Agata Kristi - Zagonetni slučaj Stajlz

6.

Pre​tres

Poaro je u danima uoči pretresa bio neprestano zauzet. Dvaput se nasamo sastao s gospodinom
Velsom, a odlazio je i u duge šetnje po okolini. Bilo mi je pomalo krivo što mi se ne poverava, tim
pre što nik​ ak​ o nis​ am mog​ ao da dok​ uč​ im šta sme​ra.

Palo mi je na pamet da možda istražuje nešto na Rejksovom imanju, pa sam, ne našavši ga u sredu
uve​če u Li​stvejz kot​ i​džu, krenuo na tu stranu nadajući se da ću ga sresti. Međutim, nije ga bilo nigde
na vidiku, a nisam hteo da idem baš do samog imanja. U povratku naiđoh na jednog postarijeg
se​lja​ka, ko​ji mi se po​drug​ lji​vo smej​ u​ljio.

– Vi ste iz Stajl​ za, a? – upit​ ao me je.
– Je​sam. Tra​žim jed​nog pri​jat​ e​lja ko​ji je mož​ da pro​šao ovud​ a.
– Jed​ an mal​ iš​ a? Mla​tar​ a ruk​ a​ma dok prič​ a? Jed​ an od onih Bel​gi​ja​na​ca iz sel​ a?
– Da – odu​šev​ ljen​ o pot​ vrd​ ih. – Da​kle, bio je ovd​ e?
– O da, jeste, bio je ovde, nego šta. I to nekoliko puta. Neki vaš prijatelj, a? Eh, vi gospoda iz
Staj​lza... Lep​ a ste mi vi dru​ži​na! – Tu me po​gled​ ao još po​drug​ ljiv​ i​je neg​ o pre.
– O, zar go​spod​ a iz Stajl​ za če​sto do​la​ze ovam​ o? – upi​tao sam ga što sam bezb​ riž​ ni​je mog​ ao.
On mi znač​ ajn​ o na​mig​nu.
– Jedan i te kako dolazi, gospodine. Naravno, neću da pominjem imena. Jedan gospodin vrlo
ši​ro​ke ruk​ e! O, fa​la, gos​ pod​ in​ e, fa​la lep​ o!
Brzo sam se udaljio. Dakle, Ivlin Hauard je bila u pravu. Obuzelo me je gađenje kad sam pomislio
na bahato ponašanje Alfreda Ingltorpa s tuđim novcem. Da li je ono lepuškasto cigansko lice bilo
uzrok zloč​ i​na, ili je to bio nov​ ac? Ve​rov​ atn​ o pam​ et​na kom​bi​nac​ i​ja jed​nog i drug​ og.
Stekao sam utisak da je Poaro neobično opsednut jednom pojedinošću. Jednom ili dvaput
napomenuo mi je kako je uveren da je Dorkas sigurno pogrešila u vezi s vremenom svađe. Nekoliko
puta joj je ponovio da je glasove sigurno čula u pola pet, a ne u četiri, ali ona je bila nepokolebljiva.
Bar sat vrem​ en​ a pro​te​klo je od tre​nut​ka kad je čul​ a svađ​ u do pet, kad je od​ne​la gos​ pođ​ i čaj.
Pretres je održan u petak u seoskoj gostionici. Kako nismo morali da svedočimo, Poaro i ja smo
se​del​ i jed​ an do dru​gog.
Oba​vljen​ e su prip​ rem​ne rad​nje. Po​rot​ a je vi​de​la te​lo, a Džon Ke​vend​ iš je iden​ti​fi​ko​vao žrt​ vu.
U na​stav​ku is​pit​ i​va​nja is​pri​čao je ka​ko se prob​ ud​ io u zo​ru i opi​sao okoln​ os​ ti smrt​ i svo​je majk​ e.
Zatim su sledila svedočenja lekara. Zavladao je tajac i svi pogledi se prikovaše za čuvenog
londonskog specijalistu, poznatog kao jednog od najvećih svetskih autoriteta na području
tok​si​kol​ o​gi​je.
U kratk​ im cr​ta​ma opi​sao je nal​ az ob​duk​cij​ e. Kad se iz​ba​ce med​ ic​ ins​ ki iz​raz​ i i teh​ničk​ e po​jed​ i​nos​ ti,
svelo se na to da je kod gospođe Ingltorp smrt nastupila usled trovanja strihninom. Na osnovu
količine otrova koju su pronašli, zaključili su da je unela najmanje pedeset miligrama strihnina, a
najv​ e​rov​ at​ni​je še​zdes​ et, ili čak mal​ o vi​še.
– Da li je mog​ uć​ e da je sluč​ ajn​ o pro​gut​ al​ a otrov? – upit​ ao je is​traž​ ni su​dij​ a.
– Smatram da je to gotovo nemoguće. Za razliku od nekih drugih otrova, strihnin se ne koristi u

do​mać​ in​stvu i nje​gov​ a prod​ a​ja je stro​go ogran​ i​čen​ a.
– Da li vas je išta to​kom obd​ ukc​ i​je nav​ el​ o na zak​ ljuč​ ak o na​či​nu na ko​ji je une​la otrov?
– Nij​ e.
– Ako se ne va​ram, stig​ li ste u Stajlz pre dok​to​ra Vilk​ ins​ a.
– Tako je. Mimoišao sam se s automobilom na samoj kapiji imanja i otišao sam tamo što sam brže

mog​ ao.
– Mož​ et​ e li da nam tačn​ o opiš​ et​ e šta se zat​ im dog​ o​dil​ o?
– Ušao sam u sobu gospođe Ingltorp. Baš tad je imala grčeve tipične za tetanus. Osvrnula se ka

me​ni i pro​dah​tal​ a: „Al​fred... Al​fred...“
– Da li je gospođa Ingltorp mogla da unese strihnin s kafom, koju joj je posle večere odneo

su​prug?
– Moguće je, ali strihnin deluje prilično brzo. Simptomi se pojavljuju već sat-dva nakon unošenja

u organizam. Pod određenim uslovima može da deluje i sporije, ali u ovom slučaju nijedan od njih
nije bio ispunjen. Pretpostavljam da je gospođa Ingltorp popila kafu posle večere, dakle oko osam, a
prvi simptomi pojavili su se tek u zoru, što bar na prvi pogled ukazuje na to da je otrov uzela mnogo
kas​ nij​ e.

– Gospođa Ingltorp je imala naviku da tokom noći popije šolju kakaoa. Da li je strihnin mogao da
bu​de u njem​ u?

– Nije, lično sam uzeo uzorak preostalog kakaoa iz šerpice i poslao ga na analizu. U njemu nije
bi​lo strih​ni​na.

Zač​ uh kak​ o se Poa​ ​ro ti​ho kik​ oć​ e.
– Ka​ko ste znal​ i? – upit​ ah šap​ a​tom.
– Sam​ o sluš​ aj​te.
– Mo​gu reć​ i – do​dao je lek​ ar – da bi me svak​ i dru​gi rez​ ult​ at ve​o​ma iz​ne​nad​ io.
– Za​što?
– Jednostavno zato što je strihnin neobično gorak. Oseti se čak i u rastvoru jedan prema
sedamdeset hiljada, a može se prikriti jedino nekom materijom izrazito jakog ukusa. Kakaom to
uop​šte ne bi mog​ lo da se pos​ tig​ne.
Jed​nog po​rot​ni​ka je zan​ im​ a​lo da li to važ​ i i za ka​fu.
– Ne. Kaf​ a je sa​ma po se​bi gork​ a i ve​rov​ atn​ o bi mog​ la da pri​kri​je ukus strih​ni​na.
– Dakle, vi smatrate da je otrov najverovatnije unela s kafom, ali da je njegovo dejstvo bilo
uspor​ en​ o iz nep​ o​zna​tih raz​lo​ga?
– Da, ali poš​ to je šo​lji​ca za ka​fu potp​ un​ o smr​skan​ a, bi​lo je ne​mog​ u​će ana​li​zir​ a​ti njen sad​ r​žaj.
Time se završilo svedočenje doktora Bauerstajna. Doktor Vilkins ga je podržao po svim stavkama.
Na pitanje šta misli o mogućnosti samoubistva, potpuno ju je odbacio. Izjavio je da je pokojnica
imala slabo srce, ali da je inače bila potpuno zdrava, dobro raspoložena i uravnotežena osoba. Nikad
od nje ne bi oček​ iv​ ao da izv​ r​ši sa​mou​ ​bi​stvo.
Zatim su na mesto za svedoke pozvali Lorensa Kevendiša. Njegova izjava je bila potpuno nevažna,
pošto se svodila na ponavljanje onog što je rekao njegov brat. Kad se već spremio da odstupi, zastao
je i bo​jaž​ ljiv​ o upi​tao:
– Mo​gu li neš​ to da dod​ am?
Mo​leć​ i​vo je pog​ le​dao ist​ ra​žnog sud​ ij​ u, koj​ i mu bod​ ro reč​ e:
– Svakako, gospodine Kevendiš. Ovde smo da saznamo istinu i rado ćemo saslušati sve što bi

mog​ lo da po​mog​ne u ra​sve​tljav​ an​ ju ovog slu​ča​ja.
– To je samo jedna moja pretpostavka – objasnio je Lorens. – Naravno, možda uopšte nisam u

prav​ u, ali i da​lje mi se či​ni da bi smrt mo​je maj​ke mo​gla da se obj​ as​ ni pri​rod​nim uzro​ci​ma.
– Ka​ko ste to zak​ ljuč​ il​ i, gos​ pod​ i​ne Ke​vend​ iš?
– Moj​ a majk​ a je već izv​ e​sno vre​me pi​la sred​stvo za jač​ a​nje u ko​me ima strih​ni​na.
– Oho! – na to će ist​ ra​žni sud​ i​ja.
Po​rotn​ i​ci ga zna​tiž​ elj​no pog​ le​daš​ e.
– Ve​ru​jem – nastavio je Lorens – da postoje slučajevi u kojima se kumulativno dejstvo neke

supstance, nakon dugotrajnog uzimanja, završavalo smrću. Osim toga, zar nije moguće da je greškom
uze​la pre​vel​ ik​ u doz​ a lek​ a?

– Sad prvi put čujem da je pokojnica u vreme smrti uzimala strihnin. Veoma smo vam zahvalni,
go​spo​din​ e Ke​ven​diš.

Po​no​vo su iz​ve​li dok​tor​ a Vilk​ in​sa, ko​ji je isme​jao čit​ a​vu ide​ju.
– Ovo što kaže gospodin Kevendiš potpuno je nemoguće. Svaki lekar će vam to potvrditi. U
izvesnom smislu, strihnin jeste otrov s kumulativnim dejstvom, ali onda sigurno ne bi mogao da
izazove trenutnu smrt, kao što je ovde slučaj. Duže vreme bi se javljali simptomi hroničnog trovanja,
ko​ji bi nam od​mah priv​ u​kli paž​ nju. Ce​la ta pri​ča je be​smis​ le​na.
– A dru​ga pret​po​stav​ka? Da li je gos​ pođ​ a In​gltorp mog​ la da gre​škom uzme pre​vel​ ik​ u doz​ u?
– Tri, pa čak i četiri doze, ne bi mogle da je usmrte. Gospođa Ingltorp je uvek kupovala veliku
količinu tog sredstva, pošto ga je naručivala iz Kutove veleprodaje u Tadminsteru, ali morala bi da
popije gotovo celu bocu da bi se u organizmu našla ona količina strihnina koju smo otkrili
ob​dukc​ i​jom.
– Dak​ le, sma​trat​ e da mo​že​mo potp​ un​ o isk​ lju​čit​ i sred​stvo za jač​ a​nje kao mo​guć​ i uzrok smrt​ i?
– Sva​kak​ o. Ta pret​pos​ tav​ka je smeš​ na.
Isti onaj porotnik od malopre upitao je da li je moguće da je pogrešio apotekar koji joj je spremao
lek.
– Na​ravn​ o, ta mog​ uć​nost uvek pos​ toj​ i – od​gov​ o​rio je dokt​ or.
Međutim, Dorkas, koja je sledeća svedočila, pobila je i tu pretpostavku. Lek nije bio pripremljen
ne​dav​no. Štav​ iš​ e, gos​ pođ​ a Ing​ ltorp je pos​ led​nju do​zu po​pi​la na dan smr​ti.
Kad je pitanje sredstva za jačanje konačno skinuto s dnevnog reda, istražni sudija je nastavio s
radom. Nakon što je Dorkas ispričala kako ju je probudilo gazdaričino zvonce i kako je potom digla
na no​ge cel​ u kuć​ u, usled​ il​ o je pit​ an​ je o svađ​ i preth​ odn​ og po​sle​po​dne​va.
Kako se njen odgovor manje-više svodio na ono što smo Poaro i ja već znali, neću ga ovde
na​vo​dit​ i.
Sledeća je svedočila Meri Kevendiš. Držala se veoma uspravno i govorila tihim, jasnim i
savršeno staloženim glasom. Odgovarajući na sudijino pitanje, ispričala je kako se, nakon što ju je
budilnik probudio u pola pet, kao i obično, upravo oblačila kad ju je prepao zvuk pada nekog teškog
pred​me​ta na pod.
– To je mog​ ao da bud​ e noć​ni sto​čić po​red krev​ e​ta – na​pom​ e​nuo je sud​ i​ja.
– Otvorila sam vrata i oslušnula – nastavila je Meri. – Uskoro se prolomila zvonjava i Dorkas je
do​trč​ al​ a da pro​bud​ i mog su​prug​ a. Svi smo oti​šli do sob​ e mo​je svek​ r​ve, ali vrat​ a su bi​la za​klju​ča​na...
Su​dij​ a je tu prek​ id​ e.
– Stvarno mislim da nema potrebe da vas time zamaramo. Znamo sve što ima da se zna o

događajima koji su usledili. Međutim, bio bih vam zahvalan ako biste nam ispričali sve što ste čuli
od te sva​đe preth​ odn​ og da​na.

– Ja?
U glasu joj se čuo prizvuk prkosa. Podigla je ruku i popravila nabor čipke na okovratniku,
okrenuvši pritom glavu malo u stranu. Iznenada mi je sinula jedna misao: „Ona pokušava da dobije na
vre​me​nu!“
– Da – smireno je nastavio istražni sudija. – Ako sam dobro razumeo, vi ste tad sedeli i čitali na
klu​pi tač​no is​pred vel​ i​kog pro​zor​ a bud​ oa​ ​ra. Da li je to tač​no?
Za mene je to bila novost, a kratak pogled na Poaroa bio mi je dovoljan da shvatim da i on ovo
pr​vi put čuj​ e.
Po​sle kratk​ og, got​ o​vo ne​prim​ et​nog okle​van​ ja, odg​ ov​ or​ i​la je:
– Da, tak​ o je.
– A proz​ or bu​do​ar​ a bio je otvo​ren, zar ne?
Preb​ led​ e​la je i odg​ ov​ o​ri​la:
– Da.
– Onda niste mogli da ne čujete glasove odande, pogotovu ako su bili povišeni zbog ljutnje.
Šta​viš​ e, treb​ al​ o bi da ste ih čul​ i bol​ je neg​ o da ste bi​li u pred​ vorj​ u.
– Mo​gu​će.
– Hoć​ e​te li da nam po​nov​ it​ e onaj deo sva​đe koj​ i ste ču​li?
– Zai​ ​sta se ne seć​ am da sam išta ču​la.
– Hoć​ et​ e da ka​že​te da ni​ste ču​li nik​ a​kve glas​ ov​ e?
– O da, čula sam ih, ali nisam slušala šta govore. – Obrazi joj se blago zarumeneše. – Ne​mam
nav​ i​ku da pris​ luš​ ku​jem tu​đe razg​ ov​ o​re.
Ist​ raž​ ni sud​ i​ja nij​ e od​u​staj​ ao.
– I baš ničeg se ne sećate? Ni​čeg, gospođo Kevendiš? Nijedne zalutale reči ili fraze po kojoj ste
zak​ lju​či​li da je to stvar​no priv​ a​tan razg​ ov​ or?
Zas​ ta​la je kao da razm​ i​šlja, i da​lje se drž​ eć​ i smir​ e​no kao i uvek.
– Da, sećam se da je gospođa Ingltorp rekla nešto... ne sećam se tačno šta... o skandalu između
mu​ža i že​ne.
– Aha! – reče istražni sudija i zadovoljno se zavali. – To odgovara onom što je Dorkas čula.
Izvinite, gospođo Kevendiš, ali iako ste shvatili da je to privatan razgovor, vi se niste udaljili, zar
ne? Osta​li ste tu gde ste bi​li?
Kad je podigla pogled, nakratko sam video sjaj u njenim tamnim očima. Bio sam potpuno siguran
da bi u tom trenutku najradije rastrgnula i malog advokata i njegove insinuacije, ali sasvim staloženo
je odg​ ov​ o​ri​la:
– Ne, ni​sam. Tu mi je bil​ o ve​om​ a prij​ at​no. Usred​sred​ il​ a sam se na knji​gu.
– I to je sve što mo​žet​ e da nam ka​že​te?
– To je sve.
Time se njeno svedočenje završilo, mada uopšte nisam bio siguran da je istražni sudija zadovoljan
is​ka​zom. Mis​ lim da je čvrs​ to ver​ ov​ ao ka​ko je Mer​ i Ke​vend​ iš mog​ la da kaž​ e mnog​ o vi​še, da je hte​la.
Onda su pozvali Ejmi Hil, prodavačicu, koja je izjavila da je sedamnaestog poslepodne prodala
obraz​ ac za tes​ tam​ ent Vi​lij​ a​mu Er​lu, pom​ oć​nik​ u baš​ tov​ a​na u Staj​lzu.
Zatim su Vilijam Erl i Mening potvrdili da su kao svedoci potpisali neki dokument. Mening je bio

sig​ ur​ an da je to bi​lo oko pol​ a pet, dok je Vi​li​jam tvrd​ io da je bi​lo mno​go ra​ni​je.
Sledeća je svedočila Sintija Merdok. Međutim, nije mogla mnogo da kaže. Nije znala ništa o

tra​ged​ i​ji sve do tren​ ut​ka kad ju je pro​bu​di​la go​spo​đa Ke​ven​diš.
– Nis​ te čul​ i kad je sto​čić pao?
– Nis​ am. Čvrs​ to sam spav​ a​la.
Sud​ ij​ a se nas​ meš​ io.
– Očig​ led​no imat​ e čis​ tu sav​ est – prim​ e​tio je. – Hval​ a vam, gos​ po​đi​ce Merd​ ok, to je sve.
– Gos​ pođ​ i​ca Ha​ua​ rd.
Ivi je pokazala pismo koje joj je sedamnaestog uveče poslala gospođa Ingltorp. Naravno, Poaro i

ja smo ga već bil​ i vid​ el​ i. Ni​je nam ot​kril​ o niš​ ta nov​ o. Evo njeg​ ov​ e ko​pij​ e:

Pre​da​li su ga po​rot​ni​cim​ a, koj​ i su ga pomn​ o pro​u​či​li.
– Bojim se da nije od velike pomoći – s uzdahom reče istražni sudija. – Uopšte se ne pominju
dog​ a​đa​ji tog po​slep​ o​dnev​ a.
– Meni je sve jasno kô dan – otresito reče gospođica Ingltorp. – Iz pisma se lepo vidi da je moja
jad​na sta​ra pri​ja​te​lji​ca uprav​ o ot​kri​la da od nje prav​ e bu​dal​ u!
– U pi​smu se ne pom​ i​nje ni​šta slič​no – pri​met​ io je sud​ ij​ a.
– Naravno, zato što Emili nikad ne bi priznala da je pogrešila. Ali ja je poznajem. Želela je da se
vratim. Ali nije htela da prizna da sam bila u pravu. Zato je pokušala izokola. Većina ljudi je takva.
Ja to ni​kad ne rad​ im.
Gospodin Vels se smejuljio, kao i, primetio sam, nekoliko porotnika. Očigledno su gospođicu
Ha​ua​ rd mnog​ i poz​ na​va​li vr​lo do​bro.
– Bilo kako bilo, cela ova lakrdija je najobičnije gubljenje vremena – nastavila je, prezrivo redom
gle​daj​ u​ći por​ otn​ ik​ e. – Pri​čat​ e, pri​ča​te i sa​mo pri​ča​te! A sve vrem​ e i te ka​ko do​bro znat​ e...
Sves​ tan šta sle​di, su​dij​ a je usp​ la​hir​ e​no prek​ i​de:
– Hva​la, go​spo​đi​ce Hau​ ​ard, to je sve.
Uči​nil​ o mi se da je odah​nuo kad je otiš​ la.
A ond​ a je do​šlo vre​me za do​ga​đaj dan​ a. Sud​ ij​ a je po​zvao Al​ber​ta Mejs​ a, po​moćn​ ik​ a u apot​ ec​ i.
Bio je to naš uzbuđeni mladić bledog lica. Odgovarajući na sudijina pitanja, objasnio je da je
kvalifikovani apotekar, ali da tek odnedavno radi u lokalnoj apoteci, pošto su njegovog prethodnika
poz​ va​li u voj​sku.
Zav​ r​šiv​ši s uvodn​ im pit​ a​njim​ a, su​dij​ a pređ​ e pra​vo na stvar.
– Gos​ po​di​ne Mejs, da li ste ned​ av​no pro​dal​ i strihn​ in ne​kom neo​vlaš​ ćen​ om lic​ u?
– Jes​ am, gos​ pod​ in​ e.
– Kad je to bil​ o?
– U po​ne​del​ jak uve​če.
– U po​ne​de​ljak, a ne u utor​ ak?
– Da, gos​ po​din​ e. U pon​ e​del​ jak šes​ nae​ s​ tog.
– Mo​že​te li nam re​ći kom​ e ste ga prod​ a​li?
Da je tad igla pal​ a, ču​lo bi se.
– Da, go​spod​ in​ e. Prod​ ao sam ga gos​ po​di​nu In​gltorp​ u.
Svi se kao po komandi okrenusmo ka mestu na kom je sedeo Alfred Ingltorp, nepokretan i
bezizraznog lica. Malo se trgao kad su te optužujuće reči kliznule s mladićevih usana. Na trenutak mi
se učinilo da će ustati, ali ostao je na stolici, mada mu se na licu pojavio dobro odglumljen izraz
zap​ rep​ aš​ će​nja.
– Jes​ te li sig​ urn​ i u to što kaž​ et​ e? – stro​go upit​ a su​di​ja.
– Potp​ un​ o sam sig​ ur​ an, gos​ po​din​ e.
– Da li i inač​ e pro​da​jet​ e strih​nin svak​ om ko nai​ ​đe?
Jad​ni mlad​ ić se slo​mio pod sud​ i​jin​ im lju​tit​ im po​gle​dom.
– O ne, gospodine, naravno da ne. Ali pošto je u pitanju bio gospodin Ingltorp iz Stajl​ za, pomislio
sam da je to u re​du. Re​kao je da hoć​ e da otru​je psa.
Potpuno sam ga razumeo. Sasvim je prirodno što je hteo da udovolji nekom iz Stajl​ za, pogotovu
ako bi to mog​ lo da na​ve​de muš​ te​ri​ju da iz Ku​to​ve ve​li​kop​ rod​ aj​ e pređ​ e u lok​ al​nu apot​ e​ku.

– Zar nij​ e uobi​ča​je​no da se sva​ka pro​daj​ a otro​va pot​piš​ e u re​gis​ tar​skoj knji​zi?
– Je​ste, go​spod​ i​ne. Go​spo​din Ing​ ltorp je to i uči​nio.
– Jes​ te li pon​ el​ i knji​gu?
– Je​sam, gos​ pod​ in​ e.
Kad su porotnici pogledali registarsku knjigu, istražni sudija je uz nekoliko strogih opomena pustio
jadn​ og gos​ pod​ in​ a Mej​sa da ode.
Vladala je savršena tišina kad su pozvali Alfreda Ingltorpa. Zapitao sam se da li je on uopšte
sves​ tan da mu se om​ča stež​ e oko vra​ta.
Is​tra​žni sud​ i​ja ni​je gu​bio vre​me.
– Da li ste u pon​ ed​ e​ljak uve​če ku​pil​ i strih​nin ka​ko bis​ te otrov​ a​li psa?
– Ni​sam. U Stajl​ zu ne​ma pa​sa, osim jed​nog ov​čar​skog, koj​ i spa​va na​pol​ ju i od​ličn​ og je zdra​vlja.
– Pot​pu​no por​ ič​ et​ e da ste u pon​ ed​ el​ jak kup​ i​li strih​nin od gos​ pod​ i​na Mejs​ a?
– Da.
– Po​rič​ e​te i ovo?
Su​dij​ a mu pru​ži re​gi​star​sku knji​gu u koj​ oj je bio njeg​ ov pot​pis.
– Nar​ av​no da po​ri​čem. Ovo uopš​ te nij​ e moj ru​kop​ is. Odm​ ah ću vam po​ka​zat​ i.
Izvadio je iz džepa nekakav stari koverat i potpisao se na njemu, a potom ga dao poroti. Rukopisi
su zai​ ​sta bi​li potp​ un​ o razl​ ič​ i​ti.
– Kak​ o ond​ a ob​ja​šnjav​ a​te is​kaz gos​ po​di​na Mej​sa?
– Gospo​din Mejs se si​gurn​ o prev​ ar​ io.
Nak​ on krać​ eg okle​va​nja, su​dij​ a re​če:
– Gospodine Ingltorp, možete li, samo forme radi, da nam ispričate gde ste bili u ponedeljak
šes​ nae​ ​stog uveč​ e.
– Zai​ s​ ta ne mog​ u da se se​tim.
– Gos​ po​din​ e In​gltorp, to je be​smi​slen​ o – oštro će su​dij​ a. – Raz​mis​ li​te mal​ o.
Ing​ ltorp odm​ ah​nu glav​ om.
– Ne mo​gu da vam kaž​ em. Či​ni mi se da sam bio u šet​nji.
– U kom ste prav​cu šet​ al​ i?
– Zai​ ​sta se ne se​ćam.
Sud​ ij​ a se nam​ rg​ od​ i.
– Da li je nek​ o bio s vam​ a?
– Nij​ e.
– Je​ste li us​put nek​ og sre​li?
– Ne.
– Baš šteta – jetko primeti sudija. – U tom slučaju, smatraću da odbijate da kažete gde ste bili u
vre​me u ko​je gos​ po​din Mejs sa sig​ urn​ o​šću tvr​di da ste ku​po​va​li strihn​ in u apot​ e​ci.
– Do​bro, ako ta​ko ho​će​te.
– Prip​ az​ it​ e mal​ o, go​spod​ i​ne Ing​ ltorp.
Po​ar​ o se nerv​ oz​ no uzv​ rp​ o​ljio.
– Sac​ ré! – prom​ r​mljao je. – Zar taj kret​ en od čov​ e​ka stvar​no že​li da ga uhap​se?
Ingltorp je ostavio zaista loš utisak. Njegovo neuverljivo poricanje ne bi zavaralo ni dete.
Međ​ u​tim, sud​ i​ja tad odl​ uč​no pređ​ e na sled​ eć​ e pi​tan​ je, na šta Po​a​ro odah​nu.
– Da li ste se u uto​rak pos​ lep​ odn​ e sva​đa​li sa sup​ rug​ om?

