desil o... kaž em: desilo... da isp oljite svoje „prirodn o“ zanimanje za strihnin-hidroh lorid?
Lorens poče da zamuckuje.
– Ja... ja...
Zad ov oljn o i s vrlo reč itim izr azom lic a, ser Ernest prim eti:
– Nemam više pitanja za vas, gos pod ine Kev endiš.
Ovaj deo ispitivanja izazvao je veliko uzbuđenje u sudnici. Mnoge pomodno odevene dame
stadoše da se priklanjaju jedna drugoj i sašaptavaju, sve dok žamor nije postao toliko jak da je sudija
ljutit o zapretio kak o će isprazniti sudn icu ukolik o se odm ah ne utišaju.
Ostalo je još vrlo malo svedoka. Pozvali su grafologe da daju svoje stručno mišljenje o potpisu
„Alfreda Ingltorpa“ u registarskoj knjizi iz apoteke. Svi do jednog su izjavili da to nikako nije njegov
rukopis i rekli da bi se iza njega mogao kriti iskrivljen rukopis optuženog, što su potvrdili i u
unakrsnom isp itiv an ju.
Uvodna reč ser Ernesta Hevivedera nije bila duga, ali ju je njegov upečatljiv nastup učinio veoma
snažnom. Nikad, rekao je, tokom svoje duge prakse, nije naišao na slučaj ubistva zasnovan na toliko
slabim dokazima. Ne samo da su uglavnom posredni, nego su većim delom i nepouzdani. Predložio je
poroti da ih još jednom nepristrasno i temeljno pretrese. Strihnin su pronašli u fioci u sobi optuženog.
Odmah je podsetio porotu da fioka nije bila zaključana i da nema nikakvih dokaza da je baš optuženi
tamo stavio otrov. To je zapravo bio nečiji podmukao i zlonameran pokušaj da svali krivicu na
optuženog. Tužilaštvo nije uspelo da obezbedi nikakav dokaz kojim bi potkrepilo svoju tvrdnju da je
optuženi naručio onu bradu od Parkson a. Optuženi je sâm priznao da se svađao s maćehom, ali je
priča o tom e, kao i o njegovim novč an im teš koćama, grub o preuveličan a.
Njegov učeni prijatelj – tu se ser Ernest ljubazno naklonio gospodinu Filipsu – tvrdi da bi
optuženi, da je zaista nedužan, još na pretresu sâm izjavio kako je on, a ne gospodin Ingltorp, bio
drug i učes nik u svađ i. Izj av io je kak o veruj e da je to nes porazum. Evo šta se zap ravo des ilo. Kad se u
utorak uveče vratio kući, optuženom su saopštili da su se gospodin i gospođa Ingltorp žestoko
posvađali, a njemu uopšte nije palo na pamet da je neko od njegovog glasa greškom pomislio da je
Ing ltorpov. Prirodn o, zak ljučio je da je njeg ov a maćeh a imal a dve svađe.
Optužba tvrdi da je u ponedeljak šesnaestog jula optuženi ušao u seosku apoteku prerušen u
gospodina Ingltorpa. Međutim, optuženi se u to vreme nalazio na usamljenom mestu zvanom
Marstonov gaj, shodno uputstvima iz anonimnog pisma napisanog u ucenjivačkom tonu, u kome mu je
neko pretio kako će otkriti njegovoj supruzi izvesne činjenice ukoliko on ne ispuni ono što se od
njega traži. Optuženi je otišao na ugovoreno mesto sastanka, gde je uzalud čekao pola sata, a onda se
vratio kući. Nažalost, ni u odlasku ni u povratku nije sreo nikoga ko bi potvrdio njegovu priču, ali je,
sreć om, sač uv ao to pis mo, koje će biti priloženo kao dokazni materij al.
Što se tiče uništavanja testamenta, optuženi je ranije radio kao advokat i vrlo dobro je znao da je
testament u njegovu korist, sačinjen godinu dana ranije, prestao da važi kad se njegova maćeha
preudala. Predstojeća svedočenja će pokazati ko je uništio testament, a možda čak i baciti potpuno
nov o svetlo na čitav sluč aj.
Na kraju je podsetio porotu da postoje dokazi i protiv drugih osoba, a ne samo protiv Džona
Kevendiša. Pokazaće im da su dokazi protiv gospodina Lorensa Kevendiša jednako jaki, ako ne i jači
od onih protiv njegov og brata.
Sada će pozvat i opt užen og da sved oči.
Džon se dobro držao na mestu za svedoke. Pod veštim ser Ernestovim vođstvom ispričao je svoju
priču dobro i uverljivo. Podneli su poroti na uvid anonimno pismo koje mu je neko poslao.
Zahvaljujući spremnosti s kojom je priznao svoje novčane teškoće i svađu s maćehom, njegovo
por ican je ostalih nav oda dob il o je na težin i.
Završ av ajući svoj isk az, zas tao je, pa dodao:
– Želim da nešto raščistim. Odlučno odbijam sve insinuacije ser Ernesta Hevivedera na račun mog
brata i ne slažem se s njima. Ubeđen sam da moj brat nema nikakve veze s ovim zločinom, baš kao ni
ja.
Ser Ernest se samo osmehnuo, a njegovom oštrom oku nije promaklo da je Džonova izjava ostavila
na por otu veo m a pov ol jan utisak.
Onda je došao red na tuž ioč eva pitanja.
– Ako se ne varam, u istrazi ste rekli kako vam nikad ne bi palo na pamet da bi iko mogao da
pomeša vaš glas i glas gos podin a Ing ltorpa. Zar to nije pomal o neobičn o?
– Ne, ne bih rekao. Rekli su mi da se moja majka svađala s gospodinom Ingltorpom, tako da nisam
ni pom is lio da to mož da nij e istin a.
– Čak ni kad je služavka Dorkas ponovila izvesne delove tog razgovora, delove koje ste sigurno
mor ali da prep oz nat e?
– Nisam ih prepoz nao.
– Očigledno imat e vrl o slabo pamć enje!
– Nemam, ali oboje smo bili ljuti i verujem da smo rekli i ono što ne mislimo. Gotovo uopšte
nisam obrać ao pažnju na ono što majk a gov or i.
Šmrktanje kojim je gospodin Filips izrazio svoje nevericu bilo je remek-delo advokatskog umeća.
Potom je preš ao na por uku.
– Ovu poruku ste izneli na videlo baš u zgodnom trenutku. Kažite mi, ima li u ovom rukopisu nečeg
što vam izgled a poznat o?
– Ne, mislim da nema.
Zar vam se ne čini da pos toji izv es na sličnost s vašim rukopisom... ali pomal o izmenjenim?
– Ne, ne bih rek ao.
– Da li je ovo vaš ruk op is ili nij e?
– Nij e.
– Jeste li, u želji da obezbedite alibi, smislili neverovatnu priču o tobožnjem sastanku i sami sebi
poslal i ovo pis mo kak o bis te potkrep il i svoj u tvrdnju?
– Nis am.
– Jeste li u vreme kad ste, kako tvrdite, čekali na udaljenom i neprometnom mestu, zapravo bili u
apot eci u Stajlz Sent Merij u, gde ste kup il i strihn in predstav ivš i se kao Alfred Ingltorp?
– Ne, to je laž.
– Jeste li u odelu gospodina Ingltorpa i s crnom bradom podšišanom tako da izgleda kao njegova
bili tam o i potp is ali se u regis tarsku knjig u njegov im imenom?
– To je potpun o net ačno.
– U tom slučaju, prepuštam poroti da razmotri neverovatnu sličnost rukopisa u pismu, onog u
registarskoj knjizi i vašeg – reče gospodin Filips i sede, držeći se kao čovek koji je obavio svoju
dužnost, ali je svejedno zgrožen tol ik im kriv oklets tvom.
