У овом виногорју потрошња виноградарских производа била је делом у вину
а делом у свежем грожђу. Потреба у вину није се могла задовољити из виногорја,
па је због тога подмиривана увозом из суседних виногорја која су била запажена
производњом вина у средњовековној Србији. Углавном је било заступљено црно
грожђе. Расположење према овом грожђу било је исто као у раније поменутим
виногорјима. Важнија места Врањског виногорја, која се истичу по квалитету
грожђа и вина, помињу се: Дубица, Доње Врање и Моштаница.
Виногради су гајени: на надморској висини од 502 м са годишњим воденим
талогом од 724 мм односно за 7 месеци вегетације (1. IV - 31. X) 441 мм и са 3290
топлотних степени.74 Због веће влажности и нижих степена топлоте за пораст лозе
и сазревање грожђа у односу на остала виногорја, квалитетни степени грожђа,
односно вина били су мањи, због чега Врањско виногорје није било запажено у
виноградарству средњовековне Србије.
ТОПЛИЧКО ВИНОГОРЈЕ
Топлица као географски појам, помиње се у време Стефана Немање, који
је у то доба на подручју Топлице подигао два манастира, свете Богородице и
манастир светог Николе, код данашње Куршумлије, која се у средњовековној
Србији звала Беле Цркве а Куршумлијом су је тек Турци назвали после пропасти
српске државе 1459. године.75
Манастир свете Богородице, који се налази на ушћу реке Косанице, основао
је Стефан Немања заједно са својом женом Аном, као женски манастир тада назван
„Збор црница”, Међутим манастир светог Николе, Немања одређује за „столицу”
(седиште) Топличког епископа.76 Топлица се помиње и за владавине српског
цара Душана. Р. Грујић, у књизи „Наше Село” публикованој 1929. године, наводи
да је цар Душан (1346 - 1355) оснивајући своју задужбину светих Арханђела код
Призрена, по средњовековном феудалном обичају, даровао својој цркви велико
властелинство - 93 села, од којих су два села била у Топлици.77 У Прокупљу је
по народном предању, за време владавине кнеза Лазара, управљао и заповедао
његов таст Југ Богдан. У књизи „Путеви у средњевековној Србији” публикованој
1974. године, Г. Шкриванић, наводи пут од Ниша према западу долином реке
Топлице, који је био забележен у Дубровачком архиву као Топлички пут - Via de
Topliza. Овај пут је водио преко Копријана (светог Прокопља односно данашњег
Прокупља), Беле Цркве (данашње Куршумлије) па преко Преполца долину реке
Лаба за Приштину и Липњан, а одатле за Призрен и Љеш. У ствари, то је био
стари римски пут који је из Ниша (Naisus-а) водио за Љеш (Lissus).78
74 М. Стојановић- Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд, 453
75 В. Карић: Србија, опис земље, народа и државе, 1887, Београд, 760, 764
76 В. Марковић: Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, 1920, Срем. Карловци, 63
77 Р. Грујић: Наше село, 1929, Београд, 35
78 Г. Шкриванић: Путеви у средњовековној Србији, 1974, Београд, 133
49
Сл. 21. Пут од Ниша преко Tоплице за Приштину
За време средњовековне Србије, па и за време Турака, овај пут је био важан
не само за трговину, већ исто тако и за војне потребе. Војска не само Србије већ
и других земаља гонећи једна другу, овим путем су и нападале и повлачиле се.
Мало је историјских докумената, и детаља о Топличком виногорју
средњовековне Србије. Има аутора, који наводе да је Топличко виногорје
најстарије у средњовековној Србији и колевка сорте грожђа Прокупац. Међутим
њихово мишљење је засновано само на претпоставкама, а не на сигурним писаним
историјским документима. Ово се виногорје у XII и XIII веку не помиње. Први
писани помени о овом виногорју са средиштем Прокупље, јављају се тек у XIV
веку и у њима се наводи да се винова лоза гајила у околини Прокупља (Законски
споменици, 518, Гласник СУД 49,9).79 Ово потврђује и повеља кнегиње Милице и
синова, Стефана и Вука Лазаревића, која је писана 1395. године у Новом Брду, да
је околина Прокупља била позната по виноградима.80
У погледу природних услова, Топлица се дели на три подручја; Горња
Топлица која обухвата Куршумлију као средиште, то је изразито планинско
подручје у коме до изражаја долазе повољни природни услови за развој
планинског воћарства и сточарства. Друго подручје, Средња Топлица., која лежи
на терену таласасте конфигурације и присојних експозиција, где доминирају
повољни природни услови са производњу квалитетног црног грожђа односно
производњу црног вина. Треће подручје Јужна Топлица, обухвата равнични део,
79 М. Благојевић: Земљорадња у Средњовековној Србији, 1973, Београд, 133
80 С. Новаковић: Законски споменици, 1912, Београд, 413
50
почев од излаза прокупачке клисуре; оно гравитира Јужној Морави, где постоје
повољни услови за ратарску производњу. Овај равнички део доњег тока реке
Топлице чувен је као житородни, па се због тога имена неких места у том крају
везују за реч жито. На пример: Житорађа у Топлици, Житни Поток у Пустој реци.
Ареал Топличког виногорја у средњовековној Србији обухватао је углавном
брежуљкасти део Средње Топлице са средиштем Прокупља које се налази на
левој обали реке Топлице у подножју брда Бумбурека. Виногради су подизани
на домаћој лози (В. Винифера), на присојним положајима; виноградарство се
није спуштало испод Прокупачке клисуре у равнични део Јужне Топлице, који
гравитира Јужној Морави. Ово потврђује да се у овом виногорју средњовековне
Србије водило рачуна о размештају, односно рејонирању виноградарске про
изводње. Исто је као у жупском виногорју била заступљена производња црног
грожђа. Расположење према црном грожђу било је велико као у Подримском-
Ораховачком и Жупском виногорју, због редовне и велике родности, затим што
се од њега добија квалитетно црно вино и најзад зато што се још иако је винска
сорта, користи и као стона. Чокоти се орезују на кратак рез који омогућава лако
загртање виноград. Лоза не захтева притку нити везивање током вегетације. Ово
су велика преимућства. Производња белог вина у овом виногорју средњовековне
Србије била је непозната.
Ђ. Раденковић, у књизи „Вино” наводи: Топличко виногорје налази се уза
само жупско виногорје. Главни му је центар Прокупље. То је такорећи наставак
Жупског виногорја. Има исте особине у погледу климатских и земљишних
услова. Ово виногорје млађе од Жупског, било је напредно у доба владавине
кнеза Лазара.81
О сличности климатских прилика између Жупског и Топличког виногорја,
М. Стојановић - В. Тоскић додају следеће податке.82
Надморска Годишњи Водени талог за Корисна
висина у м водени 7 месеци топлота за
талог у мм вегетације пораст лозе
(1.4. - 31.10.) и сазревање
грожђа °C
Александровац 343 618 426
Прокупље 300 470 307 3315
3377
Данас се у нашој виноградарској литератури помиње Добричко виногорје
док се оно у виноградарству средњовековне Србије није помињало. Из тога
проистиче да је то виногорје новог датума. Неки аутори помињу и Горње
Топличко виногорје ма да се ни оно не помиње у средњовековној Србији. Као
важнија виноградарска места помињана су се следећа: Соколица, Бумбурек (Доња
81 Ђ. Раденковић: Вино, 1962, Београд, 86
82 М. Стојановић- Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд, 453
51
Трнава), Стражава, Подина и др. а највише се истицала по добрим виноградима
Соколица.83
Треба напоменути, да је црно вино пореклом из овог виногорја одавно било
познато као квалитетно, а и данас ужива глас код потрошача и успешно налази
пласман на домаћем и страном тржишту.
ЈАГОДИНСКО ВИНОГОРЈЕ
Поред Метохије и Косова и средње Поморавље помиње се као житница
средњовековне Србије, оно је обухватало равничне делове атара Багрдана старе
средњовековне Јагодине (ЈАГОДНА) или доскора Јагодине а данас Светозарева и
Равно - Ћуприја (Horeum Margi - житница Мораве)
У раздобљу 1355 - 1459., надирањем Турака с југа, центар државе, где је под
Немањићима сва култура била, пренесен је из југозападног дела Старе Србије
на. Север. кнез Лазар изабрао за престоницу Крушевац. Јагодина, која се тада
први пут помиње била је најближа Лазаревој престоници. М. Дачић, у књизи
„Манастир Јошаница из прошлости старе Јагодине”84 наводи да први историјски
писани докуменат о Јагодини датира с краја XIV века. Доказ за ово јесте један
извештај кнегиње Милице и синова јој Стефана и Вука, који они пишу 15. јула
1399. године у Јагодини, Они извештавају Дубровачку општину да је Живулин
Станишић платио све што је био дужан за закуп царине Плане и Шетоња. К.
Јиречек наводи, да је Деспот Стефан Лазаревић, често боравио у Јагодини на
Морави и да је ту написао повељу манастиру Хиландару коме је дао неколико
села.
У доба владавине кнеза Лазара и његова сина деспота Стефана, средње
Поморавље постаје напредно. Тада с једне и с друге стране Велике Мораве
почињу се зидати нови манастири и школе. Од манастира беху подигнути:
задужбине кнеза Лазара, Равница, Ивковић,85 и Јошаница у којој се по народном
казивању кнез Лазар верио а потом и венчао са кнегињом Милицом,86 задужбина
властелина са двора деспота Стефана Лазаревића по имену Богдан манастир
Каленић и Манасија задужбина Стефана Лазаревића. Њему преписују и
цркве Рудница, Велуће85 и Копорин85. Поред наведених помињу се у средњем
Поморављу и манастири: Родешино, Лешће, Томић и стара црква у селу Ланишту
близу Багрдана.
Постанак Јагодинског виногорја уско је повезано са подизањем горе
наведених манастира, као носиоца развоја виноградарства, а нарочито са
подизањем: Раванице, Каленића и Манасије током XIV и XV века тј. за владавине
83 Серг. Димитријевић: Дубровачка трговина у Лесковцу и околини и улога Дубровачке колоније у
Прокупљу, 1955, Лесковцу, 13
84 Д. Дачић: Манастир Јошаница из прошлости старе Јагодине, 1971, Београд, 7, 11, 12, 20
85 В. Петковић: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, 1950, Београд, 137
86 Ј. Поповић: Живот кнеза Лазара, 1975, Београд, 4
52
кнез Лазара и његова сина деспота Стефана. Упоредо са подизањем манастира,
формирани су и њихови метоси који су представљали центре у којима је
примењивано напредно гајење винове лозе. Од насеља тог времена помињу се
поред Јагодине Винорача, Драгожевац, Вољавче, Сиоковац, Пањевац, Јовац и
Параћин које и данас постоје. Град Параћин први пут се спомиње под својим
данашњим именом у једном документу из 1375. године. Дотле је носио назив
Параћинов Брод. У средњем веку околина Параћина називана је Пертус и њом је
од средине XIV века управљала породица Цреповић. Њен родоначелник Вукосав
добио је ову земљу као баштину од цара Стефана Душана.87
У књизи „Наша стара пољопривредна култура“ (Драгиша Лапчевић), наводи
да је цар Лазар нарочито винограде подизао, да би их Раваници могао даровати
те то и изреком у хрисовуљи спомиње:
ВИНОГРАДЂ НАСАДНХА
Треба истаћи да се у овом времену нарочито истицао манастир Каленић
у Левчу, на 30 км од данашњег Светозарева који је у непосредног близини имао
винограде на ступу „Прерадовац“ атар данашњег села Опарић. Овај манастир
такође је поседовао винограде и у оближњим селима: Богдању, Превешти и
Калудри.88 М. Ђ. Милићевић, у књизи „Манастир Каленић“ наводи да је манастир
Каленић поседовао винограде на својим метосима све до 1847. године: у атари
Тревешком 21 дан ораће земље, 2 воћњака, 25 мотика винограда, са 8 мотика
парлога тј. Једну механу са два дућама и једном хлебном фуруном; 1 салаш
за кукуруз и један подрум код винограда. У атару Калудранском 25 мотика
винограда; осим тога 1 виноград од 25 мотика, 30 коса ливаде, 1 воћњак од
270 дрвета шљива и забран у Прерадовцу са кућом. У атару Опарићком има 1
виноград од 45 мотика, и други од 20 мотика, а у пољу Опарићком 4 косе ливаде.
