Agata Kristi - Zagonetni slučaj Stajlz

Agata Kristi

Zagonetni slučaj Stajlz

Naslov originala
Agatha Christie
The Mysterious Affair at Styles

1920

Sa engleskog preveo
Aleksandar Milajić

Moj​ oj majc​ i

1.

Odl​ a​zim u Stajlz

Veliko zanimanje javnosti koje je svojevremeno pobudio događaj poznat kao „slučaj Stajlz“ sad je
već počelo da opada. Međutim, zbog sveopšte pažnje koju je svojevremeno privukao, moj prijatelj
Poaro, a i sama porodica, zamolili su me da napišem kako se cela ta priča odigrala. To će, verujemo,
jedn​ om za svag​da ućut​ka​ti neu​ m​ e​re​ne glas​ in​ e ko​je još uvek kruž​ e.

Sto​ga ću ukrat​ko opis​ a​ti okol​no​sti ko​je su me do​vel​ e u ve​zu s tim slu​ča​jem.
Kad su me nakon ranjavanja vratili s fronta, prvo sam nekoliko meseci proveo u prilično
depresivnom domu za oporavak, a potom sam dobio još trideset dana odsustva. Kako nisam imao ni
bliskih rođaka ni prijatelja, pokušavao sam da smislim kako da provedem to vreme, kad naleteh na
Džona Kevendiša. Retko sam ga viđao poslednjih godina. U stvari, nisam ga baš najbolje ni
poznavao. Bio je čitavih petnaest godina stariji od mene, mada se više nego dobro držao za svojih
če​trd​ es​ et pet. U det​ injs​ tvu sam čes​ to bor​ av​ io u Staj​lzu, pre​biv​ a​li​štu nje​gov​ e majk​ e u Eseks​ u.
Kad smo se siti ispričali o starim dobrim vremenima, ponudio mi je da odsustvo provedem upravo
ta​mo.
– Majk​ a će se odu​šev​ i​ti kad te bu​de pon​ o​vo vi​de​la pos​ le tol​ i​ko go​di​na – do​dao je.
– Ona je do​bro? – upi​tah ga.
– O, da. Ve​ro​vatn​ o znaš da se preu​ d​ a​la.
Bojim se da nisam uspeo da prikrijem iznenađenje. Gospođu Kevendiš, koja se udala za Džonovog
oca kao udovca s dva sina, pamtio sam kao privlačnu ženu srednjih godina. Sad sigurno nije imala
manje od sedamdeset. Sećao sam je se kao energične, samovoljne osobe, pomalo sklone sticanju
slave na račun sopstvenog dobročiniteljstva i brige o siromašnima, s posebnom ljubavlju prema
otvaranju dobrotvornih bazara na kojima je mogla da izigrava Gospođu Darežljivu. Bila je izuzetno
vel​ i​ko​duš​ na, a i sâma je po​se​do​val​ a sol​ i​dan ime​tak.
Gos​ po​din Ke​vend​ iš je ku​pio Stajlz kort, njihovo imanje van grada, nedugo nakon što su se venčali.
Bio je potpuno pod uticajem svoje supruge, čak toliko da joj je na samrti ostavio čitav posed i veći
deo svoje imovine na doživotno korišćenje, što je očigledno bilo nepravedno prema njegovoj dvojici
sinova. Međutim, maćeha je prema njima uvek bila velikodušna, a kako su u vreme očeve ponovne
že​nid​be još bil​ i ve​o​ma mla​di, sma​tral​ i su je maj​kom.
Lorens, mlađi od njih, bio je nežan mladić. Završio je medicinu, ali je vrlo rano napustio struku i
vratio se kući kako bi se posvetio svojim književnim ambicijama, mada njegovi stihovi nikad nisu
pos​ ti​gli nek​ i zna​čaj​nij​ i uspeh.
Džon je izvesno vreme radio kao advokat, ali se na kraju ipak prepustio mnogo lagodnijem životu
seoskog vlastelina. Pre dve godine se oženio, i sad je zajedno sa suprugom živeo u Stajl​ zu, mada se
nisam mogao oteti utisku da bi mu bilo mnogo draže kad bi mu majka malo povećala primanja, što bi
mu omogućilo život u zasebnom domaćinstvu. Međutim, gospođa Kevendiš je volela da sâma pravi
svoje planove i očekivala je da im se svi priklanjaju, a u ovom slučaju je svakako u rukama držala
sve konc​ e, od​nos​ no ključ od ka​se.
Džon je primetio koliko me je iznenadila vest o ponovnoj udaju njegove majke, i prilično tužno se

na​smeš​ io.
– Ogavn​ i ma​li gad! – re​če be​sno. – Ver​ uj mi, Hej​stings​ e, opas​ no nam za​gorč​ av​ a ži​vot. A što se tič​ e

Ivi... Seć​ aš li se Ivi?
– Ne.
– O, verovatno je došla kasnije. Ona je majčina družbenica, pratilja i devojka za sve. Sjajna je

star​ a do​bra Ivi! Ni​je ne​što pos​ eb​no mla​da ni lep​ a, ali je ret​ko srč​ a​na oso​ba.
– Poč​ eo si...
– A, da, taj tip! Pojavio se niotkud, tvrdeći da je rođak nekog Ivinog rođaka ili tako nešto, mada

ona uopšte nije bila oduševljena što mora da prizna srodstvo. Na prvi pogled se vidi da mu nije
mesto među nama. Ima crnu bradurinu i uvek nosi lakovane čizme, ma kakvo da je vreme! Ali majci
se odmah dopao i uzela ga je za sekretara. Sećaš se da je oduvek uporedo vodila stotinu dobrotvornih
dru​štav​ a?

Klimn​ uh gla​vom.
– Naravno, rat je stotinu pretvorio u hiljadu. Nema sumnje da joj je on bio i te kako koristan, ali
provalilo nam se tlo pod nogama kad nam je pre tri meseca iznenada objavila da su se i ona i Alfred
verili! Pa bar dvadeset godina je mlađi od nje! On je samo bezočni lovac na miraz, ali šta je tu je,
ona je od​ras​ la že​na i od​luč​ i​la je da se uda za njeg​ a.
– Va​ma sve to sig​ ur​no teš​ ko pa​da.
– Teš​ ko? Nep​ odn​ oš​ ljiv​ o je!
I tak​ o sam tri dan​ a ka​snij​ e sti​gao vo​zom u Stajlz Sent Me​ri, bes​ mis​ le​no ma​lu žel​ e​zničk​ u sta​ni​cu bez
ika​kvog vid​ ljiv​ og raz​lo​ga da uopš​ te po​sto​ji, ugla​vlje​nu iz​me​đu zel​ en​ ih po​lja i seo​ ​skih dru​mov​ a. Džon
Kev​ end​ iš me je sač​ e​kao na per​ o​nu i pov​ eo me do autom​ o​bil​ a.
– Kao što vidiš, još uvek se nađe pokoja kap benzina – rekao mi je. – Uglavnom zahvaljujući
majč​ in​ im ak​tiv​nos​ tim​ a.
Selo Stajlz Sent Meri nalazilo se tri kilometra od majušne stanice, a Stajlz kort još oko kilometar i
po dalje. Bio je miran topao dan početkom jula. Gledajući ravničarske predela Eseksa, tako zelene i
mirne pod poslepodnevnim suncem, verovatno niko ne bi mogao da poveruje da se nedaleko odatle
veliki rat odvija svojim tokom. Činilo mi se da sam iznenada zalutao u drugi svet. Kad smo prošli
kroz kap​ i​ju ima​nja, Džon re​če:
– Bo​jim se da će ti ovd​ e bit​ i prev​ iš​ e mir​no, Hejs​ tings​ e.
– Dra​gi moj druž​ e, uprav​ o to i že​lim.
– O, za lenstvovanje je lepo. Ja dvaput nedeljno vežbam s dobrovoljcima, a pomažem i na
imanjima. Moja žena vodi „seoski život“. Ustaje u pet ujutru da pomuze krave i nastavlja da radi sve
do ruč​ka. Sve u sve​mu, bio bi ovo sas​ vim lep živ​ ot kad ne bi bil​ o tog Al​fre​da Ing​ ltor​pa! – Izn​ en​ ad​ a je
ukočio i pogledao na sat. – Pitam se imamo li vremena da pokupimo Sintiju. Ne, sigurno je već
kren​ ul​ a iz boln​ ic​ e.
– Sin​ti​ja? Tvo​ja žen​ a?
– Ne, Sintija je majčina štićenica, ćerka njene stare školske drugarice koja se udala za nekog
advokata lupeža. On je propao, a devojčica je ostala siroče bez igde ičega. Spasla ju je moja majka,
tako da je Sintija već gotovo dve godine s nama. Radi u bolnici Crvenog krsta u Tadminsteru, deset
kil​ om​ e​tar​ a odavd​ e.
U međuvremenu stigosmo pred lepu staru kuću. Žena u debeloj suknji od tvida, koja je dotle stajala
nag​nu​ta nad cvetn​ om lej​ om, usp​ rav​ i se kad smo se prib​ li​ži​li.

– Zdra​vo, Ivi, evo naš​ eg ra​nje​nog jun​ a​ka! Gos​ po​din Hej​stings, gos​ po​đic​ a Ha​ua​ rd.
Rukovali smo se, pri čemu mi je toliko srdačno i čvrsto stisnula ruku da me je gotovo zabolelo.
Odmah su mi pažnju privukle njene izrazito plave oči na preplanulom licu. Bila je to žena prijatnog
izgleda, stara oko četrdeset godina, snažnog, gotovo muškog glasa, krupnog i stamenog tela s
odgovarajućim stopalima spakovanim u dobre, teške bakandže. Izražavala se, kao što sam uskoro
utvrd​ io, tel​ e​graf​ski krat​kim re​če​ni​ca​ma.
– Kor​ ov se šir​ i kô pož​ ar. Ne mo​gu da se iz​bor​ im s njim. I vas ću da upregn​ em. Čuv​ ajt​ e se!
– Bi​će mi dra​go ako mo​gu da vam po​mog​nem – rek​ oh.
– Ne obeć​ a​vaj​te. Nik​ ad. Zaž​ a​li​će​te ka​sni​je.
– Ti si ci​nik, Ivi – re​če Džon i nas​ me​ja se. – Gde da​nas pij​ e​mo čaj, na​pol​ ju ili unut​ ra?
– Nap​ ol​ ju. Dan je prev​ i​še lep da bi​smo se zav​ la​či​li u ku​ću.
– Pođimo onda, dovoljno si baštovanisala za danas. Zaradila si hleb svoj nasušni. Dođi da se
osvež​ iš.
– Pa – reč​ e go​spo​đa Ha​u​ard skid​ aj​ uć​ i ba​što​vans​ ke ruk​ a​vic​ e – pot​pu​no se slaž​ em.
Po​vel​ a nas je iza ku​će, sve do me​sta gde se u senc​ i plat​ a​na pio čaj.
– Hej​stings​ e, ovo je moj​ a sup​ rug​ a – reč​ e Džon.
Nikad neću zaboraviti trenutak kad sam prvi put ugledao Meri Kevendiš. Njena visoka, vitka
prilika naspram bleštave svetlosti; snažno osećanje pritajene vatre koja se očitavala jedino u
kestenjastim očima, prelepim i potpuno drugačijim od očiju bilo koje žene koju sam dotle upoznao;
izuzetna snaga njene spokojnosti, koja ipak ne može da uguši utisak neobuzdanog duha u krajnje
pref​ i​nje​nom te​lu – sve mi se to usek​ lo u se​ćan​ je dub​ o​ko, da se ni​kad ne za​bo​ra​vi.
Tihim i jasnim glasom uputila mi je nekoliko prijaznih reči dobrodošlice, i ja utonuh u fotelju od
pruća, veoma zadovoljan što sam prihvatio Džonov poziv. Gospođa Kevendiš mi posluži čaj, a
nekoliko njenih tihih opaski samo je pojačalo prvi utisak o njenoj izuzetnosti. Kako nema boljeg
podsticaja od pažljivog slušaoca, duhovito sam prepričao nekoliko događaja iz doma za oporavak, na
način koji je, volim da verujem u to, silno zabavljao moju domaćicu. Iako je, naravno, bio sjajan
mo​mak, Džon bi se teš​ ko mog​ ao opis​ a​ti kao vr​stan koz​ er.
Uto se kroz od​škrin​ ut fran​cus​ ki pro​zor ne​dal​ ek​ o od nas zač​ u glas ko​ji sam dob​ ro pam​tio:
– Dakle, ti ćeš posle čaja pisati princezi, Alfrede, a ja ću sama pisati ledi Tadminster da se
dog​ ov​ o​rim​ o za dru​gi dan. Ili da pr​vo sa​ček​ a​mo prin​cez​ in od​gov​ or? Ako odb​ i​je, onda led​ i Tad​mins​ ter
može da obavi otvaranje prvog dana, a gospođa Krozbi drugog. Za otvaranje Školskog sajma imamo
vojv​ otk​ i​nju.
Po​tom se ču​lo ka​ko ne​ki mu​škar​ ac neš​ to mu​mla, a ond​ a i od​gov​ or go​spođ​ e Ing​ ltorp:
– Da, svak​ a​ko. Mož​ e i pos​ le čaj​ a. Na sve mi​sliš, Alf​ re​de, duš​ o.
Francuski prozor se još malo otvori i sedokosa dama lepog lica i kraljevskog držanja izađe na
travn​ jak. Sle​dio ju je mu​škar​ ac pom​ al​ o udvor​ ič​kog dr​ža​nja.
Go​spođ​ a In​gltorp me odu​še​vlje​no po​zdrav​ i:
– O, gospodine Hejstingse, zar nije potpuno divno što se ponovo vidimo nakon toliko godina?
Al​fre​de, du​šo, ovo je go​spo​din Hej​stings. Moj sup​ rug.
Radoznalo osmotrih „Alfreda, dušu“. Stvarno je izgledao kao potpuni uljez. Postalo mi je potpuno
jasno zašto Džonu smeta njegova brada, pošto je to bila jedna od najdužih i najcrnjih bradurina koje
sam u životu video. Nosio je cviker sa zlatnim okvirom, a ponašao se neobično ravnodušno. Pomislio
sam kako bi na pozornici izgledao potpuno prirodno, ali je u stvarnom životu bio blago rečeno čudan.

Glas mu je bio pri​ličn​ o dub​ ok i laž​ no bri​žan. Pruž​ io mi je mli​ta​vu ru​ku i re​kao:
– Drago mi je, gospodine Hejstingse. – Potom se okrenuo ka supruzi i dodao: – Emili, dušo, čini

mi se da je taj jas​ tuk po​ma​lo vla​žan.
Zaljubljeno ga je posmatrala dok je on s teatralnom brižnošću menjao jastuke. Neverovatna

zal​ u​đe​nost inač​ e ra​zum​ne žen​ e!
S dolaskom gospodina Ingltorpa u društvu su zavladali usiljenost i prikriveno neprijateljstvo.

Gospođica Hauard se jedina nije ni trudila da glumi ljubaznost. Međutim, gospođa Ingltorp kao da
ništa nije primećivala. Njena pričljivost, koje sam se vrlo dobro sećao, nimalo nije popustila s
godinama, tako da su joj je iz usta kuljale reči, uglavnom na temu njenog predstojećeg dobrotvornog
bazara, koji je uskoro trebalo da se održi. Povremeno bi zapitala supruga za neki dan ili datum. On je
sve vreme bio pažljiv i uslužan. Od samog početka bio mi je odbojan, a ja volim da laskam sebi kako
me pr​vi utis​ ak go​to​vo nik​ ad ne var​ a.

Kad se gospođa Ingltorp u jednom trenutku okrenula ka Ivlin Hauard da joj dâ uputstva u vezi s
ne​kim pis​ mim​ a, njen su​prug mi se obra​ti onim svoj​ im du​šeb​ riž​ ničk​ im gla​som:

– Da li ste prof​ e​si​o​nal​ni voj​nik, gos​ pod​ i​ne Hejs​ tings​ e?
– Nis​ am. Pre rat​ a sam rad​ io kod Lojd​ a.
– Ho​će​te li se vrat​ it​ i ta​mo kad sve pro​đe?
– Mo​žda. A mož​ da ću i poč​ e​ti od nu​le.
Me​ri Ke​ven​diš se nagn​ u ka me​ni.
– Kad bi​ste bir​ al​ i sa​mo po sklo​nos​ ti​ma, koj​ e bis​ te za​nim​ a​nje oda​bra​li?
– Pa, za​vis​ i...
– Ne​ma​te ne​ki taj​ni ho​bi? – upit​ al​ a me. – Recite mi šta vas privlači. Svako ima nešto, obično nešto
be​smi​slen​ o.
– Sme​jać​ e​te mi se.
Na​sme​šil​ a se.
– Mo​žda.
– Pa, odu​ ​vek sam priž​ elj​kiv​ ao da bud​ em de​tek​tiv!
– Pra​vi, u Sko​tland jard​ u? Ili kao Šerl​ ok Holms?
– O, svakako kao Šerlok Holms. Šalu na stranu, to me strašno privlači. Jednom sam u Belgiji
slučajno upoznao jednog prilično poznatog detektiva, i on me je zarazio. Čudesan čovečuljak! Tvrdio
je da pravo detektivsko umeće počiva isključivo na metodu. Svoj sistem sam zasnovao na njegovom,
mada sam, naravno, otišao mnogo dalje. Bio je to smešan čovečuljak, pravi kicoš, ali čudesno
pa​met​ an.
– Volim dobru detektivsku priču – primetila je gospođica Hauard. – Mada se piše i mnogo
gluposti. Otkrivanje zločinca u poslednjem poglavlju. Svi zaprepašćeni. A kod pravog zločina... Pa,
odm​ ah bi​ste znal​ i.
– Pos​ to​ji mnog​ o ner​ az​ja​šnje​nih zloč​ in​ a – pri​met​ ih.
– Ne mislim na policiju, nego na ljude iz najbližeg okruženja. Njih ne biste mogli da zavarate.
Zna​li bi.
– Da​kle – rekao sam, zagrejavši se za temu – mislite da biste, kad biste bili umešani u neki zločin,
rec​ im​ o ubis​ tvo, odm​ ah zna​li ko je ubic​ a?
– Naravno. Možda ne bih mogla to da dokažem čoporu advokata. Ali sigurna sam da bih znala.
Pro​sto bih oset​ i​la trnc​ e kad mi se on pri​bli​ži.

– Mog​ la bi da bu​de i „ona“ – nag​ ov​ es​ tih.
– Mog​ la bi. Ali ubi​stvo je na​sil​ an zloč​ in. Viš​ e pril​ ič​ i mu​škar​cu.
– Ne, ako je trovanje u pitanju – otresito reče gospođa Kevendiš, na šta se ja trgoh. – Dok​tor
Bauerstajn je juče rekao da zahvaljujući sveopštoj nezainteresovanosti medicinara za retke otrove
ve​rov​ atn​ o ima bez​broj sluč​ a​je​va tro​va​nja na ko​je se uopš​ te ni​je pos​ umn​ jal​ o.
– O, Meri, to je odvratna tema! – uzviknu gospođa Inglt​ orp. – Sva sam se naježila kao da sam
jed​nom nog​ om u gro​bu. A evo i Sin​ti​je!
Mlad​ a de​vojk​ a u unif​ orm​ i do​brov​ o​ljač​kih me​di​cin​skih jed​ i​nic​ a žur​no se pri​bliž​ a​val​ a travn​ ja​kom.
– Dan​ as si se baš za​dr​žal​ a, Sint​ i​ja. Ovo je gos​ po​din Hej​stings. Gos​ pođ​ i​ca Mer​dok.
Sintija Merdok je bila mlada, sveža i puna životnog poleta. Kad je skinula bolničarsku kapicu,
nisam mogao da ne ostanem zadivljen gustim talasima kestenjaste kose i belinom njene male šake kad
je pru​žil​ a ru​ku da uzme čaj. S tamn​ im očim​ a i obr​vam​ a bil​ a bi prav​ a le​po​ti​ca.
Sel​ a je na tlo por​ ed Džon​ a, a ja joj pruž​ ih ta​njir sen​dvi​ča, na šta mi se nas​ meš​ il​ a.
– Sed​ i​te na trav​ u, mnog​ o je prij​ atn​ i​je.
Pos​ luš​ no sam se spus​ tio do nje.
– Ra​di​te u Tad​mins​ te​ru, zar ne, gos​ po​đi​ce Merd​ ok?
Klim​nu​la je gla​vom.
– Oka​ja​vam greh​ e.
– Zna​či li to da lo​še po​stup​ a​ju pre​ma vam​ a? – upit​ ah smeš​ e​ći se.
– Čik da ne​ko prob​ a! – dos​ toj​ ans​ tven​ o je odb​ rus​ i​la.
– Jed​na moj​ a rođ​ a​ka je bol​nič​ ar​ka – na​po​men​ uh. – Uža​sno se pla​ši „ses​ ta​ra“.
– Ne čudi me. Znate, gospodine Hejstingse, sestre su stvarn​ o mu​stre. Ali stvar​no! To ne možete ni
da za​mis​ lit​ e! Ali ja, bog​ u hva​la, nis​ am boln​ ič​ ark​ a. Rad​ im u am​bul​ an​ti.
– Kol​ ik​ o ste lju​di otrov​ al​ i? – upi​tah s osme​hom.
I ona se osmehn​ u.
– O, sto​tin​ e! – re​če.
– Sint​ ij​ a – poz​ va je go​spođ​ a Ing​ ltorp. – Da li bi mo​gla da ume​sto men​ e nap​ iš​ eš ne​ko​lik​ o por​ uk​ a?
– Svak​ ak​ o, tet​ka Emil​ i.
Odmah je skočila, a nešto u njenom ponašanju podsetilo me da je ona u zavisnom položaju i da joj
gos​ po​đa Ing​ ltorp, kol​ ik​ o god dob​ ro​čin​ it​ eljk​ a bi​la, ne dop​ u​šta da to za​bor​ a​vi.
Dom​ ać​ ic​ a se po​tom okre​te ka me​ni.
– Džon će vas odvesti do vaše sobe. Večera je u pola osam. Već izvesno vreme ne večeravamo
kasno. Ledi Tadminster, supruga našeg poslanika i ćerka pokojnog lorda Abotsberija, čini isto.
Složile smo se da treba drugima dati primer štedljivosti. Pravo smo ratno domaćinstvo, u kome se
niš​ ta ne ba​ca. Čak se i sva​ki pap​ ir​ ić pak​ uj​ e u vreć​ e i ša​lje da​lje.
Izrazih svoje divljenje, a onda me Džon povede u kuću, pa uz široko stepenište, koje se račvalo
tak​ o da vod​ i u le​vo i de​sno kril​ o zgrad​ e. So​ba mi se nal​ az​ i​la u le​vom kri​lu i ima​la je pog​ led na park.
Ostavio me je, a nekoliko minuta kasnije ugledao sam ga kako polako hoda travom ruku podruku sa
Sin​ti​jom Merd​ ok. Uto za​čuh gos​ po​đu In​gltorp kak​ o nes​ tr​pljiv​ o uz​vik​ uj​ e: – Sin​ti​ja! – na šta se devojka
okrete i otrča natrag u kuću. Baš u tom trenutku, neki čovek izađe iz senke obližnjeg drveta i polako
pođe u istom smeru. Bio je izrazito crn, a imao je četrdesetak godina i glatko izbrijano, setno lice.
Izgledao je kao da ga je ophrvalo neko snažno osećanje. U prolazu je pogledao ka mom prozoru, i ja
ga tek tad prepoznah, iako se dosta promenio za petnaest godina, koliko je proteklo od našeg

poslednjeg susreta. Bio je to Džonov mlađi brat, Lorens Kevendiš. Zapitao sam se šta li je izazvalo
ta​kav izr​ az na njeg​ o​vom lic​ u.