Kako je već bilo kas no, zakaz al i su nastavak suđenja za pon edeljak.
Primetio sam da Poaro izgleda veoma obeshrabreno. Između očiju mu se pojavila ona mala bora,
koj u sam vrlo dobro umeo da prepoz nam.
– Šta je bilo, Poa r o? – upit ao sam ga.
– Eh, mon ami, stvari tek u loš e, veo m a loše.
Srce mi, protiv moje volje, brže zakuca od radosti. Očigledno postoji mogućnost da oslobode
Džona Kev end iš a.
Kad nam je, po dol as ku kuć i, Meri ponudila čaj, moj mali prijatelj samo odm ahnu ruk om.
– Ne hvala, mad am. Povuk ao bih se u svoj u sobu.
Poš ao sam za njim. Ne pres tajuć i da se mršti, prišao je pis ać em stol u i uzeo špil karat a za pas ij ans.
Zat im je priv ukao stolicu i, na moj e potpun o zaprepaš ćenje, poč eo pred ano da grad i kuću od karat a.
Zinuo sam od čud a, na šta on izn en ad a reč e:
– Ne, mon ami, nisam podetinjio! Samo smirujem živce, ništa više. Ovaj posao zahteva vešte
prs te. Veštin a prstij u pods tiče veštin u mozga. A to mi nikad nij e bilo pot rebn ije nego sad!
– Šta vas muči? – upitah ga.
Poar o tad snaž no udari šak om o sto i por uš i građ ev in u koj u je tako pril ježno nap ravio.
– Evo ovo, mon ami! To što mogu da napravim kuću od karata visoku sedam spratova, ali ne mogu
– tras – da pronađ em – tras – pos lednju kariku o kojoj sam vam pričao.
Nis am znao šta da kaž em, pa sam zato ćut ao, a on poče da pon ovo ređ a karte govor eći isprekid ano.
– To se radi... ovako! Stavljat e... jednu kart u... na drug u... s mat em atičkom... prec iz nošću!
Gledao sam kako pod njegovim rukama kuća polako raste, sprat po sprat. Nijednom nije zastao,
niti mu je ruk a zadrhtala. Izgled al o je gotovo kao mađ io n ičarski trik.
– Imate nev erov atno mirnu ruku – primet ih. – Mis lim da sam je samo jedn om video da je zadrht al a.
– Sigurno u nekoj pril ic i kad sam bio besan – sav ršeno smiren o odv rat i Poar o.
– Da, tako je! Cepteli ste od besa. Sećate li se? Bilo je to u sobi gospođe Ingltorp, kad ste otkrili
da je neko obio bravicu na kutiji za dokumenta. Stajali ste kraj kamina i, po svom starom običaju,
dovodili ukras e pod kon ac, a ruka vam je pod rhtavala kô list na vetru! Mor am priz nat i da...
Iznenada zaćutah, jer je u tom trenutku Poaro ispustio promukao i neartikulisan krik, pa ponovo
uništio svoje remek-delo od karata i, pokrivši oči rukama, počeo da se klati napred-nazad kao da trpi
nepodn oš ljive bolove.
– Pob og u, Poa ro! – povikah. – Šta vam je? Da li vam je pozlil io?
– Ne, ne – proš iš tao je. – Ja... ja... imam idej u!
– Oh – uzv ikn uh od olakš anja. – Opet neka vaš a „idejica“?
– Ah, ma foi, ne! – iskreno je odgovorio. – Ovog puta je džinovska! Veličanstvena! A vi... vi,
prij atel ju moj, vi ste mi je dali!
Iznen ad a me je zagrlio i srdačn o poljubio u oba obraza i, pre nego što sam stigao da dođem sebi od
izn en ađenja, glavom bez obzira izjur io iz sobe.
Baš u tom tren utku ušla je Mer i Kev end iš.
– Šta je mesjeu Poarou? Projurio je mimo mene vičući: „Garaža! Ako boga znate, madam, recite
mi gde je najbliža garaža!“ Pre nego što sam uopšte stigla da mu odgovorim, već je bio istrčao na
ulic u.
Žurno priđoh prozoru. Zaista, bio je tamo, trčeći bez šešira ulicom i mlatarajući rukama. Okrenuh
se prema Meri i ojađ eno rekoh:
– Svakog tren utk a zau s tav ić e ga nek i policajac. Eno ga, zamače iza ugla!
Pog ledasmo se i ostadosmo da besp omoćno zur im o jedn o u drug o.
– Šta li mu je bil o?
Odm ahn uh glav om.
– Ne znam. Pravio je kuću od karata i odjednom rekao da ima novu ideju, a onda, kao što ste
videl i, izj ur io odavd e.
– Pa – reče Mer i – nad am se da će se vratiti do več er e.
Međ ut im, noć je pala a Poa r o se još nij e vratio.
12.
Poslednja karika
Poaroov odlazak pobudio je u svima nama živo zanimanje. U nedelju je prošlo i celo jutro, a on se
još nije pojavio. Ali negde oko tri, divlje i uporno trubljenje na ulici nateralo nas je da priđemo
prozorima, odakle ugledasmo Poaroa kako zajedno s Džapom i Samerhajem izlazi iz automobila.
Čovečuljak se bio preporodio. Prosto je sijao od nekog smešnog samozadovoljstva. S prenaglašenim
poštovanjem naklonio se Meri Kev end iš.
– Madam, imam li vašu dozvolu da u salonu održim jedan mali réunion? Neophodno je da svi
bud u pris utni.
Meri se tužno osmehnu.
– Mesje Poaro, vi vrl o dob ro znat e da imat e cart e blanc he u svakom pogledu.
– Veoma ste ljub azni, mad am.
Ne prestajući da sija od zadov oljstva, Poar o nas pov ede u sal on, gde je svakom pon ud io stol ic u.
– Gospođica Hauard... ovamo. Madmoazel Sintija. Mesje Lorens. Vrla Dorkas. I Eni. Bien!
Moraćemo da sačekamo još nekoliko minuta, dok ne stigne i gospodin Ingltorp. Poslao sam mu
poruk u.
Gospođica Hau a rd smesta ustad e.
– Ako taj čov ek uđe u ovu kuću, ja odlazim!
– Ne, ne! – Poa r o joj priđ e i stad e da je šap atom ubeđ uje da ostane.
Na kraj u je pris tala da se vrati na svoje mesto. Nak on nekoliko minut a, Alf red Ingltorp uđe u sal on.
Kad je cel o druš tvo bil o na okupu, Poa r o ustade i uljudno se nak lon i pub lic i.
– Messieurs, mesdames, kao što znate, gospodin Džon Kevendiš pozvao me je da istražim ovaj
slučaj. Odmah sam pretražio pokojničinu spavaću sobu, koja je po nalogu lekara bila zaključana i
shodno tome potpuno ista kao u trenutku tragedije. Pronašao sam: prvo, komadić zelene tkanine;
drug o, još uvek vlažnu mrlju na tepih u isp od prozor a; treć e, praz nu kut ij icu brom idnog praš ka.
– Počnimo s tim komadićem zelene tkanine. Pronašao sam ga prikleštenog u rezi na vratima ka sobi
madmoazel Sintije. Predao sam ga policajcima, ali oni nisu smatrali da je on važan. Nisu čak ni
prepoznali odakle potiče: s navlake za zaštitu rukava, kakve nose ljudi koji se bave poljoprivrednim
radov im a.
Međ u okup ljenima nastade komešan je.
– U Stajl zu se samo jedna osoba bavila poljoprivredom, a to je gospođa Kevendiš. To znači da je
ona iz sob e madmoa zel Sintije ušla u pok ojničin u sobu.
– Ali na tim vratim a je rez a bila nav učen a iznutra! – uzviknuh.
