Vinogradarstvo

извршена преоријентација виноградарске производње у овом делу Ђевђелијско-
валандовске котлине.

У знак расположења према сорти „Црвени султани разаки” виноградари
овог подручја, дали су му нов назив „Валандовски црвени дренак”, по именом
Валандову и тај назив је усвојен и у нашој виноградарској литератури.

Сл. 53. Валандово са ближом околином
Крајем средњег века ова сорта стоног грожђа била је запажена широм

Македоније, Србије и делу Српског Приморја и Котор, Будва, Бар, Улцињ).
У Србији носила је име црвени дренак, Подримско-Ораховачком виногорју
(с. Велика Хоча) код Призрена, „морски дренак” а у делу српског Приморја
„разаклија”.

У виноградарској литератури поједини аутори XX века називају је и именом
„Солунски дренак”. Овај назив уследио је због тога, што се грожђе валандовског
црвеног дренка, у предфлоксерном добу, извозило преко Солуна, под именом
„Солунски дренак”.

СТРУМИЧКА КОТЛИНА - Ова котлина помиње се за време римског

императора Тиберија, који је владао половином I века нове ере. У то време,
римско име данашњег града Струмице било је Тiberiopol, по императору
Тиберију188, који га је изгледа основао. По народном предању, тај римски град

188 Политика - рубрика; Да ли знате?, број 22524, од 20. VI 1976, Београд

99

је, изгледа, био на обронцима Беласице код данашње Струмице. Ту се налазио
гроб Тиберијеве кћери Струме, по којој су и град и река добили своје име.189
Под данашњим именом Струмица се у нашим историјским изворима први пут
спомиње почетком XI века. Међутим, у Турско доба, од њеног освајања у другој
половини XIV века (око 1382 - 1394.), њу Турци називају Остромџа, Иструлиџе,
Струмџа.

Ареал струмичке котлине обухвата површину од око 257 км2 190 дужином
30 км у правцу од северозапада ка југу и ширином од 10 км. Дно струмичке
котлине је заравњено, са надморском висином 262 м. Кроз котлину протиче река
Струмица, или стара река, како је народ називао, која омогућује наводњавање.
Искоришћавање ове могућности данашња је појава и датира још из средњовековне
пољопривредне производње. Наводњавање се користило углавном за ратарске
културе (житарице, поврће), док се за винограде не би могло рећи да су
наводњавани, јер су они били а обронцима брда, где вода није могла лако да се
доводи.

Струмичка котлина уоквирена је планинама Огражденом (1300 м) са
североистока, Беласицом (1499 м) са југа, Плаушем са југозапада. Мада је с југа
затворена планинама, ова котлина у климатском погледу је под јаким утицајем
Јегејског мора. Тај се утицај преноси долином Вардара преко Костуринског
превоја, између Плауша и Беласице и утицаја са истока долином Струме,

Сл. 54. Ближа околина Струмице

189 М. Ристић: Струмица, Географско - историјска расправа, 1925, Београд, 15, 16
190 Колектив аутора: Енциклопедија Југославије, 8, 1971, Загреб, 200

100

Серском низијом и Јегејским приморјем, одакле се осећа утицај мора.
Необично топле и дуге јесени и заштићеност од свих ветрова, омогућују да се у
овој питомој котлини користе и по две жетве годишње. Зато је Струмичка котлина,
због својих повољних и природних услова, у Средњем веку, била густо насељена,
јер је њена економска вредност била повољна и привлачна за насељавање
(плодно земљиште, обиље сунца, воде и др.) Струмица је као средиште котлине
имала и важан саобраћајни значај, јер је преко ње водио пут од Штипа према
Серу, и то један крак кроз кључни теснац у долину реке Струме и даље за Сер
у Грчку; а други је преко Костуринског превоја (између Плауша и Беласице)
водио у долину Вардара, а одатле за Солун. У књизи „Путеви у средњовековној
Србији”, Г. Шкриванић наводи да је овим путем краљ Милутин прошао са својом
војском 1238. године, до унутрашњости Грчке односно до св. Горе Атонске, где
је освојио земљу Серску, Крстопољ (Кавалу) и др. и присвојио сва њихова имања
и богатства.191 Тако се на овом путу, током средњег века па и касније, све до
изградње вардарско-косовске железничке пруге (1873) одвијао жив саобраћај од
Београда и Северне Македоније према Јегејском мору и обратно.

У средњем веку је на подручју Струмичке котлине било запажено гајење
винове лозе. Носиоци производње и развоја ове гране биљне производње, били су
манастири са својим метосима од којих је било више а као најзначајнији помињу
се: манастир „Светих петнаест” са моштима Тивериопољских мученика192, затим
Вељушки и Водочки манастир.

Манастир „Светих петнаест” са моштима Тивериопољских мученика,
помиње се кад је цар Душан подигао манастир св. Арханђела код Призрена, и кад
му је дао многа добра и повластице, које се помињу у повељи 1348 - 1353. Између
других дарова дао му је:193

Текст повеље цара Душана:

која се односи на прилог цркве’ „Светих петнаест” у Струмици
манастиру св. Арханђела код Призрена

191 Г. Шкриванић: Путеви у средњовековној Србији, 1974, Београд, 100
192 Колектив аутора: Енциклопедија Југославије, књига 8, 1971, Загреб, 19
193 С. Новаковић: Законски споменици, 1912, Београд, 695

101

Манастир Вељушки, у селу Вељуши код Струмице, посвећен је св.
Богородици Елеуси (Милостивој), а сазидао га је струмички епископ Мануил,
још као монах 1080. године. Из повеље цара Душана из 1346. године, за манастир
Иверон у св. Гори на Атосу, наводи се да је Вељушки манастир био његов метох,194
који је имао винограде, шуме, ливаде, оранице и др.195 Међутим, манастир
Водочки, који се налази у селу Водочи, близу Струмице, по мишљењу неких
учених људи, био је седиште струмичке епископије. Појединци говоре, да је овај
манастир из XI века.

О средњевековном виноградарство ове котлине, историјске податке, поред
поменутих повеља, пружа и Хиландарски практик. У њему се помињу површине
(КЂБЂЛЂ) са два начина гајења. Један са ниским гајењем чокота и кратком
резидбом а други са вишим стаблом при чему је лоза расла до одређене висине
јачала па се тек онда њени ластари орезивали на већем растојању од дебла лозе.
У долини Струме такав се виноград називао нерез (лозије нерез). Ово потврђују
и подаци хиландарског практика на страни 211, где се наводи, да је у долини
Струме један земљорадник из села Каменице имао „ЛОЗНЕ НЕРАЗА С КУБЛОМА“196.
Виногради ове котлине били су као и сви остали у то време на домаћој лози, а
гајени су на брдовитим и благо нагнутим теренима, који су донекле уоквиривали
Струмичко поље. При томе су се нарочито истицали виногради на јужним,
југоисточним и југозападним положајима. У подножју Беласице налази се
читав низ села, као: Куклиш, Свидовица, Бањско, Габрово, Колеш, Борисово,
Мокријево, Мокријево, Смолари и др. са многобројним виноградима, чувеним
по производњи квалитетног грожђа. Поред тога историјски извори потврђују да
су се у тим селима и у двориштима гајиле лознице, вињаге винове лозе.

Основна одлика средњовековног виноградарства Струмичке котлине била
је једностраност сортимента. Од винског је учешћа црног грожђа, тракијског
порекла, било водеће. Њега и данас има по виноградима села Васиљева у околини
Струмице. Ово црно грожђе било је јако популарно као сировина за квалитетно
црно но познато у овом делу Македоније као струмичко црно. Производња белог
вина и у овом делу Македоније била је непозната.

Под турском владавином током XIV и XV века, сортимент проширен, пошто
су у то доба уведене стоне сорте: афус-али, султани, разаки, чауш, ћилибарка.

ШТИПСКА КОТЛИНА - Ова котлина, пета у Величком виногорју,

налази се у Источној Македонији, са средиштем у Штипу, који лежи при ушћу
речице Отиње у Брегалницу. Штип се развио на месту старог римског града
Астибос и грчког насеља Стипион, по чему је и добио своје данашње име. У раном

194 В. Петковић: преглед црквених споменика кроз повесницу срп. народа, 1950, Београд, 57
195 М. Ристић: Струмица, Географско - историјска расправа, 1925, Београд, 20
196 В. Машин: Хиландарски практик, Споменик САН XCI, 1939, Београд, 205, 211, 212 израз КЂБЂЛЂ је стари
византијски назив за меру површине (838,42м2) а знак С обележава број 6. То дакле значи да је површина
винограда била шест пута по 838,42м2

102

средњем веку подручје штипске котлине припадало је Самуиловој Македонској
царевини затим Византији.

Сл. 55. Преглед главних саобраћајница везаних за Штип (по Браниславу Ђ. Којићу)197
Ово подручје Стефан Дечански добија после битке на Велбужду 1330. године.

Касније, штипску котлину са штипом држе редом српска властела Оливер, Хреља
и Константин Дејановић. Ову котлину Турци узимају 1382. године, и за време
њихове владавине Штип је једно од важних градских насеља.198 Становништво
се стално повећавало, чему је доприносио добро развијени саобраћај , који се
развијао тзв. штипским или Серским путем. После изградње вардарско косовске
железничке пруге 1873. године, овај пут је изгубио свој значај .

Штип се током средњег века и касније ширио према истоку, пошто је
Брегалница представљала ширење према западу природну препреку. У току
тога развоја јављале су се појединачно или комбиновано неколико основних
привредних грана и то: пољопривреда, саобраћај, рударство и друго. Штип је у
то време имао повољне климатске услове. Налазио се са котлином на надморској

197 Б. Којић: Стари балкански градови, 1976, Београд, 15
198 А. Дероко: Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, 1950, Београд, 189

103

висини од 300 м, а водени талози износили су 433 мм, односно за седам месеци
вегетације (1.IV - 31.X) 260 мм, а корисна топлота за пораст лозе и сазревања
грожђа износила је 4838 °C199, све је то пружало повољне улове за развој
виноградарства. Ово поткрепљујуће и К. Јиречек, у својој књизи „Историја Срба”,
у којој наводи: „Град Штип има је подграђе, које је било више село, а које се
звало и Амборије; У њему је светогорски манастир Хиландар имао 50 стасова200
парића (сељака) с виноградима.” И Милош Благојевић, у књизи „Земљорадња у
средњовековној Србији”, наводи да је на поседима цркве св. Спаса (Вазнесења) и
цркве св. Јована Крститеља у Штипу било винограда.201 У историјским списима
помиње се и црква св. Арханђела, коју је подигао „протосеваст” Хреља 1334.
године. Цар Душан је својом повељом потврдио жељу Хрељину да се црква
приложи Хиландару. И године 1348. она је у повељи Душановој са поседима
означена као метох манастира Хиландара.202

Поред цркава поменутих у околини Штипа, развој виноградарства помогло
је и Злетовско епархијско властелинство, на чијој је територији било седиште
епископа у манастиру св. Арханђела у Леснову, којег је подигао властелин цара
Душана, деспот Оливер, 1341. године.