Ареал Јагодинског виногорја обухватао је: Јагодину, Јовац, брежуљкасти
део Параћинског атара89 као и метохе манастира: Раванице, Манасије и
Каленића у Левчу. Запажени потеси под виноградима били су „Прерадовац“ и
„Ђурђево брдо“, док су важнија изразито виноградска места, у погледу мера која
си примењивали ради квалитета грожђа односно вина била: Јагодина (Ђурђево
брдо), Прерадовац код Опарића и Јовац.
На Ђурђевом брду пронађени су остаци, за које се прича, да су ту били
дворови деспота Ђурђа, по коме се ово брдо називало.90
87 Политика 13.01.1985. Београд
88 М. Милићевић: Манастир Каленић, 1897, Београд, 10, 52 ,53
89 М. Благојевић: Земљорадња у средњовековној Србији, 1973, Београд, 133
90 Ј. Мишковић: Гл. Срп. Ученог друштва књ. 64, 1885, Београд, 221
53
М. Стојановић - В. Тоскић91 наводе да си климатски услови овог виногорја
следећи:
Надморска Годишњи Водени талог за Корисна
висина у м водени талог 7 месеци топлота за
у мм вегетације пораст лозе
(1.4. - 31.10.) и сазревање
грожђа °C
Јагодина 120 615 419 3443
Параћин 129 594 397 3414
Треба напоменути да су овде сви виногради били подизани на благим
обронцима јужних и југоисточних експозиција таласастих терена, тако да се
виноградарство није спуштало и равнични део, где су услови били неповољни
(јаке росе, слане, мразеви, нагле промене температуре).
Подизање винограда тог времена било је условљено претходним одобрењем
које се издавало на основу повољног мишљења стручног савета (синклита)
владаоца.
У овом виногорју грожђе је у главном служило као сировина за прераду у
вино а један део је коришћен за потрошњу као стоно грожђе.
Виногради са потеса Ђурђевог брда код Јагодине, а нарочито са терена
око данашњег села Јовца, запажени су били по производњи квалитетног грожђа
односно црног вина. Нарочито је на гласу било чувено „Јовачко црно“. То је пуно
вино веома складно и врло пријатно за пиће – као „као животни еликсир“.
РИТОПЕЧКО ВИНОГОРЈЕ
Ово виногорје налази се у непосредној близини Београда, недалеко од обале
Дунава. Многи налази остатака из доба римљана, ископаних код села Винче 10
км од Београда, као и трагови римског пута Singidunum (Београд) - Viminaci-
um (Косталац) који је пролазио кроз ово подручје, иде у прилог мишљењу да су
становници овог подручја, још за време римљана гајили винову лозу.92
Иако је по свом постанку старог порекла, оно је по величини било најмање
у средњовековној Србији. Подручје виногорја обухватало је села: Мирјево,
Вишњицу, Велико село, Сланци, Калуђерицу, Винчу, Лештане, Болеч и Ритопек,
па је због мале површине и а повољних природних и економских услова
представљало једну виноградарску оазу у односу на остала виногорја.
Ово виногорје са наведеним селима, налази се на надморској висини од
око 138 м са годишњим воденим талогом 616 мм, односно за седам месеци
91 М. Стојановић - Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд, 453
92 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 8
54
вегетације (1.IV - 31.X) 425 мм и са преко 3386 топлотних степени. Ритопечко
виногорје нарочито се помиње за владавине Стефана Лазаревића (1403 - 1427),
који је тада своју престоницу, због опасности од Турака, преместио из Крушевца
у Београд.
Сл. 22. Ближа околина Београда са Ритопечким виногорјем
Пошто је Деспот Стефан Лазаревић, обновио Београд и учинио га
престоницом, он је, познавајући природне услове и лепоту његове ближе
околине, извршио избор места за подизање манастира, летњу резиденцију, бању
и виноградарске засаде. Изабрана су три села Сланци, Вишњица и Ритопек. У
селу Сланцима које се налази 12 км источно од Београда, подиже манастир св.
Стефана (1404 - 1408)93 и летњу резиденцију на оближњем брду Деспотовац
(названо по њему), а у Вишњици бању. У атару данашњег села Ритопека, на обали
Дунава, подизао је винограде.
Повољни климатски и земљишни услови овог дела и Подунавља, где се
ритопечки виногради налазе, пружили су могућност за производњу чувеног
ритопечког вина.94 У овом виногорју средњовековне Србије у XV веку била
је поклањана велика пажња развоју виноградарства. У томе су предњачили
владаоци, пошто је вино било веома тражено, па се наводи да су била многа
ВИНОГРАДНА НАСАЖДЕНИА
У читанци о манастиру св. Стефана у Сланцима, М. Д. Протић наводи да се
манастир св. Стефана налази у непосредној близини Београда у прекрасном
шумовитом пределу и богатом виногорју, недалеко и од саме обале Дунава.
93 М. Протић: читанка манастиру св. Стефана у Сланцима, 1972, Београд, 10, 66
94 Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, 1923, Београд, 52
55
Сланци су били омиљено излетиште двора Ђурђа и Јерине Бранковић, којима је
манастир широм отварао своја врата и пружао гостопримство.95
Сл. 23. Београд по слици из 1521. године
У овом виногорју потрошња виноградарских производа била је већим
делом у свежем грожђу а делом у вину. Потреба у вину није се могла задовољити
из овог виногорја, па је због тога подмиривана набавком из виногорја Средњег
Поморавља српске деспотовине (Јагодина, Левач, Жупа) и увозом из Дубровника.96
И у овом виногорју углавном је била производња црног вина. Данас се у нашој
виноградарској литератури помиње грочанско виногорје док се у виноградарству
средњовековне Србије није помињало. Данашње подручје грочанског виногорја
припадало је ритопечком и Смедеревском виногорју. Тако је део који гравитира
према Београду припадао ритопечком, док виногради на потесу „Бели брегови”
који се налазе близу данашњег села Брестовика, припадали су Смедеревском
виногорју.
СМЕДЕРЕВСКО ВИНОГОРЈЕ
Ово је виногорје старог порекла. За њега су знали и стари Римљани, пошто
је кроз виногорје пролазио важан пут који је везивао Singidunum (Београд) са
95 М. Протић: Читанка манастиру св. Стефана у Сланцима, 1972, Београд, 53
96 К. Јиречек: Историја Срба, IV, 1923, Београд, 206
56
Viminacium-ом данашњим Костолцем, који је у време Римљана био важан град.97
Римљани су уочили повољне природне услове овог виногорја за гајење винове
лозе па су у та најранија времена развили гајење винове лозе. Да. је ово тачно,
сведоче историјски документи по којима се у близини данашњег Смедерева
налазило римско насеље на Mons Aerus: (И данас се један крај смедеревских
винограда назива Златно брдо),98 где се сада налазе смедеревски виногради.
Даље, историјски документи говоре, да је у трећем веку нове ере, на тим местима
прве винограде засадио римски цар Aurelius Valerie Prob.
М. Стојановић и В. Тоскић, наводе да је Смедеревско виногорје старог
порекла и да оно постоји више од 1750 година.99
Касније, све до XV века, док у Смедереву није било подигнута позната
тврђава средњовековне српске државе (1434), на ушћу Језаве у Дунав, и док није
престоница деспота Ђурђа Бранковића, Смедерево се до 1020. године, помиње
као мало место.100 Ово мало место добило је касније име Смедерево по
средњовековном мушком имену Смендер.101 Касније Смедерево као престоница
постаје главни привредни и политички центар средњовековне Србије, све до
њене пропасти 1459. године.
Сл. 24. Карта државе деспота Ђурђа
97 Туристичка енциклопедија, 1958, Београд, 408
98 М. Јовановић: „Рашка”, број први, 1927, Београд, 49
99 М. Стојановић - Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд, 40
100 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 132
101 Споменица 500. годишњице смедеревског града (1430-1930) деспота Ђурађа Бранковића, 1930,
Смедерево, 1
57
Знајући да у овом делу Подунавља постоје повољни природни услови за
виноградарство, као и да Смедерево са својом околином може постати значајан
производни центар грожђа односно вина, деспот Ђурађ Бранковић у сарадњи са
стручним члановима синклита (ужи савет владаочев),102 поклања велику пажњу
развоју ове гране, па преноси винову лозу у Смедерево и његову околину из
Призрена, где је виноградарство у Немањићкој држави било развијено.103 Ово
потврђују архимандрит манастира Високих Дечана Сава Дечанац,104 Чедомир
Мијатовић и др који кажу да је винова лоза за време деспота Ђурђа пренета из
Призрена и сађена у околини Смедерева.
Ареал овог виногорја обухватио је непосредну околину Смедерева као и
део који се протеже према Гроцкој . Међутим даље је од Гроцке деспот Стефан
Лазаревић је још раније засадио у околини своје престонице (Београд) винову
лозу, где касније настаје ритопечко виногорје, одакле потиче на гласу познато
ритопечко вино.104 Виногради су били подигнути на домаћој лози (Vitis vinifrea),
на јужним, југоисточним и југозападним експозицијама.
Сл. 25. Смедеревска тврђава (1434)
Запажени потес и под виноградима Смедерева билу су Златно и Катанско
брдо, док су важнија, изразито виноградарска места виногорја у погледу мера
које су примењиване за квалитет грожђа, односно вина тог времена била: Сеоне,
Петрљево, Удовице, Мало Орашје и Брестовик према Гроцкој. Била је заступљена
102 Ч. Мијатовић: деспот Ђурађ Бранковић, I, 1907, Београд, 89
103 Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, 1923, Београд, 52
104 „Друштво св. Саве” Братство IV, 1888, Београд, 37
58
иста лоза - црно грожђе као и у Призренском и Подримско-Ораховачком вино
горју. Логично је да је наведена лоза пренета у ово виногорје из Призрена, пошто
је деспот Ђурађ Бранковић, својевремено лозу набављао у Призрену и његовој
околини. Црно грожђе и данас се понегде налази у мањем учешћу, по виноградима
Смедеревског виногорја. Расположење према црном грожђу је било велико као и
у раније наведеним виногорјима средњовековне Србије, због редовне и велике
родности, а и због тога што се од њега добија квалитетно црно вино и најзад, иако
је винска сорта користи се и као стона. Чокоће се орезује на кратки рез, који у
хладним виноградарским реонима омогућава огртање винограда. Лоза не захтева
притку нити везивање током вегетације. Ово су била важна преимућства.
Сл. 25а. Златно брдо, Смедерево
Вредно је напоменути, да је у средњовековној Србији једино коришћено
црно, односно „рујно” вино, вероватно због тога што је такво вино једино
коришћено за црквене обреде. Белог вина није било.105 Тек са појавом грожђа
смедеревке и њеном масовном производњом дошло је до употребе белог вина.