Po​tom ga izb​ a​cih iz mis​ li i po​svet​ ih se svo​jim po​slo​vim​ a.
Ve​če je prot​ ek​ lo ve​o​ma prij​ at​no, a noć sam prov​ eo san​ jar​ e​ći o zag​ o​netn​ oj Mer​ i Kev​ end​ iš.
Sutradan je osvanulo vedro i sunčano jutro i već sam se radovao svom boravku na tom lepom
mes​ tu.
Gospođu Kevendiš nisam video sve do ručka, kad se ponudila da me povede u šetnju, tako da smo
prov​ e​li pred​ iv​no pos​ le​podn​ e lut​ a​juć​ i šum​ om i vra​til​ i se oko pet.
Čim smo ušli u prostrano predvorje, Džon nam dade znak za dođemo u salon za pušenje. Po izrazu
njeg​ o​vog lic​ a od​mah sam znao da neš​ to ni​je u red​ u. Sa​če​kao je da uđem​ o i za​tvor​ io vra​ta.
– Sluš​ aj, Me​ri, do​šlo je do ne​viđ​ e​ne zbr​ke. Ivi se pos​ vađ​ a​la s Alf​ red​ om Ing​ ltorp​ om i do​bil​ a ot​kaz.
– Ivi? Otk​ az?
Džon tur​ ob​no klim​nu glav​ om.
– Da. Znaš, oti​šla je kod maj​ke i... O, evo je.
Gospođica Hauard uđe u salon, čvrsto stisnutih usana i s malim koferom u ruci. Izgledala je
uzb​ u​đen​ o i odl​ uč​no, po​ma​lo čak i rat​ ob​ orn​ o.
– Bi​lo ka​ko bil​ o – pra​snu​la je – bar sam rek​ la šta mi​slim!
– Drag​ a Ivlin – uz​vikn​ u go​spođ​ a Ke​ven​diš – pa to ne mož​ e bi​ti isti​na!
Gos​ pođ​ i​ca Ha​u​ard nam​ r​šten​ o klimn​ u glav​ om.
– E pa, istina je! Bojim se da sam Emili rekla nekla stvari koje mi neće skoro oprostiti i
zaboraviti. I ne mora, ali neka makar razmisli. Ali verovatno joj je sve ušlo na jedno a izašlo na
drugo uvo. Otvoreno sam joj rekla: „Emili, ti si stara žena, a nema veće budale od stare budale. Taj
čovek je dvadeset godina mlađi od tebe, i uopšte nemoj da se zavaravaš oko toga zašto se oženio
tobom. Zbog novca! Pa, ne daj mu ga previše. Farmer Rejks ima veoma lepu i mladu ženu. Samo pitaj
svog Alfreda koliko vremena provodi tamo.“ Pobesnela je. Naravno! I još sam joj rekla:
„Upozoravam te, svidelo se to tebi ili ne. Taj čovek bi te ubio na spavanju a da i ne trepne. On je
prop​ al​ ic​ a. Mo​žeš da mi ka​žeš šta god pož​ e​liš, ali upam​ti šta sam ti rek​ la. On je prop​ a​li​ca!“
– A šta je ona re​kla?
Go​spođ​ i​ca Hau​ ​ard po​če da se krev​ el​ ji.
– „Dragi Alfred“... „najdraži Alfred“... „zlobne klevete“... „podle laži“... „zla žena“... da optuži
njen​ og „vo​ljen​ og mu​ža“! Što pre odem iz njen​ e kuć​ e, to bo​lje. I ta​ko sam dob​ i​la ot​kaz.
– Ali ne odl​ az​ iš valj​da odm​ ah?
– Ovog tren​ utk​ a.
Ćutali smo i gledali je. Videvši da ubeđivanje ne bi imalo svrhe, Džon Kevendiš ode da se raspita
o redu vožnje vozova. Supruga izađe za njim, mrmljajući kako bi trebalo nagovoriti gospođu Ingltorp
da još jedn​ om razm​ is​ li.
Čim su iza​šli, izr​ az lic​ a go​spođ​ ic​ e Ha​ua​ rd nag​ lo se prom​ en​ i. Usp​ lah​ ir​ e​no se nag​nu​la ka me​ni.
– Gos​ po​di​ne Hejs​ ting​se, čes​ tit ste čov​ ek. Mog​ u li da vam ve​ru​jem?
Bio sam pom​ al​ o za​te​čen. Pol​ o​ži​la je ruk​ u pre​ko mo​je i po​če​la da šap​ u​će.
– Pazite na nju, gospodine Hejstingse. Jadna moja Emili. Svi su oni najobičniji čopor grabljivica.
O, dobro znam o čemu pričam. Ovde nema nikoga ko nije u nevolji i ko ne pokušava da joj izmuze
no​vac. Štit​ il​ a sam je ko​li​ko god sam mo​gla. Sad kad im vi​še ne stoj​ im na pu​tu, rast​ rgn​ u​će je.
– Nar​ av​no, gos​ po​đic​ e Hau​ a​ rd – re​koh. – Učiniću sve što mogu, ali siguran sam da ste sad uzbuđeni

i da nij​ e sve tol​ ik​ o crn​ o.
Prek​ in​ ul​ a me je spor​ o za​pret​ iv​ši prs​ tom.
– Verujte mi, mladiću. Imam koju godinu više od vas. Samo vas molim da otvorite četvore oči.

Shva​ti​ćet​ e šta ho​ću da kaž​ em.
Kroz prozor se začu brujanje motora i gospođica Hauard ustade i pođe ka vratima. Čuo se Džonov

glas. Drž​ e​ći ruk​ u na kva​ki, osvr​nul​ a se prek​ o ram​ en​ a i klimn​ ul​ a mi gla​vom u znak po​zdrav​ a.
– Izn​ ad sveg​ a, gos​ po​di​ne Hej​stings​ e, mo​tri​te na onog đav​ ol​ a, njen​ og mu​ža!
Sa​mo je to​li​ko stig​ la da mi ka​že. Go​spođ​ ic​ u Hau​ a​ rd je prog​ ut​ ao bučn​ i hor ne​god​ o​va​nja i poz​ drav​ a.

In​gltor​pov​ i se nis​ u po​ja​vil​ i.
Dok se automobil udaljavao, gospođa Kevendiš se iznenada odvojila od ostalih i prešla prilazni

put kak​ o bi kre​nul​ a u susret visokom bradatom muškarcu, koji je očigledno išao ka kući. Obrazi joj se
zar​ u​me​ne​še kad mu je pruž​ il​ a ruk​ u.

– Ko je to? – upit​ ah oštro, po​što sam ose​tio nag​ on​sko nep​ o​ve​re​nje prem​ a tom čo​ve​ku.
– Dok​tor Ba​u​ers​ tajn – kratk​ o odg​ o​vor​ i Džon.
– A ko je dokt​ or Bau​ ​er​stajn?
– Boravi u selu, oporavlja se od teškog nervnog sloma. Inače je specijalista u Londonu. Veoma je
pa​met​ an, mi​slim da spad​ a u naj​ve​će svet​ske stručn​ ja​ke za otrov​ e.
– A i bliz​ ak je Mer​ in prij​ at​ elj – ni​je mog​ la da se su​zdrž​ i Sint​ i​ja.
Džon Kev​ en​diš se sa​mo nam​ rš​ ti i pro​me​ni te​mu.
– Hajdemo u šetnju, Hejstingse. Smučilo mi se sve ovo. Oduvek je bila oštra na jeziku, ali u celoj
En​gle​skoj ne​ma oda​nij​ eg prij​ a​tel​ ja od Ivlin Hau​ ​ard.
Pođ​ os​ mo staz​ om prek​ o pol​ ja, pa pro​duž​ i​smo ka se​lu kroz šu​mu ko​ja se pru​ža​la duž iman​ ja.
Kad smo u povratku kući prolazili kroz jednu kapiju, lepa mlada žena nalik na Ciganku, koja je
dol​ a​zi​la iz su​protn​ og smer​ a, na​klon​ i nam se s osmeh​ om.
– Baš je lep​ a – re​koh zad​ iv​ ljen​ o.
Džon se uozbil​ ji.
– To je gos​ po​đa Rejks.
– Ona za koj​ u je gos​ po​đa Hau​ a​ rd...
– Baš ta – odv​ ra​ti Džon, s nep​ ot​ rebn​ om oštrin​ om u gla​su.
Razmišljao sam o sedokosoj staroj dami u onoj velikoj kući i ovom živahnom, nestašnom licu što
nam se upra​vo osmeh​nul​ o, i odj​ ed​nom me ob​u​ze nek​ a​kva slutn​ ja, ali je odag​ nah.
– Stajlz je zai​ s​ ta vel​ ič​ ans​ tven – rek​ oh Džon​ u.
On tu​robn​ o klimn​ u glav​ om.
– Da, lepo je to imanje. Jednog dana biće moje. Da je pravde, već bi bilo, samo da je moj otac
nap​ rav​ io po​šten tes​ ta​ment. On​da ne bih bio u ovom prok​ let​ om škrip​cu u kom se nal​ az​ im.
– Nov​ča​ni pro​blem​ i?
– Drag​ i moj Hejs​ ting​se, mo​gu ti reć​ i da sam u tol​ i​kom škripc​ u da pros​ to ne znam šta da ra​dim.
– Zar ne mo​že brat da ti po​mogn​ e?
– Lorens? Spiskao je i poslednji peni štampajući očajnu poeziju u raskošnom povezu. Ne, ovde
smo svi siromašni kô crkveni miševi. Doduše, moram priznati da je majka uvek bila zaista dobra
pre​ma nam​ a. To jest dos​ ad je bil​ a. Na​ravn​ o, otkad se uda​la...
Zać​ u​tao je i nam​ rš​ tio se.
Tad sam prvi put osetio da je s odlaskom Ivlin Hauard iz atmosfere u kući nestalo nešto

neobjašnjivo. Njeno prisustvo je ulivalo sigurnost. Sad je to osećanje bilo nestalo, i vazduh je prosto
pucketao od podozrenja. U misli mi se vratilo zlokobno lice doktora Bauerstajna. Obuzela me je
neod​ r​ eđ​ e​na sumn​ jič​ a​vost prem​ a svem​ u i svak​ om​ e. Na tre​nu​tak me ob​uz​ e slut​nja da se pri​bli​žav​ a ne​ko
zlo.

2.

Šes​ na​e​sti i se​dam​na​e​sti jul

U Stajlz sam stigao petog jula, a sad prelazim na događaje koji su se odigrali šesnaestog i
sedamnaestog. Da bi čitaocima bilo lakše, trudiću se da što tačnije navedem sve što se dešavalo tih
da​na, iako sam pon​ eš​ to sa​znao tek kas​ ni​je, tok​ om du​gog i zam​ orn​ og una​krs​ nog isp​ it​ i​va​nja sve​dok​ a.

Nekoliko dana nakon odlaska, Ivlin Hauard me je pismom obavestila kako se zaposlila kao
bolničarka u velikoj bolnici u Midlingemu, industrijskom gradiću udaljenom tridesetak kilometara.
Za​mo​lil​ a me je da je obav​ es​ tim ukol​ i​ko go​spo​đa Ing​ ltorp pok​ a​že ikak​ vu žel​ ju za pom​ ir​ en​ jem.

Jedina mrlja na idiličnoj slici tih mirnih dana bila je ne​obična, i po mom mišljenju neobjašnjiva
sklonost gospođe Kevendiš prema društvu doktora Bauerstajna. Ne znam šta je videla u tom čoveku,
ali neprestano ga je pozivala u kuću i često s njim odlazila u duge šetnje. Priznajem da nikako nisam
mo​gao da shvat​ im šta joj je na njem​ u pri​vlač​no.

Šesnaesti jul je pao u ponedeljak. Bio je to dan sveopšteg meteža. Famozni bazar je bio u subotu, a
uveče se, povodom iste dobrotvorne akcije, održavala zabava na kojoj je gospođa Ingltorp trebalo da
recituje „Ratnu pesmu“. Tokom jutra smo svi bili zauzeti sređivanjem i ukrašavanjem velike
opštinske dvorane u selu, u kojoj se sve to održavalo. Kasno smo ručali i ostatak poslepodneva
proveli odmarajući se u vrtu. Primetio sam da se Džon ponaša pomalo neobi​čno. Izgledao je veoma
uz​bu​đen​ o i uz​nem​ i​ren​ o.

Posle čaja, stara dama ode da malo prilegne, kako bi se odmorila za predstojeće naporno veče, a
ja sam izaz​ vao Mer​ i Kev​ en​diš na part​ ij​ u te​ni​sa.

Oko petnaest do sedam, gospođa Ingltorp nas je opomenula da ćemo zakasniti na večeru, koja je
tog dana počinjala ranije nego obično. Jedva smo stigli da se spremimo na vreme. Nismo čestito ni
za​vr​ši​li s jel​ om, a auto nas je već če​kao pred vra​tim​ a.

Zabava je bila izuzetno uspešna. Gospođa Ingltorp je za svoje recitovanje dobila ogroman aplauz,
a i Sintija je učestvovala u nekoliko pantomimičarskih tačaka. Nije se vratila s nama, pošto su je
po​zval​ i na ka​snu ve​če​ru, po​sle koj​ e je tre​ba​lo da pres​ pav​ a kod prij​ a​tel​ ja s koj​ im​ a je nas​ tu​pa​la.

Sutradan ujutru, gospođa Ingltorp je doručkovala u krevetu pošto je bila premorena, ali u pola
jed​ an se po​jav​ il​ a odl​ ič​no rasp​ ol​ o​žen​ a i po​zval​ a Lo​rens​ a i me​ne da joj se prid​ ruž​ i​mo na ručk​ u.

– Imamo zaista ljubazan poziv od gospođe Rolston, sestre ledi Tadminster. Znate, Rolstonovi su
doš​ li ova​mo s Vil​ i​jam​ om Osvaj​ ač​ em i jedn​ a su od na​ših naj​star​ i​jih po​ro​dic​ a.

Me​ri se iz​vin​ il​ a, uz iz​go​vor da se već dog​ o​vor​ i​la s dokt​ o​rom Bau​ ​ers​ taj​nom.
Kad smo nakon prijatnog ručka krenuli natrag, Lorens je predložio da se vratimo preko
Tadminstera, od koga smo bili udaljeni jedva kilometar i po, kako bismo posetili Sintiju u ambulanti.
Gospođa Ingltorp reče da je to odlič​ na ideja, ali da mora da napiše neka pisma pa će nas zato
odba​ci​ti dond​ e, a mi pos​ le mo​že​mo da se vra​ti​mo če​zam​ a sa Sin​ti​jom.
Sumnjičavi portir nas je zadržao sve dok Sintija nije došla da jemči za nas. Izgledala je vrlo
smireno i privlačno u dugačkoj beloj uniformi. Odvela nas je u svoje skrovište i upoznala s kolegom
po​ma​lo zas​ traš​ u​juć​ eg izg​ led​ a, kog nam je ve​se​lo pred​sta​vil​ a kao „Nibs​ a“.
– Kol​ ik​ o boč​ i​ca! – uz​vik​nuo sam razg​ le​daj​ u​ći oma​len​ u pro​stor​ i​ju. – Zar zai​ s​ ta znat​ e šta je u ko​joj?

– Budite originalni – nezadovoljno će Sintija. – To kaže ama baš svako ko uđe ovamo. Zaista se
nosimo mišlju da uvedemo nagradu za prvog ko ne bude kazao: „Koliko bočica!“ Već znam i posle
to​ga sle​di: „Ko​lik​ o ste lju​di do​sad otrov​ al​ i?“

Pri​znao sam kri​vi​cu pra​snuv​ši u smeh.
– Kad biste svi vi samo znali koliko je lako greškom otrovati nekog, ne biste se više s tim šalili.
Hajde da popijemo čaj. U onom kredencu imamo zalihe koječega. Ne, Lorense, tu stoje otrovi. Onaj
ve​lik​ i kre​den​ ac... Da, taj.
Posle vesele čajanke pomogli smo Sintiji da opere sudove. Tek što smo sklonili poslednju
kašičicu, neko zakuca na vrata. Sintija i Nibs se iznenada ukočiše, a na licu im se pojavi strog i
od​bo​jan izr​ az.
– Nap​ red – reč​ e Sin​ti​ja oštrim, pos​ lov​nim to​nom.
Na vratima se pojavila mlada i, reklo bi se, prilično isprepadana bolničarka, koja pruži Nibsu
nek​ ak​ vu bo​čic​ u, ali ovaj sa​mo po​ka​za ruk​ om ka Sint​ i​ji i za​go​netn​ o reč​ e:
– Ja dan​ as zap​ ra​vo ni​sam ov​de.
Sin​ti​ja uze boč​ ic​ u i odm​ e​ri je strog​ o po​put sud​ i​je.
– Ovo je tre​bal​ o da nam po​ša​ljet​ e još ju​tros.
– Se​stra se izv​ i​njav​ a. Zab​ or​ a​vi​la je.
– Ses​ tra treb​ a da proč​ it​ a prav​ i​la na ovim vra​tim​ a.
Po izrazu lica male bolničarke shvatio sam da joj nije ni na kraj pameti da tu poruku prenese
straš​ noj „ses​ tri“.
– Drug​ im reč​ i​ma, ovo će bi​ti go​to​vo tek sut​ ra uju​tru – pres​ u​di​la je Sint​ ij​ a.
– Zar baš nik​ ak​ o ne mo​žet​ e da nam to za​vrš​ i​te več​ e​ras?
– Pa – vel​ i​ko​du​šno reč​ e Sin​ti​ja – veoma smo zauzeti, ali ako budemo imali vremena, videćemo šta
mož​ em​ o da ura​dim​ o.
Mala bolničarka ode, a Sintija istog trenutka uze jednu teglu s police, pa napuni bočicu i ostavi je
na sto​lu is​pred vrat​ a.
Nas​ me​jao sam se.
– Mo​ra da se zna ko je ko.
– Nar​ av​no. Iz​vol​ i​te na naš mal​ i bal​kon. S nje​ga se vi​de sva odel​ je​nja.
Izađoh sa Sintijom i njenim kolegom i oni mi pokazaše gde se šta nalazi. Lorens je ostao unutra, ali
Sint​ i​ja ga je po​sle ne​ko​lik​ o nek​ o​li​ko tren​ u​ta​ka po​zva​la da nam se prid​ ruž​ i. Pot​ om je po​gled​ a​la na sat.
– Tre​ba li još ne​što da ura​di​mo, Nibs​ e?
– Ne.
– Dob​ ro. Ond​ a mo​že​mo da zak​ lju​čam​ o, pa da ide​mo.
Tog poslepodneva sam Lorensa upoznao u sasvim drugom svetlu. Oduvek je bio zapanjujuće
zatvoren u poređenju s Džonom. Neobično stidljiv i uzdržan, predstavljao je suštu suprotnost svom
bratu. Međutim, posedovao je neki osobeni šarm i pretpostavljao sam da bi onaj ko ga istinski dobro
upozna verovatno osećao duboku naklonost prema njemu. Dotle sam imao utisak da je njegovo
ponašanje prema Sintiji veoma uzdržano, a da se ona pred njim stidi, ali tog poslepodneva oboje su
bil​ i ve​om​ a ves​ el​ i i ča​vrl​ ja​li su kao dvo​je de​ce.
Dok smo se vozili kroz selo, setio sam se da su mi potrebne markice, te zato stadosmo ispred
poš​ te.
Kad sam izlazio, sudario sam se s nekim čovečuljkom koji je upravo ulazio. Pomerio sam se u

stran​ u i izv​ in​ io mu se, na šta on glas​ no us​klik​nu, pa me za​grl​ i i sr​dačn​ o po​ljub​ i.
– Mon ami Hejs​ tings! – po​vik​ ao je. – Pa to je zai​ ​sta mon ami Hejs​ tings!
– Poa​ r​ o! – uzv​ ik​nuh i ja.
Okre​nuo sam se ka če​zam​ a.
– Gospođice Sintija, za mene je ovo zaista prijatan susret. Ovo je moj prijatelj mesje Poaro, s

ko​jim se ni​sam vi​deo go​din​ a​ma.
– O, mi poznajemo mesjea Poaroa – veselo će na to Sintija – ali pojma nisam imala da ste

prij​ a​tel​ ji.
– Da, tak​ o je – ozbiljno potvrdi Poaro. – Poznajem madmoazel Sintiju. Ovde boravim zahvaljujući

milosrđu dobre gospođe Ingltorp. – Videvši moj upitan pogled, dodao je: – Da, prijatelju moj,
ljubazno je ponudila gostoprimstvo sedmorici mojih zemljaka, koji su, nažalost, morali da izbegnu iz
otadž​bi​ne. Mi Bel​gi​jan​ci uvek će​mo je se seć​ a​ti sa zah​ valn​ o​šću.

Poaro je bio vrlo neobičan čovečuljak. Iako tek nešto viši od metar šezdeset, držao se veoma
dostojanstveno. Svoju savršeno jajastu glavu uvek je držao malo nagnutu na stranu. Brkovi su mu bili
gusti i vojnički uredni, a odeća gotovo neverovatno besprekorna. Verujem da bi ga trun prašine više
boleo od prostrelne rane. A opet, taj malecni kicoš, koji je sada, primetio sam sa žaljenjem, teško
hramao, svojevremeno je bio jedan od najpoznatijih pripadnika belgijske policije. Imao je
nev​ e​ro​va​tan det​ ekt​ ivs​ ki dar i us​peo je da re​ši ne​ke od naj​za​mrš​ e​nij​ ih sluč​ a​je​va tog vre​men​ a.

Pok​ az​ ao mi je ku​ći​cu u koj​ oj je bo​ra​vio sa zem​ ljac​ im​ a, a ja obe​ćah da ću ga uskor​ o pos​ e​tit​ i. Po​tom
je šir​ ok​ im pok​ re​tom skin​ uo še​šir kak​ o bi po​zdra​vio Sin​ti​ju i mi se odv​ ez​ os​ mo dal​ je.