– Izv​ i​nit​ e – prekide ga Alfred Ingltorp – ali pogrešno ste obavešteni. Uopšte se nisam svađao sa
svo​jom drag​ om žen​ om. Ce​la ta pri​ča pot​pu​no je nei​ s​ ti​ni​ta. Či​tav​ og pos​ lep​ o​dnev​ a nis​ am bio kod kuć​ e.

– Mož​ e li to nek​ o da po​tvrd​ i?
– Ima​te moj​ u reč – oho​lo od​vrat​ i In​gltorp.
Su​dij​ a nij​ e naš​ ao za shod​no da kaž​ e bi​lo šta.
– Dvoj​ e sved​ o​ka će se zak​ let​ i da su vas ču​li kak​ o se svađ​ at​ e s gos​ po​đom Ing​ ltorp.
– Ti sve​doc​ i greš​ e.
Zbunio sam se. Govorio je toliko smireno i samouvereno da sam ostao potpuno zatečen. Pogledao
sam Poaroa. Na licu mu se videlo ushićenje koje nikako nisam mogao da objasnim. Da li je konačno
po​ve​rov​ ao da je Alf​ red Ing​ ltorp ubi​ca?
– Go​spod​ in​ e In​gltorp – nastavio je sudija – ovde ste čuli koje su bile poslednje reči vaše supruge.
Mož​ et​ e li ne​ka​ko da ih ob​ja​snit​ e?
– Na​ravn​ o da mo​gu.
– Mož​ et​ e?
– Veoma je jednostavno. Soba je bila u polumraku. Doktor Bauerstajn je otprilike moje visine i
građe i takođe ima bradu. Pri slabom osvetljenju i izmučena od bolova, moja jadna supruga je od
njeg​ a po​mis​ li​la da sam ja.
– Ha! – prom​ r​mlja Po​ar​ o. – Ni​je lo​ša idej​ a!
– Mis​ lit​ e li da je to isti​na?
– To nis​ am re​kao. Ali sva​kak​ o je gen​ ij​ aln​ a pret​pos​ tav​ka.
– Tumačite poslednje reči moje supruge kao optužbu – nastavio je Ingltorp – iako su one zapravo
bi​le po​ziv u pom​ oć, upu​ćen me​ni.
Is​tra​žni su​dij​ a se nak​ rat​ko za​mis​ li, pa reč​ e:
– Ako se ne var​ am, gos​ pod​ in​ e In​gltorp, vi ste te ve​če​ri lič​no si​pal​ i kaf​ u i odn​ el​ i je svoj​ oj su​pru​zi.
– Da, ja je jesam sipao, ali nisam joj je i odneo. Hteo sam, ali rekli su mi da me na vratima čeka
neki prijatelj, pa sam spustio šoljicu na sto u predvorju. Kad sam se posle nekoliko minuta vratio,
viš​ e nij​ e bil​ a tu.
Ova izjava je možda bila istinita, a možda i nije, ali nisam stekao utisak da je bitno popravila
In​gltorp​ o​ve iz​gled​ e. I dal​ je je imao do​voljn​ o vrem​ en​ a da si​pa otrov u ka​fu.
Poaro me u tom trenutku blago ćušnu laktom i pokaza ka dvojici muškaraca koji su sedeli kraj
vra​ta. Jed​ an je bio si​tan, žu​star, crn, s li​cem kao u la​si​ce, a dru​gi vi​sok i plav​ o​kos.
Upit​no ga po​gle​dah, na šta on pri​bliž​ i usne mom uvet​ u.
– Znat​ e li ko je onaj ni​ži?
Od​mahn​ uh glav​ om.
– To je inspektor Džejms Džap iz Skotland jarda. Džimi Džap. I onaj drugi je iz Skotland jarda.
Stvar se zak​ uv​ av​ a, prij​ at​ el​ ju.
Zagledao sam se u onu dvojicu. Uopšte mi nisu izgledali kao policajci. Nikad ne bih ni posumnjao
da su služ​ be​na li​ca.
Još uvek sam zurio u njih, pa se za​to trg​ oh kad čuh da čit​ aj​ u pre​sud​ u:
– Ubi​stvo s predu​ m​ i​šlja​jem, nep​ oz​ nat izv​ r​ši​lac ili izv​ ršio​ c​ i.

7.

Poa​ ​ro vra​ća du​go​ve

Kad smo izašli iz gostionice, Poaro me nežno uhvati za lakat i povede u stranu. Shvatio sam šta želi.
Hteo je da sa​če​kam​ o ljud​ e iz Sko​tland jard​ a.

Usko​ro su se po​ja​vi​li i Po​a​ro smes​ ta is​tu​pi i obra​ti se ni​žem.
– Ins​ pekt​ or​ e Džap, ver​ o​vat​no me se ne se​ćat​ e.
– Ma zar to nije gospodin Poaro? – uzviknu inspektor, pa se krete ka kolegi. – Sećaš li se da sam ti
pričao o Poarou? Još hiljadu devetsto četvrte zajedno smo radili na slučaju falsifikatora iz
Aberkrombija, sećaš li se?, uhvatili smo ga u Briselu. Eh, to su bili dani, mus​ je! A sećate li se
„barona“ Altare? Kakav je to bio hohštapler! Vukao je za nos pola evropskih policija. Ali dolijao
nam je u Ant​ verp​ en​ u, i to za​hval​ ja​juć​ i uprav​ o go​spo​di​nu Po​a​rou.
Tokom tih prijateljskih prisećanja, Poaro me privuče bliže i predstavi me inspektoru Džapu, na šta
nas ovaj upoz​ na sa svo​jim ko​le​gom, viš​ im in​spek​to​rom Sa​mer​haj​ em.
– Ve​ro​vat​no ne treb​ a da vas pit​ am ot​kud vi ovd​ e, go​spod​ o – prim​ et​ i Po​ar​ o.
Džap mu znač​ aj​no na​mig​nu.
– Tač​no ta​ko. Pri​ličn​ o ja​san slu​čaj, re​kao bih.
Ali Poa​ r​ o na to vr​lo ozbiljn​ o reč​ e:
– U tom​ e se ne slažem s vam​ a.
– Ma hajte, molim vas! – reče Samerhaj, tek tad progovorivši prvi put. – Pa sve je jasno kô dan.
Čov​ ek​ a su tak​ ore​ći uhvat​ i​li na de​lu. Ne shva​tam kak​ o je mo​gao da bu​de tol​ i​ko glup!
Me​đut​ im, Džap je ne​trem​ i​ce gled​ ao Po​ar​ oa.
– Obu​ s​ tav​ it​ e paljb​ u, Sa​merh​ aj – reč​ e šal​ ji​vo.
– Ja i ovaj mu​sje ovde znamo se odavno, i nema čoveka čije bih mišljenje radije prihvatio od
njeg​ o​vog. Ako se grd​no ne va​ram, on kri​je ne​kog kec​ a u ru​ka​vu. Jes​ am li u pra​vu, mu​sje?
Poa​ ​ro se osmehn​ u.
– Da, do​šao sam do od​ređ​ e​nih za​klju​čak​ a.
Sa​mer​haj je i da​lje iz​gled​ ao pri​lič​no sumn​ jič​ av​ o, ali Džap na​stav​ i da razg​ ov​ ar​ a s Poa​ r​ o​om.
– Evo kako stoje stvari – reč​ e. – Dosad smo slučaj posmatrali jedino spolja. Zato je u ovakvim
situacijama, kad ubistvo izađe na videlo, ako mogu tako da kažem, tek u istrazi, Skotland jard u
nepovoljnijem položaju. Štošta je drugačije kad se odmah nađete na licu mesta, i upravo u tome je
prednost gospodina Poaroa. Ni sad ne bismo došli da tu nije bio jedan pametan lekar, koji nam je
poslao mig preko istražnog sudije. Ali vi ste ovde od početka i možda ste otkrili još ponešto. Sudeći
po malopređašnjim iskazima svedoka, to da je gospodin Ingltorp ubio svoju suprugu sigurno je kao
što sam siguran da sad stojim ovde, i kad bi bilo ko osim vas pokušao da mi kaže nešto drugo,
nasmejao bih mu se u lice. Moram priznati da me čudi to što ga porota nije odmah optužila za ubistvo
s predumišljajem. Mislim da bi tako i uradili da nije bilo sudije. On kao da ih je naveo da to ne
odl​ u​če.
– A mož​ da vi u dže​pu već imat​ e nal​ og za nje​gov​ o hap​šen​ je – na​gađ​ ao je Poa​ ​ro.
Tog tren​ utk​ a, pre​ko Džap​ ov​ og iz​ra​žajn​ og li​ca kao da se spu​stil​ a te​ška drv​ en​ a ro​let​na.

– Mo​žda imam, a mo​žda i nem​ am – odv​ ra​tio je jetk​ o.
Po​a​ro se za​gle​da u njeg​ a.
– Ve​om​ a mi je sta​lo, mess​ i​eu​ rs, da on ne bud​ e uhap​šen.
– Nij​ e ne​go – pod​ rug​ ljiv​ o do​bac​ i Sam​ er​haj.
Džap tob​ o​že zbun​ je​no po​gle​da Poa​ r​ oa.
– Zar ne možete da nam kažete makar još nešto, gospodine Poaro? I najmanji mig je dovoljan ako
je od vas. Bil​ i ste na lic​ u me​sta, a zna​te da Skot​ land jard ne vol​ i da pra​vi greš​ ke.
Po​ar​ o ozbiljn​ o klim​nu gla​vom.
– Upravo to sam i ja mislio. Pa, evo šta ću vam reći. Upotrebite taj nalog i uhapsite gospodina
Ingltorpa. Ali proći ćete neslavno, zato što će optužnica protiv njega odmah biti odbačena! Com​me
ça! – Dem​ ons​ tra​tiv​no je puc​nuo pr​sti​ma.
Džap se na to uozbi​lji, a Sam​ erh​ aj sum​njič​ av​ o šmrkn​ u.
Što se mene tiče, doslovno sam zanemeo od zaprepašćenja. Mogao sam jedino da zaključim da je
Po​ar​ o skren​ uo.
Džap izv​ a​di mar​ a​mi​cu i bri​žljiv​ o obri​sa če​lo.
– Ne bih se odvažio na to, gospodine Poaro. Dovoljna mi je vaša reč, ali oni iznad mene pitaće me
šta kog đa​vol​ a rad​ im. Zar ne mo​že​te da mi kaž​ e​te ma​kar još neš​ to?
Poa​ ​ro mal​ o raz​mi​sli.
– Može i tako – reče na kraju. – Priznajem da mi se to ne mili. Moraću da otkrijem karte. Draže bi
mi bilo da zasad radim u mraku, ali potpuno ste u pravu, reč jednog belgijskog policajca čije je
vreme odavno prošlo ipak nije dovoljna! A Alfred Ingltorp ne sme da bude uhapšen. Moj prijatelj
Hej​stings zna da sam se to za​rek​ ao. Da vid​ im​ o, do​bri moj Dža​pe, ide​te li od​mah u Stajlz?
– Pa, za jedn​ o pol​ a sat​ a. Pr​vo tre​ba da se vid​ i​mo s is​traž​ nim sud​ ij​ om i lek​ ar​ om.
– Dobro. Javite mi se kad budete prolazili, ja sam u poslednjoj kući u selu. Pridružiću vam se. U
Stajlzu će vam gospodin Ingltorp – ili ću ja, ako on odbije, što je sasvim moguće – dati neoborive
do​ka​ze da je opt​ u​žnic​ a pro​tiv njeg​ a neod​ rž​ i​va. Jes​ mo li se do​gov​ o​ri​li?
– Dogovorili smo se – srdačno reče Džap. – Mogu samo da vam zahvalim u ime Skotland jarda,
mada priznajem da trenutno ne vidim ni najmanju rupu u dokazima, ali vi ste oduvek bili pravo čudo!
Vid​ im​ o se ka​snij​ e, mu​sje.
Dok su se de​tek​tiv​ i udal​ ja​va​li, Sam​ er​haj ni​je mog​ ao da izb​ ri​še s li​ca sme​šak ne​ver​ i​ce.
– Pa, prijatelju moj – uzviknu Poaro pre nego što sam stigao da progovorim – šta mislite? Mon
die​ u! Nekoliko puta sam se preznojio u sudnici. Nisam mogao ni da pretpostavim da će taj čovek biti
to​li​ko glup da ćut​ i kao mul​ a. To je za​is​ ta im​be​cil​no pon​ aš​ an​ je.
– Hm. Ima i drugih objašnjenja osim imbecilnosti – prim​ et​ ih. – Naime, ako je zaista kriv, kako
drug​ a​či​je da se bra​ni ne​go ću​ta​njem?
– Na hiljadu genijalnih načina – povika Poaro. – Evo, da sam ja počinio ubistvo, odmah bih
smislio bar sedam uverljivih priča! Daleko uverljivijih od tvrdoglavog poricanja gospodina
In​gltor​pa!
Ni​sam mog​ ao da se ne nas​ me​jem.
– Dragi moj Poaro, siguran sam da biste ih vi smislili sedamdeset! Ali, šalu na stranu, bez obzira
na ono što sam čuo da ste rekli detektivima, ne verujete valjda stvarno da postoji mogućnost da je
Al​fred In​gltorp ne​duž​ an?
– Zaš​ to ne bih ver​ o​vao u to sa​da isto kol​ ik​ o i pre? Niš​ ta se ni​je pro​me​ni​lo.

– Ali dok​ a​zi su veo​ ​ma ube​dlji​vi.
– Da, prev​ i​še ubed​ ljiv​ i.
Proš​ li smo kroz ka​pij​ u Lis​ tvejz ko​ti​dža i po​pel​ i se sad već poz​ nat​ im ste​pe​ni​štem.
– Da, da, previše su ubedljivi – nastavio je Poaro, gotovo sebi u bradu. – Pravi dokazi su obično
neodređeni i neuverljivi. Moraju da se ispitaju, da se dobro pročešljaju. A ovde je sve crno na belo.
Ne, prijatelju moj, ovi dokazi su vrlo lukavo smišljeni, toliko lukavo da će na kraju sami sebe da
pon​ iš​ te.
– Kak​ o ste to za​ključ​ il​ i?
– Evo kako. Sve dok su dokazi protiv njega bili neodređeni i neuhvatljivi, bilo ih je veoma teško
oboriti. Ali ubica je u strahu toliko zategao mrežu da je dovoljan samo jedan rez pa da se Ingltorp
oslo​bod​ i.
Ćut​ ao sam. Na​kon nek​ ol​ i​ko sek​ un​di, Poa​ r​ o nas​ ta​vi:
– Posmatrajmo slučaj ovako. Recimo da imamo čoveka koji je odlučio da otruje svoju suprugu.
Završio je životnu školu, što se kaže, pa se može pretpostaviti da ponešto i zna. Uopšte nije glup.
Kako će on to da izvede? Hrabro odlazi pravo kod seoskog apotekara i kupuje strihnin na svoje ime,
ispričavši izmišljenu priču o psu, za koju će se odmah pokazati da je besmislena. Ne upotrebljava
otrov iste noć​ i, ne​go če​ka da se prv​ o odi​ ​gra žes​ to​ka sva​đa, za koj​ u čuj​ e ce​la ku​ća i ko​ja, na​ravn​ o, sve
sumnje usmerava ka njemu. Ne priprema nikakvu odbranu, čak ni nagoveštaj alibija, iako zna da će se
apotekarov pomoćnik sigurno pojaviti kao svedok. Pih! Ne pitajte me smatram li da iko može da bude
toliki idiot! Tako nešto bi učinio jedino ludak koji želi da se ubije tako što će navesti druge da ga
obes​ e!
– Ipak... ne shva​tam... – po​čeh.
– Ne shva​tam ni ja. Ka​žem vam, mon ami, zbu​njen sam. Ja, Her​kul Po​a​ro.
– Ali ako već ve​ruj​ e​te da je ne​du​žan, kak​ o obj​ a​šnjav​ a​te to što je ku​pio strih​nin?
– Veo​ m​ a jed​nos​ tavn​ o. Ni​je ga ku​pio.
– Ali Mejs ga je prep​ o​znao!
– Izvinite, ali on je video čoveka s crnom bradom kao što je Ingltorpova, s cvikerom kao što je
Ingltorpov i u prilič​ no upadljivoj odeći kakvu nosi Ingltorp. Nije on mogao da prepozna čoveka kog
je dotle verovatno video jedino izdaleka, pošto je, setićete se, tek odnedavno u selu, a gospođa
In​gl​torp se snab​de​val​ a isk​ ljuč​ iv​ o kod Ku​ta u Tadm​ in​ste​ru.
– Dak​ le, mis​ li​te...
– Mon ami, sećate li se onih dveju pojedinosti na koje sam vam ukazao? Ostavimo prvu zasad po
stran​ i, koj​ a je bil​ a drug​ a?
– To što Al​fred Ing​ ltorp nos​ i pre​poz​ na​tlji​vu odeć​ u, ima crn​ u brad​ u i cvi​ker – izr​ e​ci​tov​ ao sam.
– Tačno. Zamislite da neko poželi da se predstavi kao Džon ili Lorens Ingltorp? Da li bi to bilo
la​ko?
– Ne – od​go​vor​ ih zam​ i​šlje​no. – Na​rav​no, glum​ ac bi...
Ali Poa​ r​ o me nem​ i​lo​srdn​ o prek​ i​de.
– A zašto ne bi bilo lako? Reći ću vam, prijatelju: obojica su glatko izbrijani. Kad bi neko hteo da
se u pô bela dana predstavi kao jedan od njih dvojice, morao bi da bude glumački genije, a nužno bi
bilo i da postoji makar nekakva sličnost. Ali u slučaju Alfreda Ingltorpa sve je potpuno drugačije.
Njegova odeća, njegova brada i naočare koje mu skrivaju oči zapravo su najupadljivije osobine
njegovog izgleda. Šta je prvi nagon zločinca? Da skrene sumnju sa sebe, zar ne? A kako će najbolje

to da postigne? Tako što će je prebaciti na nekog drugog. U ovom slučaju, pri ruci mu se našao
savršen čovek. Svi su već bili spremni da poveruju u Ingltorpovu krivicu. Unapred se znalo da će
sumnja prvo na njega pasti, ali da bi se to i obezbedilo, trebalo je stvoriti opipljiv dokaz, kao što je
kupovina otrova, a to u slučaju čoveka toliko neobičnog izgleda kao što je Ingltorp uopšte nije bilo
teško. Ne zaboravite da onaj mladi Mejs zapravo nikad ranije nije razgovarao s njim. Kako je onda
mogao da posumnja da čovek u njegovoj odeći, s njegovom bradom i njegovim naočarima, nije
Alf​ red Ing​ ltorp?

– Mo​gu​će – rek​ oh, za​di​vljen Poa​ ​roo​ v​ om re​či​toš​ ću. – Ali ako je tako, zašto nije hteo da kaže gde je
bio u po​ned​ el​ jak u šest po​sle pod​ne?

– Da, zaš​ to? – reče Poaro smirivši se. – Da su ga uhapsili, verovatno bi rekao, ali ne želim da do
toga dođe. Moram ga naterati da uvidi ozbiljnost svog položaja. Naravno, iza njegovog ćutanja
postoji nešto nečasno. Čak i ako nije ubio svoju suprugu, on je ipak podlac i sigurno krije nešto što
nem​ a ni​kak​ ve vez​ e s ubis​ tvom.

– Šta li bi to moglo da bude? – zapitah se, odlučivši da privremeno prihvatim Poaroovo mišljenje
iako se nis​ am sa​svim oslob​ od​ io uve​re​nja da je za​ključ​ ak ko​ji se na​me​će ujed​no i onaj pra​vi.

– Zar ne mo​žet​ e da po​god​ i​te? – upit​ a Poa​ r​ o sme​jul​ jeć​ i se.
– Ne, a vi?
– O da, pre izv​ e​snog vrem​ e​na pal​ a mi je na pam​ et jedn​ a ide​ji​ca... i pok​ a​za​lo se da je isp​ ravn​ a.
– Ni​šta mi ni​ste rek​ li – re​koh prek​ or​no.
Po​ar​ o raš​ ir​ i ruk​ e u znak izv​ in​ je​nja.
– Iz​vin​ it​ e, mon ami, ali niste bili posebno sympat​hiq​ ue. – Potom se uozbilji. – Recite mi... da li
vam je sad ja​sno da on ne sme da bu​de uhapš​ en?
– Mo​žda – rekoh sumnjičavo, pošto me je zaista bilo baš briga za sudbinu Alfreda Ingltorpa, a i
ver​ o​vao sam da mu do​bra porc​ i​ja strah​ a nim​ al​ o neć​ e ško​dit​ i.
Poa​ ​ro, koj​ i me je za to vrem​ e net​ re​mi​ce po​smat​ rao, uz​dah​nu.
– Dobro, prijatelju moj – reče menjajući temu – ako izuzm​ emo gospodina Ingltorpa, šta mislite o
isk​ a​zi​ma na ist​ ra​zi?
– Pa, uglavn​ om ni​šta neo​ček​ iv​ a​no.
– Nis​ te prim​ e​ti​li ni​šta neo​bičn​ o?
Od​mah sam pom​ i​slio na Mer​ i Kev​ en​diš, pa zat​ o pok​ u​šah da iz​vr​dam:
– U kom smi​slu?
– Pa na prim​ er u onom što je rek​ ao gos​ po​din Lor​ ens Kev​ en​diš.
Lak​nul​ o mi je.
– Ah, Lo​rens! Ne, mi​slim da nij​ e. Odu​ v​ ek je bio pla​hov​ it mom​ ak.
– Nije vam bila čudna ni njegova pretpostavka da mu se majka slučajno otrovala lekom koji je
uzi​ma​la?
– Ne bih rekao. Naravno, lekari su ga ismejali. To je za jednog laika bila potpuno prirodna
pret​pos​ tav​ka.
– Ali me​sje Lo​rens nij​ e la​ik. Sam​ i ste mi re​kli da je upi​sao med​ ic​ i​nu i di​plom​ i​rao.
– Da, ta​ko je. Potp​ un​ o sam za​bo​rav​ io. – Bio sam pri​lič​ no zat​ eč​ en. – To je​ste čud​no.
Poa​ ​ro klim​nu glav​ om.
– Njegovo ponašanje mi je od početka neobično. Jedini je on od svih ukućana mogao da prepozna
simptome trovanja strihninom, ali je istovremeno jedini u porodici koji se uporno drži teorije o

prirodnoj smrti. Da je reč o mesje Džonu, to bih mogao da razumem. On nema stručno znanje, a i
prirodno je nemaštovit. Ali mesje Lorens – ne! I onda se danas pojavljuje s idejom za koju i sâm zna
da je smeš​ na. Eto vam mal​ o zab​ a​ve za moz​ ak, mon ami!