До 1347. године овим манастиром управљао је игуман, касније га цар Душан
подигао на степен епископије, где је било седиште новоосноване епископије.
Током целог средњег века, па и доцније, Лесновски манастир је играо видну
улогу као центар одакле се ширила словенска писменост.

У књизи „Епархијска властелинства у средњовековној Србији”,203 Р. М.
Грујић наводи да је по даровници Оливеровој од 1341. године, када је манастир у
Леснову саграђен, властелинство тога манастира имало 7 села и засеока, једно
пастирско село - Катун влаха и једну цркву у граду Штипу са 20 кућа. Приликом
подизања Лесновског манастира од игуманства на епископство, цар Душан је
потврдио сва та имања епископије и додао још нова села: једно у Злетову, једно у
Морозвизду а два у подручју Пијанца на Брегалници са много појединачних
њива, воденица и др. властеоских објеката. Исти аутор даље наводи да је цар
Душан приложио задужбини Оливеровој, манастиру св. Арханђела у Леснову, по
својој прилици 1341. године, када је градња манастира довршена: цркву св.
Николе, задужбину попа Стерија, са свом њеном баштином (земљом, њивама и
виноградима) као и са правом на 20 чабра вина из винограда, које су засадили на
њеној земљи и обрађивали људи из Штипа и околине. Најзад, цар Душан у својој
повељи каже да је својих људи узео 20 кућа у граду Штипу и приложио их
манастиру св. Арханђела у Леснову са свима њиховим баштинама. Историјски

199 М. Стојановић: Ново виноградарство, 1929, Београд, 463
200 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 106, 186 (византијског је порекла назив стас, као ознака за
имовну јединицу с њивама, виноградима, воћњацима, млиновима и свима правима.)
201 М. Благојевић: Земљорадња у Средњовековној Србији, 1973, Београд, 132
202 В. Петковић: преглед црквених споменика кроз повесницу срп. народа, 1950, Београд, 169, 353
203 Р. Грујић: Епархијско властелинства у средњевековној Србији, „Богословље“ св. 2 и 3, год. VII, Београд,
38, 44

104

документи потврђују, да је за време деспота Оливера, Господара Овчег Поља и
Леснова, винограда било у Овчем Пољу и око Радовишта.

Сл. 56. Злетовско епархијско властелинство
Из овога се види да су манастири и цркве у Штипској котлини имали утицаја

на развој виноградарства. Виногради су били на домаћој лози, на пристојним
положајима, разбијени на мале површине, али се нису спуштали у равнични део
према Брегалници.

У структури средњовековног сортимента виноградарства ове котлине,
углавном је било заступљено учешће винских аутохтоних сората, за производњу
црног вина. Производња белог вина била је непозната.

ЖЕГЛИГОВСКО ВИНОГОРЈЕ

Ово се виногорје помиње у средњем веку у североисточном делу данашње
Македоније, на географском простору Нагоричанске заравни са средиштем у
Старом Нагоричину. Жеглигово је средњовековни назив за овај предео, који се у
средњовековним изворима помиње као Жеглиговска земља. Жеглигово се 1354.
помиње као баштина севастократора Дејана Жарковића, зета по сестри цара

105

Стефана Душана. Доцније су Жеглигово наследили Дејановићи. Константин
Дејановић, који се потписивао „господар српски” владао је још многим другим
областима све до 1394. године по овом пределу звао се Жеглиговац.204

На југозападу од Жеглигова и Старог Нагоричина, налазило се село
Куманово. Први писани помен о Куманову налазимо у нашим домаћим
историјским документима. Краљ Стефан Дечански, дарујући имање своме
манастиру Дечанима, године 1330., дао је и село Куманово. У тој Дечанској
повељи забележено је о Куманову следеће.205

Текст повеље краља Стефана Дечанског, која се односи на прилог његовом манастиру
Дечанима, године 1330., када је манастиру даровао село и Куманово.

Куманово се као градско насеље почело развијати у XVII веку. Први га
помиње турски путописац Евлија Челебија у својим путописима по Македонији
1660. године наводећи, да је оно старо насеље и да му име можда потиче од
средњовековне насеобине Кумана. По наводу Челебије, Куманово је тада имало
60 кућа, џамију, медресу, хан и већи број дућана. Крајем XVII века оно се већ
помиње као варошица на карти „La Macedonija”, коју је италијански картограф
Giakomo Contelli da Vignola 1689. године издао у Риму.206

Важан географски положај жеглигова, односно жеглиговске земље, како се
овај предео у средњем веку називао, био је раскршће најглавнијих путева. То су
путеви Цариград - Јадранско Приморје, којим је Западна Европа била повезана
са Цариградом и пут Београд - Солун, којим је Средња Европа била повезана са
јужним земљама Балканског полуострва на истоку. Један огранак пута Цариград
- Јадранско Приморје пролазио је кроз ово виногорје, и то је била једна од
главних артерија, која је од Ћустендила водила на Косово и даље, или од Кратова
и Ћустендила у Скопље.

204 С. Станојевић: Народна енциклопедија Срп.- Хрват. Словенска, књ. I, 1909, Београд, 486
205 Ј. Васиљевић: Јужна Стара Србија, књ. I, Београд, 1909.
206 Колектив аутора: Енциклопедија Југославије, 5, 1962, Загреб, 449

106

Живот краља Стефана Дечанског показује, да је овај краљ 1330. године, кад
је пошао према Ћустендилу да заустави бугарску и грчку војску, које су пошле на
Србију, дошао с војском на Нагоричку зараван и одатле, преко данашње Криве
Паланке, отишао Велбуждско Поље.

Кроз Жеглиговско виногорје је и султан Мурат I 1389. године прошао с
војском на путу за Косово. За све време средњовековне Србије, па и за време
турака и касније, ови су путеви били важни не само за трговину, већ исто тако
и за војне потребе. Војске не само Србије већ и других земаља, у међусобном
гоњењу, овим су путевима пролазиле и кад су нападале и кад су се повлачиле.

Што се тиче виноградарства овог виногорја и његовог учешћа у структури
пољопривредне производње, оно је било допуњујуће, па се потреба у вину није
могла подмирити властитом производњом, него се прибегавало увозу из суседних
виногорја. Ово потврђује и народно предање жеглиговског виногорја, да се пијаук
- пиће (вино) доносило из Скопског и Величког виногорја и да су вином трговали
највише велешанци и башиноселци. 207 Према томе, жеглиговско виногорје није
имало велики значај, нити се у погледу производње могло упоредити са суседним
Скопским и Величким виногорјем. Разлози су климатски услови - утицај
континенталне климе. Међутим, у Скопском, а нарочито у Величком виногорју,
климатски услови су били много повољнији због ниже надморске висине утицаја
медитеранске климе која је с југа продирала долином Вардара.

М. Стојановић и В. Тоскић, наводе, да су климатски услови у Скопском,
Величком (Велес) и жеглиговском (Куманово) виногорју следећи:208

Надморска Годишњи Водени талог за Корисна
висина у м водени 7 месеци топлота за
талог у вегетације пораст лозе
250 мм (1.4. - 31.10.) и сазревање
178 грожђа °C
Скопље 335 505 325
Велес 460 251 4240
Куманово 734 446
4779

Климатски подаци ових виногорја показују да просечан годишњи водени
талог у Куманову износи 734 мм, што значи да је ово подручје богатије талозима
од скопског, чији је водени талог 505 мм а још богатије од Величког (Т.Велес)
чији је водени талог 460 мм.

Атмосферски талози у овом виногорју јављају се у свим облицима, а
претежно у облику кише. Поред тога, снег је најчешћи облик атмосферског талога
и то у периоду новембар - април. Снег је у подручју жеглиговског виногорја од

207 Становници Башиног села код Т. Велеса
208 М. Стојановић- Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд, 453

107

велике користи за биљну производњу, јер има благотворни утицај на усеве и
засаде винове лозе, штитећи их од хладноће која је у зимским месецима доста
јака.

Сл. 57. Карта Куманова са ближом околином
108

Као главна карактеристика овог климата су топла и сува лета, хладне и
оштре зиме.

И у овом виногорју манастири се помињу као носиоци развоја
виноградарства. Као најпознатији је манастир св. Ђорђа у Старом Нагоричану,
подигнут у византијско доба, по предању од Цара Романа IV у XI веку. Овај
манастир био је порушен, али га је године 1313. обновио краљ Стефан Милутин.

Према народном предању манастир св. Ђорђа у Старом Нагоричину
поседовао је метох, који је обухватао читав атар овог села. На самом метоху
помињу се виногради који су се налазили на потесу западно од Старог Нагоричина
и главног пута који је пролазио кроз ово село.209 Поред наведеног метоха у
Старом Нагоричину, као виноградарска места виногорја помињу се: Никуљане,
Челопек,Чепирце, Табановце, Младо Нагоричине. Ова су села по народном
предању и писаним домаћим документима старог порекла. За њих се зна још
из XIII и XIV века. Виногради у то време били су на домаћој лози, разбијени у
мале површине прибрежних терена, јужних и југоисточних положаја, а лоза се
гајила на крљу са кратком резидбом. Сортимент винове лозе овог виногорја у
неколико се подудара са сортиментом скопског виногорја, тако да је углавном
била заступљена производња црног вина.

ПИЈАНАЧКО ВИНОГОРЈЕ

Пијаначко виногорје, чије је средиште Делчево, (раније Царево Село),
налази се у североисточном делу Македоније у Пијаначкој котлини, по којој је
и добило име. Име Пијанац илирског је порекла, потиче од имена Пеона, чија
је земља Пеонија захватала поред Тиквеша још и неке суседне области и цео
слив Брегалнице. По доласку Словена у ове крајеве, Пијанац се први пут помиње
1919. године.210 у повељи краља Милутина манастиру Бањској (1313 - 1318)
спомиње се Катун Влаха Пијанци, што такође упућује на пре словенско порекло
имена ове котлине. У повељи цара Стефана Душана задужбини Деспота Оливера
манастиру св. Арханђела у Леснову (1347 - 1350), помиње се жупа Пијанац, а у
њој и Брегалница и њене притоке Габровштица и Звегорштица, затим више села
и сеоских имања, а поред ових и Царево село, данашње Делчево, као и три цркве
с њиховим селима: црква св. Николе у близини Царевог Села, црква св. Илије и
црква св. Богородице на Брегалници.

У овој котлини, која је дугачка око 15-16 км, а широка, 4-5 км.211
Становништво се готово искључиво бавило ратарством и сточарством, док је
виноградарство било само пратећа грана. Зато у средњем веку Пијаначко
виногорје није имало велик значај јер је увек било у сенци осталих виногорја.
Тако мали значај углавном је био и због тога што је ово виногорје планинског

209 Ј. Васиљевић: Јужна Стара Србија, књ.I, Београд, 1909, 208, 435, 200, 210, 224
210 С. Станојевић: Народна енциклопедија Срп.- Хрват. Словенска, књ. III, 1928, Загреб, 386
211 Колектив аутора: Енциклопедија Југославије, 5, 1965, Загреб, 499

109

рељефа и на већој надморској висини (628 м). Оно је претежно под утицајем
планинске климе, са извесном модификацијом континенталне климе, где су лета
свежа, а зиме доста хладне. Просечан годишњи водени талог износи 666 мм, а
годишња корисна топлота 3905 °C.212

Сл. 58. Карта Пијаничне котлине
Ово је виногорје старог порекла. Према историјским документима у

Пијаначкој котлини XIV века винограда је било. Поред осталих помињу се
виногради у метоху цркве св. Николе код Царевог Села, које је цар Стефан Душан
својом повељом 1347. године приложио Злетовској епископији.213

Текст повеље цара Стефана Душана, која се односи на прилог манастиру св. Арханђела
у Леснову Злетовској епископији 1347.