– Dra​žes​ tan čov​ e​ču​ljak – reč​ e Sin​ti​ja. – Uop​šte nis​ am znal​ a da se poz​ naj​ et​ e.
– Ni​ste ni zna​li da ste ugos​ ti​li po​znat​ u ličn​ ost – rek​ oh.
Do kuć​ e sam ih zab​ av​ ljao prep​ rič​ av​ aj​ u​ći im razn​ e Po​ar​ o​o​ve po​duh​ vat​ e i podv​ i​ge.
Bili smo odlično raspoloženi kad smo stigli. Tek što smo ušli u predvorje, gospođa Ingltorp izađe
iz svog bu​do​a​ra. Bil​ a je uz​ne​mir​ en​ a i ner​vo​zna.
– O, to ste vi – re​če.
– Tet​ka Emi​li, da li je sve u re​du? – upi​ta Sin​tij​ a.
– Naravno da jeste – oštro odvrati gospođa Ingltorp. – Zašto ne bi bilo? – Potom ugleda služavku
Dork​ as kak​ o ula​zi u tr​pez​ a​ri​ju, pa joj do​vik​nu da joj do​ne​se ne​kol​ ik​ o po​štan​skih mar​ ak​ a u bud​ o​ar.
– Da, gospođo. – Stara služavka se malo snebivala, a onda bojažljivo reče: – Gospođo, zar ne
mis​ lit​ e da bi najb​ o​lje bi​lo da pri​leg​ne​te? Iz​gle​dat​ e veo​ ​ma umor​no.
– Možda si u pravu, Dorkas. Da... Ne... Ne sad. Moram da završim neka pisma pre nego što ode
pos​ ledn​ ja poš​ ta. Jes​ i li podl​ o​žil​ a vat​ ru u moj​ oj sob​ i kao što sam ti rek​ la?
– Jes​ am, gos​ pođ​ o.
– Ond​ a ću odm​ ah po​sle več​ e​re u krev​ et.
Vrat​ il​ a se u bud​ o​ar, a Sin​tij​ a osta​de da gled​ a za njom.
– Bla​gi bož​ e! Pit​ am se šta joj je – rek​ la je Lo​ren​su.
Iz​gle​da​lo je kao da je ni​je čuo, po​što se sam​ o okre​nuo i izaš​ ao iz kuć​ e.
Predložio sam kratku partiju tenisa pre večere, a kad se Sintija složila, otrčah na sprat da uzmem
rek​ et.
Na stepeništu sam sreo gospođu Kevendiš. Možda mi se samo učinilo, ali i ona je izgledala čudno
i uz​ne​mir​ e​no.
– Da li vam je prijala šetnja s doktorom Bauerstajnom? – upitah je, trudeći da zvučim što

ne​za​int​ er​ e​so​van​ i​je.
– Nis​ am bi​la u šetn​ ji – odv​ ra​ti​la je kratk​ o. – Gde je gos​ po​đa In​gltorp?
– U svom bu​doa​ r​ u.
Grčevito je stisnula rukohvat i u tom trenutku mi je izgledala kao da se sprema za svađu. Potom je

si​šla u pred​ vor​je i otiš​ la u bud​ o​ar, za​tvor​ ivš​ i vra​ta za sob​ om.
Kad sam minut-dva kasnije žurio ka teniskom terenu, morao sam da prođem pored otvorenog

prozora budoara, tako da nisam mogao da ne čujem deo razgovora. Meri Kevendiš je zvučala kao da
se očajn​ ičk​ i trud​ i da osta​ne prib​ ra​na:

– Da​kle, neć​ et​ e da mi po​kaž​ et​ e?
Na to je go​spo​đa In​gltorp odg​ ov​ o​ri​la:
– Drag​ a moj​ a Me​ri, ovo nem​ a ni​ka​kve ve​ze s tim.
– Ond​ a mi po​kaž​ i​te.
– Lep​ o ti kaž​ em da nij​ e ono što mi​sliš. Ovo te se uop​šte ne tič​ e.
A Me​ri Ke​ven​diš joj je ogor​če​no od​gov​ or​ i​la:
– Nar​ av​no, tre​bal​ o je da znam da će​te stat​ i na nje​gov​ u stran​ u.
Sint​ ij​ a me je već če​ka​la i odm​ ah je odu​še​vlje​no rek​ la:
– Znal​ a sam! Izb​ il​ a je straš​ na svađ​ a! Sve sam iš​čač​ka​la od Dor​kas.
– Ka​kva sva​đa?
– Iz​me​đu tetk​ a Emi​li i njeg​ a. Zai​ ​sta se nad​ am da ga je kon​ ač​no proz​ re​la!
– Dork​ as je bil​ a pri​sut​na?
– Naravno da nije. „Slučajno se zatekla kraj vrata.“ Sve je praštalo. Baš me zanima oko čega su se
sva​đal​ i.
Setio sam se ciganskog lika gospođe Rejks i upozorenja gospođice Hauard, ali mudro odlučih da
gle​dam svoj​ a po​sla, a Sin​ti​ja je na​broj​ a​la sva mo​guć​ a ob​jaš​ nje​nja i ves​ el​ o dod​ a​la:
– Tet​ka Emil​ i će ga iz​ba​cit​ i i ni​kad vi​še ne​će ni reč s njim da pro​go​vo​ri.
Bio sam nestrpljiv da vidim Džona, ali nigde ga nije bilo. Očigledno se tog poslepodneva
dogodilo nešto važno. Trudio sam se da zaboravim onih nekoliko reči koje sam čuo u prolazu, ali ma
šta rad​ io, nik​ ak​ o nis​ am mog​ ao da ih iz​bac​ im iz gla​ve. Zaš​ to je Me​ri Kev​ en​diš bil​ a to​lik​ o zab​ ri​nut​ a?
Kad sam sišao na večeru, u salonu sam zatekao gospodina Ingltorpa. Izgledao je ravnodušno, kao i
običn​ o, ali me​ne je po​nov​ o ob​u​zel​ o ono oseć​ an​ je da po​sto​ji ne​što nep​ ri​rodn​ o u vez​ i s tim čo​vek​ om.
Konačno je sišla i gospođa Ingltorp. Još uvek je izgledala uznemireno, tako da je obrok protekao u
neprijatnoj tišini. Čak je i Ingltorp bio neobično ćutljiv, a inače je izigravao odanog muža i obasipao
suprugu sitnim pažnjama, kao što je podmetanje jastučeta iza leđa. Odmah po završetku večere,
go​spo​đa Ing​ ltorp se po​no​vo po​vu​kla u svoj bud​ o​ar.
– Mer​ i, nek​ a mi don​ e​su kaf​ u ova​mo – do​vik​nul​ a je. – Imam sa​mo pet mi​nut​ a da poš​ al​ jem poš​ tu.
Sintija i ja smo prešli u salon i seli kraj otvorenog prozora, a Meri Kevendiš nam donese kafu.
Uči​nil​ o mi se da je uzb​ u​đen​ a.
– Treba li vama mladima svetlo, ili uživate u sumraku? – upitala nas je. – Sintija, hoćeš li da
od​nes​ eš kaf​ u gos​ pođ​ i In​gltorp? Ja ću je sip​ at​ i.
– Nemoj da se mučiš, Meri – reče Ingltorp. – Ja ću joj odneti. – Nasuo je punu šoljicu i izašao iz
sa​lo​na paž​ lji​vo je no​seć​ i.
Lor​ ens izađ​ e za njim, a go​spođ​ a Ke​ven​diš se​de kraj nas.
Nas troje smo neko vreme sedeli u tišini. Veče je bil o čudesno, vruće i mirno. Gospođa Kevendiš

se hlad​ i​la la​gan​ o ma​šuć​ i palm​ i​nim li​stom.
– Prev​ i​še je vruć​ e – prom​ rm​ ljal​ a je. – Imać​ e​mo olu​ju.
Ali avaj – trenuci spokoja nikad ne traju dugo! Moj raj se raspao kad se iz predvorja začuo dobro

poz​ nat i omraž​ en glas.
– Dok​tor Ba​ue​ rs​ tajn! – uzv​ ikn​ u Sin​tij​ a. – Čudn​ o vrem​ e za po​se​tu.
Ljubomorno pogledah Meri Kevendiš, ali ona je izgledala sasvim staloženo, a prefinjeno bledilo

nje​nih obraz​ a osta​lo je ne​prom​ en​ je​no.
Uskoro Alfred Ingltorp uvede doktora, koji se smejao i negodovao kako nije primereno obučen za

sa​lon. Isti​ni za vo​lju, pred​stav​ ljao je tu​žan priz​ or, po​što mu ode​ća beš​ e do​slov​no ulep​ ljen​ a blat​ om.
– Šta ste to rad​ il​ i, dok​tor​ e? – krik​nu go​spo​đa Kev​ en​diš.
– Zaista se izvinjavam – reče on. – Uopšte nisam nameravao da dođem, ali gospodin Ingltorp je

nav​ a​ljiv​ ao.
– Pa, Bauerstajne, lepo ste se sredili – reče Džon ušavši iz predvorja. – Poslužite se kafom i

is​pri​čajt​ e nam šta vam se de​si​lo.
– Hoću, hvala – reče ovaj i uz skrušen osmeh nam ispriča kako je otkrio novu vrstu paprati na

nekom nepristupačnom mestu i kako se, pokušavajući da stigne do nje, okliznuo i, na svoju sramotu,
skot​ rl​ jao prav​ o u obliž​ nju bar​ u.

– Sun​ce me je brz​ o osuš​ il​ o – dod​ ao je – ali boj​ im se da ne izg​ led​ am nim​ a​lo lep​ o.
U tom tren​ ut​ku go​spo​đa Ing​ ltorp iz pre​dvorj​ a sta​de da do​ziv​ a Sin​ti​ju, i dev​ ojk​ a is​tr​ča.
– Sam​ o od​nes​ i gor​ e moj​ u kut​ i​ju za dok​ um​ ent​ a, drag​ a. Odoh ja na spav​ a​nje.
Vrata ka predvorju bila su široka. Ustao sam kad i Sintija, a Džon je stajao odmah do mene. Bilo
je, dakle, troje svedoka spremnih da se zakunu da je gospođa Ingltorp u ruci imala šolju kafe koju još
nije bila ni okusila. Prisustvo doktora Bauerstajna potpuno mi je upropastilo čitavo to veče. Činilo
mi se da taj čo​vek ni​kad ne​će otić​ i. Odah​nuo sam kad je ko​načn​ o ustao da po​đe.
– Prošetaću s vama do sela – reče gospodin Ingltorp. – Treba da se vidim s našim upravnikom
ima​nja u ve​zi s ne​kim rač​ un​ i​ma. – Potom se okrenuo ka Džonu. – Nema potrebe da me čekate. Poneću
ključ od ula​znih vrat​ a.

3.

Trag​ ič​na noć

Da bi ovaj deo moje priče bio jasniji, prilažem plan prvog sprata Stajl​ za. Do prostorija za poslugu
stiže se kroz vrata B. One su potpuno odvojene od desnog krila, u kom su se nalazile odaje
Ing​ ltorp​ o​vih.

Kad me je Lorens Kevendiš probudio, pomislio sam da je gluvo doba noći. U ruci je držao sveću,
a po uzb​ u​đe​nju na njeg​ o​vom li​cu od​mah sam znao da se do​god​ il​ o ne​što ozbilj​no.

– Šta se de​si​lo? – upit​ ah ga prid​ ig​ av​ši se u krev​ et​ u i pok​ u​ša​va​juć​ i da sre​dim mi​sli.
– Bojim se da je moja majka teško bolesna. Izgleda da ima nekakav napad. Nažalost, zaključala se
u sob​ i.
– Od​mah dol​ a​zim.
Skočio sam iz kreveta i navukao kućni mantil, a potom pošao za Lorensom kroz hodnik i preko
gal​ er​ i​je, sve do des​ nog kril​ a ku​će.
Usput nam se pridružio Džon Kevendiš, a pristiglo je i dvoje-troje usplahirenih slugu. Lorens se
okret​ e ka bra​tu.
– Šta mis​ liš da treb​ a da ura​dim​ o?
Pom​ i​slih kak​ o nje​gov​ a neod​ ​lučn​ ost nik​ ad nij​ e bil​ a oči​gled​ni​ja neg​ o u tom tre​nut​ku.
Džon snažno prodrma kvaku na vratima gospođe Ingltorp, ali bez ikakvog rezultata. Bilo je jasno
da su zaključana iznutra, ili da je navučena reza. Dotle je već čitava kuća bila na nogama. Iz sobe su
dop​ ir​ a​li vr​lo zab​ rin​ ja​vaj​ uć​ i zvu​ci. Znal​ i smo da mo​ram​ o ne​što da pred​ u​zme​mo.
– Gospodine, pokušajte da uđete kroz sobu gospodina Ingltorpa – povika Dorkas. – O, sirota

gos​ pođ​ a!
Tek tad sam shvatio da Alfred Ingltorp nije s nama i da od svih ukućana jedino on nije došao. Džon

je otvorio vrata njegove sobe. Unutra je vladao mrkli mrak, ali tad i Lorens uđe noseći sveću i na
drht​ av​ oj sve​tlos​ ti vi​des​ mo da je krev​ et ne​takn​ ut i da tu nem​ a ži​ve duš​ e.

Odmah smo produžili do vrata između soba. I ta su bila zaključana ili zamandaljena s druge strane.
Šta sad?

– O, bož​ e. Šta da ra​di​mo, gos​ pod​ i​ne? – zav​ ap​ il​ a je Dork​ as krš​ e​ći ruk​ e.
– Pretpostavljam da ćemo morati da provalimo. Doduše, to neće biti lako. Neka jedna služavka
ode dole da probudi Bejlija i kaže mu da odmah ode po doktora Vilkinsa. Sad ćemo da se
poz​ ab​ a​vi​mo vra​ti​ma. Sam​ o tre​nu​tak. Zar ne po​sto​je jedn​ a i u Sint​ ij​ in​ oj so​bi?
– Da, gos​ pod​ i​ne, ali ona su stal​no zam​ and​ al​ jen​ a. Ni​kad se nis​ u ni otvar​ al​ a.
– Pa, bol​ je da prov​ e​ri​mo.
Hitro je otrčao hodnikom do Sintijine sobe. Meri Kevendiš je već bila tamo i pokušavala
dr​mus​ an​ jem da prob​ ud​ i dev​ ojk​ u, ko​ja je očig​ led​no ima​la neob​ ič​no čvrst san.
Ubr​zo se vra​tio.
– Ne valja. I ta vrata su zabravljena. Moraćemo da provalimo. Mislim da su ova malo slabija od
onih iz hod​ni​ka.
Zajedno smo se napregli i navalili. Dovratak je bio čvrst i dugo nam je odolevao, ali na kraju ipak
ose​ti​smo da pop​ uš​ ta pod naš​ om te​žin​ om i vra​ta se kon​ ačn​ o otvor​ iš​ e uz grom​ og​ la​san pras​ ak.
Upali smo u sobu. Lorens je i dalje držao sveću. Gospođa Ingltorp je ležala na krevetu, a celo telo
su joj potresali snažni grčevi. Verovatno je prilikom jednog preturila noćni stočić. Međutim, baš kad
smo ušli, udov​ i joj se opu​sti​še i ona klon​ ul​ o pad​ e na ja​stuk​ e.
Džon žurno pređe sobu i upali gasno svetlo, a onda se okrete ka služavci Eni i posla je da iz
trpezarije u prizemlju donese bocu konjaka. Zatim je prišao majci, a ja povukoh rezu s vrata prema
hod​nik​ u.
Okrenuo sam se da kažem Lorensu kako bi bilo najbolje da ih ostavim pošto im moja pomoć više
nije potrebna, ali reči mi se zalediše na usnama. Nikad u životu nisam video toliki strah na ljudskom
licu. Bio je bled kao krpa, ruka mu je toliko drhtala da je rastopljeni vosak kapao po podu, a oči,
skamenjene od užasa ili nekog sličnog osećanja, bile su prikovane za nešto iza moje glave, nešto što
se nalazilo na suprotnom zidu. Izgledao je kao da se bio potpuno oduzeo. Nagonski se ovrnuh da
vidim u šta to gleda, ali nisam primetio ništa neobično. Žeravica koja dogoreva i niz kitnjastih ukrasa
na kam​ i​nu ni u kom sluč​ a​ju mi ni​su del​ o​val​ i opa​sno.
Izgledalo je kao da je napad koji je doživela gospođa Ingl​torp počeo da jenjava. Sad je već mogla
is​prek​ id​ an​ o da go​vor​ i.
– Bo​lje mi je... po​če​lo od​jed​nom... glup​ o od men​ e... što sam se za​klju​čal​ a.
Tad nečija senka pade preko kreveta i ja, podigavši pogled, ugledah Meri Kevendiš kako stoji kraj
vrata grleći Sintiju oko pasa. Izgledalo je kao da pridržava devojku, koja je delovala potpuno
omam​ ljen​ o i van seb​ e. Bil​ a je zaj​ ap​ ur​ e​na i ne​pre​sta​no je zev​ a​la.
– Sirota Sintija se strašno uplašila – rekla je gospođa Kevendiš tihim jasnim glasom. Primetio sam
da ona na sebi ima beli radni mantil, što je značilo da ima više sati nego što sam mislio. Tek tad
videh da se kroz zavese na prozorima probija slabašna svetlost praskozorja i da sat na kaminu
pok​ a​zu​je da je got​ o​vo pet.
Trg​ oh se od prig​ u​šen​ og krik​ a iz kre​vet​ a. Si​rot​ u sta​ru dam​ u po​tre​sao je no​vi na​let bo​lov​ a. Gr​če​vi su

bili toliko snažni da ju je bilo mučno gledati. Zavladala je opšta pometnja. Okupili smo se oko nje,
nemoćni da joj pomognemo ili joj olakšamo muke. Poslednji grč ju je odigao s kreveta, a telo joj se
toliko izvilo da je izgledalo kao da se oslanja samo na glavu i pete. Uzalud su Meri i Džon
pokušavali da joj daju još malo konjaka. Sekunde su prolazile. Telo joj se još jednom izvilo na onaj
neo​bič​ an nač​ in.

Uto se doktor Bauerstajn odlučno progura u sobu. Na trenutak je zastao kao ukopan i zagledao se u
tel​ o na krev​ et​ u, i baš tad gos​ pođ​ a In​gltorp, oči​ju upr​tih u le​ka​ra, prok​ rk​ lja:

– Al​fred... Alf​ red... – Po​tom je klon​ ul​ a i osta​la da lež​ i ne​po​kretn​ o na ja​stu​ci​ma.
Doktor se u dva koraka nađe kraj kreveta, pa je uhvati za ruke i poče žustro da ih diže i spušta,
primenjujući ono što sam prepoznao kao veštačko disanje. Oštro je izdao posluzi nekoliko kratkih
naređenja. Zapovednim pokretom ruke dao nam je znak da se odmaknemo do vrata. Zadivljeno smo
ga posmatrali, ali verujem da smo duboko u duši znali da je prekasno i da se više ništa ne može
učin​ it​ i. Po iz​raz​ u nje​go​vog lic​ a vid​ eo sam da ni sâm ne gaj​ i pre​viš​ e nad​ e.
Na kraju je odustao i tužno odmahnuo glavom. U tom trenutku začusmo korake u hodniku i u sobu
utrč​ a lič​ni lek​ ar go​spođ​ e Ing​ ltorp, dokt​ or Vil​kins. Bio je to zde​pa​sti čo​ve​čul​ jak smu​še​nog pon​ a​šan​ ja.
Doktor Bauerstajn mu je u nekoliko reči objasnio kako je slučajno prolazio kraj kapije imanja baš
kad je izjurio auto, koji smo poslali po Vilkinsa, pa je dotrčao do kuće što je brže mogao. Klonulim
pok​ ret​ om ru​ke po​kaz​ ao je ka te​lu na kre​vet​ u.
– Vrrrlo tužno, vrrrlo tužno – mrmljao je doktor Vilkins. – Jadna stara gospođa. Oduvek je previše
radila... previše... uprkos mojim savetima. Govorio sam joj: „Od-mo-ri-te se.“ Ali ne... njena
pre​dan​ ost dob​ ro​tvorn​ om ra​du bil​ a je pret​ e​ra​na. Pri​ro​da se pob​ u​ni​la. Pri-ro-da se po-bu-ni-la.
Primetio sam da doktor Bauerstajn sumnjičavo odmerava seoskog lekara. Netremice ga je gledao i
kad je re​kao:
– Grčevi su bili neobično jaki, doktore Vilkinse. Žao mi je što niste stigli na vreme da ih i sami
vi​di​te. Bi​li su... pa, sličn​ i oni​ma ko​je iza​ziv​ a tet​ an​ us.
– Aha! – mud​ ro izj​ av​ i dokt​ or Vilk​ ins.
– Voleo bih da porazgovaramo nasamo – reče doktor Bauerstajn, pa se okrete ka Džonu. – Nem​ at​ e
ni​šta prot​ iv?
– Na​ravn​ o da nem​ am.
Svi smo iza​šli u hodn​ ik, ostav​ ljaj​ uć​ i le​kar​ e sa​me u sob​ i, i ja čuh ka​ko se ključ okre​će u brav​ i.
Polako smo sišli u prizemlje. Bio sam užasno uzbuđen. Kako imam pristojnu moć izvođenja
zaključaka, ponašanje doktora Bauerstajna pokrenulo je u mojim mislima čitavu navalu najčudnijih
pretp​ os​ tavk​ i. Mer​ i Kev​ end​ iš me uhva​ti za mi​ši​cu.
– Šta ovo zna​či? Za​što je dokt​ or Ba​ue​ r​stajn bio tol​ i​ko... čud​ an?
Pog​ le​dao sam je.
– Zna​te šta ja mis​ lim?
– Šta?
– Sluš​ ajt​ e! – rekoh, pa se osvrnuh da proverim može li iko da nas čuje. Glas mi se pretvorio u
šap​ at. – Mis​ lim da ju je nek​ o otrov​ ao! Sig​ u​ran sam da i dokt​ or Bau​ ​er​stajn sum​nja na to.
– Mo​lim? – Pribila se leđima uza zid, a zenice joj se naglo raširiše. Poskočio sam kad je iznenada
krik​nul​ a: – Ne, ne... ne to... ne to! – Okrenula se i potrčala uza stepenice, a ja za njom, plašeći se da
se ne onesvesti. Zatekao sam je kako, samrtno bleda, stoji naslonjena na rukohvat. Nervozno mi je
odm​ ahn​ u​la da je osta​vim.

– Ne, ne... Idit​ e. Hoć​ u da bu​dem sa​ma. Daj​te mi mi​nut-dva da se smi​rim. Idi​te do​le kod osta​lih.
Nevoljno sam je poslušao. Džon i Lorens su bili u trpezariji, i ja im se pridružih. Ćutali smo, ali
ver​ uj​ em da sam isk​ a​zao mis​ li svih nas kad kon​ ač​no prek​ i​doh ti​šin​ u re​či​ma:
– Gde je gos​ po​din In​gltorp?
Zgledali smo se. Stvarno, gde je Alfred Ingltorp? Njegovo odsustvo je bilo neobično i
neobjašnjivo. Setio sam se poslednjih reči gospođe Ingltorp. Šta se krilo iza njih? Šta bi nam još
re​kla da je ima​la vrem​ en​ a?
Konačno začusmo korake dvojice lekara na stepeništu. Doktor Vilkins je izgledao važno i
uzbuđeno, očigledno se trudeći da unutrašnje ushićenje prikrije smirenošću primerenom situaciji.
Doktor Bauerstajn je ostao u pozadini, a njegovo ozbiljno bradato lice zadržalo je nepromenjen izraz.
Vil​kins je gov​ o​rio u ime oboj​ ic​ e. Obrat​ io se Džo​nu:
– Gos​ po​di​ne Kev​ end​ iš, že​leo bih vaš​ u sag​ la​snost za obduk​cij​ u.
– Da li je to neo​ph​ odn​ o? – pro​ce​dio je Džon dok mu se lic​ e grč​ il​ o od bo​la.
– Ap​sol​ utn​ o – od​gov​ o​ri dok​tor Bau​ ​er​stajn.
– Hoć​ et​ e da kaž​ et​ e...?
– Da u ova​kvim okol​nos​ tim​ a ni dok​tor Vil​kins ni ja ne mo​žem​ o da potp​ iš​ em​ o umrl​ ic​ u.
Džon po​gnu glav​ u.
– U tom sluč​ aj​ u, pre​os​ taj​ e mi jed​ in​ o da se slož​ im.
– Hval​ a vam – žustro reče doktor Vilkins. – Predlažemo da se to obavi sutra uveče... ili, još bolje,
no​ćas. – Pogledao je napolje, gde je već svitalo. – Bojim se da se u ovakvim okolnostima istraga
teš​ ko mo​že iz​beć​ i. To su nu​žne form​ al​nos​ ti pa vas mo​lim da se ne uzn​ em​ ir​ av​ at​ e.
Nak​ ratk​ o je za​vlad​ ao muk, a ond​ a dok​tor Bau​ e​ rs​ tajn izvad​ i iz dže​pa dva ključ​ a i pred​ ad​ e ih Džo​nu.
– Ovo su ključ​ e​vi obej​ u so​ba. Za​klju​čao sam ih i smat​ ram da ih do dal​ jeg ne tre​ba otvar​ at​ i.
Pot​ om oba lek​ a​ra odo​še.
Neprestano mi se jedna misao motala po glavi i učinilo mi se da je pravi trenutak da je iznesem.
Ali ipak sam se ustezao. Znao sam da se Džon užasava bilo kakvog publiciteta i da je ležerni
optimista koji najradije izbegava neprilike. Možda ga neću lako ubediti u razboritost svog plana. S
druge strane, Lorens je bio manje formalan i imao je više mašte, tako da sam osećao da bih pre na
njega mogao da računam kao na saveznika. Nesumnjivo je kucnuo čas da preuzmem stvar u svoje
ruk​ e.
– Džo​ne – rek​ oh – neš​ to bih te pi​tao.
– Izv​ ol​ i.
– Sećaš se da sam ti pomenuo svog prijatelja Poaroa? Onog Belgijanca koji trenutno boravi ovde?
Svoj​ e​vrem​ e​no je bio jed​ an od najp​ oz​ na​ti​jih det​ ekt​ iv​ a.
– Seć​ am se.
– Že​leo bih da mi do​zvol​ iš da ga poz​ o​vem... da ist​ raž​ i sve ovo.
– Šta... zar sad​ a? Pre obd​ uk​ci​je?
– Da, što pre to bol​ je ako... ako... ovd​ e nis​ u či​sta pos​ la.
– Glu​po​sti! – ljutito povika Lorens. – Mislim da je sve to Baurestajnovo maslo! Vilkinsu to ne bi
ni palo na pamet da mu ovaj nije ubacio bubu u uvo. A Bauerstajn, kao svi specijalisti, ima fiks-
idej​ e. Otro​vi su njeg​ ov hob​ i i za​to ih vid​ i gde god da se okre​ne.
Pri​znaj​ em da me je iz​ne​nad​ io Lor​ ens​ ov stav. Retk​ o je s to​lik​ o ža​ra gov​ or​ io o bil​ o če​mu.
Džon je oklev​ ao.

