Sasa-Edi-Djordjevic-Janicar

Prošlo je još mesec dana, prošao je Ðurđevdan, bližio se maj, vreme
se prolepšalo, hajduci su se spremali za odlazak u šumu. Većinu novca
koji su imali dali su Ognjenu da im nabavi dobre čakšire, košulje,
gunjeve i ostalo. Trebalo je izdržati noći u šumi. Krajem aprila, Stefan je
pozvao sve muškarce iz kuće u malu sobu, na savetovanje. Žene su bile
negde u dvorištu. Čim su posedali na ponjavu, rekao je:

– Zimovanje je gotovo, treba da se dela. No, pre no što kažem koju o
tome, hoću da ti zahvalim, Ognjene, na svemu što si učinio za nas. Ne
znam da li ćemo se ikada vratiti i videti se ponovo, da li ćemo moći
nekako da se odužimo, ali znaj da smo tvoji dužnici do kraja života.

– Hvala tebi, Stefane, i hvala vama, momci, što ste nam pomogli da
lakše podnesemo strahote koje su nas snašle i našu Ljubicu održimo u
životu.

– Kamo sreće da smo vam u nečem lepšem pomogli, prijatelju –
dobaci Toplica.

– Kad nije bolje, i ovo je dobro – odgovori Ognjen.
– Od zlotvora koji su nam život upropastili, koji su krivi za smrti i
muke – započe Stefan priču o onome zbog čega su okupili družinu –
glavom je platio samo Kemal, koga smo Bogdan i ja zaklali. Ostalima ni
dlaka sa glave ne fali, čak su i napredovali. Bali-beg je u Stambolu,
Orhan u Beogradu, obojica uživaju. Neće to tako moći. Halil je u tvrđavi,
ali Turci su sada oprezni, biće teško na njega udariti. No, u Beogradu se
niko ne nada napadu. Tamo treba napasti. I to Orhana!
– Lukavo si to smislio, momčino! – odobri Toplica. – Ali ni o njemu
ni o Beogradu ništa ne znamo. Kako da mu priđemo?
– Ja poznajem Beograd – reče Nebojša. – Išao sam često tamo sa
ocem i stricem, prodavali smo voće, povrće i ribu. Neće u Beogradu biti
teško prikriti se, umešati u narod i prikupiti obaveštenja o Turcima.
Stefan se zamisli na trenutak.
– More, ovako ćemo: ti, Ognjene, sutra ujutro idi u Grocku, kod
Stanoja. Jel’ ti ostalo što para posle kupovine odeće?
– Jeste. Nije mnogo, ali ima. Šta treba?
– Evo ti još novca – Stefan izvadi iz vreće još nekoliko novčića i

101

pruži ih Ognjenu – daj sve što imaš Stanoju, neka kupi dovoljno hrane
da može da nas ugosti u svojoj kući nekoliko dana, možda i pola meseca.
Mi ćemo sutra tokom noći otići odavde u Grocku i više se nećemo
vraćati kod tebe. Kod Stanoja ćemo držati oružje i biti na konaku, a
danju ćemo ići u Beograd, tobože kao prodavci. Umešaćemo se među
seljake na Kalemegdanu, da vidimo može li se kako doći do Orhana. Na
osnovu onoga što saznamo, rešićemo šta nam je činiti.

– Dobro smišljeno, sinko – reče Ognjen. – Uradiću tako. Jovan će vas
sutra uveče čekati spreman. Nadam se da će ti to uspeti. Šta ćete potom?

– Ako izvučemo živu glavu – pravac šumetine u Šumadiji! Tamo će
nas teško pronaći, a odande ćemo udarati na trgovce. Trebaće nam
njihov novac za proširenje družine i za pripreme za zimu. Za sve se na
vreme treba pobrinuti.

– Meni se plan sviđa. Uz dobre pripreme, Orhanu ćemo skinuti
glavu s ramena. Ili ćemo junački izgubiti svoju – reče Toplica smejući se.

– I ja se slažem – dodade Nebojša – a i stricu će biti drago što može
da nam pomogne. To će mu dati malo volje za životom, osetiće se
važnim. Već je ostareo i oboleo, živi sam, nema ni kučeta ni mačeta,
bićemo mu društvo bar nekoliko dana.

– Dobro. Pošto smo se dogovorili, da završavamo priču. Oružje
ćemo još danas da spakujemo isto onako kako sam ga ja ovamo doneo,
jer večeras nema vežbanja, odmorićemo pred selidbu. Za sutra se sve
zna.

– Spakujte i ponesite i staru odeću, da imate u čemu da idete na
pazar u Beograd. U novim odelima upadaćete u oči.

– U pravu si, Ognjene. Spakovaćemo i staro odelo uz oružje. Sad,
razlaz! – završi Stefan razgovor.

Tokom dana su spakovali oružje i staro odelo. Ljubica je videla da
se hajduci pakuju i bilo joj je veoma žao, jer se navikla na njihovo
društvo. Kad odu, znala je da će joj kuća ostati pusta. No, tešila se time
da će kroz koji mesec roditi dete, koje će joj ispuniti i ulepšati život.
Uveče, posle večere, u jednom trenutku su Stefan i Ljubica ostali sami u
maloj sobi i ona je iskoristila priliku da mu šapatom kaže da joj je želja
ispunjena, da je bremenita te da je to saopštila roditeljima, skrivajući
istinu o detetovom ocu. Mladiću je srce zaigralo.

– E, sad će mi biti još lakše da poginem, ostaće neko iza mene! –
odgovorio je tiho.

– Ludo! Ne pričaj o pogibiji! Idi kuda te srce vuče, traži svoju
pravdu, moliću se da te dobri Bog sačuva! Ja ću ostati ovde i nikada
neću biti sa drugim čovekom. Podizaću naše čedo. Ako te nekada put

102

nanese u ovaj naš kraj, svrati da ga vidiš.
– Voleo bih da ti obećam, ali znaš i sama da ću teško opet da dođem

ovde. No, ko će ga znati, možda jednog dana, ako izbije rat pa
proteramo Turke… – on odmahnu glavom, kao da pokušava da odagna
misli o budućnosti. – Sada se staram za ono što sam dužan Mari i
Bogdanu, daću sve od sebe da ih osvetim. Inače neću imati mira. Idi sad,
reci Toplici i Nebojši da dođu na počinak, treba da se prikuplja snaga,
čekaju nas velika iskušenja.

Ona ode, pa u sobu uđoše ostali hajduci. Ubrzo je u kući zavladala
tišina, svi su spavali.

Ujutro je Ognjen otišao u Grocku, gde je Stanoju dao novac i
objasnio mu šta su naumili hajduci i koji je njegov zadatak. Ovaj je bio
oduševljen što može da pomogne mladićima koji su se digli na oružje
protiv osvajača. Mrzeo je Turke, a onako starom i bolesnom, bilo mu je
svejedno šta će sa njim biti ako ga otkriju. Popodne je sve u njegovoj
maloj kući bilo spremno za doček družine u kojoj je bio i njegov sinovac.
Kasno uveče, Stefan, Toplica i Nebojša su izašli iz male sobe Ognjenovog
doma i oprostili se od domaćina. Pošto su se izljubili i razmenili lepe reči
i još lepše želje, hajduci su krenuli u Grocku, noseći oružje. Putovali su
oprezno i polako, pažljivo osmatrajući teren, izbegavajući glavni drum i
kuće, kao i pse, koji bi mogli da ih otkriju. Kod Nebojšinog strica su stigli
oko ponoći. On ih je dočekao sa radošću i ushićenjem, posebno kad je
video pušku. Oružje su rasporedili po kući tako da se ništa ne vidi, ali da
im uvek bude na dohvat ruke, za slučaj da ih Turci otkriju i napadnu. Uz
večeru su razgovarali o tome šta sve treba da preduzmu kako bi svoj
naum sproveli u delo.

– Treba da utvrdite kada taj Orhan izlazi iz tvrđave na
Kalemegdanu, ko ga prati, gde se kreće… Posle toga ostaje da se vidi
koje bi mesto moglo da bude najpogodnije za napad – rekao je Stanoje. –
Kako mislite da ga ubijete?

– Puškom, ako je moguće – odgovori Stefan. – To možemo izdaleka,
što će nam omogućiti bekstvo sa lica mesta. Ako ne bude moglo tako,
smislićemo nešto drugo.

103

– Dobro. Hajdemo na počinak, sutra vas čeka mnogo posla. Spremio
sam vam dve korpe svakakvih sitnica za prodaju, ima žita, oraha,
badema, lešnika, suvog voća… To Turci vole, pa se namestite negde
blizu kapije tvrđave, da ih privučete. Možda ćete čuti i videti šta se tamo
dešava. Budite veoma oprezni, Turci su opasni i imaju uhode na svakom
koraku.

– Hvala, čiča! – reče mu Nebojša, pa odoše na spavanje.
U zoru, kada ih je Stanoje probudio, obukli su stara odela, uzeli
korpe sa robom za prodaju i krenuli u Beograd. Išli su slobodno,
Smederevskim putem, nisu imali razlog da se kriju. Usput su sreli dve
turske patrole. Jedna ih je propustila i ne proveravajući ih, a druga im je
letimice pregledala korpe i uzela malo oraha i badema, pa ih i ona
propustila dalje. U Beogradu je bilo Turaka na sve strane, naoružanih
jataganima i puškama, ali ih nisu zaustavljali. Stigli su blizu kapije
tvrđave i postavili korpe sa robom, čekajući kupce. Uvek su dvojica
prodavala, a jedan se tobože odmarao, osmatrajući kretanje Turaka. Bilo
je tu i drugih seljaka, pa su se upuštali u razgovor s njima, pokušavajući
ponešto da saznaju, ali uz velik oprez, kako ne bi postali sumnjivi zbog
raspitivanja. Tako je prošao prvi dan, u Grocku su se vratili popodne, sa
nešto novca u vrećici. Deo su ostavili na stranu, a deo dali Stanoju, da
obiđe komšije i opet napuni korpe robom. To su petnaestak dana
ponavljali, sve dok nisu zaključili da su saznali dovoljno o svojoj
narednoj žrtvi te da mogu da isplaniraju napad. Saznali su, što od
Turaka, što od seljaka, da Orhan svake nedelje, posle jutarnje smotre u
tvrđavi, odlazi u lov na Avalu, praćen samo trojicom vojnika. No to je
više bio izlet nego lov, a planina mu je služila da odmori glavu od silnih
obaveza koje je imao kao glavni predstavnik carevine u sandžaku. Zato
je i odlazio na Avalu sa tako malo ljudi, bez hajke i velike galame. Posle
lova je imao običaj da obiđe tvrđavu Žrnov, koja se nalazila skoro na
vrhu Avale. Njenu malobrojnu posadu činili su uglavnom isluženi
vojnici, koje je Orhan odavno poznavao. Voleo je da svrati tamo da
prozbori koju o slavnim prošlim danima.
– Imamo odlično mesto za napad: Avalu. Tamo možemo da
napravimo zasedu i potom uteknemo u gustu šumu, gde će Turcima na
konjima biti teško da nas gone. Oni iz Žrnova neće ni da obrate pažnju,
misliće da pucaju lovci. Dok oni pripreme veću poteru, mi ćemo biti
daleko. Ako puste pse za nama, pobićemo ih – rekao je Stefan jednog
jutra. – Hoćemo li da ubijemo samo Orhana, ili ćemo se okomiti na celu
grupu kako bismo im pootimali oružje?
– Ja sam za to da ubijemo Orhana sa što bezbednije udaljenosti, da

104

ne rizikujemo previše – rekao je Toplica. – Brojčano su nadmoćni. Bolje
su naoružani, iskusniji su ratnici… Ne bih da neko od nas uludo pogine.
Nama naruku ide samo iznenađenje. Oružje nam treba, ali više nam
trebaju glave na ramenima. Meni prepustite Turčina, mogu da ga
pogodim sa daljine od preko sto koraka.

– Slažem se – dodade Nebojša. – Nije da se plašim, ali malo nas je.
Kad nam se družina bude uvećala, moći ćemo jače da napadamo. Sada
treba samo da im se svetimo i da ih zaplašimo, da znaju da možemo da
udarimo bilo gde, bilo kada i bilo koga.

– Dobro, razumno govorite – Stefan se češkao po bradi. – Pošto je
danas četvrtak, odmorićemo se. Sutra i prekosutra idemo na Avalu, u
izviđanje, da pronađemo najbolje mesto za osmatranje prilaza iz grada i
nekoliko mesta odakle bi ti mogao da pucaš, Tole, u zavisnosti od toga
kako se Turci budu kretali. A u nedelju – nastavak osvete! Spremi pušku
koliko danas. Trebaće nam samo u nedelju, i samo jedan metak, to znaš.

– Znam. I neću promašiti. A pušku ću danas da spremim.
– Pomoći ću ti. Ionako nemam druga posla – reče Stanoje Toplici.
Ostatak dana proveli su odmarajući se. Samo su dvojica najstarijih
očistili i dobro napunili pušku. U petak i subotu hajduci su išli na Avalu
i utvrdili odakle se najbolje vidi put iz Beograda ka planini. Sa tog mesta
su mogli da vide Turke kad budu bili na pola sata jahanja od planine.
Onda su odabrali nekoliko tačaka sa kojih bi moglo da se puca. Izabrali
su mesta na dovoljnoj udaljenosti od tvrđave Žrnov. Pripreme su time
bile završene.

U nedelju, dva sata pre zore, osvetnici su krenuli na Avalu.
Oprostili su se od domaćina, ostavivši mu nešto novca koji su zaradili
trgujući prethodnih dana. Rekli su mu da njihovu staru odeću spali te su
obukli novu. Poneli su po jedan pokrivač i malo hrane. Toplica je uzeo
pušku, Stefan luk i strele, a ostalo oružje su dobro uvezali u neku staru
prostirku i dali Nebojši, koji je trebalo da ostane u pozadini i prvi krene
u beg. Oprostili su se od starca, zahvaljujući mu na svemu.