212 Д. Настев: Македонска ампелографија, 1977, Скопље, 23
213 С. Новаковић: Законски споменици, 1912, Београд, 679

110

Виногради овог виногорја били су на прибрежним и благо нагнутим
теренима, јужних и југоисточних положаја. Треба истаћи, да је у погледу типа
земљишта највише винограда било на Црвеници. Виногради су били на домаћој
лози, и на малим површинама гајени на „крљу” и са кратком резидбом. У
сортименту су преовлађивале аутохтоне винске сорте са црним грожђем.

У досадашњем излагању није било речи о виногорјима која се наводе у
новијој виноградарској литератури а које данас постоје у Македонији, ово стога,
што та виногорја нису ни постојала у историјском периоду који је предмет овог
проучавања. Ова се примедба односи на следећа виногорја: Кичевско, Дебарско,
Преспанско, Битољско, Прилепско и Криво-Паланачко.

111

5. ВИНОГРАДАРСТВО КРАЈЕВА КОЈИ СУ У ВРЕМЕ
ЦАРА ДУШАНА ОСВОЈЕНИ ОД ВИЗАНТИЈЕ

У XIV веку, после великих победа које је Стефан Душан српски краљ (1331
- 1345) и „цар Срба и Грка“ (1345 - 1355) извојевао над Грцима, границе српске
државе. биле су далеко померене на исток и на југ. И тако су се у то доба границе
Душанове државе протезале од Јадранског мора па на југоисток, према ушћу
реке Марице и од Јонског Мора и Пелопонеза на север до Дунава.214

Сл. 59. Границе српске државе у време Душанове царевине

214 М. Вукићевић: Историја српског народа у слици и речи, 1912, Београд, 178

112

Прве успехе у освајању земаља под Византијом, Стефан Душан је постигао
1334., а највеће у време грађанских ратова у Византији, започетих 1341. Он је у
годинама од 1342 - 1348. освојио читаву Македонију (без Солуна), Албанију,
Епир и Тесалију. По освајању Сера (1345)215 прогласио се за цара, а следеће 1346.
године крунисао се у Скопљу за цара Срба и Грка.

Струма Места

Вронд

Сер Драма
Христопољ
Зихна

Јежево Хрисопољ
Градац

Рендина Тасос

Сл. 60. Сер са ближом околином

Вишегодишња Душанова освајања земаља које су припадале Грчком

I II IIIцарству, допринела су да српска држава завлада највећим и најбољим делом
Јегејске обале балканског полуострва са Кавалом (чији је стари византијски назив
Христопољ), тако да је тадашња Србија постала у правом смислу речи Јегејска
држава. Осим тога, освајање Епира, Тесалије и Источне Македоније са плодним
котлинама (Кавалско-Драмска и Серска) и већих равни у северном јегејском
приморју, око Струме, Месте и Марице, пољопривредне културе у овим ново
освојеним земљама давале су и по две жетве, тако да је Србија постала снажна
пољопривредна земља.

215 Г. Острогорски: Серска област, 1965, Београд, 58 (сер је после византијског Солуна, био највећи и

најзначајнији град источне Македоније. Као и Солун Сер се у историјским документима наводи редовно са
IV Vепитетом „од бога чувени град“, а према Кантакузену „велики и диван град“
113

VIII IX

Сер

VII

VI Тасос
I III

II

IV V

Сл. 61. Група подручја: Кавалско-Драмска и Серска котлина са Св. Гором
Ова Душанова освајања грчкога царства допринела су да се виноградарство

српске државе прошири. У оквиру овог ареала виноградарство овог дела
Душанове државе старог је порекла. М. Стојановић и В. Тоскић, наводе да је у
Грчку пренето виноградарство још у преисторијско доба из предње Азије, и то
у њен јужни део, свакако преко острва Крита, Наксоса и Хиоса, посредовањем
Феничана, а у северни део из Мале Азије, преко Тракије.216 Према историјским
изворима, у погледу распрострањености винове лозе, са сигурношћу се може
рећи да је виноградарство било добро развијено у покрајинама, Епира217, на

216 М. Стојановић- Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд, 6
217 К. аутора: Енциклопедијски лексикон, 1969, Београд, 143

114

западу земље, источном делу Тесалије218 и на подручју Источне Македоније219.
На подручју Епира као и у осталим покрајинама виноградарство је било
заступљено углавном у приморским крајевима, где су земљишни а нарочито
климатски услови (благе и кишне зиме, топла и сушна лета) били повољни за
ову грану биљне производње. 220

Треба додати још и то, да је проширењем границе Душанове државе био
обухваћен и читав низ постојећих манастира на територији Тесалије, Епира,
Сера и његове околине. Сви су они са својим богатим метосима били носиоци
развоја виноградарства. У том погледу нарочито су се истицали метеорски
манастири у Тесалији и манастир св. Јована Продрома на брду Маникеону,
Маникејској гори, североисточно од Сера.221 Овим проширењем Душанове земље
био је обухваћен и Хиландар на Атосу у св. Гори, задужбина Стефана Немање,
који по броју и пространству метоха српских задужбина долази на прво место.
Од раног доба Немањића, па до времена цара Душана, метоси Хиландара много
су се умножили и простирали се од Халкидика и Доње Струме па до зетских
планина а највише их је било у плодном Призренском и Пећком крају.222 Да је
овај навод тачан потврђује и повеља Стефана Немање од 1198. до 1199. године,
којом су манастиру Хиландару дарована села у околини Призрена.

НЕПРОБИШТА,МОМОУША,СЛАМОДРАВАИ, РЕТИВЛОУ,ТРНИЕ

,РЕТИВОШТИЦА,ТРАНОВИАЦА,ХОЧА, И ДРУГА223

У ново освојеним крајевима српске државе у време Душановог царства,
поред манастирских метоха виноградарство је било заступљено и на поседима
парика (сељака). Аутор Георгије Острогорски, у књизи „Серска област” објављеној
1965. године, наводи да пописи властелинства у Струмичкој области и на
Халкидику, бележе у поседу парика њиве, винограде, понекад, али знатно ређе
спомињу се и воћњаци и повртњаци. Сем непокретнина, практици бележе и стоку
појединих сељачких породица, на првом месту волове, затим, краве и магарце,
док се коњи у овим крајевима помињу сасвим ретко. Од ситне стоке најчешће
видимо овце, ређе козе и свиње. Поседовање пара волова („зевгарија”) или бар
једног вола важило је као основна ознака нормалног сељачког газдинства,
међутим, газдинства многих парика овај услов нису испуњавала. У пољопривредној

218 Б. Ферјанчић: Тесалија у XIII и XIV веку, 1974, Београд, 92
219 Г. Острогорски: Серска област, 1965, Београд, 56, 60
220 Г. Острогорски: Серска област, 1965, Београд, 56 (већ у античко доба серска област је била надалеко
позната по свом привредном богатству. У пространој серској равници и плодним долинама река цветала
је пољопривреда. Исто тако је земљорадња била развијена овде у средњем веку. Није случајно што су се
најбогатији светогорски манастири великим делом налазили у овој области, нарочито на обалама Доње
Струме. Многа светогорска имања налазила су се на Халкидику нарочито на плодној Каламарији. Поред
земљорадње и јако развијеног виноградарства, једну од најважнијих привредних грана представљало је
рибарство, а из античке епохе позната су и рудна богатства ових крајева.
221 Б. Ферјанчић: Поседи припадника рода Палеолога, Зборник радова визант. САН, књ. XVII, 1976, Београд
222 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 86
223 ФР. Миклосиц: Монумента Сербица, 1858, Vienne, 6

115

производњи помиње се и пчеларство, чији се значај огледао у томе, што је мед
замењивао шећер и што је мед не само, био посластица и народни универзални
лек,224 већ и употребљаван за различито конзервисање воћа и спремање пића а
восак за осветљење и религиозне потребе. У историјским изворима налазимо да
је на метосима манастира било много пчелињака; о томе сведоче многобројни
поклони који се спомињу у историјским документима. Најстарији помен о овоме
налазимо у Немањиној повељи издатој Хиландару 1198 - 1199. године.225

Манастир Хиландар у св. Гори имао је и на Пећкој Бистрици своје пчелињаке,
што се види из Душанове повеље издате пред смрт 1355. године Хиландару, итд.

Као што је већ речено ово је виноградарство старог порекла и дошло је из
Мале Азије преко Тракије, сливом реке Марице, које према Неделчеву представља
наставак тракијског виноградарства. Начин гајења лозе и учешће сората у
структури сортимента, доста се подудара са тракијским виноградарством, што
такође потврђује да је ово виноградарство пореклом из Тракије. Виногради
су били на домаћој лози, разбијени на мале површине. Помињу се површине
(КЂБЂЛЂ)226 са два начина гајења. Један са ниским гајењем чокота и кратком
резидбом а други са вишим стаблом при чему је лоза расла до одређене дужине
и ојачала па се тек онда њени ластари орезивали на већем растојању од дебла
лозе. У долини Струме такав се виноград називао нерез (лозије нерез). Поред
тога историјски извори потврђују да се код појединих села у двориштима гајиле
лознице, вињаге винове лозе.

Основна одлика средњовековног виноградарства овако проширеног дела
Душанове државе била је једностраност сортимента. Од винских је учешће
Мелничког црног било водеће. Њега и данас има ту и тамо по виноградима у
околини Сера и Зихне. Мелничко црно тракијског порекла било је популарна
сорта, позната по доброј родности и једноставном ниском начину гајења чокота
са кратком резидбом, без наслона и везивања лозе током вегетације. Грожђе
Мелничког црног, својим квалитетним својствима даје квалитетно црно вино
јужњачког типа са доста екстракта, алкохола и боје.