– Ne mogu da se složim s tobom, Lorense – reče napokon. – Sklon sam da dam Hejstingsu
od​re​še​ne ru​ke, ma​da bih ipak da još mal​ o sa​če​ka​mo. Ne žel​ im​ o ne​pot​ re​ban skand​ al.

– Ne, ne – sta​doh da ga ubeđ​ uj​ em – tog ne tre​ba da se pla​šiš. Po​a​ro je su​šta disk​ rec​ i​ja.
– Pa dobro, neka ti bude. Prepuštam ti to. Mada, ako je u pitanju ono u šta svi sumnjamo, slučaj je
pri​ličn​ o ja​san. Ne​ka mi bog opros​ ti ako ga pog​ re​šno okriv​ ljuj​ em!
Pog​ le​dao sam na sat. Bi​lo je šest. Od​luč​ io sam da ne gub​ im vrem​ e.
Međutim, dozvolio sam sebi da sve odložim još pet minuta, koje sam utrošio prekopavajući
biblioteku sve dok nisam pronašao jednu medicinsku knjigu u kojoj je postojao opis trovanja
strihn​ in​ om.

4.

Poa​ ​ro ist​ raž​ u​je

Kuća u selu u kojoj su stanovali Belgijanci nalazila se veoma blizu ulaza u park. Do nje se mnogo
brže stizalo uskom stazom kroz visoku travu nego vijugavim zaobilaznim putem. Zato sam i krenuo
upravo tuda. Već sam bio nadomak njihove kućice, kad mi pažnju privuče muška prilika koja je trčala
ka me​ni. Bio je to go​spo​din Ing​ ltorp. Gde li je to bio? Kak​ o na​mer​ av​ a da ob​jas​ ni svo​je od​sus​ tvo?

Usp​ la​hir​ en​ o mi se obra​tio.
– Bož​ e! Pa to je straš​ no! Jad​na moj​ a že​na! Tek sam sad čuo!
– Gde ste bil​ i? – upit​ ah ga.
– Denbi me je sinoć zadržao do kasno. Već je bilo prošlo jedan kad smo završili. Tek tad sam
otkrio da sam ipak zaboravio ključ od ulaznih vrata. Nisam hteo da probudim celu kuću pa mi je
Den​bi po​nud​ io da pre​spa​vam kod nje​ga.
– A ka​ko ste saz​ nal​ i šta se de​sil​ o? – na​stav​ io sam da za​pit​ku​jem.
– Vilkins je svratio do Denbija da mu javi. Jadna moja Emili! Bila je toliko požrtvovana... toliko
plem​ e​ni​te pri​ro​de. Prec​ e​ni​la je svo​ju sna​gu.
Oset​ io sam ka​ko me prep​ la​vljuj​ e od​boj​nost. Kak​ av je to prev​ ej​ a​ni li​ce​mer!
– Žu​rim – re​koh, za​dov​ o​ljan što me nij​ e pi​tao kud sam kren​ uo.
Ne​ko​li​ko min​ ut​ a kas​ nij​ e, za​ku​cao sam na vra​ta Li​stvejz ko​tid​ ža.
Kako mi niko nije otvorio, nestrpljivo pokucah još jednom. Ovoga puta se prozor iznad mene
opre​zno otvor​ io i na nje​mu se po​ja​vi Poa​ ​ro.
Iznenađeno je uzviknuo kad me je ugledao. Ukratko mu ispričah kakva se tragedija dogodila i
obj​ a​snih mu da mi je pot​ rebn​ a nje​gov​ a po​moć.
– Sačekajte malo, dragi prijatelju, pustiću vas unutra pa ćete mi sve ispričati dok se budem
oblač​ io.
Uskoro je otključao vrata i poveo me u svoju sobu. Tu me je posadio u fotelju i ja mu ispričah celu
priču, ne prećutavši ništa i ne ispustivši nijedan podatak, bio on važan ili ne, dok se on brižljivo i bez
žurb​ e dot​ e​riv​ ao.
Ispričao sam mu kako su me probudili, o poslednjim rečima gospođe Ingltorp, o odsustvu njenog
supruga, o jučerašnjoj svađi, o deliću razgovora između Meri i njene svekrve koji sam slučajno
načuo, o ranijoj svađi gospođe Ingltorp i gospođice Hauard, a pomenuo sam mu i upozorenje bivše
druž​ be​nic​ e.
Nisam bio onoliko jasan koliko sam želeo. Često sam se ponavljao, a povremeno sam morao i da
se vrać​ am na nek​ u poj​ e​di​nost ko​ju sam pres​ ko​čio. Poa​ r​ o se lju​baz​ no sme​škao.
– Zbunjeni ste? Zar ne? Samo polako, mon ami. Uzbuđeni ste i usplahireni, a to je sasvim
prirodno. Čim se malo smirimo, poređaćemo činjenice, uredno, svaku ćemo staviti na svoje mesto.
Ispitivaćemo ih... ali i odbacivati. Važne ćemo staviti na jednu stranu, a nevažne, puf! – tu je naduvao
svoj​ e he​ruv​ ims​ ke obraz​ e i sme​šno du​nuo – oduv​ a​će​mo ih!
– Sve je to lepo – primetio sam – ali kako ćete da odlučite šta je važno a šta ne? Meni je to uvek
naj​te​že.

Po​a​ro od​lučn​ o od​mah​nu glav​ om. Sad je vr​lo briž​ ljiv​ o sre​điv​ ao brk​ ov​ e.
– Ni​je baš tak​ o. Voyons! Jed​na či​njen​ i​ca vo​di ka dru​goj... i ta​ko red​ om. Da li se na​redn​ a uklap​ a? A
merv​ ei​ l​le! Dobro! Idemo dalje. A ova sledeća mala činjenica... ne! O, to je čudno! Nešto nedostaje...
nema neke karike u lancu. Ispitujemo. Tražimo. I onda uzmemo tu čudnu malu činjenicu, tu možda
beznačajnu pojedinost, i stavimo je ovde! – napravio je zamršen pokret rukom – Ipak je značajna! I
ve​lik​ a!
– D-da...
– Ali! – Po​ar​ o mi tak​ o si​lov​ i​to za​pre​ti prs​ tom da sam ustuk​nuo. – Paz​ it​ e! Pog​ ib​ eljn​ o je za det​ ekt​ iv​ a
ako kaže: „Tako je mala... uopšte nije važna. Neće se uklopiti. Zanemariću je.“ Tako se stvara zbrka!
Sve je va​žno.
– Znam. Uvek ste mi to govorili. Zato sam toliko zalazio u detalje, bilo da ih smatram važnima ili
ne.
– A ja sam zadovoljan vama. Imate dobro pamćenje i verno ste mi preneli sve činjenice. O
redosledu izlaganja ne bih da se izjašnjavam... mada je zaista jadan! Ali oprostiću vam jer ste
uz​buđ​ en​ i. Tom​ e ću prip​ is​ at​ i i či​nje​nic​ u da ste pro​pus​ til​ i jedn​ u po​jed​ in​ ost od izu​ ​zetn​ og znač​ aj​ a.
– Ko​ju? – upi​tah.
– Nis​ te mi re​kli da li je go​spo​đa Ing​ ltorp sin​ oć dob​ ro ve​čer​ a​la.
Zagledah se u njega. Očigledno je rat uticao na čovečuljkov mozak. Posvetio se temeljnom
čet​kan​ ju sa​koa pre ne​go što će ga obu​ći i izg​ led​ ao je kao da je pot​pun​ o za​oku​pljen tim po​slom.
– Ne se​ćam se – re​koh. – Uostal​ om, za​i​sta ne vid​ im...
– Ne vi​di​te? Ali to je iz​uz​ etn​ o važ​ no!
– Ne shvatam zašto – rekoh pomalo nabusito. – Koliko se sećam, nije mnogo jela. Bila je vidno
uzn​ em​ ir​ e​na i to joj je pok​ va​ri​lo apet​ it. Sas​ vim prir​ odn​ o.
– Da – zam​ i​šljen​ o će Poa​ ​ro. – Sa​svim pri​rod​no.
Otvor​ io je fio​ ​ku i izv​ ad​ io iz nje ma​lu akten-tašnu, a onda se okre​nuo ka me​ni.
– Sad sam spreman. Idemo u château, da sve ispitamo na licu mesta. Oprostite, mon ami, ali
obuk​ li ste se na brz​ in​ u i kra​vat​ a vam sto​ji ukos​ o. Do​zvo​lit​ e. – Ve​štim po​kre​tom je sve dov​ eo u red.
– Ça y est! Pa, da kre​nem​ o?
Žurno smo napustili selo i prošli kroz kapiju imanja. Poaro zastade na trenutak i baci tužan pogled
ka prel​ ep​ om, ve​li​kom par​ku, ko​ji je još svet​ lu​cao od ju​tarn​ je ro​se.
– Tak​ o je le​po, tak​ o le​po, a ta​mo je ipak jad​na por​ od​ ic​ a oba​vij​ en​ a tu​gom, slo​mlje​na bol​ om.
Netremice me je posmatrao dok je to govorio, i ja shvatih da sam pod njegovim upornim pogledom
poc​ r​ven​ eo.
Da li je porodica slomljena bolom? Da li je tuga zbog smrti gospođe Ingltorp zaista toliko velika?
Shvatio sam da je u kući uočljivo odsustvo osećanja. Pokojnica prosto nije umela da pridobije
lju​bav. Nje​na smrt je za sve bil​ a uda​rac i ne​prij​ atn​ ost, ali nik​ o neć​ e iskre​no žal​ i​ti za njom.
Kao da mi je pro​čit​ ao mis​ li, Po​a​ro tu​žno klimn​ u gla​vom.
– Ne, vi ste u pravu – re​če. – Ipak to nije krvno srodstvo. Bila je ljubazna i velikodušna prema tim
Kev​ end​ iš​ o​vi​ma, ali ni​je im bil​ a pra​va maj​ka. Krv ni​je vod​ a. Upam​ti​te to. Krv ni​je vo​da.
– Po​a​ro – obra​tih mu se – voleo bih da mi kažete zašto ste me pitali da li je gospođa Ingltorp sinoć
do​bro ve​če​ral​ a. Ne​pres​ tan​ o raz​mi​šljam o tom​ e, ali ni​ka​ko ne vid​ im kak​ ve to vez​ e ima s bil​ o čim.
Ćut​ ao je ne​kol​ ik​ o se​kun​di dok smo ho​da​li dal​ je, a onda reč​ e:
– Mogu da vam kažem... mada, kao što znate, ne volim da išta objašnjavam sve do samog kraja.

Trenutno se sumnja da je gospođa Ingltorp umrla od trovanja strihninom, koji joj je najverovatnije
ne​ko sta​vio u kaf​ u.

– Pa?
– A u kol​ ik​ o su sa​ti pos​ luž​ il​ i kaf​ u?
– Oko osam.
– To znači da ju je popila između osam i pola devet, ili bar ne mnogo kasnije. E sad, strihnin je
otrov koji deluje dosta brzo. Njegovo dejstvo bi se osetilo uskoro, verovatno za manje od sat
vremena. Međutim, u slučaju gospođe Ingltorp, simptomi se nisu pojavili sve do pet ujutru, dakle
nakon devet sati! Ali ukoliko je obilno jela otprilike u isto vreme kad je progutala otrov, to bi moglo
da uspori njegovo dejstvo, ali ipak ne toliko. Svejedno, i tu mogućnost treba uzeti u obzir. S druge
strane, rekli ste da je vrlo slabo večerala, a simptomi su se pojavili tek u zoru! To je neo​ bi​čna
okolnost, prijatelju moj. Možda će se tokom obdukcije pojaviti nešto što će to da objasni. U
međ​ uv​ rem​ e​nu, ne gu​bi​te to iz vi​da.
Kad smo stig​ li nad​ o​mak kuć​ e, Džon izađ​ e da nas po​zdra​vi. Iz​gle​dao je umorn​ o i izm​ uč​ e​no.
– Ovo je strašno, mesje Poaro – re​če. – Hejstings vam je objasnio da po svaku cenu želimo da
iz​begn​ e​mo pu​blic​ it​ et.
– Sa​vr​šen​ o vas razu​ ​mem.
– Znat​ e, za​sad po​sto​ji je​di​no sumn​ ja. Nem​ am​ o ni​kak​ ve do​ka​ze.
– Tačn​ o. Sam​ o mer​ a pre​do​strož​ no​sti.
Džon iz​va​di tab​ a​ke​ru i pri​pa​li ci​gar​ e​tu, pa se okre​te ka me​ni.
– Znaš li da se onaj In​gltorp vrat​ io?
– Znam, sreo sam ga.
Džon baci palidrvce u obližnju cvetnu leju, što je bilo previše za Poaroova osećanja. Izvadio ga je
i ured​no zak​ op​ ao.
– Naj​već​ a je muk​ a u to​me što pro​sto ne znam kak​ o da se po​na​šam pre​ma njem​ u.
– To vas neć​ e još dug​ o muč​ it​ i – tih​ o re​če Po​ar​ o.
Džon ga zbunjeno pogleda, ne shvatajući značenje te zagonetne izjave. Pružio mi je ona dva ključa
koj​ a mu je osta​vio dok​tor Bau​ e​ r​stajn.
– Pok​ až​ i me​sje Poa​ ​rou sve što bu​de že​leo da vid​ i.
– Jes​ u li so​be zak​ lju​čan​ e? – upi​ta Poa​ r​ o.
– Dok​tor Bau​ ​ers​ tajn je sma​trao da je tak​ o naj​bol​ je.
Po​ar​ o za​mi​šljen​ o klim​nu glav​ om.
– To znač​ i da je sas​ vim si​gur​ an. Pa, to nam bit​no olakš​ av​ a po​sao.
Popeli smo se do sobe u kojoj se odigrala tragedija. Zarad lakšeg snalaženja, prilažem skicu
pros​ to​rij​ e i najv​ a​žnij​ e ko​ma​de na​meš​ ta​ja.

Poaro je zaključao vrata iznutra i prionuo na temeljno pretraživanje sobe. Prelazio je s jednog
predmeta na drugi okretno kao skakavac. Ja sam ostao kraj vrata, bojeći se da ne izbrišem neki trag.
Me​đu​tim, Poa​ ​ro uop​šte nij​ e ce​nio moj​ u uviđ​ av​nost.

– Šta vam je, prij​ a​tel​ ju? – pov​ i​kao je. – Sto​ji​te tu kao... kak​ o vi ono kaž​ e​te?... a da, kao pro​štac.
Ob​ja​snio sam da ne bih že​leo da obriš​ em otis​ ke no​gu.
– Otiske nogu? Šta vam pada na pamet? Pa kroz ovu sobu je prošla takoreći čitava vojska! Kakve
bismo otiske mogli da pronađemo? Ne, dođite ovamo i pomozite mi u pretraživanju. Odložiću tašnu
dok mi ne za​tre​ba.
Ta​ko je i urad​ io, spus​ tiv​ši je na okrug​ li sto kraj pro​zo​ra, što se po​ka​za​lo kao loš iz​bor po​što gor​nja
ploč​ a ni​je bil​ a pri​čvrš​ će​na, pa se na​kri​vil​ a i tašna je za​vrš​ il​ a na pod​ u.
– En voilà une tab​ le! – uzv​ ik​nu Po​ar​ o. – Eh, prijatelju moj, čovek može da živi i u najvećoj kući, a
da nem​ a ni​ma​lo udob​no​sti.
Nak​ on ovog na​ra​vou​ č​ e​ni​ja na​stav​ io je pre​tra​gu.
Izvesno vreme mu je pažnju zaokupljala mala ljubičasta kutija za dokumenta s ključem u bravi,
koja je stajala na pisaćem stolu. Izvadio je ključ i pružio mi ga da ga pogledam. Nisam uspeo da
uočim niš​ ta neob​ ičn​ o. Bio je to najo​ ​bičn​ i​ji ključ s alk​ om od ko​ma​da sa​vij​ en​ e žic​ e.
Zatim je pregledao vrata koja smo bili provalili i uverio se da je reza zaista bila navučena. Onda
je prešao na vrata ka Sintijinoj sobi. I na njima je reza bila navučena, baš kao što sam mu i rekao.
Međutim, on ju je ipak bez žurbe pomerio i nekoliko puta otvorio i zatvorio vrata s najvećom
mogućom pažnjom, vodeći računa da ne proizvede nikakav zvuk. Iznenada mu je pažnju privuklo
nešto na rezi, pa stade da je zagleda. Zatim je iz torbe izvadio pincetu i skinuo nešto sićušno, što je

bri​žljiv​ o spak​ o​vao u ma​li kov​ e​rat.
Na komodi je stajao poslužavnik s gasnim rešoom i šerpicom, u kojoj je još uvek bilo neke tamne

tečn​ o​sti. Od​mah po​red nal​ az​ il​ a se šo​lja, iz koj​ e je nek​ o neš​ to pio, s tacn​ om.
Zapitao sam se kako sam mogao da budem toliko nepažljiv da to previdim. Bio je to važan trag.

Poa​ r​ o paž​ lji​vo umoč​ i prst u onu teč​nost i opre​zno ga li​znu. Na​mrš​ tio se.
– Ka​kao... sa... rek​ ao bih... rum​ om.
Potom je prešao na stvari što su popadale kad se noćni stočić preturio. Stona lampa, nekoliko

knjig​ a, šib​ i​ce, svež​ anj klju​čev​ a i krh​ ot​ in​ e šo​ljic​ e za kaf​ u le​žal​ i su ras​ ut​ i po po​du.
– Ah, ovo je za​ni​mljiv​ o – re​če.
– Mo​ram priz​ nat​ i da u sve​mu tom​ e ne vid​ im niš​ ta pos​ ebn​ o za​ni​mljiv​ o.
– Stvarno? Pogledajte malo bolje ovu lampu. Pukla je na samo dva mesta. S druge strane, šoljica

za ka​fu je tak​ o​re​ći zdrob​ ljen​ a u prah.
– Dob​ ro – rek​ oh nes​ tr​plji​vo. – Ve​ro​vatn​ o je ne​ko stao na nju.
– Ta​ko je – po​tvr​di Poa​ r​ o pom​ al​ o čud​nim gla​som. – Nek​ o je stao na nju.
Ustao je s poda i polako odšetao do kamina, gde je stao da odsutno dodiruje ukrasne figurice i

do​vod​ i ih pod ko​nac. Uvek to ra​di kad je uzb​ u​đen.
– Mon ami – reče okrenuvši se ka meni – neko je stao na tu šoljicu i smrvio je u prah, a učinio je

to ili za​to što je u njoj bi​lo strih​nin​ a ili, što je mno​go go​re, zat​ o što ga ni​je bi​lo!
Nisam ništa odgovorio. Bio sam zapanjen, ali znao sam da nema svrhe tražiti objašnjenje. Ubrzo se

sabrao i nastavio pretragu. Podigao je s poda onaj svežanj ključeva i stao da ih prebire. Na kraju je
odabrao jedan, veoma svetao i sjajan, kojim je pokušao da otvori ljubičastu kutiju za dokumenta.
Ispostavilo se da ključić odgovara i Poaro otvori kutiju, ali tad nakratko zastade, pa je ponovo
za​tvo​ri i zak​ lju​ča, a za​tim stav​ i klju​čev​ e u džep, uklju​čuj​ uć​ i i onaj koj​ i smo pron​ a​šli u bra​vic​ i.

– Ni​sam ovla​šćen da preg​ le​dam ova do​ku​ment​ a, ali to treb​ a oba​vi​ti... sme​sta!
Potom je temeljno pretražio fioke umivaonika. Kad je prešao na drugi kraj sobe, kraj levog
prozora, pažnju mu je privukla jedva vidljiva okrugla mrlja na tamnosmeđem tepihu. Spustio se na
ko​le​na i pod​ rob​no je isp​ it​ ao, oti​šav​ši čak tol​ i​ko dal​ e​ko da je po​mir​ iš​ e.
Na kraju je presuo nekoliko kapi kakaoa u epruvetu i brižljivo je začepio. Zatim je izvadio
bel​ ež​ ni​cu.
– U ovoj sobi smo pronašli – govorio je dok je žurno pisao – šest zanimljivih pojedinosti. Da ih ja
na​bro​jim ili će​te vi?
– Bol​ je vi – rek​ oh.
– Dobro. Prvo: smrvljena šoljica za kafu; drugo: kutija za dokumenta s ključem u bravi; treće:
mrl​ ja na po​du.
– Mož​ da je tu odav​no – prek​ i​doh ga.
– Nije, zato što je još uvek prilično vlažna, a i miriše na kafu. Četvrto: komadić neke tamnozelene
tka​nin​ e, sam​ o nit ili dve, ali i to je dov​ oljn​ o.
– Aha! – uzv​ ik​nuh. – Dak​ le, to ste sta​vil​ i u kov​ e​rat.
– Da. Možda će se ispostaviti da končić potiče s neke haljine gospođe Ingltorp i da je potpuno
nev​ až​ an. Vi​deć​ em​ o. Pet​ o: ovo! – Dramatičnim pokretom je pokazao ka mrlji od voska na podu, pored
pis​ a​ćeg stol​ a. – Nema sumnje da je ovo nastalo juče, inače bi ga dobra sobarica već očistila pomoću
upij​ ač​ a i vruć​ e peg​ le. Seć​ am se kad mi je je​dan od najb​ o​ljih šeš​ i​ra... Ali to sad nij​ e va​žno.
– Veovatno se to desilo sinoć. Svi smo bili veoma uzbuđeni. A možda je i sama gospođa Ingltorp

isp​ u​sti​la sve​ću.
– U so​bu ste bi​li unel​ i sam​ o jedn​ u sve​ću?
– Da. Držao ju je Lorens Kevendiš. Ali on je bio izbezumljen. Učinilo mi se da je tamo – po​kaz​ ah

ka ka​min​ u – ugled​ ao ne​što od čeg​ a se pros​ to od​uz​ eo.
– Zan​ im​ lji​vo – primeti Poaro. – Da, to bi moglo biti značajno – reče, prelazeći pogledom preko

čitave površine zida. – Samo, ova velika mrlja na podu nije od njegove sveće, pošto je, kao što
vidite, reč o belom vosku, dok je sveća mesje Redinga, koja još uvek stoji na toaletnom stolu,
ru​žič​ as​ te bo​je. S drug​ e stran​ e, gos​ po​đa In​gltorp u so​bi nij​ e ima​la svećn​ jak, već sam​ o sto​nu lam​pu.

– I šta iz toga za​ključ​ u​je​te? – upi​tah.
Na to moj prijatelj dade odgovor koji me je pomalo naljutio, pošto me je posavetovao da počnem
da kor​ is​ tim sop​stven​ i moz​ ak.
– A šta je šes​ to? – upit​ ah. – Pret​po​stav​ ljam da je onaj uzo​rak ka​ka​oa.
– Ni​je – zamišljeno reče Poaro. – Mogao sam to da stavim na šesto mesto, ali nisam. Ne, šestu
po​jed​ in​ ost ću zas​ ad zad​ rž​ a​ti za se​be.
Žustro se osvrnuo po sobi. – Rekao bih da ovde više nemamo šta da radimo, osim ako... – Za​ću​tao
je i dugo zurio u pepeo u kaminu. – U vatri sve gori... i nestaje. Ali možda je... nekim slučajem... Da
pog​ led​ am​ o!
Spustio se na kolena i spretno počeo da vadi pepeo iz kamina i razastire ga po štitniku, vodeći
rač​ un​ a da mu ni​šta ne pro​mak​ne. Izn​ en​ ad​ a tih​ o uzv​ ik​nu.
– Hej​sting​se, pinc​ e​tu!
Hit​ ro mu je pruž​ ih i on spretn​ o iz​vuč​ e ko​mad​ ić na​gor​ el​ og pap​ ir​ a.
– Eto, mon ami! – uz​vik​nuo je. – Šta mis​ li​te o ovom?
Zag​ le​dah se u pap​ i​rić. Ov​de pril​ a​žem njeg​ ov​ u ver​nu rep​ rod​ uk​ci​ju:

Bio sam zbunjen. Papir je bio neobično debeo, ni nalik običnoj hartiji za pisanje. Odjednom se
dos​ e​tih.