– Hvala vama, deco moja, što ste mi pomogli da opet osetim da sam
živ! – rekao im je grleći ih i ljubeći.

105

Skrovitim puteljcima stigli su na planinu u svitanje. Stefan je
Nebojši odredio položaj na oko dvesta koraka od mesta za osmatranje.

– Odavde ćeš moći da nas vidiš, ne treba da prilaziš bliže. Kad
krenemo, pođi na istu stranu, ali nam se ne približavaj. I ja ću se povući
malo iza Toplice kad uočimo Turke, a on će ostati napred, da ih dočeka
kako zaslužuju. Posle pucnja, bežimo ka jugu, trči kroz šumu koliko te
noge nose, mi ćemo te stići. Kad odmaknemo od Turaka, okrenućemo ka
Šumadiji, ka Azanji.

– Razumem! Spreman sam – odgovori Nebojša.
– Toplice, kad opališ, ne časi ni časa, beži prema meni, pa ćemo
zajedno za Nebojšom. Turci će verovatno pripucati i pojuriti za tobom,
čuvaj se.
– Sve mi je jasno, ne brini. Nije mi prvi put da imam posla s njima
preko nišana – nasmeja se Toplica.
– Eto, to je sve. Srećno, junaci!
– Hvala, brate, i tebi! – reče Nebojša.
– Uz božju pomoć, sve će dobro proći – dodade Toplica.
Postavili su se na položaje i čekali. Kad je sunce počelo da se penje
na nebu, Stefan i Toplica su ugledali četvoricu Turaka na konjima kako
se iz pravca Beograda približavaju Avali. Jahali su laganim kasom,
bezbrižni, sa puškama prebačenim preko krila. Kad su se približili
planini, krenuli su putićem koji vodi pravo prema zasedi, tako da nije
bilo potrebe da Toplica menja položaj. Bilo je očigledno ko je od njih
glavni; imao je lepšeg konja i skupoceno odelo.
– Odlično – šapnuo je Stefan Toplici – evo ih pravo na nas. Orhana
vidiš, to je onaj nakinđureni. Idem ja polako na rezervni položaj, a ti
pucaj i beži.
– Sve ide kako treba – šapatom mu je odgovorio Toplica. – Stižem te
ubrzo.
Stefan se udaljio od Toplice na oko pola daljine do Nebojše. Za to
vreme konjanici su se približili Toplici na oko sto pedeset koraka. Pričali
su i smejali se. Hajduk je podigao pušku i prislonio kundak na rame,
usmerio cev ka turskom zapovedniku i smirio disanje. Čekao je da priđu
što bliže. Kada su prišli taman toliko da im razazna crte lica, spustio je
kažiprst desne ruke na okidač, zadržao dah, nanišanio Turčina u grudi i
opalio. Tane je pogodilo Orhana u levu stranu grudi, iznad srca, i
oborilo ga s konja. Ptice se razleteše iz krošanja. Uplašeni pucnjem i
Orhanovim padom, konji počeše da poskakuju, tako da ostali Turci nisu
mogli odmah da uzvrate vatru. Toplica je video da je Orhan pao s konja
kao džak i to mu je bilo dovoljno. Nasmejao se samozadovoljno, stegao

106

desnicom pušku, okrenuo i potrčao ka Stefanu, koji je već lagano išao ka
Nebojši, prateći pogledom i Toplicu. Tada su sva trojica potrčala kao bez
duše ka jugu. U međuvremenu su turski vojnici uspeli da siđu s konja.
Jedan je pohvatao dizgine sva četiri konja i postavio životinje ispred njih
kao zaštitu od pucnjeva, drugi priskočio do Orhana, a najstariji sakupio
puške, zalegao na put i ispalio po metak iz sve četiri puške u pravcu
odakle je čuo da se lomi granje. Zbog neravnog terena nije mogao da
pogodi begunce, pa su tri taneta završila u brdašcetu nekoliko metara
unutar šume, sa kojeg je Toplica i pucao, a četvrto je fijuknulo kroz lišće
visoko iznad begunaca.

– Kako je Orhan? – pitao je posle paljbe.
– Živ. Ali neće izdržati još dugo, gadno je pogođen u grudi –
odgovorio je onaj što se nadvio nad Orhanom.
– Hoćemo li u poteru za napadačem? – upitao je treći.
Lomljava kroz šumu se već gubila u daljini.
– Ne – rekao je prvi. – Odmiče, ne možemo kroz šumu da ga jurimo
na konjima. A ne znamo ni da li je sam, ni koliko ih je, ni kako su
naoružani, možemo opet da upadnemo u zasedu. Nikoga nisam video,
pucao sam nasumice, vođen zvukom. Iz Žrnova nam neće niko priteći u
pomoć, ako su i čuli pucnje, verovatno misle da smo mi pucali.
– Ubiše me kauri, majku im… – zakrkljao je Orhan dok je vojnik
bezuspešno pokušavao da mu pomogne. – Poručite sultanu…
Nije imao snage da dovrši rečenicu, krvava pena izbila mu je na
usta, ostao je bez daha i posle nekoliko trenutaka pogled mu se
zastaklio. Ispustio je dušu.
– Gotov je – reče onaj što je pokušao da mu pomogne. Prstima mu je
sklopio oči i ustao. – Šta ćemo sad?
– Ništa, možemo samo da ga odnesemo u Beograd. Ili u Žrnov.
Mislim da je bolje da krenemo odmah nazad u Beograd, jer od potere
sada nema vajde, a i nema nas dovoljno, čak i da nam se priključi
žrnovska posada. Idemo odmah u Beograd, neka komandant garnizona
vidi šta će dalje – odgovori najstariji.
Otišao je do mesta odakle je pucano na njih i gledao uokolo, ne bi li
pronašao kakav trag. Nije bilo ničega, sem uvaljane trave tamo gde je
Toplica ležao u zasedi. Okrenuo se ka svojim saborcima, pogledao niz
put, prema podnožju planine i Beogradu.
– Lepo su se namestili! – doviknuo im je i krenuo nazad. – Ovde
više nemamo šta da tražimo, idemo! Ti, sinko – obrati se najmlađem –
odjaši do Žrnova i javi im šta se dogodilo, pa nas sustigni.
Prebacili su Orhanovo telo preko leđa njegovog konja, napunili

107

puške, uzjahali i krenuli nizbrdo, prema gradu, a najmlađi je odjahao do
tvrđave na vrhu i u nekoliko reči obavestio vojnike o nesreći. Zatim se
galopom sjurio niz Avalu i na zaravni u podnožju sustigao dvojicu
starijih Turaka, pa su svi brzim kasom nastavili ka sigurnosti tvrđave na
Kalemegdanu. Zapovednik posade u Žrnovu poslao je desetoricu
vojnika da obiđu šumu u široj okolini tvrđave, kako se ne bi i njima
dogodilo neko neprijatno iznenađenje.

Hajduci su trčali koliko su ih noge nosile niz obronke Avale, jedva
dolazeći do daha. Dugotrajne zimske pripreme su vredele, bili su
prilično izdržljivi. Tokom bega, na smenu su nosili teret, kako se niko od
njih ne bi previše zamorio. Grocku su zaobišli u širokom luku, skriveni
gustim šumama da ih niko ne primeti, a onda skrenuli ka jugoistoku, ka
Selevcu, Topličinom rodnom selu. Tu su mogli da nabave hranu pre
nego što se nastane u šumi negde između Selevca i Azanje. Čitav dan su
se oprezno kretali skrovitim stazama, zastali su samo jednom, pored
nekog potoka, da bi obedovali, napili se vode i okrepili. U sumrak, posle
prepešačenih četrdesetak kilometara po brdovitom terenu, hajduci su
stigli do Selevca. Stefan i Nebojša su ostali u šumi nadomak sela, a
Toplica je otišao među seljane, obišao nekoliko prijatelja i dobio suvog
mesa, starog dimljenog sira i hleba, kao i tri drvene čuturice za vodu.

– Evo, ovo smo dobili od mojih seljaka – rekao je drugovima kad se
vratio. – Biće nam dovoljno za nekoliko dana, taman dok odaberemo
dobro mesto za bivak i upoznamo okolinu. U Azanji znam nekoliko
hrabrih i pouzdanih ljudi, javiću im se kad se smestimo, da obezbedim
još hrane, a možda ću dovesti još nekog u družinu.

– Svaka ti čast! Ovo je tvoj kraj, dobro ga poznaješ, pa čini kako
misliš da treba. Mi smo previše mladi da bismo ti solili pamet. A i dobro
gađaš, ne treba se tebi zamerati! – našali se Stefan. – Hajdemo sada
dublje u šumu, da pripremimo prenoćište. Sutra ćemo preko dana otići
kroz šumu u okolinu Azanje, da se konačno negde smestimo.

Bili su veoma umorni, pa su brzo napravili ležaje od lišća i legli.
Spavali su čvrsto, bez straže, smatrajući da tu niko ne može da ih
iznenadi.

108

I drugi čin osvete je bio završen.

Sutradan su, čim se razdanilo, otišli kroz šumu do Azanje. Na pola
sata hoda od sela, izabrali su mesto za bivak: malu udolinu na vrhu
brežuljka obraslog gustom šumom. Tu su s visokog drveta imali dobar
pogled na selo i okolinu, ali i dobar zaklon. Napravili su u gustišu
skrovište od granja i lišća, da ih štiti od kiše, i u njemu, na sredini, nešto
nalik na sto od prepletenog pruća, na koji su stavili oružje i hranu. Bivak
je bio mračan, ali odlično sakriven. Posle ručka, Stefan i Nebojša su
nastavili da uređuju bivak, a Toplica je otišao u Azanju, da potraži
prijatelje. Svratio je na razgovor kod trojice pouzdanih ljudi i dogovorio
se s njima da im donose hranu i novosti u bivak svakog trećeg dana.
Platio im je unapred za ceo mesec. Jedan od njih, Milan, dobio je i
zaduženje da jednom nedeljno odlazi u Smederevo i doznaje šta se
dešava kod Turaka. Drugi, Uglješa, preporučio je Toplici da sa sobom
povede njegovog komšiju, Lazara, spremnog i hrabrog mladića, koji je
živeo sam, jer su mu roditelji umrli odavno usled teške bolesti, a bio je
jedinac.

– Dobar je i spretan momak, mnogo se muči da se prehrani, živi u
straćari, u teškoj bedi. Žao mi ga je, a ne mogu mu pomoći. Povedite ga
sa sobom, biće vam od koristi. – rekao je hajduku.

– Deder, dovedi ga da se upoznamo.
– Odmah ću, tu je on, blizu.
Uglješa je izašao i ubrzo se vratio u pratnji stamenog momka, od
dvadesetak godina, koji je preko ramena nosio smotan mutap, prekrivač
od kostreti, a za pojasom zadenut nož.
– Dobar dan, gospodine – obratio se mladić Toplici, uz naklon.
– Kakav sam ti ja gospodin, crni sine?! – nasmejao se ovaj. – Reče li
ti Uglješa ko sam?
– Reče. Zna da mi se može verovati. I reče zašto me vodi kod tebe.
Nisam se mnogo premišljao. Ako me primate, ja ću s vama i u vatru i u
vodu! – odsečno mu odgovori Lazar.
– Dobro, momče, dobro. Ti znaš da je to put bez milosti, a verovatno
i bez povratka?

109

– Znam. Nema milosti ni kad si turski rob, pa mi je svejedno!
– Onda, spremaj se brzo, pa da idemo u bivak, da te predstavim
ostatku društva.
– Možemo odmah da krenemo, ja sam se već spremio. Ovaj odrpani
mutap, nož i rite na meni su sve što imam.
– Bogme, Uglješa, dobro si mi rekao, ovaj je pravi! – obrati se
Toplica starijem seljaku.
– Ne bih ti slučajno nekoga predložio, prijatelju. Nego, pošto se sve
dogovorismo, idite vi polako u bivak, uskoro će da se smrkne. Srećno
vam bilo!
– Hvala ti na pomoći. Znaš gde smo, dođi kad hoćeš. Idemo, Lazare!
– reče Toplica, pa on i mladić odoše u bivak.
Ostala dvojica hajduka dočekaše ih sa oduševljenjem, bilo im je
veoma drago što će im se još neko pridružiti. Očekivali su da će se
družina na proleće uvećati, ali ne odmah čim se nastane u šumi. Stefan
je, u znak dobrodošlice, poklonio Lazaru bojnu sekiru svog oca.
– Evo ti, brate, sekira koju je moj otac doneo iz borbe, da ne jurišaš
na Turke tom britvom što ti je zadenuta za pojasom! – rekao mu je, na
šta ostali prasnuše u smeh.
– Od danas si Lazar Britva! – dobacio je Toplica kroz smeh.
– Prihvatam i poklon i nadimak! – odgovorio je Lazar smešeći se i
grleći Stefana.
Ubrzo je počelo da se smrkava. Bilo je kasno za bilo kakav rad, pa
su još neko vreme proveli u razgovoru, a onda otišli na počinak.

Od tada, družina je živela u bivaku u šumi. Tokom narednih sedam
dana, zahvaljujući trojici seljaka iz Azanje koji su pomagali hajducima,
pridružila su im se još dva sposobna, otresita momka iz Hasan-pašine
Palanke: Nikola, malo stariji od Stefana, i Mitar, Nebojšin vršnjak. Lepe
prolećne dane provodili su vežbajući u šumi i čekajući dojavu o nekom
turskom trgovcu kojeg bi mogli da napadnu, da dođu do novca, jer im je
ponestajao, i oružja, koje im je već manjkalo, pošto se društvo umnožilo.
Svakoga dana, jedan od hajduka odlazio je do sat i po hoda udaljenog
Carigradskog druma, da osmotri da li se putem kreće neko koga bi

110

mogli da napadnu ili turski vojnici koji bi mogli da ih ugroze.
111

Povratak

Trojica turskih vojnika su u Beograd stigla otprilike u isto
vreme kad su hajduci obilazili Grocku. Još od prvih
predgradskih straža morali su da zastaju i odgovaraju na
pitanja o tome šta se desilo na Avali, što ih je malo usporilo i dalo
beguncima vremena da uteknu. Turci u gradu su sa zaprepašćenjem
gledali telo upravnika sandžaka koje je kao krpa visilo prebačeno preko
konja.