224 За антисептичност меда знали су и наши најстарији преци, па си га употребљавали за ране, затим пили
као пријатно пиће (медовина) – еликсир здравља. Међутим, воштане свеће су не само паљене у црквама,
пошто свећа је почетак сваког црквеног обреда, већ употребљаване су и за осветљење, по владаочевим
и племићким дворовима. Аутор Реља В. Катић, у свом делу „ Сточарство у средњовековној Србији“
публикованој 1978. године, наводи да се у Призрену у XIV веку спомиње једна радионица за обраду воска
225 Д. Лапчевић: Наша стара пољска привреда, 1922, Београд, 60
226 В. Мошин: Хиландарски практик, споменик САН, XCI, 1939,Београд, 205,211, 212, израз КЂБЂЛЂ је стари
византијски та мера је површине 838 у м2

116

ГАЈЕЊЕ ВИНОВЕ ЛОЗЕ

Подизање винограда (у историјским документима, ВИНОГРАДА, ЛОЗНЕ) у
средњовековној Србији била је општа појава на економијама феудалних господара
(владалаца, манастира и властеле), која се при крају XIV века помиње као многа
ВИНОГРАДНАА НАСАЖДЕНИА.227 Душанова арханђеловска повеља показује нам такав
пример. У томе историјском документу наводи се да је приви игуман манастира
св. Арханђела на Призренској Бистрици, Јаков, који је од цара Стефана Душана
јако цењен био, подигао велики виноград на ступу (потесу) Сењани код данашњег
Ораховца.228 У Равничкој повељи од 1381. године, кнез Лазар наводи, да је за
потребе манастира Раванице своје задужбине купио многе винограде, али такође
и засадио нове229, па се у једној његовој повељи спомиње: ВИНОГРАД НАСАДЕИХА

Подизање винограда помиње се и у XV веку на подручју Србијанског
Подунавља у коме деспот Стефан Лазаревић, подиже винограде на географском
простору Београд-С. Ритопек, док деспот Ђурађ Смедеревац (Бранковић) око
Смедерева. О развоју виноградарске производње у средњовековној Србији
говори и француски витез Bertandon de la Brokijer, који је 1433. године прошао
кроз моравску долину, где о Србији вели: да је богата и лепа земља и да има свега
а нарочито доброг вина.230

У средњевековном виноградарству се спомињу два начина гајења винове
лозе. Први начин ниско стабло (крља, гиџа) са кратком резидбом и други високо
стабло са дугачком резидбом, где се лоза пуштала да израсте до одређене
дужине са мање или више издужених кракова. На територији Дубровника овај
други начин се називао одрина (пергола), на подручју Котора - лоза на сводове
(vinea in comeris) док у долини Струме виноград нерез (лозије нерез)231 У долини
Струме па и у осталим винородним подручјима широм средњовековне Србије по
двориштима манастира, цркве и парика (сељака) гајиле се и лознице, вињаге.232

Код подизања винограда постојала је припрема земљишта. За лаке,
растресите и равне терене препоручивало се два орања, једно уздуж, а друго
попреко. Међутим, на стрмим теренима земљиште се, морало дубоко прекопати
(претрапити) мотиком и трнокопом. По одредбама Которског статута, такво
земљиште морало је да буде прекопано у дубину један лакат, тј. око пола метра.
М. Благојевић у књизи „Земљорадња у средњовековној Србији” наводи да се на
подручју Котора земљиште прекопавало и по три педља у дубину, тј. пола лакта
више него што предвиђа Статут. Што се тиче лозног садног материјала виноград
се тада садио најчешће прпорцима али се садио и резницама домаће племените

227 Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, 1923, Београд, 52
228 С. Новаковић: Село, СЗК, 1965, Београд, 117
229 К. Костић: Стара српска трговина и индустрија, 1904, Београд, 8
230 Broquiere Bertandon de la: Путовање преко мора, превео М. Рачић, 1950, Београд, 131
231 М. Благојевић: Земљорадња у Средњовековној Србији, 1973, Београд, 143, 146
232 В. Мошин: Хиландарски практик, (Један парик у долини Струме поседује „ЛОЗНЕ КЂБЛОМ Г.М.Ђ” а затим
још и „ПЕРВОЛЈ С ЛОЗНИЦУМИ ДУБНЕМИ Г. КАБЛОМА” САН, XCI, 1939, Београд, 212)

117

лозе. Прпорци су се производили у самом винограду, положницама вероватно
кинеским а заснивала су се прпоришта. Размак између крље односно гиџе био
је већи од пола метра, о чему сведоче одредбе Которског статута (члан. 214).
Приближно исто растојање остављало се и између редова. Овако растојање сађења
је обезбеђивало око 10000 до 12000 чокота по јединици површине данашњег
хектара. Сађење се обављало у јесен или рано у пролеће.

Код винограда на стрмим положајима, где су честе и плаховите кише,
виноградари су штету од воде умањивали прављењем одводних јаркова
(маторника), Ови јаркови нису били потпуно стрми нити хоризонтални већ мало
коси како би вода могла лагано да отиче. Одстојање између јаркова било је веће
ако је површина равнија, а мање уколико је стрмен већа. На овај начин појава
ерозије спречавана је у виноградима стрмних положаја. Помиње се да код гајења
лозе са ниским стаблом за наслон се употребљавало дрвено коље. С пролећа,
пошто се коље побије у земљу, приступило се везивању лозе ликом.

У циљу обезбеђења нормалног вегетативног развоја и редовне родности,
примењивало се ђубрење винограда где се обично користило овчије и козје
ђубриво. Код подизања винограда ђубриво је стављено на она места где ће
лоза бити засађена. Међутим, код старих винограда, ђубриво је равномерно
растурано по цело површини. У делу Приморја, који је у средњем веку прип­ адао
Српској држави у појединим случајевима је на једну златицу (1 златица=679,8м)
пре­копаног земљишта стављено по 16,4 м3 стајског ђубрива. Помиње се да
је у тадашњој пракси, поред напред извршених радова уобичајено било да се
виноград огради, како би се онемогућио слободан пролаз домаћим и дивљим
животињама. Обично, виноград је био ограђен зидом (сувомеђина), шанцем,
плотом или трњем.233 Из напред изложеног се види да је за подизање винограда
доста требало уложити новчаних средстава. Зато се, сиромашни сељаци нису
могли лако одлучивати да подижу винограде на већим површинама, већ су
такве виноградарске засаде подизали владаоци, манастири, властела и богатији
трговци око српских приморских градова (Котор, Будва, Бар, Улцињ). У младом
винограду, који се у средњем веку звао „САДЂ“, знало се за рездидбу (формирање
облика гиџе и родне лозе), одржавање земљишта и гајење подкултура (поврће,
бостан). Међутим у виноградима редовне родности од радова се помињу:
ђубрење, резидба, окопавање, прашење земљишта и заламање лозе.

У Приморју, Величком виногорју Македоније и у делу крајева који су у
време цара Душана освојени од Византије, лоза се орезивала крајем јануара док
у централном и северном делу средњовековне српске државе после Трифундана
14. (1.) фебруара. Орезивање се вршило ручно виноградарским косиром (КОСИРА
ВИНОГРИЗНИ)

233 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 200
По К. Јиречеку, у српском средњовековном језику „САДЂ“ се односила на млад виноград. Овај термин се и
данас помиње за млад виноград у Подримско-Ораховачком виногорју.

118

После извршене резидбе обављало се окопавање и два прашења током
године. Окопавање земљишта се вршило углавном мотиком, а у појединим
виноградарским подручјима се користило и рало, којим се орало између редова,
па се тек онда чокоће у редовима окопавало мотикама. Међутим, прашење
земљишта изводило се искључиво мотиком. Као значајан посао у виноградима
редовне родности се помиње и заламање винове лозе, које се изводило после
завршеног цветања. Циљ заламања је био да се одстране они млади делови са
младим лишћем, који неће да утичу нити на квалитет нити на количину грожђа.
Овом се послу придавао велики значај, јер заламањем грожђе боље сазри и лоза
се боље здрвени.

О обављању радова по виноградима централног и северног дела српске
државе, може се рећи да су се и у овом делу обављали као и у приморју, па чак и
нешто више (загртање, одгртање лозе) али не у истим роковима због утицаја
континенталне климе.

Сл. 62. Волови у раду (детаљ са фреске Каин и Авељ, манастира Високи Дечани), 1348 -
1350. године

119

У виноградарству средњег века не помиње се заштита винове лозе од биљних
болести и штеточина. Б. Перуничић, у свом делу „Српско средњовековно село”,
наводи: „Домаћа лоза била изванредно родна није тада било њених болести и
непријатеља ни пламењаче , ни филоксере ни оидијума. Ни прскање није било
познато, нити је требало америчких подлога, ни калемљења. Због тога је лоза са
мало труда давала огромне користи. И кад ми данас и поред многих издатака
око калемљења, прскања, запрашивања, итд. гајимо винову лозу и сматрамо је
рентабилном културом, колико се тек њено гајење рентирало када свих ових
издатака и работа није требало”.234

234 Б. Перуничић: Српско средњовековно село, Београд, 69, 70

120

КАЛЕНДАР РАДОВА У ВИНОГРАДАРСТВУ

У српским повељама средњег века доста се говори о календару радова
у виноградарској производњи. За све радове виноградари су имали своје
традиционално утврђене термине. Кажу: „Све си има своје време”. У сезони рада
трудили се да све послове на време обаве. Ред виноградарских радова ушао је у
народне пословице, тако на пример , једна од тих гласи: „На св. Трифуна гламња
у земљу, лојзе закрој, а до Благовест окрој”.

Од главних радова највише се помињу резидба лозе и берба грожђа
(гројзобер). У Приморју, Величком виногорју Македоније и у крајевима који су у
време цара Душана освојени од Византије (Епир, Тесалија, Источна Македонија),
лоза се орезивала крајем јануара. Међутим, у централним и северним крајевима
средњовековне српске државе уобичајени рок за почетак резидбе био је
Трифундан, кога виноградари славе 14. (1.) фебруара, као знак почетка вино­
градарских радова. На дан св. Трифуна у винограде домаћини су рано изјутра
„пре сунца”, орезивали по неколико гиџа и заливали вином веселећи се са
домаћином славе тог дана у ужем крају својих виноградарских суседа. Овај
верски обред и данас је сачуван у Подримско - Ораховачком виногорју, намењен
св. Трифуну као заштитнику виноградарства. После извршене резидбе обављало
се окопавање и два прашења током године, с тим да је окопавање било завршено
до 15. марта, прво прашење до 15. јуна а друго до Петровдана 12. јула.
Интересантно је навести, да се окопавање винограда помиње у многим
историјским средњовековним документима као обавеза зависних сељака. Тако у
повељи манастира св. Стефана, у Бањској, задужбине краља Милутина наређује
се да сваки тежак мора да окопа одређену површину манастирског винограда до
Ускрса; ако то не учини до наведеног рока, одузеће му се во: У оригиналу цитирана
повеља гласи:235

За Приморје, Величко виногорје Македоније и за крајеве који су у време
цара Душана освојени од Византије, уобичајен рок за почетак бербе био је
празник Преображење 19. (6.) август, док за централни северни део српске државе
Крстовдан 27. (4.) септембар. Из онога што је речено, поред осталог, види се и то
да су рокови извршења радова у средњовековном виноградарству били везани за
годишње празнике црквеног календара.

235 С. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 1912, Београд, 625

121

Сл. 63. Берба винограда, фреска из манастира Високи Дечани, XIV век

У виноградарској производњи средњовековне Србије била је стриктна
подела рада према полу и узрасту. Одрасли мушкарци су обављали све
виноградарске послове. У свим мушким пословима испомагале су и жене као
и одраслија мушка деца. Послове око транспорта грожђа од винограда до куће,
као и продаја производа углавном су били мушки послови. Међутим, посао
старих људи и деце је био чување винограда, воћњака, вртова и друго. Искључиво
женски послови око стоке били су мужа и прерада млека „благоте”, млечних
производа. Натурална привреда у средњовековној Србији и заостали друштвени
односи, условљавали су овакву поделу рада.