Ово је први помен о производњи сортног белог вина у средњовековној Србији.
На овај начин укус потрошача проширује се и на потрошњу белог вина. И тако
Смедерево, чувено по старој тврђави и добром сортном белом вину, постаје све
више познато.
На завршетку овог излагања о виногорјима северног дела средњовековне
Србије да додамо једну напомену. Нисмо говорили о неким виногорјима, као што
су Јеличко виногорје око Чачка и виногорје Поцерско близу Шапца,
БД ПОДКРИЛИЕ ЦЕРА ПЛАНИНЕ
пошто нису била запажена.106
105 Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, 1923, Београд, 53
106 Д. Лапчевић: Наша стара пољска привреда, 1922, Београд, 31
59
3. ВИНОГРАДАРСТВ0 У ДЕЛУ ПРИМОРЈА И
СКАДАРСКОГ ЈЕЗЕРА
У оном делу Приморја који је у средњем веку припадао српској држави,
гајење винове лозе се помиње у XII веку (1184 - 1186) тj. кад је велики жупан
Стефан Немања освојио Конавље, Котор, Будву, Бар, Улцињ и Скадар на Бојани,
који су остали у склопу Немањићке државе све до 1366.107
Сл. 26. Карта Државе Стефана Немање (1169 - 1195)
У овом делу Приморја, у погледу распрострањености винове лозе,
виноградарство као грана биљне производње, било је развијено и запажено
производњом квалитетног грожђа односно вина. На развој виноградарства
српског Приморја, утицали су повољни климатски и земљишни услови као и
статути поменутих градова, којима су били регулисани начин гајења винове лозе,
прерада грожђа у вино и трговина вином.
У погледу производње грожђа у Приморју , виногради су били углавном
од Конавља, Боке Которске до Улциња, па је овај географски простор пре
дстављао запажену виноградарску област, у којој се према тадашњем размештају
107 И. Синдик: Историјски часопис САН, књига VII, 1957, Београд, 23
60
виноградарске производње помиње на северозападу, између Котора и Дубро
вника, Конављанско виногорје и на југу Приморско са ареалом Котор, Будва,
Бар, Улцињ. Међутим подручје Црмнице близу Скадарског језера названо је
Црмничким виногорјем.
Проширењем српске државе за владавине Стефана Немање (1169 - 1195),
проширује се и ареал виноградарства средњовековне Србије који је обухватио и
виноградарство јужног дела Пилота, са средиштем у Скадру.108 Након овог
проширења у овом делу Приморја, помињу се тада три виногорја: Конављанско,
Приморско и Пилотско које обухвата Скадар и његову околину базен Скадарског
језера са Црмницом представљао је четврто по реду Црмничко виногорје овог
дела средњовековне Србије.
Сл. 27. Приморски део средњовековне Србије и базен Скадарског језера са Црмницом109
108 Г. Шкриванић: историјски часопис САН, књига VII, 1957 Београд, 323 (у средњем веку Пилотом назван
географски простор између Призрена, Зете и Скадра)
109 Г. Шкриванић: Део карте, Средњовековна Зета; издање историјског института НР Црне Горе
61
Да су у овом делу средњовековне српске државе климатски услови за развој
виноградарства били повољни, сведоче следећи подаци:110
Котор Надморска Годишњи Водени талог за Корисна топлота
Улцињ висина у м водени 7 месеци за пораст лозе
Скадар талог у мм вегетације и сазревање
Подгорица 3 (1.4. - 31.10.) грожђа °C
4 1592
22 1043 762 5413
40 1456
1550 429 5678
651 4998
698 4882
У нашој виноградарској литератури, данас се поред наведених виногорја,
у овом делу који је у средњем веку припадао Српској држави наводе Ријечко-
Лешанско и Титоградско виногорје.111 Међутим, ова два виногорја не помињу се
у средњовековној српској држави. Према томе она су новог датума.
ПРИМОРСКО ВИНОГОРЈЕ
Приморско виногорје старог је порекла, налази се на приобалном делу
јужног Јадрана у подножју последњих огранака планине Орјена, Ловћена и
Румије, који гравитирају према мору са средиштима Котор, Будва, Бар, Улцињ . У
историјским писаним документима за Будву као средиште наводи се, да је једно
од најстаријих насеља на у нашем делу Јадрана. Познато је још из IV века пре
наше ере, као грчка колонија Бутуа. Када је Римско царство, 395. године било
подељено на источно и западно, граница између њих пролазила је преко Будве.112
Приморско виногорје, као што је напред речено, први пут се помиње у
оквиру средњовековне српске државе у XII веку, тј. кад је Стефан Немања освојио
Котор, Будву, Бар и Улцињ.
На овом географском простору, приобалног дела јужног Јадрана
било је заступљено и воћарство (маслина, смоква, поморанџа и др.), али је
виноградарство као грана било водеће. Овако видно учешће виноградарства, у
овом медитеранском делу средњовековне српске државе, дошло је до изражаја
због изванредно повољних еколошких услова за пораст, развој и плодност винове
лозе, У поређењу приморског виногорја са виногорјима континенталног дела
средњовековне Србије, ово се виногорје нарочито истицало не само по својим
климатским и земљишним условима, већ и по квалитету свог вина са овог
подручја.
110 М. Стојановић: Ново виноградарство, 1929, Београд, 465
111 Колектив аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 42
112 Политика, бр. 225132 од 28.VI 1976, Београд
62
Према опису анонимног путописца (1308), виноградарство континенталног
дела средњовековне Србије није могло сопственом производњом подмирити
потребу вином, због чега је оно у већим количинама увожено из Приморја у
Србију.113
Сл. 28. Преношење товара на коњима (детаљ са иконе илустрован живот св. Саве, Козма
1645. године ман. Морача)
Вино је преношено морем од средишта виногорја до св. Срђа на Бојани,
па се одатле преносило караванима Зетским путем до Призрена односно даље
до централног дела средњовековне Србије. Овим путем се одвијала врло важна
караванска трговина, тако да. је било дана када је кроз Епикарију данашњу Пуку
(Албанија), пролазило и по неколико стотина натоварених коња разном робом.
Вино су тада трошили владари и властела, јер се оно у средњовековној српској
држави трошило као „животни еликсир“ за дуг живот и лек. Затим коришћено
је и за верске обреде у црквама и домаћинствима, тако да је вино као производ
виногорја, представљало важан артикл извозне трговине. С тим у вези, важно
је истаћи утицај српских средњовековних манастира у овоме реону данашње
државе на развој виноградарства подручја приморског виногорја, пошто је оно
једино било у средњовековној Србији са највећим бројем лепих задужбина наших
предака, које је с правом названо другим Атосом.114
113 Н. Вучо: Привредна историја до I светског рата, 1955, Београд, 81
114 С. Патријаршија: Православље, Београд, бр.209, од 1.VII 1975, 15
63
Старе српске повеље сведоче да је виноградарство било заступљено на
метосима бројних манастира: св. Арханђела на Превлаци близу Котора, где је
било седиште зетске епископије коју је установио Сава Немањић а од 1346.
године ту је било седиште зетске митрополије;115 манастир св. Николе у Пра
сквици задужбине Балше III подигнут 1413. године, коме је Балша III дао земљу
за подизање винограда,116 манастир св. Тројице-Режевићи предање његовог
оснивања приписује се краљу Стефану Првовенчаном.116 Дуљево манастир у
Паштровићима код Будве са црквом св. Стефана. Према традицији ова црква је
саграђена за време цара Душана,116 Манастир Богородице Ртачка код Бара
спомиње се први пут 1247. године. Краљица Јелена Анжујска, жена Уроша I,
даровала му је земљу. И многих других манастира који се налазе између Котора,
Будве, Бара и Улциња.
Сл. 29. Зетски путеви
115 В. Петковић: Преглед црквених споменика кроз повесницу српког народа, 1950, Београд, 44, 110
116 С. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 1912, Београд, 754
64
Према величини метоха, манастири су били различитих власништва.
На пример, од наведених манастира највећи метох је био метох св. Михаила
на Превлаци. Он је у свом власништву имао више села Грбљске жупе, каја
су се географски надовезивала на метох. Једно од тих села било је Богдашић
близу Котора, које се у Которској архивској грађи крајем XIV века помиње као
формирано насеље с називом Богдашићи.117 Према историјским документима
Богдашићи су у оквиру св Арханђеловског метоха на Превлаци имали поседе
у пределу који се у средњем веку звао као и данас, „Брда” на истоку Превлаке.
Даље, наводи се да су имали винограде у Клисури Градашчице на ступу (потесу)
„Дуге”.
Богдашићи су до земље долазили углавном уз сагласност зетског епископа
односно митрополита, за услуге учињене манастиру у годинама које су биле
најкритичније за манастир, као и куповином од сељака оближњих села. Пошто
је виноградарство било важна грана привреде то се оно налазило и у рукама
градског племићког сталежа. Да би властела заштитила своје винограде и
створила неку врсту монопола, прописана су била разна ограничења и забране
подизања нових винограда. Которска општина дозвољавала је свакој кући у жупи
Грбаљског да може засадити виноград само у величини две квадратне мотике.
Та је мера контролисана сваке године, па су власти уништавале све винограде
засађене преко дозвољене површине. Которски статут (1346. године чл. 428 - 429)
пуштао је само обнову старих винограда, а подизање нових је било забрањено и
кажњиво (новчана казна од 500 перпера). Исто тако су поступали и Дубровчани
у ново освојеним крајевима. На тај начин је племство створило монопол у
виноградарству.
Поред Богдашића у Грбаљској жупи, виноградарство је било запажено
и на простору између Будве и Бара, где су настањени Паштровићи, познати
у средњовековној српској држави као добри борци и виноградари, којима је
основни извор прихода било земљиште, под лозом и маслином на падинама брда
која се спуштају према мору. У атару Паштровића било је више манастирских
метоха као носиоца развоја виноградарства, где је било примењивано искуство
позајмљивано са напреднијих метоха грчких манастира. Међу запаженим
манастирима помињу се Дуљево манастир код Будве са црквом св. Стефана,
према традицији саграђен за владавине цара Душана, а касније био метох
Високих Дечана. Овај манастир помиње се и у XVII веку, у њему се замонашио
Арсеније III Чарнојевић, касније српски Патријарх, под којим је извршена сеоба
Срба 1690. године преко Дунава.
Од Паштровића односно Бара, обухватајући део Прапратне жупе, виногорје
се протеже до Улциња. За овај део виногорја Константин Јиречек, наводи, да
је (1405. године) виноградарство било запажено, а за ближу околину Улциња
изричито помиње да је богата у уљем, житом и вином.118
117 И. Божић: Историјски часопис орган истор. института САН, књ. VII, 1957, Београд, 83, 100
118 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 101
65
Сл. 30. Бока Которска у средњем веку119
Читав простор приобалног дела, од Боке Которске до Улциња, представљао
изразито виноградарску целину са прилично јединственим сортиментом,
начином гајења лозе и искоришћавања грожђа (потрошња у свежем стању,
домаћа прерада у вино и др. производе), Постоје историјски трагови који указују,
да је ово виногорје као и виногорја континенталног дела средњовековне Србије,
било произвођач црног вина. Производња белог вина не помиње се.