– Poa​ r​ o! – uzv​ ikn​ uh. – Pa ovo je deo neč​ ij​ eg te​sta​ment​ a!
– Tak​ o je.
Oštro ga pog​ le​dah.
– Ni​ste izn​ en​ ađ​ e​ni?
– Ni​sam – reč​ e on ozbilj​no. – Oče​ki​vao sam to.
Vrat​ io sam mu pap​ i​rić i gled​ ao ka​ko ga odl​ až​ e u tašnu sa istom onom met​ o​dič​nom paž​ njom s ko​jom
je pristupao i svemu ostalom. Misli su mi se kovitlale. Šta znači ovo s testamentom? Ko ga je spalio?
Ista osoba koja je napravila mrlju od voska na podu? Očigledno. Ali kako je bilo ko mogao da uđe?
Sva vrat​ a su bi​la za​brav​ lje​na izn​ u​tra.
– A sad, prijatelju moj, idemo dalje – odsečno reče Poaro. – Hoću da postavim nekoliko pitanja
služ​ avk​ i. Rek​ o​ste da se zov​ e Dork​ as, zar ne?
Prošli smo kroz sobu Alfreda Ingltorpa, u kojoj se Poaro zadržao onoliko koliko mu je trebalo za
kratku ali vrlo temeljnu pretragu. Odatle smo izašli u hodnik, zaključavši za sobom i ta vrata i ona ka
sob​ i go​spođ​ e Ing​ ltorp, kao što smo ih i zat​ ek​ li.
Odv​ eo sam ga u bu​do​ar, jer je žel​ eo da ga po​gled​ a, a pot​ om odoh da po​traž​ im Dork​ as.
Me​đu​tim, kad sam je dov​ eo, vid​ eh da u bu​doa​ ​ru ne​ma nik​ og.
– Po​ar​ o! – pov​ ik​ ah. – Gde ste?
– Tu sam, pri​jat​ el​ ju.
Bio je iza​šao kroz stak​ len​ a vrat​ a i sad je staj​ ao i div​ io se cvet​nim lej​ a​ma ra​znih obl​ i​ka.
– Prel​ e​po! – mrmljao je. – Prelepo! Kakva simetrija! Pogledajte onaj polumesec, i one tamo
rombove... Njihova preciznost je radost za oči. Razmak između biljaka je takođe savršen. Ovo je
ne​dav​no ura​đe​no, zar ne?
– Da, mis​ lim da su se tim ba​vil​ i juč​ e pos​ le​podn​ e. A sad uđit​ e... Dor​kas je tu.
– Eh bien, eh bien! Ne za​mer​ ajt​ e mi što sam ma​lo nap​ a​sao oči.
– Do​bro, ali sad ima​mo pre​ča po​sla.
– A otk​ ud znat​ e da ove lep​ e be​go​nij​ e ni​su jed​na​ko va​žne?
Sleg​ oh ra​me​ni​ma. Za​is​ ta ne​ma svrh​ e pre​pi​rat​ i se s njim kad se zai​ n​ at​ i.
– Ne slaž​ et​ e se? Ali ne bi to bi​lo prv​ i put. Pa, uđim​ o da por​ azg​ ov​ a​ra​mo s vr​lom Dor​kas.
Služavka nas je prekrštenih ruku čekala u budoaru. Ukrućeni talasi njene sede kose izvirivali su
is​pod bel​ e ka​pic​ e. Bil​ a je sli​ka i pri​lik​ a do​bre, star​ ov​ rem​ske služ​ avk​ e.
Isprva je bilo vrlo sumnjičava prema Poarou, ali brzo je uspeo da slomi njen otpor. Privukao joj je
stol​ i​cu.
– Mol​ im vas, sed​ it​ e, mad​mo​a​zel.
– Hva​la, go​spo​di​ne.
– Mnog​ o go​di​na ste pro​ve​li s go​spo​đom, zar ne?
– De​set go​di​na, gos​ po​din​ e.
– To je​ste mno​go vre​me​na, i to u oda​noj služ​ bi. Bi​li ste joj ve​o​ma priv​ rž​ e​ni, zar ne?
– Bil​ a je ve​o​ma dob​ ra prem​ a men​ i, gos​ pod​ in​ e.
– Onda vam sigurno neće smetati da odgovorite na nekoliko pitanja. Postavljam vam ih uz punu
sag​ la​snost go​spod​ i​na Ke​vend​ i​ša.

– Svak​ a​ko, go​spod​ i​ne.
– U tom slučaju, počeo bih od događaja koji su se odigrali juče poslepodne. Gospođa se svađala s
nek​ im, zar ne?
– Da, gos​ po​din​ e, ali ni​sam si​gurn​ a da li smem... – Dork​ as tu za​ću​ta.
Po​a​ro ju je net​ rem​ i​ce gled​ ao.
– Dobra moja Dorkas, neophodno je da znam sve pojedinosti u vezi s tom svađom. Nemojte misliti
da ćete tako odati tajne svoje gospođe. Ona je sad mrtva, a mi zaista treba sve da saznamo... ako
hoćemo da je osvetimo. Nju više ništa ne može da vrati u život, ali nadamo se da bismo, ako posredi
nis​ u čis​ ta po​sla, mo​gli da ubi​cu izv​ e​dem​ o pred lic​ e prav​de.
– Neka tako i bude – va​tren​ o će Dork​ as. – Ne bih da pominjem imena, ali u ovoj kući postoji ne​ko
kog​ a ni​ko od nas nij​ e pod​no​sio! Nek je pro​klet dan kad je njeg​ ov​ a sen​ka pr​vi put pal​ a na naš prag.
Po​a​ro sa​če​ka da prođ​ e taj ta​las be​sa, pa je, po​vrat​ ivš​ i slu​žbe​ni ton, upit​ a:
– Ne​go, ka​kva je to bi​la sva​đa? Šta ste prv​ o čul​ i?
– Pa, gos​ po​din​ e, juč​ e sam slu​čajn​ o prol​ az​ i​la kroz pred​ vor​je...
– Kad je to bi​lo?
– Nisam sigurna, gospodine, ali svakako mnogo pre vremena za popodnevni čaj. Možda oko četiri,
ili malo kasnije. Dakle, kao što rekoh, gospodine, slučajno sam prolazila kad su se odavde začuli
veoma glasni i ljutiti glasovi. Nisam nameravala da prisluškujem, ali... tako je ispalo. Zastala sam.
Vrata su bila zatvorena, ali gospođa je govorila vrlo oštro i razgovetno, tako da sam čula svaku njenu
reč. „Lagao si me i varao“, rekla je. Nisam čula šta joj je gospodin Ingltorp odgovorio, pošto je
pričao mnogo tiše od nje, ali onda ona reče: „Kako se usuđuješ? Izdržavala sam te, hranila i oblačila!
Sve mi du​guj​ eš! A ova​ko mi zah​ val​ juj​ eš! Tak​ o što ba​caš ljag​ u na naš​ e ime!“ Po​no​vo nis​ am čul​ a šta je
odgovorio, ali ona je nastavila: „Nema svrhe da bilo šta objašnjavaš. Znam šta moram da uradim.
Odlučila sam. Nemoj da misliš da će me sprečiti strah od publiciteta ili od bračnog skandala.“ Onda
mi se učin​ i​lo da se spre​ma​ju da izađ​ u, pa brž​ e-bo​lje odoh.
– Jes​ te li sig​ urn​ i da je to što ste čul​ i bio glas go​spod​ in​ a In​gltor​pa?
– O, da, gos​ po​di​ne, pa či​ji bi bio?
– Do​bro, a šta je bi​lo pos​ le?
– Kasnije sam se vratila u predvorje, ali sve je bilo mirno. U pet je gospođa Ingltorp pozvonila i
tražila da joj u budoar donesem samo šolju čaja, bez ikakve hrane. Izgledala je strašno, sva bleda i
uznemirena. „Dorkas“, rekla mi je, „doživela sam užasan udarac.“ „Žao mi je, gospođo“, na to ću ja.
„Bić​ e vam bol​ je pos​ le šol​ je do​brog čaj​ a, go​spođ​ o.“ Drž​ a​la je ne​što u ruc​ i, ali ne znam da li je to bil​ o
pismo ili samo list papira, ali na njemu je nešto pisalo i ona je neprestano zurila u to, kao da ne može
da pov​ er​ uj​ e u ono što vid​ i. Mrm​ ljal​ a je seb​ i u bra​du, kao da je za​bo​ra​vi​la da sam i ja pri​sutna: „Ovih
nekoliko reči... i sve se promenilo.“ A onda mi reče: „Nikad ne veruj muškarcima, Dorkas. Oni to ne
zaslužuju!“ Žurno sam izašla i donela joj šolju dobrog, jakog čaja, a ona mi je zahvalila i rekla kako
će joj biti bolje kad ga popije. „Ne znam šta da radim“, dodala je. „Nema ništa strašnije od skandala
između muža i žene, Dorkas. Kad bih mogla, najradije bih sve zataškala.“ Tad je ušla gospođa
Kev​ end​ iš, tak​ o da vi​še ni​šta nij​ e re​kla.
– I da​lje je u ru​ci ima​la to pi​smo, ili šta je to već bil​ o?
– Da, gos​ po​di​ne.
– Šta mis​ li​te, šta je ka​snij​ e s njim ura​di​la?
– Pa ne znam, gos​ po​di​ne, ver​ o​vat​no ga je za​ključ​ a​la u onu njen​ u ljub​ ič​ a​stu kut​ i​ju.

– Da li je tu dr​žal​ a važ​ na dok​ u​ment​ a?
– Da, gos​ pod​ in​ e. Svak​ og jut​ ra ju je don​ os​ i​la ovam​ o i uveč​ e vra​ća​la go​re.
– Kad je izg​ ub​ i​la ključ?
– Primetila je da ga nema juče u vreme ručka, gospodine, i rekla mi je da ga potražim. Bila je vrlo
uzn​ em​ ir​ en​ a zbog toga.
– Ali imal​ a je rez​ er​vni ključ?
– O da, go​spod​ in​ e.
Dorkas ga je znatiželjno posmatrala, a da budem iskren, i ja sam. Otkud sad ta priča o izgubljenom
ključ​ u? Poa​ ​ro se sme​jul​ jio.
– Nije važno, Dorkas, moj je posao da sve znam. Da li je ovo izgubljeni ključ? – Izvadio je iz
dže​pa ključ​ ić ko​ji smo gor​ e za​te​kli u bra​vi​ci kut​ i​je za dok​ um​ en​ta.
Dork​ as se to​li​ko izbečila da je iz​gle​da​lo kao da će joj oči is​ko​či​ti iz glav​ e.
– To je taj, go​spo​di​ne. Ali gde ste ga pro​naš​ li? Svud sam ga tra​žil​ a.
– Da, ali juče nije bio na istom mestu kao danas. A sad pređimo na drugu temu. Ima li vaša
gos​ po​đa u gard​ er​ o​bi nek​ u tam​noz​ e​len​ u ha​ljin​ u?
– Ne​ma, gos​ pod​ i​ne.
– Jes​ te li si​gurn​ i?
– O, da, gos​ po​di​ne.
– Ima li iko u kuć​ i ze​le​nu hal​ jin​ u?
Dor​kas se za​mis​ li.
– Go​spođ​ i​ca Sint​ i​ja ima ze​le​nu ve​čern​ ju hal​ jin​ u.
– Svet​ lo​ze​len​ u ili tamn​ oz​ e​len​ u?
– Svet​ lo​zel​ e​nu, gos​ pod​ i​ne, od ne​ka​kvog ši​fo​na, kak​ o to zo​vu.
– Ne, to nij​ e ono što tra​žim. Nik​ o dru​gi ne​ma ni​šta zelen​ o?
– Ne, go​spo​din​ e, ili bar ja ne znam da ima.
Po Po​a​ro​vom lic​ u nij​ e se mo​glo odr​ e​di​ti da li je raz​oč​ ar​ an. Sam​ o je do​dao:
– Dobro, pustimo sad to. Imate li ikakvog razloga da verujete da je gospođa sinoć uzela prašak za
spav​ an​ je?
– Si​noć svak​ ak​ o ni​je, gos​ po​din​ e. Sig​ ur​na sam.
– Za​što ste tol​ i​ko sig​ ur​ni?
– Zat​ o što je kut​ i​ji​ca bil​ a praz​ na. Pre​kju​če je uzel​ a po​sledn​ ji, a nij​ e na​ru​či​la da joj na​prav​ e no​vi.
– Potp​ u​no ste sig​ urn​ i u to?
– Pot​pu​no, gos​ pod​ i​ne.
– Onda smo i to razjasnili! Nego, da vas možda gospođa nije juče zamolila da potpišete neki
do​ku​ment?
– Da pot​pi​šem do​kum​ ent? Nij​ e, gos​ pod​ i​ne.
– Kad su se gospodin Hejstings i gospodin Lorens sinoć vratili ovamo, zatekli su gospođu kako
pi​še pi​sma. Da sluč​ aj​no ne zna​te ko​me su bil​ a upuć​ e​na?
– Nažalost, ne znam, gospodine. Imala sam slobodno veče. Možda bi Eni to mogla da vam kaže,
mada je ona prilično nemarna. Sinoć je zaboravila da pokupi šoljice za kafu. Eto šta se desi kad
ni​sam tu da o sve​mu vo​dim rač​ u​na.
Po​ar​ o po​di​že ru​ku.
– Ako ih već niko nije pokupio, Dorkas, zamolio bih vas da ih još malo ostavite tamo gde su.

Že​lim da ih po​gled​ am.
– Dob​ ro, go​spo​di​ne.
– Kad ste sin​ oć iza​šli?
– Oko šest, gos​ pod​ in​ e.
– Hvala, Dorkas, to bi bilo sve. – Ustao je i otišao do prozora. – Divio sam se ovim cvetnim

le​ja​ma. Ko​lik​ o baš​ tov​ a​na ovd​ e rad​ i?
– Trenutno samo tri, gospodine. Pre rata, kad se sve ovo održavalo kako dolikuje gospodskoj kući,

imali smo petoricu. Šteta što tad niste videli vrt, gospodine. Kakav je to bio prizor! Sad su tu samo
stari Mening, mali Vilijam i jedna moderna baštovanka, koja nosi pantalone i tome slično. Teška su
ovo vrem​ e​na!

– I to će pro​ći, Dor​kas. Bar se nad​ a​mo da ho​će. Mož​ et​ e li sad da poš​ a​ljet​ e Eni ova​mo?
– Da, go​spod​ in​ e. Hva​la, go​spo​di​ne.
– Kako ste znali da je gospođa Ingltorp uzimala prašak za spavanje? – radoznalo upitah čim je
Dor​kas iza​šla. – I ot​kud sve ono o izg​ ub​ ljen​ om i rez​ er​vnom ključ​ u?
– Jedno po jedno, molim. Što se tiče praška za spavanje, znao sam po ovom. – U ruci mu se stvori
kar​tons​ ka ku​ti​jic​ a, kak​ ve apot​ e​ka​ri kor​ i​ste za praš​ ko​ve.
– Gde ste je pron​ a​šli?
– U fio​ ​ci umiv​ ao​ ​ni​ka u so​bi gos​ pođ​ e In​gltorp. To je bil​ a šes​ ta stav​ka na mom spis​ ku.
– Ali pretp​ os​ tav​ ljam da to baš i nij​ e mnog​ o va​žno ako je pos​ led​nji pra​šak pop​ i​la pre dva da​na.
– Ve​ro​vat​no, ali prim​ eć​ uj​ et​ e li ne​što neob​ ič​no u vez​ i s ovom kut​ ij​ ic​ om?
Osmo​trio sam je izb​ liz​ a.
– Ne, ne bih rek​ ao.
– Po​gle​daj​te na​lep​nic​ u.
Pažljivo sam pročitao sve što je pisalo: „Po potrebi uzeti jedan prašak pre spavanja. Gospođa
In​gltorp.“ – Ne, ne pri​me​ćuj​ em niš​ ta neo​bič​no.
– Čak ni to što nig​de nem​ a imen​ a apo​tek​ a​ra?
– Aha! – uz​vik​nuh. – To je za​is​ ta čud​no!
– Zna​te li ijedn​ og apo​tek​ a​ra koj​ i bi prod​ ao lek u ku​ti​ji​ci bez odš​ tam​pa​nog ime​na?
– Ne, mo​ram pri​zna​ti da ne znam.
Poč​ el​ o je da me obu​ z​ i​ma uzb​ u​đen​ je, ali Po​a​ro me ohla​di rek​ avš​ i:
– Ali obj​ aš​ njen​ je je vr​lo jed​nos​ tav​no. Za​to ne raz​bij​ ajt​ e glav​ u tim​ e, pri​ja​te​lju.
Nisam imao vremena da mu odgovorim, pošto nam je glasno šuštanje tkanine najavilo Enin
dol​ a​zak.
Bila je to uljudna, stasita devojka, trenutno očigledno van sebe od snažnog uzbuđenja pomešanog s
mal​ o leš​ in​ ar​skog uži​van​ ja u tra​ged​ i​ji.
Po​a​ro odm​ ah pre​đe na stvar po​slovn​ o re​kavš​ i:
– Eni, tražio sam vas jer sam mislio da možda nešto znate o pismima koja je gospođa Ingltorp
si​noć na​pi​sa​la. Ko​li​ko ih je bil​ o? Se​ća​te li se ne​kog ime​na ili adre​se?
Eni ma​lo raz​mis​ li.
– Bila su četiri pisma, gospodine. Jedno za gospođicu Hauard, jedno za gospodina Velsa,
advokata, a za druga dva ne mogu da se setim, gospodine... A da, jedno je bilo za Rosove, naše
snab​de​vač​ e iz Tad​mins​ ter​ a. Ne se​ćam se za ko​ga je bi​lo pos​ led​nje.
– Raz​mi​sli​te – bio je upor​ an Po​ar​ o.

Eni je uzal​ ud​no nap​ re​za​la mo​zak.
– Žao mi je, gos​ pod​ in​ e, uopš​ te ne mog​ u da se se​tim. Mis​ lim da uopš​ te ni​sam ni pog​ le​da​la.
– Nije važno – reče Poaro, ničim ne pokazujući razočaranje. – Sad bih vas pitao nešto drugo. U
sob​ i go​spođ​ e In​gltorp vi​deo sam šer​pi​cu s mal​ o kak​ a​oa. Da li ga je pil​ a sva​ke ve​čer​ i?
– Da, gospodine, donosili smo joj ga svake večeri kako bi noću mogla da ga podgreje kad god
pož​ e​li.
– Šta je to bi​lo? Čist ka​kao?
– Da, go​spod​ in​ e, spre​mljen s mle​kom, jed​nom ka​ši​čic​ om šeć​ er​ a i dve kaš​ i​či​ce ru​ma.
– Ko joj ga je do​nos​ io u sob​ u?
– Ja, go​spo​din​ e.
– Uvek?
– Da, go​spo​di​ne.
– U ko​je vrem​ e?
– Kad dođ​ em da na​vuč​ em zav​ es​ e, gos​ po​di​ne. Isk​ lju​či​vo tad.
– Je​ste li ga do​no​si​li prav​ o iz kuh​ in​ je?
– Nisam, gospodine. Znate, na gasnom šporetu nema dovoljno mesta, pa ga je kuvarica spremala
ranije, pre nego što počne da priprema povrće za večeru. Ja sam ga zatim odnosila na sprat i
osta​vlja​la na stoč​ ić kraj klatn​ ih vrat​ a, pa sam joj ga ka​snij​ e od​no​sil​ a u so​bu.
– Ta vra​ta su u le​vom kri​lu, zar ne?
– Da, gos​ pod​ i​ne.
– A da li stoč​ ić na​la​zi s ove stra​ne vra​ta, ili s drug​ e, ka sob​ am​ a za po​slug​ u?
– S ove stran​ e, go​spo​di​ne.
– Kad ste si​noć od​nel​ i ka​kao gor​ e?
– Mis​ lim da je bil​ o oko sed​ am i pet​nae​ st, gos​ pod​ i​ne.
– A kad ste ga unel​ i u sob​ u gos​ po​đe In​gltorp?
– Kad sam pošla da zatvorim prozore, gospodine. Oko osam. Gospođa je došla u sobu pre nego što
sam zav​ r​ši​la.
– Dak​ le, kak​ ao je od sed​ am i petn​ a​est do osam staj​ ao na stoč​ i​ću u lev​ om kril​ u kuć​ e?
– Da, gos​ po​di​ne. – Eni je postajala sve crvenija u licu, da bi na kraju iznenada uzviknula: – A ako
je u nje​mu stvarn​ o bil​ o so​li, gos​ pod​ in​ e, ja s tim ne​mam niš​ ta. Nis​ am mu ni pri​šla sa so​lju.
– Za​što mis​ li​te da je u nje​mu bil​ o sol​ i? – upi​ta Po​ar​ o.
– Vi​del​ a sam je na po​slu​žav​ni​ku, go​spod​ i​ne.
– Vi​del​ i ste so na po​slu​žavn​ i​ku?
– Da. Izgledalo je kao krupna kuhinjska so. Nisam je primetila kad sam ponela poslužavnik gore,
nego tek kad sam htela da ga prenesem u gospođinu sobu. Možda je trebalo da se vratim i zamolim
kuvaricu da spremi novi, ali žurila sam jer Dorkas nije bila tu. Pomislila sam da je kakao možda
do​bar, a da se so sa​mo pro​su​la po po​slu​žavn​ i​ku. Zat​ o sam ga sam​ o obris​ al​ a kec​ el​ jom i od​nel​ a joj ga.
Jedva sam uspevao da obuzdam uzbuđenje. Eni nam je, a da to nije ni znala, pružila važan dokaz.
Kako bi zinula kad bi znala da je tih nekoliko zrna „krupne kuhinjske soli“ zapravo bio strihnin, jedan
od najsmrtonosnijih otrova za koje se zna. Divio sam se Poaroovoj staloženosti. Imao je zapanjujuću
moć sam​ o​kont​ rol​ e. Ne​strp​ ljiv​ o sam iš​če​kiv​ ao sle​de​će pit​ a​nje, ali ono me je raz​o​čar​ al​ o.
– Kad ste ušli u sob​ u gos​ po​đe In​gltorp, da li su vra​ta ka so​bi go​spo​đi​ce Sin​ti​je bil​ a zab​ rav​ lje​na?
– O da, gos​ pod​ in​ e. Nik​ ad se ne otvar​ aj​ u.