– Jeste, bila je kad sam ja pretraživao sobu, ali za onu noć imamo samo njenu reč, pošto je
pokušala da otvori ta vrata i rekla da su zabravljena. U sveopštoj pometnji koja je tad vladala, imala
je dovoljno vremena da navuče rezu. Iskoristio sam prvu priliku da proverim svoje pretpostavke. Za
početak, onaj komadić tkanine potpuno odgovara razderotini na navlaci za ruku gospođe Kevendiš.
Osim toga, ona je na pretresu izjavila da je iz svoje sobe čula kad se preturio noćni stočić. Odmah
sam to proverio tako što sam ostavio svog prijatelja, mesje Hejstingsa, u levom krilu kuće, tačno
ispred vrata gospođe Kevendiš, a ja sam otišao s policijom u pokojničinu sobu. Tamo sam tobože
slučajno preturio dotični stočić, ali ispostavilo se, kao što sam i očekivao, da mesje Hejstings nije
čuo ama baš nikakav zvuk. To je potvrdilo moje uverenje da gospođa Kevendiš nije govorila istinu
kad je izjavila kako se u vreme tragedije oblačila u svojoj sobi. Štaviše, bio sam siguran da ne samo
da nije bila tamo gde je tvrdila, nego da se u trenutku kad je podignuta uzbuna nalazila u pokojničinoj
sob i.
Kradom sam pog led ao Meri. Bil a je bleda, ali se smeš kal a.
– Nastavio sam da razrađujem tu pretpostavku. Gospođa Kevendiš je u sobi svoje svekrve.
Recimo da traži nešto i da još nije uspela to da pronađe. I tad se gospođa Ingltorp iznenada budi i
počinje da proživljava stravičan napad. U tom grčenju, prvo rukom obara noćni stočić, a onda
počinje očajnički da povlači zvono. Prepavši se, gospođa Kevendiš ispušta sveću i vosak se razliva
po podu. Ona podiže sveću, brzo beži u sobu madmoazel Sintije i zatvara vrata za sobom. Odande
istrčava u hodnik, pošto posluga ne sme tu da je zatekne. Ali prekasno je! S galerije koja povezuje
dva krila kuće već se čuju koraci. Šta da radi? Munjevito se vraća u sobu i počinje da budi devojku.
Bunovni ukućani pristižu hodnikom. Svi su zaokupljeni lupanjem na vrata gospođe Ingltorp i niko ne
primećuje da gospođa Kevendiš nije tu. Međutim, još važnije je to što je niko nije video kako dolazi
iz drugog kril a kuć e. – Pog ledao je Meri Kev end iš. – Jes am li u prav u, mad am?
Ona se lagano nak lon i.
– Potpuno ste u pravu, mesje. Znajte da bih, da sam mislila kako ću otkrivanjem tih činjenica
pomoći svom suprugu, tako i učinila. Međutim, nisam imala utisak da to ikako može uticati na odluku
o njeg ovoj kriv ic i ili nevin osti.
– Donekle ste u pravu, madam. Ali to mi je iščistilo glavu od mnogih pogrešnih pretpostavki i
omoguć ilo mi da sagledam druge činjen ic e u pravom svet lu.
– Tes tam ent! – krikn u Lorens. – Dakle, ti si ga uniš til a, Meri!
I ona i Poa r o odm ahnuše glavom.
– Nis am – rek la je mirno. – Samo je jedn a osoba mog la da ga uništi, a to je sam a gos pođ a Ing ltorp!
– Nem oguće! – uzviknuh. – Pa sam o što ga je bila naprav il a tog pos lep od nev a!
– Svej edn o, mon ami, ona ga je i uništila. Samo se tako može objasniti činjenica da je jednog od
najtop lijih dan a u god ini traž ila da u njen oj sobi založe vat ru.
Uzdahnuo sam. Kakve smo budale ispali kad nam uopšte nije palo na pamet da se vatra ne uklapa!
Poaro je nas tavio.
– Tog dana je, messieurs, temperatura bila dvadeset sedam stepeni u hladu. A gospođa Ingltorp je
ipak tražila da se zapali vatra! Zašto? Zato što je želela da uništi nešto, a nije mogla da se seti boljeg
načina. Setićete se da se u Stajlzu zbog ratne štednje papir nije bacao. Prema tome, nije bilo drugog
načina da se uništi tako debeo dokument. Čim sam čuo da je u sobi gospođe Ingltorp založena vatra,
zaključio sam da je htela da uništi neki dokument... najverovatnije testament. Zato se i nisam
iznenadio kad sam u kaminu pronašao onaj nagoreli papirić. Naravno, tad još nisam znao da je taj
testament napravila istog poslepodneva, i priznajem da sam, čuvši to, upao u užasnu zabludu.
Zaključio sam da je odluka gospođe Ingltorp da uništi testament bila direktna posledica svađe koja se
odigral a tog pos lepod neva i da je, prem a tome, do svađe došlo posle, a ne pre pravljen ja tes tament a.
Tu sam, kao što znamo, pogrešio i bio sam primoran da odbacim ovu teoriju. Suočio sam se s
problemom s nove tačke gledišta. Dorkas je u četiri sata čula gospođu kako kaže: „Nemoj da misliš
da će me sprečiti strah od publiciteta ili od bračnog skandala.“ Zaključio sam, i to ispravno, da ove
reči uopšte nisu bile upućene njenom suprugu, već gospodinu Džonu Kevendišu. Sat vremena kasnije,
u pet, upotrebila je gotovo iste reči, ali misleći na nešto drugo. Prit om je rekla Dorkas: „Ne znam šta
da radim. Nema ništa strašnije od skandala između muža i žene.“ U četiri je bila ljuta, ali je potpuno
vladala sobom. U pet je bila veo m a pot resena i rek la kak o je dož iv el a „užasan udarac“.
Sagledavši sve to s psihološke strane, došao sam do zaključka za koji sam bio ubeđen da je
isp ravan. Drug i „skand al“ koji je pomen ula uopšte nije bio onaj od malopre. Ovaj se tic ao nje!
Hajde da sve rekonstruišemo. Gospođa Ingltorp se u četiri svađa sa sinom i preti mu da će sve
ispričati njegovoj supruzi, koja je, uzgred budi rečeno, čula veći deo tog razgovora. Povedena
nedavnim razgovorom o pravosnažnosti testamenata, ona u pola pet sastavlja novi, u korist svog
supruga, a svedoci su joj dvojica baštovana. U pet sati, Dorkas je zatiče vidno potresenu kako drži
list papira i greškom pomisli da je to nekakvo pismo. Gospođa Ingltorp tad zatraži da se u njenoj sobi
založi vatra. Dakle, može se pretpostaviti da se između pola pet i pet dogodilo nešto što je kod nje
izazvalo potpunu promenu osećanja, pošto joj se sad žuri da uništi testament, baš kao što se malopre
žuril a da ga nap rav i. Šta se to desil o?
Koliko nam je poznato, ona je tih pola sata bila potpuno sama. Niko nije ulazio u budoar, niti je iz
njeg a izaš ao. Šta se onda dogodilo?
Može samo da se nagađa, ali verujem da je moja pretpostavka ispravna. Gospođa Ingltorp nije u
pisaćem stolu imala nijednu poštansku marku. To znamo zato što je kasnije zamolila Dorkas da joj ih
donese. U suprotnom uglu prostorije nalazi se sto njenog supruga, i to zaključan. Kako su joj markice
bile hitno potrebne, ona je, po mom mišljenju, pokušala da otvori sto nekim od svojih ključeva.