U tvrđavi, vojnici su otišli pravo kod zapovednika garnizona, Kerim
ašči-baše, da ga izveste o Orhanovoj pogibiji. Kad je čuo šta se dogodilo,
besno je prasnuo:

– Kako ste dopustili da ubiju Orhana, budale?! Kako niste nikoga
zarobili ili ubili? Obesiću vas, tako mi Alaha!

– Ništa nije moglo da se učini, Alah nam je svedok – odgovori mu
onaj što je pucao za hajducima. – I sam si išao u lov sa njim. Znaš da
niko nije očekivao napad i da je sve uvek prolazilo u najboljem redu.
Iznenadili su nas kauri, imali su puške. Pripucali su, mi smo uzvratili
paljbu. Ne znamo koliko ih je bilo, ali bili smo nadjačani – slagao je da
zaštiti sebe i drugu dvojicu. – Kad je pucnjava utihnula, netragom su
nestali u šumi.

– Netragom nestali, veliš? More, vi ćete netragom nestati! Ionako
niste ni za šta! Gubite mi se s očiju! I prenesite hodži da počne sa
pripremama da kako dolikuje sahranimo sirotog Orhana.

– Razumemo, gospodaru – promrmljaše vojnici klanjajući se i
zaglavljujući na vratima Kerimove odaje. Trčeći su otišli do hodže, da
mu prenesu kapetanovu poruku, a posle toga se zavukli u mišju rupu i
nadali da ih se niko neće setiti dok se gužva ne smiri.

Kerim je odmah otišao u Orhanove odaje, da njegovom zameniku,
Faridu, zvanično podnese izveštaj o nemilom događaju. Farid je pre toga
već čuo za ubistvo, pa je u Orhanovoj radnoj sobi okupio najbitnije i

112

najumnije ljude sandžačke uprave. Ispričao im je potanko o onome što je
čuo od vojnika.

– Šta mislite? – upitao je Farid prisutne.
– Čuj, imali puške i bilo ih je mnogo?! – odmah se oglasio pisar
Abaz, kojeg su svi Turci poštovali zbog znanja, iskustva i sposobnosti,
tako da je redovno prisustvovao važnim razgovorima i ravnopravno
učestvovao u njima, iako to nije bio deo njegovog posla. – Čisto
sumnjam! To ova trojica izmišljaju da sa sebe skinu krivicu što su loše
čuvali Orhana i što nisu uhvatili ubicu.
– To i ja mislim – složi se Kerim.
– Šta misliš, šta se zapravo desilo, Abaze? – upita starog pisara
zamenik upravnika.
Abaz nakratko zaćuta kako bi ostali dobro promislili o njegovim
rečima, pa poče:
– Evo ovako: kao što svi znamo, u Smederevu je jesenas ubijen
Kemal, zapovednik straže. Delimično se zna i kako se to odigralo i ko je
učestvovao. Orhan je o svemu tome bio izvešten. Da ne dužim, neki od
saučesnika u tom ubistvu su pogubljeni a neki u bekstvu. Ne znaju se
baš sve pojedinosti. Zna se samo da je u pitanju osveta zbog nestanka ili
pogibije kaurkinje Mare, lepotice koja je letos bila dovedena kod Bali-
bega. Tokom noći je nestala, mi smo mislili da je pobegla, a kauri da je
ubijena u tvrđavi. Tačnije, prema našim zvaničnim izveštajima, pobegla
je. Istina je, što je prilikom tajne istrage unutar Malog grada i utvrđeno,
bila drugačija.
– Znao sam da će ta budala napraviti neki belaj sa ženama – upade
mu u reč Farid.
– Kemal je bio jedan od onih koji su tu devojku uzeli iz kuće i odveli
u tvrđavu, a grupu je predvodio lično Orhan. Eto nam i motiva za ova
ubistva – nastavio je Abaz ne obazirući se na upadicu. – Jedan od
Kemalovih ubica je bio Marin brat Bogdan. On i čitava porodica su
ubijeni, ali nisu bili ispitani. Saučesnik je bio njen nesuđeni mladoženja,
Stefan. Njegovi roditelji su pobijeni, ali on nije uhvaćen, pobegao je pre
no što smo poslali ljude da ih ispitaju. Gde se krio preko zime i ko je još
sa njim u društvu, to niko ne zna. Kemalova puška je kod njega, to je
sigurno. Mislim da je on tom puškom i ubio Orhana, drugačije ne može
biti. Zato i mislim da vojnici lažu. Možda je napadača bilo više, ali imali
su samo jednu pušku, jer ne znam gde su drugu mogli da nabave. Da su
ovi naši maloumnici imali više hrabrosti, mogli su da pojure i uhvate
napadača u šumi. Sad ne bismo ovde razbijali glavu, već bismo sve
tačno doznali. Dakle, što se mene tiče, imamo posla možda samo s

113

jednim čovekom, možda sa više njih, ali znamo da su slabo naoružani.
Da ih ima više i da su bolje opremljeni, niko od naših sa Avale jutros ne
bi pretekao.

– Po svemu sudeći, Abaze, u pravu si – reče Farid, a ostali se složiše.
– E, kad spomenusmo Stefana, njegov brat je odveden u janičare pre
skoro šest godina – nastavi Abaz. – Zvao se Gojko. Šta je sa njim bilo, ne
znam, ali dosad bi trebalo da je već u vojsci, jer ima sigurno dvadeset
godina.
– Dobro. Šta nam je činiti? – upita ga Farid.
– Buntovnik, ili buntovnici, kriju se u šumi, verovatno daleko od
Beograda, možda oko Smedereva, jer im je taj kraj dobro poznat. Ne
treba pripremati poteru, to je uzaludan posao, oblast je ogromna,
šumovita, bilo bi to kao da tražimo iglu u plastu sena. Zasad, treba samo
slati uhode da gledaju šta raja radi i šta se priča. Ima vremena za delanje,
pojaviće se oni pre ili kasnije, a kada se to desi, mi ćemo biti mnogo
spremniji. Već su nas dva puta iznenadili, više neće. Treba smesta
poslati podroban izveštaj sultanu po glasniku, Faride. Slavnog Junuza,
komandanta sultanove telesne straže, neka pita o tom janičaru Gojku, on
ga je i odveo u Stambol. Sultan će dalje znati šta treba da se radi. A ova
tri zevzeka što su doneli mrtvog Orhana neka pođu s glasnikom, pa
neka im sam sultan tamo sudi.
– Svaka ti je zlatna, moj Abaze! – pohvali ga Farid. – Nemam šta da
dodam. Kerime, čuo si. Ja ću privremeno preuzeti Orhanovu dužnost, ti
ćeš mi pomagati oko toga i komandovati garnizonom, a Abaz, mudra
glava, biće uz nas dvojicu. Napisaću izveštaj za sultana, a ti pripremi
glasnika i onu trojicu za put, treba da krenu još danas, moći će da stignu
bar do Smedereva pre no što padne mrak. Neka nikome ništa usput ne
pričaju, a glasnik neka pismo preda sultanu na ruke. Eto, toliko zasada o
tome. Sutra ćemo dostojno da ispratimo našeg jadnog Orhana na
poslednji put. Ajte sada svaki za svojim poslom.
Kroz sat vremena, četvorica konjanika izjahala su kroz kapiju
tvrđave na Kalemegdanu i zaputila se na jug, ka Stambolu.

Sedam dana kasnije, sultan je na dvoru primio glasnika iz Beograda

114

i dobio od njega Faridovo pismo. Pažljivo je pročitao izveštaj, mršteći se.
Bilo mu je krivo što je njegov prijatelj Bali-beg napravio brljotinu koja je
pokrenula čitav niz nesrećnih događaja i prouzrokovala stradanje
nekoliko veoma sposobnih ljudi. Letos je mislio da će to sve proći bez
mnogo buke. Uzeo je pero i hartiju, duboko uzdahnuo i napisao: „Oko
pobunjenika ne preduzimajte ništa. Beg stiže u Beograd.” Spakovao je
pismo, zalepio ga crvenim voskom i udario carski pečat.

– Odmori se malo i u zoru kreni nazad. Ovo pismo predaj Faridu na
ruke, neka ga pročita i neka ćuti – reče pružajući pismo glasniku.

– Razumem, gospodaru! – reče glasnik klanjajući se, uze pismo i ode
iz vladarevih odaja.

Sulejman je naredio slugama da pozovu prvo Bali-bega a potom i
Junuza da dođu kod njega. Kad je beg stigao, Sulejman mu reče:

– Prijatelju, ti dobro znaš da sam te letos zaštitio kad sam te doveo
ovamo da čuvaš moju porodicu. Pošto sam znao šta se desilo s
kaurkinjom, sklonio sam te iz Smedereva da ne bude još gore.

– Znam, gospodaru. Shvatio sam to, iako mi nije otvoreno rečeno.
– E, u međuvremenu je ipak postalo gore! Neki kauri su se pobunili,
dohvatili se oružja… Ubijaju Turke i nestaju kao duhovi! To je velika
bruka za našu vlast i vojsku! Kaurska dečurlija lovi Turke po šumama,
ej?! – ljutito je siktao Sulejman.
– Čuo sam o tome jesenas. Žao mi je. Mogu li nekako to da
ispravim? – Bali-beg je ponizno spustio glavu pred sultanom.
– Moraš! Otići ćeš sa Junuzom i četom najboljih vojnika u Beograd,
da pronađete te bundžije i kaznite ih. Kad se to okonča, vratićeš se
ovamo, a u Beograd ću poslati novog upravnika. Do tada, neka Farid
vodi sandžak, uputi ga u poslove, a ti se posveti ovom zadatku. Pozovi
sada Junuza da uđe, da vam dam uputstva.
Sultan je natenane izložio svoj plan i podelio im zadatke. Nije ih
pitao za mišljenje. Njihovo je bilo samo da slede njegove naredbe i
izveste ga o ishodu.
– Pođite da se spremite, jer sutra krećete na put. Junuze, onu trojicu
vojnika što su jutros stigli iz Beograda odvedi kod Ibrahim-paše. Neka
se pobrine da završe u najudaljenijoj zabiti u Aziji, do pogibije ili
penzije, kako god. I pošalji Gokana kod mene.
Beg i Junuz odoše da izvrše naređenja, a Gokan stiže uskoro u
sultanovu radnu sobu.
– Zapovedajte, gospodaru – reče mladić klanjajući se sultanu, koji
ga je dočekao ozbiljnog lica.
– Sedi, Gokane – pokaza vladar rukom na jednu od naslonjača za

115

stolom i vojnik sede. – Da ne dužim, evo zašto sam te zvao: ti si iz
Smedereva, zvao si se Gojko pre nego što si doveden ovamo i imao si…
imaš brata Stefana, jel’ tako?

Gokan se ukoči u trenu, vladarev izraz lica i ton nisu slutili na
dobro.

– Tako je, gospodaru – odgovori posle kratkog ćutanja.
– Vidiš, u tom tvom Smederevu imamo grdne nevolje, kasnije ćeš
čuti više o tome, od Junuza. Tvoj brat je sada odmetnik i kriv je za
ubistvo najmanje dvojice Turaka: Orhana, koji je upravljao sandžakom, i
Kemala, zapovednika straže u Smederevskoj tvrđavi. – Gokan razrogači
oči i nakratko prestade da diše. – U bekstvu je. Ideš sutra u zavičaj, sa
Bali-begom, Junuzom i četom vojnika. Zadatak vam je da pronađete i
satrete tu razbojničku družinu!
Kad je to čuo, Gokan je ubledeo, soba mu se okrenula i činilo mu se
da će mu se tavanica srušiti na glavu. Toliko je žudeo da se vrati u
Smederevo, da vidi brata i roditelje, toliko se trudio da u Stambolu i kao
janičar ostane Srbin, a sada svi njegovi snovi padaju u vodu, moraće da
se vrati u svoje selo kao deo kaznene jedinice.
– Gospodaru, je li baš sve tako kako su javili? Mora li tako…? –
mucao je.
– Jeste i mora! – preseče ga sultan.
– Dobro. Što se mora – mora se – reče mladić kad se malo pribrao, a
glava mu klonu. – Smem li da molim za milost za brata?
– On je pobunjenik, Gokane! Ubija Turke, ubija mi najodanije
vojnike! A to me mnogo jedi! Kakvu milost da ti obećam za njega?
– Kakvu god, gospodaru.
– Za njega je brza smrt najveća milost, ako mene pitaš.
– Molim vas, ako je moguće, da ga poštedite. Pokušaću da ga
pronađem i ubedim da se preda. Ako se preda, zatvorite ga ovde u
Stambolu, na doživotnu robiju. Ja ću ga nadgledati dok sam živ.
– Mnogo tražiš, Gokane. Tvoj brat nije više onaj dečak koji je pre
nekoliko godina ostao u selu.
– Znam, ali mi je svejedno brat. I hrabar je, ako je istina da je uradio
to za šta ga optužuju. To se mora priznati. Možda se od njega može
izvući i neka korist ako ostane živ.
– Možda si u pravu – sultan se zamisli, provlačeći prste kroz gustu
bradu. Gokanu se činilo da to ćutanje traje čitavu večnost. – Dobro, neka
ti bude! Ako ga nagovoriš da se preda, ostaće doživotno zatvoren u
Stambolu, pod tvojim nadzorom. Ako bude zarobljen u borbi, sledi mu
smrtna kazna.