– A vra​ta ka so​bi gos​ pod​ in​ a In​gltor​pa? Je​ste li prim​ e​til​ i da li je na njim​ a rez​ a bi​la nav​ uč​ en​ a?
Eni je okle​va​la.
– Nis​ am si​gur​na, gos​ pod​ i​ne. Bi​la su zat​ vor​ en​ a, ali zai​ ​sta ne znam da li je re​za bil​ a nav​ uč​ e​na.
– A kad ste izaš​ li iz so​be, da li je gos​ pođ​ a In​gltorp na​vu​kla re​zu?
– Ne, gospodine, tad nije, ali verujem da je kasnije to učinila. Obično se zaključavala noću.
Mis​ lim na vra​ta pre​ma hodn​ i​ku.
– Jes​ te li pri​met​ i​li mr​lju od vos​ ka na po​du kad ste juč​ e sre​điv​ al​ i so​bu?
– Mr​lju od vo​ska? O ne, go​spo​di​ne. Gos​ pođ​ a In​gltorp ni​je ima​la svećn​ jak, već sam​ o sto​nu lamp​ u.
– Dak​ le, da je na po​du bil​ a ve​lik​ a mrl​ ja od vos​ ka, sig​ ur​no bi​ste je pri​me​ti​li?
– Da, gos​ pod​ in​ e, i od​mah bih je očis​ ti​la pom​ o​ću upi​jač​ a i vruć​ e pe​gle.
Pot​ om joj Po​ar​ o pos​ tav​ i isto pit​ a​nje kao i Dor​kas:
– Da li je go​spođ​ a imal​ a ze​le​nu ha​ljin​ u?
– Ni​je, gos​ pod​ in​ e.
– Ni mant​ il, ni pe​le​ri​nu, ni... ka​ko vi to zov​ et​ e?... sports​ ku jak​nu?
– Niš​ ta zel​ e​no, go​spod​ in​ e.
– A nek​ o drug​ i u kuć​ i?
Eni raz​mi​sli.
– Ne, go​spod​ in​ e.
– Je​ste li sig​ urn​ i?
– Pot​pun​ o sam sig​ urn​ a.
– Bien! To je bi​lo sve što me je zan​ im​ a​lo. Hva​la vam.
Eni se ner​vo​zno zak​ i​kot​ a i iza​đe iz so​be. Viš​ e nis​ am mo​gao da po​ti​sku​jem uz​buđ​ e​nje.
– Poa​ ​ro! – uz​vikn​ uh. – Če​sti​tam! Ovo je vel​ ik​ o otk​ ri​će.
– Šta je vel​ i​ko otk​ rić​ e?
– Pa to da je otrov bio u kakaou, a ne u kafi. To sve objašnjava! Naravno da je delovao tek u zoru,
po​što je gos​ pođ​ a isp​ i​la kak​ ao tek kas​ no no​ću.
– Vi, da​kle, ver​ u​je​te da je kak​ ao... obra​ti​te pa​žnju na mo​je re​či... da je kak​ ao sa​dr​žao strih​nin?
– Na​ravn​ o! Šta bi dru​go bil​ a ona so na pos​ lu​žavn​ i​ku?
– Mo​žda je to ipak bi​la sam​ o so – mirn​ o će Po​a​ro.
Slegnuo sam ramenima. Znao sam da nema svrhe da se raspravljam s njim. Pomislio sam, i to ne
pr​vi put, kak​ o jadn​ og Poa​ ​roa po​čin​ ju da stiž​ u god​ in​ e. Sreć​ a nje​gov​ a, do​dao sam u se​bi, što se udruž​ io
s nek​ im raz​ umn​ i​jim.
Po​ar​ o me je mirn​ o po​smat​ rao svo​jim sit​nim, iskri​čav​ im oči​ma.
– Nis​ te za​do​volj​ni mnom​ e, mon ami?
– Dragi moj Poaro – od​vra​tih hladn​ o – nije na meni da vam govorim šta da radite. Imate pravo na
svoj​ e mi​šlje​nje, kao što ja imam na svo​je.
– Misao dostojna divljenja – primeti Poaro, pa žustro ustade. – Završio sam i s ovom sobom.
Ne​go, či​ji je onaj se​kre​ter u uglu?
– Go​spod​ i​na Ing​ ltorp​ a.
– Aha! – Oprezno je pokušao da podigne rolo poklopac. – Zaključan je. Ali možda će ga otvoriti
neki od ključeva gospođe Ingltorp. – Počeo je redom da ih isprobava, vešto ih vrteći i okrećući u
bravici, da bi na kraju zadovoljno uzviknuo: – Voi​ l​ à! Nije ključ, ali poslužiće svrsi. – Podigao je
poklopac i preleteo pogledom preko uredno poslaganih papira. Iznenadilo me je što nije podigao

nijedan, nego je samo ponovo zaključao sto, zadovoljno primetivši: – Taj gospodin Ingltorp
oči​gled​no je met​ o​dič​ an čov​ ek.

Za Po​a​roa je „me​to​dič​ an čov​ ek“ najv​ eć​ a po​hva​la koj​ a se mož​ e izr​ eć​ i o nek​ om.
Dok sam razmišljao kako moj prijatelj zaista više nije ono što je bio, on je i dalje nepovezano
br​bljao:
– U stolu nema poštanskih maraka, ali to ne znači da ih nije bilo, zar ne, mon ami? Možda ih je
bilo. Da – dodao je dok mu je pogled lutao po prostoriji – ovaj budoar više nema šta da nam kaže.
Ni​je nam niš​ ta pos​ ebn​ o ni re​kao. Sam​ o ovo.
Izvadio je iz džepa zgužvani koverat i dobaci mi ga. Bio je to vrlo neobičan dokument. Najobičniji
stari prljavi koverat na kome je, naizgled nasumično, bilo naškrabano nekoliko reči. Evo njegove
ver​ne ko​pi​je:

5.

To ni​je bio strihn​ in, zar ne?

Gde ste ovo pron​ a​šli? – znat​ iž​ elj​no ga upi​tah.
– U korp​ i za otp​ at​ke. Pre​poz​ naj​ et​ e li ru​ko​pis?
– Da, to je ruk​ op​ is gos​ po​đe Ing​ ltorp. Ali šta ovo znač​ i?
Poa​ r​ o sle​že ram​ e​ni​ma.
– Ne znam, ali na​vo​di na raz​miš​ lja​nje.
Na pamet mi pade suluda misao. Da li je moguće da je gospođa Ingltorp sišla s uma? I da je

uvrtela sebi u glavu kako ju je obuzela neka demonska sila? A ako bi to bilo tačno, zar onda ne bi
bil​ o mo​gu​će i da je sam​ a seb​ i odu​ ​zel​ a živ​ ot?

Već sam za​us​ tio da to sa​opš​ tim Poa​ ​rou, ali me njeg​ ov​ e reč​ i nat​ e​ra​še da se pred​ om​ i​slim.
– Haj​de da pog​ led​ am​ o šol​ jic​ e za kaf​ u! – reč​ e.
– Dra​gi moj Poa​ ​ro! Zaš​ to bis​ mo, pob​ og​ u, to ra​dil​ i kad zna​mo za kak​ ao?
– Oh, là là! Taj ne​srećn​ i ka​kao! – vrag​ ol​ as​ to uzv​ ik​nu Poa​ ​ro.
Očigledno se ludo zabavljajući, tobože očajno je podigao ruke ka nebu. Smatrao sam to vrlo
neu​ ​ku​snim.
– Osim tog​ a – dodao sam hladno – ako je gospođa Ingl​torp sama odnela kafu gore, ne shvatam šta
oče​ku​jet​ e da ćet​ e na​ći, osim ako se ne na​da​te da će nas na po​služ​ av​ni​ku če​ka​ti pa​kov​ an​ je strih​ni​na!
Poa​ r​ o se na​glo uozbi​lji.
– De, de, prijatelju – reče uhvativši me ispod ruke. – Ne vous fâchez pas! Dozvolite mi da se
ba​vim šo​ljic​ am​ a za ka​fu, a ja ću po​što​vat​ i vaš ka​kao. Eto! Je​smo li se na​god​ i​li?
Bio je toliko komičan da nisam mogao da se ne nasmejem. Zajedno smo otišli u salon, gde su
šo​lji​ce za ka​fu i pos​ lu​žavn​ ik još sta​jal​ i onak​ o kak​ o smo ih ostav​ il​ i.
Poaro je tražio da mu ponovo opišem sinoćnje događaje. Pažljivo me je slušao proveravajući
pol​ o​žaj sva​ke šol​ ji​ce.
– Dakle, gospođa Kevendiš je stajala kraj poslužavnika i sipala kafu. Dobro. Zatim je otišla do
prozora, gde ste vi sedeli s madmoazel Sintijom. Dobro. Tu su tri šoljice. A ona na kaminu, dopola
isp​ ij​ en​ a, to bi bi​la šo​lji​ca go​spod​ i​na Lor​ ens​ a Ke​ven​diš​ a. Či​ja je ova na pos​ lu​žavn​ i​ku?
– Džo​no​va. Vi​deo sam kad ju je tu spu​stio.
– Dob​ ro. Jed​na, dve, tri, če​tir​ i, pet... ali gde je ond​ a šol​ ji​ca gos​ pod​ in​ a In​gltorp​ a?
– On ne pi​je kaf​ u.
– On​da su sve na broj​ u. Sam​ o tre​nut​ ak, pri​ja​te​lju.
Krajn​ je pa​žljiv​ o je uzeo po kap-dve ta​lo​ga iz svak​ e šol​ jic​ e i stav​ io u zas​ eb​nu epru​ve​tu, pri čem​ u je
svaki okusio. Na licu mu se dogodila čudna promena. Poprimilo je izraz koji bih mogao da opišem
jed​ in​ o kao meš​ a​vin​ u zbu​nje​no​sti i olak​šan​ ja.
– Bien! – reče na kraju. – Očigledno je! Imao sam jednu ideju, ali jasno je da sam pogrešio. Da,
pot​pun​ o sam po​gre​šio. Svej​ edn​ o, čudn​ o je. Ali ne​ma ve​ze.
Potom slegnu ramenima na sebi svojstven način i odagna iz misli ono što ga je mučilo. Odmah sam
mogao da mu kažem kako će ga opsednutost kafom na kraju odvesti u ćorsokak, ali odlučih da držim

jez​ ik za zu​bim​ a. Na kraj​ u kraj​ ev​ a, Poa​ r​ o sad mož​ da je​ste star, ali bio je ve​lič​ i​na u svoj​ e vrem​ en​ a.
– Doručak je spreman – reče Džon Kevendiš ušavši iz predvorja. – Gospodine Poaro,

do​ruč​kov​ a​će​te s nam​ a, zar ne?
Poaro je pristao. Posmatrao sam Džona. Već se bio gotovo potpuno oporavio. Šok zbog sinoćnih

događaja privremeno ga je izbacio iz koloseka, ali sad je već povratio uobičajenu staloženost. Bio je
veo​ ​ma nem​ aš​ tov​ it čo​vek, su​šta sup​ rotn​ ost svom brat​ u, koj​ i je imao mo​žda i prev​ iš​ e maš​ te.

Od ranog jutra bio je zauzet poslovima slanja telegrama (jedan od prvih bio je namenjen Ivlin
Ha​u​ard) i pi​sa​nja umrl​ i​ca za nov​ in​ e, kao i svim osta​lim tu​žnim du​žno​sti​ma ko​je do​nos​ i ne​či​ja smrt.

– Smem li da vas pitam kako napredujete? – reč​ e. – Ukazuje li vaše istraživanje na to da je majka
umr​la prir​ odn​ om smr​ću, ili... ili... tre​ba da se pri​pre​ma​mo za naj​go​re?

– Gospodine Kevendiš – ozbiljno će Poaro – mislim da ne bi trebalo da se zavaravate lažnom
na​dom. Mož​ e​te li da mi ka​že​te šta o svem​ u mis​ le osta​li čla​nov​ i po​ro​dic​ e?

– Moj brat Lorens čvrsto veruje da dižemo prašinu ni oko čega. Kaže da sve ukazuje na običan
srč​ an​ i udar.

– Dakle, to tvrdi, zar ne? Vrlo zanimljivo. Da, vrlo zanimljivo – tiho promrmlja Poaro. – A
gos​ po​đa Ke​vend​ iš?

Džon​ ov​ o lic​ e se smrač​ i.
– Ne​mam ni naj​blaž​ u preds​ tav​ u šta mo​ja sup​ ru​ga mi​sli o svem​ u ovom.
Zav​ lad​ ao je muk. Džon pre​kid​ e ne​prij​ atn​ u ti​ši​nu nev​ olj​no dod​ av​ši:
– Je​sam li vam rek​ ao da se go​spo​din Ing​ ltorp vrat​ io?
Poa​ ​ro pov​ i glav​ u.
– Ovo je za sve nas vr​lo nep​ ri​jatn​ o. Nar​ av​no, mo​ram​ o prem​ a njem​ u da se pon​ a​ša​mo kao i običn​ o...
ali, ma nek ide sve dođavola, čoveku se smuči i od same pomisli da sedi i jede za istim stolom s
ubi​com!
Po​a​ro sa​os​ e​ćajn​ o klim​nu glav​ om.
– Potpuno vas razumem. Ovo je vrlo neugodno za vas, gospodine Kevendiš. Nešto bih vas pitao.
Ako sam dobro razumeo, gospodin Ingltorp tvrdi da se sinoć nije vratio ovamo zato što je zaboravio
ključ. Jes​ am li u prav​ u?
– Da.
– Verujem da ste sasvim sigurni da je zaista tako bilo, to jest da je ključ ulaznih vrata zaista ostao
ov​de.
– Nemam pojma. Nije mi palo na pamet da proverim. Obično ga držimo u kredencu u predvorju.
Od​mah ću pro​ve​ri​ti da li je ta​mo.
Po​ar​ o ga za​u​sta​vi pok​ ret​ om ruk​ e i tu​žno se osmeh​nu.
– Ne, gospodine Kevendiš, kasno je sad za to. Siguran sam da je ključ tamo. Čak i ako ga je
gos​ po​din Ing​ ltorp za​is​ ta uzeo, do​sad je imao do​volj​no vre​me​na da ga vrat​ i.
– Zar mi​sli​te da...
– Ne mislim ja ništa. Ako je neko jutros, pre nego što se on vratio, slučajno pogledao tamo i video
da je ključ na me​stu, bio bi to važ​ an poen u njeg​ o​vu kor​ ist. To je sve.
Džon je bio potp​ u​no zbu​njen.
– Ne brinite – tešio ga je Poaro. – Uveravam vas da ne treba time da razbijate glavu. Kad ste me
već ta​ko ljub​ a​zno po​zval​ i, hajd​ e​mo na do​ru​čak.
Svi smo se okupili u trpezariji. S obzirom na okolnosti, nismo bili baš veselo društvo. Reakcija na

šok uvek je neprijatna i mislim da smo je svi osećali. Naravno, pristojnost i dobro vaspitanje
nalagali su nam da se, koliko god je to moguće, ponašamo kao inače, ali nisam mogao da se ne
zapitam koliko im zaista teško pada ta samokontrola. Nije bilo očiju otečenih od plača, kao ni
znakova potisnute tuge. Činilo mi se da sam bio u pravu kad sam zaključio da je Dorkas najviše
po​gođ​ en​ a ljuds​ kom stran​ om ove tra​ge​dij​ e.

Pritom ne mislim na Alfreda Ingltorpa, koji je toliko licemerno glumio ucveljenog udovca da mi se
zgadio. Zapitao sam se da li zna da sumnjamo na njega. Morao je biti svestan, ma koliko se mi trudili
da to ne pokazujemo. Da li je u njemu počeo da se budi strah, ili veruje da će proći nekažnjeno?
Sumn​ ja ko​ja je leb​del​ a u va​zduh​ u mor​ a​la je da ga upoz​ or​ i da je već obe​lež​ en.

Samo, sumnjaju li baš svi na njega? Šta je s gospođom Kevendiš? Gledao sam je kako, sabrana i
zagonetna, sedi u čelu stola. Izgledala je prelepo u svetlosivoj haljini, ukrašenoj na doručjima belim
naborima, koji su joj padali preko vitkih šaka. Međutim, lice joj je, kad je to htela, bilo nedokučivo
kao u sfinge. Bila je veoma ćutljiva, jedva da je progovorila pokoju reč, ali ipak me je proganjalo
ne​ko uvr​nu​to ose​ća​nje da smo svi u vla​sti nje​ne snaž​ ne lič​no​sti.

A mala Sintija? Da li ona sumnja? Izgledala je vrlo umorno i, učinilo mi se, bolesno. Pokreti su joj
bi​li upad​ lji​vo tro​mi i mli​ta​vi. Kad sam je upi​tao da li je do​bro, iskre​no mi je odg​ ov​ or​ i​la:

– Je​sam, ali uža​sno me bol​ i glav​ a.
– A da popijete još jednu šoljicu kafe, madmoazel? – brižno reče Poaro. – Prijaće vam. Ništa
bo​lje od kaf​ e pro​tiv mal de tête. – Žurn​ o je ustao i uzeo nje​nu šo​ljic​ u.
– Bez še​će​ra – reč​ e Sin​tij​ a kad je vid​ e​la da je uzeo hva​taljk​ u za šeć​ er.
– Bez šeć​ e​ra? Od​rek​ li ste ga se zbog rat​ a?
– Ne, ne​go ne vo​lim slat​ku ka​fu.
– Sac​ ré! – pro​mrm​ lja Po​ar​ o seb​ i u bra​du i pri​ne​se joj šol​ ji​cu.
Samo sam ja to čuo i začuđeno ga pogledah. Video sam da se trudi da prikrije uzbuđenje, a u
njegovim očima, nalik mačjim, video se zeleni sjaj. Čuo je ili video nešto što ga je veoma uzbudilo,
ali šta? Nemam običaj da sebe svrstavam u glupake, ali moram priznati da nisam primetio ništa
neo​bičn​ o.
U tom trenutku otvoriše se vrata i na njima se pojavi Dorkas. – Gospodine, traži vas gospodin Vels
– rek​ la je Džon​ u.
Set​ io sam da je to advo​kat kom je gos​ po​đa In​gltorp pi​sa​la pret​hodn​ e več​ e​ri.
Džon od​mah usta​de.
– Uvedite ga u moju radnu sobu – reče, pa se okrete ka nama. – To je majčin advokat – obj​ as​ nio
nam je, pa tih​ o dod​ ao: – A uz to je i is​tra​žni sud​ ij​ a... razu​ ​met​ e. Mo​žda bis​ te htel​ i da mi se pri​druž​ it​ e?
Pristali smo i zajedno s njim izađosmo iz trpezarije. Iskoristivši to što Džon ide korak-dva ispred
nas, doš​ apn​ uh Poarou:
– Dak​ le, ipak će pok​ ren​ u​ti is​trag​ u?
Po​ar​ o od​sutn​ o klim​nu gla​vom. Bio je to​lik​ o zam​ i​šljen, da mi je to odm​ ah rasp​ a​lil​ o zna​ti​že​lju.
– Šta vam je? Uop​šte me ne slu​ša​te.
– U pra​vu ste, prij​ at​ el​ ju. Ve​om​ a sam za​brin​ ut.
– Za​što?
– Za​to što madm​ oa​ ​zel Sint​ i​ja pi​je kaf​ u bez še​će​ra.
– Mo​lim? Ne mi​slit​ e valjd​ a ozbilj​no?
– Potp​ un​ o sam ozbil​ jan. Eh, ima tu ne​što što ne razu​ m​ em. In​stinkt me ni​je pre​va​rio.

– Ka​kav ins​ tinkt?
– In​stinkt ko​ji me je nav​ eo da ipak pog​ le​dam one šo​lji​ce za kaf​ u. Chut! Ne​će​mo sad o to​me!
Ušli smo za Džo​nom u nje​go​vu radn​ u so​bu i on za​tvor​ i vra​ta.
Gospodin Vels je bio prijatan sredovečan čovek ozbiljnog pogleda i tipično advokatskog načina
izr​ až​ a​van​ ja. Džon nas je preds​ tav​ io i obj​ a​snio mu za​što smo tu.
– Razu​ ​me​će​te, go​spo​di​ne Vels – dod​ ao je – da je sve ovo pot​pu​no ne​zvan​ ičn​ o. Još uvek se na​dam​ o
da će se isp​ o​sta​vit​ i ka​ko ne​ma po​treb​ e ni za ka​kvom ist​ ra​gom.
– Svakako, svakako – umirivao ga je gospodin Vels. – Voleo bih da mogu da vas poštedim bola i
publiciteta koji će nastati zbog istrage, ali to je neizbežno u slučajevima kad ne postoji lekarski
iz​ve​štaj o uzro​ku smrt​ i.
– Da, ver​ uj​ em da je​ste.
– Pa​met​ an je taj Bau​ e​ rs​ tajn. Čuj​ em da je vel​ ik​ o ime na pol​ ju toks​ ik​ o​lo​gi​je.
– Je​ste – pomalo ukočeno potvrdi Džon, pa bojažljivo upita: – Da li ćemo morati da svedočimo...
zna​te... baš svi?
– Vi sva​ka​ko, i... pa... ovaj... go​spo​din... hm... Ing​ ltorp.
Usled​ il​ a je krat​ka pa​uz​ a pre ne​go što je advok​ at umir​ u​ju​ćim glas​ om do​dao:
– Sva osta​la sved​ oč​ e​nja sam​ o će potk​ rep​ i​ti ono što se već zna. Čis​ ta form​ al​nost.
– Shvat​ am.
Džonovim licem kao da je preleteo gotovo neprimetan izraz olakšanja. Pomalo se zbunih, pošto
ni​sam vi​deo nik​ a​kav razl​ og za tak​ o ne​što.
– Ako nemate ništa protiv – dodao je gospodin Vels – predlažem da se to obavi u petak. Tako
ćem​ o imat​ i do​voljn​ o vre​me​na za le​kar​ski iz​veš​ taj. Obd​ uk​ci​ja je več​ e​ras, zar ne?
– Jes​ te.
– Dak​ le, odg​ o​var​ a vam da bu​de tak​ o?
– Sav​ rš​ en​ o.
– Ne treba da vam objašnjavam, dragi moj Kevendiše, koliko me je potresao ovaj tragičan
do​ga​đaj.
– Možda biste mogli da nam pomognete da ga razrešimo, mesje – umeša se Poaro, progovorivši
pr​vi put ot​ka​ko smo ušli.
– Ja?
– Da. Čul​ i smo da vam je gos​ po​đa Ing​ ltorp sin​ oć po​sla​la pis​ mo. Tre​ba​lo je da ga jut​ ros prim​ i​te.
– I jesam, ali u njemu nema ničeg što bi vas zanimalo. To je zapravo samo poruka kojom me je
pozvala da dođem u toku ovog prepodneva, pošto joj je trebao moj savet u vezi s nečim veoma
va​žnim.
– Nič​ im nij​ e na​gov​ e​stil​ a o čem​ u je reč?
– Naž​ al​ ost, nij​ e.
– Štet​ a – re​če Džon.
– Vel​ ik​ a šte​ta – nam​ rš​ ten​ o se slož​ i Poa​ r​ o.
Zav​ la​dal​ a je tiš​ i​na. Po​ar​ o se zam​ is​ li na ne​ko​lik​ o se​kun​di, a on​da se po​no​vo obra​ti advo​kat​ u.
– Gospodine Vels, nešto bih vas pitao... naravno, ako u pitanju nije profesionalna tajna. U slučaju
smr​ti gos​ po​đe Inglt​ orp, ko na​sle​đuj​ e njen nov​ ac?
Nak​ on krat​kog oklev​ an​ ja advok​ at re​če:
– To će ionak​ o usko​ro bi​ti da​to na uvid javn​ o​sti, pa ako gos​ po​din Kev​ en​diš nem​ a niš​ ta pro​tiv...

