ni hvaliti. Prema tome, svi vi
koji učestvujete u istrazi proći ćete bez nagrade, ma šta postigli.

– Razumem, gospodaru! U pravu si – ponizno odgovori vojnik
klanjajući se i kipteći od besa što neće izvući nikakvu korist. – Reče mi
Halil da te pitam o nečemu što bi moglo da nam pomogne. Znaš li
kaurina za kojeg je Mara trebalo da se uda? Mi mislimo da je i on
umešan u ubistvo.

– Dobro mislite. Taj vam je iz Vučaka, ne sećam se imena, ali znam
da mu je stariji brat odveden u janičare, onaj dečko što je bio najjači i
najbrži među svom kaurskom mladeži. No, pitaćemo Abaza, on zna
bolje.

Orhan naredi slugi da dovede pisara Abaza u njegove odaje. Posle
pola sata, Mahmut je, ne ručajući u Beogradu, jezdio na odmornom
konju ka Smederevu. U Grockoj je zamenio konja u vojnoj postaji i
nastavio istom brzinom ka svom garnizonu. Stigao je na kapiju grada
kad je mrak počeo da se spušta. Otišao je pravo kod Halila.

– Halile, stigao sam! – reče ulazeći kod komandanta, koji samo
klimnu glavom, upitno ga gledajući. – Orhan mi je dobro očitao bukvicu
i poručio da neće biti ni kazni za propuste ni nagrada za uspehe. Veli da
je najveći krivac iz naših redova već kažnjen najstrožom kaznom, a da
mi ostali nismo zaslužili nagradu, jer smo znali kakvo je stanje u straži a
ništa nismo preduzeli da se to popravi, da se stražari uozbilje. Dobro će
biti ako o ovome ne izvesti sultana.

– Neće, neće, ne brini. – Halil se nasmeši krajičkom usana, setivši se
kako je Orhan došao na položaj na kojem je sada. – Sitno je ovo za
sultana. Nego, kazuj, jesi li saznao ono što je trebalo?

– Jesam, Abaz mi je sve objasnio. Treba da potražimo nekog Stefana,
od oca Milovana. Žive u prvoj kući sa desne strane puta kad se uđe u
Vučak iz pravca Smedereva. Imao je brata Gojka, kojeg je kapetan Junuz
odveo u Tursku kad se pre nekoliko godina svetio seljacima. Šta ćemo
da radimo?

78

– Pripremi opet dvadesetoricu koji će ranom zorom, sa tobom na
čelu, otići u Vučak da pronađu tog Stefana. Smrklo se, nije pametno po
noći prepadati kaure naoružane puškom, može još neko od naših da
pogine. Biće bolje da to obavimo izjutra.

– Razumem! Idem odmah da izdam zapovesti, pa da večeram,
gladan sam, u Beogradu me ni ručkom ne ponudiše.

– Ha-ha-ha! Sreća tvoja da si živu glavu izvukao odande! Hajde, idi!
– Halil odmahnu rukom.

Mahmut se pokloni gunđajući sebi u bradu, pa ode da pripremi
vojsku da sutra nastave potragu za Kemalovim ubicama.

U Vučaku, Stefan je presedeo čitavo popodne skriven u šumarku,
ogrnut pokrivačem. Bilo mu je hladno, ne samo zbog svežeg jesenjeg
dana već i zbog zebnje koja mu se uvukla u srce. Stvari su mu prethodne
noći izgledale mnogo bolje. Razmišljao je o tome šta treba da radi. U
sumrak, otprilike u vreme kad je Mahmut stigao iz Beograda u
Smederevo, krenuo je ka Kolarima. Stigao je tamo za oko tri sata, jer mu
je teret otežavao kretanje, a morao je i da bude oprezan, da ga niko ne
vidi pod jakom mesečinom, i tih, da ne uzbuni seoske pse. Neopažen se
prikrao do Ljubičine kuće. Torbu i oružje umotano u krpe odložio je
pored zida i pokucao na vrata. U kući je bio mrak i ništa se nije čulo.
Pokucao je ponovo. Pa onda opet. Vrata su se konačno naglo otvorila i
pred njega izađe sredovečan čovek s uperenom oštricom noža.

– Šta je, šta hoćeš? – prosikta seljak, ne samo da uplaši Stefana nego
i da odagna sopstveni strah od neobičnog noćnog posetioca.

– Dolazim u miru, ne treba ti nož! – odvrati mladić tiho, šireći ruke,
da se na mesečini vidi kako u njima nema ništa. – Ja sam Stefan.

– Koji Stefan?
– Zar vam nije Ljubica pomenula nekog Stefana? Ili Bogdana?
– Ti si onaj iz Vučaka?
– Taj.
Čoveku je laknulo. Obradovao se što vidi mladića o kojem mu je
ćerka pričala. On spusti nož, priđe Stefanu, pogleda preko njegovog
ramena na put i okolne kuće, pa kad vide da je sve mirno i da ih niko ne

79

posmatra, zagrli mladića i povede ga unutra.
– Dobro nam došao, sinko!
– Hvala, domaćine! Poneo sam nešto… – reče mu Stefan.
– Šta?
– Pušku i drugo oružje.
– Uh, sunce ti… Daj da odnesemo to u štalu. Neka preko noći ostane

tamo, a sutra ćemo videti šta ćemo sa tim da radimo.
Kad su to obavili, ušli su u kuću. Ognjen, domaćin, probudio je

suprugu Spaseniju i ćerku jedinicu Ljubicu. Ljubica se prvo obradovala
kad je videla Stefana i čula da je Kemal mrtav, a onda se rasplakala od
tuge kad im je ispričao da su Bogdan i njegova porodica stradali.

– Ako ikada budem imala sina, zvaće se Bogdan – rekla je kroz suze.
– Mislim da je umro srećan što je bar koliko-toliko osvetio sestru, a i
tebe. Srce mu je bilo na mestu.
Nisu se još dugo zadržali u razgovoru, već su otišli na spavanje.

U cik zore, Mahmut je poveo četu od dvadeset vojnika ka Vučaku.
Nameravali su da ih napadnu slično kao Bogdanovu porodicu. Da tiho
priđu, opkole kuću, pohvataju ih na spavanju, pobiju one koji pruže
otpor, uhvate što više živih. Mamurni Turci dremali su klackajući se na
konjskim leđima, koristeći priliku za još malo odmora. Svaki od njih bio
je svestan da ide na opasan zadatak i da će možda poginuti, ali u njima
nije bilo straha, bili su prekaljeni borci. Mahmut je zaustavio kolonu
daleko ispred sela. Ovaj zadatak je bio opasniji od onog jučerašnjeg.
Sada su bili sigurni da idu na ubice i pobunjenike i znali su kako su
naoružani. Opkoljavanje je započeto u potpunoj tišini. Dok su vojnici
prilazili kući, Milovan je izašao u dvorište. On i Raduna su odavno bili
budni, jer su bili nameravali da odu u Ralju, da na zgarištu odaju poštu
Radoju i njegovoj porodici. Ona je u kući već pripremala doručak, a on
krenuo po vodu. Iznenada su zalajali psi lutalice iz pravca voćnjaka
nedaleko od njihovog dvorišta, onako kako obično laju na neznance.
Milovan je pogledao na tu stranu i opazio dvojicu turskih vojnika kako
pognuti, sa uperenim puškama, brzim korakom idu k njemu. Bili su
udaljeni svega stotinak koraka. Potom je pogledao brzo na drugu stranu

80

kuće, na put i video da četvorica pritrčavaju dvorištu. Oni su bili još
bliže. Shvatio je šta se dešava, bacio vedro iz ruku, utrčao u kuću baš
kada je Mahmut podigao pušku nanišanivši u njega, zatvorio vrata i
navukao rezu.