116

– Hvala vam, gospodaru – Gokan ustade i duboko se pokloni, priđe
sultanu i poljubi mu ruku.

– Ne zahvaljuj, ja sam tebi dužan, što i sam znaš. Idi sad kod
Junuza, spremajte se za put, krećete rano. On će te uputiti u ostalo.
Videćemo se ujutro, pre polaska.

Gokan je otišao kod Junuza, a ovaj mu je ispričao tursku stranu
priče o Bali-begu, Mari, Stefanu i svemu što se dogodilo. Nije mu rekao
da su ubijeni njegovi roditelji i čitava Marina porodica, da su im kuće
spaljene i da su im glave bile nabijene na kočeve na gradskom bedemu u
Smederevu. To Gokan još nije smeo da sazna.

Posle tog razgovora, Gokan je otišao kući. Morile su ga teške misli.
Nije mogao da se pomiri sa onim što mu je sudbina zakuvala. Ipak, kad
je ušao u dvorište, sabrao se i prikrivao svoje muke, da se njegova noseća
žena ne bi potresala zbog njega. Ispričao je njoj i Samiru šta se desilo u
Smederevu i šta je bilo kod sultana. Saopštio im je da koliko sutra mora,
na neko vreme, sa četom vojnika da ode u Beograd i Smederevo, gde će
ostati dok hajdučka družina ne bude uništena.

– Izmolio sam od sultana da mi poštedi brata, ako se bude predao. I
doživotnu robiju u Stambolu, pod mojim nadzorom. Više od toga nisam
mogao da učinim.

– I to je mnogo – reče mu tast. – U takvim slučajevima nema milosti.
Ko se digne na oružje protiv carevine, mora da strada. Veliki si ustupak
dobio od Sulejmana.

– Znam. Nadam se samo da ću pronaći Stefana pre janičara i da će
me on poslušati i predati se. Hajde da spremimo stvari za put, pa na
spavanje, ženo – obrati se Esmi, koja je samo ćutala i gutala suze, ne
želeći da plače i tako prizove lošu sreću svom dragom. – Laku noć, dobri
moj taste!

Samir ih pozdravi i oni odoše u svoj deo kuće. Esma je bila
uznemirena i potištena. Kad ga je pitala da li očekuje da će se vratiti kući
pre nego što se ona porodi, Gokan ju je umirio rečima da će sigurno stići
na vreme. Zatim su zajedno spremili sve što će mu trebati za put. Mladoj
ženi se srce stezalo dok je ređala na otoman odeću koju će Gokan ujutro
da obuče. Rekla mu je da je muče zle slutnje, a on ju je uveravao da ne
brine i da je siguran da će na kraju sve ispasti dobro. Rano su otišli na
počinak, jer je on morao u zoru da bude kod Junuza u četi. No, loše su
spavali, pa su u zoru bili zlovoljni i umorni. Ispratila ga je iz kreveta
poljupcima, sa suzama u očima. Samir ga je čekao na kapiji. Zagrlio ga je
i izljubio.

– Pamet u glavu, sinko – rekao mu je na rastanku.

117

Gokan je klimnuo glavom, okrenuo se i pošao ka palati. Osećanja su
mu bila pomešana. Bio je tužan što ostavlja voljenu ženu i što je znao da
njegovog brata čeka teška kazna u svakom slučaju, predao se ili ne, a u
isto vreme radostan što će ponovo videti rodno selo, brata i roditelje.

Na put ih je ispratio Sulejman lično. Poželeo im je sreću i da se što
pre vrate i nastave da čuvaju njegovu porodicu. Četa elitnih vojnika je
krenula put Srbije: Bali-beg, Junuz, Gokan i trideset iskusnih, odlično
naoružanih boraca.

Jednog dana početkom juna, Toplica je osmatrao Carigradski drum,
skriven od sunca i pogleda gustim rastinjem na brežuljku udaljenom od
puta oko dvesta koraka. Imao je odličan položaj i pogled na put, tako da
niko nije mogao da ga iznenadi. U jednom trenutku, on poskoči, a srce
mu zalupa brže. Drumom se, prema severu, kretala kolona od tridesetak
konjanika. Pošto su brzo napredovali, uskoro je mogao dobro da ih vidi.
Primetio je da svi imaju puške. Na čelu su, jedan pored drugoga, bila
trojica jahača. Toplica je kroz travu i grmlje prepuzao niz breg oko pola
rastojanja do puta, tako da je mogao da vidi lica vojnika dok su prolazili
pored njega. Konjanik na čelu u sredini nije bio obučen kao turski vojnik.
Imao je skupoceno odelo i bio je naočit. Oficiri s njegove leve i desne
strane izgledali su ozbiljno i opasno. Jedan je bio srednjih godina, a
drugi veoma mlad. Pošto vojnici iza njih nisu bili mladi, pomislio je da
se radi o iskusnim ratnicima. Projurili su pored njega i za nekoliko
trenutaka mu nestali iz vidokruga. Hajduk je skočio na noge i potrčao
prema bivaku u šumi što je brže mogao, da obavesti drugove o onome
što je video. Stigao je do bivaka sav znojav i zadihan. Naslonio se na
drvo i pognuo pokušavajući da dođe do daha.

– Šta je, Toplice, što juriš kao da te đavo goni? – upita ga Stefan.
– Braćo, ne sluti na dobro! – odgovori Toplica kad je došao do daha.
– Malopre je prošla neka turska četa ka Smederevu. Svi su dobro
naoružani, u punoj su snazi, a predvode ih dva oficira i neki vlastelin,
naočit i mlad čovek.
– I to je sve?
– To je sve. Čim su odmakli, dotrčao sam da vam javim.

118

– Šta misliš da je u pitanju? – upita ga Mitar.
– Predosećam da ima neke veze sa nama. Ovo je neka posebna
jedinica. Možda su se zaputili u Beograd, ali siguran sam da će potom
krenuti u potragu za nama.
– Taj vlastelin bi mogao da bude čak i Bali-beg glavom i bradom… –
glasno je razmišljao Stefan. – Mitre, tebe u Smederevu ne poznaju, znam
šta ćemo. Spremaj se i idi u Smederevo, što brže. Probaj da saznaš što
više o toj turskoj četi. Snađi se, prespavaj negde u gradu, pa sutra
nastavi da se raspituješ. Saznao nešto ili ne, vrati se sutra uveče u bivak.
– Razumem, nadam se da ću biti od koristi, Stefane. Idem odmah –
reče mladić, okrete se i laganim trkom pođe ka Smederevu.
– Šta ćemo mi da radimo? – upita Toplica.
– Ništa, čekaćemo vesti iz Smedereva – odgovori Stefan.

Turska kolona je za nekoliko sati stigla u Smederevo. Prošli su
nedaleko od Vučaka, ali Bali-beg i Junuz nisu dozvolili da Gokan
napusti jedinicu i svrati do sela.

– Ne treba gubiti vreme i lunjati po šumama sa čitavom jedinicom, a
da pustimo tebe samog ili vas nekoliko, moglo bi biti opasno. Ne znamo
gde su hajduci, ne treba izazivati sudbinu. Šta ako su baš u Vučaku?
Idemo u tvrđavu, sutra u Beograd, pa kad se vratimo u Smederevo,
imaćeš vremena za posetu roditeljima – rekao je Junuz.

– U redu. Kad sam čekao do sada, mogu još malo – složio se Gokan
nevoljno.

U tvrđavi ih je s oduševljenjem dočekao Halil, koji je računao da je s
njima stiglo i rešenje njegovih nedaća s pobunjenicima. Junuz ga je
odveo u stranu i ukratko mu objasnio kako stvari stoje te da je Gokan
Stefanov brat. Halil ga je izvestio da uhode nisu ništa saznale o
hajducima. Zatim su večerali, a onda su gosti otišli u amam da se
okupaju i opuste te ubrzo zatim i na počinak, pošto je trebalo da rano
krenu za Beograd.

Mitar je stigao u Smederevo po podne, vrzmao se po srpskom delu
naselja pred tvrđavom, ali nije saznao ništa što bi im koristilo, sem da
onaj turski vlastelin koji je prošao putem jeste Bali-beg. Odlučio je da se

119

po mraku sakrije u gusto grmlje pored druma nedaleko od tvrđave i
čeka jutro.

Čim je sunce izašlo, kolona turskih vojnika izjahala je iz tvrđave i
krenula ka Beogradu. Na čelu je bio vlastelin sa dva oficira.

„To su oni”, pomislio je Mitar.
Turci su projurili drumom, a mladić je krenuo prema Azanji,
procenivši da nema potrebe da se više zadržava u Smederevu. Morao je
da požuri i javi družini šta je saznao, pogotovo zato što je znao da je
Bali-beg jedan od glavnih vinovnika Marine nesreće.
– Znači, došao je da ponovo preuzme vlast i pohvata nas. Carevini
se nisu svidela naša iznenađenja – rekao je Stefan tog dana u rano
popodne, kad je čuo od Mitra novosti iz Smedereva. – Otišao je u
Beograd jer je tamo uprava sandžaka. Verujem da će se i on i vojnici
brzo vratiti u Smederevo. Nikola, sada je tvoj red. Ponesi malo hrane i
požuri u Smederevo. Sakrij se negde u šumi pored puta što vodi iz
Beograda u Smederevo. Čim se Turci vrate, dođi da nam javiš.
Moraćemo dobro da se čuvamo, nije sultan džabe poslao baš ovu četu na
nas.
Nisu dugo čekali vesti iz Smedereva jer je još istog popodneva
jedinica stigla nazad. Bali-beg se u Beogradu samo javio i zvanično
preuzeo staru dužnost. Kada je Faridu izdao naređenja, krenuli su nazad
u Smederevo da izvrše zadatak koji im je sultan dao. Nikola ih je čekao
pored Dunava, na Orešcu. Kad je kolona prošla, zaputio se ka bivaku,
prečicom, preko šumadijskih brda i brežuljaka. Stigao je u družinu pre
nego što su ostali hajduci očekivali.
– Kad pre, junače? – upita ga Toplica.
– Kad i Turci! Eno ih već u tvrđavi u Smederevu, sa Bali-begom na
čelu.
– To je, znači, to – reče Stefan – došli su zbog nas. Dobro.
Počastvovani smo, baš su nam dali na značaju!
– A mi ćemo njima da damo kuršume i oštrice! – uzviknu Mitar.
– Nije tako jednostavno, Mitre. Ta je jedinica prejaka za nas. Čak i
da nas ima deset puta ovoliko, Turci bi bili u prednosti: uvežbani su,
naoružani, iskusni… Moraćemo protiv njih da se borimo lukavstvom.
Lazare, idi u selo kod naših ljudi, neka pošalju uhode u grad i neka nam
jave sve što saznaju o kretanju Turaka. Moramo biti oprezni. Postavite
stražu prema Smederevu i smenjujte se što češće, da se ne umarate.
Čekamo njihov prvi korak. Naša meta je Bali-beg.
Hajduci uradiše kako im je rečeno. Opasno nadigravanje sa Turcima
je počelo.

120

Braća

U gradu, elitni turski vojnici smestili su se i odmarali u
šatorima. Gokan je otišao kod Junuza:
– Kapetane, mogu li da odem do Vučaka da obiđem
roditelje? Ići ću sam, ne plašim se, a i ne verujem da su hajduci u mom
selu. Tamo je opasno za njih, mora da su se sakrili negde dalje.

– Nisu daleko, nisu… Idi ujutro, sad je već kasno. Znam za tvoj
dogovor sa Sulejmanom. Idi, pronađi brata i vrati se s njim. Ili bez njega,
kako god. Očekujemo te za pet dana. Ako ne dođeš, znaćemo da su te
ubili hajduci. Ili da si im se pridružio! – nasmeja se grohotom Junuz. –
Želim ti sreću, Gokane!

– Hvala, Junuze. Tebi je do šale, ali meni je ovo velika muka. Brat je
u pitanju. Otići ću ujutro i vratiću se kako si naredio – reče mladić i izađe
iz šatora.

Čim je Gokan izašao, Junuz ode kod Bali-bega.
– Počinje da se raspetljava, beže. Vreme je da pošaljemo uhodu. Ko
će ići za njim?
– Bekim. On odlično poznaje ovaj kraj, dugo je službovao ovde.
Dobio je dobrog konja i zna šta treba da radi, objasnio sam mu.
– Zna gde je bila Gokanova kuća?
– Zna. Doći će do nje krišom, da ga ne primete. Pratiće Gokana, pa
kad ovaj nađe brata, vratiće se da nam javi gde su. A onda ćemo se mi
pobrinuti za ostalo.
– Dobro. Neka krene pre zore, da bude u Vučaku kad Gokan stigne
tamo.
– Naravno, naravno, sve je dobro smišljeno.
– Da pošaljemo još nekoga sa Bekimom?
– Ne, jedan sposoban čovek je dovoljan, a i teže ga je primetiti nego
više njih.
– I to je tačno. Pošto je sve jasno, odoh ja da se odmorim. Čekamo

121

vesti od Bekima, pa da završavamo ovaj posao.

Mladi seljak kojeg je Uglješa poslao iz Azanje da uhodi Turke, Ilija,
došao je u Smederevo te iste večeri. Napravio je ležaj u travi pored
Jezave, odakle je odlično mogao da vidi ulaz u tvrđavu. Preko noći se
ništa nije dešavalo, sem što su zmije gmizale oko njega i lovile glodare.
U zoru je video konjanika kako galopom napušta tvrđavu. Kad se
razdanilo, video je drugog, u sličnoj uniformi, kako kasom izjahuje iz
tvrđave krenuvši skoro istim putem kao onaj prvi. To mu je bilo
sumnjivo, pa se pažljivo iskrao iz skrovišta, otišao do puta i potrčao za
drugim konjanikom, koji je lagano jahao ka Carini. Trčao je za njim kao
bez duše. Sustigao ga je negde na pola brda.