Utvrdio sam da jedan zaista odgovara. Dakle, otvorila je sto i, dok je tražila markice, naletela je na
nešto drugo: onaj list papira koji je videla Dorkas i koji svakako nije bio namenjen očima gospođe
Ingltorp. S druge strane, gospođa Kevendiš je bila ubeđena da je taj papir, koji njena svekrva
grčevito drži, zapravo pisani dokaz o neverstvu njenog supruga. Zahteva od gospođe Ingltorp da joj
ga pokaže, na šta joj ova, sasvim iskreno, odgovara da to s njom nema nikakve veze. Gospođa
Kevendiš joj ne veruje. Misli da gospođa Ingltorp štiti svog posinka. E sad, gospođa Kevendiš je
veoma odlučna žena i, mada se krije ispod maske uzdržanosti, ludo je ljubomorna na svog supruga.
Odlučuje da se po svaku cenu domogne tog papira, a okolnosti joj idu naruku. Naime, pronašla je
ključ kutij e za dokument a, koji je gospođa Ing ltorp izgub il a tog jut ra. Znala je da njena svek rva tu drž i
sve važ ne pap ire.
Gospođa Kevendiš je zatim isplanirala nešto što bi mogla da uradi samo žena vođena očajničkom
ljubomorom. Tokom večeri je sklonila rezu s vrata sobe madmoazel Sintije. Verovatno je i nauljila
šarke, pošto sam primetio da se vrata otvaraju gotovo bešumno. Poduhvat je odložila za rane jutarnje
sate, pošto je posluga bila navikla da je u to doba čuje kako se kreće po svojoj sobi. Obukla je radno
odel o i, prošavš i kroz sobu madm oazel Sintij e, tih o ušla kod gos pođe Ingltorp.
Zastao je na tren ut ak, na šta se Sintija umeš a:
– Ali ja bih se probudil a da mi je bil o ko prošao kroz sob u!
– Ne biste, madm oa zel, ako ste bili drog irani.
– Drog ir ana?
– Mai s, oui!
– Setit e se – ponovo nam se svim a obrat io – da je madmoazel Sintija spavala tokom čitave gungule
i buke u susednoj sobi. To ostavlja dve mogućnosti. Ili se pretvarala da spava, u šta nisam verovao,
ili je njen a nesvest bila prouzrok ovan a veštačkim sredstvim a.
Imajući u vidu ovu drugu mogućnost, brižljivo sam ispitao sve šoljice za kafu, znajući da je
prethodne večeri upravo gospođa Kevendiš donela kafu madmoazel Sintiji. Iz svake sam uzeo uzorak
i poslao na analizu, ali bez rezultata. Pažljivo sam prebrojao šoljice, za slučaj da neka nedostaje.
Šest osob a je pilo kaf u, a svih šest šol jic a bil o je na broj u. Morao sam da priz nam da sam pog rešio.
A onda sam otkrio da sam napravio vrlo grub previd. Kafu su bili spremili za sedam osoba, a ne za
šest, pošto je te večeri u kući bio i doktor Bauerstajn. To je sve menjalo, pošto je sad nedostajala
jedna šoljica. Posluga ništa nije primetila, jer je Eni, ne znajući da gospodin Ingltorp ne pije kafu,
donela sedam šoljica, dok je Dorkas, koja ih je sutradan pokupila iz salona, pronašla šest, kao i
običn o. U stvari, zatekla ih je pet, pošto su šestu pronaš li razbij enu u sob i gospođ e Ingltorp.
Bio sam uveren da nedostaje šoljica madmoazel Sintije. Dodatni razlog za ovakvo uverenje bio je
to što su u svim uzorcima pronašli šećer, a madmoazel Sintija ga nikad ne stavlja u kafu. Pažnju mi je
privukla Enina priča o zrncima „soli“ na poslužavniku s kakaom koji je ona svake večeri odnosila u
sob u gospođ e Ingltorp. Stog a sam uzeo uzor ak tog kakaoa i pos lao ga na analiz u.
– Ali doktor Bau e rstajn je to već bio uradio – prek ide ga Lor ens.
– Ne baš. On je od laboranta tražio da utvrdi ima li u uzorku strihnina, dok sam ja tražio da se
prover i prisus tvo narkot ik a.
– Nark otika?
– Da. Evo laboratorijskog nalaza. Gospođa Kevendiš je i gospođi Ingltorp i madmoazel Sintiji
dala bezopasan ali efikasan narkotik. Zato je posle imala mauvais quart d’heure! Zamislite kako se
osećala kad je njenoj svekrvi iznenada pozlilo i kad je umrla, a odmah potom je neko izgovorio reč
„otrov“! Verovala je da je sredstvo za spavanje koje im je dala potpuno bezopasno, ali nema sumnje
da se u jednom užasnom trenutku uplašila da je odgovorna za smrt gospođe Ingltorp. Hvata je panika,
i ona u tom stanju trči u prizemlje i spušta šoljicu i tacnu madmoazel Sintije u veliku mesinganu vazu,
gde ih je kasnije pronašao mesje Lorens. Ostatke kakaoa nije smela da dira pred onoliko ljudi.
Zamislite samo koliko joj je laknulo kad je neko pomenuo strihnin i kad je shvatila da nije odgovorna
za trag edij u.
Sad možemo da objasnimo zašto je simptomima trovanja strihninom trebalo toliko vremena da se
pojave. Kad se unese zaj edn o sa strihnin om, nark otik odlaže dejs tvo otrova za nek ol ik o sat i.
Poaro zas tade. Mer i ga je gledal a, dok joj se boja polak o vrać ala u lice.
– Sve što ste rekli potpuno je tačno, mesje Poaro. Bio je to najstrašniji sat u mom životu. Nikad to
neću zab oraviti. Ali vi ste divni. Sad mi je jas no...
– Šta sam mislio kad sam vam rekao da možete slobodno da se poverite tatici Poarou, a? Ali vi
nis te imali pover en ja u mene.
– Sad mi je sve jasno – reče Lorens. – Kakao s drogom, posle otrovane kafe, potpuno objašnjava
kašnjen je.
– Tako je. Ali da li je kafa bila otrovana ili ne? Tu se suočavamo s malim problemom, pošto je
gos pođa Ingltorp uopšte nije popil a.
– Šta! – iznenađ eno pov ik asmo svi do jedn og.
– Nije. Sećate li se da sam pomenuo mrlju na tepihu u sobi gospođe Ingltorp? U vezi s tom mrljom
ima nekoliko zanimljivih činjenica. Bila je još vlažna i jako je mirisala na kafu, a u vlaknima tepiha
pronašao sam sićušne krhotine porcelana. Ubrzo sam shvatio šta se zapravo desilo, pošto sam jedva
dva minuta pre toga spustio svoju tašnu na sto, koji se umalo prevrnuo a tašna je pala tačno na to
mesto. Isto se dogodilo i gospođi Ingltorp kad je prethodne večeri ušla u sobu i spustila šoljicu kafe,
a izd ajn ički sto joj je prir ed io isto što i men i.
Mogu samo da nagađam šta se posle dešavalo, ali verujem da je gospođa Ingltorp pokupila
krhotine i spustila ih na stočić pored kreveta. Osetivši potrebu za okrepljenjem, podgrejala je kakao i
odmah ga popila. Sad se suočavamo s novim problemom. Znamo da u kakaou nije bilo strihnina. Kafu
nije ni okusila. A ipak je te večeri, između sedam i devet sati, nekako uzela otrov. Koje je to treće
sredstvo, toliko zgodno za prikrivanje strihnina da je pravo čudo što nikom nije palo na pamet? –
Poaro je pogled ao sve pris utn e, a onda razm etljiv o sâm odg ov orio na svoje pit anje. – Njen lek!
– Hoć et e da kaž ete da je ubic a ubacio strihn in u njen o sreds tvo za jačan je?