– Gotovo je, Raduna, evo dušmana oko kuće.
– Ne daj da me Turci razvlače, Milovane! – s jezom u glasu reče
Raduna mužu, svesna šta će joj se desiti ako je Turci uhvate živu.
Za to vreme, vojnici su opkolili kuću.
– Kauri, predajte se! – povikao je Mahmut. – Zalud se krijete!
Znamo da ste naoružani! Ako odmah ne izađete sa rukama iznad glave,
pucaćemo i zapaliti kuću, svi ćete izginuti! Ako izađete, spašće se oni
koji ni za šta nisu krivi!
Zavladala je zloslutna tišina. Turci su čekali odgovor ukućana.
Milovan i Raduna stadoše jedno naspram drugog i pogledaše se u oči
bez reči kazavši sve jedno drugome, svesni u kakvim se okolnostima
nalaze. Žena dohvati sa stola nož kojim je do malopre sekla proju i pruži
ga mužu. On prihvati dršku noža desnom rukom a levom je zagrli oko
ramena, primače usne njenom licu i nežno je poljubi u vrh nosa i čelo, a
zatim se malo odmače i postavi nož između njih tako da joj je vrh oštrice
bio na grudima. Dok su se gledali netremice, Milovan je naglo i snažno
privuče uza se, sečivo probi kožu i meso među rebrima i do kraja se zari
u ženino srce. Raduna zaječa, trznu se, a onda klonu u njegovom
zagrljaju i on vide u njenim očima da su je sve ovozemaljske muke
napustile. Nežno položi njeno telo na zemljani pod kuće i prekrsti se.
Suze mu udariše na oči, grlo mu se steže, usne zadrhtaše. Polako izvuče
nož iz njenih grudi i zatvori joj oči jedva dodirujući njene kapke.
– Zbogom, voljena ženo. Ako ima Boga i onog sveta, evo me odmah
za tobom – prošaputao je.
– Predajte se, kauri, ili pucamo! Odmah! – povika ponovo Mahmut,
koga je izdavalo strpljenje.
Vrata se otvoriše. Vojnici su bili napeti kao strune, očekivali su da će
neko pucati iz kuće. Na vratima se pojavi Milovan sa krvavim nožem u
desnoj ruci. Krenuo je laganim korakom ka Turcima, bez izraza na licu,
ukočenog pogleda.
– Stani i baci nož! – dreknu Mahmut.
Milovan je skrenuo prema njemu, ali Turčin je bio na bezbednoj
udaljenosti.
– Stani, pucaćemo! – naredi još jednom turski starešina.
Seljak je nastavio da korača ka oficiru, ne reagujući na upozorenja.
– Pali! – naredi Mahmut i prvi opali iz puške, a za njim i ostala

81

petorica sa čeone strane kuće. Šest kuršuma iskida Milovanove grudi i
usmrti ga na nogama. Pao je bez glasa, ne ispuštajući nož, prvo na
kolena, pa licem na zemlju. Desetorica Turaka sa bočnih strana pritrčaše
do kuće i priđoše oprezno vratima.

– Žena leži na podu! – uzviknu jedan pošto je osmotrio unutrašnjost
sa praga.

– Oprezno, možda ima još nekoga! – reče Mahmut.
– Da ima, dosad bi već pripucao! – povika drugi vojnik.
– Uđi onda ti unutra! – reče mu onaj prvi i skloni se s praga.
Drugi vojnik priskoči do vrata, pa polako uđe u kuću.
– Ovde je samo žena, mrtva, ubodena nožem u grudi!
– Dobro, vojsko, biće da smo i ovde završili! Ubica nam je umakao!
Ajde, podelite se u grupe, da se odmah sve detaljno pretrese, možda je
oružje tu negde! Četvorica neka čuvaju stražu, da nas neko ne iznenadi!
S tom paščadi se nikad ne zna – izdade Mahmut nove naredbe. – Kad
završite pretres, uradite s leševima sve isto kao juče. I njihove glave će
na bedem. A kuću i sve ostalo zapalite.
– Nema stoke – primeti jedan vojnik.
– Mora da su je razdelili, osetili da smo im na tragu – promrmlja
Mahmut.
Dvojica vojnika odoše da pretresu vajat. Jedan se ubrzo vratio kod
oficira.
– Tamo je sveže iskopana zemlja pored zida, dođi da vidiš.
Mahmut ode sa njim. Odmah mu je sve bilo jasno.
– Hm… Sve mi se čini da je ovde bila sakrivena puška, dosta je
dugačko ovo raskopano mesto… Znači, razbojnik je pobegao s oružjem.
Moraćemo da budemo oprezni dok ga ne uhvatimo – reče više za sebe.
Turci su brzo završili svoj prljavi posao. Odsečene srpske glave su
stavili u vreću na konjskim sapima, a tela vukli do tvrđave kroz prašinu
kao prethodnog dana, da zastraše narod i potom ih bace u Dunav. Vatra
je progutala i poslednje tragove domaćinstva Milovana i Radune, čije su
glave istog popodneva završile pored onih šest nabijenih na kočeve dan
ranije. Glave su stajale na kočevima i privlačile muve nekoliko dana, sve
dok nisu počele da trule i smrde toliko da su smetale stražarima. Onda je
Halil naložio da se uklone s bedema. Dvojica stražara su ih poskidala sa
kočeva i ubacila u džak, koji su sluge odvukle do obale i bacile u veliku
reku.
Halil je bio zadovoljan što su tako brzo rasvetlili slučaj, samo mu se
nije svidelo što je Stefan umakao. Ostao je sam, ali je postojala
mogućnost da mu se neko pridruži u pobuni, ili da sam počini neko

82

novo zlodelo. Halil se nadao da će mladić umreti od zime i gladi u nekoj
zemunici u šumi ili pećini, pa nije nameravao da šalje vojnike da ga
traže, da ne bi još neko od Turaka poginuo. Odlučio je da šalje patrole na
glavne drumove, da zaštiti trgovce i karavane, i čeka da uhode donesu
neki aber o beguncu i mestu gde se krije. Takođe, poslao je telale da po
kaurskim selima razglase da je vlast raspisala nagradu od deset zlatnika
za onoga ko prijavi hajduka ili njegove jatake, a trideset za onoga ko
donese njegovu glavu u tvrđavu.

83

Kod jataka

Stefan je taj dan presedeo u Ognjenovoj kući, gde je ugošćen
kao najdraži gost i počašćen svime što su domaćini mogli
pred njega da iznesu. Mladić im je do tančina ispričao sve o
upadu u tvrđavu i stradanju Bogdanove porodice. Zato je Ognjen, kad je
tokom prepodneva izašao u dvorište i video da se iz Vučaka u nebo vije
dim, naslutio šta se desilo, ali nije ništa rekao mladiću. Poštedeo ga je
ružnih vesti i pustio da se na miru odmori i pripremi za iskušenja koja
ga čekaju. Kakva je nesreća snašla njegove najbliže, saznaće pre ili
kasnije. A što kasnije, to bolje. Na kraju dana, mladić je dao Ognjenu tri
zlatnika iz Kemalove vrećice, da obezbedi hranu za zimu i sve drugo što
treba. Tako je počelo Stefanovo hajdukovanje, kod jataka u Kolarima.