– Veo​ ​ma zbu​njuj​ u​će – mo​rao sam da se slož​ im.
– A tu je i gospođa Kevendiš – nas​ ta​vi Po​a​ro. – Još jedna osoba koja nešto prećutkuje! Šta mislite
o njen​ om dr​ža​nju?
– Ne znam šta da kažem. Neshvatljivo mi je da bi ona štitila Alfreda Ingltorpa, a ipak upravo tako
izg​ le​da.
Poa​ ​ro zam​ i​šljen​ o klim​nu glav​ om.
– Da, to je čudno. Jedno je sigurno, a to je da je čula mnogo više od onog „privatnog razgovora“
neg​ o što je bil​ a voljn​ a da priz​ na.
– A pritom je po​sled​nja oso​ba od koj​ e bis​ te oček​ iv​ a​li da pris​ luš​ kuj​ e!
– Tačno. Njeno svedočenje mi je ipak nešto pokazalo. Pogrešio sam. Dorkas je u pravu. Svađa se
zai​ s​ ta odi​ ​gra​la ran​ i​je, oko čet​ ir​ i, kao što ona i tvrd​ i.
Za​čuđ​ en​ o sam ga pog​ led​ ao. Nik​ a​ko mi nij​ e bi​lo jas​ no za​što je to​li​ko opt​ er​ e​ćen tim pod​ at​kom.
– Da, danas je na površinu isplivalo mnogo neobičnih pojedinosti – nastavio je Poaro. – Na
primer, šta je doktor Bauerstajn tamo radio potpuno obučen u zoru? Ne mogu da verujem da niko to
nij​ e pom​ e​nuo.
– Čuo sam da pat​ i od nes​ an​ ic​ e – re​koh sum​njič​ a​vo.
– Što može biti i veoma dobro i veoma loše objašnjenje – primetio je Poaro. – Sve pokriva, ali
niš​ ta ne ob​jaš​ njav​ a. Dr​ža​ću naš​ eg pa​metn​ og dok​tor​ a Bau​ e​ r​stajn​ a na oku.
– Ima li još ru​pa u is​kaz​ i​ma? – upi​tah pod​ rug​ lji​vo.
– Mon ami – ozbiljno će Poaro na to – kad utvrdite da vam ljudi ne govore istinu, obratite pažnju!
Ako se ne varam, danas je samo jedna osoba, u najboljem slučaju dve, govorila istinu otvoreno i bez
uvi​jan​ ja.
– Pobogu, Poaro! Neću da pominjem Lorensa i gospođu Kevendiš, ali tu je Džon... i gospođica
Hau​ a​ rd. Zar oni nis​ u gov​ or​ il​ i istin​ u?
– Oboj​ e, pri​jat​ el​ ju? Jedn​ o je​ste, ali oboj​ e...
Pogodile su me njegove reči. Ma koliko nevažan, iskaz gospođice Hauard bio je toliko otvoren i
neposredan da ni u jednom trenutku ne bih posumnjao u njenu iskrenost. A opet, veoma sam poštovao
Poaroovu pronicljivost, osim u prilikama kad se ponašao, kako ja volim to u sebi da opišem, kao
„tvr​dog​ la​va maz​ ga“.
– Stvarno tako mislite? – upit​ ah. – Gospođica Hauard mi je uvek izgledala potpuno iskreno, čak
nep​ ri​jatn​ o iskren​ o.
Poaro mi uputi čudan pogled, koji nisam mogao da dokučim. Izgledao je kao da je nešto hteo da
kaž​ e pa odu​ s​ tao.
– Isto važ​ i i za go​spođ​ i​cu Merd​ ok – na​sta​vio sam. – Kod nje sig​ urn​ o ne​ma nič​ eg nei​ s​kren​ og.
– Nema. Ali čudno je to što ništa nije čula, iako spava u susednoj sobi, dok je gospođa Kevendiš
na dru​gom kraj​ u ku​će jas​ no ču​la kad se sto pre​tur​ io.
– Pa, ona je mlad​ a. Ima tvrd san.
– Ma ka​ko da ne! Ču​ven​ a je po svom spav​ an​ ju!
Nije mi se dopao njegov ton, ali uto se začu tiho kucanje i mi, pogledavši kroz prozor, ugledasmo
dvo​ji​cu de​tekt​ iv​ a kak​ o nas do​le ček​ a​ju.

Poaro uze šešir, snažno usuka brkove i brižljivo skide nepostojeću trun prašine s rukava, pa mi
dade znak da prvi pođem ka prizemlju, gde se pridružismo detektivima i svi zajedno krenusmo u
Stajlz.

Mislim da je pojava dvojice pripadnika Skotland jarda za sve predstavljala priličan šok, pogotovu
za Džona, mada je, naravno, posle onakve presude to bilo samo pitanje vremena. A opet, tek ga je
do​laz​ ak det​ ekt​ i​va nat​ e​rao da ko​načn​ o otvo​ri oči.

Saglasno dogovoru koji je šapatom obavio s Poaroom pre ulaska u kuću, Džap je zatražio da se svi
ukućani, ne računajući poslugu, okupe u salonu. Shvatio sam značenje tog poteza. Sad je na Poarou
bi​lo da do​ka​že svo​je tvrd​nje.

Da budem iskren, nisam verovao u uspeh. Poaro je mogao da ima odlične razloge da veruje u
Ingltorpovu nevinost, ali čovek Samerhajevog kova tražiće opipljive dokaze, a sumnjao sam da moj
pri​jat​ elj mož​ e da ih pru​ži.

Uskoro smo svi bili u salonu i Džap zatvori vrata. Poaro je ljubazno svakom ponudio stolicu. Sve
oči su bile uprte u detektive. Mislim da smo tek tad shvatili da ono što nam se dešava nije ružan san,
nego opipljiva stvarnost. Dotle smo o tome samo čitali, a sad smo i sami postali učesnici drame.
Sut​ ra će dnevn​ e nov​ in​ e u čit​ a​voj En​gles​ koj ras​trub​ it​ i nov​ ost uz vel​ i​ke nas​ lov​ e:

ZA​GON​ ETN​ A TRA​GED​ IJ​ A U ESEK​SU
OTRO​VAN​ A BOG​ A​TAŠ​ IC​ A

Biće tu i fotografije Stajl​ za i snimci na kojima „Porodica izlazi s pretresa“, pošto seoski fotograf
nije gubio vreme. Sve ono što smo čitali sto puta, ono što se uvek dešava nekom drugom, nikad nama.
A sad smo bili u kući u kojoj se odigralo ubistvo. Pred nama su stajali „detektivi zaduženi za slučaj“.
Dob​ ro poz​ na​te otr​can​ e fra​ze pro​mic​ al​ e su mi u mis​ li​ma dok sam ček​ ao da Po​ar​ o otp​ očn​ e isp​ i​tiv​ a​nje.

Mis​ lim da su svi bil​ i po​mal​ o iz​nen​ a​đe​ni što će to oba​vit​ i on, a ne jed​ an od zva​nič​nih de​tekt​ iv​ a.
– Mesd​ a​mes i mess​ i​e​urs – reče Poaro, naklonivši se kao da je slavna ličnost koja se sprema da
odr​ži pre​da​va​nje – okupio sam vas ovde s određenim razlogom. Taj razlog se tiče gospodina Alfreda
Ing​ ltorp​ a.
Ingltorp je sedeo malo po strani – mislim da je svako nesvesno malo odmakao stolicu od njega – i
trgn​ uo se kad je Poa​ ​ro izg​ ov​ or​ io nje​go​vo ime.
– Gospodine Ingltorp – otvoreno mu se obratio Poaro – nad ovu kuću se nadvila veoma tamna
sen​ka, senk​ a ubi​stva.
Ing​ ltorp tuž​ no klim​nu glav​ om.
– Jadn​ a moj​ a sup​ rug​ a – pro​mr​mljao je. – Jad​na Emil​ i! To je straš​ no.
– Ne verujem, mesje – reče Poaro, naglašavajući svaku reč – da ste potpuno svesni koliko se
strašno ovo može završiti za vas. – Videvši da ovaj ničim ne pokazuje da ga je razumeo, dodao je: –
Go​spo​din​ e, nal​ a​zi​te se u vrl​ o ozbilj​noj opas​ no​sti.
Detektivi se promeškoljiše. Video sam da službeno upozorenje „Sve što kažete može se upotrebiti
pro​tiv vas“ ta​kor​ eć​ i vis​ i Sa​mer​ha​ju s usan​ a. Po​a​ro je na​sta​vio:
– Da li me sad razu​ m​ et​ e, mes​ je?
– Ne. Šta hoć​ et​ e da ka​žet​ e?
– Hoć​ u da kaž​ em – po​lak​ o izg​ o​vo​ri Poa​ ​ro – da ste osumn​ ji​čen​ i za ubis​ tvo svoj​ e sup​ ru​ge.
Ova​ko otvor​ e​no iz​raž​ a​van​ je izaz​ va​lo je tih uz​dah me​đu okup​ ljen​ i​ma.

– Blagi bože! – kriknu Ingltorp skočivši sa stolice. – Kakva čudovišna ideja! Zar ja... da otrujem
svo​ju najd​ ra​žu Emi​li?

– Ne bih rekao – nastavi Poaro, gledajući ga netremice – da vi u potpunosti shvatate koliko je
nep​ o​vol​ jan utis​ ak ostav​ io vaš is​kaz na pret​ re​su. Gos​ po​din​ e In​gltorp, sad kad ste ču​li ovo što sam vam
upra​vo re​kao, da li i da​lje odb​ i​jat​ e da kaž​ et​ e gde ste bil​ i u pon​ e​de​ljak u šest pos​ lep​ odn​ e?

Alf​ red Ing​ ltorp za​je​ča, pa pon​ o​vo sed​ e i zar​ i li​ce u ša​ke. Poa​ ​ro mu priđ​ e i stad​ e iz​nad njeg​ a.
– Rec​ i​te! – uz​vik​nuo je pre​teć​ im ton​ om.
In​gltorp s nap​ or​ om pod​ i​že lic​ e, pa spor​ o i od​luč​no odm​ ah​nu gla​vom.
– Neć​ et​ e da kaž​ et​ e?
– Neć​ u. Ne ve​ru​jem da iko mo​že da bu​de to​li​ko čud​ o​vi​šte da me opt​ u​ži za to što ste re​kli.
Poaro zamišljeno klimnu glavom, kao da je doneo neku odluku. – Soi​ t! – reč​ e. – Onda ja moram da
ka​žem ume​sto vas.
Alf​ red Ing​ ltorp po​nov​ o skoč​ i sa sto​li​ce.
– Vi? Šta vi mo​že​te da kaž​ e​te? Vi ne zna​te... – Nag​ lo je za​ću​tao.
Poa​ r​ o se okren​ uo ka nam​ a.
– Mesd​ a​mes i mess​ ie​ ​urs! Ja govorim! Slušajte! Ja, Herkul Poaro, tvrdim da čovek koji je u
ponedeljak u šest ušao u apoteku i kupio strihnin nije bio gospodin Ingltorp, zato što je on upravo u to
vreme pratio kući gospođu Rejks s obližnjeg imanja. Mogu vam dovesti čak petoro svedoka, koji će
se zakleti da su ih videli zajedno oko šest ili malo kasnije, a kao što svi znate, imanje Ebi, na kom
živ​ i gos​ pođ​ a Rejks, od se​la je uda​lje​no bar če​ti​ri ki​lo​met​ ra. Ovaj ali​bi je potp​ u​no neo​bo​riv!

8.

Nov​ e sumn​ je

U sal​ o​nu je zav​ lad​ ao taj​ ac. Ti​ši​nu je prek​ in​ uo Džap, ko​ji je bio najm​ an​ je izn​ e​nađ​ en.
– Tako mi svega – uzviknuo je – pa vi ste suvo zlato! Bez šale, gospodine Poaro! Pretpostavljam

da su ti vaš​ i sve​doc​ i u re​du.
– Voilà! Spremio sam vam spisak s imenima i adresama. Naravno, morate i sami da razgovarate s

njim​ a, ali vi​de​ćet​ e da je sve u re​du.
– Ne sumnjam – reče Džap. – Veoma sam vam zahvalan. Nastao bi pravi rusvaj da smo ga

uhap​sil​ i. – Potom se obratio Ingltorpu. – Izvinite, gospodine, ali zašto niste mogli to da kažete na
pre​tres​ u?

– Ja ću vam reć​ i za​što – umeš​ a se Po​a​ro. – Kruž​ i izv​ es​ na prič​ a...
– Zlob​na i potp​ un​ o ne​is​ ti​nit​ a – ljut​ i​to ga pre​ki​de Al​fred Ing​ ltorp.
– A gospodinu Ingltorpu je veoma stalo da ne dođe do skandala baš u ovom trenutku. Jesam li u
pra​vu?
– Potpuno ste u pravu. – Ingltorp klimnu glavom. – Moja jadna Emili još nije ni pokopana. Zar
tre​ba da vam bu​de čud​no što sam hteo da spreč​ im ši​ren​ je no​vih laž​ i?
– Me​đu na​ma, gos​ po​din​ e – pri​me​ti Džap – lakše bih podneo bilo kakve glasine nego da me uhapse
zbog ubistva. A usuđujem se da verujem kako bi i vaša pokojna supruga isto tako razmišljala. Da nije
bi​lo go​spod​ in​ a Poa​ ​roa, zav​ rš​ i​li bi​ste u za​tvor​ u dok ka​žet​ e „keks“!
– Stvar​no sam bio glup – pro​mr​mlja Ing​ ltorp. – Ali vi ne znate, inspektore, koliko su me proganjali
i klev​ e​ta​li. – S mrž​ njom je po​gled​ ao Ivlin Ha​ua​ rd.
– A sada, gospodine – odlučno se obratio Džap Džonu – želim da vidim gospođinu sobu, a potom
bih ma​lo por​ azg​ ov​ ar​ ao s po​slu​gom. Ne obrać​ ajt​ e paž​ nju na nas. Gos​ pod​ in Po​ar​ o će mi pok​ a​za​ti put.
Kad su svi izašli iz salona, Poaro se osvrnu i dade mi znak da i ja pođem na sprat. Gore me je
uhvat​ io za mi​ši​cu i pov​ uk​ ao u stra​nu.
– Brzo, idite u drugo krilo. Stanite iza onih vrata s debelom zavesom i ne pomerajte se dok ne
dođ​ em po vas. – Pot​ om se žu​stro okre​nuo i otiš​ ao da se pri​dru​ži de​tek​ti​vi​ma.
Sledeći njegova uputstva, zauzeo sam položaj iza pomenutih vrata. Pitao sam se šta se krije iza ove
njegove molbe. Zašto moram da stojim baš tu? Zamišljeno sam pogledao niz hodnik. Iznenada mi
nešto pade na pamet. Sve sobe, osim one u kojoj je boravila Sintija Merdok, nalazile su se tu, u
levom krilu kuće. Ima li to ikakve veze sa slučajem? Poslušno sam stajao na svom mestu. Minuti su
pro​laz​ i​li. Nik​ o ni​je do​la​zio. Niš​ ta se ni​je de​šav​ al​ o.
Si​gurn​ o je pro​te​klo dvad​ e​set mi​nu​ta dok mi se Po​ar​ o ni​je prid​ ru​žio.
– Ni​ste se po​me​ral​ i odav​de?
– Ni​sam, sta​jao sam kao ukop​ an. Ni​šta se ni​je des​ il​ o.
– Aha! – Ni​sam znao da li je za​do​vo​ljan ili raz​oč​ a​ran. – Ama baš ni​šta ni​ste vi​de​li?
– Ni​sam.
– Ali sig​ ur​no ste ne​što ču​li. Gla​san tre​sak... a, mon ami?
– Ni​šta.

– Zar je moguće? Uh, baš sam ljut na samog sebe! Obično nisam toliko nespretan. Napravio sam
samo mali pokret – odlično su mi bili poznati Poaroovi pokreti – levom rukom i noćni stočić se
pret​ ur​ io!

Izg​ le​dao je tak​ o det​ in​ ja​sto ojađ​ en i po​ti​šten da sam odm​ ah po​čeo da ga te​šim.
– Ništa strašno, stari moj. Nema veze. Sigurno vas je uzbudio malopređašnji trijumf u salonu.
Mogu vam reći da ste nas sve pošteno iznenadili. Sigurno se između gospodina Ingltorpa i gospođe
Rejks dešava nešto više nego što smo mislili, čim on toliko uporno drži jezik za zubima. Šta ćete sad?
Gde su momc​ i iz Skot​ land jard​ a?
– Otišli su dole da razgovaraju s poslugom. Pokazao sam im sve što smo otkrili. Džap me je
raz​oč​ a​rao. Nem​ a ni​kak​ av met​ od!
– Oho! – rekoh pogledavši kroz prozor. – Eno ga doktor Bauerstajn. Mislim da ste u pravu u vezi s
tim čo​ve​kom, Po​a​ro. Uopš​ te mi se ne dop​ a​da.
– Pam​ e​tan je on – za​mi​šljen​ o pri​me​ti Po​ar​ o.
– O, pametan je taj kô sâm đavo! Moram priznati da sam baš uživao kad sam ga u utorak video
onakvog. Tako nešto nikad niste videli! – Opisao sam mu doktorovu pustolovinu. – Izgledao je kao
pra​vo straš​ i​lo! Ulep​ ljen blat​ om od gla​ve do pet​ e.
– Dak​ le, vi​del​ i ste ga?
– Da. Naravno, nije hteo da uđe, pošto je večera već bila prošla, ali gospodin Ingltorp ga je
na​te​rao.
– Mol​ im? – Poa​ r​ o me je zgrab​ io za ra​me​na.
– Zar je doktor Bauerstajn bio ovde u utorak uveče? Ovde? I vi mi to niste rekli? Zašto mi niste
rek​ li? Zaš​ to? Zaš​ to?
Iz​gle​dao je kao je pot​pun​ o po​mahn​ i​tao.
– Dragi moj Poaro – počeh da se pravdam – nisam ni pomislio da bi vas to zanimalo. Nisam znao
da je va​žno.
– Važno? Pa to je najvažnije! Dakle, doktor Bauerstajn je bio ovde u utorak uveče, onda kad se
des​ i​lo ubis​ tvo. Hej​stings​ e, zar ne shva​tat​ e? To sve men​ ja. Sve!
Nikad ga nisam video toliko uzbuđenog. Sklonivši ruke s mojih ramena, odsutno je poravnao dva
sveć​njak​ a ne pre​staj​ uć​ i da mrm​ lja se​bi u brad​ u: – Da, to sve me​nja. Baš sve!
A on​da kao da je don​ eo ne​ku odl​ uk​ u.
– Al​lons! – rek​ ao je. – Ne smem​ o da gu​bi​mo vre​me. Gde je go​spo​din Kev​ en​diš?
Džon je bio u sa​lon​ u za pu​še​nje. Po​ar​ o ode pra​vo do njeg​ a.
– Gospodine Kevendiš, imam neki važan posao u Tadminsteru. Novi trag. Mogu li da uzmem vaš
auto?
– Svak​ a​ko. Od​mah?
– Ako mog​ u.
Džon je pozvonio i naredio da izvezu auto. Deset minuta kasnije jurili smo kroz park, a zatim
drum​ om prod​ u​žil​ i ka Tadm​ in​ster​ u.
– Po​ar​ o – nap​ o​me​nuh izn​ erv​ ir​ an​ o – mož​ da bis​ te sad mog​ li da mi ka​žet​ e čem​ u sve ovo.
– Pa, mon ami, veći deo možete i sami da zaključite. Naravno, shvatate da se sad, kad je gospodin
Ingltorp ispao iz igre, sve menja iz korena. Suočeni smo s potpuno novim problemom. Znamo da
jedna osoba sigurno nije kupila otrov. Odbacili smo lažne dokaze. Sad prelazimo na prave. Utvrdio
sam da je svak​ o od ukuć​ an​ a, osim go​spo​đe Kev​ en​diš, ko​ja je s va​ma igral​ a te​nis, mo​gao u po​ne​del​ jak

uveče da odglumi gospodina Ingltorpa. Isto tako, imamo i njegovu izjavu da je ostavio šoljicu kafe na
stočiću u predvorju. Na pretresu niko nije obratio pažnju, ali to sad ima potpuno drugačije značenje.
Moramo da otkrijemo ko je na kraju odneo kafu gospođi Ingltorp, ili ko je sve prolazio kroz
predvorje dok je šoljica još bila tamo. Iz onog što ste rekli, samo dve osobe sigurno nisu bile blizu
ka​fe, a to su go​spođ​ a Ke​ven​diš i go​spođ​ i​ca Mer​dok.

– Da, tako je. – Pao mi je ogroman kamen sa srca. Meri Kevendiš nipošto ne može da ostane pod
sum​njom.

– Da bih opravdao Alfreda Ingltorpa – nastavio je Poaro – bio sam prinuđen da otvorim karte
ranije nego što sam nameravao. Sve dok je mislio da sumnjam u Ingltorpa, ubica je bio neoprezan. A
sad će biti dvostruko oprezniji. Da, dvostruko oprezniji. – Iznenada se okrenuo ka meni. – Recite mi,
Hej​sting​se, sumn​ jat​ e li vi na ne​kog?

Oklevao sam. Da budem iskren, jedna ideja, sasvim sumanuta i neverovatna, jednom ili dvaput mi
je tog ju​tra prol​ et​ e​la kroz gla​vu. Od​ba​cio sam je kao be​smi​sle​nu, ali ona se upor​no vrać​ al​ a.

– Ne bih to naz​ vao sum​njom – pro​mrm​ ljao sam. – Pot​pu​no je glup​ o.
– Da čujem – nagovarao me Poaro. – Ne bojte se. Recite šta mislite. Morate da slušate svoje
in​stinkt​ e.
– Pa do​bro – re​koh. – Bes​ mis​ le​no je... ali po​do​zre​vam da je gos​ po​đi​ca Hau​ ​ard ne​što pre​ćut​ al​ a!
– Go​spo​đic​ a Ha​ua​ rd?
– Da... sme​jać​ et​ e mi se...
– Ne, nik​ a​ko. Zaš​ to bih vam se smej​ ao?
– Ne mogu da se oduprem osećanju – počeo sam da blebećem – da smo je isključili iz kruga
mogućih osumnjičenih samo zato što nije bila u kući. A bila je jedva dvadeset pet kilometara odavde.
Automobilom bi stigla za manje od pola sata. Možemo li sa sigurnošću da tvrdimo kako nije bila u
Staj​lzu one noć​ i kad se do​go​dil​ o ubi​stvo?
– Da, prijatelju – reče Poaro – možemo. Jedan od prvih koraka bio mi je da pozovem bolnicu u
ko​joj ra​di.
– I?
– I rekli su mi da je gospođica Hauard u utorak bila u poslepodnevnoj smeni i da se, kad je
neočekivano stigao konvoj s ranjenicima, ljubazno ponudila da ostane i u noćnoj, što su tamo sa
za​hval​noš​ ću pri​hva​ti​li. To je to.
– Oh! – rekoh smeteno. – U stvari – nastavio sam – ne​obična žestina njenih napada na Ingltorpa
navela me je da posumnjam na nju. Ne mogu da se oduprem osećanju da bi bila spremna na sve da bi
mu na​ud​ i​la. Pa​lo mi je na pa​met i da bi mo​gla ne​što da zna o uni​šten​ om te​stam​ ent​ u. Mož​ da je greš​ kom
spal​ il​ a no​vi, mis​ le​ći da je to onaj ko​ji je u In​gltor​po​vu kor​ ist. Uža​sno je kivn​ a na njeg​ a.
– Mi​slit​ e da je njen bes nep​ ri​ro​dan?
– D-da. Veo​ m​ a je na​siln​ a. Čak se pit​ am da li je sas​ vim nor​maln​ a kad je reč o tom​ e.
Po​ar​ o od​luč​no od​mahn​ u glav​ om.
– Ne, ne, sad ste već na pogrešnom tragu. Gospođica Hauard ne pati ni od kakvih duševnih bolesti
ili poremećaja. Ona je sjajan primer savršeno uravnotežene engleske razboritosti. Pravo oličenje
raz​ u​ma.
– Ali ipak mi njena mržnja prema Ingltorpu izgleda kao neka manija. Čak sam pomislio, mada sam
siguran da je to potpuno smešno, da je ona htela da otruje njega, ali je otrov greškom stigao gospođi
Ing​ ltorp. Ne vi​dim ka​ko je to mo​gla da urad​ i. Sve mi je ovo krajn​ je bes​ mi​slen​ o.

– Ipak ste u jednom u pravu. Uvek je mudro da sumnjate u svakog sve dok ne uspete da dokažete
logički, i da pri​tom sami u to verujete, da je nevin. Elem, koji razlozi govore protiv pretpostavke da
je go​spo​đi​ca Hau​ ​ard nam​ ern​ o otrov​ a​la go​spođ​ u In​gltorp?

– Pa bil​ a joj je tol​ i​ko pri​vr​že​na! – uzv​ ikn​ uh.
– Tja, tja – iz​ner​vir​ a​no će Po​ar​ o. – Raz​miš​ ljat​ e kao de​te. Ako je gos​ po​đi​ca Ha​ua​ rd bil​ a u stan​ ju da
otruje staru damu, isto tako bi bila u stanju i da odglumi privrženost. Ne, treba da tražimo na drugom
mestu. Potpuno je ispravan vaš utisak da je njena mržnja prema gospodinu Ingltorpu previše žestoka i
neprirodna, ali iz toga ste izvukli sasvim pogrešan zaključak. I sâm sam došao do nekih zaključaka, za
koj​ e ver​ uj​ em da su isp​ rav​ni, ali za​sad ne bih da o njim​ a go​vo​rim. – Na​krat​ko je za​stao, pa nas​ ta​vio. –
Po mom mišljen​ ju, po​stoj​ i jed​ an neob​ o​riv prig​ ov​ or pret​pos​ tavc​ i da je gos​ pođ​ ic​ a Hau​ a​ rd ubi​ca.
– Ko​ji?
– To što smr​ću go​spođ​ e Ing​ ltorp ona ne do​bij​ a ama baš niš​ ta. Nem​ a ubis​ tva bez mo​tiv​ a.
Za​mis​ lio sam se.
– Zar go​spođ​ a In​gltorp ni​je mog​ la da nap​ iš​ e te​sta​ment u nje​nu ko​rist?
Po​a​ro od​mahn​ u glav​ om.
– Pa sa​mi ste na​go​ves​ til​ i tu mo​gućn​ ost gos​ po​di​nu Vel​su.
Osmehn​ uo se.
– Imao sam razlog za to. Hteo sam da izbegnem pominjanje osobe na koju sam zapravo mislio.
Go​spo​đi​ca Hau​ ard je u man​ je-viš​ e slič​nom pol​ ož​ aj​ u, pa sam za​to pom​ e​nuo nje​no ime.
– Ali gospođa Ingltorp je ipak mogla to da uradi. Možda je u onom testamentu koji je sastavila na
dan smr​ti...
Poa​ r​ o je to​li​ko od​luč​no odm​ ah​nuo gla​vom da sam zać​ u​tao.
– Ne, prijatelju. Imam određene idejice u vezi s tim testamentom, ali ovoliko mogu da vam kažem:
uopš​ te ni​je bio u ko​rist go​spođ​ i​ce Ha​ua​ rd.
Pov​ e​ro​vao sam mu, ma​da mi nij​ e bil​ o ja​sno ka​ko mo​že da bu​de tol​ i​ko sig​ ur​ an.
– Do​bro – uzd​ ah​nuo sam – oslobađamo gospođicu Hauard sumnje. I vi ste delimično krivi što sam
poč​ eo da sumn​ jam na nju, tačn​ i​je ono što ste re​kli o njen​ om sve​doč​ en​ ju na pret​ re​su.
Poa​ ​ro me zbu​njen​ o po​gled​ a.
– Šta sam to re​kao o nje​nom sved​ oč​ en​ ju?
– Zar se ne seć​ a​te? Kad sam rek​ ao da su ona i Džon van svak​ e sumn​ je?
– Oh... a, da. – Izgledao je kao da je pomalo zbunjen, ali brzo se pribrao. – Uzgred, Hejstingse,
zam​ ol​ io bih vas da mu uči​ni​te jed​nu uslu​gu.
– Svak​ a​ko. Šta to?
– Kad se sledeći put budete našli nasamo s Lorensom Kevendišom, recite mu sledeće: „Imam za
vas poruku od Poaroa. On kaže: ’Pronađite još jednu šoljicu za kafu i bićete mirni!’“ Ništa više.
Ni​šta ma​nje.
– „Pro​nađ​ it​ e još jedn​ u šo​lji​cu za kaf​ u i bi​će​te mir​ni!“ Baš tak​ o? – upit​ ah, potp​ un​ o zbu​njen.
– Sav​ rš​ en​ o.
– Ali šta to znač​ i?
– E, prepuštam vam da to otkrijete sami. Imate pristup činjenicama. Samo mu to recite, i videćete
šta će vam odg​ o​vo​ri​ti.
– Dob​ ro... ali to mi zvu​či izu​ ​zet​no taj​ an​stven​ o.
U me​đuv​ re​me​nu smo ušli u Tadm​ ins​ ter i Poa​ r​ o usmer​ i autom​ o​bil prem​ a „Hem​ ij​skoj lab​ or​ a​to​rij​ i“.