Константин Јиречек у књизи „Историја Срба” наводи сорту тамњанику
(Moscateili et alie vites 1306) да је била заступљена у производњи атара Дубровника
у XIV веку а временом пренета у ово виногорје. У књизи „Земљорадња у
средњовековној Србији” Милош Благојевић наводи, да је на подручју Дубровника.
у XIV веку била у производњи сорта Малвазија од које се прерадом њеног грожђа
добијало бело вино на глас. Даље, наводи да је у XIV веку у Дубровник уведена
из Италије винска сорта требијанка (Vinea trebiana), која носи назив од имена
италијанске реке Требиа (Горња Италија). Наведене сорте Малвазија и Требијана
нису уведене у ово виногорје средњовековне Србије.
У овом виногорју помиње се гајење лозе уз притку, са кратком резидбом,
или се лоза пушта да израсте до извесне висине па се примењује дугачка резидба.
За овај други начин гајења лозе постојали. су називи: на територији Котора лоза
на сводове (vinea in cameris) док на подручју Дубровника одрина (pergola).
119 Г. Шкриванић: Део карте, Средњовековна Зета; издање историјског института НР Црне Горе
66
ПИЛОТСКО ВИНОГОРЈЕ
Област Пилота први пут се помиње у средњовековној Српској држави у XII
веку, кад је Стефан Немања. освојио северни део Албаније.120 Ова област као
географски простор налази се у планинама између Скадра, Зете и Призрена. По
средњовековним историјским. документима ова област се делила на Горњи и
Доњи Пилот. Горњи Пилот је обухватао простор од села Душмени, 12 км северно
од данашње Пуке, на десној обали Дрима. Међутим, Доњи Пилот, где се виногорје
налазило, обухватао Скадар са његовом околином.121
Сл. 31. Карта Пилота
Подручје Пилотског виногорја налази се уза само Приморско виногорје,
источно од реке Бојане, са главним средиштем, Ск’д’р’ (СКАДАРА) који му је овакав
стари назив имена био све до краја XIV века, када добија нов назив имена Скадар.
Пилотско виногорје је тако рећи наставак Приморског виногорја, са којим има
сличне особине у погледу природних услова.
120 М. Динић, С. Јанталек, Д. Прњевић: део I, историјска Читанка, 1949, Београд, 23
121 Г. Шкриванић: историјски часопис САН, књига VII, 1957, Београд, 323, 332
67
О сличности климатских услова између Приморског (Котор, Будва ,Бар,
Улцињ) и Пилотског виногорја (Скадар са околином) (М. Стојановић-В. Тоскић)
наводе следеће податке:122
Надморска Годишњи Водени талог за Корисна
висина у м водени 7 месеци топлота за
талог у мм вегетације пораст лозе
3 (1.4. - 31.10.) и сазревање
4 грожђа °C
Котор 22 1592 762
Улцињ 1043 429 5413
Скадар 1456 651
5678
4998
Према историјским документима Пилотско виногорје помиње се и у XIV
веку тј. за владавине цара Стефана Душана. Ј. Хаџи Васиљевић и Ј. Трифуноски
тврде, да је цар Душан и у околини Скадра имао винограде и воћњаке123 па је често
навраћао у Скадар јер је имао на Дриму двор,124 у коме је повремено боравио.
Трифуноски, наводи да је Душан као владар, кад је основао властелинство св.
Арханђела на Бистрици код Призрена, својој задужбини поклонио села и Имања
у околини Скадра. О томе се у Душановој повељи наводи: „Приложи царству
ми цркву на Дањи св. Богородицу с људима и земљом и селима Папратницу и
Лончари” с тим да ова села дају цркви приход125. Касније је цар Душан својом
повељом приложио цркви св. Николе у Добрушти (око 1355. године) цркву св.
Богородице, у Пилоту са виноградима, а поред тога села Горожупи и Милишта.
У тој повељи наводи се: „Да села треба да доносе вино ОТЂ Пилота у Добрушту.”
Село Добрушта постоји и данас, а налази се на левој обали Белог Дрима у близини
Југословенско-албанске границе.126
Ово виногорје било је запажено и после смрти цара Душана. У нашој
народној песми женидба краља Вукашина (В. Ђурић; Антологија народних јуна
чких песама, 1954, Београд, 22)
Пева се о Скадру:
„А какав је Скадар на Бојани!
и Кад погледаш брду изнад града,
Све порасле смокве и маслине,
И још они грозни виногради;”
122 М. Стојановић - Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд , 453
123 Ј. Васиљевић: „Братству”, књига XVI (Друштва св. Саве књига 27), 1921, Београд, 204
124 Ј. Трифуноски: Срп. географско друштво - Земља и људи, св. 19, 1969, Београд, 115
125 С. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 1912, Београд, 719
126 М. Благојевић: Земљорадња у средњовековној Србији, 1973, Београд, 377
68
Сл. 32. Град Скадар
Ареал Пилотског виногорја обухватао је источни приобални део Скадарског
језера као и Скадар са прибрежним делом његове ближе околине. Виноградарство
се није спуштало у ранични део Задримља јер су ту природни услови били
неповољни за винову лозу. Ово потврђује да се у овом виногорју водило рачуна о
размештају виноградарске производње. Виногради овог виногорја или разбијени
на мале површине и засађени на домаћој лози овом виногорју помиње се начин
гајења лозе као и у приморском (гајење уз притку са кратком резидбом, или се
лоза пуштала да израсте до извесне висине па се примењивала дугачка резидба).
У односу на остала виногорја (Приморско, Црмничко са базеном Скадарског
језера), Пилотско виногорје у овом делу средњовековне Србије било је просторно
најмање.
Као значајнија виноградарска места виногорја, у погледу мера које су
предузимане за побољшање квалитета грожђа и вина, Спомињу се Купелник
(КОУПЕЛНИКА) данас Горњи и Доњи Купелник 16 км северно од Скадра, Калдрун и
метох св. Богородице код Скадра. Интересантно је навести да се у овом виногорју
на источном приобалном делу Скадарског језера, помиње потес „Кадрунски” у
атару села Купелника. Овај потес свакако носи назив по селу Калдруну.127 На
основу тога и свог дугогодишњег рада на етимолошком истраживању. Стјепан
Булић, у књизи „Далматинска ампелографија” публикованој 1949. године,
127 Г. Шкриванић: историјски часопис САН, књига VII. 1957 Београд, 324
69
наводи за сорту грожђа Кадарун, судећи по имену потеса „Кадарунски”, да је
пореклом из Албаније.128
Сл. 33. Поседи задужбине цара Душана у околини Скадра
У односу на остала виногорја средњовековне Србије, повољна околност
овог виногорја, са гледишта пласмана грожђа, односно црног вина, била је у томе
што се Пилотско виногорје налазило на Зетском путу (Скадар-Призрен), који је
везивао српско-албанско Приморје с унутрашњошћу Балканског полуострва.
На овом тлу се одвијала жива трговина, тако да је он био такорећи свак одневно
закрчен трговачким караванима. Дужина пута Скадар-Призрен износи око 129
км.
128 С.Булић: Далматинска ампелографија, 1949, Загреб, 167, 168
70
Сл. 34. Зетски путеви
ЦРМНИЧКО ВИНОГОРЈЕ
У западној средњовековној Србији, поред Приморског, Пилотског и
Конављанског виногорја, помиње се и Црмница код Скадарског језера, као
подручје подесно за гајење винове лозе. Црмница се први пут помиње у нашој
историји у првој половини XI века, за владавине кнеза Војислава. Тада је Војислав
кренуо из Црмнице за Бар, да би спречио спајање Византијске војске с војском
Хумског кнеза Љутовида, која је наступала од Скадра129 и на сектору Мурића (у
Прапратни) доживела пораз. Поред тога, о Црмници постоје и каснији подаци,
који сведоче, да су Немањи и Балшићи у Црмници имали своје винограде,
летњиковце и задужбине. О томе постоје повеље у којима се помињу села Годње,
Брчели,130 Лимљани, Орахово131 и друга. Интересантно је споменути да се у
повељама краља Владислава од 1242. године, другог сина Стефана Првовенчаног,
129 Г. Шкриванић: Путеви у средњовековној Србији, 1977, Београд, 63
130 К. Јиречек: Историја Срба, II, 1923, Београд, 218
131 Ј. Ердељановића САН, „Насеља и порекло становништва”, књига 24, 1926, Београд, 5, 87
71
помињу сва села у Црмници, после овога познати су нам помени о Црмници
тек из XIV века. У једној повељи краља Милутина из 1318. године, помиње се
„село Лилиани у Црмницу“. Међутим, у другој повељи краља Милутина којом
он прилаже манастиру св. Николе на острву Врањини Скадарском језеру), село
Орахово и још нека места у Црмници, помиње се:
И ЕШТЕ ПРИДАХ ОДА ЧЕРНЕ ГОРЕ ОТА АРБАНАСА ВАСЛИА
СА ДЕЦОМ ДА ЕСТА ТАДОЖДЕ РАБОТНИК СВЕТОМОУ НИКОЛЕ
ГАКОЖЕ И ВИШЕ ПИСАНИ
У издању САН, у едицији „Насеља и порекло становништва” књига 24, под
уредништвом Јована Цвијића, објављена је справа о старој Црној Гори од др.
Јована Ердељановића, 1926, Београд, у којој се за наведену повељу каже: „То је
био најстарији документ Црне Горе, за који до сада знамо. Може се ипак само
толико рећи као поуздано, да је тадашња Црна Гора морала бити у близини
манастира св. Николе на Врањини, јер је приложени Васиљ с децом имао да буде
„РАБОТНИК СВЕТОМОУ НИКОЛЕ ГАКОЖЕ И ВИШЕ ПИСАНИ“ тј. као и они људи који су
манастиру раније дати из Црмнице У тој књизи аутор Јован Ердељановић, поред
осталог наводи: Црмница се од најстаријих времена помиње под тим, и нешто
измењеним именом, СРЕМЕНИЗА или СЕРМЕНЗА. Али углавном назив Црмница
постало је од наше речи ЧРЂМНЂ која значи црвен. Даље се наводи: и заиста је
Црмница могла добити то име по свом црвеном земљишту које је у њој врло
распрострањено.
Црмница, или како је народ зове Црмничка нахија, заузима углавном
простор између северног дела Скадарског језера а и Приморског племена
Паштровића. На северу се граничи Ријечком. нахијом, на западу и југозападу
Паштровићима и Спичем, на југу приморјем а на истоку данашњом Црногорском
крајином и Скадараским језером, према коме је Црмница отворена.132
Подручје Црмнице састоји се из три различита дела, први део је отворен
према Скадарском језеру - Црмничко поље, које се протеже од југозапада према
североистоку у дужини од 10 км, а у ширини 3 - 5 км. Овај део има облик котлине
са благим нагибом према Скадарском језеру. На њему се виноградарство није
спуштало у равнични простор, који гравитира према реци Ораховштици и
језеру, где су услови били неповољни за винову лозу. Ово потврђује да се и у
Црмничком виногорју водило рачуна о размештању виноградарске производње.
Други део, на коме је црвено обојено земљиште кречњачке подлоге, пространо
је већи, представља побрђа, заравни и планинске падине, на којима винова
лоза налази повољно станиште за нормалан развој и редовно плодоношење. На
овом делу, виногради си подизани на домаћој лози а налазили су се на јужним
и југоисточним положајима типично виноградарског земљишта. Као важнија
132 Б. Милетић: САН, српски дијалектолошки Зборник, књига IX, Црмнички говор, 1940, Београд, 212
72
места у погледу производње квалитетног грожђа односно вина тог времена
помињу се: Брчелили133, Годиње, Бољевци, Сотонићи134, Глухи Дол. На овом
другом просторном делу, с размерно уском географском простору, постојала је а
и данас таква разноликост у воћарском-виноградској производњи каква се ретко
где може наћи. Ова околност дала је повода аутору „Иву М. Калуђеровићу”, да у
књизи колектив аутора „Цетиње и Црна гора” констатује: „Црногорско приморје
са Црмницом прави је расадник јужног воћа”135.