Ognjenova kuća nije bila velika, ali je imala dve sobe. Veća je bila
namenjena za sve ukućane, a manja bi se mogla nazvati gostinskom, i u
njoj je spavala Ljubica. Domaćini su sada tamo smestili Stefana, a Ljubica
je prešla u onu zajedničku, kod roditelja. Gost je imao udobnu slamaricu
i svoj mir, a i bio je zaklonjen od pogleda komšija ili rođaka koji bi mogli
da svrate kod domaćina. Oružje su doneli u sobu, da bi mu bilo
nadohvat ruke. Stefan je dane provodio u toj sobi, a večeri sa
Ognjenovom porodicom u velikoj sobi. Noću je znao da izađe napolje, i
šeta se po pustim njivama i šumarcima oko sela. Ljubica je često dolazila
u njegovu sobu da ga obiđe i usluži. Ognjen mu je rekao da su turske
patrole posle njegovog dolaska nekoliko puta, isključivo danju, prošle
kroz selo i raspitivale se da li je neko video begunca i sprovodile
karavane ka Smederevu ili iz njega. Zato se Stefan trudio da ga niko sem
ukućana ne vidi, jer bi neko mogao da ga oda Turcima. Ognjen je, ubrzo
posle Stefanovog dolaska u njegovu kuću, a posle dogovora sa
mladićem, preko svojih pouzdanih prijatelja počeo da vrbuje ljude za
hajdučku družinu. Nakon desetak dana, stigao je prvi borac – izvesni
Toplica iz Selevca, iskusan vojnik koji se borio na strani Ugara protiv

84

Turaka. U borbi je bio teško ranjen u glavu, pa je sada imao gadan
ožiljak preko lica i nosa. Zbog rane je morao da se vrati kući iz rata.
Turci su kasnije načuli da je ratujući na strani Ugara ranjen u borbi
protiv Turaka i spremali su se da ga utamniče. Na opasnost ga je
upozorio prijatelj koji je uživao poverenje Turaka, sasvim slučajno
saznavši šta mu se sprema. Ovaj je pobegao pre nego što su Turci došli
po njega. Nekoliko dana se skrivao po šumadijskim selima kod rođaka i
prijatelja, a onda ga je jedan od njih povezao sa Ognjenom, pa se tako i
on obreo u gostinskoj sobi hajdučkog jataka u Kolarima. Porodicu nije
imao, a Turke je mrzeo, pa mu je bilo lako da odluči da se pridruži
Stefanu. Bio je vešt u rukovanju oružjem, pa i puškom i lukom te je
odmah počeo da obučava Stefana. Nisu smeli da pucaju, da ne privuku
pažnju, ali je mladić naučio kako se puni puška i kako se nišani. Toplica
je bio dobar i vedar čovek te su se on i mladić dobro slagali.

Stefan je nekoliko puta poželeo da noću ode do Vučaka, da obiđe
roditelje, ali ga je Ognjen ubeđivao da bi to bilo opasno i odgovarao ga
od te namere. Toplici je rekao istinu, pa je i ovaj odvraćao Stefana.
Vreme je prolazilo, zima se bližila i sve se nekako smirilo. Hajduci su
čekali proleće da počnu s napadima. Sredinom decembra, Ljubičin
prosac, Miloš, umro je iznenada od upale pluća. Devojci je to veoma
teško palo. Nije volela Miloša, nije ga ni poznavala baš dobro, ali je bila
isprošena za njega. On je prihvatio da se oženi njome i posle njenog
stradanja u tvrđavi, i činilo joj se da je on jedini koji joj može pomoći da
prevaziđe svoju nesreću, jedini na koga može da se osloni. Njegova
iznenadna smrt za nju je bila još jedan težak udarac sudbine, a ona nije
znala čime ga je zaslužila. Otkad im je Stefan došao u kuću, bila je
vedrija, oporavljala se, imala je druga za razgovor i ponadala se da može
imati bolji život. Iščekivala je udaju kao novi početak, želela da rodi
mnogo dece i sve ružno što joj se desilo ostavi za sobom. Smrt mladića
za kojeg je trebalo da pođe srušila joj je snove i želje, i ponovo uzdrmala
njenu napaćenu dušu. Opet je bila utučena, ćutljiva i uplakana po čitav
dan. Stefan se trudio da je razveseli, da joj skrene misli sa nesreće koja ju
je zadesila i pomogne joj da nađe snagu da krene dalje, ali mu nije
polazilo za rukom. Ljubica je ostala tiha kao senka. Dan po dan, stigla je
zima, prošao je i Božić. Počela je 1527. godina i januar bez snega.

85

Jedne večeri, Ognjen i Toplica su otišli u Grocku, kod zajedničkog
poznanika, Stanoja, koji je ranije bio obećao da će im pomoći da nađu još
nekog hajduka za družinu. Pešačili su dobra dva sata preko brda,
izbegavajući puteve na kojima bi mogli da nabasaju na tursku stražu.
Kada su stigli, u Grockoj ih je zaista čekao nov drug, Stanojev sinovac
Nebojša, vitak mladić srednjeg rasta, koju godinu stariji od Stefana.
Stanoje je postavio skromnu večeru, pa su svi zajedno obedovali i
razgovarali o teškom životu pod turskim zulumom. Nebojša je ispričao
gostima da su njegovog oca, a Stanojevog brata, Vidoja, Turci ubili pre
tri godine na kapiji Beograda samo zato što je nosio odelo od zelene čoje.

– Ta boja je, znao je on, zabranjena za Srbe. Ali nije imao ništa drugo
da obuče. I u Grockoj su ga Turci upozorili na zabranu nekoliko puta.
Nekako je skupio pare, siromah, i tog dana pošao u Beograd, da u
nekom dućanu nabavi drugo odelo, da više ne ljuti Turke. Stražari na
ulazu u grad su počeli da ga vređaju i cepaju mu anteriju i čakšire, on se
pobunio, branio, otimao, pa je nenamerno raspalio po nosu jednog
Turčina. Krv je linula, okrvavljeni stražar je pobesneo, isukao jatagan i
udario ga po vratu, priskočili su i ostali… Raskomadali su ga kao zveri.

– Strašno! A zašto? Zbog boje odeće? Da im ne ukalja muslimansku
zelenu? – škrgutao je zubima Toplica. – Jadan čovek i jadni vi što ste za
njim ostali.

– Eh… Majka nije mogla da ga preboli, umrla je naredne zime. Moja
sestra, starija od mene godinu dana, udala se na proleće, a ja sam došao
kod strica. Ne želim više da mu budem na teretu, a hoću i da naplatim
Turcima očevu smrt. Zato idem sa vama.

– Dobro nam došao, delijo! – reče mu Toplica, pa ustadoše i izgrliše
se.

Zadržali su se u razgovoru još malo, pa su se pozdravili sa
domaćinom i otišli u Kolare. Usput je Toplica pričao o tome zašto je i
kako njihova hajdučija počela i šta im predstoji. U Kolare su stigli tek
pred zoru.