122

СОРТИМЕНТ ВИНОВЕ ЛОЗЕ

Као што се види из досадашњих излагања о учешћу сората у структури
сортимента виноградарства средњовековне Србије, обавештења су оскудна.
Једино се нешто одређеније сазнаје из оних историјских извора, који се односе
на продају и куповину вина, пошто се при купопродаји водило рачуна о боји и
квалитету вина.

У вези са овим историјски извори пружају нам обавештења, да је у
Средњовековној Србији углавном била заступљена производња црног вина,
коме је придаван особит значај, од сората чије је порекло различито. Један
део представљају највероватније аутохтоне домаће сорте са црним грожђем,
које су се током векова формирале на Балканском полуострву, о којима у доба
постојања српске државе не располажемо подацима о њиховим ампелаграфским
називима. Други део је раширен одавно и вероватно преко Бугарске, Тракије, и
Византије дошао из Мале Азије. Други део, првенствено стоне сорте, донели су
Турци на подручје данашње Македоније, после битке на Марици 1371. године,
и битке на Косову Пољу 1389. године, по освајању српских земаља, што сведоче
турски називи (афус-али, султани, разаки, чауш, ћилибарка).236 Међутим, трећи
део сората, дошао је са запада, где треба навести да се Србија развијала и под
утицајем западне културе нарочито Италије и Дубровника преко Котора, који
је био у саставу српске средњовековне државе за све време њеног постојања. М.
Благојевић, у књизи „Земљорадња у средњовековној Србији“, наводи учешће
појединих сората винове лозе у структури сортимената виноградарске производње
за територију Дубровника почетком XIV века. Он помиње да се на том подручју
у XIV веку продавало црвено и бело вино, па је према томе и грожђа било две
врсте: црно и бело. Од вина по гласу помиње „Малвазију”237 и, која се у структури
сортимента виноградарске производње континенталног дела средњовековне
Србије до краја XV века не спомиње. Интересантан је податак К. Јиречека,238
који уз бело и црно грожђе помиње сорту тамњанику (moscateli et alie vitiс), која
се на територији Дубровника гајила почетком XIV века. Није искључено да је
временом ова сорта винове лозе пренета у околину Котора, Будве, Бара, Улциња
и континентални део средњовековне Србије. Даље, М. Благојевић помиње винску
сорту тзв. „Требијанку” (vinea trebiana), пренету из Италије у Дубровник, за чије
су ширење Дубровчани имали велико интересовање у првој половини XV века.

У овом раду обрађено је виноградарство средњовековне Србије по областима
које су представљале саставни део њене државне територије, и где су према томе,
државно-правни прописи српске државе у вези са организацијом виноградарске
производње имали своје правно дејство.

Територија средњовековне српске државе на којој је гајена винова лоза,
подељена је на пет области, деветнаест виногорја и пет котлина које су заступљене
на подручју Величког виногорја Македоније.

236 Д. Бурић: Виноградарство I, 1972, Нови Сад , 24
237 М. Благојевић: Земљорадња у средњовековној Србији, 1973, Београд, 142
238 К. Јиречек: Историја Срба, II, 1923, Београд, 169

123

Заступљеност виногорја и котлина у средњовековном виноградарству
Србије по областима, види се из приложеног прегледа:

Подручја гајења винове лозе

Р.бр. Област Виногорје у оквиру Котлине у оквиру
1 Метохија са околином области виногорја
2 Северни део Србије
Подримско-
3 Део приморја и Ораховачко
4 Скадарског језера
Територија Призренско
5 Македоније
Пећко
Крајеви који су за
време цара Стефана Жупско
Душана освојени од
Византије Врањско

Топличко

Јагодинско

Ритопечко

Смедеревско

Приморско

Пилотско

Црмничко

Конављанско

Скопско

Полошко

Охридско

Величко Велешка

Тиквешка

Ђевђелиско-валандовска

Струмичка

Штипска

Жеглиговско

Пијаначко

Епир, Тесалија
и Источна
Македонија
са плодним
котлинама
Кавалско-Драмска
и Серска

124

ВИДОВИ ИСКОРИШЋАВАЊА ГРОЖЂА

У средњовековној Србији грожђе се искориштавало у три вида: кроз
потрошњу у свежем стању, домаћу прераду у безалкохолне производе и прераду
у вино. Претежни део производње прерађивао се у вино. Потрошња грожђа у
свежем стању, а нарочито његова прерада у безалкохолне прерађевине била је
веома мала.

ПОТРОШЊА У СВЕЖЕМ СТАЊУ

Свеже грожђе је и онда представљало један од елемената људске исхране.
Знало се да грожђе као људска храна има хранљиву, заштитну (протективну) и
терапеутску вредност, што произилази из његовог хемијског састава. Тако се
грожђе у доба постојања старе српске државе третирало као најкомплетније
воће, јер као што знамо поред шећера, киселина и минералних материја садржи
комплекс витамина, који имају велику улогу у исхрани, лечењу и одржавању
здравља људи.

Из типика Пантократоровог манастира у Цариграду, који је подигао цар
Јован Комнен (1136. год.) види се да је између осталог воћа коришћено за исхрану
болесника у његовој болници и грожђе.239 Није искључено да је иста пракса
коришћена и код нас. Ово нарочито важи за болницу манастира Високих Дечана
која је била организована по угледу на болницу Пантократоровог манастира. У
прилогу овом мишљењу ишла би и чињеница што је манастир Високи Дечани
имао винограде на свом метоху У Подримско - Ораховачком виногорју код
Призрена.

Историјски извори пружају нам податке да су још стари Римљани користили
грожђе као лек. Плиније старији и Гален240 хвалили су грожђе као лек. Данас
нова медицинска наука такође препоручује грожђе као лек. Научни назив за
лечење грожђем „ампелотерапија” употребљава се готово у целој Европи. Данас
се лечење грожђем много примењује у Француској, Немачкој, Швајцарској и у
Италији.

ДОМАЋА ПРЕРАДА

У исхрани нашег народа у средњем веку безалкохолне прерађевине играле
су велику улогу. Становништво је у домаћој преради за властите потребе као и
за потребе тржишта, производило укувану грожђану ширу познату под називом
маџун, која је служила као замена шећеру. Поред маџуна у домаћој преради, тог

239 Л. Мирковић: Нешто о византијским и српским болницама у средњем веку, Гласник Српске православне
цркве, бр. 10, 1963, Београд, 384
240 К. аутора: Енциклопедијски лексикон (историја), 1970, Београд, 206, 250
- Плиније старији (Gaj Plinije sekund) рим. писац, политичар и научник (23- 79)
- Гален, грчки лекар и медицински писац (129 - 199)

125

времена, помињу се: суво грожђе (СТАФИД)241, пекмез и рачељ (укувани делићи
тикве у грожђаној шири) који је служио као посластица, јер по старом народном
обичају, гост није могао изаћи из куће домаћина а да га не понуде рачељом.

Касније турски документи из периода по освајању српских земаља пружају
нам више података о потрошњи безалкохолних прерађевина, пошто Турци нису
користили вино из верских разлога. Свакако да је ово утицало на проширење
асортимана безалкохолних прерађевина у домаћој преради.

ПРОИЗВОДЊА ВИНА

Са развојем виноградарства и винарства у средњовековној Србији, подизали
су се и винарски подруми. (ВИНИЦА, КЛЂТА) као места за прераду грожђа, негу и
чување вина. У почетку свог рада они су били мали и везани за произвођаче
грожђа, најчешће за економски јача феудална добра или црквене и манастирске
метохе. Ови винарски подруми су грађени обично испод манастирских конака
или пак у виду лагума укопаних у подножју брда.

Сл. 64. Данашњи конак са винарским подрумом (ВИНИЦА, КЛЂТА) метоха Високих Дечана
у Великој Хочи

241 Р. Катић: Српски превод - Liber de simplici medicina dictus circa instans mathaeusa plateariusa - из
Хиландарског медицинског кодекса број 17, прештампано из зборника матице српске за књижевност и језик
књ. XXV, св. 2/1977, Нови Сад, 274

126

Према историјским документима у средњовековној Србији, по гласу
запажени винарски подруми, помињу се код метоха: Високих Дечана, Љубостиње
код Трстеника, Каленића у Левчу, Св. Ђорђа код Скопља, Хиландара у Светој
Гори на Атосу и др. Поред наведених винарских подрума, из повеља манастира
Студенице које су издали Стефан Немања и његов син Стефан Првовенчани,
види се да су средњовековни владари имали своје подруме и у околини Жупског
Александровца,242 где се производило, неговало и чувало црно вино обележавано
тада као црвено, мрко и рујно вино. У нашој народној песми Марко Краљевић и
Мина од Костура (Војисалав Ђурић: Антологија народних јуначких песама, 1954,
Београд, 139, 140, 142) пева се често о вину:

„Сједе Марко с мајком вечерати
Сува љеба и црвена вина;

Кад су били на трећем конаку,
Сједе Марко вечер вечерати,
Голуба му рујно вино служи
Оде Марко у гору зелену

Подалеко од војске цареве,
Па разапе бијела шатора,
Под њим сједе пити мрко вино
Са својијем побром Алил-агом“.

Производња белог вина у ово доба била је непозната, тако да наши стари за
дуги период времена нису за њега знали, оно се тек касније јавља.

У документима из доба постојања старе српске државе располажемо са
подацима о именима вина тога времена. Имена су настајала обично из жеље да
се једно вино одвоји од других иако су од исте сорте винове лозе, или пак да
се истакне виногорје, манастир или метох. Тако по виногорјима средњовековне
Србије, између осталих, помињу се као што су вина: Црмничко црно; Подримско
црно; Љубостињско црно; затим Жупско црно, топличко црно, ритопечко црно,
Охридско црно; Тиквешко црно; Струмичко црно. К. Јиречек, у књизи „Историја
Срба” објављеној 1923. године, наводи да се вино држало у бачвама или, по
старинском начину, у великим судовима од иловаче (СЂДУДЂ ГИЛЂНЂИЕ) И ћуповима
(питоси) који су поређани били у подруму. Вино се преносило колима и товарним
коњима. За преношење вина на колима било нарочитих буради (возилница) док
га је караванска трговина преносила у мешинама (тулуминама)243

242 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 57
243 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 200

127

ЗЛОУПОТРЕБА ПОТРОШЊЕ ВИНА

К. Јиречек, у књизи „Историја Срба” публикованој 1923. године, наводи да
су од алкохолних пића у средњовековној Србији била позната: пиво, медовина и
вино.244 За пиво и медовину су знали још стари Словени, код којих је медовина
била омиљено пиће, па су неки рецепти о њеном справљању до данас сачувани,245
док су за вино дознали тек после досељавања на Балканско полуострво, пошто
њихова стара постојбина није припада ареалу виноградарске производње.
Помиње се да су медовину Илири вешто справљали; Грчки филозоф Аристотел,
каже да је илирска медовина веома пријатног укуса и тешко се може разликовати
од доброг старог вина.246

Сл. 65. Пијанство Ноја (фреска манастир Дечани XIV век)

244 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 59
245 Политика, Београд, 21. III 1977 (Знало се да се на 1,4 кг, меда додавало 4 л воде. Затим се све то
прокувало и остављало да испенуши и проври. Оваква медовина називана је „ретком“ и служила је за пиће уз
летње обеде или празнике. Понекад и за јело са хлебом. Густа медовина је такође прављена од меда и воде.
Њу су укувавали до густоће сирупа. Потом је изливана у велике лонце и ћупове и чувана за зиму.
246 Политика, Београд, 2. IV 1976

128

Од наведених алкохолних пића у средњовековној Србији најпознатије
било је вино, због чега је његова производња била развијена на метосима
манастира: Хилендара, Високих Дечана, Душановог св. Арханђела у Призрену
и др. У повељама ових манастира наилазимо на број података који се односи
на гајење винове лозе. Манастир Високи Дечани имао је метох у Великој Хочи
код данашњег Ораховца, којим је 1342. године руководио иконом монах Јован.247
Овај метох и данас постоји са виноградима, конаком и подрумом (ВИНИЦА, КЛЂТА)
за прераду грожђа, негу и чување вина, којим руководи јеромонах Ђорђе.