РИЈЕЧКА НАХИЈА
Трново
Комарно
Ург Попратница СКАДАРСКО
Овточићи Крушевица
Томићи
Дупила Браћони
Брчели Орахово ВИР
Тријега
БЛАТО
Сотонићи
Крињице
Буковик Мачуге
ИГл у х и Д о Бољевићи Сеоце
Ћ Годиње
ВИ
О Лимљани КРАЈИНА Драчевица
ТР
Ш
А
П
ЗУПЦИ
Сл. 35. Карта Црмничке нахије
Ову разноликост свакако треба приписати неуједначеним еколошким
условима локалитета производње. Међутим, трећи део је изразито планинско
подручје ограничено на планинску површину са смером сточарске производње
планинског газдовања
133 Ј. Ердељановића САН, „Насеља и порекло становништва” књига 24, 1926, Београд, 193, 204
134 Ј. Вукмановић: Географски преглед Црмнице, 1950, Цетиње, 25
135 Колектив аутора: Цетиње и Црна Гора, 1927, Београд, 330
73
У књизи „Ново виноградарство” наводи се, да су климатски услови Црмнице
били следећи:136
Надморска Годишњи Водени талог за Корисна
висина у м водени 7 месеци топлота за
талог у мм вегетације пораст лозе
40 (1.4. - 31.10.) и сазревање
грожђа °C
Подгорица 1150 698
4882
Климатски услови Црмнице не разликују се много од услова данашњег
Црногорског приморја, због мале надморске висине отворености Црмнице
према језеру и продирања утицаја средоземне климе, долином реке Бојане,
у базен Скадарског језера односно Црмницу. Овај утицај средоземне климе
чини, да од свих годишњих доба Црмници, најјаче је изражено лето док је зима
ограничена на краћи временски период. Значи, Црмничко виногорје има велика
преимућства што се налази близу Скадарског језера из више разлога. Пре свега
близина Скадарског језера утиче на ублажавање климе. Осим тога повољна је
околност и то што је ово подручје производње било повезано и са Приморјем,
преко Сутормана и најјефтинијим воденим путем са Подгорицом (данашњим
Титоградом) главним потрошачким центром , који се налазио на путу Скадар-
долина Зете-Никшић и даље преко Гацког и Невесиња у долину Неретве. Овај
пут, у то време био је не само од великог трговачког већ и културног значаја, јер
су први културни утицаји из Италије продрли овим путем.
Поред наведених специфичности, Скадарско језеро истиче се по великом
броју острва са манастирима, који су путем својих метоха у Црмници утицали
на развој виноградарства. Ових острва има око 50, а највећа су Врањина са
манастиром св. Николе, Горица, Бисак, Морачник, Старчево, Грможур, Лисендро
и др. Нека од ових острва су за време високих водостаја са свих страна окружена
водом, док се за време ниских водостаја спајају са копном и претварају у
полуострва.137
Према подацима архимандрита, Н. Дучића, поред острвских манастира
Скадарског језера, као носиоци унапређења виноградарске производње, помињу
се још и манастири св. Богородица, Крајинска код Скадарског језера, задужбина
Теодоре - Косаре, удове кнеза Владимира и манастир св. Николе у Брчелима у
Црмничкој нахији где су Балшићи имали свој двор.138
У структури средњовековног сортимента Црмничког виногорја, углавном
је било заступљено учешће винских аутохтоних сорти за производњу црног вина.
Нека обавештења казују, да су у сортименту за црно вино биле заступљене сорте
136 М. Стојановић: Ново виноградарство, 1929, Београд, 464
137 С. Станковић: Политика бр. 22799 од 27. III 1977, Београд, 12
138 Н. Дучић: Гласник срп. Ученог друштва, књ. 57, 1884, Београд, 79
74
вранац и кратошија, које се као и у осталим виногорјима, све црне сорте називају
једним именом „црно грожђе”, па иако је ту реч и о више одлика или сорти.
Расположење виноградара према вранцу и кратошији било је велико, због њихове
редовне родности грожђа које у мешавини дају изванредну сировину. За
производњу квалитетног црног вина, познатог у нашем винарствту. Као
„Црмничко црно”. Сорта вранац, својим квалитетним особинама грожђа, даје
вину интензивну загасито црвену боју и пуноћу, а картошија својим већим
садржајем укупних киселина даје свежину, док је природна арома синтеза
квалитетних особина обе ове сорте.139 Према томе, Црмничко виногорје било
запажено по квалитетном црном вину, које тај реноме ужива и данас. Ово тврди
и М. Стојановић, који у својој књизи „Ново виноградарство” наводи да је Црмница
према Скадарском језеру чувена и вином, поред одличног састава (13% алкохола)
садржи врло много фосфорне киселине, више од 0,5 грама по литру (Годиње,
Гухи До) то јест скоро два пута више него далматинска вина, што знатно повећава
њихову вредност.140
Сл. 36. Зетски путеви
139 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 42
140 М. Стојановић: Ново виноградарство, 1929, Београд, 423, 424
75
Сорта вранац (Црмничка лоза, вранац црмнички) и кратошија су аутохтоне
сорте овог дела данашње Црне Горе, које су веома давно настале и уведене у
културу. По народном предању картошија је старија и уведена у културу знатно
пре сорте вранац. Интересантно је навести, да у историјским подацима о сорти
„вранац” нигде се изричито не истиче зашто је ова сорта добила то име. Да ли због
манастира св. Николе у Врањини на Скадарском језеру, који је имао винограде
на своме метоху - село Брчели у Црници, или пак то име потиче од старинског
имена „вран” за црну боју. У овом виногорју помиње се начин гајења винове лозе
уз коље (розге, притке, лиснике) са кратком резидбом, или се лоза пуштала да
израсте до извесне висине па примењивала дугачка резидба. За овај други начин
гајења лозе постојали су називи: одрина, подревина, (лоза наслоњена на живо
дрвеће).
КОНАВЉАНСКО ВИНОГОРЈЕ
На северозападу, између Дубровника и Котора, простире се предео Конавља.
Према Р. Грујићу141, Конављи су познати били већ у римско доба. Из тога доба
је и име. Оно потиче од водовода, Цаналис или canale di acqua, који је полазио
од места Водовађе. И пролазећи целом североисточном половином Конавља,
одводио изворску воду у Epidavr (Цавтат) ради подмирења становништва. По том
водоводном каналу назван је цео тај приморски предео Canali. У VII веку после
аварског пустошења у Приморју, када су се у овај део населили наши претци
назвали су га и они, према старом имену Конавли.
У средњем веку Конавли су припадали Травунији (Требињској области)
која је била саставни део Немањићке државе све до смрти цара Уроша V (1371.
године). Ареал Конавља обухвата површину од око 15 км са дужином 9 км и
највећом ширином 2,2 км. Кроз југоисточни део Конавља протиче речица Љута,
која после кратког тока понире. У годинама врло изразите кишне периоде, већи
део Конавља буде преплављен водом. Тако створено језеро не одржава се дуже
од месец дана, када покрије површину од 4 км са дубином до 10 м док вода
понорима и подземним шпиљама не отече.
Конавље је било запажено у средњовековној Србији. У њему роди грожђе
односно на гласу „Конављанско црно вино”, воће, уље и жито. Утицај јадранске
климе и повољни земљишни услови омогућавали су да на овом подручју,
виноградарство учествује као водеће у односу на остале гране пољопривредне
производње.
Из овога произилази, да је виноградарска производња представљала важну
привредну грану, што тврди и историјски помен у коме се наводи: да су због
коњуктуре виноградарских производа поред Конављана и Дубровчани имали
своје винограде у овом виногорју. Цар Константин Порфорогенит каже (око 948.
године) да су Дубровчани, за винограде на земљишту својих суседа, плаћали
141 Р. Грујић: Конавли под разним господарима од XII до XV века, 1926, Београд, 4
76
кнезу Травунском (у Требињу) најам ( на грчком означено) по 36 момизмата
(златника).142 Колики је био значај виноградарства и вина за привреду средњо
вековног Конавља, може се видети и по томе што је Дубровник био главни
потрошач вина ради подмирења потребе становништва и извоза у суседне и друге
земље, па је и за Дубровник вино Конавља представљало важан артикал Дубро
вачког извора.143
Невесиње Гацко
Столац
Требиње
Дубровник Рисан
Котор
Сл. 37. Карта Травунијске (Требињске области)
Виногради Конављанског виногорја били су разбијени на мале површине
подизани на домаћој лози на положајима изразито виноградарског земљишта,
који се нису спуштали у равнични део где су природни услови били неповољни
за винову лозу. У сортименту је учешће црног грожђа било водеће. Потрошња
виноградарских производа била је највећим делом у вину а делом и у грожђу
коришћено у свежем стању за јело и за разноврсну прераду у домаћинствима.
142 М. Радојичић: Требињска столећа, I, 1969, Требиње, 10
143 Д. Динић - Кнежевић: Трговина вином у Дубровнику у XIV веку, Годишњак фил. факултета у Н. Саду,
1966, 81, 82
77
4. ВИНОГРАДАРСТВО НА ТЕРИТОРИЈИ МАКЕДОНИЈЕ
Виноградарство Македоније старог је порекла. О некадашњем обиљу вина у
Македонији, причају се чудне приче, као нпр. да су у Велесу подигнуте неке куће
малтером прављеним са вином, уместо с водом. Ово зато што би се вода морала
доносити уз брдо из Вардара, па би трошкови били већи.144 Са сигурношћу се
може рећи да је у Средњем веку виноградарство Македоније било развијено.
Чему су допринели манастири, којих је било у великом броју, подигнутих на
обалама језера, река и у речним долинама, или на местима где су се клисуре
завршавале и реке спуштале у равницу.
Према историјским подацима, у Средњем веку на подручју Македоније,
поред скопске околине и Полога, винограда је било на метосима манастира св.
Арханђела у Велесу, цркве св. Вазнесења у Штипу, цркве св. Јована крститеља
такође у Штипу, Цркве св. Николе у Пијанцу,145 цркве св. Константина и Јелене у
Охриду146, цркве св. Атанасија у Тиквешу и др. где су се производила добра и
позната вина, јер су агро-еколошки услови Повардарја и других крајева
Македоније били повољни, веома слични приликама у Приморју.
Сл. 38. Скопска област са околним областима
У погледу производње грожђа виноградарство Македоније било је запажено
и око Струмице, која се некад звала Тибериопола по римском императору
Тиберију (који је владао од 14. до 37. године нове ере). Под данашњим именом
Струмица се први пут помиње почетком XI века.147 Дакле, заиста многи историјски
144 Ђ. Раденковић: Вино, Београд, 121
145 М. Благојевић: Земљорадња у средњовековној Србији, истор. институт, 1973, Београд, 132
146 Г. Суботић: Свети Константин и Јелена у Охриду, 1971, Београд, 14, 20
147 Политика - рубрика; Да ли знате?, 1976, Београд, 20. VI 1976
78
документи из прошлости сведоче да је на подручју данашње Македоније стара и
велика традиција гајења винове лозе и производња вина.