– Na​ravn​ o da nem​ am – reč​ e Džon.
– Nema razloga da vam ne odgovorim na pitanje. Po njenom poslednjem testamentu, sačinjenom
prošlog avgusta, ako se izuzmu beznačajne svote namenjene posluzi i tome slično, čitavu imovinu
nas​ leđ​ u​je njen pas​ to​rak, go​spo​din Džon Ke​vend​ iš.
– Oprostite što ću ovo pitati, gospodine Vels, ali zar to nije pomalo nepravedno prema drugom
pa​stork​ u, gos​ pod​ i​nu Lo​ren​su Kev​ end​ iš​ u?
– Ne, mislim da nije. Vidite, po odredbama testamenta njihovog oca, posle maćehine smrti Džon
nasleđuje imanje, a Lorens prilično veliku svotu novca. Gospođa Ingltorp je ostavila svoju imovinu
starijem posinku, znajući da će on morati da se stara o Stajl​ zu. Smatram da je to vrlo poštena i
rav​nop​ rav​na ras​pod​ el​ a.
Po​a​ro za​miš​ lje​no klim​nu gla​vom.
– Shvatam. Ali jesam li u pravu, a verujem da jesam, ako kažem da je po engleskom zakonu taj
te​sta​ment autom​ at​ski pres​ tao da važ​ i kad se go​spo​đa In​gltorp preu​ d​ a​la?
Go​spo​din Vels pog​ nu glav​ u.
– Uprav​ o sam hteo da do​dam, gos​ pod​ i​ne Poa​ r​ o, da je taj do​kum​ ent sad ne​važ​ eć​ i i bezv​ re​dan.
– Hein! – rele Poaro. Nakratko se zamislio, pa upitao: – Da li je gospođa Ingltorp bila svesna te
či​njen​ i​ce?
– Ne znam. Mož​ da jes​ te.
– Je​ste – neočekivano se umeša Džon. – Baš smo juče razgovarali o testamentima koji prestaju da
va​že sa sklap​ a​njem no​vog brak​ a.
– Aha! Još jedno pitanje, gospodine Vels. Rekoste „po njenom poslednjem testamentu“. Znači li to
da ih je bil​ o viš​ e?
– U proseku je bar jednom godišnje pravila novi testament – smireno odgovori gospodin Vels. –
Ne​pre​sta​no se pre​do​miš​ lja​la, čas u kor​ ist jedn​ og, čas u kor​ ist drug​ og čla​na po​rod​ ic​ e.
– Pretp​ o​stav​ i​mo – na to će Poa​ ​ro – da je bez vašeg znanja sastavila novi testament, u korist nekoga
ko ni na ko​ji nač​ in ni​je član po​ro​di​ce... re​cim​ o, go​spođ​ ic​ e Ha​u​ard. Da li bi vas to izn​ e​nad​ i​lo?
– Ni najm​ an​ je.
– Aha. – Iz​gle​dal​ o je kao da je Po​ar​ o pot​ roš​ io sva pi​ta​nja.
Dok su Džon i advo​kat ras​pra​vljal​ i o do​ku​ment​ im​ a go​spo​đe Ing​ ltorp, ja mu se pri​ma​koh.
– Mislite li da je gospođa sastavila testament kojim sav novac ostavlja gospođici Hauard? – ti​ho
ga upit​ ah.
Poa​ ​ro se osmehn​ u.
– Ne.
– Zaš​ to ste ond​ a to pi​tal​ i?
– Pst!
Džon Kev​ end​ iš se osvr​nu ka Po​ar​ ou.
– Da li biste pošli s nama, mesje Poaro? Pregledaćemo majčina dokumenta. Gospodin Ingltorp je
vrl​ o rad​ o to u potp​ u​nos​ ti pre​pus​ tio go​spod​ i​nu Vel​su i men​ i.
– Što bit​no olak​ša​va stva​ri – pro​mr​mljao je advo​kat. – Naravno, on je, pravno gledano, ovlašćen...
– Ni​je dov​ ršio reč​ e​nic​ u.
– Prvo ćemo da pregledamo pisaći sto u budoaru – objas​ ni Džon – a posle ćemo preći gore, u
njenu sobu. Najvažnija dokumenta je držala u onoj ljubičastoj kutiji, pa njom moramo temeljno da se
poz​ ab​ av​ i​mo.

– Da – slož​ i se advo​kat. – Vrlo je moguće da ćemo tamo naći neki testament noviji od ovog koji ja
imam.

– Pos​ to​ji no​vi​ji tes​ tam​ ent.
To je re​kao Po​a​ro.
– Šta? – Džon i advo​kat po​gled​ aš​ e ga zap​ rep​ aš​ će​no.
– Tačn​ i​je re​če​no – smir​ en​ o je na​sta​vio moj pri​ja​telj – po​sto​jao je.
– Ka​ko to mis​ lit​ e „po​stoj​ ao“? A gde je sad?
– Spa​ljen je!
– Spa​ljen?
– Da. Pogledajte. – Izvadio je onaj nagoreli papirić koji smo pronašli u kaminu u sobi gospođe
In​gltorp, i uz kratk​ o obj​ a​šnjen​ je ga pru​žio advok​ at​ u.
– Zar to ne bi mo​gao da bu​de i nek​ i sta​ri tes​ ta​ment?
– Ne ve​ru​jem. Šta​viš​ e, got​ ov​ o sam si​gu​ran da je ovaj sa​sta​vljen tek juč​ e po​sle​pod​ne.
– Šta? Ne​mo​guć​ e! – isto​vrem​ e​no se ote oboj​ ic​ i.
Po​a​ro se obra​ti Džo​nu.
– Dok​ a​za​ću vam ako mi do​pu​stit​ e da poš​ al​ jem nek​ og po va​šeg ba​štov​ an​ a.
– Da, svak​ ak​ o... ali za​i​sta ne vid​ im...
Po​ar​ o ga ućut​ka pok​ re​tom ru​ke.
– Učin​ i​te to što sam traž​ io. Pos​ le ću od​go​vor​ i​ti na sva va​ša pit​ an​ ja.
– Do​bro – re​če Džon i poz​ vo​ni.
Dor​kas se ubr​zo poj​ a​vi.
– Rec​ it​ e Me​ning​ u da do​đe ova​mo.
– Od​mah, go​spo​di​ne.
Služ​ av​ka iza​đe.
Čekali smo u napetoj tišini. Jedino je Poaro izgledao savršeno smireno, čak toliko da je obrisao
zao​ ​stal​ u pra​ši​nu s ugla pol​ ic​ e za knjig​ e.
Kloparanje potkovanih čizama po šljunku najavilo je Meningov dolazak. Džon upitno pogleda
Poa​ r​ oa, a ovaj mu klim​nu glav​ om.
– Uđit​ e, Me​ning – re​če Džon. – Žel​ im da por​ azg​ o​var​ am s vam​ a.
Polako i oprezno, baštovan uđe kroz staklena vrata i ostade da stoji ispred njih. U rukama je držao
kapu, koju nije prestajao da obrće nervozno. Bio je veoma pogrbljen, mada verovatno ne toliko star
koliko je izgledao. Njegove oštre i pametne oči uopšte nisu odgovarale sporom i prilično opreznom
nač​ in​ u go​vo​ra.
– Men​ ing – obrati mu se Džon – ovaj gospodin će vam postaviti nekoliko pitanja na koja želim da
od​go​vo​ri​te.
– Da, gos​ po​di​ne – prom​ u​mla baš​ to​van.
Poa​ r​ o žu​stro ist​ u​pi nap​ red, na šta ga Men​ ing od​me​ri s blag​ im pre​zir​ om u po​gled​ u.
– Ju​če pos​ le​pod​ne sad​ i​li ste beg​ on​ ij​ e oko juž​ ne stran​ e ku​će, zar ne?
– Da, gos​ po​di​ne, za​jed​no s Vi​lom.
– I ond​ a se go​spo​đa Ing​ ltorp po​jav​ il​ a na pro​zo​ru i po​zva​la vas, zar ne?
– Da, go​spo​din​ e, ta​ko je bil​ o.
– Isp​ rič​ aj​te mi svoj​ im reč​ im​ a šta se tačn​ o de​sil​ o nak​ on tog​ a.
– Pa, ništa posebno, gospodine. Samo je rekla Vilu da biciklom ode do sela i donese joj obrazac

za tes​ tam​ ent, ili već tak​ o ne​što, ni​sam sig​ ur​ an... za​pis​ al​ a mu je.
– Da, i?
– Pa, on je to ura​dio, go​spo​din​ e.
– I šta je bi​lo pos​ le?
– Nas​ ta​vi​li smo da sa​dim​ o beg​ on​ i​je, gos​ po​din​ e.
– Zar vas go​spođ​ a In​gltorp ni​je pon​ ov​ o po​zval​ a?
– Je​ste, gos​ po​din​ e, i men​ e i Vil​ a.
– I on​da?
– Rekla nam je da uđemo i dala nam da se potpišemo u dnu nekog dugačkog papira... odmah ispod

njen​ og pot​pis​ a.
– Jes​ te li vid​ el​ i išta od onog što je pis​ al​ o izn​ ad nje​nog potp​ i​sa? – oštro upit​ a Poa​ r​ o.
– Nis​ mo, gos​ pod​ in​ e. Prek​ o tog de​la je sta​jao list upij​ a​ča.
– I vi ste se potp​ is​ al​ i tam​ o gde vam je re​kla?
– Da, go​spo​din​ e, pr​vo ja, a ond​ a Vil.
– Šta je on​da ona ura​dil​ a s tim pa​pir​ om?
– Pa, gur​nu​la ga je u du​gač​ ak kov​ er​ at, gos​ po​din​ e, i stav​ il​ a ga u ne​kak​ vu ljub​ i​ča​stu kut​ ij​ u na stol​ u.
– Ko​li​ko je bi​lo sa​ti kad vas je pr​vi put po​zval​ a?
– Mis​ lim da je bil​ o oko če​tir​ i, gos​ po​di​ne.
– Ne ra​ni​je? Da nij​ e mo​žda bil​ o oko po​la če​tir​ i?
– Ne bih re​kao, go​spo​din​ e. Pre će bi​ti da je bi​lo mal​ o iza če​tir​ i, nik​ ak​ o pre.
– Hval​ a vam, Men​ ing, to je sve – ljub​ az​ no reč​ e Poa​ r​ o.
Baštovan pogleda svog gazdu, a ovaj mu klimnu glavom, na šta Mening podiže prst do čela,

prom​ um​ la neš​ to i opre​zno se pov​ u​če kroz stak​ len​ a vrat​ a.
Mi se zgle​da​smo.
– Pob​ o​gu! – prom​ r​mlja Džon. – Kak​ va nev​ e​ro​vatn​ a slu​čajn​ ost!
– Na šta mi​sli​te?
– Na to što je majk​ a umr​la istog da​na kad je na​pi​sal​ a tes​ tam​ ent!
Gos​ po​din Vels se nak​ aš​ lja i jet​ko prim​ et​ i:
– Je​ste li potp​ u​no sig​ ur​ni da je to slu​čajn​ ost, Ke​vend​ iš​ e?
– Šta ho​će​te da ka​žet​ e?
– Re​kos​ te mi da se ju​če po​sle podn​ e vaš​ a majk​ a žes​ tok​ o sva​đal​ a s ne​kim...
– Šta hoć​ e​te da ka​žet​ e? – po​no​vo vik​nu Džon. Glas mu je drh​tao, a li​ce potp​ un​ o preb​ le​de​lo.
– Posle te svađe, vaša majka iznenada i u velikoj žurbi sastavlja novi testament, čiji sadržaj nikad

nećemo saznati. Nikom nije rekla kakve su njegove odredbe. Sigurno je htela ovog jutra da
porazgovara sa mnom o tome... ali nije mogla. Testament je nestao, a ona je tajnu njegovog sadržaja
odnela u grob. Kevendiše, veoma se bojim da tu nema nikakve slučajnosti. Mesje Poaro, verujem da
ćet​ e se slo​ži​ti sa mnom da sve čin​ jen​ i​ce uka​zu​ju na to.

– Ukazivale one ili ne – umeša se Džon – izuzetno smo zahvalni mesje Poarou što je to otkrio. Da
nije bilo njega, nikad ne bismo saznali za novi testament. Mogu li da vas pitam, mesje, šta vas je
na​ve​lo da po​sumn​ ja​te?

Po​a​ro se osmeh​nu i re​če:
– Škra​bo​tin​ e na jedn​ oj sta​roj kov​ ert​ i i le​ja s be​gon​ ij​ am​ a.
Učinilo mi se da Džon ima još pitanja, ali u tom trenutku začulo se glasno brujanje motora i mi se

svi osvr​nu​smo ka pro​zo​ru da vi​di​mo ko dol​ a​zi.
– Ivi! – uz​vikn​ u Džon. – Iz​vin​ it​ e, Vel​se. – Žur​no je izaš​ ao u pred​ vorj​ e.
Poa​ r​ o me upitn​ o po​gled​ a.
– Go​spo​đic​ a Ha​ua​ rd – obj​ a​snih mu.
– O, drago mi je što je došla. Ta žena, Hejstingse, ima i glavu i srce na svom mestu, iako joj dobri

bog ni​je pod​ ar​ io le​po​tu!
Sledeći Džonov primer, i ja izađoh u predvorje i ugledah gospođicu Hauard kako pokušava da se

iskobelja iz gomile velova koji su joj omotavali glavu. Kad me je pogledala, osetih ubod griže
savesti. Ta žena me je najozbiljnije upozorila, ali ja je, avaj, uopšte nisam shvatio ozbiljno! Kako
sam samo brzo i kako nadobudno zaboravio njene reči. A sad, kad su se obistinile na najtragičniji
mogući način, osećao sam stid. Očigledno je poznavala Alfreda Ingltorpa kô zlu paru. Zapitao sam se
da li bi se tra​ged​ i​ja dog​ o​di​la i da je ona osta​la u Staj​lzu, ili bi se taj čov​ ek pri​bo​jav​ ao nje​nog budn​ og
pog​ led​ a.

Laknulo mi je kad je prihvatila moju ruku i stegla je onim svojim čvrstim stiskom. Pogled joj ne
beše prekoran, već tužan, a po crvenim kapcima videlo se da je mnogo plakala. Međutim, ponašanje
joj je ostal​ o nep​ o​sred​no i otre​si​to kao i pre.

– Po​šla sam čim sam dobila telegram. Pravo iz noćne smene. Iznajmila auto. Najbrži način da
do​đem.

– Je​si li ju​tros išta jel​ a, Ivi? – upi​ta je Džon.
– Ni​sam.
– Tako sam i mislio. Idi u trpezariju. Doručak je još na stolu, a neko će ti pripremiti i šolju vrućeg
čaj​ a. – Pot​ om se okre​nuo ka men​ i. – Hejstingse, molim te da se pobrineš za nju. Vels me čeka. O, evo
i me​sje Poa​ ​roa. Znaš, Ivi, on nam po​maž​ e.
Gos​ po​đi​ca Ha​ua​ rd se ru​kov​ a​la s Po​ar​ o​om, ali se sumn​ jič​ av​ o osvrn​ u​la ka Džon​ u.
– Ka​ko to mi​sli​te... pom​ až​ e?
– Po​maž​ e nam u is​tra​zi.
– Ne​ma tu šta da se ist​ raž​ u​je. Je​su li ga već uhaps​ i​li?
– Kog​ a?
– Ko​ga? Pa Al​fred​ a Ing​ ltor​pa, nar​ avn​ o!
– Drag​ a Ivi, mo​lim te da vod​ iš rač​ u​na. Lo​rens je ubeđ​ en da je majk​ a umr​la od sr​čan​ og udar​ a.
– Lo​rens je pra​va bu​da​la! – od​brus​ i go​spo​đi​ca Ha​ua​ rd. – Naravno da je Alfred Ingltorp ubio jadnu
Emi​li, kao što sam ot​poč​ et​ka tvrd​ i​la da će se des​ it​ i.
– Draga Ivi, molim te da ne vičeš toliko. Šta god mi mislili ili sumnjali, najbolje je da zasad što
man​ je pri​čam​ o o tom​ e. Ist​ rag​ a je tek u pet​ ak.
– Nij​ e neg​ o! – vel​ ič​ ans​ tven​ o je od​brus​ i​la go​spođ​ i​ca Ha​u​ard. – Kao da su vam svim​ a svra​ke pop​ i​le
mozak! On će dotle već biti van zemlje. Ako ima i malo soli u glavi, neće sedeti ovde i čekati da ga
obe​sit​ e.
Džon ju je besp​ om​ oćn​ o gled​ ao.
– Znam ja u čemu je stvar – okomila se na njega. – Sluš​ at​ e, doktore. Greška. Šta oni znaju? Ama
baš ništa... ili taman toliko da budu opasni. Ja to najbolje znam. Otac mi je bio lekar. Onaj mali
Vilkins verovatno je jedna od najvećih budala koje sam ikad upoznala. Srčani udar! To i liči na
njega. Svako iole pametan vidi da ju je muž otrovao. Otpočetka sam tvrdila da će je, siroticu, ubiti na
spavanju. Sad je to i uradio. A ti mi tu šapućeš o „srčanom udaru“ i „istrazi u petak“. Sram te bilo,

Džon​ e Ke​vend​ i​še.
– A šta hoćeš da uradim? – upita Džon, ne uspevajući više da prikrije osmeh. – Do đavola, Ivi, ne

mog​ u da ga vuč​ em za uvo sve do pol​ ic​ ij​ske stan​ ic​ e.
– Ali možeš nešto drugo. Saznaj kako je to izveo. Taj je prepreden. Kladim se da se poslužio

rast​ vor​ e​nim lepk​ om za muv​ e. Pi​taj kuv​ a​ric​ u da li joj nek​ i ned​ os​ ta​je.
Tad mi je postalo više nego jasno da će držanje gospođice Hauard i Alfreda Ingltorpa pod istim

krovom, a da između njih ne izbije otvoren sukob, biti herkulovski poduhvat, i uopšte nisam zavideo
Džonu. Po izrazu njegovog lica video sam da je i sâm potpuno svestan težine svog položaja. Stoga je
odl​ u​čio da se ma​kar na​kratk​ o sklo​ni, pa je žurn​ o nap​ u​stio pros​ tor​ i​ju.

Dorkas je unela sveže spremljen čaj. Kad je izašla, Poaro se odvoji od prozora kraj kog je dotle
staj​ ao i se​de nas​ pram go​spo​đic​ e Ha​ua​ rd.

– Madm​ oa​ z​ el – reč​ e joj ozbiljn​ o – žel​ im neš​ to da vas zam​ ol​ im.
– Sluš​ am – re​če on​da, ne​po​ver​ljiv​ o ga od​mer​ av​ a​juć​ i.
– Bil​ o bi mi drag​ o kad bih mo​gao da ra​čun​ am na vaš​ u po​moć.
– Sa zadovoljstvom ću vam pomoći da obesite Alfreda – otresito je rekla. – Mada su vešala
pre​do​bra za nje​ga. Tre​bal​ o bi ga ve​zat​ i ko​njim​ a o rep​ ov​ e, kao u sta​ra dob​ ra vre​me​na.
– On​da smo isto​miš​ lje​ni​ci – re​če Po​a​ro – poš​ to i ja žel​ im da obe​sim ubic​ u.
– Alf​ re​da Ing​ ltorp​ a?
– Njeg​ a ili ne​kog dru​gog.
– Nema drugog. Niko nije ubio jadnu Emili sve dok se on nije pojavio. Ne kažem da nije bila
okružena grabljivcima, bila je. Ali oni su hteli samo njen novac. Bar joj život nije bio ugrožen. Ali
ond​ a se po​jav​ i gos​ po​din Al​fred Ing​ lt​ orp, i u ro​ku od dva mes​ ec​ a – go​tov​ o!
– Ver​ ujt​ e mi, gos​ pođ​ i​ce Haua​ rd – usrdno ju je ubeđivao Poaro – ako je gospodin Ingltorp onaj kog
traž​ im​ o, ne​će mi pob​ e​ći. Čas​ ti mi, obes​ ić​ u ga na naj​viš​ i jarb​ ol!
– To mi se već vi​še svi​đa – ot​krav​ i​la se go​spo​đic​ a Hau​ ​ard.
– Ali moram vas zamoliti da mi verujete. Sad bi vaša pomoć mogla da mi bude dragocena.
Obj​ as​ nić​ u vam i za​što. Za​to što su u ovoj oža​loš​ će​noj kuć​ i je​di​no vaš​ e oči plak​ a​le.
Gos​ po​đi​ca Hau​ ​ard trepn​ u, a u njen​ om rat​ ob​ or​nom glas​ u zač​ u se no​vi priz​ vuk.
– Ako time hoćete da kažete da sam je volela – da, volela sam je. Znate, Emili je, na svoj način,
bila sebična stara žena. Bila je veoma darežljiva, ali uvek je očekivala nešto zauzvrat. Nikad nije
ljudima dozvolila da zaborave šta je sve za njih učinila, i zato nije dobijala ljubav. Doduše, mislim
da ona toga nije bila svesna i da nije čeznula za ljubavlju. Bar se nadam da nije. Ja sam s njom imala
potpuno drugačiji odnos. „Vredim vam toliko i toliko funti godišnje. Baš lepo. Ali ni peni preko toga,
ni par rukavica, ni kartu za pozorište.“ Ona to nije mogla da shvati i ponekad bi se veoma uvredila.
Tvrd​ i​la je da sam glup​ o po​nos​ na. Ni​je to pon​ os... ali ni​sam mo​gla da joj obj​ a​snim. U svak​ om slu​ča​ju,
sačuvala sam samopoštovanje. Zato sam jedina od svih ovde mogla sebi da dozvolim da je volim.
Pazila sam na nju. Čuvala sam je od njih. I onda se pojavi ta slatkorečiva hulja, i puf! – sve te godine
oda​no​sti odo​še u vet​ ar.
Po​a​ro sao​ s​ eć​ ajn​ o klimn​ u gla​vom.
– Razumem vas, madmoazel. Savršeno razumem kako se osećate. To je potpuno prirodno. Mislite
da smo mla​kon​ je, da nam ned​ os​ taj​ e žar​ a i ener​gij​ e, ali ve​rujt​ e mi da ni​je ta​ko.
Uto Džon proviri i zamoli nas obojicu da dođemo u sobu gospođe Ingltorp, pošto su on i gospodin
Vels za​vrš​ i​li s pret​ ra​živ​ an​ jem pi​sa​ćeg sto​la u bud​ oa​ ​ru.

Dok smo se za njim pel​ i uza step​ e​ni​ce, osvr​nuo se ka tr​pez​ a​rij​ i i tih​ o re​kao:
– Šta li će se do​go​di​ti kad se njih dvoj​ e sretn​ u?
Bes​pom​ oć​no od​mahn​ uh glav​ om.
– Re​kao sam Mer​ i da spre​či taj su​sret, ako ika​ko mo​že.
– Hoć​ e li us​pe​ti?
– Sâm bog zna. Do​bro je to što ni gos​ po​din In​gltorp ne​će baš trč​ a​ti da se vi​di s njom.
– Po​a​ro, klju​če​vi su još uvek kod vas, zar ne? – upit​ ah kad smo sti​gli do za​klju​ča​ne sob​ e.
Džon uze ključeve od njega i otključa, a onda uđosmo. Advokat pođe pravo prema pisaćem stolu, a
Džon za njim.
– Mis​ lim da je majk​ a najv​ redn​ i​ja dok​ u​men​ta drž​ a​la u ovoj kut​ ij​ i – reč​ e.
Poa​ ​ro izv​ ad​ i iz džep​ a ma​li sve​žanj ključ​ ev​ a.
– Doz​ vo​lit​ e. Jut​ ros sam je za sva​ki sluč​ aj zak​ ljuč​ ao.
– Ali ot​klju​čan​ a je.
– Ne​mog​ uć​ e!
– Po​gled​ aj​te – reč​ e Džon pod​ i​gavš​ i po​klop​ ac.
– Mill​ e ton​nerr​ es! – zbunjeno uzviknu Poaro. – A ja... s oba ključa u džepu! – Poleteo je ka kutiji,
a on​da stao kao ukop​ an. – En voilà une aff​ ai​ r​ e! Brav​ ic​ a je obij​ e​na!
– Šta?
Po​a​ro spus​ ti ku​tij​ u na sto.
– Ali ko ju je obio? I zašto? Kad? Pa vrata su bila zaključana! – Ovi nepovezani uzvici
istov​ re​men​ o su nam se ote​li sa usan​ a.
Poa​ r​ o je odl​ učn​ o i got​ ov​ o auto​mat​ski odg​ ov​ o​rio na sva pit​ an​ ja.
– Ko? Dobro pitanje. Zašto? Eh, kad bih samo znao. Kad? Nakon što smo pre sat vremena izašli
odavde. A što se tiče zaključanih vrata, to je sasvim obična brava, i verovatno se može otvoriti
ključ​ em bil​ o koj​ e so​be u ovom hod​ni​ku.
Tupo smo se zgledali. Poaro ode do kamina. Izgledao je savršeno staloženo, ali primetio sam da
mu se ruke, dok su gonjene dugogodišnjom navikom mehanički ređale pod konac ukrasne figurice na
ka​min​ u, žes​ to​ko tres​ u.
– Evo šta se desilo – konačno je progovorio. – U toj kutiji se nalazilo nešto... nekakav dokaz,
možda potpuno nebitan sâm po sebi, ali dovoljan da ubicu poveže sa zločinom. Bilo mu je veoma
važno da uništi taj dokaz pre nego što ga mi pronađemo i shvatimo njegovu važnost. Zato se izložio
opasnosti, velikoj opasnosti, i došao ovamo. Videvši da je kutija zaključana, bio je prinuđen da je
obi​je, i ti​me se odao. Ako se već iz​lož​ io to​li​koj opas​ no​sti, ond​ a je to bi​lo ne​što iz​uz​ etn​ o važ​ no.
– Ali šta?
– Eh! – uzviknu Poaro i ljutito odmahnu rukom. – To ne znam! Sigurno nekakav dokument, možda
onaj list papira koji je Dorkas juče popodne videla u rukama gospođe Ingltorp. A ja... – tu je iz njega
provalio bes – ... kakav sam ja bedni magarac! Ništa nisam naslutio! Postupio sam kao kreten! Nije
trebalo da kutiju ostavim ovde, nego da je ponesem. Ah, trostruki magarac! A sad je taj papir nestao.
Uni​šten je... A da li je uniš​ ten? Da mož​ da ipak ni​je... Mor​ a​mo da prev​ rn​ e​mo neb​ o i ze​mlju...
Kao ludak je istrčao iz sobe, a ja pođoh za njim čim sam se pribrao. Međutim, kad sam stigao na
vrh ste​pen​ i​šta, Poa​ ​roa nij​ e bil​ o na vid​ ik​ u.
Meri Kevendiš je stajala na odmorištu na kom se stepenište račvalo i zurila ka predvorju, u pravcu
u kom je on otrč​ ao.