– Gospodaru! Molim te, gospodaru, imaš li komad hleba? Dva dana
nisam ništa okusio! – rekao je sav zadihan Gokanu.

Gokan se nasmejao:
– Nemam, mučeniče, samo barut nosim u torbi, a on je malo suv za
jelo.
Iliju je iznenadilo što Turčin odlično govori srpski, bez iskvarenog
izgovora.
– Eh, tebi je do šale, gospodaru, a ja sam gladan kao vuk.
– Nije mi baš do šale, ali, eto… Nego, pošto si gladan kao vuk, trčiš
li po šumama kao vuk? Da nisi nabasao negde na neke hajduke, vuče?
Ilija proguta knedlu, zatečen Turčinovim pitanjem:
– Kakvi hajduci, gospodaru, Bog s tobom? Otkud ovde hajduci?
– Ima ih, ima… I moj brat je među njima – reče Gokan i zgrabi
seljaka za košulju pa ga podiže do sebe, uz konjski bok, unevši mu se u
lice. – Ako budeš trčao po šumi, vuče, pa naletiš na hajduke, kaži im da
je Gojko došao u Vučak i da će biti tamo narednih pet dana, kod
roditelja. Ako ne naiđeš na njih, a ti pričaj redom seljacima koje sretneš
ovo što ti rekoh. I evo ti – Gokan spusti momka na zemlju i maši se za
pojas, za vrećicu sa zlatnicima i srebrnjacima – novac da kupiš nešto da
pojedeš.
Dobacio mu je veliki zlatnik, kakav Ilija nikada nije video.
– Hvala ti, gospodaru, hvala ti do neba! Hoću, uradiću kako si mi

122

kazao! – seljak se pokloni, stisnu zlatnik u pesnicu pa brže-bolje otrča
levo, prema Carigradskom drumu.

Gokan je gledao za njim i smeškao se.
– Možda će ovo biti dobro uložen zlatnik – promrmljao je. – No,
svakako će značiti ovom siromahu.
Dok je konj kaskao polako, misli su mu se rojile u glavi. Treperio je
od uzbuđenja: vraćao se u svoje selo posle mnogo godina, kao drugi
čovek. Bio je siguran da će roditelji biti ponosni na njega, jer ih nijednim
svojim delom nije obrukao. S druge strane, nije mogao ni da pretpostavi
kako će izgledati susret sa Stefanom, i to ga je mučilo. S takvim mislima
je izbio na brdo više sela. Izdaleka je video da očeva kuća nije tamo gde
je nekad bila. Zebnja mu je stegla srce. Mamuznuo je konja i galopom
ujahao u selo. Sledio se kad je video svoje nekadašnje dvorište – pusta
livada, ni traga od kuće i nekadašnjeg domaćinstva. Sve je bilo uništeno,
zbrisano sa lica zemlje. Sjahao je s konja i išao tamo-amo po mladoj travi,
pitajući se šta se desilo s njegovim roditeljima. Pogledao je susedne kuće,
nigde nije bilo žive duše. Mora da su se ljudi pozatvarali u kuće kad su
videli turskog vojnika u selu. Skočio je na konja i pojurio prema kući
popa Dimitrija. Put što vodi kroz selo je bio pust. Dimitrija je zatekao
pred brvnarom. Bio mu je okrenut leđima i posmatrao je trošni krov.
Nije se okrenuo sve dok ga Gokan nije pozdravio:
– Pomoz’ Bog, oče!
– Bog ti dobro dao! – otpozdravio je pop, okrećući se ka pridošlici.
Iznenadio se kad je pred sobom video mladog janičara. – Uh, oprosti,
gospodaru, mislio sam da je neko od naših. Mislim, Srbin.
Gokan skoči s konja i pođe ka svešteniku, koji malo ustuknu.
– Ja i jesam Srbin! Ja sam, Gojko, dobri moj Dimitrije – reče mu
Gokan ozbiljnim glasom.
Dimitrije poskoči:
– Gojko! Gojko, sinko, vidi u kakvu si momčinu izrastao – pop pođe
ka mladiću i raširi ruke. – Oprosti, izdaju me oči, nisam te prepoznao.
– Dugo se nismo videli, promenio sam se.
Srdačno se izgrliše, pa ga pop povede u kuću.
– Uđi, da sednemo i da prezalogajimo nešto.
– Nije mi ni do sedenja ni do jela. Došao sam da mi kažeš šta se
dogodilo s mojim roditeljima – bez okolišanja poče Gokan.
– Uđi, dete moje, najpre da se okrepimo pa ću ti sve potanko
ispričati.
Pošto je uveo konja u dvorište i vezao za ogradu, mladić nevoljno
uđe u kuću. Dimitrije je postavio na sto malo hleba, sira i suvog mesa.

123

Dok su jeli, ispričao je Gokanu sve o Marinoj i Stefanovoj ljubavi, njenoj
smrti, Stefanovom odlasku u hajduke i o turskoj odmazdi u Ralji i
Vučaku zbog ubistva Kemala.

– Poginuli su junački, nisu dali da ih Turci muče – zaključio je starac
priču.

Gokanu se oči napuniše suzama i grlo mu se steže. Godinama je
čekao i čeznuo da se vrati u Vučak, da zagrli roditelje i brata, a sada je
zatekao pustu ledinu tamo gde je nekada bila njihova kuća, roditelji su
mrtvi, a brat negde u bekstvu.

– Lagali su me sve vreme! Znali su da su mi roditelji pobijeni, ali mi
ništa nisu rekli. Ni Sulejman, ni Junuz, ni onaj prokleti Bali-beg! Poslali
su me da navučem brata u zamku – procedi Gokan kroz suze i stisnute
zube. – Nisu mi verovali, hteli su da me iskoriste kao mamac.

– Lukavi su Turci, Gojko. Lukavi i pokvareni. Ali su i moćni, mogu
činiti što im se prohte. Daće Bog da ih stigne kazna za sva nedela.

– Neke će, bogme, stići uskoro! – reče Gokan. – Mogu li da ostanem
ovde kod tebe danas, pope? Malo sam umoran, moram da se povratim.
Sutra ću krenuti u potragu za bratom. Znaš li gde bi mogao da bude?

– Mislim da je negde u ovom našem kraju, u gustim šumadijskim
šumama. Otkad je otišao iz sela, ništa o njemu nisam čuo. Možeš da
ostaneš kod mene koliko god hoćeš.

– Hvala, oče! I još jednu molbu imam za tebe: da me ponovo krstiš!
Sad se zovem Gokan, to sam ime dobio od dobrog čoveka Samira, koji
me je čuvao ovih pet godina. Ali ja nikada nisam potpuno primio islam.
Nisam ni obrezan. Duga je to priča. Ali ipak hoću da me ponovo krstiš i
vratiš mi moje ime.

– Nisi obrezan? A jesi li se u srcu odrekao hrišćanstva?
– Nikada!
– Sinko moj, ti si onda Gojko i ne treba ponovo da se krstiš. Dobro
došao nazad među svoje! – reče pop i napravi rukom krst u vazduhu
ispred mladićevog lica.
– Hvala, oče! – mladić se pokloni i poljubi ruku svešteniku.
– Sad bi mogao da mi ispričaš natenane šta se s tobom zbivalo otkad
su te Turci odveli. Imamo vremena do sutra, ne moramo da žurimo.
Ostatak dana proveli su pričajući o Gojkovom školovanju u Turskoj,
o Stambolu, Samiru, Esmi, Hurem, sultanu… Nekoliko seljaka je tokom
popodneva došlo da se pozdravi sa Gojkom i izjavi saučešće zbog smrti
roditelja. Posedeli bi kratko i otišli svojim poslom, jer nisu želeli da
smetaju mladiću kome se na licu videlo da je umoran i tužan.
U sumrak, Gojko je izašao da nahrani i napoji konja. Dok je to radio,

124

opazio je da pored kuće, skriven u senci, stoji čovek. Pretvarao se da ga
nije primetio i poveo je konja pravo k njemu, prilazeći mu okrenut
leđima. Kad je procenio da je dovoljno blizu, okrenuo se brzo kao zmija i
skočio na uljeza, sa isukanim zlatnim handžarom u ruci. Oborio je
čoveka na zemlju i kleknuo mu na grudi i levu ruku, držeći mu nož pod
grlom, dok mu je desnu ruku pritisnuo iznad glave.

– Ne mrdaj, zaklaću te kao pile! – rekao mu je Gojko na srpskom.
– Ja sam, Bekim – tiho je rekao, na turskom jeziku, čovek s nožem na
grkljanu.
– Šta radiš ovde? – upitao ga je Gojko ledenim glasom.
– Pratio sam te po Bali-begovom i Junuzovom nalogu. Stigao sam
pre tebe u selo, ceo dan sam skriven u travi čekao da priđem, da vidim
sa kim si. Treba da im javim kad nađeš brata – rekao je prestravljeno
Turčin. – Hteli su da napadnu i pobiju sve hajduke.
– A ja? Šta su nameravali sa mnom da učine?
– Ne znam. Ali znam da je ovo bio nekakav ispit za tebe –
odgovorio je Turčin. – Čuo sam da o tome pričaju dok su me ispraćali na
zadatak.
Gojko je pobesneo, disao je duboko i brzo, grudi su mu se nadimale,
a nozdrve širile.
– Gde su ti konj i oružje? – upitao je.
– Vezan je u šumarku više tvog dvorišta, a oružje je na sedlu.
– Hvala ti na pomoći! – rekao je Bekimu.
Oštrica kliznu preko turčinovog grkljana, napravivši zjapeću
rasekotinu. Krv je šiknula, Turčin se trznuo nekoliko puta bez glasa, pod
Gojkovom težinom i čeličnim stiskom. Kad je izdahnuo, Gojko ga je
ostavio da leži i otišao u kuću. Dimitrije je čuo komešanje, ali je pomislio
da Gojko rasedlava konja. Pri svetlosti sveće video je da mladić u ruci
nosi krvav handžar.
– Šta bi, sinko? Koga si zaklao? – upitao je pop zaprepašćeno.
– Turskog uhodu. Daj vodu da operem nož. Odneću telo u šumu pa
ću dovesti njegovog konja, trebaće mi i on i oružje.
– Evo, Gojko, evo… Uh, šta sve neće da nas snađe… Daj taj nož, ja
ću ga oprati, a ti vuci tog izroda u šumu i dovedi konja.
Gojko je uzeo Bekimov handžar i zadenuo ga za pojas, a onda je telo
prebacio preko konjskih sapi i odneo ga u šumu, gde ga je bacio u
jarugu. Mesečina je bila jaka, pa je mogao da se kreće među drvećem s
lakoćom. Turčinovog konja je pronašao na ivici šume iznad svog
dvorišta. O sedlo su mu bili zakačeni puška i jatagan. Konja je doveo u
Dimitrijevo dvorište, pa je i njega i svog konja vezao, nahranio i napojio.

125

Oružje je uneo u kuću. Bio je umoran i san ga je brzo savladao, a
Dimitrije je ostao da bdi nad njim skoro do zore.

Ilija je, žureći koliko je mogao, odmah posle susreta sa Gojkom
otišao u Azanju, kod Uglješe. Rekao mu je da je video čudnog mladog
turskog oficira u Smederevu i od reči do reči mu preneo šta je pričao sa
njim, kao i da je od njega dobio zlatnik.

– Odličan posao, momčino! Neka ti zlatnika, zaslužio si ga! Idi kući
i ni reč ne kazuj o ovome. Zaboravi šta je bilo, tako je najbolje. Ostalo
meni prepusti.

– Hvala, čika Uglješa! Tu sam ako opet nešto zatreba – reče mladić i
ode.

Uglješa je, čim se Ilija udaljio, otišao u hajdučki bivak. Ponovio je
Stefanu i družini Ilijinu priču.

– Eto, to smo saznali, pa ti vidi šta ćeš.
– Svaka čast, stari! Ako nije neka turska ujdurma, ovo bi mogla da
bude dobra vest. Doduše, Gojko je odavno otišao, ko zna u šta se u
Turskoj pretvorio. Ali ako je ostao kakav je bio, biće nam od velike
koristi.
– Samo oprezno, s Turcima se nikad ne zna – rekao je Toplica.
– Naravno, naravno… Idi kući, Uglješa, javiću ti ako nam bude
nešto trebalo.
Kad je čovek otišao, Stefan reče drugovima:
– Večeras idem do Vučaka. Sam. Tako je rizik najmanji. Probaću da
iz potaje vidim tog Turčina. Ako je Gojko, lako ću. A ako nije, znaćemo
da je neko tursko lukavstvo posredi. Vratiću se sutra što pre.
Iste večeri, Stefan je napustio bivak i šumskim puteljcima za
nekoliko sati stigao do Vučaka. Bio je naoružan puškom i handžarom.
Odmah je pošao ka svojoj kući, jer je očekivao da će tamo naći čoveka
koji se predstavlja kao njegov brat. Međutim, na mestu gde je nekada
bilo Milovanovo domaćinstvo zatekao je pustu ledinu. Sve mu je bilo
jasno pošto je imao priliku da vidi Bogdanovo dvorište posle turske
odmazde. Bacio je pušku i pao na kolena na ostatke kućnog praga
zarasle u travu, koji su se videli na mesečini. Pokrio je lice šakama i tiho

126

plakao.
– Jadni moji stari, šta vam napravih? Oprostite mi ako možete!

Valjda ste na onom svetu našli mir – jecao je. – Kazniću dušmane za
vašu smrt! Sad mi je jasno zašto me je Ognjen odgovarao od dolaska u
Vučak…

Ostao je na kolenima još dugo, moleći se za duše roditelja. A onda
je, pred svitanje, ustao i krenuo, krijući se u senkama, da po selu traži
turskog konja, kako bi utvrdio gde se Turčin smestio. Posle kraćeg
vremena, opazio je dva konja pored kuće popa Dimitrija.

„Otkud dva konja kad je Uglješa rekao da je oficir bio sam?”, pitao
se. „Mora da je neka turska prevara posredi. Šta god da je, neće im biti
dobro!”