На основу размештаја виноградарске производње у средњем веку,
виногради Македоније, били су углавном груписани у следећа виногорја:
Скопско, Полошко, Охридско, Величко148, Желиговско и Пијаначко. Према
подацима М. Стојановића, у књизи „Ново виноградарство”, климатски услови у
данашњој Македонији били су следећи:149
Надморска Годишњи Водени талог за Корисна
висина у м водени 7 месеци топлота за
талог у мм вегетације пораст лозе
(1.4. - 31.10.) и сазревање
грожђа °C
Скопље 250 505 325
Тетово 436 677 277 4240
Велес 178 460 251 4051
Штип 300 433 260 4779
Удово 100 583 292 4838
Стримица 254 620 304 5101
Кавадар 230 471 245
Охрид 690 615 261 3514
Струга 688 667 259
Ови подаци указују на вероватноћу да су и у Средњем веку услови за вино-
градарску производњу били врло повољни.
СКОПСКО ВИНОГОРЈЕ
Скопска област, нарочито котлина где се виногорје налази, по свом
географском положају и природним условима била је запажена у Средњем веку
на Балканском полуострву. У њу се стичу правци многих комуникација које је
повезују са суседним и удаљеним областима. У односу на оближње области, она
чини изузетак, јер је окружена лепим и богатим планинама а њено земљиште, у
педолошком погледу богато је речним наносима: Вардара, Лепенца и Треске, па
је због тога одавна била запажена као станиште подесно за људско насеље. На
основу тога и других индикација закључује се да постоји економска оправданост
што је Скопска котлина и данас остала насељени крај у Македонији.
148 Св. Томић: Братство друштва св. Саве књ. 29, Нови Сад, 1923, стр. 222 (у науци постоје мишљења да под
„величком“ треба схватити вардарски јер се у средњем веку, у Немањића доба Вардар звао Велика)
149 М. Стојановић: Ново виноградарство, 1929, Београд, 139, 465
79
Сл. 38а. Скопска област са околним областима
Скопска котлина, у погледу агро-еколошких услова, обухвата три основна
дела: брежуљкасти део земљишта од језерских наслага на северу звани ридска
села, виши алувијални део равни на северозападу познат у народу под именом
Средорек, и нижи алувијални део равни на југоистоку или у народу звано
Блатија.150
Сл. 39. Три основна дела скопске котлине (по Ј. Ф. Трифуноски)
1. Брежуљкасто земљиште 2. Виша алувијална раван 3. Нижа алувијална раван
150 Ј. Трифуноски: Скопско поље, 1955, Београд, 347
80
У Средњем веку Скопље је било један од најпознатијих градова на
Балканском полуострву. У њему се године 1346. Душан крунисао за српског цара,
а исте године српски митрополит проглашен је за српског патријарха. Године
1349. одржан је у Скопљу државни сабор на коме је проглашен чувени Душанов
Законик, који садржи све прописе о уређењу тадашње српске државе и регулише
имовинске односе између појединаца и друштвених класа.
Скопско виногорје старог је порекла. Арапски географ Идризи, који је у XII
веку путовао по Балканском полуострву, забележио је за Скопље, да је важан град
и да је у његовој околини било пуно плодних њива, бујних винограда и воћњака.151
Виноградарство је углавном било заступљено на бражуљкастом делу који се диже
северно од Скопља, све до подножја Скопске Црне горе. По њему изгледа да су
Скопска Црна Гора и Водно били запажени по виноградима, а особито око села
Кучевишта и Нереза.
Постоје још и други историјски документи који говоре овом виногорју.
Р. Грујић, у књизи „Властелинство св. Ђорђа код Скопља од XI до XV века”
публикованој 1925. године, наводи: да је манастир св. Ђорђа имао виноград у селу
Бутељ и два винограда у Пресћишту (код данашњег села Шишеве), један виноград
од 10 а други од 70 мотика.152 У истој књизи помиње се да је овај манастир имао
велики број метоха са поседима око Вардара, Лепенца, и Треске и по обронцима
Скопске Црне Горе и Водна. Многа села и засеоци његови били су разасути не
само по целој скопској области, него и по свима суседним областима, а нарочито
у Поречу, Пологу и Овчем пољу. Помиње се да је манастир св. Ђорђа имао метохе
и у околини Гњилана у селима Бинач (БИНЕЧА), са 450 душа, Витина (ВИТИНО, са
1867 душа) и Рани Луг (РАНИЛУГА са 684 душа).
Аутор Хазим Шабановић, у књизи „Крајиште Иса-бега Исхаковића, збирни
катастарски попис из 1455. године” објављено 1964. године, наводи да је у
Вилајету Скопље (usküb) било винограда у селима: Глумово код Шишаве, Лубанце
(северно од Скопља), Горанце (северозападно од Скопља) и Влчедол (Вучи Дол), у
Скопском Дервену код Новог Села, северозападно од Скопља:153
После битке на Косову 1389. године и Србија и територија данашње Маке
доније, потпале су под Турску владавину. У то време, Скопље се сматрало једном
од европских турских престоница. Тако је на пример Султан Бајазит држао
престоницу час у Једрену, а час у Скопљу. Чим освојише Скопље Турци почеше
да колонизирају долину Вардара, а на првом месту обратише пажњу на Скопље.
Тако, у току XIV и XV-ог века Турци населише у Скопљу велико мноштво турског
становништва, па тако Скопље постаде највеће трговачко место на Балканском
полуострву.154
151 Р. Грујић: Скопље у прошлости, 1922, Скопље, 16
152 Р. Грујић Властелинство светог Ђорђа код Скопља од XI до XVI века, Гласник Скопског научног друштва
1, 1925, Скопље, 55, 58
153 Х. Шабановић: Крајиште Иса - бега Исхаковића, збирни катастарски попис из 1455. године, Сарајево,
107, 108, 110
154 Ј. Дедијер: Нова Србија, 1913, Београд, 113
81
Сл. 40. Укрштање путева у средњовековном Скопљу
Иако турска религија није дозвољавала употребу вина, Турци хришћанима
нису забрањивали производњу и прераду вина. Виноградарство тада није
напредовало, али се није ни сузбијало. Према историјским изворима виногради
скопског виногорја били су разбијени на мале површине а подизани на обронцима
јужних и југоисточних положаја, који се нису спуштали у равнични део Блатије и
Средорека, где су природни услови били неповољни за винову лозу. Виногради су
били на домаћој лози, гајени на крљу (гиџу) са кратком резидбом. У сортименту
је учешће црног грожђа било водеће. Под турском владавином током XIV и XV
века, сортимент је проширен, пошто су у то доба Турци пренели из Мале Азије
стоне сорте: афу-али, црвени дренак и др.155
ПОЛОШКО ВИНОГОРЈЕ
У Средњем веку на територији Македоније Полог је представљао богату
котлину, која је својом производњом могла да подмири потребе у исхрани не
само свог становништва него и становништво из околних крајева. Интересантно
је поменути да је она у погледу воћарства била један од запажених крајева
Балканског полуострва. Неки историјски документи говоре, да је у структури
воћарске производње, поред јабуке, која је била водећа воћна врста, на
прибрежним потесима огранака Шар планине, долазио је до изражаја још и
155 Колектив аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 16
82
кестен и то у монокултури, чији остаци и данас постоје. Полог се дели на Горњи
и Доњи Полог. Горњем је средиште Гостивар а Доњем Тетово.
Сл. 41. Горњи и Доњи Полог (По Ј. Ф. Трифуноски)
Гостивар се први пут помиње у периоду 1331 - 1346. године, као село на
реци Великој (Вардару) и средиште за горњи део Полошке котлине. Тетово,
које су Турци све до 1470. године називали Хтетова,156 налази се у подножју два
омања заравњена брда, Купеника и Балтепета, чији су врхови покривени шумом,
њивама и пашњацима, а стране тетовским виноградима и воћњацима.
Тетово је у Средњем веку било запажено као трговачко раскршће путева
Призрен-Скопље-Гостивар-Кичево, а током XIII и XIV века и као свратиште
властеле Немањића, јер је тада уживало глас најздравијег места са богатом
околином. Гојко Шкриванић, у књизи „Путеви у средњовековној Србији”
објављеној 1974. године наводи: „Арапски географ Идризи (1154) помиње пут,
који је ишао, из Охрида за Полог, где се стизало после четири дана хода, па
се одатле настављало још 2 дана хода да би се стигло до Скопља. Из Охрида је
преко Полога за Липљан 1286. године ишло византијско изасланство, приликом
удаје кћери византијског цара за српског краља Милутина, а које је изасланство
предводио тадашњи византијски патријарх.
156 Н. Шабановић: Крајиште Иса - бега Исхаковића, збирни катастарски попис из 1455, Сарајево, 127
83
Сл. 42. Брдо Белтепе изнад Тетова (по Ј. Ф. Трифуноски)
Што се тиче виноградарства овог виногорја и његовог учешћа у структури
пољопривредне производње, оно је било само допуњујуће, због чега се потреба
у вину није могла подмирити властитом производњом овог виногорја, па се
због тога прибегавало увозу из суседних виногорја. Према томе, Полошко
виногорје није било запажено нити се у погледу производње могло упоредити
са суседним скопским виногорјем. Разлози су климатски услови због утицаја
високо планинске климе. Међутим, у Скопском виногорју климатски услови
су били много повољнији због ниже надморске висине и утицаја медитеранске
климе, која је с југа продирала долином Вардара, где је лоза нашла повољно
станиште за нормалан развој и редовно плодоношење. М. Стојановић, у књизи
„Ново виноградарство” наводи да су климатски услови у Скопском и Полошком
виногорју били следећи:157
Надморска Годишњи Водени талог за Корисна
висина у м водени 7 месеци топлота за
талог у мм вегетације пораст лозе
и сазревање
(1.4. - 31.10.) грожђа °C
Скопље 250 505 325 4240
Тетово 436 677 277
4051
Ово виногорје старог је порекла, помиње се током XIV и XV века. У књизи
„Полошко-Тетовска епархија и манастир Лешак”
157 М. Стојановић: Ново виноградарство, 1929, Београд, 465
84
Радослав М. Грујић, наводи да је манастир св. Богородице Хтетовске у XIV
веку на свом метоху имао два винограда (комат лозија).158 Исти аутор у књизи
„Епархијска властелинства у Средњовековној Србији”, води да је у Горњем Пологу
краљ Милутин Немањић (1275 - 1321) даровао Призренској епископији цркву св.
Врачева у које данас не постоји, са виноградима и њивама.159
Сл. 43. Призренско епархијско властелинство
Постоје још и други историјски документи који говоре о овом виногорју.
Тако на пример као стара виноградарска насеља помињу се: Горјане, Једуарце,
Тетово, Челопек, Врапчиште, Виковија, Селце и др. Стојан Новаковић, добар
познавалац прилика у средњовековном Пологу, у својој књизи „Законски
споменици српских држава Средњега века” објављеној 1912. године наводи,
да је цар Стефан Душан 1348. године, потврдио поклон села Горјане које се
налази северозападно од Гостивара и Једуарци које се налази северно од Тетова,
манастиру Хиландару160. Такође из XIV века постоји историјски помен о селу
Селце, које се налази северозападно од Тетова, да га је цар Душан 1348. године
приложио својој задужбини св. Арханђела код Призрена.