– Šta je to spopalo vašeg neobičnog malog prijatelja, Hejstingse? Upravo je projurio kraj mene
kao raz​ja​ren​ i bik.

– Ne​što ga je nal​ jut​ il​ o – rekoh neodređeno. Nisam bio siguran da li bi Poaro dopustio da ikom išta
kažem. Videvši da na izražajnim usnama gospođe Kevendiš poigrava nagoveštaj osmeha, pokušao
sam da skre​nem razg​ o​vor u drug​ om pravc​ u, pa zat​ o re​koh: – Još se nis​ u sre​li, zar ne?

– Ko?
– Gos​ po​din Ing​ ltorp i go​spođ​ i​ca Ha​ua​ rd.
Po​gled​ al​ a me je po​ma​lo izn​ en​ a​đen​ o.
– Mis​ li​te da bi nji​hov sus​ ret bio baš tol​ i​ka ka​ta​strof​ a?
– A zar vi ne mi​slit​ e? – zbun​ je​no ću ja.
– Ne. – Nasmešila se na onaj svoj uzdržani način. – Volela bih da vidim dobru svađu. To bi malo
pro​čis​ til​ o va​zd​ uh. Tre​nutn​ o svi mno​go raz​miš​ lja​mo, a ma​lo go​vor​ im​ o.
– Džon ne mi​sli ta​ko – prim​ et​ ih. – Veo​ m​ a mu je stal​ o da spreč​ i nji​hov sus​ ret.
– Eh, Džon!
Pog​ o​di​lo me je neš​ to u njen​ om gla​su, i nep​ rom​ iš​ ljen​ o odv​ rat​ ih:
– Sta​ri Džon je sja​jan mo​mak.
Paž​ ljiv​ o me je po​sma​tral​ a nek​ o​li​ko sek​ und​ i, a on​da, na mo​je vel​ ik​ o izn​ e​na​đen​ je, re​če:
– Odan​ i ste pri​jat​ e​lju. Za​to ste mi drag​ i.
– Zar mi ni​ste i vi pri​ja​telj?
– Ja sam vr​lo loš pri​ja​telj.
– Za​što to kaž​ e​te?
– Zato što je to istina. Jednog dana sam prema svojim prijateljima najbolja na svetu, a drugog za
me​ne vi​še ne pos​ toj​ e.
Ne znam šta me je navelo na to, ali njene su me reči pogodile i ja, nepromišljeno i prilično
neu​ k​ u​sno, odb​ ru​sih:
– Izg​ led​ a da ste pre​ma dok​to​ru Ba​ue​ r​stajn​ u uvek dob​ ri!
Istog trenutka sam se pokajao. Lice joj se ukočilo. Izgledalo je kao da se čelična zavesa spustila i
sakrila pravu ženu. Bez ijedne reči, okrenula se i otrčala uza stepenice, a ja ostadoh da kao budala
zurim za njom.
Prenuo sam se kad sam začuo užasnu svađu u predvorju. Čuo sam Poaroa kako viče i nekom nešto
objašnjava. Ljutito pomislih kako je sva moja diskrecija bila uzaludna. Izgledalo je kao da se
čovečuljak poverava celoj kući, što meni uopšte nije izgledalo mudro. Po ko zna koji put zažalio sam
što je moj prijatelj toliko sklon da u naletu uzbuđenja potpuno izgubi glavu. Sjurio sam niza
ste​pen​ i​ce. Po​ar​ o se smir​ io čim me je ugle​dao. Od​ved​ oh ga u stran​ u.
– Dru​že moj – re​koh mu – da li je to pametno? Ne želite valjda da cela kuća zna šta se desilo? Vi
zap​ ra​vo či​nit​ e uslug​ u zloč​ inc​ u.
– Zai​ s​ ta ta​ko mis​ lit​ e, Hejs​ ting​se?
– Si​gur​ an sam.
– Dob​ ro, do​bro, pri​ja​tel​ ju, pos​ luš​ a​ću vas.
– Odl​ ič​no, iako je sad, naž​ a​lost, pom​ al​ o pre​ka​sno za to.
– Jes​ te.
Izgledao je toliko potišteno i postiđeno da mi ga je bilo žao, iako sam još uvek smatrao da je moj
pri​gov​ or oprav​dan i smis​ len.

– Do​bro, mon ami – pro​gov​ or​ io je kon​ ačn​ o – ond​ a mož​ em​ o da idem​ o.
– Zav​ rš​ il​ i ste ov​de?
– Zas​ ad jes​ am. Hoć​ e​te li da me otp​ rat​ it​ e do se​la?
– Vrl​ o rad​ o.
Uzeo je svoju torbu i nas dvojica izađosmo kroz staklena vrata u salonu. Sintija Merdok je upravo
ulaz​ il​ a i Poa​ r​ o se sklo​ni da je prop​ u​sti.
– Izv​ i​nit​ e, madm​ oa​ ​zel, sa​mo tre​nut​ ak.
– Da? – upit​no ga je po​gled​ a​la.
– Jes​ te li ikad prip​ rem​ a​li lek​ ov​ e za go​spo​đu In​gltorp?
Bla​go rum​ e​nil​ o razl​ i joj se po obra​zi​ma kad je usi​lje​no od​gov​ o​ril​ a:
– Ni​sam.
– Sam​ o njen pra​šak?
Crv​ e​ne​ći sve ja​če, Sint​ ij​ a od​gov​ o​ri:
– O da, jed​nom sam joj pri​pre​mil​ a pra​šak za spav​ a​nje.
– Da li je to ovaj?
Poa​ ​ro iz​vad​ i pra​znu ku​tij​ ic​ u.
Sin​tij​ a klimn​ u gla​vom.
– Mož​ e​te li mi reć​ i šta je to bil​ o? Sul​fon​ al? Ve​ro​nal?
– Ne, bio je to bro​mid​ni pra​šak.
– Aha! Hval​ a, madm​ o​a​zel. Dovi​đe​nja.
Dok smo se žustrim korakom udaljavali od kuće, nekoliko puta sam ga kradom pogledao iskosa.
Već sam nekoliko puta primetio da mu, kad je uzbuđen, oči poprime zelenkast sjaj, kao mačje. Sad su
bli​stal​ e kao dva sma​ragd​ a.
– Pri​jat​ e​lju – progovorio je konačno – imam jednu idejicu, vrlo čudnu i verovatno potpuno
nem​ og​ uć​ u. Ali... ipak se sve uklap​ a.
Slegnuh ramenima. Smatrao sam da se Poaro prečesto prepušta tom svom fantaziranju. U ovom
sluč​ aj​ u, re​šen​ je je zai​ s​ ta bil​ o viš​ e ne​go jed​nos​ tavn​ o i oči​gled​no.
– Dakle, to objašnjava neobeleženu kutijicu – prim​ et​ ih. – Vrlo jednostavno, kao što ste i rekli.
Stvar​no mi ni​je jas​ no ka​ko se i sâm ni​sam tog do​set​ io.
Poa​ ​ro je iz​gled​ ao kao da me uopš​ te ne sluš​ a.
– Oni su otkrili još nešto, là-bas – napomenuo je, pokazavši palcem preko ramena ka Staj​lzu. –
Gos​ po​din Vels mi je to re​kao dok smo se pel​ i na sprat.
– Šta?
– U zaključanom sekreteru u budoaru pronašli su testament koji je gospođa Ingltorp napisala pre
venčanja, i kojim svu imovinu ostavlja Alfredu Ingltorpu. Verovatno ga je napravila dok su bili
vereni. To je prilično iznenadilo Velsa, a i Džona Kevendiša. Napisala ga je na jednom od onih
got​ ov​ ih obraz​ a​ca za tes​ tam​ ent, a sve​do​ci su dvoj​ e slug​ u, ali ne Dor​kas.
– Da li je gos​ po​din Ing​ ltorp znao za to?
– Tvr​di da ni​je.
– To treba uzeti s rezervom – primetih sumnjičavo. – Svi ti testamenti stvaraju preveliku zbrku.
Nego, recite mi kako su vas one reči nažvrljane na koverti navele na zaključak da je juče popodne
nap​ i​sal​ a još je​dan tes​ tam​ ent.
Poa​ r​ o se nas​ meš​ io.

– Mon ami, da li vam se ikad desilo da dok pišete pismo, na trenutak ne možete da se setite kako
se tačn​ o ko​ris​ ti nek​ a reč?

– Da, mnog​ o pu​ta. Ver​ u​jem da se svi​ma to deš​ av​ a.
– Tako je. A zar niste u takvim slučajevima ispisali tu reč jednom ili dvaput na ivici upijača ili na
nekom papiriću, koliko da vidite izgleda li ispravno? E, upravo to je uradila gospođa Ingltorp.
Primetićete da se dvoumila treba li da stoji „u vlasništvu“ ili „u vlasti“. Da bi bila sigurna,
upotrebila je to i u rečenici, i otud ono: „Ja sam u vlasti“. I šta sam ja iz toga saznao? Saznao sam da
je tog poslepodneva pisala nešto o „vlasništvu“, a kako mi je onaj papirić koji smo pronašli u kaminu
još bio svež u sećanju, odmah mi je sinulo da je reč o testamentu, pošto se u njemu gotovo sigurno
mora pomenuti ta reč. To mi je potvrdila još jedna pojedinost. U sveopštoj pometnji, jutros niko nije
pomeo budoar, tako da su se kraj radnog stola videli smeđi tragovi zemlje i blata. Vreme je
po​sledn​ jih nek​ ol​ i​ko da​na bil​ o le​po i običn​ e cip​ e​le svak​ a​ko ne bi osta​vil​ e onol​ i​ko tra​go​va.
– Kad sam otišao do prozora, odmah sam primetio da su leje s begonijama nedavno okopavane.
Zemlja u njima bila je gotovo iste boje kao ona na podu u budoaru, a i vi ste mi potvrdili da su
zasađene juče poslepodne. Tad sam već bio siguran da je jedan baštovan ulazio u budoar, a možda
čak i obojica, pošto su se u leji videle dve različite vrste tragova. Da je gospođa Ingltorp samo htela
da porazgovara s njima, najverovatnije bi to uradila stojeći na vratima, tako da uopšte ne bi morali
da ulaze. Shvatio sam da je najverovatnije napravila novi testament i pozvala dvojicu baštovana da
se potp​ i​šu kao sved​ o​ci. Ka​sni​ji do​ga​đaj​ i su pot​ vr​di​li da sam bio u prav​ u.
– Gen​ i​jaln​ o – morao sam da priznam. – Moram priznati da su moji zaključci o tim škrabotinama
bil​ i potp​ un​ o pog​ reš​ ni.
Na​smeš​ io se.
– Previše puštate mašti na volju. Mašta je dobar sluga ali loš gospodar. Najjednostavnije rešenje
uvek je i najv​ er​ ov​ at​ni​je.
– Još neš​ to. Ka​ko ste zna​li da je izg​ ub​ il​ a ključ kut​ i​je za do​kum​ ent​ a?
– Nisam to znao. Bila je to samo pretpostavka koja se pokazala kao ispravna. Primetili ste da je s
njega visio savijen komadić žice. Odmah sam pomislio da ga je verovatno neko otkinuo s labave alke
za ključeve. E sad, da je zaista bio izgubljen pa nađen, gospođa Ingltorp bi ga odmah vratila u
svežanj, ali onaj potpuno nov i sjajan ključ koji se tamo nalazio očigledno je bio duplikat, što me
na​ve​lo na pretp​ o​stavk​ u da je nek​ o drug​ i osta​vio orig​ in​ al​ni ključ u bra​vi kut​ ij​ e za do​kum​ ent​ a.
– Da – rek​ oh. – Ne​ma sumn​ je da je to bio Al​fred Ingl​torp.
Poa​ ​ro me zna​tiž​ eljn​ o pog​ le​da.
– Pot​pun​ o ste si​gur​ni da je on ubic​ a?
– Nar​ avn​ o da je​sam. Svak​ i no​vi dok​ az kao da to dod​ atn​ o po​tvr​đu​je.
– Nap​ ro​tiv – ti​ho će Poa​ r​ o. – Ima ne​ko​lik​ o čin​ jen​ ic​ a koj​ e mu idu na​ruk​ u.
– Ma haj​te, mol​ im vas!
– Ta​ko je.
– Ja vi​dim sam​ o jed​nu.
– Koj​ u?
– To što je noć pro​veo van kuć​ e.
– „Mućak!“, što biste rekli vi Englezi! Izabrali ste jedinu činjenicu koja po mom mišljenju govori
pro​tiv nje​ga.
– Kak​ o to?

– Evo kako. Da je gospodin Ingltorp znao da će njegova supruga sinoć biti otrovana, sigurno bi se
postarao da u to vreme ne bude kod kuće. Njegovo objašnjenje je očigledna izmišljotina. To nam
osta​vlja dve mo​guć​no​sti: ili je znao šta će se do​go​dit​ i, ili je imao sa​svim drug​ i raz​log za od​sus​ tvo.

– A koj​ i? – upi​tah sumn​ jič​ av​ o.
Poa​ ​ro slež​ e ra​me​ni​ma.
– Otkud ja to mogu da znam? Bez sumnje nešto nečasno. Rekao bih da je taj gospodin Ingltorp
po​dlac, ali to ne mor​ a da zna​či da je i ubi​ca.
Ni​mal​ o ubeđ​ en, od​mahn​ uh glav​ om.
– Ne slažemo se, a? – reče Poaro. – Dobro, pustimo to. Vreme će pokazati koji je od nas dvojice
bio u pravu. Hajde da se sad posvetimo drugim pojedinostima slučaja. Kako objašnjavate to što su
sva vrat​ a u sob​ i bil​ a zab​ ra​vlje​na izn​ u​tra?
– Pa, ja... – Za​mis​ lio sam se. – Tu tre​ba upo​tre​bit​ i log​ i​ku.
– Sla​žem se.
– Evo kako ja to vidim. Vrata jes​ u bila zabravljena, u to smo se uverili svojim očima, ali vosak na
po​du i uniš​ te​ni te​sta​ment dok​ az​ uj​ u da je tok​ om no​ći nek​ o ulaz​ io u so​bu. Da li se dovd​ e slaž​ em​ o?
– Pot​pun​ o. Zad​ i​vljuj​ uć​ e jas​ no ste to pos​ tav​ il​ i. Na​stav​ it​ e.
– Dak​ le – nastavih ohrabren ovim – ako taj ko je ušao nije to učinio kroz prozor, ili pomoću
čarolije, ispada da ga je unutra pustila upravo gospođa Ingltorp. To ide u prilog mom uverenju da je
to bio njen muž. Pot​pu​no je prir​ odn​ o da otvo​ri vra​ta mu​žu.
Po​ar​ o od​luč​no od​mah​nu glav​ om.
– Zašto? Bila je navukla rezu na vrata ka njegovoj sobi, što je vrlo čudan postupak s njene strane, a
tog po​slep​ o​dneva žes​ to​ko su se bi​li svađ​ a​li. Ne, on je bio po​sled​nja oso​ba koj​ u bi pu​stil​ a u sob​ u.
– Ali sla​že​te se sa mnom da je vra​ta mo​ra​la da otvo​ri sam​ a go​spođ​ a Ing​ ltorp?
– Postoji još jedna mogućnost. Možda je pre spavanja zaboravila da navuče rezu na vratima ka
hod​nik​ u, pa je ka​sni​je, pred zo​ru, usta​la i tek ju je on​da nav​ uk​ la.
– Zar za​is​ ta ta​ko mi​slit​ e, Poa​ ​ro?
– Ne, ne verujem da je tako bilo, ali je moguće. Prebacimo se sad na nešto drugo: šta mislite o
onom de​lić​ u razg​ ov​ or​ a izm​ eđ​ u gos​ po​đe Kev​ en​diš i njen​ e svek​ rv​ e ko​ji ste slu​čaj​no ču​li.
– To sam potpuno zaboravio – rekoh zamišljeno. – Velika zagonetka. Neverovatno mi je da bi se
jedna ponosna i krajnje odmerena žena kao što je gospođa Kevendiš toliko grubo mešala u nešto što
je se oči​gled​no ne ti​če.
– Tač​no. Za​pa​nju​juć​ i pos​ tup​ ak za že​nu njen​ og vasp​ i​ta​nja.
– Zai​ s​ ta čud​no – slo​žih se. – Ali pot​pun​ o je nev​ a​žno i ne tre​ba ga uzet​ i u ob​zir.
Po​ar​ o glas​ no zaj​ e​ča.
– Šta sam vam uvek govorio? Sve se mora uzeti u obzir. Ako se činjenica ne uklapa u teoriju,
od​ba​cit​ e teo​ ​rij​ u.
– Pa, vid​ eć​ em​ o – odv​ ra​tih na​bu​si​to.
– Da, vi​de​ćem​ o.
U međuvremenu smo stigli do Lis​ tvejz ko​ti​dža i Poaro me povede u svoju sobu na spratu. Ponudio
mi je jednu onu od onih tankih ruskih cigareta koje je povremeno pušio. Bilo mi je smešno kad sam
primetio da brižljivo odlaže upotrebljene šibice u malu porcelansku činiju. Odmah me je prošla
ljut​nja.
Poaro nam namesti dve fotelje ispred otvorenog prozora s kog je pucao pogled na seosku ulicu.

Svež va​zduh, top​ ao i pri​jat​ an, isp​ un​ io je sob​ u. Pred​sto​jao je vreo dan.
Pažnju mi je iznenada privukao mršav mladić koji je žurno dolazio ulicom. Naročito mi je bio

neo​bič​ an iz​raz njeg​ o​vog lic​ a, čudn​ a me​šav​ in​ a užas​ a i usp​ lah​ i​ren​ o​sti.
– Poa​ ​ro, po​gled​ aj​te! – rek​ oh.
On se nag​nu nap​ red. – Ti​ens! – reč​ e. – To je go​spod​ in Mejs, iz apot​ e​ke. Kren​ uo je ova​mo.
Mlad​ ić se zau​ ​stav​ i pred ku​ćom, pa nak​ on kratk​ og oklev​ a​nja snaž​ no zal​ u​pa na vrat​ a.
– Tren​ ut​ ak – dov​ ik​nu mu Po​ar​ o s proz​ o​ra. – Dol​ az​ im.
Pokazavši mi rukom da i ja pođem, strčao je niza stepenice i otvorio vrata. Gospodin Mejs je

odm​ ah pre​šao na stvar.
– O, go​spo​di​ne Poa​ r​ o, izv​ i​nit​ e što vas uz​ne​mir​ av​ am, ali čuo sam da ste se upra​vo vrat​ il​ i iz Staj​lza.
– Da, tak​ o je.
Mla​dić ovlaž​ i su​ve usne. Li​ce mu se neob​ ičn​ o trz​ a​lo.
– Po selu se priča da je stara gospođa Ingltorp iznenada umrla. Kažu – tu je oprezno spustio glas –

da je u pi​ta​nju otrov.
Po​ar​ o​ov​ o li​ce osta​de rav​nod​ u​šno.
– Go​spo​din​ e Mejs, to mog​ u da ka​žu je​di​no lek​ ar​ i.
– Da, tako je, svakako... – Mladić zaćuta, ali onda ga savladaše osećanja. Dograbio je Poaroa za

mišicu i prošaputao: – Recite mi samo jedno, gospodine Poaro. To nije bio... nije bio strihnin, zar
ne?

Nisam čuo šta mu je Poaro odgovorio. Verovatno nešto neodređeno. Mladić ode, a Poaro zatvori
vrat​ a i po​gled​ a me prav​ o u oči.

– Da – reč​ e i nam​ rš​ te​no klimn​ u gla​vom. – I on će mo​rat​ i da sved​ oč​ i u ist​ ra​zi.
Polako smo se vratili u njegovu sobu. Zaustio sam da kažem nešto, ali Poaro me ućutka pokretom
ru​ke.
– Ne sad, ne sad, mon ami. Ho​ću da raz​mis​ lim. U glav​ i mi vlad​ a zbr​ka, a to ni​je dob​ ro.
Desetak minuta je sedeo u potpunoj tišini, potpuno nepomičan, ako se ne računa nekoliko trzaja
obrv​ a​ma, a oči su mu po​sta​jal​ e sve zel​ e​ni​je. Na kraj​ u je du​bok​ o uzd​ ahn​ uo.
– Dobro je. Trenutak slabosti je prošao. Sad je sve sređeno i razvrstano. Čovek ne sme sebi da
dozvoli zbrkanost. Ne, slučaj još nije rešen. Ovo je jedan od najzamršenijih! Zbunjuje čak i me​ne.
Men​ e, Herk​ u​la Po​a​roa! Po​stoj​ e dve vrl​ o važ​ ne či​nje​ni​ce.
– A to su...?
– Prv​ a su ju​čer​ a​šnje vrem​ en​ske pril​ i​ke. To je veo​ m​ a bitn​ o.
– Ali dan je bio pre​lep! – prek​ i​doh ga. – Poa​ ​ro, vi se spr​da​te sa mnom!
– Ni najmanje. Termometar je pokazivao dvadeset sedam stepeni u hladu. Ne zaboravite to,
prij​ a​te​lju. To je ključ cel​ e zag​ on​ et​ke!
– A drug​ a čin​ je​ni​ca?
– Drug​ a je to što se me​sje Ing​ ltorp vrl​ o neob​ ič​no oblač​ i, ima crn​ u bra​du i nos​ i cvik​ er.
– Poa​ r​ o, ne mog​ u da ver​ uj​ em da ste ozbilj​ni.
– Potp​ un​ o sam ozbil​ jan, pri​ja​tel​ ju.
– Ali to je det​ i​njas​ to!
– Ni​je, ne​go je vrl​ o znač​ aj​no.
– Pretpostavimo da porota na istrazi presudi da je Alfred Ingltorp kriv za ubistvo s
predu​ ​mi​šljaj​ em. Šta će on​da bit​ i s va​šim teo​ ​ri​ja​ma?

– Neće ih uzdrmati to što je dvanaest glupaka napravilo omašku! Ali to se neće desiti. Pre svega
zato što seoska porota neće biti voljna da preuzme toliku odgovornost, a gospodin Ingltorp ovde
ta​ko​re​ći ima pol​ ož​ aj vlas​ te​li​na. Osim to​ga – dod​ ao je smi​ren​ o – ja to neć​ u do​pu​stit​ i!

– Vi to ne​ćet​ e do​pu​sti​ti?
– Ne​ću.
Zagledao sam se u tog izuzetnog čovečuljka, ne znajući da li da se ljutim ili smejem. Bio je
nev​ e​ro​vat​no samouveren. Kao da mi je proč​ i​tao mis​ li, on ljub​ a​zno klimn​ u kla​vom.
– O da, mon ami, biće kao što kažem. – Ustao je i položio mi ruku na rame. Izraz lica mu se
potpuno bio promenio. Oči mu se napuniše suzama. – Znate, sve vreme mislim na sirotu gospođu
Ingltorp, koja je sad mrtva. Ne, nije bila preterano omiljena. Ali bila je veoma dobra prema nama
Belg​ ij​ anc​ im​ a, i za​to sam njen du​žnik.
Po​kuš​ ao sam da ga pre​kin​ em, ali nij​ e mi do​pus​ tio.
– Da vam kažem nešto, Hejstingse. Ona mi nikad ne bi oprostila kad bih dozvolio da njenog
sup​ rug​ a, Al​fred​ a Inglt​ orp​ a, uhaps​ e sad​ a, kad ga mož​ e spa​sti sam​ o jed​na mo​ja reč!