Ušao je u dvorište i prišao vratima kuće. Svitalo je i već se dobro
videlo. Napeo je oroz puške i vrhom cevi polako gurnuo vrata. Nije bilo
reze, laka vrata su se otvorila bez šuma i svetlost je nahrupila u kuću.
Video je da u sobi spavaju dva čoveka, ali nije mogao da ih raspozna.

„Mora da su Turci ubili popa, pa sad spavaju u njegovoj kući,
krvnici”, pomislio je.

Isukao je handžar levom rukom. Kažiprst desne ruke je držao na
okidaču puške, a cev je naslonio preko leve podlaktice. Bio je spreman
da obojicu usnulih Turaka ubije za tren. Tiho se ušunjao u kuću i uperio
pušku u onog što mu je bio bliži, koji je spavao okrenut licem ka zidu.
Pored njega su bile naslonjene dve puške. Stefan je podigao pušku na
rame i nanišanio usnulog Turčina u leđa. Tada je šušnula ponjava na
drugom kraju sobe i Stefan je okrenuo pušku ka drugom čoveku, koji se
pridigao u postelji. Iako bunovan, Dimitrije je prepoznao Stefana kojeg je
osvetljavala svetlost koja je nadirala kroz vrata.

– Stani, Stefane, tako ti boga! – povikao je. – To ti je brat!
Vika je probudila Gojka, koji poskoči i sede u postelji, a Stefan
okrete pušku k njemu:
– Ne mrdaj, Turčine, ili pucam!
– Ne pucaj, brate, ja sam, Gojko – odgovori stariji brat dižući ruke
uvis.
Stefan se povuče dva koraka unazad.
– Izađi polako na svetlo, da te vidim! – rekao je držeći napetu pušku
uperenu Gojku u grudi.
Gojko ustade i izađe iz senke. Stefan ga poznade, pa spusti petlić na
pušci i baci i nju i handžar na pod. Gojko mu priđe, pa se bez reči snažno
zagrliše i ostadoše dugo zagrljeni. Kad se konačno pustiše, Stefan se
odmače korak, da bolje pogleda Gojka. Obojici se oči napuniše suzama.

127

Kada su Gojka odvodili u Tursku, dečaci su predosećali da će se ponovo
videti. Ali nisu očekivali da će to biti pod ovakvim okolnostima.

– Brate moj, ti si pravi junak, pravi vojnik! – reče mlađi brat
prigušenim glasom, trudeći se da ne zaplače. – Vidi samo koliki si,
sigurno nema jačeg momka u Stambolu!

– U pravu si, brate, malo ih je koji su mi ravni u Sultanovoj vojsci. A
i ti si izrastao u pravu momčinu, hajdučinu! – odgovori stariji.

– Eh, kamo sreće da nisam! – Stefan obori glavu – Roditelji bi nam
sad bili živi…

– Niko ne zna šta ga čeka, ništa se ne dešava slučajno, samo što ne
znamo uvek razlog i smisao, deco moja – uključi se pop u razgovor. – Ne
osuđuj sebe, Stefane. Čudni su božji putevi.

– Tačno, Dimitrije – reče Gojko. – Ne krivi sebe, brate. Tako je kako
je moralo biti.

– Možda. Ne znam. Nego, kazuj kako si ti, šta bi u Stambolu?
– Ukratko, završio sam najbolje škole, čuvam cara i njegovu
porodicu, oficir sam u njegovoj dvorskoj straži. Oženih se letos. Žena mi
je iz dobre kuće. Njen otac me je prihvatio kao sina kad sam odveden u
Stambol. Trudna je. Eto, tamo ide dobro, sve u svemu. Išlo, mislim,
pošto mi povratka nema.
– Kako nema? Šta se desilo?
– Duga je to priča – prekide ih pop. – Sedite vas dvojica, popričajte,
a ja ću da postavim da se jede. Posle toga – put pod noge. Za vas dvojicu
nije dobro da zadržavate ovde. Turci svakog časa mogu da banu.
– Mislim da neće, ali otići ćemo što pre, za svaki slučaj – reče Gojko.
Dimitrije im postavi doručak. Mladići su jedan drugom, što su kraće
mogli, ispričali šta se sve dešavalo od njihovog rastanka do ponovnog
susreta. Pop je ćutao i slušao.
– Znači, to su Turci naumili? Poslali te da me namamiš? – odvrati
Stefan kad je Gojko rekao šta je imao. – Lukavo, nema šta. Samo, čini se
da im se plan malo izjalovio.
– Vala, jeste. Bekim je već platio glavom, a i ostali će. Ajmo sad, da
ne gubimo vreme, jutro već odmiče. Oče, hvala ti na svemu, ostaj nam
dobro.
– Bog neka vas čuva, sokolovi! – požele im Dimitrije na polasku.
Braća su na konjima brzo stigla u Azanju. Usput, Stefan je ispričao
Gojku i onaj deo svoje priče koji nije želeo da priča pred Dimitrijem, o
Ljubici i detetu koje će roditi.
– Eto, ako stradamo, ostaće neko iza nas – bilo je sve što je Gojko
rekao.

128

Kad su se približili bivaku, pred njih je iskočio Mitar, koji je čuvao
stražu. Znao je ko je Stefanov saputnik.

– Stefane, dovodiš nam Turčina u bivak? – našalio se.
– Dovodim novog harambašu – odgovori Stefan.
Braća sjahaše, pa sa Mitrom odoše među hajduke. Oni su već
odavno bili na nogama. Obradovaše se kad ugledaše svog vođu.
– Jedva te dočekasmo, harambašo – reče Nebojša Stefanu.
– Nisam ja više harambaša, ne pripada mi to mesto. Gojko je odsad
harambaša, ako se slažete! Braćo moja – pokaza rukom na brata – ovo je
moj rođeni brat Gojko, najsposobniji među nama!
Hajduci se zbunjeno pogledaše.
– Otkud to? – upita Nebojša. – Zar on nije janičar?
– Da vam ukratko objasnim: roditelje su nam pobili Turci jesenas
kad su mene tražili. Osvetićemo i njih i Maru. Gojko se ne vraća među
Turke.
– Zar ne bi bilo bolje da se vrati da nekoga ubije i onda pobegne?
Tako bismo bili malo bliže ostvarenju osvete – reče Nebojša.
– To, nažalost, nije moguće – oglasi se i Gojko. – Turci su me poslali
kao mamac za Stefana. Poslali su i uhodu koji je trebalo da nam navuče
poteru na vrat. Pustili su me da sam tražim brata. Znali su da ću da
odem u Vučak i saznam za smrt roditelja, i tako shvatim kakvu su mu
sudbinu namenili. Izgleda da su hteli da ispitaju hoću li ostati uz njih
uprkos svemu ili ću se pridružiti vama. Uhodu sam ubio sinoć. Ako se
pojavim u tvrđavi, ubiće me Turci, jer očekuju da on tamo stigne pre
mene. Prema tome, na raspolaganju imamo nekoliko dana, dok u
tvrđavi ne shvate šta se desilo, a onda će početi ozbiljna potera.
– Dobro, harambašo, ako je tako! Dobro nam došao! – reče mu
Toplica, pa se svi izgrliše i izljubiše sa novim saborcem i vođom.
– Sad nas ima više, bolje smo naoružani i imamo boljeg vođu! – reče
Stefan. – Šta ćemo prvo?
– Vi ćete da ostanete ovde, ja moram do Stambola, da svršim neki
posao, dok Turci ne shvate da sam vam se pridružio. Kad se vratim,
udaramo na Bali-bega i Junuza! Pa koga dokačimo!

129

Mir

Posle doručka i kratkog dogovora, Gojko je krenuo u Stambol.
Menjao je konje u konacima, kojih je bilo mnogo duž puta.
Gonio i životinje i sebe do granica izdržljivosti, jer je znao da
nema mnogo vremena pre nego što Turci shvate da se pridružio
hajducima i otpočnu poteru za njima. Na kapiju prestonog grada stigao
je četvrtog dana, predveče. Stražarima na ulazu u grad, koji su ga
prepoznali, rekao je da nosi važne vesti iz Beograda sultanu, te niko
ništa nije posumnjao. Kad je ušao u grad, odjahao je kući i otišao pravo
kod iznenađenog Samira, naredivši pre toga slugama da ne javljaju Esmi
da je došao.

– Sinko, otkud ti tako brzo iz Srbije? Jeste li obavili posao? – upitao
ga je Samir posle srdačnog pozdrava.

– Nismo, dobri moj učitelju i taste – Gojko je najpre proverio da li ih
neko sluša, pa kad se uverio da su sami, nastavio – Spremili su zamku
lukavi sultan, beg i Junuz. Mom bratu ili meni. Ili obojici! – Grozničavo
mu je ispričao šta se desilo i šta je saznao.

– Ti znaš da te ja nikada nisam lagao i da sam te gledao kao oca.
Neću da te lažem ni sada. Odlučio sam da se pridružim bratu i osvetim
roditelje. Bali-beg mora da plati, od njega je sve krenulo. I Junuz,
zadužio me je još odmalena, kad me je oteo od roditelja. Iako mi je
kasnije pomogao, učešćem u ovom lukavstvu je to poništio. Još koliko
danas bih mogao da ubijem i samog sultana, jer imam pristup njegovim
odajama. Ne žalim da poginem pritom, ali se bojim da biste Esma, naše
nerođeno dete i ti platili zbog toga. Zato neću ništa ovde da
preduzimam, ali u Srbiji ću da učinim šta mislim da treba. Došao sam da
se oprostim od vas, više se nećemo videti, jer znam šta me čeka. A znam
i da ćeš podići moje dete kao što bih ga i ja odgajao, možda i bolje od
mene. Eto, toliko sam imao da ti kažem. U toku noći ću krenuti nazad u
Srbiju.

130

Stari Turčin je ćutao, gledajući kroz prozor u prve zvezde koje su se
pojavljivale na nebu. To je potrajalo nekoliko minuta, a Gojku se učinilo
da je ugledao suze u starčevim očima.

– Neka ti bude, Gojko, blesavi Srbine! – rekao je Samir kad se
okrenuo ka zetu. – Znam da ne vredi da te odvraćam. Poslušao si me i
odabrao službu na dvoru, i to zbog Esme. Sada znam da me nećeš
slušati. Moja starost može da razume tvoju mladost, a tvoja mladost ne
može moju starost. Zato se sada rastajemo. U mom srcu će na tvom
mestu ostati praznina koju nikada niko neće popuniti. Nadam se da će
moj unuk biti bar pola takav kakav si ti. Idi sada kod Esme, ona je u
svojoj staroj sobi, tamo spava otkad si otišao u Srbiju. Ja odoh u svoje
odaje, da se borim sa teškim mislima. Neka te sreća prati na svakom
koraku, sine moj! Zbogom!

Samir zagrli Gojka, koji se jedva obuzdavao da ne zaplače. Nisu
progovorili više ni reč. Okrenuli su se i otišli svaki na svoju stranu.
Gojko je ušao u Esminu sobu na spratu kuće, istu onu iz koje ga je
posmatrala onog dana kad se sapleo u dvorištu. Ležala je na krevetu i
gledala u nebo. Kad ga je ugledala, ciknula je od sreće i obisnula mu se
oko vrata.

– Gokane, dušo moja!
– Polako, dušo moja, polako! Znaš da ne smeš da skačeš!
Zagrlili su se i ljubili, kao da su sami na svetu.
– Otkud ti? – upita ga između dva poljupca.
– Ispričaću ti. Zašto spavaš ovde?
– Naša soba me previše podseća na tebe, ovde sam navikla da
spavam sama, pa mi je lakše. Govori, zašto si došao?
– Nemam, nažalost ništa lepo da ti kažem – počeo je, a onda joj sve
ispričao.
Zaplakala je već nakon prvih nekoliko rečenica i nije prestajala sve
do kraja. Uzalud ju je tešio.
– Mene su ovde već obeležili i pre nego što smo krenuli u Srbiju.
Sultanov lukavi plan to jasno potvrđuje. Brat mi je odmetnik i s mojim
usponom je svršeno. Možda bih povratio sultanovo poverenje kad bih
lično ubio Stefana, a to ne bih mogao ni kad bi mi ponudili da me
krunišu za cara. Pošto znaš kakav je Sulejman, svesna si da je za tebe i
dete bolje da nestanem. Dok ono poraste, na mene će se zaboraviti, moći
ćete spokojno da živite. Ostaću malo s tobom, da se koliko-toliko
odmorim, a onda odlazim zauvek. Čuvaj se, čuvaj naše dete i nosi me u
srcu. Ja ću tebe nositi u svom dokle god dišem.

131

Legli su zajedno i ćutali zagrljeni. Vreme je brzo prolazilo. Esma je
zaspala, skrhana od tuge. Malo posle ponoći, Gojko se polako izvukao iz
ženinog zagrljaja, nekoliko puta je nežno poljubio tako usnulu i napustio
sobu. Izašao je iz dvorišta na ulicu pa se, skrivajući se u senkama,
zaputio ka Staroj palati, u kojoj je spavala Hurem. Znao je sva mesta gde
može neopaženo da uđe u carski deo grada. Nije bilo lako, trebalo je za
to dosta veštine i sreće, ali je bilo izvodljivo. Posle dugog osmatranja,
ležanja, puzanja i penjanja, uspeo je da uđe u palatu. Znao je gde se
nalazi Hurem, kojoj je krenuo u posetu rizikujući da izgubi glavu. Pošto
se provukao pored stražara u delu palate gde su bile odaje sultanove
miljenice, došao je do njenih vrata.

,,Mnogo je javašluka otkad Junuz i ja nismo tu, stražari samo
otaljavaju posao”, prošlo mu je kroz glavu.