Žu​stro je isk​ oč​ io iz autom​ o​bi​la i ušao tam​ o, a vra​tio se već na​kon nek​ o​li​ko min​ u​ta.
– Eto – re​če. – Got​ ov​ o.
– Šta ste tam​ o ra​dil​ i? – upi​tah, izg​ ar​ aj​ u​ći od zna​tiž​ el​ je.
– Osta​vio sam ne​što da mi anal​ iz​ ir​ aj​ u.
– Da, ali šta?
– Uzo​rak kak​ a​oa iz šer​pi​ce u sob​ i.
– Ali to je već obavljeno! – uzviknuh zbunjeno. – Doktor Bauerstajn ga je poslao na analizu, a vi
ste se sme​ja​li pretp​ o​stavc​ i da bi u nje​mu mo​glo bi​ti strihn​ in​ a.
– Znam da ga je dok​tor Ba​ue​ rs​ tajn slao na anal​ iz​ u – smir​ en​ o odv​ rat​ i Po​ar​ o.
– Pa?
– Proh​te​lo mi se da ga još jedn​ om ana​li​zi​raj​ u, niš​ ta vi​še.
Viš​ e ni reč nis​ am usp​ eo da iz​vu​čem iz njeg​ a na tu tem​ u.
Veoma me je zbunio ovaj Poaroov postupak. Nisam mogao da ga uhvatim ni za glavu ni za rep.
Međutim, moje poverenje u njega, koje je u jednom trenutku počelo da bledi, potpuno se povratilo
kad je onak​ o sla​vo​do​bitn​ o usp​ eo da potk​ rep​ i svoj​ u ver​ u u nev​ i​nost Alf​ re​da In​gltor​pa.
Sahrana gospođe Ingltorp održana je sutradan, a kad sam u ponedeljak sišao na kasni doručak,
Džon me povede u stranu da mi kaže kako se gospodin Ingltorp tog jutra iseljava i da će boraviti u
se​o​skoj go​sti​on​ i​ci dok ne odl​ u​či šta će dal​ je.
– Stvarno je veliko olakšanje što on odlazi, Hejstingse – nastavio je moj iskreni prijatelj. – Bilo je
dovoljno gadno i pre, dok smo mislili da je on ubica, ali nek sam proklet ako nije još gore sad kad
nas sve grize savest jer smo se bili toliko okomili na njega. Zaista smo bili odvratni prema tom
čoveku. Naravno, činjenice mu nisu išle u prilog, tako da niko ne može da nas krivi što smo potrčali
pred rudu. Kako god, šta je tu je, pogrešili smo i sad nas proganja to neprijatno osećanje da bi
trebalo nekako da se iskupimo, a to je teško kad ti je čovek jednako mrzak kao pre. Prokleto
neprijatna situacija! Hvala mu što je toliko uljudan da se skloni iz kuće. Dobro je što Stajlz nij​ e
pripadao majci, pa nije mogla da mu ga ostavi. Ne bih mogao da podnesem ni pomisao da taj tip
ovd​ e go​spo​dar​ i. A njen nov​ ac nek slob​ odn​ o no​si.
– Ho​ćeš li mo​ći da se sta​raš o iman​ ju? – upi​tao sam ga.
– O, da. Naravno, moram da platim porez na nasledstvo, ali uz imanje ide i polovina očevog
novca, a Lorens će zasad ostati s nama, tako da je tu i njegov deo. U početku će biti pomalo gusto,
pošto sam, kao što sam ti i rekao, u ozbiljnom novčanom škripcu. Ali poverioci će sad biti voljni da
prič​ e​ka​ju.
Zahvaljujući sveopštem olakšanju zbog skorog Ingltorpovog odlaska, tog dana smo imali
najprijatniji doručak posle tragedije. Sintija, čiji je mladalački duh bio prirodno živahan, ponovo je
izgledala onako ljupko kao pre, a i mi ostali, osim Lorensa, koji je i dalje bio sumoran i nervozan,
bil​ i smo odm​ er​ en​ o ved​ ri i pu​ni nad​ e u bol​ ju bu​dućn​ ost.
Novine su, naravno, bile pune priča o tragediji. Upadljivi naslovi, nagurane biografije svih
članova domaćinstva, prikrivene aluzije, uobičajene tvrdnje da je policija nadomak rešenja. Ničeg
nismo bili pošteđeni. Bilo je to vreme mrtvila, a na ratištu je trenutno vladalo zatišje, tako da su se
novine oberučke dočepale ovog zločina u visokom društvu. „Zagonetni slučaj Stajlz“ bio je udarna
tem​ a.
Prirodno, sve je to bilo vrlo uznemirujuće za Kevendišove. Kuću su neprestano opsedali izveštači,
kojima nije bio dozvoljen pristup u Stajlz, pa su zato krstarili selom i okolinom, čekajući u zasedi

naoružani foto-aparatima da naiđe neki neoprezan član domaćinstva. Svi smo živeli na udaru
publiciteta. Ljudi iz Skotland jarda, podozrivih očiju i škrti na rečima, dolazili su i odlazili,
pretraživali i ispitivali. Nismo znali u kom se pravcu razvija istraga. Imaju li ikakav trag, ili će sve
ovo za​vr​šit​ i u ka​teg​ o​rij​ i ner​ e​šen​ ih sluč​ aj​ e​va?

Pos​ le dor​ uč​ka, Dor​kas mi je pri​šla pril​ ič​no ta​jans​ tven​ o i upit​ a​la mo​že li da por​ azg​ o​va​ra sa mnom.
– Svak​ a​ko. Šta je bil​ o, Dor​kas?
– Evo ovako, gospodine. Hoćete li možda danas videti onog belgijskog gospodina? – Klim​nuh
glav​ om. – Pa, gos​ podine, sećate li se da ga je posebno zanimalo ima li gospođa ili neko drugi zelenu
ha​ljin​ u?
– Da, da. Jes​ te li je pron​ aš​ li? – Ovo mi je na​glo pro​bud​ i​lo zan​ i​man​ je.
– Ne, to nisam, gospodine. Ali u međuvremenu sam se setila nečega što mlada gospoda – za nju su
Džon i Lorens još uvek bili „mlada gospoda“ – zovu „sanduk za maskaradu“. Nalazi se na tavanu,
gospodine. To je veliki sanduk pun stare odeće, kostima i koječega. Odjednom mi je palo na pamet
da mo​žda tam​ o ima ne​ka zel​ en​ a ha​ljin​ a. Pa, ako bi​ste pren​ el​ i belg​ ij​skom go​spod​ in​ u...
– Re​ći ću mu, Dork​ as – obe​ćao sam joj.
– Baš vam hvala, gospodine. Fini je to gospodin, gospodine. Potpuno je drugačiji od ona dva
detektiva iz Londona, koji stalno njuškaju i zapitkuju. Nisam neki ljubitelj stranaca, ali iz onog što
kažu novine zaključila sam da ti hrabri Belgijanci nisu obični stranci, a on je zaista vrlo ljubazan
gos​ po​din.
Dobra stara Dorkas! Dok je stajala tako, sa svojim čestitim licem podignutim ka meni, prođe mi
kroz mis​ li kak​ o je ona di​van pri​mer​ ak onih star​ ov​ rems​ kih služ​ av​ki koj​ e tak​ o brz​ o izu​ ​mir​ u.
Pomislio sam da bih baš mogao da odem do sela i potražim Poaroa, ali sreli smo se na pola puta i
ja sam mu odm​ ah pren​ eo ono što mi je Dor​kas re​kla.
– Eh, vrl​ a Dork​ as! Pog​ led​ a​ćem​ o taj sand​ uk, mad​ a... ne​ma vez​ e... sve​jedn​ o će​mo da po​gle​dam​ o.
U kuć​ u smo ušli kroz jed​na od sta​klen​ ih vrat​ a. U pred​ vor​ju ni​je bi​lo nik​ og, pa prod​ už​ is​ mo pra​vo na
tav​ an.
Zaista smo pronašli sanduk, lep i star, okovan mesinganim zakivcima i krcat najraznovrsnijom
ode​ćom.
Poaro je bez ustezanja počeo da gomila stvari na podu. Pronašli smo jednu ili dve tkanine
različitih nijansi zelene boje, ali Poaro je samo odmahnuo glavom. Razgledao je nekako bezvoljno,
kao da ne oček​ uj​ e da će išta pro​nać​ i. A on​da je iz​ne​nad​ a uzv​ ikn​ uo.
– Šta je bil​ o? – upit​ ah ga.
– Po​gled​ aj​te!
Sand​ uk je već bio go​tov​ o praz​ an i na sa​mom dnu ukaz​ a​la se ve​li​čans​ tve​na crn​ a brad​ a.
– Ohó! – reče Poaro. – Ohó! – Premetao je bradu po rukama i pomno je proučavao. – Nova je –
prim​ et​ io je. – Da, pot​pun​ o nov​ a.
Nakon kratkog oklevanja, vratio je bradu u sanduk, natrpao sve ostalo preko nje, kao što je i bilo,
pa se žustro uputio u prizemlje. Otišli smo pravo u kuhinju, gde smo pronašli Dorkas kako čisti
sreb​ rn​ i prib​ or za jel​ o.
Poa​ r​ o joj s ču​ve​nom gals​ kom ljub​ az​ noš​ ću po​žel​ e do​bro ju​tro, pa re​če:
– Pogledali smo onaj sanduk, Dorkas. Zaista sam vam zahvalan što ste nam ga pomenuli. Tamo se
zai​ s​ ta na​laz​ i le​pa zbirk​ a ko​sti​ma. Da li se čes​ to upo​treb​ ljav​ aj​ u?
– Pa, gospodine, sad više ne toliko često, mada s vremena na vreme imamo ono što mlada gospoda

zovu „noć pod maskama“. Ponekad je veoma zabavno, gospodine. Gospodin Lorens je prosto sjajan.
Strašno je smešan! Nikad neću zaboraviti onu noć kad se pojavio prerušen u persijskog šara, mislim
da je on to tako zvao, ali svakako je bio nekakav istočnjački vladar. U ruci je držao veliku kartonsku
sablju. „Pazi, Dorkas“, kaže on meni, „moraš da me poštuješ. Ovo je moja posebno naoštrena sablja i
ako ne budem zadovoljan, ode glava!“ Gospođica Sintija je bila prerušena u nešto što su oni zvali
apaš ili tako nekako, valjda neka vrsta francuskog razbojnika. Da ste je samo videli! Ne biste
verovali da tako lepa mlada dama može da se pretvori u pravog siledžiju. Niko živ je ne bi
pre​poz​ nao.

– Siguran sam da su te večeri bile zabavne – uljudno reče Poaro. – Pretpostavljam da je gospodin
Lor​ ens, kad je bio pers​ ij​ski šah, no​sio onu lep​ u ve​lik​ u bra​du koj​ u smo vid​ el​ i go​re u sand​ u​ku.

– Da, imao je bradu, gospodine – odgovori Dorkas s osmehom. – To dobro znam jer je pozajmio
od mene dve štringle crne vune da je napravi! Verujte mi da je izdaleka izgledala potpuno prirodno.
Nisam ni znala da gore ima neka brada. Verovatno su je nedavno nabavili. Znam da je bila jedna
crvena perika, ali više ništa što liči na kosu. Obično su koristili nagorele zapušače, samo to se posle
teš​ ko skid​ a. Gos​ po​đi​ca Sin​tij​ a je jed​nom bil​ a crn​ki​nja pa se pos​ le živ​ a na​mu​či​la.

– Dakle, Dorkas ne zna ništa o onoj crnoj bradi – zamišljeno reče Poaro kad smo se vratili u
pred​ vor​je.

– Mis​ lit​ e da je to ona brad​ a? – ra​do​znal​ o proš​ a​pu​tah.
On klim​nu glav​ om.
– Da. Prim​ et​ il​ i ste da je oši​šan​ a?
– Ni​sam.
– Jeste. Ošišana je tako da bude potpuno ista kao brada gospodina Ingltorpa, a pronašao sam i
ne​kol​ i​ko od​se​čen​ ih dla​ka. Hejs​ tings​ e, ovo je vrl​ o za​mrš​ en slu​čaj.
– Ži​vo me zan​ im​ a ko ju je sta​vio u sand​ uk.
– Neko veoma promućuran – jetko reče Poaro. – Shvatate li da je za skrovište odabrao jedino
mesto u kući gde će njeno prisustvo proći potpuno neprimećeno? O, da, pametan je. Ali mi moramo
da bu​de​mo pa​metn​ i​ji. Mor​ a​mo da bud​ e​mo to​li​ko pa​metn​ i da on uopš​ te i ne po​mis​ li da smo pam​ et​ni.
Slož​ io sam se s tim.
– I tu ćet​ e mi, mon ami, vi bit​ i od vel​ i​ke pom​ oć​ i.
Prijao mi je taj kompliment. S vremena na vreme činilo mi se da Poaro takoreći i ne primećuje
moj​ e prav​ e vred​no​sti.
– Da – na​sta​vio je, zam​ i​šlje​no me pos​ ma​tra​ju​ći – bi​će​te mi ne​pro​cen​ ji​vi.
Ovo me je ob​rad​ ov​ al​ o, ali Po​a​roo​ ​ve sle​deć​ e re​či nis​ u bi​le tol​ i​ko prij​ atn​ e.
– Treb​ a mi ne​ki sav​ ez​ nik u kuć​ i – zam​ i​šljen​ o je prim​ et​ io.
– Ima​te men​ e – po​bun​ ih se.
– Tač​no, ali vi mi nis​ te do​volj​ni.
Ni​sam krio da sam po​vre​đen, pa Poa​ r​ o pož​ ur​ i da mi ob​jas​ ni šta je hteo da kaž​ e.
– Niste me razumeli. Svi znaju da radite sa mnom. Treba mi neko koga ni na koji način neće
dov​ o​di​ti u ve​zu s nam​ a.
– A, shva​tam. Šta mis​ lit​ e o Džo​nu?
– Ne, ne bih nje​ga.
– Dob​ ar je on, ali mo​žda nij​ e pre​ter​ an​ o bis​ tar – za​mi​šlje​no re​koh.
– Evo gos​ po​đi​ce Ha​u​ard – izn​ e​na​da re​če Po​ar​ o. – Ona je prava osoba. Ali ja sam kod nje na crnoj

lis​ ti, po​što sam oslo​bo​dio go​spod​ i​na In​gltor​pa sumn​ je. Sve​jedn​ o, mož​ e​mo mak​ ar da pro​ba​mo.
Kratkim pokretom glave, gotovo na granici pristojnosti, gospođica Hauard je prihvatila Poaroovu

mol​bu za krat​ ak raz​go​vor.
Otiš​ li smo u ma​li ju​tarn​ ji sa​lon i Po​a​ro zat​ vo​ri vrat​ a.
– Pa, mes​ je Po​ar​ o – ne​strp​ ljiv​ o će gos​ pođ​ i​ca Ha​u​ard – o če​mu je reč? Da ču​jem. Imam po​sla.
– Madm​ o​az​ el, se​ćat​ e li se da sam vas jedn​ om za​mo​lio za pom​ oć?
– Da – odgovori ona i klimnu glavom. – A ja sam vam rekla da ću vam sa zadovoljstvom pomoći

da obe​si​te Al​fred​ a Ing​ ltorp​ a.
– Eh! – Poaro se zagleda u nju. – Gospođice Hauard, postaviću vam jedno pitanje. Molim vas da

mi iskre​no odg​ ov​ o​ri​te.
– Ni​kad ne laž​ em – odv​ ra​ti ona.
– Da​kle, ova​ko. Ve​ruj​ e​te li još uvek da je go​spo​đu Ing​ l​torp otro​vao njen sup​ rug?
– Kak​ o to mi​slit​ e? – ljut​nu se ona. – Nemojte misliti da možete mene da obrlatite onim vašim finim

objašnjenjima. Priznajem da on nije kupio strihnin u apoteci. Pa šta? Sigurno je rastopio otrov za
muv​ e, kao što ot​po​čet​ka tvr​dim.

– To je ar​sen​ ik, a ne strih​nin – bla​go prim​ et​ i Po​ar​ o.
– Kakve veze ima? I arsenik bi došao glave jadnoj Emili isto kao i strihnin. Ako verujem da je on
to učin​ io, sve​jed​no mi je kak​ o.
– Tačno. Ako verujete da je on to učinio – tiho ponovi Poaro. – Preinačiću pitanje. Jeste li ikad, u
najd​ u​bljoj dub​ i​ni svo​je duš​ e, ve​rov​ al​ i da je gos​ pođ​ u Ing​ ltorp otrov​ ao njen su​prug?
– Po​bog​ u! – uzviknu ona. – Zar vam nisam rekla da je taj čovek zlikovac? Zar nisam od početka
tvrd​ il​ a da će je ubit​ i na spa​van​ ju? Zar ga ni​sam odu​ ​vek mr​ze​la kô duš​ ma​nin​ a?
– Tačn​ o – re​če Poa​ r​ o. – To u pot​pun​ os​ ti pot​ vrđ​ uj​ e jed​nu moj​ u ide​jic​ u.
– Ka​kvu idej​ ic​ u?
– Gospođice Hauard, sećate li razgovora koji se odigrao onog dana kad je moj prijatelj stigao
ovamo? Kad mi ga je prepričao, jedna vaša rečenica ostavila je na mene snažan utisak. Sećate li se
da ste tvrdili kako biste, ako bi se dogodio zločin u kom bi stradao neko koga volite, vi nagonski
znal​ i ko je ubi​ca, čak i ako to ne bis​ te mog​ li da dok​ a​žet​ e?
– Da, seć​ am se da sam to re​kla. I dal​ je tak​ o mi​slim. Va​ma to ver​ ov​ atn​ o zvu​či kao glup​ ost.
– Ni slu​čaj​no.
– Ali svej​ ed​no ne obra​ća​te pa​žnju na moj in​stinkt kad je u pit​ a​nju Al​fred In​gltorp.
– Ne – od​sečn​ o će Po​ar​ o. – Za​to što vaš ins​ tinkt ne go​vor​ i pro​tiv gos​ pod​ i​na In​gltor​pa.
– Mo​lim?
– Ne. Vi biste voleli da verujete da je on ubica. Verujete da bi on bio u stanju to da uradi. Ali
in​stinkt vam go​vor​ i da on to ni​je učin​ io. Go​vor​ i vam i još ne​što... Da nas​ tav​ im?
Za​di​vljen​ o zu​reć​ i u njeg​ a, krat​kim pok​ re​tom ruk​ e dal​ a mu je znak da nas​ ta​vi.
– Hoćete da vam kažem zašto ste onoliko vatreno napadali gospodina Ingltorpa? Zato što ste se
trudili da ubedite sebe u ono što želite da verujete. Zato pokušavate da potisnete i ugušite svoj
in​stinkt, koj​ i vam gov​ o​ri jedn​ o dru​go ime...
– Ne, ne, ne! – kriknula je gospođica Hauard usplahireno odmahujući rukama. – Ne govorite to! O,
ne govorite to! To nije istina! To ne može biti istina. Ne znam odakle se stvorila toliko suluda...
tol​ i​ko stra​šna... ide​ja u mo​joj gla​vi!
– U prav​ u sam, zar ne? – upi​ta Po​a​ro.

– Da, da, sigurno ste pravi čarobnjak kad ste to pogodili. Ali to ne može biti... čudovišno je...
ne​mog​ uć​ e. Si​gurn​ o je Alf​ red Ing​ ltorp ubic​ a.

Po​a​ro ozbilj​no odm​ ahn​ u gla​vom.
– Ništa me ne pitajte – nastavila je gospođica Hauard – pošto vam ništa neću reći. Čak ni sebi to
ne mo​gu da pri​znam. Ve​ro​vat​no sam pol​ u​del​ a kad mi je tak​ o neš​ to uop​šte pa​lo na pa​met.
Poa​ ​ro je kli​mao gla​vom kao da je zad​ ov​ ol​ jan.
– Ništa vas neću pitati. Dovoljno mi je to što sam bio u pravu. Ali i ja... imam instinkt. Zajedno
ćem​ o sti​ći do ispravn​ og cil​ ja.
– Ne tražite od mene da vam pomognem, jer neću. Ne bih ni prstom mrdnula da... da... – Za​ću​tal​ a
je.
– Pomoći ćete mi uprkos samoj sebi. Ništa vas neću pitati, ali bićete mi saveznik. Biće to jače od
vas. Urad​ ić​ e​te tačn​ o ono što od vas oče​ku​jem.
– A to je?
– Dr​žać​ e​te oči otvor​ en​ e!
Ivlin Ha​ua​ rd klim​nu glav​ om.
– Da. Tome se ne mogu odupreti. Neprestano posmatram... u nadi da će se pokazati da sam
pog​ re​ši​la.
– Ako smo pogrešili, tim bolje – reč​ e Po​a​ro. – Niko neće biti srećniji od mene. Ali šta ako smo u
prav​ u? Na či​joj ćet​ e stra​ni bit​ i, gos​ po​đi​ce Ha​ua​ rd, ako se pok​ až​ e da smo u prav​ u?
– Ne znam, ne znam...
– Hajd​ e, hajd​ e.
– Mog​ lo bi da se za​ta​ška.
– Niš​ ta ne sme da se zat​ a​ška.
– Ali i Emi​li bi... – Ni​je mog​ la da na​stav​ i.
– Go​spo​đic​ e Ha​u​ard – ozbiljn​ o reč​ e Po​a​ro – ovo je ispod vaš​ eg ni​voa.
Ona izn​ en​ ad​ a sklo​ni ru​ke s lic​ a.
– Da – tiho je rekla. – To nije bila prava Ivlin Hauard! – Ponosno je zabacila glavu. – Ovo je
prava Ivlin Hauard! A ona je na strani pravde! Nek košta šta košta! – Rekavši to, odlučno je izašla iz
sa​lo​na.
– Eto – reče Poaro gledajući za njom. – Dobili smo vrednog saveznika. Ta žena, Hejstingse, ima i
moz​ ak i sr​ce.
Ću​tao sam.
– In​stinkt je čud​ o – glas​ no je raz​miš​ ljao Poa​ r​ o. – Ne mo​že se ni ob​jas​ nit​ i, ni pre​neb​ regn​ ut​ i.
– Izgleda da vi i gospođica Hauard znate o čemu pričate – napomenuh hladno. – Možda vam je
pro​ma​klo da ja i da​lje tap​kam u mra​ku.
– Stvar​no? Zar je mo​guć​ e, mon ami?
– Da. Hoć​ e​te li da me pros​ ve​tli​te?
Poaro me pomno posmatrao sekundu-dve, a onda, na moje ogromno iznenađenje, odlučno odmahnu
gla​vom.
– Ne​ću, prij​ a​tel​ ju moj.
– Ali, če​kajt​ e... za​što?
– Za tajn​ u je dov​ olj​no dvo​je.
– Pa, re​kao bih da je ve​om​ a nep​ o​šte​no od vas što krij​ et​ e neš​ to od men​ e.

– Ne krijem ja ništa od vas. Sve činjenice koje znam i vama su na raspolaganju. Možete iz njih da
iz​vuč​ e​te sops​ tven​ e zak​ ljuč​ke. Ovog put​ a u pit​ an​ ju su ide​je.

– Sve​jed​no, vo​leo bih da znam.
Poa​ r​ o me pro​dorn​ o pog​ led​ a i pon​ o​vo odm​ ah​nu glav​ om.
– Zna​te – tuž​ no je rek​ ao – vi nem​ at​ e in​stink​te.
– Ma​lo​pre ste tra​ži​li pa​met – nap​ om​ e​nuh.
– To dvo​je če​sto ide zaj​ ed​no – rek​ ao je zag​ on​ et​no.
Ova opaska mi se činila toliko nevažnom da se nisam ni potrudio da odgovorim. Ali odlučio sam
da ću, dođem li do nekih zanimljivih i važnih otkrića, a uopšte nisam sumnjao da hoću, sve čuvati za
se​be i iz​ne​na​dit​ i Poa​ ​roa kon​ ačn​ im ishod​ om.
Ima tren​ u​ta​ka kad čov​ ek pros​ to ima du​žnost da za​u​zme stav.