U međuvremenu, dok su oni bili u Grockoj, Ljubica je donela

86

Stefanu večeru u sobu, kao što je često činila. Njena majka, Spasenija,
umorna od celodnevnog rada, rano je legla i zaspala.

– Ti znaš, Stefane, šta se meni desilo u Smederevu, u tvrđavi… –
poče devojka tiho dok je mladić obedovao.

– Znam, Ljubice, ali kud ti to sad pade na pamet? Najbolje je da o
tome nikad ne razmišljaš! – odgovorio je polušapatom.

– Eh, o svemu ja stalno mislim… Vidiš, tada sam bila sigurna da
sam ostala trudna i htela sam da se ubijem. Sećaš se šta sam pričala onda
kada ste ti i Bogdan došli kod mene. Ali i pored svih muka koje sam
preživela, imala sam i malo sreće, pa nekim čudom nisam ostala
bremenita. Valjda me je Bog za toliko pogledao. Onda je trebalo da se
udam. Siroti Miloš je umro pre nego što smo dočekali taj brak. I tako
ostadoh sama. Nemam više snage da se nadam bilo čemu niti da bilo šta
pokušavam. Ostaću ovde s roditeljima, ne treba mi ništa drugo sem
mira. A za to mi treba tvoja pomoć.

– Šta treba da uradim, kaži – reče joj mladić, više zbunjeno nego
odlučno.

– Ja mogu da nastavim da živim samo ako imam jak razlog. Hoću
da imam dete sa tobom, Stefane – odgovori mu ona bez okolišanja.

– A?! – momak je otvorenih usta gledao u Ljubicu. – Ma šta pričaš?!
Pa, ti si mi kao sestra! Šta ti pada na pamet? O, lude devojke?!

– Nisam luda! O svemu sam dobro razmislila. Ako ja umrem,
umreće i moji stari. Ugasiće nam se ognjište. Neću to da dozvolim!

– Ubio bi me Ognjen!
– Niko neće da zna, pa ni on! Reći ću svima da je Miloševo! To je
moguće, videli smo se nekoliko puta. Ništa se nije desilo među nama, ali
to samo ja znam.
– Ja sam voleo Maru, volim je i sada kada je više nema…
– Znam. I poginućeš sveteći se za njenu smrt. I ništa neće ostati iza
tebe. Sigurna sam, to ni ona ne bi htela!
– Ljubice, nađi nekog drugog, udaj se, biće ti bolje…
– Nema drugog! Ne mogu da počinjem ponovo, mnogo sam
propatila. Tebe znam, ti si za mene junak i ja hoću dete baš od takvog
čoveka! – glas joj nije drhtao, videlo se da je sigurna u to što govori. –
Kad dođe proleće, opasnost će te pratiti na svakom koraku, to znaš.
Neka iza tebe nešto ostane – primakla mu se bliže i sada mu skoro
šaputala na uvo.
– Ma, kakvi, Ljubice… Nemoj koješta da pričaš, neću da te slušam…
– sada je i on šaputao, uznemiren devojčinom blizinom.
– Znaš da sam u pravu – blago se privila uz njega.

87

– Nisi, Ljubice, u pravu. Ne treba ovako…
– Ćuti, Stefane – rekla je i nežno mu poljubila usne. Mladost i
blizina učinile su sve ostalo.
Nekoliko sati kasnije, stigli su iz Grocke Ognjen, Toplica i Nebojša.
Spasenija, Ljubica i Stefan spavali su čvrstim snom, svako na svom
mestu, svako umoran iz svojih razloga. Domaćin je legao u svoju
postelju, a stari i novi borac su se tiho uvukli u ponjave pored Stefana,
koji ih nije ni čuo ni osetio.
Tako su u Ognjenov dom te noći stigla dva nova stanara.

88

Gokan

U leto 1526. godine Gokan je završio školovanje u Turskoj. Bio
je jedan od najboljih đaka i najspremnijih momaka u
Stambolu te je mogao da bira jedinicu u koju će biti
raspoređen. Danima pre nego što je trebalo da se o tome izjasni, Samir
ga je nagovarao da traži da ostane u sultanovoj telesnoj gardi, koja u
dvoru čuva vladarevu porodicu. Stari Turčin je odavno smislio da
mladića zadrži u svojoj blizini. Još kada je primetio da se njegova
najmlađa ćerka Esma i Gokan krišom zgledaju, odlučio je da uda još
samo treću ćerku po starini, a da ovu najmlađu ostavi kod sebe i uda je
za Gokana. Tako bi dobio naslednike koji će biti vaspitavani u njegovoj
kući, pod njegovim nadzorom. Nije nikome ništa pričao o tom svom
planu, ali je sve prosce koji su pitali za Esmu odbijao bez razmišljanja,
izgovarajući se njenom mladošću.

Jednog julskog jutra, za doručkom, baš onog dana kad je Gokan
trebalo da odluči gde će započeti službu, Samir je rekao svom učeniku i
štićeniku:

– Slušaj me dobro, sinko, Gokane i Gojko! Znam da u tebi još živi
sve ono što si mi rekao prvog dana kad si mi doveden u kuću. Pored sve
turske škole, ti si i dalje srpski seljak. Doduše, učen! – rekao je kroz
smeh. – Grešim li?

– Učitelju, znaš da tebe ne mogu da lažem. Sve što si rekao istina je.
– Pošteno! Ti, dakle, hoćeš da se vratiš u Smederevo?
– Nije prošao dan otkako sam ovde da na to ne pomislim.
– Dobro. To može da se izvede, ali traži vreme, strpljenje i
promišljene poteze. Evo, izložiću ti svoj plan, a ti me saslušaj, razmisli,
pa mi kaži šta misliš. Nemaš mnogo vremena, već oko podneva ćeš
morati da kažeš starešinama za koju si se jedinicu odlučio.
– Kaži, učitelju, tvoje reči su uvek mudre.
– Pre svega, moram da ti kažem istinu o sebi. Onda ćeš možda bolje

89

da me razumeš. Kao što sam ja razumeo tebe onog dana kad si u amamu
skočio iz vode kao oparen.

– Hvala što si me razumeo, dobri moj Samire – reče mladić
pognuvši glavu.

– Ništa nije slučajno, delijo. Evo kroz šta sam ja prošao. Posle
slavnog boja na Kosovu, neki moj dalji predak se ranjen vratio kući u
Kruševac. Tačnije, doneli su ga teško ranjenog, dovezli na volovskoj
zaprezi.