Алкохолна пића су се доста трошила у средњовековној српској држави.
Црно вино је у Србији било симбол части и богатства. Без њега није могло да буде
весеља и разоноде. Цркви је за обреде потребно било вино колико и хлеб, восак и
тамњан. Црно вино подсећа на крв.

Сл. 66. Свадба у Кани (фреска црква св. Никита, XIV век, Скопска Црна Гора)

Хришћанска религија га тако и третира дајући га при причешћивању
својим верницима као крв Христову. Према народној песми Косовка девојка у
току Косовске битке (1389) вином причешћује рањене јунаке:

„Ког јунака у животу нађе,
Умива га лађаном водицом
Причешћује вином црвенијем и
Залаже лебом бијелијем“

247 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 297

129

Сл. 67. Урош Предић, Косовка девојка

Вино има и жртвено обележје: чаша црног вина се ставља увек мртвацу
више главе, пред укоп; гроб се увек прелива о сахрани и даћама: славски колач
се прелива вином.

О потрошњи вина у српској средњовековној држави пружају нам доста
података Хиландарски и Студенички типик у којима се наводи да је вино било
саставни део манастирских оброка (метрик хлебни и вини). О овоме сведоче и
подаци на које наилазимо у повељи св. Арханђела, где се у вези са тим у њој
говори следеће:

И ДА СЕ ДАЕ КИСЂЛА ВЕЂМ ЕДНАЈА ОУ ЦРЂДОУ И ОУ
ПЕТАКА У З ПОНЕДАЛНИК ИДНОМ ДАНА ХЛАБ, А
ВИНО И СА ОТРА И ВЕЧЕРА, А ОУ ПОСТЕ СВАКИЕ ДАНА

ЕДНОМА,РАЗВА СОУБИТЕ И НЕДЕЂЛЕ. 248

За вино се веровало: „да је животни еликсир” за дуг живот а означавало се
и да је лек противу разних обољења. Р. Катић, у свом делу (Српска медицина од
IX до XIX века), наводи: У глави CCCXLVI Которског статута говори се о продаји
вина у крчмама.

248 С. Новаковић: Примери књижевности и језика, 1904, Београд, 374, 375.
Његово лековито дејство, нарочито његова профилактична својства код трбушних обољења тифуса,
паратифуса и дизентерије, потврдила су и новија научна истраживања.

130

Према прописима из ове главе, вино се могло продавати само у крчмама.
Власници вина могли су држати свога службеника. Он је могао продавати вино и
давањем у залог разних предмета. Ко не би платио дуг за купљено вино кажњаван
је везивањем за стуб срама. Мешање вина са водом било је строго забрањено.249

Уочава се да је у средњовековној Србији, злоупотреба потрошње вина била
присутна и да је сматрана као друштвено зло. Да је ово тачно види се из члана
166. „Душановог законика”, у коме се наводи за пијанице: „Пијаница одкуда иде
и озледи кога, или посече или окрвави, а не убије, таквом пијаници да се око
ископа и рука одсече; ако ли у пијанству што подере, или капу (скапуч) скине
или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију са 100 штапова и да се баци у
тамницу, потом да се изведе из тамнице и да се бије и пусти. У оригиналу текст
члана 166. Душановог законика гласи:250

Из наведеног излагања, поред осталог, види се и то да је злоупотреба
потрошње вина не само штетно утицала на животну снагу српског народа, већ је,
на жалост, понекад била и судбоносна. У прилог овога иду несумњиво и чињенице
као што су: слабљење борбености српске војске приликом опсаде Сера (1342)
услед пијанчења или пак губитак Маричке битке (1371) за коју биограф Пајсије
вели да су је Срби изгубили зато што су се у очи ње изопијали:

И БАИСТА ВЂСЕЛИЕ МНОГО И РАДОСОТ И ВИНО ПИТИЕ
РАСТИА И ВАСАКО НЕОУПРАВЛЕНИЕ И НЕУРЕДНИЕ

и би велико весеље и радост и пиће и вина и јела и свако неуправљање и
неуређење. 251

Што се тиче производње ракије у нашим историјским документима
Немањићког времена ракија се не спомиње. У књизи „Српска медицина од IX до
XIX века” (Реља Катић, 1967. године) наводи да се ракија почела производити

249 Р. Катић: Српска медицина од IX до XIX века, САН, 1967, Београд, 272
250 Н. Радојчић: Законик цара Стефана Душана, 1960, Београд, 76
251 П. Патријарх: Житије цара Уроша, Гл. СУД, XXII, 1867, Београд, 224

131

тек после доласка Турака и да је ово био разлог што је престала у Србији домаћа
производња пива. У прилог овога он наводи чињеницу што се ни реч „ракија”
ни „казан” не налазе у старом српском језику и да су ово речи арапско -турског
порекла.252

По Драгиши Лапчевићу, ракија се први пут помиње тек 1612. године у
запису…

САПИСАХ ХОДАИ И ГРЂШНАИ ЧРЛТЛАЦЗ ЧРАНИО…НИ
ШКВАСНИХ ВИНА НИ РАКИЕ

Тек после 78 година се (1690) поново помиње у Босни РАКИГАШКА 140 АСПРИ
За тим се 1740. опет помиње РАКИГА а 1793. ИЗДЕ ОМПОКЗ на шљиве и вино и

РАКИОШКА РАКИЕ 4 ПАРЕ ОКА ВИНА 2 ПАРЕ

Овај последњи запис констатује порез, који се на ракију отпочео
наплаћивати.

Са појавом казана почиње на велико производња ракије, која веома
брзо стиче потрошаче и постаје масовно пиће. Од краја XVIII века па овамо,
бројно стање казана се нагло увећавало код пољопривредних домаћинстава у
Србији. Захваљујући тој чињеници и богатству земље воћарско-виноградарској
производњи, а у првом реду шљива и грожђа, производња ракије добија пун замах.
Она постаје национално пиће без којег се не може замислити ни један животни
догађај у радости или жалости и без којег не може бити ни једно домаћинство.

252 Р. Катић: Српска медицина од IX - XIX века, САН, 1967, Београд, 274

132

ДУШАНОВ ЗАКОНИК И
СРЕДЊЕВЕКОВНО ВИНОГРАДАРСТВО

За владавине Стефана Душана српског краља и цара (1331-1355), српска
држава постаје најмоћнија на Балкану, када Душан укључује у склоп своје државе
Македонију, Албанију и Северну Грчку. У овом периоду потпуно се формирају
развијени феудални односи, а Душановим закоником253 1349. и 1354. правно се
учвршћује феудално друштво, уређују све српске земље, регулишу се верске и
имовинске прилике и односи између појединих класа.

Душанов законик је најзнаменитији правни споменик средњовековне
Србије. Овај Законик има свега 201 члан, рачунајући по издању Стојана
Новаковића. Чланови од 1 до 135 донесени су на сабору одржаном 2. V 1349.
године у Скопљу, а други део тј. чланови од 136 до 201, донесени су на сабору у
Серу између 1. IX 1353 и 31. VIII 1354. године.

Колики је значај био придаван гајењу винове лозе у средњовековној Србији,
види се по томе што Душанов законик садржи и пропис који се односи на заштиту
винограда. До ове појаве дошло је не само због тога да би се заштитио посед
власника већ и због тога, што се догађало да се, у случају међусобне борбе, освете
и др. наноси не само штете од стоке већ и намерно уништавање.

У прилог овом тврђењу иде садржина прописа у појединим члановима
старих средњовековних правних докумената. Ово видимо у Которском и
Будванском статуту као и Душановом законику, који поред елемената из
Византијског законодавства садржи и материју која води порекло из српског
обичајног права.

Благодарећи овим чињеницама, Душанов законик представља не само
споменик за изучавање српског средњовековног права, већ обичаја и начина
живота. На основу наведених гледишта, треба разумети прописе који се односе
на заштиту виноградарства.

Тако се на пример у члану 76. Душановог законика говори о заштити
винограда од упадања стоке: „Ако ко попасе жито, виноград или ливаду случајно,
ту попашу да плати ономе коме је штета учињена онолико, колико оцене по
души људи зато одређени254 , а ако намерно попасе да плати штету и глобу од 6
волова”.255

253 К. аутора: Енциклопедија лексикографског завода 2, 1956, Загреб, 440, 441
254 У Законику цара Стефана Душана, помињу се „душевници“, то су људи који морају судити по савести
255 Н. Радојчић: Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. Београд, 1960, 57, 110

133

А КТО ПОПАСЕ ЖИТО. ИЛИ ВИНОГРАД. ИЛИ ЛИВАДУ
ГРЂХОМА. ТОУЗИ ПОПАШУ ДА ПЛАТИ ШО РЕКОУ ДОУШНИЦИ.

КОИ ЦЂНЕ. АКОЛИ НАХВАЛИЦОМ ПОПАСЕ ДА ПЛАТИ
ПОПАШОУ И.С. ВОЛОВА

Осим тога у правним документима налазимо и прописе који се односе на
царину, трговину са вином, продају у крчмама, на трговима и манастирским
панађурима.

Цар Стефан Душан, својом повељом од 1350. године, која је имала силу
закона да регулише промет вина у Подримско-Ораховачком виногорју, наводи и
називе места Горња и Доња Хоча (данашња Велика и Мала Хоча)256

О продаји вина постоји и писани помен (1300) за владавине краља Милутина
(1275 - 1321) у коме се наводи, да се на дан црквеног панађура продаје црквено
месо, хлеб и вино. Ово се види и из повеље Скопског манастира св. Ђорђа у којој
се вели да нико не сме продавати вино на црквеном панађуру осим цркве,

ВИНО,ХЛЂБА,И МЕСО,А ИНА НИКТО СА НЕ ПРОДЈЕ БЕЗ
ИГОУМЕНОВА БЛАГОСЛОВЛЈЕНИЈА

и да се у случају прекршаја ове одредбе месо мора одузети од власника;
осим тога он има да плати и казну од 12 перпера 257 …

И ДА МОУ ОУЗМЕ ЦРКВА ВИНО И ХЛЂБ И МЕСО

У поглављу „Закон о вину” рударског закона деспота Стевана Лазаревића,
било је регулисано плаћање царине на новобрдском тргу. Осим тога у истом
законику говори се у поглављу „О глобах” о казнама и о плаћању казне за
преступнике који су прекршили прописе о продаји вина. Ови прописи били су
у вези са регулисањем снабдевања животним намирницама рудара.258 Тако се у
њему наређује да се прво са вином морају снабдети рудари па тек онда остали
грађани.