9.

Dok​tor Ba​ue​ r​stajn

Dotle mi se još nije bila ukazala prilika da Lorensu prenesem Poaroovu poruku, ali baš tad, kad sam,
još uvređen prijateljevom bahatošću, izašao na travnjak ispred kuće, ugledah njega kako na terenu za
krok​ et bes​cilj​no udar​ a nek​ o​li​ko sta​rih lopt​ i još star​ ij​ im mal​ jem.

Pomislio sam kako je to zgodna prilika da mu prenesem poruku. U suprotnom bi Poaro mogao da
me pretekne. Iako mi njen sadržaj nije bio baš najjasniji, laskao sam sebi da ću nakon njegovog
odgovora, a možda i nekoliko vešto sročenih pitanja, ubrzo shvatiti njen značaj. Stoga mu se
pri​druž​ ih.

– Tra​žio sam te – slag​ ah.
– Stvarn​ o?
– Da. Za​p​rav​ o, imam za te​be po​ru​ku... od Poa​ r​ oa.
– Da?
– Kazao mi ja da sačekam dok se ne nađemo nasamo – rekoh, pa značajno spustih glas, neprestano
posmatrajući Lorensa krajičkom oka. Oduvek sam bio dobar u onome što se, ako se ne varam, zove
stvar​ an​ je atm​ osf​ e​re.
– Dak​ le?
Na njegovom setnom licu nije bilo nikakve promene. Ima li on ikakvu predstavu šta ću da mu
ka​žem?
– Evo poruke – rekoh, pa još više spustih ton. – „Pronađite još jednu šoljicu za kafu i bićete
mirn​ i.“
– Šta to, po​bog​ u, treb​ a da znač​ i? – upi​ta Lor​ ens, pil​ je​ći u men​ e iskre​no zbun​ jen.
– Ne znaš?
– Ne​mam preds​ tav​ u. A ti?
Ni​je mi bi​lo dru​ge ne​go da od​mahn​ em glav​ om.
– O kak​ voj šol​ ji​ci pri​ča?
– Ne znam.
– Ako ga zanimaju šoljice za kafu, bolje da je pitao Dorkas, ili neku služavku. To je njihov posao,
a ne moj. O šoljicama ne znam ništa, osim da imamo jedne koje nikad nismo koristili a san snova su!
Sta​ri vu​ster. Ne raz​um​ eš se u porc​ el​ an, Hejs​ tings​ e?
Od​mah​nuh glav​ om.
– Mno​go prop​ uš​ taš. One su za​is​ ta sav​ rš​ en prim​ er star​ og por​cel​ an​ a, či​sto je za​do​voljs​ tvo drž​ a​ti ih u
ru​ci, ili ih ma​kar sam​ o gle​dat​ i.
– Pa, šta da kaž​ em Poa​ ​rou?
– Rec​ i mu da poj​ma ne​mam o če​mu pri​ča. Ni​šta ne raz​ u​mem.
– Va​ži.
Tek što sam kre​nuo naz​ ad ka ku​ći, on me po​zva da se vrat​ im.
– Ka​ko ono reč​ e da glas​ i kraj po​ruk​ e? Po​nov​ i mi, mol​ im te.
– „Pronađite još jednu šoljicu za kafu i bićete mirni.“ Jesi li siguran da ne znaš šta to znači? –

ne​strp​ lji​vo ga upit​ ah.
Odm​ ah​nuo je gla​vom.
– Ne – re​če zam​ iš​ lje​no. – Ne znam. Mad​ a bih... vo​leo da znam.
Iz kuće se razlegao zvuk gonga i mi zajedno uđosmo. Džon je pozvao Poaroa da ostane na ručku, i

ovaj je već sed​ eo za sto​lom.
Pominjanje tragedije je po prećutnom dogovoru bilo zabranjeno. Razgovarali smo o ratu i drugim

temama. Međutim, kad su nam servirali sir i kolače a Dorkas napustila trpezariju, Poaro se nagnu ka
go​spo​đi Kev​ en​diš.

– Madam, oprostite mi što prizivam ružne uspomene, ali imam jednu idejicu – Poarou su „idejice“
već po​stal​ e uz​re​čic​ a – pa bih vam pos​ ta​vio jedn​ o ili dva pit​ a​nja.

– Me​ni? Sva​ka​ko.
– Preljubazni ste, madam. Evo šta sam hteo da vas pitam: rekli ste da su vrata između soba
go​spođ​ e Ing​ ltorp i mad​mo​a​zel Sin​tij​ e bil​ a zab​ rav​ ljen​ a, zar ne?
– Bi​la su za​brav​ ljen​ a – po​ma​lo iz​ne​nađ​ e​no po​no​vi Mer​ i Kev​ end​ iš. – To sam re​kla i na pre​tres​ u.
– Za​bra​vljen​ a?
– Da. – Izg​ led​ a​la je zbun​ je​no.
– Hoću da znam – objasnio joj je Poaro – znači li to da je reza bila navučena, ili su bila samo
za​klju​ča​na ključ​ em?
– A, sad vas razumem. Ne, to ne znam. Rekla sam zabravljena misleći na to da su bila čvrsto
zatvorena i da nisam mogla da ih otvorim, ali čini mi se da je na svim vratima iznutra bila navučena
re​za.
– Ali što se vas tič​ e, mog​ la su da bu​du i sa​mo zak​ ljuč​ an​ a?
– O, da.
– A kad ste ušli u sobu gospođe Ingltorp, da slučajno niste uočili je li reza na tim vratima bila
nav​ uč​ e​na ili nij​ e?
– Pa... valjd​ a je​ste.
– Ali vi to ni​ste vid​ e​li?
– Ne. Ni​sam ni po​gle​da​la.
– Ali ja jes​ am – iz​nen​ a​da se ume​ša Lo​rens. – Sluč​ aj​no sam pri​me​tio da je re​za bi​la na​vuč​ en​ a.
– Ond​ a je to reš​ e​no – snu​žden​ o reč​ e Poa​ r​ o.
Nisam mogao da potisnem zadovoljstvo što se makar jednom njegova „idejica“ pokazala kao
pro​ma​šaj.
Pos​ le ruč​ka me je zam​ ol​ io da ga ot​pra​tim do ku​će, što sam ja pri​lič​no usil​ je​no prih​ va​tio.
– Lju​ti ste, zar ne? – zab​ ri​nu​to me je upit​ ao dok smo od​mic​ al​ i kroz park.
– Ni naj​man​ je – odv​ rat​ ih hlad​no.
– Do​bro je. Pao mi je kam​ en sa sr​ca.
Nije baš ispalo kako sam želeo. Nadao sam da će Poaro primetiti moje hladno držanje. Međutim,
iskrena briga u njegovom glasu uspela je donekle da ublaži moje opravdano nezadovoljstvo. Popustio
sam.
– Pren​ eo sam Lor​ ens​ u vaš​ u po​ru​ku – rek​ oh.
– I šta je rek​ ao? Da li je bio pot​pun​ o zbun​ jen?
– Je​ste. Sig​ u​ran sam da ne​ma pred​sta​vu šta ste htel​ i da ka​že​te.
Očekivao sam da će biti nezadovoljan, pa se zato iznenadih kad je rekao da je to i očekivao i da

mu je ve​om​ a drag​ o što je ta​ko. Po​nos mi nij​ e do​zvo​lio da ga išta pi​tam.
Poa​ r​ o tad pro​men​ i te​mu.
– Madm​ o​az​ el Sint​ ij​ a dan​ as nij​ e bi​la na ruč​ku? Ot​kud to?
– U bol​nic​ i je. Da​nas se vra​til​ a na po​sao.
– O, ona je prava mala vrednica. A i lepa je. Podseća me na slike koje sam viđao u Italiji. Voleo

bih da vid​ im tu am​bul​ an​tu u ko​joj rad​ i. Mis​ lit​ e da bi mi do​zvol​ i​la?
– Si​gur​ an sam da bi bil​ a oduš​ e​vljen​ a. Zan​ im​ lji​vo je to mes​ ta​šce.
– Odl​ a​zi tam​ o svak​ o​dnevn​ o?
– Sre​dom ima slob​ od​ an dan, a su​bo​tom do​laz​ i kuć​ i na ru​čak. To joj je jed​ in​ o slo​bodn​ o vrem​ e.
– Upamtiću to. Žene danas obavljaju toliko važnih poslova, a madmoazel Sintija je pametna... O,

da, ta ma​la ima klik​ er.
– Da. Čuo sam da je pol​ o​ži​la vrl​ o zah​tev​ an is​pit.
– Ne sumnjam u to. Na kraju krajeva, odgovoran je to posao. Pretpostavljam da tamo ima veoma

ja​kih otro​va.
– Da, pokazala nam ih je. Drže ih zaključane u jednom ormariću. Moraju da budu veoma oprezni,

pa zat​ o uvek no​se ključ kad izl​ az​ e iz am​bul​ ant​ e.
– Sva​ka​ko. A da li je taj or​mar​ ić bliz​ u pro​zo​ra?
– Ne, nal​ a​zi se na sup​ rot​nom kra​ju pros​ tor​ i​je. Za​što pita​te?
Poa​ r​ o slež​ e ram​ en​ i​ma.
– Sa​mo me za​nim​ a, niš​ ta vi​še. Ho​će​te li da svra​ti​te?
Bil​ i smo sti​gli do kuć​ i​ce u koj​ oj je bo​ra​vio.
– Ne, mi​slim da ću se vrat​ it​ i, i to okoln​ im put​ em kroz šu​mu.
Stajlz je bio okružen prelepom šumom. Posle šetnje otvorenim parkom, prijalo mi je dokono

tumaranje senovitim proplancima. Nije bilo takoreći ni daška vetra, a čak je i ptičje cvrkutanje
zvučalo prigušeno. Prvo sam malo šetao, a onda se opružih ispod jedne velike stare bukve. Moje
misli o čovečanstvu bile su blagonaklone i saosećajne. Čak sam i Poarou oprostio onu smešnu
taj​ an​stve​nost. Štav​ iš​ e, ose​ćao sam se kao da sam se po​mi​rio s cel​ im svet​ om. Zev​nuo sam.

Raz​mi​šlja​ju​ći o ubis​ tvu, shvat​ io sam da mi sve to iz​gled​ a nek​ ak​ o nes​ tvarn​ o i da​lek​ o.
Po​no​vo sam zev​nuo.
Verovatno se, pomislio sam, nikad nije ni dogodilo. Pa da, sve je to samo ružan san. U stvari je
Lo​rens ubio Alf​ red​ a In​gltorp​ a ma​ljem za kro​ket. Džon je baš sme​šan što diž​ e tol​ ik​ u pra​ši​nu oko sveg​ a
i što vič​ e: – Ka​žem ti da to ne​ću da trp​ im!
Pre​nuo sam se iz sna.
Istog trenutka sam shvatio da sam se obreo u vrlo neprijatnom položaju. Naime, svega četiri-pet
metara od mene, Džon i Meri Kevendiš stajali su licem u lice i očigledno se svađali. Više nego
očigledno nisu bili svesni mog prisustva, pošto je, pre nego što sam stigao da se pomerim ili
prog​ o​vo​rim, Džon pon​ o​vio one re​či ko​je su me pro​bu​di​le iz sna.
– Ka​žem ti, Mer​ i, da to ne​ću da tr​pim!
Mir​nim i jas​ nim glas​ om od​go​vo​ri​la mu je:
– Odak​ le te​bi prav​ o da sud​ iš o mo​jim pos​ tupc​ im​ a?
– Puć​ i će pri​ča po se​lu! Maj​ka mi je pok​ o​pan​ a u su​bot​ u, a ti se već švrć​kaš s tim ti​pom.
– Pa da – na to će ona, slegn​ uv​ši ra​men​ im​ a – te​bi je jed​ i​no sta​lo šta sel​ o mis​ li!
– Ma nije. Ali smučilo mi se što se taj tip neprestano vrzma oko nas. Uostalom, on je poljski

Jev​ re​jin.
– Nema ništa loše u ponekoj kapi jevrejske krvi – reče Meri i pogleda ga. – Ona može samo da

une​se mal​ o živ​ o​sti u tro​mu glu​post pro​seč​nih Eng​ lez​ a.
Vatra u pogledu, led u glasu. Uopšte se nisam začudio kad je Džonovo lice preplavio talas

grim​ iz​ ne plim​ e.
– Mer​ i!
– Da? – Ton joj se nij​ e ni​mal​ o pro​me​nio.
Iz nje​go​vog gla​sa nes​ ta​de mo​leć​ iv priz​ vuk.
– Znač​ i li to da ćeš uprk​ os moj​ oj iz​ri​čit​ oj zab​ ra​ni nas​ ta​vi​ti da se viđ​ aš s Ba​ue​ rs​ tajn​ om?
– Ako tak​ o bu​dem hte​la.
– Izaz​ i​vaš me?
– Ne, ali ti ne dozvoljavam da sudiš o mojim postupcima. Zar ti nemaš prijatelje koje ja ne

odob​ rav​ am?
Džon ustukn​ u. Iz lic​ a mu po​lak​ o nes​ tad​ e i pos​ ledn​ ja kap kr​vi.
– Ka​ko to mis​ liš? – upit​ ao ju je nes​ ig​ ur​no.
– Eto vid​ iš! – tih​ o re​če Me​ri. – Da li ti je sa​da jas​ no da ti ne​maš prav​ a men​ i da odr​ e​đu​ješ s kim ću

da se druž​ im?
Dub​ ok​ o pog​ ođ​ en, Džon joj upu​ti mol​ e​ćiv po​gled.
– Ne​mam pra​va? Zar ja nem​ am prav​ a, Me​ri? – re​če nes​ ig​ ur​no, pa pruž​ i ru​ke ka njoj. – Mer​ i...
Nakratko mi se učinilo da će ona da popusti. Lice joj se na trenutak smekšalo, ali potom mu je

got​ ov​ o be​sno okren​ ul​ a leđ​ a.
– Nik​ a​kvog!
Kre​nu​la je da ode, na šta on skoč​ i za njom i uhva​ti je za ru​ku.
– Me​ri – glas mu je sad bio veo​ ​ma sta​lo​žen – da li si zal​ jub​ ljen​ a u tog Bau​ ​ers​ taj​na?
Zastala je, a licem joj iznenada pređe čudan izraz, star kao svet, a opet večno mlad. Verovatno su

se ta​ko sme​šil​ e egipa​ t​ske sfing​ e.
Smir​ en​ o se oslo​bil​ a nje​go​vog sti​ska i prek​ o ra​men​ a mu rek​ la:
– Mo​žda.
Po​tom je žur​no otiš​ la s ma​log pro​plank​ a, ostav​ ljaj​ uć​ i Džo​na da sto​ji kao skam​ e​njen.
Tad i ja izađoh na čistinu, namerno se trudeći da napravim buku gazeći suvo granje. Džon se

osvrn​ uo. Sreć​ om, pri​hva​tio je zdrav​ o za go​tov​ o da sam tek stig​ ao na pop​ ri​šte do​gađ​ aj​ a.
– Zdravo, Hejstingse! Jesi li se postarao da čovečuljak bezbedno stigne do kuće? Čudan je to tip.

Ne​go, re​ci mi iskren​ o: va​lja li on če​mu?
– Svo​je​vrem​ en​ o su ga sma​tra​li jedn​ im od naj​bo​ljih de​tekt​ iv​ a.
– Pa, ver​ ov​ at​no to nij​ e bil​ o bez raz​lo​ga. Eh, živ​ im​ o u od​vrat​nom sve​tu!
– Stvar​no tak​ o mis​ liš?
– Da, tako mi svega! Za početak, tu je cela ova zbrka. Ljudi iz Skotland jarda pojavljuju se i

nestaju kô pajaci iz kutije! Nikad ne znam iz kog će ćoška da iskoče. Bombastični naslovi u svim
novinama u zemlji. Ma nek idu svi novinari do đavola! Znaš li da je jutros sva sila ljudi stajala pred
kapijom i piljila unutra? Ovo im dođe kô besplatna poseta dvorani užasa u Muzeju madam Tiso.
Za​mi​sli taj bezo​ ​bra​zluk!

– Glav​ u go​re, Džo​ne – teš​ io sam ga. – Ne mož​ e to da tra​je dov​ ek​ a.
– Ne mož​ e, je li? Sam​ o to​lik​ o da viš​ e nik​ ad neć​ em​ o sme​ti lju​di​ma u oči da pog​ led​ a​mo.

– Ne, ne, prev​ iš​ e si opt​ e​reć​ en ovim.
– Kako da čovek ne bude opterećen kad ga one novinarske zveri vrebaju u zasedi, a idioti pilje u
njeg​ a kud god da kren​ e? Ali ima i ne​što go​re od tog​ a.
– Šta?
– Hejstingse, da li si se ikad zapitao... mene to muči kao košmar... ko je to uradio? Ponekad ne
mogu a da ne pomislim kako je sve bio nesrećan slučaj. Jer... jer... ko je to mogao da uradi? Sad kad
je Ing​ ltorp ot​pao, nik​ o drug​ i ne pre​o​sta​je. Nik​ o osim... hoć​ u da ka​žem... ni​ko osim nas.
Da, to bi zai​ s​ ta sva​kom pred​stav​ ljal​ o ko​šmar! Nek​ o od nas? Da, sig​ urn​ o je ta​ko, osim...
Sinula mi je nova misao. Brzo sam je razmotrio. Svetlost je počela da se pomalja. Poaroovi
zagonetni postupci, aluzije... sve se uklapalo. Kolika sam budala bio što ranije nisam pomislio na tu
mog​ ućn​ ost, i ko​li​ko je to olakš​ an​ je za sve nas!
– Ne, Džo​ne – rek​ oh. – Ni​je to bio nik​ o od nas. Zar bi mo​gao da bud​ e?
– Znam, ali ipak, ko još preo​ s​ ta​je?
– Zar ne mo​žeš da po​go​diš?
– Ne mog​ u.
Oprez​ no se osvrn​ uh oko se​be, pa spus​ tih glas.
– Dok​tor Ba​u​er​stajn! – pro​šap​ ut​ ao sam.
– Nem​ og​ u​će!
– Ni naj​man​ je.
– Ali kak​ vu on, po​bog​ u, kor​ ist ima od maj​či​ne smrt​ i?
– To još ne znam – pri​znao sam – ali sam​ o ću ti reć​ i da i Poa​ r​ o ta​ko mi​sli.
– Po​ar​ o? Stvar​no? Ot​kud znaš?
Ispričao sam mu koliko se Poaro uzbudio kad je saznao da je one kobne noći i doktor Bauerstajn
bio u Stajl​ zu, pa do​dao:
– Dvaput je ponovio: „To sve menja.“ A i sâm sam o tome razmišljao. Sećaš li se da je Ingltorp
izjavio kako je ostavio kafu u predvorju? Pa, Bauerstajn je baš tad stigao. Zar nije moguće da je
dok​tor, dok ga je Ing​ ltorp vod​ io kroz pred​ vor​je, u pro​laz​ u ubac​ io ne​što u ka​fu?
– Hm – na to će Džon. – To bi bi​lo ve​om​ a opa​sno.
– Da, ali je mog​ uć​ e.
– Osim toga, otkud je mogao da zna da je to baš njena kafa? Ne, stari moj, mislim da ta priča ne
drž​ i vo​du.
Ali ja se tad pris​ et​ ih još ne​čeg.
– Potpuno si u pravu. Uopšte nije tako bilo. Slušaj. – Onda sam mu ispričao o onom uzorku kakaoa
koj​ i je Po​ar​ o odn​ eo na ana​liz​ u.
Nis​ am ta​kor​ e​ći ni za​vrš​ io kad me Džon prek​ i​de:
– Če​kaj ma​lo, pa zar ga Bau​ e​ r​stajn ni​je već bio slao na ana​liz​ u?
– Jeste, jeste, i u tom grmu leži zec. Tek sad sam to shvatio. Zar ne shvataš? Bauerstajn je poslao
uzorak na analizu. To je to! Ako je on ubica, ništa mu ne bi bilo lakše nego da zameni uzorak običnim
kakaom i pošalje ga u laboratoriju. Naravno da u njemu nisu pronašli strihnin! A niko ni u snu ne bi
posumnjao na Bauerstajna, niti se setio zamene uzoraka... osim Poaroa – dodao sam sa zakasnelim
div​ lje​njem.
– Dob​ ro, ali šta je s gork​ im ukus​ om ko​ji kak​ ao ne bi mog​ ao da prik​ rij​ e?
– Pa, za to imamo jedino njegovu reč. A ima i drugih mogućnosti. Ipak je on jedan od najvećih

svet​skih toks​ ik​ o​lo​ga...
– Jed​ an od naj​ve​ćih svet​skih če​ga? Rec​ i to po​nov​ o.
– Zna o otrovima više nego iko – objasnio sam mu. – Elem, pomislio sam da je možda našao način

da strihnin učini bezukusnim. A možda uopšte i nije bio strihnin, nego neki nepoznati otrov za koji
ni​ko ni​kad ni​je čuo, a ko​ji izaz​ i​va go​to​vo iste simp​tom​ e.

– Hm, da, to je mo​gu​će – re​če Džon. – Ali, če​kaj mal​ o. Ka​ko je mog​ ao da ga ubac​ i u kak​ ao? Kak​ ao
uop​šte ni​je bio u pred​ vor​ju.

– Ne, ni​je – priz​ nao sam ne​volj​no.
Tad mi iznenada na pamet pade jedna užasna mogućnost. Nadao sam se i molio se da se i Džon
tog​ a ne dos​ et​ i. Kra​dom sam ga po​gle​dao. I da​lje se zbun​ je​no mr​štio i ja odahn​ uh, za​to što je ta straš​ na
mi​sao koj​ a mi je sin​ u​la bil​ a: dok​tor Ba​u​ers​ tajn je mo​gao da ima sa​u​čes​ ni​ka.
Ali to je nemoguće! Jedna toliko lepa žena kao što je Meri Kevendiš sigurno ne može da bude
ubi​ca. Do​duš​ e, zna se da su ne​ke tro​va​či​ce bi​le prav​ e lep​ o​ti​ce.
Iznenada sam se setio našeg prvog razgovora za vreme čaja, onog dana kad sam stigao, i sjaja u
njenim očima kad je rekla da je otrov žensko oružje. Koliko li je samo bila uzbuđena tog kobnog
utorka uveče? Da li je gospođa Ingltorp otkrila šta se dešava između nje i Bauerstajna i zapretila da
će sve isp​ rič​ at​ i nje​nom muž​ u? Da li je zlo​čin iz​vrš​ en ka​ko bi se to spreč​ i​lo?
Setio sam se i onog zagonetnog razgovora između Poaroa i Ivlin Hauard. Jesu li na ovo mislili? Da
li je to ono „čud​ o​vi​šno i nem​ o​gu​će“ u šta je Ivlin od​bij​ al​ a da po​ve​ru​je?
Da, sve se uklap​ a​lo.
Nije ni čudo što je gospođica Hauard predložila da se sve „zataška“. Sad sam shvatao onu njenu
nedovršenu rečenicu: „Ali i Emili bi...“ Duboko u duši slagao sam se s njom. Zar gospođa Ingltorp ne
bi ra​dij​ e ostal​ a neo​sveć​ e​na ne​go da ta​ko straš​ na ljag​ a padn​ e na ime Kev​ end​ iš​ o​vih?
– Ima tu još neš​ to – iznenada reče Džon, a neočekivani zvuk njegovog glasa natera me da se trgnem
kao kri​vac. – Ne​što što me na​vod​ i da po​sum​njam u is​pravn​ ost tvo​je pret​pos​ tav​ke.
– Šta to? – upi​tah, sre​ćan što se uda​ljio od prob​ lem​ a uba​ci​va​nja otro​va u kak​ ao.
– Pa, činjenica je da je Bauerstajn zahtevao obdukciju. A nije morao. Mali Vilkins bi bio sasvim
zad​ ov​ ol​ jan i da se sve prip​ i​sa​lo sr​ča​nom udar​ u.
– Da – re​koh sumn​ ji​ča​vo. – Ali mi to ne znamo. Možda je dugoročno razmišljao. Možda bi kasnije
počelo da se priča. Onda bi Ministarstvo unutrašnjih poslova možda naredilo ekshumaciju. Tad bi
sve izbilo na videlo, i on bi se našao u nezgodnom položaju, pošto niko ne bi poverovao da bi
struč​njak nje​go​vog ugled​ a mo​gao to​lik​ o da pog​ re​ši da smrt prip​ iš​ e sr​čan​ om uda​ru.
– Da, moguće – složio se Džon. – Sve​jed​no – dodao je – nek sam proklet ako mi je jasno šta bi
mog​ ao da mu bud​ e mot​ iv.
Za​drht​ ao sam.
– Slu​šaj – re​koh mu. – Mo​žda uop​šte ni​sam u pra​vu. I ne za​bo​ra​vi, ovo ostaj​ e međ​ u nam​ a.
– O, svak​ ak​ o, to se podr​ az​ u​me​va.
Kako smo tokom celog ovog razgovora šetali, stigli smo do male kapije koja je vodila u vrt. U
bli​zini su se čuli glasovi, pošto se tog dana čaj pio u senci platana, baš kao i onda kad sam stigao u
Stajlz.
Sintija se bila vratila iz bolnice, pa smestih stolicu kraj njene i preneh joj Poaroovu želju da vidi
amb​ u​lant​ u.
– Naravno! Volela bih da dođe. Najbolje bi bilo da navrati na čaj. Dogovoriću se s njim kad. On

je baš ljubak čovečuljak! Ali je i čudan. Pre neki dan, naterao me je da skinem značku s kravate i
pon​ ov​ o je stav​ im, jer je sta​jal​ a ukriv​ o.