Mladić podiže glavu i iskolači oči, a hrana mu zapade:
– Valjda u Tursku, učitelju!? – jedva izgovori.
– Ne, sokole! U Kruševac! Taj moj predak bio je srpski vitez, kao i
mnogi njegovi preci još od vremena Stefana Dečanskog. Što zijaš u mene
tako? – upita skamenjenog mladića, koji ga je samo gledao i ćutao. –
Kasnije, kad je prezdravio, bio je vitez despota Stefana Lazarevića, borio
se u njegovoj vazalskoj vojsci, čak i kod Nikopolja. No, to sad nije važno,
neću da te zamaram time. Važnije je da je njegov unuk, da bi zadržao
vlastelinske privilegije, otprilike u vreme kad je započeta gradnja one
tvoje tvrđave u Smederevu, primio islam i poturčio se. Niko mi njihova
srpska imena nije rekao, ali taj poturčenjak uzeo je tursko ime Arslan.
Lav. Arslan-aga. A tursko prezime Četin. Onaj ko je u četi, razumeš? Kao
uspomena na porodičnu prošlost. Naučio je turski jezik, rasprodao sve
što je imao, pokupio svoje zlato i s porodicom se preselio u Stambol. On
je udario temelje ovom imanju na kojem se sada nalazimo, Gokane.
Poudavao je ćerke za ugledne Turke, a sina jedinca, mog oca, oženio je
ćerkom sultanovog rođaka. Eto, tako sam ja stigao u ovdašnje visoko
društvo: kao unuk Četin Arslan-age, sinko. Vidiš, ja nisam baš čist Srbin
kao ti, ali možeš da mi veruješ, jer sam bogati Turčin sa delom srpske
krvi, od oca Alije. Znam svoje poreklo i poštujem ga. Ma, šta poštujem?!
Volim što imam tu ludu srpsku krv! – Mladić je samo lagano klimao
glavom, a starac je nastavio: – Sve ovo što imam postigao sam
zahvaljujući najboljim učiteljima. I tebi sam obezbedio vrhunsko
školovanje. Vrata dvora su mi bila otvorena, oženio sam se ženom iz
ugledne porodice, ali sam hteo da idem u vojsku, u rat. U tom ratu sam i
zaradio boleštinu zbog koje više nisam mogao da imam dece. Možda
sam mogao da dobijem i sina – naslednika. Zato znam kako je tebi.
Otvaraju ti se dvorska vrata, a ti hoćeš u rat da bi se vratio kući. Ali
nema rata u blizini tvoje kuće, ratuje se za Beč. Zato, ne pravi grešku
koju sam ja napravio, ne odlazi u rat, nema tamo ničeg dobrog. Eto, zar
ne pogiboše tvoji drugovi, Ivan i Stanko, na artiljerijskoj obuci pre dve
godine? A šta misliš kako se tek lako gine na ratištu? Ima vremena, otići

90

ćeš u Smederevo, a možda češ moći i nešto više da uradiš za svoju
porodicu, ako budeš pametan. Izaberi sultanovu telesnu stražu, ostani u
mojoj kući i daću ti Esmu za ženu.

Mladić se zagrcnu, zakašlja, umalo se uguši zalogajem koji je držao
u ustima još od početka starčeve priče:

– Učitelju, ja… ja… – mucao je, zbunjen i postiđen. – Ja ne bih
hteo…

– Kuš, derane! Zar misliš da mene možeš da lažeš? Gledam ja vas
dvoje već godinu dana i sve mi je jasno kao dan. Kad god se sretnete,
gledate jedno u drugo kao opijeni. Misliš da sam tek onako rešio da tebe
pošaljem da pratiš nju i Eminu po gradu? – Mladić odmahnu glavom. –
Naravno da nisam, dao sam vam priliku da se bolje upoznate i lakše
prihvatite ovo što sam zamislio – reče starac smeškajući se. – Stari sam ja
lisac! Nemam, dakle, ništa protiv vaše ljubavi. Naprotiv! Ali još kako
imam protiv toga da mi zet ode u rat i uludo izgubi glavu! – starac
značajno podiže desnu ruku i uperi kažiprst prema Gokanovoj glavi. –
Ima ko da gine za carstvo, ne moraš baš ti, neće vojska propasti bez
jednog junaka.

– Učitelju… – zausti mladić ponovo.
– Ćuti! – prekide ga Samir ponovo. – Nisam završio. Rekao sam ti
šta sam zamislio. Sada ćemo u tišini da dovršimo doručak. Posle toga ćeš
otići u janičarsku komandu da izabereš jedinicu. Kad se vratiš, samo mi
kaži gde si raspoređen i ja ću znati šta si odlučio. A sada – jedi! – starac
preseče razgovor i usredsredi se na hranu kao da ništa nisu ni pričali.
Gokan shvati da je razgovor završen, pa i on nastavi da obeduje.
Ostatak doručka je proveo kao opijen. Bio je načisto zbunjen. U glavi mu
je vrilo kao u košnici. Nesvesno je strpao još nekoliko zalogaja u usta i
brzo ih progutao, a onda ustao, poklonio se učitelju i pošao u komandu.
Dok je prolazio kroz dvorište, pogledao je na sprat, prema Esminom
prozoru. Ona je stajala tamo, u senci, nepokrivenog lica, i gledala ka
njemu. Mesecima ga je već tako ispraćala iz dvorišta.
„Bože, kako je lepa”, pomislio je.
Već u sledećem trenutku se sapleo na parče cigle koje je malo virilo
iz pločnika, zateturao se i jedva održao na nogama. Sam sebi je bio
smešan. Pogledao je ponovo ka Esmi i video kako mu maše smejući se.
Odmahnuo je, okrenuo se i, sa smeškom na usnama, istrčao kroz veliku
kapiju iz dvorišta na kaldrmisanu ulicu.
Dva sata kasnije, vratio se i odmah otišao kod Samira u radnu sobu.
Starac ga je čekao zavaljen u jastuke na divanu. Gokan mu je sav ozbiljan
pružio svitak. Samir je razvio svitak i pažljivo ga pročitao. Na njemu je

91

pisalo da je mladi janičar Gokan raspoređen u carsku telesnu stražu, u
četu kapetana Junuza.

– Oho-ho, čestitam, junače! Dobar si izbor načinio! – učitelj je ustao,
zagrlio učenika i budućeg zeta pa ga poljubio u obraze.

Mladić se duboko naklonio i poljubio starčevu desnicu, a zatim se
ispravio i pogledao ga u oči:

– Hvala ti na svemu što si učinio za mene i što ćeš učiniti, dobri moj
Samire. Nadam se da ću ti biti dobar zet.

– Hoćeš, sinko, u to ne sumnjam.
Starac je odmah naložio slugama da pripreme porodično slavlje, uz
najbolja jela i piće. Poslao je i glasnika da na gozbu pozove najbliže
prijatelje i rođake, i kapetana Junuza, koji je, na kraju krajeva, bio
najzaslužniji za to što je Gokan završio pod njegovim krovom.
Te večeri, na gozbi, Samir je održao prigodan govor, zahvalio
Junuzu na tome što mu je doveo Gojka, a zatim je biranim rečima opisao
svog štićenika. Na kraju, objavio je i ono najvažnije:
– Dragi moji prijatelji, svi znate koliko sam zavoleo ovog momka.
Znate i da ga gledam kao rođenog sina, kojeg sam toliko želeo. Kad je
već tako, rešio sam da mu dam ruku svoje najmlađe ćerke Esme, pa da
se i stvarno orodimo!
Svi su to dočekali s oduševljenjem. Junuz je vragolasto namigivao
Gokanu, Samirova žena Azra je zaplakala od sreće, a Esma je smerno
pognula glavu, da pokaže da poštuje očevu volju, dok joj je srce tuklo
kao ludo.