158 Р. Грујић: Полошко-Тетовска епархија и манастир Лешак, 1933, Скопље, 46
159 Р. Грујић: Епархијско властелинства у средњевековној Србији, „Богословље“ св. 2 и 3, 1923, Београд, 37
160 С. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 1912, Београд, 422, 423
85
Турски извори објављени после пропасти српске државе говоре да је у
Пологу виноградарство било заступљено пре турског освајања. Аутор Хазим
Шабановић, у књизи „Крајиште Иса-бега Исхаковића, збирни катастарски попис
из 1455. године” наводи: да је средином XV века било винограда на поседима 37
села вилајета Тетова.161
Виногради Полошког виногорја били су разбијени на мале површине и
подизани на обронцима јужних и југоисточних положаја, који се нису спуштали
у равнични део Полошке котлине према Вардару, због тога што су тамо природни
услови за винову лозу били неповољни. Ово потврђује да се у овом виногорју
водило рачуна о избору терена за виноградарску производњу. У структури
сортимента са малим изузетком биле су заступљене скоро исте сорте грожђа као
и у суседном Скопском виногорју.
ОХРИДСКО ВИНОГОРЈЕ
У средњем веку у југозападном делу данашње Македоније, помиње се ово
виногорје са Охридом, који је тада био центар старе словенске културе. Овај
центар се налази на североисточној обали Охридског језера, на лепом положају
којег окружују брда засађена виноградима.
У XI веку и Теофилакт, књижевник, родом Грк, који је 1084. године постао
архиепископ у Охриду162, према бугарском аутору (Неделчеву) пио је вино из
околине Охрида, где су се производила добра и лака вина.163 Нема сумње да је
Охридско виногорје старог порекла, јер се у књизи „Охрид” (Ст. Симић, Скопље,
1925) наводи, да су учитељи Охрида у IX веку били Климент и Наум, ученици
Ћирила и Методија, који су на позорници Охридске историје својим стваралачким
радом поставили основе словенској култури.
Климент је имао у Охридској околини две школе. У једној су поучавана
деца а у другој младићи и зрелији људи, који су се спремали за свештенички и
учитељски позив. Постоје недовољно поуздани подаци, да је Климент у Охриду
имао и воћарску школу, и то је први помен своје врсте за наставу о воћарству.164
Постоје и подаци да је Климент у Византији набављао и одомаћивао благородне
воћке.165 Кроз ове школе, које су касније своје стечено знање ширили у народ.
Он је снажио веру проповедима у цркви и поучавао народ воћарству и привреди,
борио се против сујеверја, преписивао и преводио богослужбене књиге, јер је
добро познавао грчки језик. Године 893. произведен је у епископа, а 916. године
умро је у Охриду, а сахрањен је у својој задужбини храму св. Пантелејмона. И
Наум је умро у Охриду, 910. године, сахрањен је у манастиру св. Арханђела,
данашњем св. Наум.
161 Н. Шабановић: Крајиште Иса-бега Исхаковића, збирни катастарски попис из 1455, Сарајево
162 М. Петровић: Свезнање, Општи енциклопедијски лексикон, 1937, Београд, 2291
163 Колектив аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 16
164 С. Симић: Охрид, 1925, Скопље, 2, 17, 18
165 В. Марковић: Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, 1920, Срем. Карловци, 2
86
Сл. 44. Охрид (део града са црквом св. Софије XI век)
Ареал Охридског виногорја у углавном је обухватао подручје Охрида
са оближњим селима: Чековштина, Трново, Велгоште, Локва, Пештане и села
из даље околине: Мешеиште, Клименштане и чувено археолошко налазиште
Требениште, која се налазе близу реке Сатеске, удаљене око 12 км од Охрида.
Локалитети ових села и данас су чувени по својим виноградима на потестима:
Лозиште, Лабинци и Челепица у атару села Мешеишта.
У књизи „Свети Константин и Јелена у Охриду” (Гојко Суботић, Београд,
1971) наводи се попис поседа св. Константина и Јелене који датира из 1378.
године. У њему се помињу виногради напред поменутих села.166 Овај опис поседа
храма св. Константина и Јелене доказује да је у средњем веку, у југозападном делу
данашње Македоније, виноградарство било заступљено. Виногради Охридског
виногорја били су разбијени на мале површине. Помиње се начин гајења лозе на
крљу са кратком резидбом. У сортименту доминира охридско црно, аутохтона
сорта која је давно настала и уведена у културу овог виногорја.
Расположење виноградара према сорти „Охридско црно” било је велико,
због његове родности. Ова сорта даје врло добру сировину за производњу црног
вина, познатог у нашем винарству као „Охридско црно”. Охридско црно својим
квалитетним особинама грожђа, даје вину тамноцрвену боју и пуноћу. Према
томе Охридско виногорје било је запажено у средњем веку, а оно тај глас и данас
166 Г. Суботић: Свети Константин и Јелена у Охриду, 1971, Београд, 12, 15, 16, 20
87
ужива. Ово тврди и наш познати стручњак Милутин Стојановић, који у својој
књизи „Ново виноградарство” објављеној 1929. године, наводи да је Охридско
виногорје чувено по црном вину, које поред великог процента алкохола (12%),
садржи доста фосфорне киселине (око 0,8%) што увећава његову вредност.
Сл. 45. Посед цркве св. Константина и Јелене у околини Охрида (по Гојку Суботићу)
ВЕЛИЧКО ВИНОГОРЈЕ
У данашњој Македонији је у Средњем веку Величко виногорје по свом
пространству било највеће. Кроз њега протиче река Вардар, која се некад звала
88
Велика, па је по томе названо Величко.167 У свом току Вардар пролази најпре
кроз Таорску клисуру, титововелешким крајем, па кроз Тиквешку котлину и
Демир Капију. Пре него што пређе у Грчку, Вардар тече Вардарско-Ђевђелиском
котлином и пролази кроз Циганску клисуру, а затим се преко Солунске котлине
улива у Јегејско море.
Сл. 46. Величко виногорје са околним областима
У овом виногорју, за разлику од осталих, истичу се котлине, затим клисуре
и најзад планине. Котлине су растављене планинама, а спојене клисурама и
неједнаких су површина. Котлине Величког виногорја леже на различитим
висинама, и то у долинама углавном отворених према југу. Тако су степенасто
поређане, и неједнако удаљене са јегејских климатских утицаја. Од њих су
најјаче изложене тим јегејским утицајима јужни и средишњи делови, а нарочито
котлине: Тиквешка, Ђевђелијско-Валандовска и долина Вардара до Титовог
Велеса. Снажни јегејски и климатски утицаји манифестују се и у Струмичкој
котлини, долинама Струме и Струмешнице. Ова котлина се налази уз саму
Ђевђелијско-валандовсу котлину, те је такорећи њен наставак. Она има исте
особине природних услова. Наведене котлине, у ареалу Величког виногорја,
представљају најтоплији географски простор у Македонији где топлотна сума
за седам месеци вегетације (1.IV - 31.X) износи 4500 - 5000 топлотних степена.
167 Св. Томић: Братство друштва св. Саве књ. 29, Нови Сад, 1923, стр. 222 (у науци постоје мишљења да под
„величком“ треба схватити вардарски јер се у средњем веку, у Немањића доба Вардар звао Велика)
89
У овом виногорју у средњем веку гајење винове лозе било је раширено.
Манастири су били главни носиоци производње и развоја виноградарства.
Постоје и писани историјски документи (повеље) који потврђују да је у овом
виногорју био и велики број метоха манастира Хиландара и св. Пантелејмона у
светој гори, манастира св. Арханђела на бистрици код Призрена и др. И Турски
путописац Евлија Челебија помиње у својим путописима по Македонији у XVII
веку, велике површине под виноградима око Валандова, Тиквеша и Струмице.168
Значи, у Средњем веку се у данашњој Македонији водило рачуна о размештају
виноградарске производње, који се подудара са данашњим рејонирањем. Према
томе, није случајност, што су у овом виногорју после другог светског рата на
друштвеном сектору подигнути велики виноградарски засади. Данас овај крај
Македоније представља јак центар производње грожђа и вина у Југославији, с
великим плантажама винограда и винарским подрумима.
Карактеристике производње грожђа и вина у овом виногорју, по појединим
котлинама су следеће:
ВЕЛЕШКА КОТЛИНА - Данашњи Титов Велес помиње се још у III веку
пре нове ере, под именом Вилазора169, који је касније од тог имена добио назив
Велес. Стари град Вилазора се пружао западном обалом Вардара, два километара
јужније од данашњег Велеса, о чему и сад сведоче развалине које постоје.
Сл. 47. Титов Велес (данашњи изглед)
168 Е. Челебија: Путопис, превео Х. Шабановић, 1973, Сарајево, 579
169 К. аутора: Приручни лексикон, 1959, Загреб, 987
90
У средњем веку Титов Велес је био главно средиште котлине односно
виногорја, јер се овде вардарска комуникација укрштала са важним
комуникацијама које воде према истоку и западу. Кроз овај део Македоније
пролазио је и римски пут Via ignatia, од Драча преко Охрида, Ресна, Битоља, за
Велес и Солун, тако да је већи део тих најважнијих. вардарских или попречних
комуникација (које спајају Битољ, Прилеп, Велес, Штип и Кочане) био на
подручју велешке котлине. Према томе, Титов Велес је у средњем веку био врло
важан трговачки град и економско средиште Величког виногорја. У XIV веку
архиепископ Данило II, главни саветник и велики пријатељ цара Душана, називао
је Велес „славним градом”170. Касније се помиње да је за саобраћај у једном
правцу коришћен и сам Вардар, што је за развитак Велеса била од значаја
пловидба Вардаром. Зна се да су још у XVII веку трговци из Скопља спуштали
робу на малим лађама низ Вардар. Како је пролаз кроз Таорску клисуру врло
тежак права пловидба са шајкама, на југ према Солуну, почињала од Велеса као
речне луке. Велешка извозна трговина житом, вином, дрвеним угљем и другим
много се користила све до изградње железнице долином Вардара (1873) када је
пловидба на Вардару сасвим престала и Велес није више играо улогу речне
луке.171
Сл. 48. Саобраћајне везе Титовог Велеса
1. Речни токови; 2. Путеви; 3. Железничка пруга; 4. Повртарске културе; 5. Градско
насеље; 6. Место ранијег насеља (по Б. Ж. Милојевићу)
170 Ј. Дедијер: Нова Србија, 1913, Београд, 126
171 Б. Милојевић: 0 Титово велешкој околини, САН, Гласник одељења природно математичких наука књ. 32,
1968, Београд, 5, 16
91
Велешка котлина је по пространству веома мала (свега око 6 км2).172 У
средњем веку била је позната по виноградарској производњи мањег обима у
односу на суседну Тиквешку котлину. Разлог је углавном био због тога што се ова
котлина налази између Таорске и Велешке клисуре, па је природно било што ова
котлиница није пружала услове за већи развој сеоских насеља а самим тим ни за
већи развој виноградарске производње. И у овој котлини се помињу манастири
као носиоци производње и развоја виноградарства. Као најпознатији, у првој
половини XIV века, и то пре 1348. године, помиње се манастир св. Димитрија и
црква св. Арханђела у Велесу.173 У књизи „Законски споменици” Стојан Новаковић,
указује и на повељу Цара Душана (око 1350.) којом потврђује прилог цркве св.
Арханђела у Велесу са њеним људима, воденицама, виноградима, које је
манастиру св. Арханђела у Призрену, даровао властелин Раденко. Текст повеље
цара Стефана Душана.
Ареал виноградарске производње Велешке котлине обухватао је непо
средну околину Титовог Велеса као и њен део према путу Велес-Скопље.