– Nije bilo potrebe da ga ubaci. Već je bio tu, u samom sredstvu. Strihnin koji je ubio gospođu
Ingltorp bio je isti onaj strihnin koji joj je prepisao doktor Vilkins. Da bi vam bilo jasnije, pročitaću
vam nešto iz knjige o recepturama koju sam pronašao u ambulanti bolnice Crvenog krsta u
Tadmins teru:
Sled eći recept se mož e nać i u mnog im prir učnic im a:
Strihnin-sulf at – 65 mg
Kalijum-brom id – 170 g
Vod a – dop un iti do 230 ml
Pom ešati sastojk e.
U roku od nekoliko sati, veći deo soli strihnina izdvaja se iz rastvora u vidu taloga od
prozirnih kristala nerastvorljivog bromida. Jedna gospođa u Engleskoj izgubila je život
nakon što je uzela sličan rastvor, pošto se izdvojeni strihnin nataložio na dnu, tako da je s
posledn jom doz om leka popil a gotovo sav strihn in odjednom!
Naravno, u receptu doktora Vilkinsa nije bilo bromida, ali setićete se da je pominjao praznu
kutijicu od bromidnih praškova. Ubacivanje jedne ili dve doze tog praška u bocu sredstva za jačanje
izazvalo bi taloženje strihnina, baš kao što i piše u knjizi, tako da bi njegova koncentracija na dnu
bila smrtonosna. Kasnije ćete čuti da je osoba koja je obično sipala gospođi Ingltorp sredstvo za
jač an je uvek vodil a računa da ne protrese boc u, kak o bi tal og na dnu ostao net aknut.
Od samog početka, dokazi ukazuju na to da je tragedija trebalo da se desi u ponedeljak uveče. Tog
dana je neko presekao žicu na zvoncetu gospođe Ingltorp. Tu noć je madmoazel Sintija provela kod
prijatelja, tako da je gospođa Ingltorp bila potpuno sama u desnom krilu kuće, daleko od svih, i
najverovatnije bi umrla pre nego što stignu da joj ukažu lekarsku pomoć. Međutim, u žurbi da stigne
na seosku zabavu, gospođa Ingltorp je zaboravila da uzme lek, a sutradan je ručala van kuće, tako da
je poslednju, kobnu dozu leka uzela tek dvadeset četiri sata nakon što je ubica predvideo. Upravo
zahvaljuj uć i tom zak aš njenju ja sad u rukam a imam kon ačn i dok az i ujedn o poslednju kar iku u lancu.
Bez daha smo gled al i kak o izv lač i tri uske trak e od papira.
– Pismo koje je napisao ubica lično, mes amis! Da je samo bilo malo jasnije sročeno, možda bi
gospođa Ingltorp sve shvatila na vreme i tako izbegla smrt. A ovako, shvatila je da joj preti opasnost,
ali nij e znala odakle.
U grobnoj tiš in i, Poa ro slož i trak e po red u, pa se nakašlja i poče da čit a:
Najdraža Ivlin,
Sig urno brineš jer nema vesti. Sve je u redu, s tim što će bit i več er as umesto sin oć. Shvat aš.
Svanuće nam kad stare više ne bude. Meni niko neće moći da pripiše zločin. Ona tvoja ideja s
brom id om je genij aln a! Ali mor amo da bud emo vrl o oprez ni. Jed an pog reš an kor ak...
– Tu se, dragi prijatelji, pismo prekida. Očigledno je njegovog autora neko prekinuo, ali njegov
ident itet se uopšte ne dovod i u pit anje. Svima nam je poz nat njegov ruk op is i...
Urlik gotov o nalik vris ku prekid e tiš in u.
– Ti, đav ol e! Kako si ga pron ašao?
Jedna stolica se preturi. Poaro se vešto skloni u stranu i jednim hitrim pokretom posla napadača s
tres kom na pod.
– Messierus, mesdames – teatralno objavi Poaro – dopustite mi da vam predstavim ubicu.
Gos podin Alfred Ingltorp!
13.
Poa ro objašnjava
Poa ro, mangupe stari – rekoh – dođ e mi da vas zadav im! Zaš to ste me onol iko zav ar av al i?
Sedeli smo u biblioteci. Za nama je bilo nekoliko grozničavih dana. U sobi ispod nas, Džon i Meri
su ponovo bili zajedno, dok su Alfred Ingltorp i gospođica Hauard bili u pritvoru. Konačno sam imao
Poar oa samo za sebe, pa sam mog ao da dam oduška svojoj raspaljenoj znat iž el ji.
Nije mi odmah odg ovorio, ali na kraj u reče:
– Nis am vas zav aravao, mon ami. Uglavn om sam vas puš tao da sami sebe zavaravat e.
– Da, ali zaš to?
– Pa, teško je objasniti. Vidite, prijatelju, vi imate toliko iskrenu prirodu i toliko vam se sve vidi
na licu, da... enfin, uopšte ne umete da sakrijete osećanja! Da sam vam otkrio svoje ideje, pri prvom
vašem susretu s Alfredom Ingltorpom taj lukavi gospodin bi, kako vi to lepo kažete, „nanjušio da
neš to smrd i“! A onda, bon jou r našim izgledima da ga uhvat imo!
– Mislim da sam veš tij i neg o što veruj ete.
– Prijatelju – usrdno stade da me moli Poaro – preklinjem vas da se ne ljutite! Vaša pomoć mi je
bila neprocen jiv a. Suzdržavao sam se jedino zbog vaše predivn e prirod e.
– Svejedn o – prog unđ ah mal o popustljivij e – i dalje mis lim da ste mogli makar da mi nag oves tit e.
– Ali jesam, prijatelju. Nekoliko puta. Ali vi me niste slušali. Razmislite malo, jesam li vam ikad
rekao da verujem da je Džon Kevendiš kriv? Zar vam nisam, upravo suprotno, rekao da će ga gotovo
sig urno oslobod it i?
– Da, ali...
– I zar nisam odmah posle toga rekao da ćemo ubicu teško izvesti pred lice pravde? Zar vam nije
bilo jasno da govor im o dvem a razl ič it im osobama?
– Ne – rekoh – nije mi bilo jasno!
– Osim toga – nastavio je – zar još u početku nisam u nekoliko navrata ponovio da ne želim da
gos pod ina Ing ltorp a uhaps e sada? Treb alo je da iz tog nešto nas lutit e.
– Hoćet e da kažete da ste već tad sumnjali u njega?
– Da. Za početak, od svih koji su imali koristi od smrti gospođe Ingltorp, njen suprug je ipak imao
najviše. To je stalno trebalo imati u vidu. Onog dana kad sam tek bio stigao u Stajlz, uopšte nisam
imao predstavu kako je zločin izveden, ali po onom što sam znao o gospodinu Ingltorpu, osećao sam
da će biti vrlo teško pronaći nešto što će ga dovesti u vezu s tim. Čim sam došao u kuću shvatio sam
da je gospođa Ingltorp sama spalila testament. Uzgred budi rečeno, tu nemate prava da se žalite na
men e, prij at elju, pošto sam dao sve od seb e da vam ukažem na znač aj pal jenja vat re usred let a.
– Dob ro, dob ro – rekoh nes trpljivo. – Nas tavite.
– Dakle, kao što rekoh, prijatelju, moje uverenje u krivicu gospodina Ingltorpa bilo je veoma
uzdrm an o. Štav iš e, bil o je toliko dokaza prot iv njeg a da sam zam al o pov er ovao da zai s ta nije kriv.
– Kad ste promen ili miš ljen je?
– Kad sam shvatio da se, što se više ja trudim da ga oslobodim, on više trudi da ga uhapse. A kad
sam otkrio da on nema nikakve veze s gospođom Rejks, i da je to zapravo atar Džona Kevendiša, bio
sam potp uno sig ur an.
– Ali zaš to?