Sutradan je započelo novo poglavlje u Gokanovom životu. Što se
službe tiče, dobio je dobar posao i dobrog starešinu. Junuz ga je uvodio
u tajne obezbeđenja dvora i sultanove porodice. Uputio ga je i u osetljive
odnose carske porodice i ostalih dvorana, a mladi vojnik je dobro slušao
i brzo napredovao. Na dvoru je upoznao Bali-bega, kojeg je sultan
zadužio da brine o njegovoj porodici. Doduše, beg je više vremena
provodio uživajući u blagodetima dvora i Stambola nego što je
komandovao dvorskom stražom. Pravi čuvar sultanovih najmilijih bio je
Junuz. A njemu je bilo drago što mu je u jedinicu stigao takav delija

92

kakav je Gokan, za čiji je uspon i sam bio zaslužan.
Ubrzo posle gozbe na kojoj je objavljeno da će se Gokan i Esma

venčati, Samir i mladenci su odlučili da se svadba napravi početkom
avgusta u njihovoj kući. Na veselje je došlo oko dve stotine zvanica.
Esmine sestre sa porodicama i druga rodbina, prijatelji iz Turske i
drugih zemalja, ugledni ljudi sa dvora, iz vojske i politike. Naravno,
počasni gost bio je Junuz. Čitavo dvorište bilo je ukrašeno cvećem,
trakama od šarene hartije, malim i velikim zastavama. Na kapiji je
svatove dočekivao veseli Samir, srdačno ih pozdravljao i prepuštao
slugama da ih odvedu u bajkoviti smaragdnozeleni čador podignut u
sredini dvorišta za tu priliku. Bio je izrađen od svile, sa bogatim
naborima i otvorima kako gostima ne bi bilo prevruće unutra. Spolja i
iznutra su ga krasile raznobojne svilene trake. Na podu su bili prostrti
šareni ćilimi od kamilje dlake, a po njima postavljeni široki i niski
osmougaoni stolovi od abonosa ukrašeni slonovačom. Oko stolova su
bile sofe za goste, presvučene maslinastom čojom, pune mekanih
jastuka. Po uglovima čadora bile su raspoređene nargile sa hašišem. Čim
su prvi gosti ušli u čador i zauzeli mesta, žene na jednoj, a muškarci na
drugoj strani, sluge su počele da iznose na stolove slane i slatke
đakonije. Bilo je svega osim alkoholnih pića. Gokan je sa prozora gledao
kako pristižu gosti. Nosio je suknene čakšire i svilenu košulju sa
podvijenim rukavima, oko zglobova široke kožne narukvice ukrašene
zlatnim lančićima, širok pojas sa dva zataknuta handžara i kožne čizme,
a na glavi fes. Bio je srećan zbog ženidbe, voleo je Esmu, tu krhku,
smernu Turkinju. S druge strane, bio je tužan što na svadbi nisu njegovi
roditelji i brat, što nema gostiju u srpskim narodnim nošnjama, popa…
Odmahnuo je glavom, uzdahnuo duboko i sklonio se od prozora. Na
drugom kraju kuće, sluge su privodile kraju spremanje neveste. Odenuli
su je u svilene dimije, košulju i jelek, izvezene srmom i zlatom. Preko
grudi su joj stavili đerdane od zlata i bisera. Lice su joj pokrili velovima,
jašmakom i čemberom, između kojih je bio uzani prorez kroz koji je
mogla da gleda. Naušnice su joj bile duge i teške, od zlata i bisera. Na
glavi je imala fesić sa kojeg je visio čember. Kosa joj je bila upletena u
četiri guste pletenice. Na nogama je imala mekane kožne cipelice. Gosti
su brzo napunili čador, stigao je i hodža, sve je bilo spremno za
venčanje. Pošto su mladoženja i mlada već živeli u istoj kući, priprema i
ceremonija svadbe i venčanja nisu bili baš u svemu po šerijatskom
pravu, ali to nikome nije smetalo, jer se radilo o uglednoj porodici.
Mladence su najbliži dopratili u čador i proveli kroz špalir zadivljenih
gostiju. Hodža ih je venčao, u prisustvu mladinog oca i dva pravedna

93

svedoka, kako je zakon nalagao. Svedoci su bili Ekrem, s kojim je Samir
poslovao u Egiptu, s mladine strane, a s mladoženjine Abdulah,
nekadašnji Momčilo, janičar koji je u Tursku stigao sa Gokanom iz
Vučaka, sa kojim je ovaj delio školske muke svih pet godina. Kad je
venčanje obavljeno, gosti su zapucali iz stotinak pušaka, preplašivši
ptice i oteravši ih na drugi kraj grada, dok se miris baruta širio u
čitavom kraju. Zatim su svi ponovo zauzeli svoja mesta, da uživaju u
gozbi. Mladenci su prilazili gostima, primali čestitke i poklone, sa svima
porazgovarali i svakom posvetili pažnju. Svadbene poklone sluge su
odnele u mladenačke odaje, da ih dvoje mladih posle venčanja na miru
razgleda. Uglavnom su to bili nakit i posuđe od zlata i srebra, a bilo je i
novca. Pravo malo bogatstvo. Pre sumraka, gosti su se razišli, slavlje je
bilo gotovo. Pošto su ispratili goste, umorni domaćini su ostavili sluge
da raspremaju čador i dvorište, a oni su se povukli u kuću.

Prve bračne noći, muž je ženi objasnio da on ne izgleda potpuno
kao ostali Turci i drugi muslimani, upozorivši je da se ne izleti u nekim
tajnim, vragolastim ženskim razgovorima o tome, jer bi to moglo skupo
da košta i njenog oca i supruga.

Krajem oktobra, kada je u Stambol stigla vest da je opsada Beča bila
bezuspešna te da se sultan Sulejman vraća u Tursku, jedna od
sultanovih žena našla se u veoma nezgodnom položaju. Bila je to
Hurem, po poreklu pravoslavna hrišćanka, koja je smatrana za uljeza na
turskom dvoru, za vešticu koja je vradžbinama začarala sultana. Ali ona
je bila jedina žena koju je sultan iskreno voleo i niko joj ništa nije mogao,
bar ne javno. Do tada je već izrodila Sulejmanu petoro dece: sinove
Mehmeta, Selima, Abdulaha, koji je umro dok je još bio beba, Bajazita i
ćerku Mihrimah. Svima je bilo jasno da će ona, pre ili kasnije, postati
zakonita Sulejmanova žena, sultanija, te da će jedan od njenih sinova
naslediti presto. Pošto su se tome protivili mnogi u Stambolu, bilo je
očekivano da će neko pokušati tome da stane na put. Jednog jutra,
Hurem se sa decom šetala po vrtu pored sultanove palate, noseći
najmlađeg sina u naručju. Na dva koraka iza njih išao je Gokan, a za
njim još dvojica stražara. Pošto su svi znali da su Hurem i njena deca u