Виногради су били засађени на падина- земљишта песковитог састава погодних
нагиба, са дужом и јачом летњом инсолацијом, тако, да је црно вино, од грожђа
са ових терена, имало врло висок садржај алкохола. Као виноградарска места
помињу се: Башино Село, Челошево, Раштене, Дурутовац (крај пута за Скопље)
а запажени потеси под виноградима били су по странама око села: Задцрква,
Челошевско, Бела Вода, Гребеница, Геркова Ричка174 и Трпезица (у атару Дуру
товца). Виноградарство се није спуштало у равнични део котлине који гравитира
Вардару.
172 М. Филиповић: Положај и територијални развитак Велеса, Гласник географског друштва, св. Сава XX,
1934, Београд, 5, 16
173 М. Благојевић: Земљорадња у средњовековној Србији, 1973, Београд, 132
174 М. Филиповић: Башино село, прештампано из јужних прегледа, Скопље
92
Сл. 49. Привредно-географски појаси и сеоска насеља у околини Велеса
1. Путеви који спајају села са градом; 2.Суве културе; 3. Влажне културе; 4. Њиве;
5. Села; 6. Титов Велес (по Б. Ж. Милојевићу)
ТИКВЕШКА КОТЛИНА - Ова котлина је у сливу тока Црне Реке,
Вардара ниже од Титовог Велеса до Демир - Капије и целе Бошаве. У једном
историјском сачуваном спису из 1378. године, помиње се град Тиквеш на
Тиквешици, десној притоци Црне Реке, западно од данашњег села Ресаве. По
томе граду је цео предео назван Тиквеш.175
Ова котлина је, по конфигурацији свог подручја, углавном брдовита, а њен
доњи део око реке Црне и Вардара је раван. Утврђено је, да је брдски део котлине,
на левој страни Вардара, камените подлоге и скоро без оранице, па је лети без
икаквог зеленила. Међутим, део котлине на десној страни Вардара много је
плоднији. Ту је већи број села и насеља и овде је виноградарство заступљено са
средиштима Кавадарци и Неготино.
У средњем веку виноградарство Тиквешке котлине је било напредно и
представљало значајну привредну грану. Велики значај овог виногорја био је због
повољних природних услова за његов развој.
175 Политика од 11. III 1977, Београд
93
Сл. 50. Кавадарци (по једној старој слици)
У књизи, „Основе за географију и геологију Македоније” Јован Цвијић, о
климатским условима каже: Тиквеш је најнижа и најтоплија котлина Средње
Македоније. Зато је сазревање усева месец дана раније но у Скопљу и Битољској
котлини. Он је под врло јаким утицајем медитеранске климе. Уколико снег зими
падне, он се одржи највише неколико дана.176 У средњем веку и у овој котлини
помињу се манастири са својим метосима, као носиоци развоја виноградарске
производње.
Ти манастири су:
• Манастир Тиквеш код села Ресаве са црквом св. Атанасија, који се
спомиње од 1378 . године;177
• Манастир Полошко на обали Црне Реке са црквом посвећеном св.
Ђорђу, спомиње се од 1340. године;
• Барово село у Тиквешу, код кога се спомиње црква, Ђорђу је године
1325. даровао цар Душан Немањић, манастиру Трескавцу код
Прилепа;
• Манастир Бошава код села Бошаве у Тиквешу;
• Сопишка црква у високој пећини у кањону Каменице изнад ушћа у
Црну Реку.
Манастир Полошко (св. Ђорђе) који се налази на левој обали Црне Реке,
заслужује да се о њему нешто више каже. Овај манастир се спомиње 1340. године
176 Ј. Цвијић: Основе за географију и геологију Македоније, I, 1906, Београд, 306
177 В. Петковић: Преглед црквених споменика кроз повесницу срп. народа, 1950, Београд, 17, 258, 324, 256
94
у једној повељи Душановој, којој се наводи да је Душанов брат по оцу „истини
ВСЕСРДТУЧНИ брат” Драгушин сахрањен у овој цркви. Стога Душан Немањић, а
молбу своје „матере”, „деспотице” а „у вечни помен” своме брату Драгушину
овом повељом (1340) дарује Хиландару овај манастир са његовим селима,
заселцима, виноградима и осталим добрима.178
Касније се Полошко помиње и 1376. године, кад су га браћа Драгаш и
Костадин Дејановић, приложили светогорском манастиру св. Пантелејмона,
између осталога и „Црков св. Георгије Полошки на реци чрној”:
Текст повеље:
браће Драгаша и Костандина Дејановића, која се односи на прилог
цркве св. Ђорђа на обали Црне Реке, манастиру св. Пантелејмона у Св.
Гори
Поред наведених повеља, било је још и других даровних повеља владара
и властеле средњег века, којим дарујући тиквешка села и цркве манастирима,
наглашују да иду „СА ВИНОГРАДАИ“. Касније у XVII веку и турски путописац Евлија
Челебија, у својим путописима по Македонији од 1659. до 1662. године, за
Тиквеш каже да је запажено виноградарско подручје са великим површинама
под виноградима.179
Ове чињенице потврђују да је виноградарска производња у Тиквешкој
котлини била не само заступљена већ и врло развијена. Потрошња виноградарских
производа била је највећим делом у вину а делом и у грожђу коришћено у свежем
стању за јело и за разноврсну прераду у домаћинствима. Виноградарство ове
котлине пружало је сировину за производњу црног вина посебног квалитета –
178 С. Новаковић: Законски споменици, 1912, Београд, 409, 410, 514
179 Колектив аутора: Златна књига о вину, 1977, Ријека, 15
95
тип јужњачког вина, које је било запажено не само у Величком виногорју већ и
ван њега.180 Производња белих вина у средњем веку била непозната.
Историјски документи потврђују, да су ово вино домаће кириџије носиле
у „тулумине” (мешине) највише за Битољ, Крушево, Прилеп, а од спајања
Вардарске с моравском железницом (1888. године) извоз вина, нарочито грожђа
кренуо је на север. Такође је вино продавано преко Солуна за Египат, Француску
и друге земље, а преко Охрида за Албанију. Домаћинства Тиквешке котлине за
подмирење својих потреба и потреба тржишта производила су: укувану ширу
(маџун) која је служила као замена шећеру, суво грожђе, рачеле (делићи тикве у
грожђаном соку) и пекмез, који се у песмама наводи:
„Од Велес стана, на Тиквеш дојдох,
Тиквешки те сите моми само пекмез правет“ 181
Као важнија места производње грожђа односно вина тог времена помињу
се: Ваташа, Бегниште, Бојанчиште, Драгожел, Шани, Трстеник, Полошко и др.
Сл. 51. Село Бегниште код Црне Реке
Виногради су гајени на домаћој лози, разбијени на мале површине.
Преовлађивало је гајење лозе на гиџу са кратком резидбом. У сортименту је
учешће црног тиквешког (аутохтоне сорте овог краја која је давно настала и
180 М. Стојановић: Ново виноградарство, 1929, Београд, 183
181 М. Веселиновић: Братство, 1887, Београд, 204
96
уведена у културу) било водеће. Расположење виноградара према тиквешком
црном било је велико, а огледало се у томе што представљало изванредну
сировину за производњу квалитетног црног вина.
Под турском владавином током XIV и XV века, сортимент је проширен,
пошто су у то доба уведене стоне сорте: афус-али, султани разаки, чауш,
ћилибарка.182
ЂЕВЂЕЛИЈСКО - ВАЛАНДОВСКА КОТЛИНА - То је трећа котлина
у Величком виногорју. Спомиње се као најнижа, и у њу, реко Циганске клисуре,
продиру с југа јаки утицаји Јегејског мора, па је због тога Ђевђелијско поље,
заједно са Валандонским пољем, једина котлина средоземне климе у Македонији.
За разлику од две претходне наведене котлине, Тиквешка и Т. Велешка,
виноградарство Ђевђелијско-Валандовске котлине много је мањег обима у
погледу површине. Оно се у средњем веку простирало углавном на прибрежном
делу леве стране Вардара, обухватајући атаре Валандова, Стојакова и Фурке,
кроз коју је некада пролазио солунски пут. Међутим, према историјским
документима, не помиње се виноградарство око Ђевђелије, која се у Средњем
веку звала, ЗЕВГЕЛАТИГА што значи на грчком језику поље које се обрађује.183 Још
више измењен облик ЗЕВГЕЛИГА видимо у општој потврди цара Душана манастиру
Хиландару у св. Гори из 1348. године, где се каже
НА ВАРДАРУ СВЕТОИ ОРГИСО ЗЕВГЕЛИОМ И СА ЛОВИШТЕ
Тако је и у једном историјском документу цара Уроша од 11. новембра 1361.
године, којим потврђује дар своје мајке царице Јелене светогорском манастиру
Лаври св. Атанасије. Ту се, наиме, каже: да том манастиру дарује и
ЗЕВГЕЛИО ИЖЕ В КОРДМИН ТЕХОТО ИЖЕВА ТОИ НАСЕНИКИ
што значи да је на том пољу за обрађивање већ отпочело насељавање.
У вези предњег, Радослав М. Грујић, добар познавалац историјских прилика
у Ђевђелијско-Валандовској котлини, у књизи „Порекло имена варошице
Ђевђелије” наводи, да је Ђевђелија постала у Средњем веку као мало насеље на
пољу које се обрађивало на ораницама.
Ђевђелија, варошица (5000 становника) у Јужној Македонији, на доњој
страни Вардара; погранична железничка станица на прузи Београд - Солун;
182 Колектив аутора: Златна књига о вину, 1977, Ријека, 15
183 Р. Грујић: Порекло имена варошице Ђевђелије, Гл. скопског научног друштва, 1934, Скопље, 230
97
развила се у другој половини XIX века од незнатног старог насеља у вези са
ширењем гајења свилене бубе, винограда, памука и др.184
Сл. 52. Ђевђелија са околином
Међутим, данашње Валандово као главно подручје виноградарства
Ђевђелијско-Валандовске котлине спомиње се 1349. године, међу поклонима
цара Душана манастиру св. Пантелејмона у св. Гори, под именом Алавандово.185
Виногради су били на домаћој лози, на типичном виноградарском земљишту,
јужних и југоисточних положаја. Гајени, на надморској висини од 100 м са
годишњим воденим талогом од 583 мм односно за 7 месеци, вегетације (1.IV -
31.X) 292 мм и са око 5001 топлотних степени.186 Преовлађивало је гајење лозе
на гиџу са кратком резидбом. У сортименту учешће аутохтоних сората црног
грожђа било је водеће. Производња белог вина била је непозната.
У XIV и XV веку ареал виноградарства овог подручја проширује се и на
Богданце, Пираву и друга оближња насеља. Такође се проширује и сортимент
увођењем висококвалитетних сората стоног грожђа (афусали, султани разаки,
чауш, ћилибарка и др.) које су Турци пренели из Мале Азије у Валандово.187
Увођењем ових сората оне су под месним природним условима Валандова његове
околине, показале позитивне резултате у родности квалитетног грожђа. Ове
сорте су омасовљене и постале водеће у структури сортимената, тако да је тиме
184 К. аутора: Свезнање, Општи енциклопедијски лексикон, прва књига, 1937, Београд, 651
185 К. аутора: Народна енциклопедија, Срп-Хрват-Словеначка, књ. IV, 1929, Загреб, 1929
186 М. Стојановић: Ново виноградарство, 1929, Београд, 465
(пошто за Валаданово нисам нашао писане податке, користио сам податке најближег места Удова, које је у
непосредној близини Валандова)
187 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 16
98
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search