Na​sme​jao sam se.
– Ops​ ed​nut je tim​ e.
– Da, i ja bih rek​ la.
Ne​ko​li​ko sek​ un​di smo ćut​ a​li, a on​da se Sin​ti​ja krad​ om osvrn​ u ka Mer​ i Ke​ven​diš, pa mi tih​ o re​če:
– Go​spo​din​ e Hejs​ tings​ e.
– Da?
– Žel​ el​ a bih da po​sle čaj​ a po​razg​ ov​ ar​ am s va​ma.
Njeno osvrtanje ka Meri navelo me je na razmišljanje. Stekao sam utisak da se njih dve baš i ne
obožavaju. Tad sam se prvi put zapitao kakva će biti devojčina budućnost. Gospođa Ingltorp se ni na
koji način nije pobrinula za nju, ali očekivao sam da će Džon i Meri verovatno navaljivati da ostane
kod njih, ma​kar do kraj​ a ra​ta. Znao sam da je Džon​ u veo​ m​ a dra​ga i da bi mu bi​lo žao kad bi oti​šla.
Džon je bio prvo otišao u kuću, pa nam se tek sad pridružio. Njegovo uvek dobroćudno lice sad je
izg​ led​ a​lo čudn​ o, poš​ to se mr​štio od be​sa.
– Do đavola i detektivi! Uopšte mi nije jasno šta hoće! Ušli su u svaku prostoriju u kući i sve
izvrnuli naglavce. Sad mi je dosta! Verovatno su iskoristili to što smo svi bili napolju. Pokazaću ja
onom Džap​ u kad ga vid​ im!
– Rad​ oz​ nal​ci – pro​gun​đa​la je gos​ po​đic​ a Hau​ ​ard.
Lo​rens je sma​trao da oni pro​sto mor​ a​ju da se pra​ve ka​ko ne​što rad​ e.
Mer​ i Kev​ end​ iš je ćut​ a​la.
Po​sle ča​ja sam poz​ vao Sin​ti​ju u šetn​ ju, pa zaj​ edn​ o zađ​ os​ mo u šu​mu.
– Da​kle? – upit​ ah čim nas je za​ve​sa od liš​ ća sak​ ril​ a od rad​ o​zna​lih po​gle​da.
Ona se sa uzdahom baci na travu i skide šešir. Sunce, koje se probijalo kroz granje, pretvorilo je
njen​ u kes​ ten​ jas​ tu kos​ u u svet​ lu​cav​ o zlat​ o.
– Gos​ po​din​ e Hejs​ tings​ e... vi ste uvek ljub​ az​ ni, i sva​šta znat​ e.
Tek tad sam shvatio da je Sintija zapravo veoma ljupka devojka! Mnogo ljupkija od Meri, koja
nik​ ad nij​ e iz​gov​ o​ril​ a niš​ ta sličn​ o.
– Da? – bla​go​nak​ lon​ o re​koh kad je zać​ u​ta​la.
– Treb​ a mi vaš sav​ et. Ne znam šta da ra​dim.
– Šta da ra​dit​ e?
– Da. Znate, tetka Emili je uvek govorila da će me zbrinuti. Verovatno je zaboravila, ili nije
očekivala da će umreti... Bilo kako bilo, ja ni​sam zbrinuta! I ne znam šta sad da radim! Mislite li da
tre​ba što pre da odem odavd​ e?
– Pob​ og​ u, ne! Si​gu​ran sam da oni to ne že​le.
Kratko je oklevala, čupkajući travu onim njenim prstićima. A onda reče: – Gospođa Kevendiš želi.
Mr​zi me.
– Mrz​ i vas? – uzv​ ik​nuh zap​ rep​ aš​ ćen​ o.
Sin​tij​ a klimn​ u gla​vom.
– Da. Ne znam za​što, ali ne podn​ o​si me, kao ni on.
– E, za to sig​ ur​no znam da ni​je tačn​ o – re​koh blag​ o. – Na​pro​tiv, Džo​nu ste ve​o​ma drag​ i.
– O, da... Džon​ u. Mislila sam na Lorensa. Naravno, baš me briga da li me Lorens mrzi ili ne. Ali
zar nij​ e straš​ no kad vas nik​ o ne vo​li?

– Ali, draga Sintija, oni vas vole – počeh da je ubeđujem. – Siguran sam da se varate. Eto, tu je
Džon... pa gos​ po​đic​ a Hau​ ​ard...

Sintija snuždeno klimnu glavom. – Da, mislim da me Džon voli, a i Ivi naravno, jer ma koliko
džangrizala, ona ne bi ni mrava zgazila. Ali Lorens mi se nikad ne obraća ako ne mora, a Meri jedva
uspeva da se natera da bude makar pristojna prema meni. Ona želi da Ivi ostane, čak ju je i
pre​klin​ jal​ a, ali me​ne ne že​li, i ja... ja... ne znam šta da rad​ im. – Tu si​ro​to de​te briz​ nu u plač.

Ne znam šta me je bilo obuzelo. Možda njena lepota, dok je sedela tamo kose okupane suncem.
Možda osećanje olakšanja što sam naišao na nekoga ko očigledno ne može da ima nikakve veze s
tragedijom. Možda sažaljenje nad njenom mladošću i samoćom. Bilo kako bilo, nagnuo sam se,
uhva​tio nje​nu mal​ u ru​ku i nes​ pretn​ o rek​ ao:

– Sint​ i​ja, udajt​ e se za me​ne.
Nesvesno sam pronašao odličan lek za njene suze. Smesta se uspravila, istrgla ruku i prilično
gru​bo rek​ la:
– Ne glup​ ir​ ajt​ e se!
Na​đoh se po​ma​lo uvređ​ en.
– Ne glup​ i​ram se. Mo​lim vas da mi ukaž​ e​te čast ta​ko što će​te po​sta​ti mo​ja su​prug​ a.
Nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja kad je Sintija prasnula u smeh i rekla mi da sam
„bu​da​li​ca“.
– To je neo​pis​ iv​ o slat​ko od vas – re​če – ali i sa​mi ste sve​sni da to ne že​li​te!
– Da, že​lim. Imam...
– Nij​ e važ​ no šta imat​ e. Vi to zap​ rav​ o ne žel​ it​ e, a ne žel​ im ni ja.
– Pa, on​da je sve jas​ no – re​koh uko​čen​ o. – Mada ne vidim zašto je toliko smešno. To što neko traži
vaš​ u ru​ku uopš​ te nij​ e sme​šno.
– Ne, naravno da nije – reče Sintija. – Možda ćete sledeći put imati više sreće. Doviđenja, zai​ s​ ta
ste me ora​spo​lož​ i​li.
Još jedn​ om je pra​snu​la u neob​ ​u​zdan smeh i ne​stal​ a u šu​mi.
Raz​mis​ liv​ši o či​ta​vom raz​go​vor​ u, zak​ lju​čio sam da je bio ve​om​ a nez​ ad​ o​vo​ljav​ a​ju​ći.
Tad mi pade na pamet da odem do sela i potražim doktora Bauerstajna. Neko treba da drži na oku
tog tipa. A bilo bi pametno i razuveriti ga ako se slučajno pribojava da je osumnjičen. Setio sam se
da se Poaro uzda u moju odmerenost. Stoga sam se, znajući gde je odseo, uputio pravo ka kućici koja
je u proz​ o​ru imal​ a natp​ is „Stan​ o​vi za iz​dav​ an​ je“, i zak​ uc​ ao na vra​ta.
Otvor​ il​ a mi je ne​ka sta​ri​ca.
– Do​bar dan – rek​ oh ljub​ az​ no. – Da li je dokt​ or Ba​ue​ r​stajn tu?
Zbu​nje​no je zur​ i​la u me​ne.
– Zar vi ne zna​te?
– Šta ne znam?
– Šta se de​sil​ o.
– Šta se de​si​lo?
– Taj je ugas​ io.
– Ugas​ io? Umro?
– Jok, od​ve​la ga po​lic​ i​ja.
– Po​li​cij​ a? – pren​ e​ra​zih se. – Ho​će​te da ka​že​te da su ga uhaps​ i​li?
– Da, to i...

Ne sač​ e​kavš​ i da mi kaž​ e do kraj​ a, jurn​ uh kroz sel​ o da pron​ ađ​ em Poa​ r​ oa.

10.

Hapš​ e​nje

Silno sam se iznervirao kad Poaroa nisam zatekao kod kuće. Stari Belgijanac koji mi je otvorio reče
mi da mi​sli ka​ko je on otiš​ ao u Lon​don.

Zbunio sam se. Šta bi, pobogu, mogao da radi u Londonu? Da li je to iznenadna odluka, ili je znao
da će otić​ i još kad smo se ras​ta​li pre ne​ko​li​ko sa​ti?

Ljutito sam se istim putem vratio u Stajlz. Bez Poaroa, nisam bio siguran šta da radim. Da li je on
predvideo ovo hapšenje? A da to nije, što i jeste najverovatnije, njegova zasluga? Nisam znao
odgovore na ta pitanja. Šta da radim u međuvremenu? Treba li da ostalima u Stajl​ zu kažem za
hapšenje ili ne? Iako nisam to hteo sebi da priznam, mučila me je i sama pomisao na Meri Kevendiš.
Zar za nju to neće biti strašan udarac? Privremeno sam bio odbacio sve sumnje u vezi s njom. Bio
sam sig​ ur​ an da ni​je umeš​ an​ a, po​što bih u prot​ ivn​ om si​gur​no neš​ to na​čuo o tome.

Naravno, neću moći da doveka krijem od nje da je doktor Bauerstajn uhapšen. Sutra će sve novine
objaviti tu vest. A opet, strepeo sam da ću se izlanuti. Kad bi mi samo Poaro bio bliže, mogao bih da
ga pit​ am za sa​vet. Šta ga je spo​pa​lo da pot​pun​ o ne​naj​ av​ ljen​ o od​jur​ i u Lond​ on?

Nerado sam sebi priznao da je moje divljenje njegovoj dosetljivosti neizmerno poraslo. Ni u snu
ne bih posumnjao na doktora da mi Poaro nije nabacio tu ideju. Da, taj čovečuljak je neosporno
pam​ e​tan.

Posle kraćeg premišljanja, odlučio sam da se poverim Džonu i prepustim mu da sâm odluči hoće li
to sa​opš​ ti​ti osta​li​ma ili ne.

Gla​sno je zaz​ viž​ dao kad je čuo nov​ ost.
– Bu​di bog s na​ma! Ipak si bio u prav​ u. Nis​ am mo​gao da pov​ e​ruj​ em kad si mi ond​ a to rek​ ao.
– Da, zvuči neverovatno dok se ne navikneš na tu misao i ne shvatiš da se onda sve uklapa. Nego,
šta sad da rad​ im​ o? Su​tra će se ionak​ o sve sa​znat​ i.
Džon se za​mi​slio.
– Nije važno – reč​ e. – Zasad nećemo nikom ništa da kažemo. Nema potrebe. Kao što si rekao,
ionak​ o će se usko​ro proč​ u​ti.
Ali na moje ogromno iznenađenje, kad sam sutra rano ujutru sišao u prizemlje i nestrpljivo otvorio
novine, u njima nije bilo ni reči o hapšenju! Pronašao sam samo jedan članak s još naklapanja o
„Slučaju trovanja u Stajlzu“ i ništa više. Bilo je to potpuno neobjašnjivo, ali pretpostavio sam da je
Džap iz ovog ili onog razloga želeo da sve sakrije od štampe. Pomalo sam se i zabrinuo, jer je to
uka​ziv​ a​lo na mo​guć​nost nov​ ih hapš​ e​nja.
Posle doručka sam odlučio da pođem do sela i proverim da li se Poaro već vratio, ali pre nego što
sam stigao da krenem, iza jednih staklenih vrata ukazalo se dobro poznato lice, a dobro poznati glas
reč​ e:
– Bon​ jo​ur, mon ami!
– Poa​ ​ro! – uzviknuh od olakšanja, pa ga dograbih za ruke i uvukoh unutra. – Nikad se nikom nisam
tol​ i​ko obr​ ad​ ov​ ao. Sluš​ aj​te, nis​ am rek​ ao ni​kom osim Džon​ u. Da li je to u red​ u?
– Prij​ at​ el​ ju – odg​ o​vo​rio je Po​ar​ o – ne znam o čem​ u pri​čat​ e.

– O hapš​ e​nju dokt​ o​ra Ba​ue​ r​stajn​ a, na​ravn​ o – odg​ ov​ or​ ih nes​ tr​plji​vo.
– Da​kle, uhap​sil​ i su ga?
– Zar nis​ te znal​ i?
– Pojma nisam imao. – Međutim, odmah je dodao: – A ipak, nisam iznenađen. Na kraju krajeva,
sam​ o smo šest kil​ om​ et​ a​ra da​le​ko od obal​ e.
– Od oba​le? – upit​ ah zbu​njen​ o. – Ka​kve to ve​ze ima s ovim?
Po​a​ro sle​že ram​ e​ni​ma.
– To je oči​gled​no!
– Meni nije. Sigurno sam priglup, ali ne vidim kakve veze blizina obale ima s ubistvom gospođe
Ing​ ltorp.
– Ama baš ni​ka​kve, na​ravn​ o – odg​ o​vo​ri Po​a​ro smej​ ul​ je​ći se. – Ali mi sad razgovaramo o hapšenju
dokt​ o​ra Bau​ ​er​stajn​ a.
– Ali uhaps​ i​li su ga zbog ubis​ tva gos​ po​đe Ing​ ltorp...
– Mo​lim? – preneraženo uzviknu Poaro. – Doktora Bauerstajna su uhapsili zbog ubistva gospođe
In​gltorp?
– Da.
– Nem​ o​gu​će! To bi bil​ a pra​va far​sa! Ko vam je to rek​ ao, prij​ at​ e​lju?
– Pa, ni​ko mi nij​ e rek​ ao – priz​ nao sam. – Ali on je uhap​šen.
– O, da, ne sum​njam da je​ste. Ali zbog špij​ un​ až​ e, mon ami.
– Špi​jun​ a​že? – pro​ši​štah.
– Tačn​ o.
– A ne zbog tro​va​nja go​spo​đe In​gltorp?
– Ne, osim ako naš prij​ a​telj Džap nij​ e potp​ u​no skre​nuo – mirn​ o od​vra​ti Poa​ r​ o.
– Ali... mi​slio sam da vi tak​ o mi​slit​ e.
Poaro mi uputi pogled u kom su se mešali sažaljenje i potpuna uverenost u neverovatan besmisao
ta​kve po​mis​ li.
– Hoćete li da kažete – upitah, polako se navikavajući na novu ideju – da je doktor Bauerstajn
špij​ un?
Poa​ ​ro klim​nu glav​ om.
– Zar uopš​ te ni​ste po​sumn​ ja​li?
– Ni u snu.
– Nije vam bilo čudno to što se čuveni londonski lekar zakopao u ovakvom seocetu i što voli da u
gluv​ o do​ba noć​ i šet​ a una​ok​ o​lo potp​ u​no obu​ ​čen?
– Nij​ e – priz​ nao sam. – Uopš​ te mi to nij​ e pal​ o na pam​ et.
– Naravno, rođen je u Nemačkoj – zamišljeno nastavi Poaro – ali već toliko dugo radi u ovoj
zemlji da ga svi smatraju Englezom. Dobio je državljanstvo pre petnaestak godina. Veoma pametan
čo​vek. Je​vre​jin, nar​ av​no.
– Nit​ kov! – uz​vikn​ uh ogor​če​no.
– Ni slučajno. Naprotiv, on je patriota. Pomislite samo šta je sve stavio na kocku. Divim se tom
čo​vek​ u.
Nis​ am mo​gao to da po​smat​ ram na Po​ar​ oo​ v fi​loz​ ofs​ ki nač​ in.
– I s tim čo​ve​kom je go​spođ​ a Kev​ en​diš ono​lik​ o šet​ al​ a po okol​ in​ i! – rek​ oh ozlo​je​đe​no.
– Da. Verujem da mu je bila veoma korisna – pri​me​tio je Poa​ r​ o. – Sve dok su se ogovaranja vrtela

oko nji​hov​ e mog​ u​će ve​ze, svi osta​li dokt​ or​ o​vi ka​pri​ci pro​la​zil​ i su nep​ rim​ eć​ en​ o.
– Vi, dakle, mislite da mu nikad nije bilo stalo do nje? – upitah nestrpljivo... možda čak i previše

ne​strp​ ljiv​ o s obz​ ir​ om na okol​no​sti.
– To, na​rav​no, ne mog​ u da kaž​ em, ali... zan​ im​ a li vas mo​je ličn​ o mi​šljen​ je, Hejs​ ting​se?
– Da.
– Evo ga: go​spo​đi Ke​vend​ iš ni​je stal​ o, ni​ti joj je ikad bil​ o iole sta​lo do dokt​ or​ a Ba​u​ers​ taj​na!
– Stvar​no ta​ko mis​ li​te? – Nis​ am mog​ ao da pri​kri​jem za​dov​ oljs​ tvo.
– Potp​ u​no sam sig​ ur​ an. A reć​ i ću vam i zaš​ to.
– Zaš​ to?
– Zat​ o što joj je stal​ o do ne​kog dru​gog, mon ami.
– Oh! – Šta hoće da kaže? Trudio sam se da ne obraćam pažnju na prijatnu toplinu koja me je

obuzimala. Nisam budala kad su žene u pitanju, ali setio sam se nekih nagoveštaja preko kojih sam
mo​žda olak​ o preš​ ao, ali ko​ji su svak​ a​ko mo​gli da znač​ e...

Moje uljuljkivanje u misli prekinuo je iznenadni ulazak gospođice Hauard. Žustro se osvrnula oko
sebe da se uveri kako u prostoriji nema nikog osim nas, a onda izvadila stari list pakpapira. Pružila
ga je Poa​ r​ ou, zag​ o​netn​ o pro​mr​mljavš​ i:

– Na orm​ a​ru.
Za​tim je žurn​ o izaš​ la.
Po​ar​ o nes​ trp​ lji​vo raz​vi pakp​ ap​ ir i oduš​ e​vljen​ o us​klikn​ u. Po​tom ga je ra​ši​rio prek​ o sto​la.
– Do​đit​ e, Hej​sting​se. Rec​ i​te mi ko​je je ovo slo​vo, Dž ili L?
Bio je to srednje velik komad pakpapira, prilično prašnjav, kao da je negde dugo stajao. Međutim,
Poaroovu pažnju je privukla adresa. U samom vrhu video se otisnut znak firme Pars​ on, poznatih
proizvođača pozorišnih kostima, a na mestu za primaoca pisalo je „Poštovani gospodin (sporno
slov​ o) Ke​ven​diš, Stajlz kort, Stajlz Sent Mer​ i, Eseks.“
– Mo​glo bi da bu​de T. Ili mo​žda je L – re​koh pos​ le kra​ćeg zag​ led​ an​ ja. – Si​gurn​ o nij​ e Dž.
– Dob​ ro – reče Poaro, pa ponovo preklopi papir. – Delim vaše mišljenje. Budite sigurni da je ovo
L!
– Otk​ ud sad ovo? – upi​tah zna​tiž​ elj​no. – Da li je to ne​što va​žno?
– Umereno. Potvrđuje jednu moju pretpostavku. Kad sam zaključio da ovaj papir mora da postoji,
po​slao sam go​spođ​ i​cu Ha​ua​ rd da ga pot​ raž​ i i ona je, kao što vid​ i​te, uspe​šno to oba​vi​la.
– Šta je htel​ a da ka​že onim: „Na orm​ ar​ u“?
– Htel​ a je da ka​že – od​go​vor​ i Poa​ r​ o – da ga je pro​na​šla na orm​ a​ru.
– Neob​ ičn​ o me​sto za drž​ an​ je pakp​ a​pir​ a – re​koh za​mi​šljen​ o.
– Ni najmanje. Vrh ormara je odlično mesto za držanje pakpapira i kartonskih kutija. I ja ih tamo
dr​žim. Kad se sve le​po sre​di, uopš​ te ne iz​gle​da ru​žno.
– Poa​ ​ro – upi​tah ozbiljn​ o – da li ste nač​ i​sto s ovim zlo​čin​ om?
– Je​sam. To jest ver​ u​jem da znam ka​ko se sve od​i​gra​lo.
– O!
– Nažalost, nemam nikakvih dokaza za svoje pretpostavke, osim ako... – Iznenada me je zgrabio za
ruku i odvukao u predvorje, uzbuđeno vičući na francuskom: – Madmoazel Dorkas, madmoazel
Dor​kas, un mom​ ent, s’il vo​us plaît!
Prep​ ad​nut​ a buk​ om, Dor​kas žur​no izađ​ e iz kuh​ i​nje.
– Dobra moja Dorkas, imam jednu ideju... idejicu... i bilo bi veličanstveno kad bi se pokazala kao

ispravna! Recite mi da li je u ponedeljak – ne u utorak, Dorkas, nego u ponedeljak, dan uoči tragedije
– da li je bi​lo prob​ le​ma sa zvon​ce​tom go​spođ​ e In​gltorp?

Dork​ as ga izn​ en​ a​đen​ o pog​ led​ a.
– Da, gospodine, kad ste već to pomenuli, jeste, mada ne znam kako ste to čuli. Izgleda da je miš,
ili neš​ to slič​ no, pre​griz​ ao ži​cu. Majs​ tor je doš​ ao u utor​ ak i pop​ ra​vio ga.
Po​a​ro isp​ u​sti dug uz​vik ush​ ić​ en​ ja, pa me po​ved​ e na​zad u ju​tar​nji sal​ on.
– Eto, uopšte ne morate da tražite spoljašnje dokaze... ne, razum je sasvim dovoljan. Ali telo je
slabo, pa je utešno kad utvrdite da ste na pravom putu. Ah, prijatelju moj, osećam se kao preporođeni
div. Tr​čim! Skač​ em!
I zaista je trčkarao i poskakivao dok je kao bez duše odmicao velikim travnjakom ispred dugačkog
pro​zor​ a.
– Šta to radi vaš neobični mali prijatelj? – progovori neko, i ja, osvrnuvši se, ugledah Meri
Ke​ven​diš kak​ o stoj​ i tik iza me​ne.
Osmeh​nu​la mi se i ja joj uz​vra​tih osme​hom. – Šta se deš​ a​va?
– Zaista ne znam. Pitao je Dorkas nešto o nekom zvoncetu i njen odgovor ga je toliko oduševio da,
kao što vi​dit​ e, skak​ u​će una​o​kol​ o kô ble​sav!
Na​smej​ al​ a se.
– Baš je sme​šan! Ode on kroz kap​ i​ju. Zar se da​nas vi​še neć​ e vra​ćat​ i?
– Ne znam. Od​us​ tao sam od po​ku​ša​ja da po​go​dim njeg​ ov sled​ eć​ i kor​ ak.
– Gos​ po​di​ne Hej​sting​se, da li je on lud?
– Zaista ne znam. Ponekad mi se čini da je potpuno skrenuo, a onda, kad pomislim da za njega više
nem​ a nad​ e, shva​tim da u njeg​ o​vom lu​dil​ u po​sto​ji sis​ tem.
– Shva​tam.
Iako se smej​ a​la, Mer​ i je tog ju​tra iz​gle​da​la zam​ i​šljen​ o. Učin​ i​lo mi se da je ozbiljn​ a, got​ o​vo tuž​ na.
Pomislio sam da je to zgodna prilika da navedem razgovor na Sintiju. Mislio sam da sam počeo
pril​ ič​no tak​tič​no, ali ni​sam dal​ ek​ o od​mak​ ao kad me ona od​lučn​ o prek​ i​de.
– Uopšte ne sumnjam da ste odličan zastupnik, gospodine Hejstingse, ali u ovom slučaju samo
tra​ćit​ e svoj dar. Sin​tij​ a ne treb​ a da se plaš​ i nik​ ak​ vih nep​ rij​ atn​ os​ ti s mo​je stra​ne.
Zamucah nešto o tome kako se nadam da ona ne misli... Ali onda me je ponovo prekinula, a njene
re​či su bil​ e to​lik​ o neoč​ e​kiv​ a​ne da sam istog tren​ ut​ka zab​ o​rav​ io i Sint​ ij​ u i njen​ e strah​ o​ve.
– Go​spo​di​ne Hej​sting​se – re​kla je – da li mi​slit​ e da smo moj su​prug i ja sreć​ni?
Potp​ un​ o za​te​čen, prom​ r​mljao sam neš​ to o tom​ e kak​ o se men​ e to ipak ne ti​če.
– Pa – tih​ o će ona – ti​ca​lo se to vas ili ne, ja vam kaž​ em da ni​smo sreć​ni.
Shva​tiv​ši da još ni​je zav​ r​ši​la, ću​tao sam.
Počela je lagano da šeta gore-dole po salonu, blago pognute glave, a njeno vitko, gipko telo blago
se nji​hal​ o u ho​du. Na​jedn​ om se za​u​stav​ il​ a i pog​ le​dal​ a me.
– Vi o meni ne znate ništa, zar ne? – reč​ e. – Odakle sam, ko sam bila pre udaje za Džona... zapravo
ništa. Pa, reći ću vam. Bićete moj ispovednik. Rekla bih da ste dobar čovek. Da, sigurna sam da
je​ste.
Čudno je, ali ovo me nije obradovalo onoliko koliko bi se možda očekivalo. Setio sam se da je
Sintija počela svoju ispovest na vrlo sličan način. Osim toga, ispovednik treba da bude postariji. To
uopš​ te ni​je odg​ ov​ a​ra​ju​ća ulog​ a za mlad​ i​ća.
– Otac mi je bio En​glez – re​če gos​ pođ​ a Kev​ en​diš – ali mi je majk​ a bi​la Rus​ kin​ ja.