– Jednostavno je. Da je Ingltorp bio u vezi s Rejksovom, njegovo ćutanje bi bilo savršeno
razumljivo. Ali kad sam otkrio da celo selo zna da Džon obleće oko farmerove lepe žene, njegovo
ćutanje je dobilo sasvim drugačije značenje. Bilo je potpuno besmisleno što se pretvara da se plaši
skandala ako već ni u kakav skandal nije bio upetljan. Takav njegov stav naterao me je da se dobro
zamislim, i na kraju sam bio prinuđen da zaključim da Alfred Ingltorp želi da ga uhapse. Eh bien! Od
tog trenutk a ja sam bio jednako odlučan da to ne dozvolim.
– Ček ajt e malo. Ne shvatam zašto nis te htel i da ga uhaps e.
– Zato, prijatelju, što po zakonu vaše zemlje čoveku koga jednom oslobode optužbe više ne mogu
da sude za isto delo. Aha! Lukava je bila ta njegova ideja! On je očigledno metodičan čovek. Vidite,
on je znao da je u takvom položaju da će ga najverovatnije osumnjičiti, i zato je došao na vrlo lukavu
ideju da pripremi mnogo lažnih dokaza protiv sebe. Hteo je da posumnjamo na njega. Onda bi izložio
neob oriv alibi... i dok kaž ete „keks“ bio bi miran do kraj a života!
– Ali i dalje ne shvatam kak o je usp eo da obezb edi alib i, a da ipak bud e u apotec i.
Poa ro se iznenađeno zagled a u mene.
– Ma da li je moguće? Jadni moj prijatelju! Pa vi još uvek niste shvatili da je u apoteci bila
gospođica Haua rd!
– Gos pođica Hau a rd?
– Pa naravno. Ko drugi? Njoj je to bilo veoma lako. Visoka je i ima dubok, muževan glas. Osim
toga, setite se da su ona i Ingltorp rođaci i da među njima postoji izvesna slič nost, pogotovu u hodu i
drž anju. Bilo je vrl o jednostavn o. Pam et an su oni par!
– I dal je mi je pom alo mutno sve ono s bromid om – nap omen uo sam.
– Bon! Pokušaću da vam sve rekonstruišem. Sklon sam da verujem kako je mozak cele operacije
bila gospođica Hauard. Sećate li se da je jednom pomenula da joj je otac bio lekar? Moguće je da je
spremala lekove za njega, ili je tu ideju dobila iz neke od knjiga koje su se vukle po celoj kući kad je
madmoazel Sintija spremala ispit. Bilo kako bilo, znala je da će dodavanje bromida u rastvor koji
sadrži strihnin izazvati izdvajanje ovog drugog. Verovatno joj je to iznenada palo na pamet. Gospođa
Ingltorp je imala kutiju bromidnih praškova, koje je povremeno uzimala pre spavanja. Ima li išta
lakše nego sasuti jednu ili dve doze praška u veliku bocu leka za jačanje čim ga isporuče iz Kutove
apoteke? Rizik je takoreći nikakav. Do tragedije će proći gotovo dve nedelje. Čak i ako neko vidi
jedno od njih dvoje s bocom, dotle će sigurno to da zaboravi. Gospođica Hauard će izazvati svađu i
napustiće kuću. Vreme koje protekne i njeno odsustvo otkloniće svaku sumnju. Da, dobro su to
smislili! Da su pustili da sve ide svojim tokom, možda ih nikad ne bi optužili za zločin. Ali nije im
bil o dosta. Hteli su da bud u još pametniji, i to ih je uprop astil o.
Pogleda prikov anog za tav anicu, Poar o je pućk ao svoju tanku cigar etu.
– Skovali su plan da prebace sumnju na Džona Kevendiša tako što će u seoskoj apoteci kupiti
strihnin i potp isat i se njeg ovim ruk op isom u regis tars ku knjig u.
Trebalo je da u ponedeljak gospođa Ingltorp uzme poslednju dozu svog leka. Zato se Alfred
Ingltorp postarao da ga tog dana oko šest nekoliko ljudi vidi na mestu dovoljno udaljenom od sela.
Gospođica Hauard je već bila pripremila priču o njemu i gospođi Rejks kako bi kasnije imao čime
da opravda svoje ćutanje. Obučena kao Alfred Ingltorp, u šest sati je ušla u seosku apoteku, ispričala
onu priču o psu, kupila strihnin i potpisala se kao Alfred Ingltorp podražavajući Džonov rukopis, koji
je prethodno dobro prouč ila.
Ali pošto bi sve palo u vodu ako i Džon bude imao alibi, ona mu piše anonimno pismo, i dalje
podražavajući njegov rukopis, kojim ga odvlači na udaljeno mesto na kom ga najverovatnije niko
neć e videt i.
Dotle se sve odvijalo kako su hteli. Gospođica Hauard se vraća u Midlingem, a Alfred Ingltorp u
Stajlz. Ništa ne ukazuje na njega, pošto je strihnin kod gospođice Hauard, a on im je ionako bio
potreb an samo kao vark a da bi bac il i sumn ju na Džon a Kevendiša.
Međutim, sad nastaje zaplet. Gospođa Ingltorp nije te večeri uzela lek. Pokvareno zvonce i
Sintijino odsustvo, za koje se Ingltorp postarao preko supruge – sve je bilo uzalud. I onda on pravi
grešku.
Iskoristivši trenutak kad gospođa Ingltorp nije kod kuće, on seda da napiše pismo svojoj
saučesnici, pribojavajući se da bi se ova mogla uspaničiti zbog neuspeha njihovog plana. Verovatno
se gospođa Ingltorp vratila ranije nego što je očekivao. Zbunivši se jer je uhvaćen na delu, on brže-
bolje zatvara i zaključava svoj sto. Pribojava se da će, ostane li u sobi, morati ponovo da ga otvori i
da će gospođa Ingltorp ugledati pismo pre nego što bude stigao da ga sakrije. Stoga izlazi iz kuće i
šeta po šumi, i ne san jajući da će gospođa Ingltorp sam a otvoriti sto i otk riti optužuj ući dok um ent.
Kao što znamo, upravo to se i dogodilo. Gospođa Inglt orp čita pismo i postaje svesna
proračunatosti svog supruga i gospođice Hauard, ali, nažalost, rečenicu u kojoj se pominje bromid
uopšte ne shvata kao upozorenje. Zna da je u opasnosti, ali ne zna odakle joj ta opasnost preti.
Odlučuje da ništa ne kaže mužu. Svom advokatu piše pismo s molbom da je sutradan poseti, a onda
uniš tava tes tam ent koji je uprav o bila sas tavila. Kobno pis mo je sačuvala.
– Dakle, zapravo je njen suprug obio kutij u za dokumenta kak o bi pron ašao pis mo?
– Jeste, a po strahovitoj opasnosti kojoj se tom prilikom izložio vidimo da je bio potpuno svestan
njeg ov og znač aja, zato što ga niš ta osim tog pis ma nije dov od il o u vez u s ubis tvom.
– Jedn o mi nik ak o nij e jasno: zašto ga nije uništio čim ga se dom og ao?
– Zato što se nij e usuđiv ao da se izloži najv eć oj opas nos ti, a to je da ga drž i kod seb e.
– Ne razum em.
– Stavite se na njegovo mesto. Utvrdio sam da je na rasp olaganju imao svega pet minuta kad je
mogao da ga uzme, i to onih pet minuta neposredno pre našeg dolaska na scenu, pošto je pre toga Eni
čistila stepenište i videla bi svakog ko pođe u desno krilo. Zamislite samo taj prizor! On ulazi u sobu,
otključavši je nekim drugim ključem pošto su svi slič ni. Žurno prilazi kutiji za dokumenta, ali ona je
zak ljuč ana, a ključa nigde na vidiku. To je užasan udarac za njega, pošto njegov ulazak u sobu
očigledno neće proći neprimećeno, kao što se nadao. S druge strane, savršeno mu je jasno da sve
mora da stavi na kocku kako bi došao do tog optužujućeg dokaza. Na brzinu obija bravicu perorezom
i prelis tav a pap ir e sve dok ne nađ e onaj koj i je traž io.