Tiho je otvorio vrata i ušunjao se u sobu. Prišao je krevetu, na kojem
je Hurem bezbrižno spavala. Iz pojasa je izvadio skupoceni handžar koji
je dobio od nje na poklon. Gledao je kako se grudi lepe žene ujednačeno
podižu i spuštaju. Uhvatio je dršku noža desnom rukom i nežno ga, u
kanijama, spustio na jastuk pored njene glave.

„Eto, vratio sam ti poklon, jer sam prešao na drugu stranu. Mirno
spavaj, carice, želim ti svu sreću”, pomislio je i izašao iz sobe, a zatim iz
palate u vrt, ponovo uz veliki oprez, skrivajući se u senkama i čekajući
da stražari prođu. Napustio je vladarev vrt i otrčao do kuće. Zora se
bližila, bilo je vreme da napusti Stambol. U najvećoj tišini je izveo konja
na ulicu, uzjahao ga, pogledao još jednom dvorište i Esmin prozor, pa
poterao konja kasom ka jednoj od gradskih kapija. Na izlazu, stražarima
je rekao da po sultanovom naređenju hitno mora nazad u Srbiju, a ovi su
ga bez pitanja pustili iz grada. Gradske kapije su se noću otvarale retko,
a on je svakako bio neko ko je mogao da kroz njih prođe u to doba. Jahao
je na sever ne štedeći ni konje ni sebe, kao i kad je dolazio u Stambol.

132

Dva sata posle Gojkove noćne posete, okrećući se u snu, Hurem je
rukom dodirnula hladni metal handžara na jastuku i probudila se. Već je
svanulo, pa je odmah prepoznala nož. Okretala ga je po rukama i
razmišljala. Onda je ustala i umotala ga u komad meke kože koji je uzela
iz jednog kovčežića. Bila je mudra žena, razumela je Gojkovu poruku.
Nije uzbunjivala stražu, nikome ništa nije rekla. Sačekala je da jutro
odmakne, spremila se i izašla iz palate, praćena trojicom stražara. Otišla
je u Samirovo domaćinstvo. Još koliko juče, stari Turčin bi se obradovao
iznenadnoj poseti žene koju je sultan voleo. Tog jutra, s obzirom na ono
što se desilo sa Gojkom, prepao se. Međutim, Hurem je bila mirna,
ljubazna i prijateljski raspoložena. Pitala je za Esmu i zahtevala da se
nasamo vidi s njom. Sluge su nju i pratioce odvele do sobe mlade žene.
Esma se uplašila kada je videla sultanovu ženu na vratima. Hurem je
rukom pokazala slugama da odu i zatvorila vrata, a njeni čuvari su ostali
u hodniku. Kad su ostale same, Hurem je ispričala Esmi da joj se Gokan
ušunjao u sobu prethodne noći i ostavio handžar koji mu je poklonila
onda kada joj je spasao život. Iz nabora haljine izvukla je zamotuljak i
pružila ga Esmi. Esma je razmotala meku kožu i prepoznala nož.

– Ovo ti je poklon od mene, ili od tvog muža, kako god shvatiš.
Čuvaj ga s ponosom. Ako ti ikada zatreba novac, prodaj ovaj nož i bićeš
imućna. On vredi čitavo bogatstvo. Želim da vaše dete bude dostojan
naslednik svog oca. I, molim te, ne pričaj nikome zašto sam dolazila,
neka ovo ostane tajna. Ako ti ikada zatreba moja pomoć, potraži me u
palati, moja su ti vrata uvek otvorena.

– Hvala vam, gospodarice! Priče o vašoj dobroti su tačne. Zapravo
nisu, pošto je vaša dobrota veća nego što je priče opisuju – reče mlada
žena uz naklon.

– Eh, dete moje – duboko uzdahnu Hurem napuštajući sobu. – Obe
smo danas mnogo izgubile. Ti muža i oca svog deteta, a ja čuvara i
prijatelja kome sam bez straha smela da poverim svoj život i živote svoje
dece. On je želeo da do ovog susreta dođe. Nije mi bilo teško da mu
ispunim želju.

Istoga dana, svi stražari koji su čuvali palatu tokom prethodne noći

133

poslati su na službu u stepe Anadolije. Odande se nisu vratili. Niko
nikada nije saznao razlog za tu sultanovu odluku. Znala je samo Hurem.

Jednog jutra, nekoliko dana posle Gojkove noćne posete, dok su
razgovarali u postelji sultanove odaje u Topkapi Saraju, Hurem je
upitala Sulejmana zašto je napravio tako surov plan za hvatanje hajduka,
kad je sve moglo i drugačije, bez uvlačenja hrabrog stražara u poduhvat
koji će za njega svakako loše završiti, jer će mu biti ubijen i poslednji živi
član porodice u zavičaju. Bez razmišljanja, sultan je odgovorio:

– Veliki ljudi moraju da rešavaju velike probleme, ženo. Za njega je
ovo bio poslednji ispit odanosti. I najteži. Teži ne bih mogao da smislim.
Morao je da preseče, da odabere pravu stranu. Da je to učinio, jednog
dana bi sigurno bio veliki vezir. Ovako, izgubiće glavu jureći s bratom
za Bali-begom. Ili će pobeći s njim u neku drugu zemlju, gde će ih staviti
na tursku granicu, da budu topovsko meso na prvoj liniji odbrane. Nije
pokazao dovoljno mudrosti.

– Ili je pokazao veliko srce, Sulejmane?
– Kako god, nije doneo odluku dostojnu budućeg velikog vezira.
– Ali u pitanju je rođeni brat!
– Zar bi bilo prvi put da jedan brat strada zarad napretka drugog
brata? Nije brat veći od carstva!
– Mislim da bi ti pokazao još veću odanost da si mu uslišio molbu.
– Ne, u ovakvim okolnostima on i njegov brat su morali da budu
neprijatelji. Za one koji dignu oružje na vlast nema milosti. Čak ni kad
su iste krvi. Jednostavno, morao je da učini ono što bi svaki odani vojnik
učinio. Tu nema šta više da se kaže.
– Razumem… Žao mi je. Shvatam da više nema mesta priči o
ovome.
– Tako je. Čekamo vesti iz Smedereva.

134

Obračun

Petog dana od Gojkovog odlaska iz tvrđave, pošto se nisu
vratili ni on ni Bekim, Turci su shvatili da im je plan propao.
Bali-beg je odmah poslao glasnika sultanu, da ga izvesti o
janičarevoj izdaji. Zatim je sa Junuzom smišljao kako da izađu iz
ćorsokaka i stanu na put toj hajdučkoj družini. U srce mu se uvukla
zebnja zbog početnog neuspeha, jer je to moglo da mu poljulja položaj
kod sultana, iako su bili dobri prijatelji. Morao je hitno da smisli kako da
se izvuče iz nezgodnog položaja. Srećom, najbliži saradnik mu je bio
iskusan i lukav ratnik, Junuz.

Glasnik je jahao prema jugu, menjajući konje u hanovima. U isto
vreme, Gojko je jahao na sever, vraćajući se iz Stambola. Dva dana
nakon glasnikovog polaska iz Smedereva, dvojica konjanika nabasala su
jedan na drugog, na putu južno od Pirota. Turčin je sa stotinak koraka
daljine prepoznao svog bivšeg oficira, okrenuo konja i pokušao da
pobegne, ali nije umakao kuršumu iz Gojkove puške. Vojnikovo telo
Gojko je odvukao u šumu, a njegovu pušku, jatagan i handžar uzeo.
Posle kraće potere, sustigao je Turčinovog preplašenog konja, pa je i
njega poveo sa sobom, svestan da svi Turci severno odatle sada znaju da
se odmetnuo i da neće moći da se kreće glavnim drumom i menja konje,
već će morati naizmenično da jaše i odmara na smenu ta dva konja koja
ima te da zaobilaznim putem dođe do Azanje. Odmah je skrenuo ka
Bugarskoj, što dalje od Carigradskog druma, i naredna tri dana išao
skrovitim putevima na sever prema Dunavu. Kad je došao nadomak

135

Negotina, skrenuo je na zapad, ka Hasan-pašinoj Palanci, čijoj je teritoriji
pripadala Azanja. Četvrtog dana je stigao u bivak.

– Dobro došao nazad, brate! – pozdravio ga je Stefan dok su se
grlili. – Jesi li obavio što je trebalo?

– Dobro došao, harambašo! – povikali su ostali.
– Bolje vas našao, junaci! Nadam se da ste svi dobro – odgovorio je
Gojko umivajući se vodom koju je Nebojša sipao iz čuture u njegove
velike šake. – Jesam, tamo sam svršio šta sam imao, sada treba ovde
obavim ono što sam naumio. Ima li kakvih novosti o Turcima? Znaju da
sam sa vama. Dok sam se vraćao ovamo, ubio sam glasnika kojeg su
poslali sultanu, vojnika koji je došao sa nama iz Stambola.
– Aaa, to su njegovi konj i oružje? Pa, hvala i njemu što nam je
pomogao! – našalio se Toplica.
– Ima novosti – reče Stefan. – Stigao je do nas glas, preko Uglješinih
ljudi iz Smedereva, da će Bali-beg ubrzo otputovati u Tursku. I to
brodom, ne sme drumom, valjda se plaši da ga ne napadnemo.
Verovatno se povlači jer mu se izjalovio plan da nas pohvata. Izgleda da
će većina janičara koji su došli s njim ostati ovde, da nas i dalje progoni,
ali on beži.
– Kada polazi na put?
– Stiže brod iz Beograda, pa će njime da krene. To može biti svakog
dana.
– Ako se ukrca na brod, nećemo mu moći ništa. Domogne li se
Stambola, izmaći će nam zauvek – umešao se Nebojša.
U bivaku zavlada tišina koju je posle nekoliko minuta razmišljanja
prekinuo Gojko:
– Dakle, nema vremena za gubljenje. Hoćemo li da udarimo zmiju u
glavu, braćo?
– Jašta ćemo! Što pre! – svi uglas povikaše.
– Dobro ako je tako. Onda ćemo da udarimo na Bali-bega tamo gde
se najmanje nada – u tvrđavi! Imam plan, možemo da ga izvedemo
koliko noćas. Slušajte…
Gojko je objasnio družini da postoji tajni tunel od Malog grada
tvrđave skoro do luke na ušću Jezave u Dunav, ispod zida, koji je trebalo
da služi kao odstupnica vladarima ako odbrana tvrđave padne pred
napadačima.
– Kroz taj tunel se može ući u Mali grad. U Stambolu, na
školovanju, video sam plan tvrđave, znam gde je ulaz. Zatvoren je
kamenjem i zemljom te obrastao travom, ali se verovatno može raščistiti
vrlo brzo. Luku čuva jedan stražar, a smena noćne straže vrši se samo

136

jednom, oko dva sata iza ponoći. Znači, ako sačekamo da prođe smena
straže i novog stražara u pravi čas uklonimo, imaćemo dovoljno
vremena da raščistimo ulaz i uvučemo se kroz tunel u Mali grad.
Iznenadićemo Turke i pobiti sve koji nam padnu šaka, uključujući i Bali-
bega, ako Bog da, pa ćemo istim putem pobeći iz tvrđave. Turci koji žive
izvan Malog grada neće moći da pomognu onima unutra, bar ne za tih
nekoliko minuta koliko će trajati naš napad. Rizik je veliki. No, uz malo
sreće i božje pomoći, uspećemo da se izvučemo s glavom na ramenima.

– Ako i poginemo, neće nam biti žao! – reče Toplica. – Plan je dobar,
junački, dostojan naslednika srpskih vitezova. Pa, kako bude!

– Slažete li se? – upita ih Gojko sve.
– Slažemo! – odgovoriše oni.
– Onda je rešeno. Spremajte oružje, posle toga se dobro odmorite,
večeras krećemo, čim sunce počne da zalazi. Jahaćemo naizmenično, da
svi podjednako sačuvamo snagu za napad. Koristićemo sporedne i
šumske puteve i staze, da ne naletimo na neku tursku patrolu. Konje
ćemo ostaviti pored Jezave, da možemo da ih koristimo i u povratku.
Lazare, otiđi do Uglješe, uzmi od njega nekoliko sveća, trebaće nam
sigurno tamo u tunelu. Odnesi mu naš novac i predaj mu ga. Ako se
vratimo noćas, uzećemo ga nazad, a ako ne, neka mu je alal, zaslužio ga
je. Braćo, imamo četiri puške, sekiru, jatagane, handžare… Luk, strele i
koplje nećemo da nosimo u tvrđavu, neka ostanu privezani konjima za
sedla, više će da nam smetaju u tunelu nego što će da nam koriste kad
upadnemo u dvorište.
Lazar ode u Azanju da odnese novac Uglješi i uzme sveće i kremen.
Dao mu je vrećicu sa novcem i ponovio Gojkove reči. Seljak mu je
zahvalio i rekao da će im novac vratiti ujutro, kad im bude doneo hranu.
Lazar je uzeo sveće i kremen, i oprostio se od komšije. Ostali hajduci su
za to vreme pripremili puške i ostalo oružje za napad. Kad su sve
završili, obedovali su i odmarali se, pričajući o detaljima plana napada
koji ih očekuje. Dan je odmicao brzo, izvršenje osvete bilo je sve bliže.