94

opasnosti, Junuz je naredio vojnicima da otvore četvore oči i da, kad god
Hurem izađe napolje, u njenoj pratnji obavezno bude Gokan. Tako je,
iznenada, dok je Hurem prolazila stazom kroz vrt, ispred nje i dece
iskočio muškarac sa handžarom u desnoj ruci. Na tren mu je zasmetao
prestravljeni Mehmet, koji je išao ispred majke, dovoljno da zbuni
napadača koji u magnovenju nije mogao da odluči da li da krene na
dečaka ili na ženu. Gokan je imao taman toliko vremena da projuri
pored Hurem i dece i snažno ga udari stopalom desne noge pravo u
grudi. Napadač ga je zakačio oštricom po butini i odleteo nekoliko
metara unazad pa bez glasa pao na leđa i udario glavom u kamenu
ogradu fontane koja se nalazila pored staze te je na mestu ostao mrtav.
Hurem je svojim telom zaklonila decu i odmah, ne osvrćući se, potrčala
u svoje odaje, praćena jednim stražarom. Gokan i drugi stražar su
pritrčali do napadača, koji je slomljenog vrata i krvave glave ležao pored
fontane. Gokan je posmatrao mrtvog čoveka bezmalo mirno, iako je tada
prvi put ubio. Tokom školovanja, na surovim obukama, ginulo je i
stradalo mnogo dečaka, tako da se navikao na surove prizore i smrt.
Napad je osujećen, ali napadač, nažalost, nije mogao biti ispitan. Gokanu
je krv natapala čakšire, ali on nije mario. U međuvremenu je dotrčalo još
stražara, koji su temeljno pretresli vrt i uverili se da opasnosti više nema.
Nije bilo saučesnika. Patrole oko palate su pojačane, i ponovo je
uspostavljen red. Ubrzo je stigao i Junuz, izdao nekoliko zapovesti, a
onda poveo Gokana kod dvorskog lekara da mu očisti i previje ranu.
Mladić je imao sreću da oštrica handžara nije bila premazana otrovom.
U međuvremenu je došao i sam Bali-beg, čestitao stražarima na odlično
obavljenom poslu, dao Gokanu nove čakšire i otišao. Na polasku, rekao
je Gokanu i Junuzu da posle previjanja odu kod Hurem u Staru palatu,
jer je izrazila želju da ih vidi. Kada je lekar obavio svoje, Junuz je poveo
Gokana kod Hurem.

– Tvoj položaj u vojsci će se sada sigurno popraviti, delijo – rekao je
kapetan usput svom vrlom vojniku. – Alal ti vera, danas si nam osvetlao
obraz! Šteta što ga ubi, bilo bi dobro da smo ga ispitali.

– Samo sam skočio na njega, nisam ni jatagan potegao. Nisam imao
vremena da razmišljam.

– Znam, znam. Dok ti je lekar vidao ranu, utvrđeno je ko je onaj
ubica. Bali-beg je obavio kratku i uspešnu istragu. Reč je tobože o
trgovcu iz Damaska. Iznajmio je nedavno sobu u krčmi u srcu Stambola.
Pokušavao je nekako da se poveže sa dvorom, nudio puške i topove na
prodaju. Nekoliko dana se vrzmao pred portom, tražeći nekoga ko je
nadležan da s njim razgovara. Niko ne zna kako se ušunjao u vrt

95

sultanove palate. Mora da je čekao zgodan trenutak ispred porte, a onda
neopaženo prošao pored stražara. Ili mu je neko iznutra pomogao. Hoću
da kažem da bar mi koji savesno brinemo o carskoj porodici ne znamo
kako je prišao sultanovoj deci i ženi. Moraćemo još ozbiljnije da pratimo
šta se dešava u palati i oko nje.

Stigli su u glavni deo dvora, pokucali na vrata i ušli u sobu. Hurem
je unutra bila sama. Videlo se da je uznemirena, ali i odlučna.

– Hvala ti, Gokane! – rekla je čim ih je ugledala. – Spasao si moju
decu i mene, neću ti to nikada zaboraviti. A neće ni sultan, veruj mi.
Junuze, hvala i tebi, jer si baš ovog momka zadužio da nas neposredno
štiti. Drago mi je zbog toga. Ali nije dobro što imamo velike propuste u
čuvanju sultana. To mora hitno da se reši, ne zanima me kojim
sredstvima i ko će da strada. Ona gnjida nam se previše lako približila.
To ne sme da se ponovi. U vas dvojicu imam poverenja i želim da
preuzmete odgovornost za našu bezbednost na sebe! Junuze, ti znaš da
je Bali-bega sultan poslao da nas čuva. A znaš i da Bali-beg nije vojnik u
duši. Slobodno preuzmi komandu nad čitavom stražom. Njemu sam
naredila da se neko vreme drži po strani. Nije mu teško palo, ni do sada
se nije bogzna koliko mešao. No, sada je to zvanično.

– Razumem, biće kako vi zapovedate – reče Junuz uz naklon.
– Nažalost, Sulejman i ja imamo mnogo neprijatelja, ne mogu da
pokažem prstom ni u koga sa sigurnošću. Ovo je mogla da smisli careva
majka, Hafsa, ili ona kučka Mahidevran, a mogle su i Bečlije da nekom
plate, da uzdrmaju sultana… Ne verujem ni velikom veziru, onom
Grku, Ibrahim-paši, iako ga Sulejman smatra najboljim prijateljem. Taj
čovek je opasan, misli da od njega zavisi carstvo. Povećajte oprez,
udvojte straže, činite sve što treba sve dok se sultan ne vrati. Ti si,
Gokane, od danas oficir, kapidži-baša, vođa čuvara koji paze na ulaz na
dvor. Od tebe će zavisiti ko može da uđe u palatu.
– Hvala na poverenju – reče Gokan klanjajući se.
– Tebe, Junuze, ne mogu zvanično da unapredim, jer bih onda
morala da te premestim iz dvora, a to ne želim. Ovde nema višeg
vojničkog položaja od tvog, od komandanta sultanove straže, u čijim je
rukama bezbednost carskih glava.
– Znam to i ne tražim unapređenje. – Junuz klimnu glavom.
– A sada – prišla je do ukrasnog drvenog kovčežića koji se nalazio
na radnom stolu – u znak zahvalnosti i prijateljstva, primite moje
skromne poklone.
Iz kovčežića je izvadila i pružila im po jedan veći handžar. Bili su
skoro isti, s oštricama od čelika iz Damaska, sa drškama od slonovače,

96

optočeni zlatom i dragim kamenjem, vrhunske izrade i neprocenjive
vrednosti. Kanije su bile od zlata, takođe prošarane dragim kamenjem.
Bleštali su kao sunce. Njih dvojica pogledaše u noževe, pa jedan u
drugog, onda u Hurem, pa opet u noževe. Prvi je progovorio Junuz:

– Ne treba nam nikakva nagrada.
– Deder, uzimajte ovo, ne snebivajte se kao neveste – nasmejala se.
– Hvala vam, Hurem! – odgovoriše u glas.
– Nosite ih s ponosom i potežite za pravdu!
– Hoćemo! – opet rekoše uglas, zadenuše oružje za pojas, pokloniše
se i izađoše iz sobe.
– Od danas si u velikoj carskoj milosti, momče – reče Junuz Gokanu.
– Ovoj ženi sultan jede iz ruke. Obožava je. A ona je od reči i odlično zna
šta znači prijateljstvo. Mnogo puta sam s njom razgovarao. Ima
neverovatan dar da skoro nepogrešivo proceni čoveka, dovoljno joj je
samo da ga vidi. Budi srećan što te je uzela pod okrilje i vrši savesno
svoju novu dužnost.
– Eto, otvorila su mi se vrata…
– Jesu. I to širom! Idemo sada da saopštimo Harisu da je smenjen,
pa ti posle preuzmi komandu. Ako te muči rana, odmori se i leči kod
kuće neki dan, ja ću te zameniti na dužnosti.
– Nema potrebe, dobro sam. Vreba velika opasnost, nema vremena
za odmor. Sad sam čovek na važnoj dužnosti, za mene nema predaha! –
nasmejao se presrećni Gokan.
Primopredaja dužnosti između Gokana i Harisa trajala je kratko.
Haris je čak bio i srećan što mu je breme velike odgovornosti za život
članova carske porodice skinuto s pleća, pa je sa zadovoljstvom
prihvatio da bude ćata u štabu straže. Stražari su s oduševljenjem
prihvatili imenovanje novog oficira, jer su svi voleli sposobnog i vedrog
Gokana.
Kod kuće, Esma, Samir i ostali bili su presrećni i ponosni zbog
junačkog dela i uspeha člana porodice.
– Kad budeš hteo da pobegneš od nas jednog dana i odeš u gusare,
za ovaj handžar ćeš moći da kupiš i brod i posadu! – rekao je u šali
Samir zetu kad je video dragoceni nož.