Онај гостионичар или препродавац који би прекршио ову наредбу губио
би право на држање радње (гостионице). Истим прописом била је забрањена и
бесправна трговина вином од стране грађана Новог Брда. У случају прекршаја
вино је било одузето а кривац кажњаван са 12 перпера. Сличан пропис налази
се и у Которском статуту у глави 346 (De tabernariis). По овом пропису вино се
могло продавати само у крчмама (taberna).

256 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 62
257 С. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 1912, Београд, 611, члан XXII
258 Н. Радојчић: Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, 1962, Београд, 51

134

Прописи о казненим и о плаћању казне за Прописи о продаји вина на Новобрдском
преступнике који су прекршили прописе о тргу- српски рударски закон деспота
продаји вина (Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића 1412. године
Стефана Лазаревића 1412. године)

135

РЕЈОНИЗАЦИЈА ВИНОГРАДАРСКЕ
ПРОИЗВОДЊЕ

У раздобљу од три стотине година тј. од владавине Стефана Немање, па до
пропасти српске државе под Турцима 1459. године, у Србији је, према сачуваним
историјским изворима, била заступљена рејонизација виноградарске производње
односно размештај гајење винове лозе, како се тада назива. У овом периоду
историје средњовековног виноградарства, скоро није било српског владара а да
није са члановима свог стручног синклита (савета)259 учествовао у рејонирању
виноградарске производње. Из тога произилази, да је ова грана биљне производње,
у структури средњовековне пољопривредне производње, представљала важну
грану, што потврђују Дечанска и Бањска повеља. У Дечанској повељи Стефана
Уроша III, се наводи: да су сељаци (МЂРОП’СИ) и попови морали обрађивати
виногради иако су попови спадали у ред слободних људи260. Такође се и у повељи
манастира св. Стефана, у Бањској, задужбини краља Милутина, наређује да сваки
тежак мора да окопа одређену површину манастирског винограда до Ускрса; ако
то не учини до наведеног рока одузеће му се во. У оригиналу цитирана повеља
гласи:261

Колики је значај указиван рејонирању виноградарства средњовековне
Србије, најбоље се види и по томе што је у време цара Душана подизање винограда
морало подлећи претходној дозволи.262

Према томе, с обзиром на повољне климатске и земљишне услове, није била
случајност што су се у Подримско-Ораховачком виногорју, оснивали многобројни
метоси (економије) манастира Високих Дечана, Пећке патријаршије, Девича и
св. Арханђела на Призренској бистрици. Из овога се види да су у своје време
четири међусобом просторно удаљена манастира, заснивали своје метохе
намењене гајењу винове лозе на једном истом подручју, што је у ствари нека
врста тадашњег рејонирања виноградарске производње. Међутим, за гајење
воћака услови су били повољни и поред самих манастира, па су се тамо и до
данас задржале.

259 Ч. Мијатовић: Деспот Ђурађ Бранковић, I, 1907, Београд, 89 (српски средњовековни владари су на двору
имали уже савете тзв. „синклите“ у које поједини чланови врше нарочите задатке, које им владалац повери).
260 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 62
261 С. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 1912, Београд, 625
262 Ђ. Раденковић: Вино, 1962, Београд, 47

136

Судећи по подацима из српских законских докумената први и најстарији
писани помен о рејонирању виноградарске производње помиње се у XII веку за
владавине Стефана Немање (1169 - 1195).

Познавајући повољне природне услове Подримља код Призрена и данашњег
Жупског Александровца, Стефан Немања, врши избор терена за развој
виноградарске производње. Тако код Призрена, на подручју Подримско-
Ораховачког виногорја, подиже два винограда у атару села Горње Хоче (данашња
Велика Хоча), које касније својом повељом (1198 - 1199) прилаже Хиландару у
Св. Гори.263 У Жупи подиже винограде у близини Кожетина (садашњи Жупски
Александровац, како се ово место зове од 1882. године), које повељом (1196)
завештава својој задужбини манастиру Студеници.264

Сл. 68. Карта виноградарских подручја државе Стефана Немање (1169 - 1195)
Виногради Подримско-Ораховачког виногорја (Метохија са околином
Призрена)
Виногради Жупског виногорја са средиштем Жупски Александровац
Границе државе Немањине пред Немањин силазак са престола
Привремена освајања Немањина

263 ФР. Миклосиц: Монумента Сербица, 1858, Vienne, 6
264 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 59

137

Други писани помен о рејонирању виноградарства Срби је помиње се у XV
веку за владавине цара Стефана Душана (1331 - 1355) где такође у Подримско-
Ораховачком виногорју први игуман манастира св. Арханђела, Јаков, врши
избор терена код данашњег Ораховца, где подиже велике винограде на потесу
„Сењани” који и данас исто име носи.265

Сл. 69. Карта ново освојених површина рејонирањем виноградарске производње на
потесу „Сењани“ код Ораховца, за владавине цара Душана (1331 - 1355)
„Сењани“ код Ораховца
Границе српске царевине у време смрти Душанове (1355)

265 С. Новаковић: Село, 1965, Београд, 117

138

У XIV веку, за владавине кнеза Лазара (1354 - 1389), када седиште његове
државе било у Крушевцу, помиње се рејонизација виноградарске производње на
брежуљкастим теренима Западне Мораве, где се виноградарство нагло почело
развијати, кнез Лазар је и нарочито винограде подизао, да би их манастиру
Раваници могао даровати што то и у једној повељи спомиње: ЂШДСЂШДФЂАФ266
У својој повељи кнез Лазар изричито наводи да винограде и села Горња и Доња
Велућа и Трстеник дарује манастиру Раваници. Водећи рачуна да саопшти
шта све припада манастиру Раваници из овог краја, кнез Лазар истиче да је за
манастирске потребе дао да се подигну неки нови виногради.267

Сл. 70. Карта виноградарског подручја државе кнеза Лазара (1354 - 1389)
Виногради Жупског виногорја са средиштем Жупски Александровац
Држава кнеза Лазара
Привремена освајања кнеза Лазара
Држава Вука Бранковића

266 Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, 1923, Београд, 51
267 М. Бабић: Институт за спољну трговину, часопис, Југословенско виноградарство и винарство, 1978,
Трстеник, 1

139

У XV веку деспот Стефан Лазаревић, врши рејонирања у Левчу где подиже
винограде на ступу (потесу) „Прерадовац” код данашњег села Опарић односно
манастира Каленић.

Деспот Стефан, током своје владавине (1405 - 1427), због опасности због
турака, преместио је средиште своје престонице из Крушевца у Београд. Велики
материјалним средствима, завођењем посебних пореза, за „градозиданије”
он успева да Београд, од пограничног угарског утврђења, претвори у главни
политичко-културни центар Србије. Даље, у околини своје престонице деспот
Стефан рејонирањем проширује ареал виноградарске производње, где винова
лоза налази повољне природне услове за успевање и развој. Касније се на овом
подручју појављује на гласу чувено ритопечко вино, по коме је ово виногорје
добило име - ритопечко виногорје.268

Сл. 71. Kарта виноградарских подручја државе деспота Стефана (1405 - 1427)
Виногради Ритопечког виногорја (околина Београда)
Виногради у Левчу (Јагодинско виногорје)
Држава деспота Стефана Лазаревића 1427. године
Границе државе кнеза Стевана и кнегиње Милице иза косовке битке

268 Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, 1923, Београд, 52

140

У XV веку се нарочито истицао у рејонирању виноградарске производње
деспот Ђурађ Бранковић (1427 - 1456) који је у сарадњи свог „синклита” набављао
лозу у околини Призрена, преноси је у Смедерево у чијој околини подиже
винограде. 269

Сл. 72. Карта државе деспота Ђурђа Бранковића (1427 - 1456)

Виногради Смедеревског виногорја
Границе наслеђене од деспота Стевана, повраћене сегединским миром (1443)
Присаједињења од 1433. године
Границе државе Ђурђеве иза 1455. године

Рејонирање виноградарске производње Србије спроводило се и у другим
подручјима обухватајући: Топлицу, Јужно поморавље (Врање), Средње поморавље
(Јагодина) и др. Тако овим рејонирањем у историјском раздобљу од 290 година
(1169 - 1459) у средњовековној Србији се помињу виногорја: Подримско-
Ораховачко, Призренско, Пећко, Жупско, Топличко, Врањско, Јагодинско,
Ритопечко и Смедеревско.

Интересантно је навести да су ова наведена виногорја и данас запажена у
новој виноградарској рејонизацији производње грожђа односно вина. Значи да

269 Ч. Мијатовић: деспот Ђурађ Бранковић, I, 1907, Београд, 89

141

се и у та давна времена Србије, водило рачуна о укључивању појединих терена
у виноградарске на основу изучавања климатских и земљишних услова као и
положаја и нагиба терена. Тако да је овим рејонирањем одређена била граница
између виноградарских и житородних терена.

Полазећи од свега напред изложеног, види се да наведене чињенице јасно
говоре да се за рејонизацију виноградарске производње, с погледом на природне
услове, знало у средњовековној Србији као мери регионалног размештаја
винове лозе и заштите порекла вина. Поред виноградарства унутрашњег дела
средњовековне Србије, о коме је било говора, ова грана биљне производње била
је заступљена и у оном делу Приморја који је у средњем веку припадао српској
држави, затим на територији Македоније, као и у крајевима који су тек за време
цара Душана освојени од Византије. Осим наведених крајева, виноградарство
било је заступљено у Црмници код Скадарског Језера, Доњем Пилоту око Скадра
и Конављу. Временски посматрано виноградарство се раније развило у Приморју
и Македонији у односу на виноградарство унутрашњег дела Србије. У Приморју
виногради су били од Боке Которске до Улциња, па је овај простор представљао
запажено виноградарско подручје које се према тадашњем размештају називало
Приморско виногорје. Међутим, Црмница названа је Црмничким виногорјем,
док Конавље Конављанским виногорјем.

Проширењем српске државе, кад је Стефан Немања освојио северни део
Албаније270, проширује се и ареал виноградарства Србије који је обухватао
и виноградарство јужног дела Пилота, са средиштем у Скадру. Након овог
проширења, у овом делу Приморја помињу се тада два виногорја, прво Приморско
са ареалом: Котор, Будва, Улцињ и др. Пилотско виногорје које обухвата Скадар
и његову околину. Базен Скадарског Језера са Црмницом представљао треће по
реду Црмничко виногорје док Конавље представљало четврто виногорје овог
дела средњовековне Србије.