Kad je sunce počelo da zalazi, naoružali su se i krenuli ka
Smederevu putevima kroz šume. Jahala su po dvojica na konju, a jedan

137

je pešačio par stotina koraka ispred grupe, kao izvidnik. Smenjivali su se
kad se pešak umori. Životinje su bile dobre, jake, i mogle su da podnesu
teret od dva jahača na leđima. Putovali su tridesetak kilometara tako, a
onda su skrenuli ka Jezavi pa niz reku išli još neko vreme. Kad su se
dovoljno primakli tvrđavi, vezali su konje u šumarku i produžili pešice.
Poslednjih pet stotina koraka prepuzali su kroz travu pored jezavskog
ševara. Tako su stigli u blizinu luke. Pritajili su se u travi i čekali. Ponoć
je već odavno prošla. Bilo je oblačno, mesečina slabašna, što je išlo
naruku hajducima. Videli su stražara u luci kome je uskoro trebalo da
dođe smena. Posle izvesnog vremena, videli su da se luci približavaju
dva vojnika iz pravca tvrđave. Smena straže. Novi stražar je ostao na
stražarskom mestu, a starog je razvodnik odveo u tvrđavu. To je bilo
ono što su hajduci čekali. Gojko je rukom pokazao ostalima da ga
sačekaju, ostavio pušku Stefanu, isukao handžar iz kanija i puzeći počeo
da se prikrada stražaru koji se šetao pored izdvojene kule blizu ušća
Jezave u Dunav. Prišao mu je na svega nekoliko koraka i čekao povoljnu
priliku. Kad mu je stražar okrenuo leđa, Gojko je ustao i tiho mu prišao,
uhvatio ga levom šakom preko usta i zabacio mu glavu vukući ga na
sebe, a desnom mu prerezao grkljan. Pao je zajedno s njim na zemlju i
držao ga čvrsto sve dok telo nije prestalo da se trza. Vratio je handžar za
pojas. Ruke su mu bile mokre i masne od Turčinove krvi, pa ih je obrisao
o čakšire. Zatim je rukom pokazao ostalima da pođu za njim. Došli su do
izbočine na zemlji, negde na pola puta od kule do ugla tvrđave, za koju
je Gojko znao da je ulaz u tajni hodnik. On, Toplica i Nebojša su
raskopali zemlju handžarima i jataganima, trudeći se da budu što tiši.
Potom su uklonili krupno kamenje, oslobodili ulaz i uvlačili se jedan po
jedan jer je tunel na početku bio uzak i strm, tek toliko širok da se kroz
njega provuče krupan čovek, a zatim se širio na nekoliko metara.
Završavao se velikim zemljanim stepenicama, s niskim svodom, zbog
čega su morali da se pognu. Kremenom su upalili jednu sveću, a njenim
plamenom ostale, dobro osvetlivši tunel. Na dnu stepenica nabasali su
na blato, od vode koja se tu odnekud slivala. Tavanica tunela bila je
učvršćena debelim daskama poduprtim masivnim gredama. Od
blatnjavog kraja stepeništa ka izlazu u dvorište Malog grada vodio je
blag uspon. Teško su se kretali kroz tunel, jedva izvlačeći noge iz gustog,
lepljivog blata. Tavanica je na usponu bila visoka, tako da su mogli da se
usprave. Duž tunela su ostavljali jednu po jednu sveću, da bi videli kuda
se kreću kad počnu da beže iz tvrđave. Kraj tunela bio je zatvoren
debelim daskama, koje su za kameni okvir izlaza bile zalepljene
malterom, ne i zazidane kamenom, kako bi begunci iz tvrđave mogli

138

lako da ih uklone ako zatreba. Izlaz je bio visine odraslog čoveka.
Oštricama oružja očistili su blato sa opanaka.

– Sklonite poslednju sveću malo dalje, da straža ne opazi svetlost iz
tunela kad sklonimo daske – šapnuo je Gojko drugovima. – Ja ću polako
Britvinim nožem da raskopam malter na vrhu i na dnu dve daske. To
nam je dovoljno, široke su. Kad ih sklonimo, izaći ćemo tiho i krenuti
desno, prema palati gde su begove i Junuzove odaje. Junuz je nekada
spavao sa vojskom u čadoru, ali ga je dugi boravak u sultanovoj palati
malo smekšao. Sa njima je i Halil. Ako nas stražar primeti, pucaj u njega,
Toplice. Taman da se tada sva vojska u tvrđavi razbudi, biće kasno da
spasu ove u Malom gradu. No ipak se nadam da nas neće primetiti, a
kad uđemo unutra, sve će biti lako. Ulazimo Stefan, Toplica, Nebojša i ja,
vi drugi ostanite ispred i branite ulaz iz Velikog grada, ako bude trebalo.
Čuvajte se stražara sa bedema i kula Malog grada, trebalo bi da ih bude
dvojica. Kad se budemo povlačili, Stefan ide prvi u tunel, ja poslednji.
Stefane, kad uklonim daske, dodaj mi pušku. Pre toga, braćo, da se
oprostimo, za slučaj da nešto pođe po zlu.

Tako i učiniše, izgrliše se i izljubiše, šapatom poželeše jedni
drugima sreću, a onda razdeliše oružje. Stefan je uzeo dve puške, za
Gojka i sebe, druge dve uzeli su Toplica i Mitar, a ostali jatagane. Gojko
je starim nožem polako raskopao malter oko dasaka, pa ih pažljivo
sklonio na stranu, gledajući prema kuli na kojoj je trebalo da stoji stražar.
Nije ga bilo.

„Sigurno je zaspao. Pred zoru čovek teško ostaje budan”, pomislio
je.

Pružio je ruku prema Stefanu i uzeo pušku, a onda prvi izašao u
dvorište i osvrnuo se oko sebe. Pošto nije bilo nikoga, dao je znak
ostalima da izađu i krenuo ka begovim odajama. Za njim su, pognuti i
tihi, krenuli ostali. Od vrata palate delilo ih je svega tridesetak koraka.
Kada su stigli na sredinu dvorišta, buknuše baklje u rukama turskih
vojnika na bedemima oko Malog grada i osvetliše čitavu njegovu
unutrašnjost. Hajduci zaprepašćeni stadoše, bez glasa, gledajući ka
Turcima koji su ih čekali u zasedi. Sa svih strana bedema i sa terase
vlastelinske zgrade prema njima su bile okrenute puščane cevi, njih
preko pedeset. Srbi su upali u klopku postavljenu po planu koji je
napravio sultan za slučaj da praćenje Gokana ne urodi plodom.

– Predajte se, kauri! – zaurlao je Junuz sa terase gromoglasno. –
Nema vam izlaza!

Iznenađenje je skamenilo družinu. Samo Gojko hitro podiže pušku i
opali bez nišanjenja prema turskom oficiru. Tane je pogodilo Junuza u

139

grkljan, raznelo mu vrat i prekinulo kičmu. Srušio se na tlo kao džak,
mrtav.

– Nema predaje, sokolovi! Žive će nas odrati! – viknu Stefan.
Tada i ostali Srbi podigoše puške da pucaju, ali prekasno jer je Halil,
kojem se pred noge srušio Junuz, u isto vreme kada i Stefan, naredio
paljbu. Turske puške zapraštale su pre hajdučkih. Olovna tanad kosila
su hajduke. Jedino je Toplica, dok je padao, uspeo da ispali metak, ali je
zrno završilo negde preko zida i Jezave. Precizni strelci elitne sultanove
čete izrešetali su hajduke, zabijajući im kuršume u telo, glavu, ruke,
noge… Krv je prekrila dvorište popločano kamenom, miris baruta se
raširio Malim gradom. Pucnjava je trajala svega nekoliko sekundi, a
onda je zavladala tišina. Gojko, Stefan, Toplica, Nebojša, Lazar, Nikola i
Mitar ležali su na pločniku otvorenih, beživotnih očiju, skaradno
savijenih udova čije su kosti polomila tanad. Stefan je, igrom sudbine,
ležao na stomaku baš na onom mestu gde je, bežeći od Bali-bega, pala i
ispustila dušu Mara. Lice mu je bilo na kamenu tamo gde su kobne
večeri ostale Marine oči. Brat je ležao pored njega, na leđima, raširenih
ruku i ispravljenih nogu, kao da je raspet na krstu. Kad su se uverili da
se niko od hajduka ne pomera, Turci su sišli sa bedema i prišli im, da
provere je li neko preživeo.
– Svi su mrtvi. Gotovo je – rekao je jedan od vojnika pošto je
pregledao tela. – Pozovite bega.
Bali-beg i Halil su ubrzo sišli u dvorište.
– Uzmite im puške i odnesite ih u moju odaju. Poneću ih kao poklon
sultanu – rekao je beg vojnicima. – Jatagane i handžare uzmite za
uspomenu, ko hoće, osim jednog.
Prišao je Gojkovom lešu i pretresao ga, tražeći skupoceni handžar.
– Gle, nema handžara koji je dobio od Hurem?! Baš bi mi dobro
došao kao trofej. Šta li je uradio s njim? Ne mari, uzeću Junuzov, njemu
više ne treba, nažalost.
– Šteta za njega, bio je odličan vojnik – reče Halil.
– Jeste. Šta ćeš, nije imao sreće. Gokan je bio dobar strelac i jedan od
najspremnijih vojnika u carstvu. Šteta je i za njega, mogao je daleko da
dogura. Ali nije mu dala luda srpska krv.
– Stražari, ovamo, za vas ima još posla! – naredi Halil. – Spremite
kolje, posecite kaurima glave i okitite njima glavni bedem, neka raja
ujutro vidi kako su prošli njihovi junaci. Tela bacite u Dunav, a sluge
neka operu ovu krv i prosuti mozak sa pločnika, da mi se ne usmrdi
dvorište. Ujutro pripremite sve što treba da dostojno pokopamo Junuza.
Tunel napunite zemljom i kamenjem, da niko više ne može njime da

140

prođe. Mi, Turci, nećemo iz ove tvrđave nikuda, a posebno ne kroz neku
mišju rupu.

Vojnici su odmah počeli da izvršavaju naređenja i uskoro se čuo
jezivi zvuk udaranja sablji po ljudskim vratovima. Halil i Bali-beg su se
vratili u svoje odaje. Beg je uzeo skupoceni Junuzov handžar i stavio ga
među svoje stvari, kao uspomenu na prijatelja. Ali i kao mogući izvor
prihoda, ako zatreba. Nisu mnogo pričali, već su odmah legli i mirno
prespavali nekoliko sati koje su imali za odmor.

Mlado jutarnje sunce obasjalo je sedam hajdučkih glava na
kočevima, na bedemu iznad glavne kapije. Opomena porobljenom
stanovništvu bila je jasna. U tvrđavi je bilo mirno, Turci su odahnuli i
brzo se vratili uobičajenom, sporom životarenju u isturenom garnizonu.
Stražari i sluge su zatrpavali tunel. Glasnik je odjahao u Beograd da javi
dobre vesti tamošnjim Turcima. U Stambol nije poslat glasnik, jer je beg
želeo lično da izvesti sultana o uspehu. Bez velike gužve, Junuzovo telo
je tokom jutra pokopano pored Kemalovog groba, u Velikom gradu,
tamo gde su sahranjivani istaknuti sultanovi podanici. Veliki ratnik
stradao je od ruke dečaka kojeg je lično odabrao i odveo u janičare. Bali-
beg je održao posmrtni govor, veličajući junaštvo, pravičnost i dobrotu
pokojnog oficira. Potom je obedovao sa Halilom, kojem je tom prilikom
napomenuo da će sultanu pohvalno pričati o njegovom učešću u pobedi
koju su noćas zajedno izvojevali. Beg je čitavog jutra, šta god da je radio,
razmišljao o slastima koje su ga čekale u prestonici turskog carstva,
naročito sada kada se tamo vraćao kao neko ko je rešio prilično
neugodan zadatak. Već oko podne, četa vojnika je krenula nazad u
Stambol. Bali-beg se zadržao kod kapije Malog grada, da se pozdravi sa
Halilom, a četa je već izašla na polje ispred tvrđave. Kada je beg izjahao
kroz kapiju tvrđave, osvrnuo se i pogledao iskežene srpske glave na
kočevima. Učinilo mu se da su njihove otvorene oči uprte u njega te da i
tako mrtve traže osvetu. Stresao se od te pomisli, okrenuo glavu,
mamuznuo konja i odgalopirao na čelo kolone.

141

Epilog

O Gojku, Stefanu i njihovoj družini Srbi su pričali kao o
najvećim junacima, koji nisu žalili da poginu za pravdu. Ali
tokom vekovnog ropstva pod Turcima, na njih se zaboravilo,
kao i na mnoge druge koji su stradali pružajući otpor osvajačima.
Početkom avgusta 1527. godine, u Istanbulu, Esma je rodila dečaka,
Gojkovog sina, koji je dobio ime Samir, po dedi koji će ga odgajati i
vaspitavati, od koga će naslediti imanje i zahvaljujući kome će postati
ugledni turski vlastelin. Tako je stari Samir dobio muškog naslednika
onako kako nije očekivao. Početkom oktobra, u Kolarima, Ljubica je
rodila Bogdana, Stefanovog sina, koji neće naslediti ništa, koji će postati
još jedan turski rob, kao i ostali Srbi. Na dva kraja Otomanskog carstva,
kroz život su krenula dva dečaka, sinovi dva hrabra rođena brata koja su
pala jedan pored drugog pokušavajući da osvete svoje najmilije, da
uzvrate udarac jačima od sebe, bez obzira na cenu.

Kraj

142

Obrada: Disco Ninja

143

Beleška o autoru

Autor romana „Janičar”, Saša Ðorđević Edi, rođen je 07. 01.
1969. godine u Smederevu, gde i danas živi. Završio je
osnovnu školu i gimnaziju u rodnom gradu, zatim Višu
školu unutrašnjih poslova, a posle nje i Kriminalističko-policijsku
akademiju u Beogradu. Zaposlen je u Ministarstvu unutrašnjih poslova
Republike Srbije od 1993. godine. Pored profesionalne karijere, od 2005.
godine uporedo je gradio i muzičku karijeru kao pevač, basista,
tekstopisac i kompozitor autorskog rok benda Patrias, koji za sobom ima
dva albuma i veliki broj nastupa.

144

Saša Edi Ðorđević
JANIČAR
2016
Izdavač
Evro Book

Beograd, Dimitrija Tucovića 41
Za izdavača

Novica Jevtić, generalni direktor
Veleprodaja

Tel: 011/30-77-771, 26-19-551
E-mail: [email protected]

Tiraž
1000 primeraka

Štampa
Pi press, Pirot

145