– Ah – re​koh – sad mi je jas​ no...
– Šta vam je jas​ no?
– Nag​ o​veš​ taj ne​čeg stra​nog... dru​ga​či​jeg... koj​ im pros​ to odiš​ e​te.
– Navodno je moja majka bila prava lepotica. Ne znam to, pošto je nikad nisam videla. Umrla je
kad sam bila sasvim mala. Mislim da postoji nekakva tragedija u vezi s njenom smrću... greškom je
uzela preveliku dozu nekog sredstva za spavanje. Bilo kako bilo, to je mom ocu slomilo srce. Ubrzo
je počeo da radi u konzularnoj službi. Kud god je išao, išla sam i ja s njim. Do dvadeset treće godine
već sam bil​ a ob​i​šla go​to​vo ceo svet. Bio je to di​van ži​vot... Za​i​sta sam uži​val​ a.
Zabacila je glavu, a na licu joj se ukazao osmeh. Izgledalo je kao da se predala sećanjima na te
proš​ le da​ne sreć​ e.
– A onda je otac umro. Ostavio me je takoreći bez igde ičega. Morala sam da živim kod nekih
starih tetaka u Jorkširu. – Stresla se. – Razumećete kad kažem da je to bila prava čamotinja za
devojku koja je imala detinjstvo poput mog. Gotovo sam bila poludela od osećanja sapetosti i
mrtvačke jednoličnosti. – Zastala je, pa drugačijim glasom dodala: – Onda sam upoznala Džona
Kev​ en​diš​ a.
– Da?
– Kao što možete da pretpostavite, s tačke gledišta mojih tetaka on je bio savršena prilika. Ali
najiskrenije vam kažem da nije to presudilo. Ne, on je prosto bio izlaz iz nepodnošljive jednoličnosti
mog ži​vo​ta.
Ni​šta nis​ am re​kao, pa ona pos​ le kra​ćeg ćut​ a​nja nas​ ta​vi:
– Nemojte me pogrešno razumeti. Bila sam potpuno iskrena prema njemu. Rekla sam mu, što je i
bilo istinito, da mi se veoma sviđa i da se nadam da ću ga zavoleti, ali da ni u kom slučaju nisam, što
se ka​že, „zal​ ju​blje​na“ u nje​ga. On je izj​ a​vio da mu je to dov​ oljn​ o, i tak​ o smo se ven​čal​ i.
Dug​ o je ću​ta​la, blag​ o nam​ rš​ te​na, kao da pomn​ o razm​ i​šlja o tom vre​men​ u.
– Mis​ lim... sig​ ur​na sam... da mu je u poč​ etk​ u bi​lo sta​lo do me​ne. Ali valj​da pros​ to ni​smo bil​ i jedn​ o
za drugo. Ubrzo smo se udaljili. On me se... to nije baš prijatno za moj ponos, ali je tačno... vrlo brzo
za​si​tio. – Verovatno sam ispustio neki zvuk nezadovoljstva, pošto je žurno dodala: – O, da, jeste!
Dod​ u​še, to sad ni​je ni va​žno... jer nam se pu​te​vi raz​ i​laz​ e.
– Šta ho​će​te da kaž​ e​te?
Tih​ o je odg​ ov​ or​ il​ a:
– Ho​ću da ka​žem da od​laz​ im iz Stajl​ za.
– Vi i Džon ne nam​ e​ra​va​te da ži​vi​te ov​de?
– Džon će mož​ da živ​ et​ i ov​de, ali ja si​gurn​ o neć​ u.
– Na​pu​sti​ćet​ e ga?
– Da.
– Ali za​što?
Du​go je ćut​ a​la pre neg​ o što je rek​ la:
– Mož​ da... zat​ o što že​lim da bud​ em... slo​bod​na!
Kad je to izgovorila, pred oči mi iskrsnuše široka prostranstva, netaknute šume, predeli na koje
ljudska noga nije kročila... i tad shvatih šta sloboda znači osobi kao što je Meri Kevendiš. Činilo mi
se da je prvi put vidim onakvu kakva zaista jeste, kao ponosno, divlje biće slično plahoj gorskoj ptici
neu​ k​ roć​ e​noj civ​ i​liz​ ac​ ij​ om. Sa usan​ a joj se ote tih va​paj:
– Vi ne zna​te... ne zna​te ka​kav je zat​ vor za men​ e bi​lo ovo omraž​ e​no mes​ to!

– Razu​ m​ em vas – rek​ oh – ali... ali ne​mojt​ e da pre​na​gli​te.
– O, da ne pren​ ag​ lim! – nar​ ug​ al​ a se mom opre​zu.
Tad iz​ne​nad​ a izg​ o​vor​ ih neš​ to zbog čeg​ a sam pož​ e​leo da preg​ riz​ em se​bi jez​ ik:
– Znat​ e li da su uhaps​ il​ i dok​to​ra Bau​ e​ rs​ tajn​ a?
Istog tren​ utk​ a joj se hlad​noć​ a kao ma​ska nav​ u​kla prek​ o lic​ a briš​ u​ći s nje​ga sva​ki izr​ az.
– Džon je bio to​lik​ o ljub​ a​zan da mi to jut​ ros sa​opš​ ti.
– Pa, šta mi​sli​te? – upit​ ah bo​ja​žljiv​ o.
– O če​mu?
– O hap​šen​ ju.
– A šta bih mis​ li​la? Isp​ o​sta​vil​ o se da je bio ne​mačk​ i špij​ un, ili je bar tak​ o baš​ to​van rek​ ao Džo​nu.
Lic​ e i glas bil​ i su joj potp​ un​ o hlad​ni i bez​iz​ra​žajn​ i. Da li joj je stal​ o do njeg​ a ili ne?
Pomerila se korak-dva i pokazala ka jednoj vazi s cvećem. – Potpuno je uvenulo. Moraću da
donesem novo. Možete li malo da se pomerite... hvala, gospodine Hejstingse. – Ćutke je prošla kraj
me​ne i iza​šla kroz stak​ len​ a vrat​ a, hlad​no mi klimn​ uvš​ i gla​vom u znak poz​ dra​va.
Ne, sigurno joj nije stalo do Bauerstajna. Nijedna žena ne bi mogla tako da odglumi hladnu
rav​nod​ u​šnost.
Po​ar​ o se ni​je poj​ a​vio čit​ a​vog prep​ o​dne​va, a nigd​ e nij​ e bil​ o ni ljud​ i iz Skot​ land jard​ a.
Međutim, u vreme ručka pojavio se novi dokaz... ili pre nedostatak dokaza. Uzaludno smo
pokušavali da uđemo u trag četvrtom pismu koje je gospođa Ingltorp napisala one večeri pre smrti.
Kad su nam se svi pokušaji izjalovili, digli smo ruke od potrage nadajući se da će se ono jednog dana
možda pojaviti samo od sebe. Upravo tako se i desilo, u vidu pisma koje je drugom poštom stiglo od
jedne francuske muzičke izdavačke kuće. Vratili su gospođi Ingltorp ček i sa žaljenjem je obavestili
da nisu uspeli da uđu u trag notama ruskih narodnih pesama koje je tražila. Tako je propala i
poslednja nada da ćemo uspeti da razrešimo tajnu na osnovu prepiske gospođe Ingltorp te kobne
več​ er​ i.
Ma​lo pre pos​ lep​ od​ nev​nog čaj​ a pro​šet​ ao sam do Poa​ r​ oa da ga obav​ e​stim o naj​nov​ i​jem raz​oč​ a​ra​nju,
ali sam sa ža​ljen​ jem usta​no​vio da je opet nek​ ud otp​ ut​ o​vao.
– Pon​ o​vo je oti​šao u Lon​don?
– O, ne, mesje, samo je skoknuo vozom do Tadminstera da, kako je rekao, „poseti ambulantu jedne
mlad​ e da​me“.
– Ma​ga​rac je​dan! – uzv​ ik​nuh. – Rekao sam mu da je sreda jedini dan kad ona nije tamo! Pa, hoćete
li mu re​ći da na​vra​ti do nas sut​ ra ujut​ ru?
– Svak​ a​ko, me​sje.
Međutim, sledećeg dana se uopšte nije pojavio. Sad sam već počeo da se ljutim. Zaista je počeo
da se oho​lo po​na​ša prem​ a na​ma.
Lo​rens me je po​sle ruč​ka od​veo u stran​ u i pit​ ao me na​mer​ a​vam li da idem kod Po​a​roa.
– Ne, mis​ lim da neć​ u. Ako ho​će da nas vid​ i, nek do​đe on ovam​ o.
– Oh! – Lorens je izgledao neodlučno. Primetih da je neobično nervozan i uzbuđen, i to mi probudi
rad​ oz​ nal​ ost.
– O čem​ u je reč? – upit​ ah ga. – Mog​ u da odem ako je ne​što važ​ no.
– Ništa posebno, ali... pa, ako već ideš, reci mu da... – glas mu se tu pretvori u šapat – mislim da
sam pro​naš​ ao još jedn​ u šol​ jic​ u za ka​fu!
Već sam bio gotovo potpuno zaboravio tu zagonetnu Poaroovu poruku, ali sad mi se znatiželja

pon​ ov​ o razb​ ukt​ a​la.
Lorens nije hteo ništa više da mi kaže, pa zato odlučih da progutam ponos i još jednom potražim

Po​ar​ oa u Lis​ tv​ ejz kot​ id​ žu.
Ovoga puta su me dočekali s osmehom. Mesje Poaro je kod kuće. Želim li da se popnem? Popeo

sam se.
Za​te​kao sam Po​a​roa kak​ o sed​ i za sto​lom, lic​ a za​ri​ven​ og u ša​ke. Ustao je čim sam ušao.
– Šta vam je? – upi​tah briž​ no. – Ni​ste valj​da bol​ e​sni?
– Ne, ne, nis​ am bol​ es​ tan. Ali don​ os​ im od​lu​ku od vel​ ik​ og zna​čaj​ a.
– Da li da uhvat​ it​ e ubi​cu ili ne? – upit​ ah šal​ ji​vo.
Na mo​je vel​ i​ko izn​ e​na​đe​nje, Poa​ ​ro ozbiljn​ o klimn​ u glavom.
– Što bi re​kao vaš vel​ ik​ i Šek​spir: „Kri​ti il’ ne kri​ti, pi​tan​ je je sad.“
Ni​sam na​šao za shodn​ o da isp​ rav​ ljam cit​ at.
– Ša​lit​ e li se vi to, Po​ar​ o?
– Pot​pu​no sam ozbil​ jan. U pit​ an​ ju je jedn​ a od naj​o​zbiljn​ i​jih stva​ri.
– A to je?
– Sre​ća jed​ne že​ne, mon ami – od​go​vo​rio je ozbilj​no.
Ni​sam znao šta da kaž​ em.
– Kucnuo je i taj čas – zamišljeno je nastavio Poaro – a ja ne znam šta da radim. Jer, znate, ulog je

ve​li​ki. Ni​ko osim men​ e, Her​kul​ a Poa​ ​ro, ne bi se od​va​žio na to! – Pon​ os​ no se udar​ io ša​kom u grud​ i.
Uljudno sačekavši nekoliko sekundi kako mu ne bih pokvario taj trenutak, preneo sam mu

Lor​ ens​ ov​ u po​ruk​ u.
– Aha! – uzviknuo je. – Dakle, pronašao je još jednu šoljicu. Dobro je. Taj vaš tunjavi mesje

Lo​rens pa​metn​ ij​ i je neg​ o što iz​gled​ a!
Nisam imao preterano visoko mišljenje o Lorensovoj pameti, ali nisam hteo da se raspravljam s

Poaroom pa mu zato samo blago prebacih što je zaboravio moje obaveštenje o Sintijinim slobodnim
dan​ i​ma.

– U pravu ste. Glava mi je kô đevđir. Bilo kako bilo, druga mlada dama bila je veoma
pred​us​ re​tlji​va. Bi​lo joj je žao kad je vid​ e​la ko​lik​ o sam se raz​oč​ a​rao, pa mi je lju​baz​ no sve pok​ az​ a​la.

– Pa do​bro, ond​ a je sve u red​ u, drug​ i put će​te na čaj sa Sin​tij​ om.
Rek​ ao sam mu za pis​ mo.
– Baš mi je krivo – re​če. – Uzdao sam se u to pismo. Ali nije bilo suđeno. Ovaj slučaj mora da se
rasvetli iznutra. – Kucnuo se po čelu. – Male sive ćelije. Sad je sve „na njima“, kako vi to ovde
ka​žet​ e. – Pot​ om izn​ e​na​da upi​ta: – Razu​ m​ et​ e li se u otis​ ke pr​sti​ju, pri​jat​ el​ ju moj?
– Ne – odg​ ov​ or​ ih zbu​njen​ o. – Znam da ne po​sto​je dva istov​ etn​ a, ali ni​šta viš​ e od tog.
– Tak​ o je.
Otk​ ljuč​ ao je jed​nu fi​oč​ i​cu, pa iz nje iz​vad​ io nek​ o​li​ko fot​ og​ ra​fij​ a i por​ e​đao ih po sto​lu.
– Obe​lež​ io sam ih bro​jev​ i​ma od jed​ an do tri. Mo​žet​ e li da mi ih opi​šet​ e?
Pa​žljiv​ o sam ih prou​ č​ io.
– Vidim da su sve veoma uveličane. Na broju jedan su, rekao bih, muški otisci, i to palac i
kažiprst. Na broju dva su ženski, mnogo manji i potpuno drugačiji u svakom pogledu. A broj tri... – tu
sam mal​ o zas​ tao – ... izgleda kao mešavina mnogo različitih otisaka, ali ovi ovde očigledno pripadaju
bro​ju je​dan.
– Ovi ko​ji su pre​ko ostal​ ih?

– Da.
– Potp​ un​ o ste sig​ urn​ i?
– O, da, isto​vetn​ i su.
Poa​ ​ro klimn​ u glav​ om, pa pa​žlji​vo uze fot​ og​ raf​ i​je i po​nov​ o ih za​klju​ča u fi​o​ku.
– Pretp​ os​ tav​ ljam – rek​ oh – da mi, kao i običn​ o, niš​ ta ne​ćet​ e obj​ as​ nit​ i.
– Naprotiv. Broj jedan su otisci mesje Lorensa. Broj dva pripadaju madmoazel Sintiji. Oni nisu
va​žni. Uzeo sam ih sa​mo za​rad por​ eđ​ e​nja. Broj tri je mal​ o tež​ i sluč​ aj.
– Da?
– Kao što ste primetili, fotografija je veoma uveličana. Možda ste uočili neku vrstu zamagljenja
koje se proteže preko cele slike. Neću vam opisivati posebnu tehniku, prašak za uzimanje otisaka i
sve ostalo što sam koristio. Policiji je dobro poznat taj postupak, kojim vrlo brzo možete dobiti
fotografiju otisaka na bilo kom predmetu. Pa, prijatelju moj, videli ste otiske, a sad mi preostaje još
da vam ka​žem s kog su predm​ et​ a uzet​ i.
– Na​stav​ it​ e... ovo je zai​ s​ ta uz​bud​ ljiv​ o.
– Eh bien! Treća fotografija predstavlja veoma uveličanu površinu jedne bočice s gornje police
orm​ ar​ i​ća za otro​ve u amb​ u​lant​ i boln​ i​ce Cr​ven​ og kr​sta u Tadm​ ins​ te​ru... što zvuč​ i kao raz​braj​ a​li​ca.
– Pob​ og​ u! – uzv​ ikn​ uh. – Ali odakle tu otisci Lorensa Kevendiša? Onog dana kad smo bili tamo, on
nij​ e pri​šao ni bliz​ u tog orm​ a​rić​ a.
– O, da, jes​ te!
– Nem​ og​ u​će! Sve vre​me smo bi​li za​jed​no.
Po​ar​ o od​mahn​ u gla​vom.
– Ne, prijatelju moj, postojao je jedan trenutak kad niste bili svi zajedno. Da nije bilo tog trenutka,
ne bis​ te mor​ al​ i da poz​ o​ve​te gos​ pod​ i​na Lo​rens​ a da vam se prid​ ru​ži na bal​ko​nu.
– To sam potp​ u​no za​bor​ a​vio – priz​ nao sam. – Ali to je za​i​sta bio sam​ o tre​nu​tak!
– Do​volj​no.
– Dov​ oljn​ o za šta?
Po​a​ro​ov osmeh pos​ ta​de po​mal​ o za​gon​ et​ an.
– Do​voljn​ o da go​spo​din koj​ i je zav​ rš​ io me​di​ci​nu za​dov​ o​lji svoj​ u pri​rodn​ u rad​ oz​ na​lost.
Pogledi nam se sretoše. Poaroov je bio ljubazan ali nedokučiv. Ustao je i počeo da pevuši neku
pes​ mic​ u. Sum​nji​ča​vo sam ga po​smat​ rao.
– Po​ar​ o – re​koh – a šta je bi​lo u toj bo​či​ci?
Zag​ led​ ao se kroz proz​ or.
– Strih​nin-hid​ ro​hlor​ id – reč​ e mi pre​ko ra​men​ a i nas​ ta​vi da pev​ uš​ i.
– Blag​ i bo​že! – izu​ ​stih ti​ho. Ni​sam bio iz​nen​ a​đen. Oček​ iv​ ao sam taj odg​ ov​ or.
– Čist strihnin-hidrohlorid koristi se veoma retko, samo za određene vrste tableta, dok se za većinu
lek​ o​va upo​treb​ ljav​ a raz​blaž​ en​ i ras​tvor. Za​to su oti​sci osta​li neo​šteć​ en​ i tol​ i​ko du​go.
– Kak​ o ste usp​ e​li da ih snim​ it​ e?
– Ispustio sam šešir s balkona – jednostavno objasni Poaro. – Kako posetiocima u to vreme nije
dozvoljen pristup, koleginica madmoazel Sintije morala je, uz mnogo izvinjavanja s moje strane, da
otrč​ i dol​ e i da mi ga don​ es​ e.
– Dak​ le, zna​li ste šta će​te nać​ i?
– Nisam. Samo sam iz vaše priče shvatio da je mesje Lorens imao priliku da priđe ormariću s
otrov​ i​ma. Tu mog​ uć​nost je tre​bal​ o do​kaz​ a​ti ili is​klju​čit​ i.

– Po​ar​ o – rek​ oh – ne​ćet​ e me za​var​ at​ i tom ves​ el​ oš​ ću. Ovo je ve​o​ma važ​ no ot​krić​ e.
– Ne znam – re​če on. – Ali ne​što mi je vr​lo upad​ ljiv​ o. Ve​ru​jem da ste i vi to uoči​li.
– Šta to?
– Sve u svemu, previše je strihnina u ovom slučaju. Ovo je već treći put da nalećemo na njega. U
sredstvu za jačanje koje je uzimala gospođa Ingltorp bilo je strihnina. Neko je kupio strihnin od
Mejsa u apoteci u Stajlz Sent Meriju. A sad imamo i strihnin koji je neko od ukućana držao u rukama.
Sve je to zbr​kan​ o, a kao što zna​te, ja ne vol​ im zbr​ku.
Pre ne​go što sam stig​ ao da od​gov​ o​rim, jed​ an od Belg​ i​ja​nac​ a prov​ ir​ i u so​bu.
– Do​le je jed​na dam​ a, tra​ži go​spod​ in​ a Hej​sting​sa.
– Dam​ a?
Skoč​ io sam. Po​ar​ o po​đe za mnom u priz​ em​ lje. Na vrat​ im​ a je sta​jal​ a Me​ri Kev​ end​ iš.
– Išla sam u posetu jednoj starici u selu – objasnila je – a Lorens mi je rekao da ste kod mesje
Poa​ ​roa, pa sam pom​ i​sli​la da vas pot​ ra​žim.
– Eh, ma​dam – re​če Po​ar​ o – a ja se pon​ ad​ ao da ste men​ e po​čas​ tvov​ a​li pos​ et​ om.
– Do​ći ću jed​nom, ako me po​zov​ et​ e – obe​ća mu ona uz osmeh.
– Lepo. Ako vam zatreba ispovednik – na ovo se jedva primetno trgla – ne zaboravite da vam je
ta​tic​ a Poa​ ​ro uvek na ras​po​la​gan​ ju.
Zamišljeno ga je posmatrala nekoliko sekundi, kao da u njegovim rečima pokušava da pronađe
ne​ko du​blje znač​ e​nje. Pot​ om se na​glo okren​ u​la i poš​ la.
– Za​što ne bis​ te s nam​ a proš​ et​ al​ i do ku​će, mes​ je Poa​ r​ o?
– Sa zad​ ov​ olj​stvom, ma​dam.
Celim putem do Staj​lza, Meri je govorila brzo i grozničavo. Učinilo mi se da je Poaroov pogled
či​ni nerv​ o​znom.
Vreme se pokvarilo i podigao se jak vetar, hladan gotovo kao jesenji. Meri poče da drhti, pa je
zakopčala svoju crnu sportsku jaknu. Krošnje su pod vetrom ispuštale žalobne zvuke, nalik uzdasima
nek​ og dži​na.
Čim smo stig​ li na​dom​ ak glavn​ og ulaz​ a u Stajlz, shva​ti​li smo da neš​ to ni​je u re​du.
Dorkas nam je potrčala u susret. Plakala je i kršila ruke. Primetio sam da se ostala posluga okupila
u po​zad​ i​ni i da pom​no prat​ i šta se dog​ ađ​ a.
– O, gos​ pođ​ o! O, go​spođ​ o! Ne znam ka​ko da vam ka​žem...
– Šta se de​sil​ o, Dor​kas? – upi​tah ne​str​pljiv​ o. – Rec​ i​te već jed​nom.
– Oni pog​ a​ni de​tekt​ iv​ i. Uhap​siš​ e ga... uhaps​ iš​ e go​spo​din​ a Kev​ end​ iš​ a!
– Uhap​sil​ i su Lor​ en​sa? – iz​u​stih.
Dor​kas me čud​no pog​ led​ a.
– Ne, gos​ pod​ i​ne. Ne go​spo​din​ a Lo​rens​ a, ne​go go​spod​ i​na Džo​na.
Iza leđa mi se prolomi gotovo životinjski krik i Meri Kevendiš svom težinom pade na mene. Kad
sam se okren​ uo da je prid​ rž​ im, sus​ reo sam Po​a​ro​ov mi​ran i slav​ od​ o​bit​ an pog​ led.

11.

Suđ​ en​ je

Su​đen​ je Džon​ u Ke​ven​di​šu za ubi​stvo ma​će​he po​če​lo je dva me​sec​ a kas​ nij​ e.
O vremenu koje mu je prethodilo reći ću jedino da sam osećao iskreno divljenje i naklonost prema

Meri Kevendiš. Stala je uz supruga srcem i kao lavica se borila za njega, prezrivo odbacujući i samu
po​mi​sao o njeg​ ov​ oj kriv​ i​ci.

Izneo sam svoje divljenje Poarou, na šta je on zamišljeno klimnuo glavom. – Da, ona je od onih
žena koje se u nesreći pokažu u najboljem svetlu. Tad ispliva ono najnežnije i najbolje u njima. A
svoj po​nos i ljub​ o​mor​ u...

– Lju​bom​ or​ u? – za​ču​dih se.
– Da. Zar niste primetili da je ona neobično ljubomorna žena? Elem, ponos i ljubomoru gurnula je
u stra​nu. Sva se pos​ vet​ i​la svom sup​ ru​gu i straš​ noj sudb​ in​ i koj​ a se nadv​ i​la nad njim.
Bio se sav raznežio i ja se zagledah u njega, razmišljajući o onom poslepodnevu kad se premišljao
da li da progovori ili ne. S obzirom na njegovu osetljivost prema „sreći jedne žene“, bilo mi je drago
što na kraj​ u ipak nij​ e on mo​rao da do​nes​ e tu od​luk​ u.
– Čak i sad mi je – re​koh – teško da poverujem. Znate, sve do samog kraja mislio sam da je ubica
Lo​rens!
Poa​ r​ o se nac​ e​rio.
– Znam da ste to mis​ li​li.
– Ali Džon! Moj star​ i pri​ja​telj Džon!
– Svaki ubica je verovatno nečiji stari prijatelj – filozofski primeti Poaro. – Ne smete da mešate
ose​ća​nja i raz​ um.
– Ipak mi​slim da ste mog​ li to da mi nag​ ov​ e​sti​te.
– Mon ami, mož​ da ni​sam to urad​ io baš za​to što vam je on star​ i prij​ a​telj.
Osetih se prilično postiđeno, setivši se kako sam brzopleto preneo Džonu ono za šta sam verovao
da je Poaroov stav o Bauerstajnu. Uzgred budi rečeno, njega su oslobodili optužbe za špijunažu.
Međutim, iako se ovog puta pokazao kao vešt igrač, tako da ništa nisu mogli da dokažu, bar su mu
poš​ ten​ o potk​ res​ al​ i kril​ a za ubud​ uć​ e.
Pitao sam Poaroa veruje li da će Džona osuditi, i silno se iznenadih kad mi on odgovori kako će
naj​ve​ro​vatn​ i​je bi​ti oslo​bo​đen.
– Ali, Po​ar​ o... – pob​ u​nih se.
– O, prijatelju moj, zar vam stalno ne ponavljam da nemam nikakvih dokaza. Jedno je znati da je
neko kriv, ali potpuno je drugačije kad to treba i da dokažete. A u ovom slučaju, dokaza je užasno
malo. U tome i jeste muka. Ja, Herkul Poaro, znam, ali nedostaje mi poslednja karika u lancu. Ako ne
uspem da je pron​ ađ​ em... – Tur​ ob​no je od​mahn​ uo gla​vom.
– Kad ste prv​ i put po​sum​nja​li na Džon​ a Ke​vend​ i​ša? – upit​ ah po​sle nek​ ol​ ik​ o sek​ un​di.
– Zar vi uopš​ te nis​ te sumn​ jal​ i na nje​ga?
– Nis​ am, zai​ s​ ta.
– Čak ni nakon što ste čuli onaj delić razgovora između Meri Kevendiš i njene svekrve, i posle

nje​ne ne​isk​ re​nos​ ti na pret​ re​su?
– Ne.
– Zar niste sabrali dva i dva i shvatili sledeće: ako se Alfred Ingltorp nije svađao sa suprugom, a

setićete se da je to odlučno poricao na pretresu, onda su to morali biti ili Lorens ili Džon? E sad, ako
je to bio Lorens, ponašanje Meri Kevendiš bilo bi neobjašnjivo. S druge strane, ako je to bio Džon,
ob​jaš​ nje​nje se nam​ eć​ e sa​mo po se​bi.