О гајењу винове лозе на подручју Македоније, која је у средњем веку била
у оквиру српске државе, много се говори у средњовековним документима. Ова
сведочанства су врло занимљива јер нам пружају податке не само за упознавање
стања у вези са гајењем лозе већ и о другим појавама везаним за ово питање.
С обзиром да се они односе на историјско раздобље од Стефана Немање, па до
потпуне пропасти српске државе под Турцима 1459. године ми ћемо се овде
осврнути и на њих. Тако је, по њима виноградарство на јужном делу балканског
полуострва (Македонија) почело развијати много раније, и то изгледа у два правца:
из Тракије сливом реке Марице и из Грчке. О времену рејонирања виноградарске
производње постоје оскудна обавештења. Углавном се помињу шест виногорја:
Скопско, Полошко, Охридско, Жеглиговско, Пијаначко и Величко, као највеће
у чији састав улазе котлине: Велешка, Тиквешка, Ђевђелијско-Валандовска,
Струмичка и Штипска у којима је виноградарско било заступљено.

270 М. Динић, С. Јанталек, Д. Прњевић: део I, историјска Читанка, 1949, Београд, 23

142

Сл. 73. Карта виноградарских подручја државе Стефана Немање у делу Приморја,
Пилота и Црмнице
Виногради Приморског виногорја (Котор, Будва, Улциљ)
Виногради Црмничког виногорја
Виногради Пилотског виногорја
Виногради Конављанског виногорја
Границе државе Немањине пред Немањин силазак са престола
Привремена освајања Немањина

143

Сл. 74. Карта виноградарских подручја државе цара Душана (1331 - 1355) на подручју
Македоније и крајева освојених у време цара Душана који у средњем веку били у
оквиру српске државе

Скопско виногорје Полошко виногорје
Охридско виногорје Жеглиговско виногорје
Пијаначко виногорје
Виноградарство крајева освојених у време цара Душана
Величко виногорје (Велешка котлина, Тиквешка котлина, Ђевђелијско-
Валандовска Струмичка котлина, Штипска котлина )
Границе српске царевине у време смрти Душанове (1355)

144

ЗАКЉУЧАК

На основу резултата добивених изучавањем стања и развоја виноградарства
у средњовековној Србији (1100 - 1459) може се извести следећи закључак:

1. Виноградарство средњовековне српске државе било је запажена грана
биљне производње. Гајење винове лозе у то време углавном је било
у рукама владара, властеле и манастира. Међу владарима, који су
виноградарству поклањали велику пажњу нарочито су се истицали
из династије Немањића, затим кнез Лазар и његов син деспот Стефан
Лазаревић. Помиње се да је и деспот Ђурађ Бранковић Смедеревац и
поред тешког политичког стања земље, радио на развоју виноградарства
Смедерева и његове околине.

2. О стању и развоју виноградарства у старој српској држави постоје
бројни историјски документи.

3. Као центри културног и привредног живота манастири су у
средњовековној Србији имали великог утицаја и на развој
виноградарства. Они су имали своје економије (метохе) на којима је
гајена винова лоза ради производње грожђа и вина.

4. Гајење винове лозе и подизање винограда били су регулисани и
одговарајућим законским прописима који су, зависно од времена у
којем су се подизали, предвиђали и мере за унапређење виноградарства.

5. Подизање винограда је вршено у одређеним подручјима која више или
мање одговарају данашњим виногорјима. Ова су подручја у ондашње
време била позната по производњи квалитетног грожђа и вина.
Ондашњи „размештај” винограда по виноградарским подручјима
представља прве почетке „рејонизације” виноградарства у развоју
српске државе. Овај „размештај” је заснован на познавању земљишних
и климатских прилика, што је несумњиво производ дугогодишњег
запажања од стране виноградара.

6. Грожђе и вино су били веома цењени производи и на трпезама
некадашњих владара и властеле, били су увек присутни при доношењу
важних политичких и војних одлука како у ондашњој држави и тако и у
њеним односима са другим државама.

7. Грожђе је претежно коришћено за производњу црних вина која су као
„рујно вино” ушла у народну песму.

8. У оквиру сортимента за производњу црних вина не издвајају се посебне
сорте већ се оне карактеришу општим именом као црне сорте. У ствари,
ради се о врло малом броју сорти међу којима је вероватно прокупац био
водећа сорта. Велика заступљеност ове сорте у сортименту данашњег

145

виноградарства Србије по својој прилици води своје порекло још из
средњовековне српске државе.
9. Са манастирских економија (метоха) знања о гајењу винове лозе су
се ширила и постепено прелазила и на широке народне масе, које су
све више показивале интерес за ову врсту пољопривредне производње.
То су били први зачеци као корени велике и дуге традиције у развоју
виноградарства у једноме делу наше данашње државе. Многе операције
у гајењу винове лозе, подизању винограда и њиховој обради, задржале
су се до данас у нашем виноградарству.
На основу наших испитивања могло је да се установи да је виноградарство
у средњовековној Србији представљало добро организовану грану биљне
производње, чији се позитиван утицај осећа до данас.

146

ЛИТЕРАТУРА

А. Бркић: Животи Срба светитеља под сводовима цркве Пећке Патријаршије, Београд,
1964
А. Дероко: Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд, 1950
Broquiere Bertandon de la: Путовање преко мора, Београд, 1950 (превео М. Рајичић).
Б. Којић: Стари балкански градови, Београд, 1976
Б. Милојевић: 0 Титово велешкој околини, САН, Гл. одељења природно математичких
наука књ. 32, Београд, 1968
Б. Ферјанчић: Тесалија у XIII и XIV веку, Београд, 1974
Б. Ферјанчић: Поседи припадника рода Палеолога, Зборник радова визант. САН, књ.
VIII; Београд, 1976
Б. Милетић: Црмнички говор, СКА, српски дијалектолошки Зборник, књига IX,
расправе и грађа, Београд, 1940
Б. Перуничић: Српско средњовековно село, Београд, 1962
В. Мошин: Хилендарски практик, Акти из светогорских актива споменик СКА 91,
Београд, 1939
В. Карић: Србија, опис земље, народа и државе, Београд, 1887
В. Марковић: Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски
Карловци, 1920
В. Петковић: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд,
1950
В. Радовановић: Тиквеш и Рајец, насеља и порекло становништва, књига 17, Београд
Г. Острогорски: Серска област, Београд, 1965
Г. Суботић: Свети Константин и Јелена у Охриду, Београд, 1971
Г. Шкриванић: Путеви у средњовековној Србији, Београд, 1974
Г. Шкриванић: Област средњовековног Пилота у XIV веку, историјски часопис орган
истор. института САН, књ. VII, Београд, 1956
Д. Бурић: Виноградарство I, Нови Сад, 1972
Данило II: Живот Краљева и архиепископа српских, Београд, 1935 (превео Л.
Мирковић)
Д. Бебић - Б. Пејкић - А. Станчевић: Прва воћарска конференција Косова и Метохије
области, Пећ, 1953
Д. Дачић: Манастир Јошаница из прошлости старе Јагодине, Београд, 1971
Д. Динић - Кнежевић: Трговина вином у Дубровнику у XIV веку, Годишњак фил.
факултета у Новом Саду 9, 1966
Д. Зиројевић: Познавање сората винове лозе I, Београд, 1974
Д. Иванчевић: Београдска тврђава и њене светиње, Београд, 1970
Д. Калезић: Архиепископ Данило и његови настављачи, Београд, 1975
Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, Београд, 1923
Д. Лапчевић: Наша стара пољска привреда, Београд, 1922
Д. Настев: Македонска ампелографија, Скопље, 1977
Д. Поповић - А. Станчевић: Трешња, вишња, марела, Београд, 1953
Ђ. Раденковић: Вино, Београд, 1962
Енциклопедија Југославије, 5, Загреб, 1962
Енциклопедија Југославије, 8, Загреб, 1971
Енциклопедијски лексикон (Историја), 5, Београд, 1970

147

Енциклопедија лексикографског завода, 2, Загреб, 1956
Енциклопедија Југославије, Загреб, 1965
Енциклопедијски лексикон, Београд, 1969
Е. Челебија: Путопис, одломци о југословенским земљама, превео Х. Шабановић,
Сарејево, 1957
Ж. Маринковић: Прошлост - путоказ и темељ будућности, Православље - Новине српске
Патријаршије број 67, Београд, 1970
И. Божић Село Богдашићи у средњем веку, Истор. часопис орган истор. института САН,
књ. VII, Београд, 1957
И. Здравковић: Средњовековни градови и дворци на Косову, Београд, 1975
И. Синдик: Однос града Будве према владарима из династије Немањића, историјски
часопис орган историјског института САН, књ. VII, Београд, 1957
Ј. Васиљевић: Ка историји града Врања и његове околине, Годиш. Николе Чупића,
Београд, 1896
Ј. Васиљевић: Скадар, штампано у „Братство”, XVI књ. Друштва св. Саве, Београд 1921
Ј. Васиљевић: Јужна Стара Србија, књ. I, Београд, 1909
Ј. Вукмановић: Географски преглед Црмнице, Цетиње, 1950
Ј. Дедијер: Нова Србија, Београд, 1913
Ј. Ердељановић: Стара Црна Гора, Насеља књ. 24, Београд, 1926
Јуст. Поповић: Живот кнеза Лазара, Београд, 1975
Ј. Трифуноски: Скопско поље, Срп. етнограф. Зборник САН, књ. 69, Београд, 1955
Ј. Трифуноски: Скадар, Срп. географско друштво - Земља и људи, св. 19, Београд, 1969
Ј. Трифуноски: Полог, Насеља књ.42 , Београд, 1976
Ј. Цвијић: Основе за географију и геологију Македоније и старе Србије, I, Београд, 1906
К. Јиречек: Историја Срба, I, Београд 1922
К. Јиречек: Историја Срба, II, III, IV. Београд, 1923
К. Костић - Ф. Станојевић: Краљ Стефан Драгутин, Београд, 1899
К. Костић: Стара српска трговина и индустрија, Београд, 1904
К. Мандровић: Илустрована историја српског народа, Беч, 1903
Колектив аутора: Вина и виногорја Југославије, Загреб, 1974
Колектив аутора: Златна књига о вину, Ријека, 1977
Колектив аутора: Цетиње и Црна Гора, Београд, 1927
Колектив аутора: Косово некад и данас, Новинско издавачко предузеће „Борба”,
Београд, 1973
Л. Мирковић: Нешто о византијским и српским болницама у средњем веку, Гласник
Српске православне цркве, Београд, 1963
М. Бабић: Трстеничко виногорје у прошлости и данас, часопис „Југословенско
виноградарство”, Београд, 1978
М. Благојевић: Земљорадња у средњовековној Србији, истор. институт, Београд, 1973
М. Веселиновић: Географ.-етнографски преглед Македоније и Старе Србије, с картом,
3. књига „Друштво св. Саве” Братство I, Београд, 1887
М. Вујовић: Сорте црног и белог грожђа, стручни часопис „Наша пољопривреда“ бр. 1/
II, 4/II, Титоград, 1956
М. Вукићевић: Историја српског народа, Београд, 1912
М. Динић - С. Јантолек - Д. Прљевић: Историјска читанка, Београд, 1949
М. Јовановић: Обнова Смедерева, месечни часопис „Рашка” година прва, број први,
Београд, 1927
М. Милићевић: Манастир Каленић, Београд, 1897

148