97

Od tada, Gokan je najviše vremena provodio s Hurem i njenom
decom, čak i kada se vratio sultan, dvadesetak dana posle napada u
vrtu. Kada je Sulejman čuo za pokušaj ubistva i o Gokanovom podvigu,
mladić je svoj položaj još više učvrstio na dvoru. Više puta tokom jeseni
je sa Junuzom bio na ručku kod sultana, u Topkapi Saraju, novoj palati.
U tim trenucima sultan se potpuno opuštao, bez Ibrahim-paše, bez Bali-
bega i ostalih. Tu su bila samo njih trojica – sultan, Junuz, kao stari
prijatelj, i Gokan, kao čovek koji je dokazao lojalnost. Svima je postalo
jasno da će on biti novi zapovednik sultanove lične straže kad se Junuz
povuče iz službe ili dobije unapređenje.

Negde u novembru, Esma je zatrudnela. Mladi bračni par je bio van
sebe od sreće, a Samir se osećao kao da se ponovo rodio. Iako je već
imao unuke, decu dve starije ćerke, dete koje je nosila Esma biće rođeno
i odrastaće pod njegovim krovom. Biće i njemu i svima u kući mezimče i
razonoda. U Gokanovoj novoj porodici sve je bilo skladno.

98

Proleće

Te godine zima je bila blaga, a sneg je padao retko i zadržavao
se na zemlji kratko. Takve vremenske prilike pogodovale su
Stefanovoj maloj družini jer su mogli lakše da se pripreme za
prave hajdučke podvige. Vežbali su što su češće mogli i bili su fizički
spremni uprkos otežanim i ograničenim uslovima. Hteli su da dovedu
još nekoliko momaka u družinu, ali je to bilo skoro neizvodljivo jer su
živeli u skučenoj sobi. Sem toga, tajna se lakše čuvala ako manje ljudi
zna za nju. Dok na proleće ne odu u šumu, bilo je bolje da ih bude
manje. Nisu imali ni dovoljno oružja za više hajduka. Trebalo ga je oteti
od neprijatelja. Na kraju, računali su, kad počnu da napadaju Turke,
proslaviće se pa će ih ljudi shvatati ozbiljnije i radije im se priključivati.
Vreme je brzo prolazilo, proleće se osećalo u vazduhu, koliko-toliko
bezbrižan život hajduka pod okriljem Ognjenovog doma bližio se kraju.

Ljubica i Stefan su se, posle noći u kojoj su začeli dete, ponašali kao
da se ništa nije desilo. Niko nije mogao da primeti da među njima postoji
nešto više od uzajamnog poštovanja i saradnje radi ostvarenja
zajedničkog cilja – osvete Turcima. Stefanovo srce je i dalje pripadalo
Mari, iako nje više nije bilo. Ljubica je to znala i poštovala, i nije
pokušavala da ponovo pređe granicu prijateljstva. Devojka je bila svesna
da joj stomak raste i da će njena trudnoća uskoro postati vidljiva. Jedne
večeri krajem marta, kasno, kad su hajduci otišli u šumu na obuku,
pozvala je oca i majku za sto. Kad su seli, rekla im je:

– Dragi moji roditelji, treba da znate da sam odlučila da se nikada

99

ne udam. Ostaću ovde sa vama, da vas čuvam kad onemoćate.
– Zašto, dete? – upita je otac, iznenađen tim čudnim razgovorom. –

Treba da živiš, mlada si, a mi ćemo se i bez tebe snaći.
– Ne, oče. Ja sam mnogo propatila za kratko vreme, ne mogu da

nastavim kao da se ništa nije desilo. Da ne beše Stefana i Bogdana,
možda sada ne bih ni bila živa.

Ognjen i Spasenija su ćutali jer su znali da je to istina.
– Znate da je trebalo da se udam za sirotog Miloša. – Oni klimnuše
glavom. – Odnese ga bolest baš kad je trebalo da počnemo da živimo
zajedno. Od mog povratka iz tvrđave do njegovog pada u postelju, mi
smo se nekoliko puta videli na potoku. Da ne dužim – zastade nakratko i
značajno ih pogleda – ja sam noseća. Već nekoliko meseci. – Roditelji u
čudu razrogačiše oči, ne pustivši ni glasa. – Dete je njegovo, rodiću ga i
imaćete naslednika. Ako vam to nije po volji, otići ću iz kuće već koliko
ujutro. Snaći ću se već nekako, rodiću dete i sama ću ga podizati.
Roditelji duboko uzdahnuše, ne progovarajući ni reči. Bili su svesni
pakla kroz koji je Ljubica prošla boraveći među Turcima u tvrđavi, a i
kasnije, po povratku kući, kada je izgubila nesuđenog muža. To će je
pratiti dok je živa. Rođenje kopileta predstavljalo bi bruku. S druge
strane, i to bi bilo bolje nego da zauvek izgube ćerku. Teška tišina je
nakratko pritisla dom tih časnih ljudi. Svako se borio sa svojim mislima.
– Kako ti odlučiš, neka tako bude, dete moje – prvi progovori
Ognjen. – Mnogo nam se bede već sručilo na glavu, pa ako nas neko
zbog unučeta bude osuđivao, izdržaćemo i to. A njega ćemo da
podignemo kako priliči, iako će rasti bez oca i nositi žig kopileta. Podari
mu život, Ljubice, a posle ćemo svi zajedno da mu pružimo što možemo,
da napravimo od njega dobrog čoveka. Eto, ja toliko imam da kažem.
Spasenija? – on upitno pogleda u ženu.
– Ti si glava ove kuće, a Ljubica bira svoj život. Ja poštujem vaše
odluke. Da si nam živa i zdrava, ćeri, ti i tvoje dete, naše unuče. Sve će
već doći na svoje. – Ona ustade, priđe Ljubici, zagrli je i poljubi u kosu,
pa za tren zastade. – Nego, hoćeš li nešto reći Miloševim roditeljima? To
će biti i njihov naslednik.
– Hvala vam, mili roditelji, na vašoj dobroti – suze joj ispuniše oči. –
Sve će ovo izaći na dobro, ne može samo jad da nas prati. Ne, majko,
zasad neću nikome ništa da govorim. Kad se dete rodi, razmisliću o
tome.
Zagrliše se sve troje, u tišini, pa ubrzo odoše na počinak. Hajduci su
se malo kasnije vratili u kuću, umorni od obuke, i odmah otišli u svoju
sobu na spavanje.

100