Ali sad se suočava s novom nedoumicom. Ne usuđuje se da drži taj list papira kod sebe. Ako ga
neko vidi kad bude izlazio iz sobe, može se desiti da ga pretresu. A ako pronađu pismo, sve je
propalo. Verovatno je upravo u tom trenutku čuo gospodina Velsa i Džona kako izlaze iz budoara.
Mora odmah nešto da preduzme. Gde da sakrije taj užasni papir? Sadržaj korpe za otpatke se čuva, a
ionako će ga prethodno neko pregledati. Ne može da ga uništi, a ne usuđuje se da ga zadrži. Osvrće se
oko sebe i ugleda... Šta mis lite, šta je ugled ao, mon ami?
Odm ahn uh glavom.
– Na brzinu je pocepao pismo na tanke tračice, koje je potom smotao i umešao među papiriće za
paljen je vat re, koj i su staj ali u jednoj činijici na kam in u.
Ote mi se uzvik iznenađenja.
– Niko se ne bi setio da tamo pogleda – nastavio je Poaro – a on bi mogao da se kasnije komotno
vrati i uniš ti jedini dokaz svoj e krivice.
– Dakle, pis mo nam je sve vreme bil o ispred nosa, u činijic i u sob i gospođe Ing ltorp? – uzv iknuh.
Poa r o klimn u glav om.
– Tako je, prijatelju. Tamo sam pronašao svoju „poslednju kariku“, a za to otkriće treba vama da
zahvalim.
– Men i?
– Da. Sećate li se da ste mi rekli kako mi je ruk a drht ala dok sam ređao ukras e na kaminu?
– Da, samo ne shvatam...
– Ali ja sam shvatio. Znate, prijatelju, setio sam se da sam istog tog jutra, kad smo tamo bili
zajedno, doveo u red sve ukrase na kaminu. A da su već bili pod konac, ne bi bilo potrebe da ih
ponov o sređ ujem, osim ako ih u međuvremenu neko drug i nije dirao.
– Blagi bož e – prom rm ljao sam – to je, dakle, objašnjenje za vaše čudno ponašanje. Stuštili ste se
u Stajlz da pronađ ete pismo?
– Da. Bila je to trk a s vremen om.
– Ali i dalje mi nije jasno zašto je Ingltorp bio tolika budala da ga ostavi tamo kad je imao
dovoljno prilika da ga uniš ti.
– O, nij e imao nijedn u pril iku. Za to sam se ja pob rin uo.
– Vi?
– Da. Seć at e li se kako ste mi preb ac iv al i što se pover av am svim a u kući?
– Da.
– E, dragi moj prijatelju, shvatio sam da mi preostaje samo jedno. Tad još nisam bio siguran da li
je Ingltorp ubica ili nije, ali zaključio sam da ako jeste, onda taj papir neće nositi kod sebe, već će ga
negde sakriti. Nadao sam da ću ga uz nesebičnu pomoć ukućana sprečiti da ga uništi. Već je bio pod
sumnjom, a učinivši ceo slučaj javnim, obezbedio sam nam pomoć desetak detektiva-amatera koji će
ga neprestano držati na oku, tako da se on, svestan njihovih pogleda, neće usuditi da išta preduzme.
Na kraj u je bio prinuđ en da nap us ti kuć u ostavivš i pis mo u čin ij i s papir ićima.
– Ali gospođ ica Haua rd je imala mnogo prilik a da to obavi.
– Da, ali ona uopšte nije znala za to pismo. Shodno ranijem dogovoru, ona s Ingltorpom nije
progovorila ni reč. Izigravali su smrtne neprijatelje i nisu hteli da se izlažu opasnosti sve dok Džon
Kevendiš ne bude osuđen. Naravno, ja sam gospodina Ingltorpa neprestano držao na oku, nadajući se
da će me pre ili kasnije odvesti do skrovišta, ali on je bio dovoljno pametan da ništa ne prepusti
slučaju. Pismo je bilo na sigurnom, jer ako se tokom prvih nedelju dana niko nije setio da tamo
pogleda, onda se to verovatno neće desiti ni kasnije. Srećom, zahvaljujući vašoj primedbi uspeli smo
da ga izved em o pred lice pravd e.
– Sad mi je sve jasno, ali kad ste pos umnjali na gospođicu Hauard?
– Kad sam otk rio da je na pretresu lag ala u vez i s pis mom koje je dobila od gospođe Ing ltorp.
– A šta je to slag al a?
– Jes te li videl i to pis mo? Seć at e li otp rilik e kak o je izg ledalo?
– Da, man je-više.
– Onda se sećate da je gospođa Ingltorp imala vrlo prepoznatljiv rukopis i da je ostavljala velike
razmake između reči. Ali ako pogledate datum u zaglavlju tog pisma, videćete da za njen „jula 17“ to
uopšte ne važ i. Razum ete li šta hoć u da kaž em?
– Ne – priz nao sam – ne razum em.
– Zar ne shvatate da pismo nije napisano sedamnaestog, nego sedmog jula, dan nakon odlaska
gos pođ ice Hauard? Jed in ica je kas nije dop is an a ispred sedmic e kako bi se dobio sed amn ae sti.
– Ali zaš to?
– Upravo to sam se i sâm pitao. Zašto bi gospođica Hauard sakrila pismo napisano sedamnaestog,
a poturila ovo prepravljeno? Zato što nije htela da se sazna sadržaj drugog pisma. I opet: zašto? Tad
mi se rodila sumnja. Možda se sećate da sam napomenuo kako se treba čuvati ljudi koji ne govore
istin u.
– Ali ipak ste mi – povikah uvređeno – čak i posle toga dali dva razloga zašto gospođica Hauard
ne mož e da bude ubic a!
– I to dva odlična razloga – napomenu Poaro. – Dugo su mi bili kamen spoticanja, sve dok se
nisam setio jedne veoma značajne činjenice, a to je da su ona i Alfred Ingltorp rođaci. Nije mogla
sama da izvede zločin, ali ti razlozi je nisu sprečavali da bude saučesnik. A bila je tu i njena previše
žestoka mržnja! Iza nje se krilo potpuno suprotno osećanje. Nema sumnje da je između njih dvoje
postojala strastvena veza još pre nego što je on stigao u Stajlz. Već su bili skovali podmukli plan da
se on oženi bogatom ali prilično naivnom starom damom i navede je da napravi testament u njegovu
korist, posle čega bi vrlo lukavo osmišljenim zločinom ostvarili svoj cilj. Da je sve proteklo kako su
nam er avali, verov atno bi nap us tili Englesku i živ el i od novca svoje jadn e žrtve.
To dvoje su veoma dovitljiv i bezobziran par. Dok je on privlačio pažnju na sebe, ona je lagano
pripremala teren za potpuno drugačiji dénouem ent. Dolazi iz Midlingema snabdevena svim
kompromitujućim materijalom. Niko ne sumnja na nju. Niko ne obraća pažnju na njeno kretanje. Ona
sakriva strihnin i cvikere u Džonovoj sobi. Ona ostavlja bradu na tavanu. Ona će se postarati da se
sve to pre ili kas nij e otkrij e.
– Ne razumem baš najbolje zašto su pokušali da svale krivicu na Džona – rekoh. – Bilo bi mnogo
lakše da sve smeste Lor ens u.
– Da, ali to je sve bio samo splet okolnosti. Svi dokazi protiv Lorensa pojavili su se potpuno
slučajn o. Siguran sam da je spletk arošim a to pomalo išlo na živce.
– Njegovo ponašan je mu nij e išlo u prilog – prim et ih zamišljen o.
– Da. Znate, naravn o, šta se kril o u poz ad ini?