– Da​kle – uzviknuh jer mi je konačno sinulo – tog poslepodneva se zapravo Džon svađao s
maj​kom?

– Tač​no.
– I vi ste sve vre​me to zna​li?
– Sva​ka​ko. Sa​mo bi to ob​jas​ ni​lo po​na​šan​ je gos​ po​đe Kev​ en​diš.
– A ipak tvr​dit​ e da će ga mož​ da oslo​bo​di​ti?
Po​a​ro sle​že ram​ en​ i​ma.
– Naravno da tvrdim. Na pretresu ćemo čuti optužnicu, ali njemu će advokati najverovatnije
savetovati da se brani ćutanjem, kako bi odbranu sačuvao za suđenje. I... uzgred, moram da vas
upo​zor​ im, pri​jat​ el​ ju, da mo​je ime ne sme da se pom​ i​nje u ve​zi s ovim slu​ča​jem.
– Mo​lim?
– Tako je. Zvanično, ja s ovim nemam ništa. Moram da ostanem u senci sve dok ne pronađem
poslednju kariku. Gospođa Kevendiš mora da veruje da radim u korist njenog supruga, ne protiv
nje​ga.
– Rek​ ao bih da je to vrl​ o pr​ljav​ a igra – rek​ oh nez​ a​dov​ oljn​ o.
– Ni najmanje. Imamo posla s veoma lukavim i bezobzirnim čovekom, tako da moramo da se
služimo svim sredstvima koja su nam na raspolaganju, inače će nam se izmigoljiti kroz prste. Zato se
toliko trudim da ostanem u pozadini. Sve dokaze pronašao je Džap, i Džapu će pripasti sve zasluge.
Čak i ako me bu​du po​zval​ i da sve​do​čim – tu se šir​ o​ko osmehn​ uo – ver​ o​vat​no ću bit​ i sve​dok od​bran​ e.
Nis​ am mo​gao da po​ve​ru​jem sop​stven​ im uši​ma.
– To je potpuno en règle – nastavio je Poaro. – Da sve bude čudnije, znam nešto što bi moglo da
sruš​ i jed​nu od osnov​nih pretp​ o​stav​ki op​tuž​ be.
– Ko​ju?
– Onu o uniš​ ta​van​ ju te​stam​ en​ta. Ni​je ga uni​štio Džon Kev​ en​diš.
Poaro je bio pravi prorok. Da bih izbegao dosadna ponavljanja, neću zalaziti u detalje istražnog
po​stup​ka. Sam​ o ću nap​ o​me​nu​ti da se Džon Kev​ end​ iš bra​nio ću​tan​ jem i da su zak​ az​ a​li suđ​ e​nje.
Septembar nas je sve zatekao u Londonu. Meri je iznajmila kuću u Kensingtonu, a Poaro je dobio
poz​ iv da se prid​ ruž​ i čla​nov​ im​ a por​ od​ i​ce.
Ja sam dob​ io po​sao u Mi​ni​star​stvu ra​ta, tak​ o da sam mo​gao re​dovn​ o da ih pos​ eć​ u​jem.
Kako je vreme prolazilo, Poaroovi živci su sve više popuštali. Nikako nije uspevao da pronađe
onu „poslednju kariku“ koju mi je pominjao. Potajno sam priželjkivao da tako i ostane, jer ako ne
oslob​ o​de Džo​na, Mer​ i ni​kad viš​ e ne​će bi​ti srećn​ a.
Petnaestog septembra, Džon Kevendiš se pojavio na optuženičkoj klupi Glavnog krivičnog suda u
Old Bejli stritu. Optužnica je glasila „Ubistvo Emili Agnes Ingltorp s pred​ umišljajem“, a on se
iz​jas​ nio kao nev​ in.
Za njeg​ ov​ u odb​ ra​nu ang​ až​ o​va​li su ču​ve​nog advo​kat​ a ser Ern​ e​sta Hev​ iv​ ed​ er​ a.
Sluč​ aj je, u ime Kru​ne, otvo​rio go​spo​din Fil​ ips, javn​ i tuž​ il​ ac.

Ubistvo je, rekao je, bilo unapred osmišljeno i hladnokrvno sprovedeno u delo. Optuženi je ni
manje ni više nego svesno otrovao svoju maćehu, koja ga je volela, verovala mu, i bila mu više od
majke. Starala se o njemu još od najranijeg detinjstva. On i njegova supruga živeli su u Staj​lzu u
najvećoj raskoši, okruženi njenom brigom i pažnjom. Bila je njihova dobra i velikodušna
dob​ rot​ vor​ka.

Najavio je da će svedoci potvrditi da je optuženi, inače bahati rasipnik, pred bankrotom, i da je
održavao vanbračnu vezu sa izvesnom gospođom Rejks, suprugom jednog farmera iz njihovog
susedstva. Kad je to njegovoj maćehi doprlo do ušiju, pozvala ga je onog poslepodneva pre svoje
smrti na ozbiljan razgovor, i među njima je izbila svađa, čiji su jedan deo čuli i drugi. Dan ranije,
optuženi je u seoskoj apoteci kupio strihnin, prethodno se prerušivši u osobu na koju je hteo da
prebaci krivicu, to jest u supruga gospođe Ingltorp, na koga je bio smrtno ljubomoran. Srećom,
pok​ az​ al​ o se da gos​ pod​ in Ing​ ltorp ima neob​ or​ iv ali​bi.

Sedamnaestog jula posle podne, nastavio je tužilac, gospođa Ingltorp je neposredno posle svađe sa
sinom napravila novi testament, koji je kasnije uništen, ali su njegove ostatke sutradan ujutru pronašli
u kaminu u njenoj sobi. U međuvremenu su se pojavili dokazi koji govore da je taj testament bio
sačinjen u korist njenog supruga. Pokojnica je još pre venčanja bila napravila testament u njegovu
korist, ali – tu je gospodin Filips značajno podigao kažiprst – optuženi to nije znao. Šta ju je navelo
da i pored postojanja starog sastavi novi, on ne može da zna. Ona je bila gospođa u godinama i
sasvim je moguće da je zaboravila prethodni testament, ili je, što mu se čini verovatnijim, mislila da
ga njena udaja automatski poništava, budući da se u kući nedavno razgovaralo o toj temi. Dame
ponekad nisu baš najbolje upućene u pravna pitanja. Godinu dana ranije, pokojnica je napisala
testament u korist optuženog. Postoje dokazi da je one kobne večeri upravo on odneo maćehi kafu.
Kasnije tokom večeri, došao je u njenu sobu i nema sumnje da je tom prilikom nekako uspeo da uništi
tes​ tam​ ent, či​me bi, ka​ko je ve​rov​ ao, va​žeć​ i pos​ tao onaj ko​ji je u nje​gov​ u ko​rist.

Optuženi je uhapšen nakon što je inspektor Džap, vrhunski detektiv, pronašao u njegovoj sobi
bočicu strihnina potpuno istovetnu onoj koju je tobožnji gospodin Ingltorp kupio u seoskoj apoteci
dan pre ubistva. Neka porota odluči da li ove optužujuće činjenice predstavljaju nepobitan dokaz
kri​vi​ce opt​ už​ en​ og ili ne.

Nakon što je vešto nagovestio da je porota koja tako ne odluči nerazumna, gospodin Filips sede i
obri​sa znoj s čel​ a.

Prvi svedoci optužbe bili su uglavnom isti oni koji su bili i na prvom pretresu, s tim što je ovoga
put​ a prv​ i sve​doč​ io lek​ ar.

Ser Ernest Heviveder, poznat širom Engleske po bezobzirnom maltretiranju svedoka, postavio je
sa​mo dva pi​tan​ ja.

– Dok​tor​ e Ba​ue​ r​stajn, ko​li​ko sam raz​um​ eo, strihn​ in del​ uj​ e brz​ o, zar ne?
– Da.
– A vi ne mo​žet​ e da obj​ as​ nit​ e za​što mu je u ovom sluč​ aj​ u tre​bal​ o tol​ i​ko vrem​ e​na?
– Tač​no.
– Hva​la.
Gospodin Mejs je prepoznao bočicu koju mu je tužilac pokazao kao onu koju je prodao „gospodinu
Ingltorpu“. Pristinut pitanjima, priznao je da gospodina Ingltorpa poznaje samo iz viđenja i da nikad
ni​je s njim pro​go​vor​ io ni reč. Odb​ ra​na nij​ e ima​la pi​ta​nja.
Potom su pozvali Alfreda Ingltorpa, koji je izjavio da nije kupio otrov, kao i to da se nije svađao

sa sup​ ru​gom. Nek​ ol​ i​ko sved​ o​ka je pot​ vr​di​lo tačn​ ost ovih is​ka​za.
Na​kon iz​ja​ve baš​ to​va​na o potp​ i​si​van​ ju tes​ tam​ en​ta, do​šao je red na Dork​ as.
Uvek odana svojoj „mladoj gospodi“, kategorično je odbila mogućnost da je glas koji je čula

možda bio Džonov i, uprkos svemu, odlučno izjavila da je s njenom gazdaricom u budoaru bio
gospodin Ingltorp. Na licu optuženog pojavio se tužan osmeh. Vrlo dobro je znao koliko je uzaludno
njeno hrabro suprotstavljanje, pošto odbrana nije ni imala za cilj da ospori tu tvrdnju. Naravno, nisu
mo​gli da po​zo​vu gos​ pođ​ u Ke​ven​diš da sved​ oč​ i pro​tiv svog sup​ ru​ga.

Pos​ le ra​znor​ a​znih pi​ta​nja o dru​gim poj​ ed​ i​no​sti​ma, go​spo​din Fi​lips upi​ta:
– Da li se se​ća​te da je u jun​ u za go​spo​din​ a Lo​rens​ a Kev​ en​diš​ a stig​ ao pa​ket od firm​ e Park​son?
Dork​ as odm​ ahn​ u gla​vom.
– Ne sećam se, gospodine. Možda je zaista stigao, ali gospodin Lorens je bio odsutan veći deo
ju​na.
– Šta bi se de​sil​ o s pak​ e​tom u slu​ča​ju da stign​ e dok je on od​su​tan?
– Osta​vi​li bi ga u nje​gov​ oj so​bi ili bi mu ga pro​sle​dil​ i.
– Da li bis​ te vi to uči​nil​ i?
– Ne, gospodine, ja bih ga ostavila na stočiću u predvorju. Takve poslove je obavljala gospođica
Ha​ua​ rd.
Za​tim su poz​ va​li Ivlin Ha​u​ard, i na​kon pit​ a​nja o drug​ im poj​ e​di​no​stim​ a sti​glo se i do pa​ket​ a.
– Ne seć​ am se. Sti​že mno​go pa​ke​ta. Ne seć​ am se baš tog.
– Ne zna​te da li je pos​ lat za gos​ pod​ in​ om Lo​ren​som Ke​vend​ iš​ em u Vels, ili su mu ga od​nel​ i u sob​ u?
– Ne ver​ u​jem da mu je pos​ lat. To​ga bih se ver​ o​vatn​ o se​ti​la.
– Pretpostavimo da je paket za gospodina Lorensa Kevendiša stigao i da je posle nestao. Da li
bis​ te prim​ et​ il​ i da ga ne​ma?
– Ne, ne ve​ruj​ em. Pom​ i​slil​ a bih da se nek​ o drug​ i po​brin​ uo za nje​ga.
– Gospođice Hauard, ako se ne varam, vi ste pronašli ovaj komad pakpapira. – Podigao je onaj
pra​šnjav​ i list, ko​ji smo Po​ar​ o i ja pro​u​ča​val​ i u jut​ ar​njem sal​ o​nu u Stajl​ zu.
– Da, ta​ko je.
– Zaš​ to ste ga uop​šte traž​ il​ i?
– Za​to što me je to zam​ o​lio bel​gijs​ ki det​ ek​tiv ko​ji ra​di na ovom slu​ča​ju.
– I gde ste ga na kraj​ u pro​naš​ li?
– Na... orm​ a​ru.
– Na or​ma​ru u so​bi opt​ u​že​nog?
– Valjd​ a.
– Zar ga ni​ste vi ličn​ o pron​ aš​ li?
– Je​sam.
– Ka​ko on​da ne zna​te gde ste ga pron​ a​šli?
– Da, bio je na or​mar​ u op​tu​žen​ og.
– To je već bo​lje.
Jedan pomoćnik iz firme Po​zo​ri​šni kos​ ti​mi Park​son izjavio je da su dvadeset devetog juna poslali
crnu bradu, napravljenu za gospodina L. Kevendiša. Porudžbina je stigla pismom, zajedno s
poštanskom novčanom uputnicom. Ne, nisu sačuvali to pismo. Sve transakcije zabeležene su u
knjig​ am​ a. Bra​du su, shodn​ o uput​stvu, po​sla​li na adres​ u „G. L. Kev​ en​diš, Stajlz kort“.
Ser Ern​ est He​vi​ve​der usp​ rav​ io se u svoj svoj​ oj vel​ i​či​ni.

– Oda​kle je bi​lo pos​ la​to to pis​ mo?
– Iz Stajlz kor​ta.
– Sa iste adres​ e na koj​ u ste pos​ le pos​ lal​ i pak​ et?
– Da.
A on​da se He​vi​ve​der ob​ruš​ io na njeg​ a kao gra​blji​vi​ca na plen.
– Otk​ ud to zna​te?
– Ja... ne raz​u​mem...
– Ka​ko zna​te da je pi​smo po​slat​ o iz Staj​lza? Je​ste li po​gle​dal​ i žig?
– Ne... ali...
– Aha! Ni​ste pogledali žig! A ipak odlučno tvrdite da je poslato iz Staj​lza. Na njemu je, zapravo,
mo​gao da bud​ e bi​lo koj​ i žig?
– D-da...
– Štaviše, iako je napisano na papiru sa zaglavljem, to pismo je moglo biti poslato bilo odakle? Iz
Vel​sa, na pri​mer?
Sve​dok se slož​ io da je to mog​ u​će, a ser Er​nest re​če da nem​ a viš​ e pi​ta​nja.
Elizabet Vels, pomoćna služavka u Stajl​ zu, izjavila je da se, nakon što je legla, setila da je na
ulaznim vratima ostavila navučenu rezu, umesto da ih samo zaključa kako je tražio gospodin Ingltorp.
Odmah je sišla da ispravi grešku. Kad je začula neke zvuke iz zapadnog krila kuće, provirila je u
hodn​ ik i ugle​da​la gos​ po​din​ a Džo​na Ke​ven​diš​ a ka​ko kuc​ a na vra​ta gos​ po​đe In​gltorp.
Ser Ernest Heviveder brzo je završio s njom. Nakon nemilosrdnog ispitivanja, devojka se
beznadežno zaplela i počela da protivureči sama sebi, na šta se advokat vratio na svoje mesto
za​dov​ oljn​ o se smeš​ ka​ju​ći.
Posle Eninog svedočenja o mrlji od voska na podu i o tome kako je videla optuženog kako odnosi
kaf​ u u bud​ o​ar, sud je ras​puš​ ten do sle​de​ćeg da​na.
Na pu​tu ku​ći, Mer​ i Ke​ven​diš je s ogorč​ en​ jem go​vor​ i​la o jav​nom tuž​ io​ c​ u.
– Odvratan čovek! Kako samo plete mrežu oko mog jadnog Džona! I kako je izvrnuo svaku sitnicu
ta​ko da do​bi​je sas​ vim su​protn​ o znač​ e​nje!
– De, de – te​šio sam je – su​tra će sve bi​ti drug​ a​či​je.
– Da – rekla je zamišljeno, a onda iznenada počela da šapuće. – Gospodine Hejstingse, ne mislite
valj​da... to ni​kak​ o ni​je mog​ ao da bud​ e Lor​ ens... o, ne, to je ne​mo​guć​ e!
Ali i sâm sam bio zbunjen, i čim sam ostao nasamo s Poaroom, upitao sam ga zna li na šta cilja ser
Ern​ est.
– Eh! – s po​štov​ a​njem re​če Po​a​ro. – Pa​met​ an je taj ser Er​nest.
– Mi​slit​ e li da sum​nja na Lo​rens​ a?
– Mislim da on ne sumnja ni u koga, a i da mu je svejedno! Ne, on samo pokušava da stvori toliku
zbrku u glavama porotnika da na kraju neće moći da se dogovore koji je brat ubica. Daje sve od sebe
da pokaže kako protiv Lorensa ima isto toliko dokaza koliko i protiv Džona... a sve mi se čini da će
mu to i poć​ i za ru​kom.
Kad se suđenje nastavilo, kao prvog svedoka pozvali su inspektora Džapa. Njegov iskaz bio je
ja​san i sa​žet. Razj​ as​ niv​ši preth​ odn​ a zbiv​ a​nja, nas​ ta​vio je:
– Shodno informacijama koje smo dobili, viši inspektor Samerhaj i ja pretražili smo sobu
optuženog tokom njegovog kratkog odsustva iz kuće. U komodi smo ispod veša pronašli sakrivene
sledeće predmete: prvo, par cvikera sa zlatnim okvirom, vrlo sličnih onima koje nosi gospodin

In​gltorp... – podn​ el​ i su ih po​ro​ti na uvid – ... a kao drug​ o, ovu bo​či​cu.
Bila je to ista ona bočica koju je već prepoznao pomoćnik u apoteci, mala, od plavog stakla, s

ne​kol​ i​ko bel​ ih kris​ tal​ i​ća unut​ ra i nal​ epn​ ic​ om „Strihn​ in-hi​dr​ohl​ or​ id. OTROV“.
Novi dokazni materijal, koji su detektivi otkrili tek posle istražnog postupka, bio je dugačak,

gotovo nov list upijača. Otkrili su ga u čekovnoj knjižici gospođe Ingltorp, a s njega su se, kad se
stavi ispred ogledala, lako mogle pročitati sledeće reči: „... svu imovinu u svom vlasništvu posle
smrti ostavljam svom voljenom suprugu Afredu Ing...“. Ovo je neoborivo potvrdilo činjenicu da je
uništeni testament bio u korist pokojničinog supruga. Džap je zatim pokazao onaj nagoreli papirić iz
kam​ in​ a, a on​da is​pri​čao o ot​kri​ću bra​de na ta​va​nu i ti​me zav​ r​šio svoj isk​ az.

Međ​ u​tim, tad je po​če​lo ser Er​nes​ tov​ o una​kr​sno isp​ it​ ivanje.
– Kog da​na ste pret​ raž​ ili so​bu op​tuž​ en​ og?
– U utor​ ak, dvad​ e​set čet​ vrt​ og ju​la.
– Tač​no ne​del​ ju dan​ a na​kon trag​ e​di​je?
– Da.
– Rek​ o​ste da ste ova dva pred​me​ta pro​naš​ li u kom​ od​ i. Da li je fi​ok​ a bi​la ot​ključ​ a​na?
– Da.
– Zar vam se nije učinilo neverovatnim da čovek koji je izvršio ubistvo drži dokaze u
ne​za​ključ​ a​noj fi​o​ci, gde svak​ o mož​ e da ih na​đe?
– Mo​žda ih je ta​mo ostav​ io u žur​bi.
– Ali uprav​ o ste re​kli da je od ubis​ tva pro​šlo čit​ av​ ih ne​de​lju dan​ a. Imao je vre​me​na na pret​ ek da ih
sklo​ni odan​de i uniš​ ti.
– Mož​ da.
– Nem​ a tu „mož​ da“. Da li je imao dov​ olj​no vrem​ e​na da sklo​ni i uniš​ ti te predm​ e​te ili nij​ e?
– Je​ste.
– Da li je gom​ i​la ve​ša pod ko​jom ste ih na​šli bi​la la​ka ili teš​ ka?
– Pot​ e​ža.
– Drugim rečima, u pitanju je zimsko rublje. Zar nije onda velika verovatnoća da optuženi tu fioku
ne​će otvar​ a​ti?
– Mož​ da.
– Molim vas da odgovorite na moje pitanje. Da li je verovatno da bi optuženi u najtoplijoj nedelji
le​ta otvar​ ao fi​o​ku sa zims​ kim ru​bljem?
– Ni​je.
– Ako je tako, da li je moguće da je te predmete tamo ostavio neko drugi, a da optuženi uopšte nije
znao za to?
– Ne ver​ u​jem.
– Ali je mog​ u​će?
– Jes​ te.
– To je sve.
Svedoci su se smenjivali. Izjava o novčanim teškoćama u kojima se optuženi našao krajem jula.
Izjava o njegovoj vanbračnoj vezi s gospođom Rejks. Jadna Meri, sigurno je ženi ponosnoj kao što je
ona bilo teško to da sluša. Ivlin Hauard je bila u pravu, mada ju je netrpeljivost prema Alfredu
Ing​ ltorp​ u na​vel​ a na pot​pun​ o po​greš​ an za​ključ​ ak da je on u pi​ta​nju.
A onda je na klupu za svedoke izašao Lorens Kevendiš. Odgovarajući tihim glasom na pitanja

gospodina Filipsa, izjavio je da u junu nije ništa naručio od Parks​ o​na i da se dvadeset devetog juna
za​pra​vo na​la​zio u Vel​su.

Na to je ser Ern​ est rat​ ob​ or​no ist​ u​rio brad​ u.
– Po​rič​ e​te da ste dva​de​set de​vet​ og ju​na nar​ uč​ il​ i cr​nu bra​du od Parks​ o​na?
– Po​rič​ em.
– Aha. U slu​ča​ju da se va​šem brat​ u neš​ to do​go​di, ko nas​ le​đu​je Stajlz kort?
Surovost ovog pitanja naterala je krv u Lorensovo bledo lice. Sudija je tihim mrmljanjem dao
odu​ška svom ne​za​dov​ oljs​ tvu, a op​tu​žen​ i se na svom me​stu ljut​ it​ o nag​nu na​pred.
– Mol​ im vas da mi od​go​vor​ i​te na pit​ an​ je.
– Pret​pos​ tav​ ljam – ti​ho će Lor​ ens – da sam to ja.
– Šta vam znač​ i to „pret​pos​ tav​ ljam“? Vaš brat nem​ a de​ce. Dak​ le, vi sve nas​ leđ​ u​jet​ e, zar ne?
– Da.
– Ah, to je već bolje – reče Heviveder surovo ljubaznim glasom. – A nasledili biste i lepu svotu
novc​ a, zar ne?
– Za​is​ ta, ser Ern​ es​ te – ume​šao se su​di​ja – ta pi​ta​nja ni​su od zna​ča​ja.
Poš​ to je iona​ko već odap​ eo svo​ju strel​ u, ser Er​nest sa​mo klimn​ u glav​ om i na​sta​vi.
– Da li ste u utorak sedamnaestog jula s još jednim gostom posetili ambulantu bolnice Crvenog
kr​sta u Tadm​ ins​ ter​ u?
– Je​sam.
– Da li ste, kad ste na nekoliko sekundi ostali sami, otključali ormarić s otrovima i razgledali neke
boč​ i​ce?
– Ja... ja... mo​žda i je​sam.
– Zna​či li to da jes​ te?
– Da.
Ser Er​nest je is​pal​ io sle​deć​ e pi​tan​ je.
– Da li ste uzi​ma​li nek​ u od​re​đe​nu boč​ i​cu?
– Ne, ne bih re​kao.
– Pri​paz​ it​ e, go​spo​din​ e Kev​ end​ iš, moj​ e pit​ a​nje se odn​ os​ i na bo​či​cu strihn​ in-hid​ roh​ lo​rid​ a.
Lor​ ens je izg​ le​dao kao da mu nij​ e do​bro.
– N-ne... sig​ ur​ an sam da ni​sam.
– Kak​ o ond​ a ob​jaš​ njav​ a​te či​nje​nic​ u da se na njoj nal​ az​ e ja​sno uočl​ jiv​ i oti​sci vaš​ ih prs​ tij​ u?
Pre​te​ćim na​stu​pom se kod ner​voz​ nih oso​ba pos​ tiž​ e od​lič​ an uči​nak.
– Pa... pret​pos​ tav​ ljam da sam je uzeo u ruk​ u.
– I ja to pret​po​stav​ ljam! Da li ste odv​ a​dil​ i mal​ o sad​ r​žaj​ a te boč​ i​ce?
– Na​rav​no da ni​sam.
– Za​što ste je ona uzi​mal​ i?
– Stud​ ir​ ao sam me​dic​ in​ u. Prir​ odn​ o je da me zan​ i​ma​ju ta​kve stva​ri.
– O, dakle, „prirodno“ je da vas zanimaju otrovi, zar ne? A zašto ste čekali da ostanete sami pa da
is​po​lji​te to svoj​ e „pri​rod​no“ int​ e​res​ ov​ an​ je?
– To je bi​la čis​ ta slu​čaj​nost. Isto bi bi​lo i da su dru​gi bi​li u pro​stor​ ij​ i.
– Ali drug​ i ipak ni​su bil​ i tu, zar ne?
– Nis​ u, ali...
– Dakle, tokom čitavog poslepodneva, vi ste bili sami jedino tih nekoliko trenutaka, i baš tad se