– Ne.
– Nis te shvat il i da je bio ubeđ en da je madm oaz el Sint ija ubic a?
– Ne – uzvikn uh zaprepaš ćeno. – Nemoguće!
– Naprotiv. I sâm sam pomislio nešto slično. Zato sam i pitao gospodina Velsa za testament. Osim
toga, ona je pripremila one bromidne praškove, a Dorkas nam je pričala koliko je dobro glumila
muškarce. Istin i za vol ju, protiv nje je bil o viš e dokaz a neg o protiv ostalih.
– Šal ite se, Poa ro!
– Ne šalim se. Da vam kažem zašto je mesje Lorens prebledeo čim je one kobne noći ušao u
majčinu sobu? Zato što je, dok mu je majka ležala tamo očigledno otrovana, preko vašeg ramena
uočio da na vratim a ka sobi madmoa zel Sintij e nij e navuč ena rez a.
– Ali izjav io je da je bila navučen a! – uzvikn uh.
– Jes te – jetko će Poaro. – Upravo je to potvrdilo moju sumnju da nije bilo tako. On je štitio
madmoa z el Sint ij u.
– Ali zašto?
– Zat o što je zaljub ljen u nju.
Prasnuh u smeh.
– E, tu ste, Poaro, potpuno omanuli! Slučajno zasigurno znam da uopšte nije tako. Štaviše, on je ne
podn os i.
– Ko vam je to rekao, mon ami?
– Sam a Sint ij a.
– La pauv re pet ite! Bila je zab rin uta?
– Rekla je da joj je svejedno.
– Znač i da joj uopš te nije svejedno – prim et i Poaro. – Takve su vam one... les femm es!
– To što ste rekli o Lor ens u za men e je veliko izn enađen je – rekoh.
– Ali zašto? Pa bilo je više nego očigledno. Zar se mesje Lorens nije mrštio kad god madmoazel
Sintija razgovara ili se šali s njegovim bratom? Bio je uvrteo u onu svoju izduženu glavu da je ona
zaljubljena u mesje Džona. Kad je ušao u majčinu sobu i shvatio da je reč o trovanju, brzopleto je
zaključio da madmoazel Sintija zna nešto o tome. Bio je na rubu očajanja. Prvo je, setivši se da se
ona te večeri popela s njegovom majkom u sobu, zgazio na šoljicu od kafe kako bi je zdrobio i
onemogućio analizu njenog sadržaja. Kasnije je uporno, ali i potpuno uzaludno, zagovarao teoriju o
prir odnoj smrt i.
– A šta je s onom šol jic om za kaf u iz vaše por uk e?
– Bio sam prilično uveren da ju je sakrila gospođa Kevendiš, ali morao sam to da utvrdim. Mesje
Lorens uopšte nije znao na šta mislim, ali je, kad je razmislio, zaključio da će, nađe li tu šoljicu,
njegov a vol jena biti oslobođen a svake sumn je. I bio je potp un o u pravu.
– Još neš to. Šta su zaprav o značile pos ledn je reč i gospođe Ing ltorp?
– Nar avn o, htela je da opt uži supruga.
– Blagi bože, Poaro – uzdahn uh – mislim da ste sve uspeli da objasnite. Drago mi je što se sve
dobro završ ilo. Čak su se i Džon i njegova sup ruga pomir il i.
– Zah val jujući meni.
– Kak o to mis lite?
– Dragi moj prijatelju, shvatate li vi da su se oni ponovo zbližili samo i jedino zbog suđenja? Bio
sam uveren da Džon Kev end iš još uvek vol i svoj u sup rug u. A da i ona podjedn ako voli njeg a. Ali bili
su se veoma udaljili jedno od drugog. I sve to zbog nesporazuma. Nije ga volela kad se udala za
njega. On je to znao. On je osećajan na svoj način i nije hteo da joj se nameće ukoliko ona to ne želi.
Kako se on povlačio, tako se u njoj budila ljubav. Međutim, oboje su neobično ponosni, i taj ponos
im nije dopuštao da se zbliže. On se upustio u vezu s gospođom Rejks, a ona je namerno počela da se
druži s doktorom Bauerstajnom. Sećate li se da ste me onog dana kad je Džon Kevendiš uhapšen
zat ekli kako pok ušav am da dones em važ nu odluk u?
– Da, potp uno sam vas razum eo.
– Izv in it e, mon ami, ali ništa vi niste razumeli. Pokušavao sam da odlučim da li da Džona
Kevendiša odmah oslobodim optužbe ili ne. Mogao sam, ali onda ne bismo mogli da uhvatimo prave
ubic e. Do poslednjeg trenutka nis u znali šta mis lim, što je delimičn o zaslužno za moj uspeh.
– Hoćete da kaž et e da ste mog li Džon a Kevend iš a da poštedit e suđen ja?
– Da, prijatelju, ali na kraju sam ipak odabrao „sreću jedne žene“. Ništa osim velike opasnosti
kroz koju bi zajedno prošli ne bi mog lo pon ov o da spoji te ponos ne duše.
Začuđeno se zagledah u njega. Kakav obraz ima taj čovečuljak! Ko bi se osim njega dosetio da
iskor is ti suđ en je za ubistvo kao sredstvo za vrać an je bračn e sreće.
– Slutim o čemu razmišljate, mon ami – reče Poaro smešeći se. – Niko osim Herkula Poaroa ne bi
pokušao tako nešto! Ali grešite što me osuđujete. Na svetu nema ničeg važnijeg od sreće jednog
muškarca i jedne žene.
Ove reči me vratiše u nedavne događaje. Setio sam se kako je Meri Kevendiš bleda i iznurena
ležala na sofi i dugo, dugo osluškivala. Odozdo se začulo zvono. Trgla se. Poaro je otvorio vrata i,
videvši njen izmučen pogled, blago klimnuo glavom. – Da, mad am – rekao je – vratio sam vam ga. –
Sklonio se sa strane, a ja sam, izlazeći, video pogled u njenim očima dok je Džon Kevendiš grlio
svoju sup rug u.
– Mož da ste u pravu, Poa r o – rekoh blag o. – Da, to jeste najv až nij a stvar na svetu.
Izn enad a se začu kucan je i Sintij a provir i u sobu.
– Ja sam... samo sam...
– Uđite – rekoh i žus tro ustad oh.
Ušla je, ali nij e htela da sedne.
– Ja sam... samo htel a neš to da vam kaž em...
– Da?
Sintija poče da se igra nervozno malom kićankom, a onda odjednom uzviknu: „Vi ste dve dušice!“,
i pol jub i prvo men e, pa Poa r oa i na kraj u ist rča iz sob e.
– Šta ovo treba da znač i, pobogu? – iznenađ eno upit ah.
Bil o je veom a lep o dob it i poljub ac od Sintije, mad a je prisustvo publik e donek le pok varil o užitak.
– To znači da je otkrila da je mesje Lorens ne mrzi onoliko koliko je mislila – mudro odgovori
Poa r o.
– Ali...
– A evo i njega...
Lor ens je baš u tom tren utku prol azio kraj vrat a.
– Ehej, mesje Lor ense! – poz va ga Poa ro. – Treb a da vam čes titamo, zar ne?
Lorens pocrvene i stidljivo se osmehnu. Zaljubljen muškarac je jadan prizor. U poređenju s ovim,
malop ređaš nje Sintijin o ponašanje bil o je ljupk o.
Uzdahnuo sam.
– Šta vam je, mon ami?
– Niš ta – rek oh tužno. – Njih dve su očarav ajuće žene!
– A nijedna od njih nije vaša? – dovrši Poaro. – Nije važno. Ne brinite, prijatelju moj. Ko zna,
možda ćemo jednom ponov o zajedn o u lov. A onda...
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
Agata Kristi - Zagonetni slučaj Stajlz
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search